• а 155
  • А 39
  • авлије 1
  • авлији 1
  • ако 3
  • ал 3
  • Ал 8
  • Ала 2
  • ала 4
  • Алекса 20
  • Алексина 1
  • Алексом 2
  • Алексу 2
  • Али 18
  • али 43
  • амбарева 1
  • Америка 1
  • астал 1
  • астала 1
  • асталу 1
  • Ах 7
  • ашов 1
  • ашова 1
  • баба 2
  • бабо 1
  • бабу 1
  • багрењем 1
  • бадава 2
  • бајној 1
  • бака 2
  • бакрачета 1
  • балванима 1
  • Банат 1
  • Банату 2
  • Банаћанка 1
  • БАНАЋАНКА 1
  • Банаћанке 1
  • Банаћанком 1
  • банке 1
  • банку 2
  • бар 3
  • барем 1
  • бацају 1
  • бацао 1
  • бацаше 1
  • баци 1
  • бацила 1
  • Бачку 1
  • баш 12
  • Баш 4
  • Башахид 2
  • Башахиду 1
  • баштама 1
  • баште 1
  • бегала 2
  • беда 1
  • бедан 1
  • беднога 1
  • Беж 1
  • бежи 2
  • Бежи 2
  • бежимо 1
  • без 5
  • безбрижан 1
  • бела 1
  • белгијских 1
  • беле 3
  • бели 2
  • белим 4
  • бело 2
  • белом 1
  • белу 1
  • бео 2
  • Београда 1
  • бербера 1
  • Берберин 1
  • беса 1
  • бескућници 1
  • бескућницима 1
  • бесни 3
  • беснилу 1
  • бесно 1
  • бесном 1
  • бесомучни 1
  • Беху 1
  • беху 9
  • Бечеја 1
  • Бечкерек 2
  • бечкеречку 1
  • беше 57
  • Беше 7
  • бешње 1
  • би 38
  • бил 1
  • Била 1
  • била 7
  • биле 1
  • билијар 1
  • било 15
  • биљка 1
  • Био 1
  • био 8
  • биров 1
  • бисте 1
  • бити 12
  • битке 1
  • биће 1
  • бих 13
  • блага 1
  • благе 1
  • благо 3
  • благодарности 1
  • благу 1
  • блато 2
  • блед 1
  • Бледа 1
  • бледа 6
  • бледе 2
  • бледи 2
  • бледим 4
  • бледо 5
  • бледог 1
  • бледога 2
  • ближе 2
  • ближњи 1
  • близу 2
  • бог 1
  • бога 1
  • богат 1
  • богаташа 2
  • богаташи 2
  • богаташким 1
  • богаташу 1
  • богате 1
  • богатијих 1
  • Богме 1
  • боже 4
  • Боже 5
  • Божић 2
  • божја 1
  • Божја 1
  • бојажљиво 2
  • Бојала 1
  • бојао 1
  • бојећи 1
  • бојте 1
  • боју 1
  • бол 6
  • бола 6
  • боле 1
  • болесна 1
  • болесника 2
  • болеснику 1
  • болесници 2
  • болесницима 1
  • болестан 3
  • боли 1
  • Болница 1
  • болницама 1
  • болницу 2
  • боље 6
  • бољу 3
  • боре 1
  • босиљак 1
  • брава 1
  • брада 1
  • брани 1
  • бранила 1
  • брат 3
  • брата 6
  • брате 3
  • братом 1
  • брашна 5
  • брашно 1
  • брашном 3
  • брежанском 1
  • брзо 1
  • брига 1
  • брижно 1
  • бризнула 1
  • бријати 1
  • бријачице 1
  • брилијант 1
  • брилијантске 1
  • брисала 1
  • броје 1
  • будацима 1
  • буде 1
  • будем 1
  • будемо 1
  • будеш 2
  • буди 1
  • Буди 1
  • будишто 1
  • будна 1
  • будни 1
  • буду 1
  • будући 1
  • будућност 2
  • Будућност 2
  • буђе 1
  • буђет 1
  • буђете 1
  • бујна 1
  • бујни 1
  • бунару 1
  • буне 1
  • Бунтовник 1
  • бунтовницима 1
  • бурад 1
  • бурно 1
  • ваздуху 1
  • вали 1
  • ваљада 1
  • ваљајући 1
  • ваљаних 1
  • ваљда 3
  • вам 2
  • варамо 1
  • варјачом 1
  • варош 2
  • вароши 1
  • вас 4
  • ватра 2
  • вашарима 1
  • ваше 1
  • веверица 1
  • везен 1
  • век 2
  • Веле 1
  • веле 3
  • вели 9
  • велика 3
  • велике 2
  • велики 1
  • Велики 1
  • великим 3
  • великој 1
  • велику 1
  • венац 1
  • верног 1
  • веровала 1
  • верујете 1
  • весела 2
  • веселе 2
  • весели 1
  • веселије 1
  • весело 1
  • веселом 1
  • весео 1
  • ветар 2
  • ветрова 2
  • Већ 1
  • већ 17
  • већом 1
  • вече 3
  • вечера 1
  • вечита 1
  • вечито 1
  • вечитога 1
  • вечитој 3
  • вештице 1
  • ви 10
  • Ви 2
  • виде 2
  • Видела 1
  • видела 16
  • видело 1
  • видео 9
  • видети 1
  • видеће 1
  • Видећемо 2
  • видећи 1
  • види 3
  • видим 8
  • видиш 2
  • Видиш 3
  • виђа 1
  • виђала 1
  • виђамо 1
  • виђао 1
  • виђаху 1
  • вије 1
  • викала 1
  • викао 1
  • викаху 1
  • викаше 2
  • викну 2
  • винанце 1
  • вино 3
  • винове 1
  • виноград 1
  • висок 1
  • високих 2
  • високо 1
  • високог 1
  • витице 1
  • витријол 1
  • вичем 1
  • Више 1
  • више 17
  • владају 1
  • влажна 1
  • влажним 1
  • влажној 1
  • власт 1
  • власти 1
  • Вода 3
  • вода 5
  • Воде 1
  • воде 7
  • води 3
  • водицу 1
  • воду 2
  • војевали 1
  • волео 1
  • воли 2
  • воља 2
  • воље 1
  • врана 1
  • врано 1
  • врану 1
  • врат 1
  • врата 7
  • врати 4
  • вратила 1
  • вратима 4
  • врату 1
  • вредности 1
  • врела 1
  • врелу 1
  • време 9
  • времена 3
  • врео 1
  • врећи 1
  • врећицу 1
  • врећу 5
  • врисак 1
  • врисну 1
  • вриснула 1
  • Вриснух 1
  • врло 2
  • врулица 1
  • врулице 1
  • врућа 1
  • вруће 1
  • га 74
  • гадно 1
  • газда 3
  • газдачке 1
  • Газде 1
  • газиш 1
  • газише 1
  • Галати 2
  • Галатима 1
  • Галатско 1
  • гар 1
  • гараве 1
  • гвожђе 1
  • гвожђу 1
  • гвоздена 1
  • гвоздених 1
  • Где 1
  • где 16
  • Глава 1
  • глава 2
  • главе 3
  • глави 4
  • главни 1
  • главу 6
  • глад 5
  • Гладан 1
  • гладан 2
  • глади 17
  • гладио 1
  • Гладна 3
  • гладна 6
  • гладне 2
  • гладнима 1
  • гладно 1
  • гладнога 1
  • гладноме 1
  • гладну 1
  • гладују 1
  • глађу 1
  • Глас 2
  • глас 6
  • гласа 1
  • гласак 1
  • гласно 1
  • гласове 1
  • гласом 21
  • глаткоме 1
  • гле 1
  • Гле 1
  • гледа 2
  • гледај 2
  • гледају 1
  • гледајући 5
  • Гледала 1
  • гледала 3
  • гледали 1
  • гледам 3
  • гледао 6
  • гледасмо 1
  • гледати 6
  • гледаћу 1
  • гледаше 4
  • гледи 1
  • глобе 1
  • гневним 1
  • гневу 1
  • говеда 2
  • говора 1
  • говораху 2
  • говораше 4
  • говоре 1
  • говори 4
  • говорила 5
  • говориле 1
  • говорио 5
  • говорише 2
  • говору 2
  • годило 1
  • Година 1
  • година 3
  • годинама 2
  • године 5
  • години 2
  • годину 2
  • големе 2
  • големи 1
  • големој 1
  • големоме 1
  • голему 1
  • голи 2
  • голих 3
  • голог 1
  • гологлав 1
  • гологлава 1
  • гологлави 1
  • голом 1
  • Голубице 1
  • гомила 2
  • гомилица 5
  • гомилице 1
  • гомилици 2
  • гомилу 1
  • гонио 1
  • гониоци 1
  • гонитеља 1
  • гонити 1
  • гоњени 1
  • гора 2
  • горео 1
  • гори 1
  • горким 1
  • горко 4
  • горког 1
  • горкога 1
  • горостасних 1
  • горостаснога 1
  • горчину 1
  • господа 3
  • Господин 1
  • господин 12
  • господина 4
  • Господине 3
  • господине 7
  • господске 1
  • господски 1
  • господу 1
  • госпођа 2
  • госпође 1
  • госпођи 2
  • Госпођо 1
  • госте 1
  • гости 1
  • готово 1
  • градимо 1
  • грађа 1
  • гракне 1
  • грахорасте 2
  • грахорастим 2
  • греде 1
  • Грлица 1
  • Грлице 35
  • Грличице 1
  • гроб 3
  • гроба 1
  • гробље 1
  • гробљу 1
  • гробнице 1
  • гробници 1
  • гробничких 1
  • гробови 2
  • гробом 1
  • гробу 4
  • Грозна 1
  • грозне 1
  • грозним 1
  • грозници 1
  • грозно 1
  • грошића 1
  • груди 12
  • грудима 3
  • густе 2
  • Густи 1
  • густим 2
  • густу 1
  • гушу 1
  • да 191
  • Да 4
  • даваше 1
  • даве 1
  • давне 2
  • давно 1
  • даде 2
  • дадиља 1
  • дадиљу 1
  • дадоше 1
  • даду 1
  • дај 1
  • Дајте 1
  • далек 1
  • далека 1
  • далеко 1
  • Даље 2
  • даље 6
  • Дан 1
  • дан 14
  • дана 15
  • Данас 1
  • данас 9
  • дане 1
  • дани 2
  • даном 2
  • дати 1
  • Два 2
  • два 7
  • двадесет 1
  • две 5
  • двоја 1
  • двоје 2
  • дворане 1
  • дворова 1
  • дворове 2
  • дебеле 1
  • дебелим 1
  • дебелом 1
  • девојка 5
  • девојке 1
  • девојче 1
  • дедова 1
  • деле 2
  • делили 1
  • Дер 1
  • десно 1
  • десном 2
  • дете 6
  • дететом 2
  • деца 3
  • деци 2
  • дечице 1
  • ди 1
  • дивље 2
  • дивљу 1
  • дивна 1
  • дивни 1
  • дивније 1
  • дигосмо 1
  • дигоше 1
  • диже 5
  • дижући 1
  • дијамант 1
  • дијамантске 1
  • дирајте 1
  • дисање 1
  • Дисање 1
  • дише 1
  • дишкрету 1
  • Дишкрећани 2
  • Дишкрећанка 1
  • До 1
  • до 25
  • доба 2
  • добар 1
  • Добарвече 1
  • добио 1
  • Добра 1
  • добра 5
  • добри 2
  • добрим 2
  • Добро 2
  • добро 3
  • доброга 1
  • доброј 1
  • добру 1
  • доведе 1
  • доведите 1
  • довратници 1
  • довршила 1
  • договорише 1
  • догодила 1
  • догодио 1
  • догодити 1
  • додавала 1
  • додаваше 1
  • додаде 10
  • додајдер 1
  • дође 16
  • Дође 6
  • дођоше 2
  • дођу 3
  • дознаду 1
  • дојездио 1
  • док 3
  • доказивала 1
  • доктор 1
  • Доктор 2
  • доктора 1
  • доктором 2
  • доктору 1
  • долазе 2
  • долази 2
  • Долазило 1
  • долазио 1
  • долазите 1
  • доле 3
  • долинама 1
  • долму 1
  • домаћица 1
  • донде 3
  • донео 1
  • донесе 5
  • доносила 1
  • допире 1
  • допунила 1
  • досетио 1
  • доспеш 1
  • доста 3
  • дотакла 2
  • дотакох 1
  • дотаче 1
  • Доћи 1
  • доћи 10
  • дохвати 1
  • дохити 1
  • доцкан 1
  • дочекасмо 1
  • дочекаш 1
  • дочекивати 1
  • Дошао 1
  • дошао 6
  • дошла 2
  • дошли 1
  • драги 3
  • дражи 1
  • дрвене 1
  • дрвени 1
  • држање 1
  • држати 1
  • држи 1
  • дркће 1
  • дркћу 1
  • дркћућим 2
  • дркћућом 3
  • друга 1
  • другари 1
  • друге 2
  • Други 2
  • други 4
  • другим 1
  • других 1
  • друго 5
  • другове 1
  • другог 4
  • другој 1
  • другом 1
  • другоме 1
  • другу 2
  • друму 1
  • дрхтала 3
  • дрхтао 1
  • дрхташе 1
  • дубље 2
  • дубоким 1
  • дубоко 9
  • дувара 1
  • дугачки 2
  • дуге 1
  • дугим 1
  • дугмићима 1
  • дуго 6
  • дуката 2
  • Дунава 1
  • дућана 1
  • дућану 1
  • душа 2
  • душе 1
  • душевног 1
  • души 2
  • душо 1
  • Душо 2
  • душу 2
  • ђоновима 1
  • е 2
  • Е 3
  • еведру 1
  • ево 5
  • елемента 1
  • елементи 1
  • Елемира 1
  • ено 1
  • Ено 4
  • ергелу 1
  • естосме 1
  • ето 1
  • Ето 1
  • жалосни 1
  • жалоснога 1
  • жалост 1
  • жалостиве 1
  • жалостивим 2
  • жалостиво 3
  • Жандарм 1
  • жандарма 1
  • жао 1
  • жваћу 1
  • жега 1
  • жегао 1
  • жедна 1
  • жедних 1
  • жеђу 1
  • Желела 1
  • желели 1
  • желуцу 1
  • жеља 1
  • жељан 1
  • Жена 1
  • жена 6
  • женско 1
  • жену 2
  • жетви 1
  • жив 1
  • жива 3
  • живели 1
  • живео 1
  • живи 1
  • живљи 1
  • живот 3
  • живота 4
  • животиња 1
  • животом 1
  • животу 2
  • жижак 1
  • жилама 1
  • жилице 1
  • жита 1
  • житница 1
  • жицу 1
  • жупанијска 1
  • журећи 1
  • журно 1
  • жут 1
  • жута 1
  • жути 1
  • жуту 1
  • жућкастобледу 1
  • за 67
  • забавио 1
  • забезекнут 1
  • забога 2
  • заболела 1
  • заборавила 2
  • заборавили 2
  • заборавим 1
  • заборавио 1
  • заборавити 3
  • забринуто 4
  • завежљај 1
  • завиде 1
  • загасито 1
  • загледа 1
  • загледала 1
  • загледаше 1
  • загорчати 1
  • загрејемо 1
  • загреју 1
  • загрли 1
  • загрлила 1
  • загрлио 1
  • загрљају 1
  • загушљивоме 1
  • задовољно 1
  • задржавао 1
  • задрмало 1
  • задрхтала 1
  • задрхтале 1
  • задрхтао 2
  • задрхташе 1
  • заиграла 1
  • заиграо 1
  • заиста 4
  • заишту 1
  • заједничког 1
  • заједно 6
  • зајеца 1
  • зајеча 1
  • закани 1
  • заклањају 1
  • заковаше 1
  • закуца 1
  • залаже 1
  • залазеће 1
  • залаја 1
  • залајало 1
  • залаје 1
  • залечити 1
  • залогај 3
  • залогаја 2
  • заложи 1
  • заложимо 1
  • залуду 2
  • заљубљенима 1
  • заљуља 1
  • замерити 1
  • замислила 1
  • замислио 1
  • замишљен 1
  • замишљено 4
  • замутила 1
  • занавек 1
  • занеми 1
  • занесени 1
  • занетости 1
  • заносу 1
  • заогрну 1
  • запале 2
  • запита 1
  • запитах 1
  • запиташе 1
  • заплакати 2
  • заплашио 1
  • заплашише 1
  • заповести 1
  • зар 4
  • Зар 7
  • зараније 1
  • зарђану 1
  • Зарић 1
  • заронио 1
  • заспала 2
  • заспим 1
  • застала 1
  • застао 1
  • затворен 2
  • затворила 1
  • затворили 1
  • затим 2
  • Затим 4
  • зато 4
  • захити 1
  • зачуо 1
  • заштитио 1
  • зашто 3
  • зашушти 1
  • Због 1
  • због 3
  • збогом 1
  • Збогом 4
  • збрчкано 1
  • збуњена 1
  • збуњено 2
  • звали 1
  • звати 1
  • звезде 1
  • звераше 1
  • звуцима 2
  • звучним 1
  • зглади 1
  • зградама 1
  • зграде 2
  • згради 1
  • зграду 1
  • здања 1
  • здање 2
  • здрави 2
  • здравље 2
  • зелен 1
  • зеленаша 1
  • зеленаше 1
  • зеленаши 1
  • зелено 1
  • зеленога 2
  • земља 2
  • земље 2
  • земљи 1
  • земљом 1
  • земљу 6
  • Земун 1
  • Земуну 1
  • зивт 1
  • зидао 1
  • зидинама 1
  • зидове 1
  • зидови 1
  • зима 1
  • Зима 1
  • зими 2
  • зимским 1
  • зликовац 1
  • зликовце 1
  • зло 1
  • зловољно 1
  • злочинство 1
  • зна 4
  • знају 2
  • знак 1
  • знаке 1
  • знала 4
  • Знам 1
  • знам 4
  • знамо 1
  • Знамо 1
  • знате 2
  • знати 3
  • Знаш 1
  • знаш 2
  • зноја 1
  • знојем 1
  • знојили 1
  • зове 1
  • зора 1
  • зору 1
  • зраке 2
  • зуб 1
  • и 298
  • И 35
  • иверјем 1
  • игра 1
  • играм 1
  • играти 1
  • играху 2
  • играчка 1
  • иде 2
  • идем 6
  • идемо 2
  • идеш 2
  • Иди 2
  • иди 3
  • Из 2
  • из 34
  • иза 2
  • изађе 1
  • изашла 1
  • Избављајте 1
  • Избављени 1
  • избаци 1
  • извади 3
  • изведе 1
  • извршио 1
  • извукао 1
  • изгинуше 1
  • Изгледа 1
  • изгледа 2
  • изгледала 2
  • Изгледало 1
  • изгледаху 2
  • изгледаше 2
  • изгледу 1
  • изговорио 1
  • Издалека 1
  • издалека 3
  • издамо 1
  • издахне 1
  • издиже 1
  • изиђе 2
  • изиђем 1
  • изишао 1
  • Изјутра 1
  • изјутрта 1
  • измењеним 1
  • измучена 1
  • изнемоглим 1
  • изнео 1
  • изнесе 2
  • изнесоше 1
  • износите 1
  • изнурена 2
  • изнурене 1
  • изнурено 1
  • изобилно 1
  • изобиљу 2
  • изравна 1
  • израз 4
  • израза 2
  • изразима 2
  • изрешеташе 1
  • изумирао 1
  • изусти 1
  • ико 2
  • Ил 2
  • ил 3
  • или 7
  • Илије 1
  • им 10
  • Има 2
  • има 8
  • имађаше 1
  • имају 1
  • имала 3
  • Имали 1
  • имамо 1
  • имање 1
  • Имате 1
  • имати 1
  • Имаћемо 1
  • имаш 1
  • Имаш 1
  • име 2
  • ис 1
  • исказати 1
  • искићени 1
  • ископана 1
  • искрице 1
  • испирао 1
  • исплакане 1
  • испод 1
  • испратила 1
  • испрекидане 1
  • испрекиданим 2
  • исприповедам 1
  • испродавали 1
  • испружена 1
  • испупчен 1
  • испустим 1
  • иста 1
  • Иста 1
  • Исте 1
  • исти 1
  • Истина 1
  • истина 2
  • Исто 1
  • истрчим 1
  • исхранити 1
  • ићи 2
  • их 20
  • ишарано 1
  • Ишла 1
  • ишла 2
  • Ишчекиваху 1
  • ишчупају 1
  • Ја 58
  • ја 63
  • јава 1
  • јави 1
  • јавља 1
  • Јагодина 1
  • јад 1
  • јада 1
  • јаде 1
  • јади 1
  • јадне 2
  • јадни 1
  • јадних 1
  • јадницама 1
  • јаднице 1
  • јадно 1
  • јадној 2
  • јадну 2
  • јако 1
  • Јаох 1
  • јастук 1
  • јастука 1
  • јастуке 1
  • Је 2
  • је 329
  • јевтина 1
  • један 17
  • Један 3
  • Једанпут 1
  • једанпут 7
  • Једва 1
  • једва 8
  • једем 1
  • једи 1
  • једини 1
  • јединца 2
  • једна 7
  • једне 2
  • једним 2
  • једно 7
  • једног 1
  • Једнога 2
  • једнога 3
  • једној 3
  • једном 7
  • једну 11
  • једра 1
  • једри 1
  • једу 1
  • језеро 1
  • језик 1
  • јеку 1
  • јела 2
  • јело 2
  • јер 7
  • јесени 1
  • јеси 1
  • Јеси 1
  • Јест 1
  • јесте 1
  • Јесте 1
  • јестива 1
  • јестиво 2
  • јесу 1
  • Јесу 1
  • јецајући 2
  • јецала 3
  • јецање 1
  • јецаше 1
  • јечао 1
  • Јова 1
  • јогунице 1
  • јој 19
  • Још 1
  • још 28
  • јунади 1
  • јунакињом 1
  • јуре 1
  • Јурећи 1
  • јури 1
  • јурила 1
  • јурили 1
  • јурну 1
  • јурнуше 1
  • јутро 1
  • јуче 3
  • к 3
  • ка 1
  • Кад 19
  • кад 56
  • кадионици 1
  • каже 3
  • Кажу 1
  • казан 3
  • казана 5
  • казао 2
  • казати 1
  • казивао 1
  • казиваше 1
  • казују 2
  • кајања 1
  • кајишари 1
  • кајишима 1
  • Каква 1
  • каква 2
  • какве 2
  • какви 1
  • Какви 2
  • каквим 1
  • каквих 2
  • какво 3
  • каквога 1
  • како 42
  • каљавим 1
  • камен 1
  • камена 1
  • камените 1
  • канула 1
  • канцеларијским 1
  • Као 1
  • као 62
  • кап 1
  • Капелан 1
  • капи 1
  • капиталиста 1
  • капке 1
  • капку 1
  • капљица 1
  • капут 1
  • капуту 1
  • Карлова 1
  • каткада 1
  • Каткада 1
  • качамак 1
  • качкету 1
  • кашику 1
  • кварту 1
  • Кекенду 3
  • Кељови 1
  • керл 1
  • Кикинда 1
  • Кикинде 2
  • Кикинди 1
  • кикиндске 1
  • кикиндски 1
  • кикиндскога 1
  • Кикинду 2
  • Киша 1
  • киша 2
  • кладом 1
  • кладу 1
  • класе 1
  • клела 1
  • клетва 1
  • клетвама 1
  • клеца 1
  • клецала 1
  • клонула 3
  • клупици 1
  • клупу 1
  • кметовима 1
  • ко 10
  • Ко 3
  • кога 6
  • код 6
  • кожуха 1
  • која 9
  • које 7
  • којега 1
  • који 24
  • којим 1
  • којима 5
  • којој 5
  • којом 2
  • коју 6
  • кола 1
  • колача 2
  • колачић 1
  • колачића 2
  • колевку 1
  • колена 3
  • колено 1
  • колиба 1
  • колиби 1
  • колибица 1
  • колибице 3
  • колибу 1
  • колико 1
  • колири 1
  • коло 2
  • колу 1
  • комадаре 1
  • коме 3
  • комесар 4
  • комесара 2
  • комесаре 1
  • комесари 1
  • комораш 1
  • комораша 1
  • комшија 1
  • коње 1
  • коњима 1
  • коњу 1
  • копасмо 1
  • кораком 2
  • корачајући 1
  • корачио 1
  • корена 1
  • корење 1
  • користио 1
  • коровом 1
  • кором 1
  • косе 2
  • косом 1
  • косу 3
  • котрља 1
  • кошева 1
  • кошуља 1
  • кошуље 2
  • кошуљи 1
  • кошуљица 3
  • кошуљу 1
  • крава 1
  • краја 1
  • крајевима 1
  • крајње 1
  • крају 5
  • красти 1
  • кратак 1
  • кратким 1
  • кратко 1
  • крв 14
  • Крв 2
  • крвав 1
  • крвава 1
  • крвави 1
  • крви 2
  • крвници 1
  • кревета 2
  • креветом 1
  • крива 2
  • крила 1
  • крило 1
  • крилу 2
  • крова 2
  • кроз 9
  • крпа 1
  • крпице 1
  • крпу 1
  • крст 1
  • крстови 1
  • кружи 1
  • крупне 1
  • крчала 1
  • крчмар 1
  • крштено 1
  • ксофн 1
  • кћи 1
  • кубетима 1
  • кувао 1
  • кувар 2
  • кувара 2
  • куварима 1
  • кувати 1
  • куд 3
  • куда 2
  • Куда 3
  • кудити 1
  • кујну 1
  • кукавице 1
  • кукала 1
  • кукуруза 2
  • кундаком 2
  • купатило 1
  • купили 1
  • куповао 1
  • купује 1
  • курија 1
  • куршум 2
  • куршума 1
  • куршумима 1
  • кусати 1
  • кућа 4
  • кућама 1
  • куће 11
  • кући 12
  • кућица 2
  • кућице 1
  • кућици 1
  • кућу 9
  • л 5
  • лавеж 2
  • лаву 1
  • лаганим 1
  • лагано 3
  • лаки 1
  • лаких 1
  • лако 2
  • лакомо 2
  • лакше 4
  • ласно 1
  • ластар 1
  • лебдео 1
  • леве 1
  • левом 1
  • легла 1
  • лед 2
  • леди 1
  • леђа 1
  • леђима 3
  • лежала 1
  • лежали 1
  • лежао 1
  • лежаше 2
  • лежи 3
  • лекара 1
  • лекари 1
  • Леп 1
  • лепа 1
  • лепи 1
  • лепо 9
  • лепог 1
  • лепоте 1
  • лепушкасто 1
  • лепше 2
  • лета 1
  • лешином 1
  • ли 25
  • лика 2
  • лила 1
  • лист 1
  • листа 1
  • листом 1
  • лица 10
  • Лице 1
  • лице 22
  • лицу 6
  • лишћем 1
  • лозе 1
  • лом 1
  • ломну 2
  • лончетом 1
  • лончић 4
  • лончића 1
  • лончиће 2
  • лончићем 1
  • лопату 1
  • лопила 1
  • лопови 1
  • луговима 1
  • лудила 1
  • лупали 1
  • лупаше 1
  • лупе 1
  • Лутала 1
  • лутку 1
  • љубав 3
  • љубави 1
  • љубавник 1
  • љубавника 4
  • љубавниче 3
  • љуби 3
  • љубила 1
  • Љубила 1
  • љубили 1
  • љубим 1
  • љубљаше 3
  • људе 1
  • људи 13
  • Људи 8
  • љуљаше 1
  • љутећи 1
  • љутине 1
  • љутито 3
  • љутитога 2
  • м 3
  • ма 1
  • Ма 1
  • Магдалена 1
  • магла 1
  • мађистрат 2
  • мађистрата 1
  • мађистрату 2
  • мазала 1
  • мај 1
  • маја 1
  • мајка 2
  • мајке 3
  • мајко 2
  • Мајку 1
  • мајку 2
  • Мајстор 5
  • мајстор 7
  • мајсторе 4
  • мајсторица 1
  • Мајсторица 1
  • мајсторици 1
  • мајци 1
  • мајчине 1
  • маказе 3
  • макар 3
  • Макса 1
  • мала 2
  • Мала 2
  • малага 1
  • малакса 1
  • малаксала 1
  • малаксало 1
  • малаксалости 1
  • мале 2
  • Малена 1
  • малени 1
  • мали 5
  • малим 1
  • малих 1
  • мало 23
  • малој 1
  • малу 3
  • марама 1
  • марамице 1
  • маре 1
  • Марка 6
  • Марко 30
  • Марком 1
  • Марку 2
  • Маро 12
  • марта 2
  • масти 1
  • мати 1
  • мах 4
  • мачка 1
  • мачке 1
  • Маџар 1
  • Маџара 1
  • Маџаре 2
  • Маџари 4
  • маџарска 1
  • маши 1
  • машио 1
  • ме 71
  • Међу 1
  • међу 5
  • Међутим 1
  • меканим 1
  • мелем 1
  • мелема 1
  • мелемом 1
  • меленачком 1
  • Мене 1
  • мене 11
  • Мени 1
  • мени 11
  • мерећи 1
  • мери 1
  • мерила 1
  • мерити 1
  • мермером 1
  • мермеру 1
  • мерова 1
  • меса 1
  • месец 3
  • месеца 3
  • месечеве 1
  • Месечина 1
  • месо 1
  • места 2
  • место 2
  • месту 1
  • метали 1
  • метнула 1
  • мету 1
  • метуо 2
  • мећући 1
  • механа 2
  • механџија 1
  • Механџија 1
  • Ми 2
  • ми 99
  • мила 1
  • милији 1
  • миловаше 1
  • милост 2
  • милостива 1
  • милостиво 2
  • милостињу 1
  • милујући 1
  • мимопролазећих 1
  • мира 1
  • мирисало 1
  • мирисом 1
  • мирише 1
  • мирна 1
  • мирни 1
  • мирним 3
  • мирно 10
  • мирноћа 1
  • миром 1
  • миру 1
  • мисао 1
  • мислећи 2
  • мисли 1
  • Мислила 2
  • мислила 6
  • мислилац 1
  • мислим 4
  • мислима 3
  • мислити 1
  • мицала 1
  • миче 1
  • мичу 1
  • мишица 1
  • Мишљах 1
  • млада 1
  • младић 2
  • младића 1
  • младост 1
  • млађана 1
  • млаке 1
  • млеко 1
  • много 4
  • мном 6
  • мо 1
  • мог 1
  • мога 14
  • могао 7
  • могаше 1
  • могла 5
  • могле 1
  • могло 3
  • могох 1
  • могу 10
  • могући 1
  • модре 1
  • модрикасте 2
  • модрим 1
  • Можда 2
  • можда 8
  • Може 1
  • може 5
  • мозак 1
  • мој 17
  • Мој 3
  • Моја 1
  • моја 17
  • моје 21
  • Моје 3
  • моји 1
  • мојим 6
  • мојих 3
  • мојој 6
  • моју 7
  • молећи 1
  • молећим 1
  • молила 1
  • молитвицу 1
  • молитву 1
  • молиће 1
  • мољаше 1
  • моме 3
  • момци 3
  • Мора 1
  • мора 5
  • морало 1
  • мораш 1
  • море 1
  • мост 1
  • Мост 1
  • моста 2
  • мотао 1
  • мотика 1
  • мразном 1
  • мрачној 1
  • мрзи 1
  • мртав 1
  • мртва 2
  • мртвац 1
  • мртваца 3
  • мртвом 1
  • мршав 1
  • мршава 2
  • мршаве 1
  • мршаву 2
  • му 70
  • муж 1
  • мужа 1
  • мужевима 1
  • мука 2
  • мутне 4
  • мутних 1
  • мутној 1
  • муци 1
  • мученицима 1
  • мучити 2
  • мучнога 1
  • на 155
  • На 8
  • Набој 1
  • набрајати 1
  • навале 1
  • навалио 1
  • навести 1
  • навикнути 1
  • нагледам 1
  • нагнуо 1
  • награђени 1
  • над 4
  • нада 2
  • надалеко 1
  • наде 2
  • надзором 1
  • надметали 1
  • надница 1
  • надроби 1
  • наду 1
  • Нађ 1
  • нађе 1
  • наже 2
  • назад 1
  • наздрави 1
  • назебе 1
  • најбоље 1
  • највећем 1
  • највећом 1
  • најгладнији 1
  • најдаље 1
  • најлепша 1
  • најлепше 1
  • најлепшим 1
  • најлепших 1
  • Најпре 1
  • најпре 2
  • најприснији 1
  • најроднијим 1
  • најхрабрији 1
  • наките 1
  • налажаху 1
  • налик 2
  • нам 18
  • нама 3
  • намаче 1
  • намере 1
  • наместе 1
  • намештено 1
  • намргоди 1
  • намрштено 1
  • наново 4
  • наоружани 1
  • нападају 1
  • напао 1
  • напила 1
  • напити 2
  • напој 1
  • Напоље 1
  • напоље 7
  • напољу 2
  • напред 1
  • напрезања 1
  • нарасла 1
  • народ 2
  • народности 1
  • наручја 1
  • наручју 1
  • нас 5
  • наслада 1
  • наследи 1
  • наслонила 1
  • наслутила 1
  • насмеја 1
  • насмејати 1
  • настаде 2
  • настрану 1
  • натраг 3
  • наћи 1
  • нацрт 1
  • начелник 1
  • начелство 3
  • начелству 3
  • наџаци 1
  • Наш 1
  • наш 2
  • Наша 2
  • наша 3
  • наше 13
  • нашега 2
  • нашем 4
  • Наши 1
  • наши 3
  • нашим 1
  • наших 2
  • нашли 1
  • нашој 2
  • нашу 6
  • Не 10
  • не 102
  • неба 1
  • небо 1
  • неваљалога 1
  • неваљалца 1
  • невесело 3
  • невоља 3
  • неге 1
  • Него 1
  • него 18
  • неговати 1
  • недара 1
  • недеље 1
  • недељу 1
  • недра 2
  • недрима 1
  • нежне 1
  • нежним 1
  • нежно 2
  • незнатан 1
  • незнатне 1
  • неизмерна 1
  • неисказана 2
  • неисказани 1
  • неисказаној 1
  • нејасне 1
  • Нек 1
  • нека 6
  • некакав 1
  • некаквоме 1
  • некако 3
  • неке 2
  • Неки 1
  • неки 8
  • неким 4
  • неких 3
  • неко 4
  • неког 1
  • некој 1
  • неколико 10
  • неком 2
  • некоме 1
  • неку 1
  • некуда 2
  • нем 1
  • Нема 2
  • нема 8
  • Немам 1
  • немам 2
  • немачка 1
  • немачки 1
  • немиле 1
  • немилог 1
  • немилостиви 3
  • немилостивих 2
  • немилостиво 2
  • немилостивом 1
  • немирних 1
  • немо 2
  • немоћан 1
  • нему 1
  • немци 1
  • Немци 3
  • Ненад 1
  • необичан 1
  • необична 3
  • необично 1
  • необичном 1
  • неописаном 1
  • неофарбан 1
  • неочешљану 1
  • непозната 1
  • непознати 1
  • непоштења 1
  • неправду 1
  • неправо 1
  • непрегледне 1
  • непрегледну 1
  • непрестано 1
  • неред 1
  • несвест 1
  • несносно 1
  • несрећа 1
  • несрећи 2
  • несрећне 5
  • несрећни 2
  • несрећнога 3
  • несрећну 1
  • несрећу 3
  • нестало 2
  • нестрпљиво 1
  • неће 10
  • нећемо 1
  • Нећемо 1
  • нећеш 1
  • Нећеш 2
  • нећу 1
  • Нећу 1
  • нечувено 1
  • нешто 22
  • Ни 1
  • ни 35
  • нигде 4
  • низ 5
  • није 32
  • Није 4
  • ниједна 1
  • ниједне 2
  • Ниједно 1
  • ниједног 1
  • ниједнога 1
  • Никад 3
  • никад 8
  • никада 7
  • Никакав 1
  • никакве 1
  • Нико 1
  • нико 10
  • Никога 1
  • никога 4
  • никоме 1
  • нисам 23
  • Ниси 1
  • ниси 3
  • нису 7
  • нити 2
  • ниткове 1
  • ништа 6
  • Но 1
  • новац 1
  • новаца 6
  • новоископаној 1
  • новце 1
  • ноге 4
  • ногу 1
  • нос 1
  • носа 1
  • носи 1
  • носила 2
  • носим 2
  • носио 1
  • носите 1
  • носити 1
  • ноћ 6
  • ноћас 1
  • ноћи 6
  • ноћима 1
  • ношаше 1
  • нуђаше 1
  • нужно 1
  • њ 1
  • ње 1
  • њега 21
  • његов 7
  • његова 4
  • Његове 1
  • његове 7
  • његови 2
  • његовим 1
  • његових 5
  • његово 4
  • његовог 1
  • његовој 3
  • његовом 3
  • његовоме 1
  • његову 5
  • њезина 1
  • њезиних 1
  • њезинога 1
  • њезином 1
  • њему 9
  • Њена 1
  • њене 1
  • њеним 2
  • њених 1
  • њено 1
  • њенога 1
  • њим 1
  • њима 7
  • њиме 5
  • њино 2
  • њих 6
  • њихов 1
  • њихова 1
  • њихове 1
  • њихових 3
  • Њихово 1
  • њихову 1
  • њој 2
  • њојзи 1
  • њоме 3
  • њу 2
  • о 14
  • О 6
  • обазрети 1
  • обала 1
  • обали 2
  • обарајући 1
  • обасула 1
  • обеђивању 1
  • обично 2
  • обичном 1
  • облагао 1
  • облаке 1
  • облаци 1
  • облачила 1
  • обнезнанио 1
  • обнезнањену 1
  • обогатио 1
  • обоје 1
  • обојке 1
  • оборивши 1
  • оборила 1
  • оборим 1
  • Обрад 2
  • Обрада 1
  • Обраде 6
  • образе 2
  • образи 3
  • образима 4
  • обрве 1
  • обрезивати 1
  • обрецну 1
  • обрнуо 2
  • обузме 1
  • обукао 1
  • обукла 1
  • обуо 1
  • обучена 1
  • ова 5
  • овај 2
  • оваквим 1
  • оваквој 1
  • Овако 1
  • овако 3
  • овамо 3
  • ове 3
  • ови 2
  • ових 1
  • овлада 1
  • Ово 1
  • ово 3
  • овога 2
  • овој 2
  • овршемо 1
  • ову 6
  • овце 1
  • огледалу 2
  • огрев 1
  • огреја 1
  • огрну 1
  • огрнут 1
  • огромним 1
  • Од 4
  • од 72
  • одавде 2
  • одавно 1
  • Одавно 1
  • одбацила 1
  • Одважни 1
  • одвести 1
  • одвратне 1
  • одговара 2
  • одговарала 1
  • одговараху 1
  • одговор 2
  • одговори 4
  • одговорити 1
  • Оде 1
  • оде 9
  • Одем 1
  • одем 2
  • одиста 1
  • одлазак 1
  • одлазити 1
  • одлазише 1
  • одликовао 1
  • одликовати 1
  • Одмах 1
  • однеговати 1
  • однекуда 1
  • однео 1
  • однесе 1
  • однесем 1
  • Однесмо 1
  • Однеће 1
  • Одонда 1
  • одосмо 1
  • Одох 1
  • одох 3
  • одоше 2
  • одреши 1
  • Одсад 1
  • одсада 1
  • одсецаше 1
  • одскочио 1
  • озебе 1
  • озидана 1
  • озидане 1
  • ојађене 1
  • ока 1
  • Око 1
  • око 14
  • оковане 1
  • оковима 1
  • окорела 1
  • окрене 1
  • окренут 1
  • окрете 4
  • окретох 1
  • окречене 1
  • окречено 1
  • округластим 1
  • округло 1
  • окуси 1
  • окусила 1
  • олако 1
  • олово 1
  • омален 1
  • Он 26
  • он 43
  • Она 14
  • она 18
  • Онај 1
  • онај 8
  • онаки 1
  • онаким 1
  • онако 8
  • Онда 2
  • онда 23
  • Онде 2
  • онде 3
  • Оне 1
  • оне 6
  • онесвеснути 1
  • Они 1
  • они 23
  • оним 5
  • оних 2
  • оно 18
  • оног 2
  • онога 1
  • онолике 1
  • ономе 1
  • ону 4
  • опаклија 1
  • опаклије 2
  • опаклијом 1
  • опаклију 3
  • опанака 1
  • опанке 1
  • опанци 1
  • опапрену 1
  • опасна 1
  • опасност 1
  • опасности 1
  • опекао 1
  • опет 19
  • Опет 2
  • опишем 1
  • опорављеном 1
  • опорим 1
  • оправдати 1
  • опрљена 1
  • опрљеној 1
  • опрљио 1
  • Орасмо 1
  • осванути 1
  • освете 1
  • осврнем 1
  • осврте 1
  • оседео 1
  • осети 2
  • осетила 2
  • осећа 1
  • осећају 1
  • осећала 2
  • Осећала 3
  • осећао 2
  • осећаш 1
  • оскудној 1
  • ослањајући 1
  • осмејак 2
  • осмејкујући 2
  • Осмех 1
  • осмеха 1
  • осмехну 2
  • осмехнувши 3
  • осмехом 1
  • осмеху 2
  • основа 1
  • особите 1
  • особитом 1
  • осолимо 1
  • оста 1
  • оставе 1
  • остави 1
  • оставила 1
  • оставим 1
  • оставио 1
  • остављајући 1
  • остављена 2
  • остављене 1
  • остављеноме 1
  • остаде 1
  • остадох 3
  • остаје 1
  • остала 1
  • остали 1
  • осталим 2
  • остатак 2
  • остати 2
  • осушене 1
  • отац 18
  • Отац 3
  • отвори 3
  • отворила 1
  • отворити 2
  • отворише 1
  • отерао 1
  • отераше 1
  • отети 1
  • отеше 1
  • отиду 1
  • отимају 1
  • отимала 1
  • отишао 1
  • отишла 1
  • откине 1
  • откуда 1
  • отпеваш 1
  • отпио 1
  • отприлике 1
  • отргла 1
  • отрчи 1
  • отуда 1
  • Ох 9
  • оца 10
  • оцем 1
  • оцу 2
  • очајан 1
  • очајања 2
  • очајно 1
  • оче 1
  • Оче 1
  • очеве 1
  • очи 20
  • очију 4
  • очима 7
  • очита 1
  • очитао 1
  • Па 6
  • па 82
  • пада 1
  • падала 2
  • падале 2
  • падали 1
  • падало 1
  • падати 1
  • паде 3
  • падне 1
  • падох 3
  • пажљиво 3
  • пажњом 3
  • пакости 1
  • пала 3
  • палате 1
  • пале 1
  • паликуће 1
  • палили 3
  • палио 1
  • Палчика 1
  • памет 1
  • памтим 1
  • панама 1
  • панамашеширу 1
  • панаме 1
  • пандури 4
  • паре 1
  • парк 1
  • парче 4
  • парченце 1
  • пас 1
  • паса 2
  • пасти 1
  • пастира 1
  • пастири 1
  • патник 1
  • патосни 1
  • певала 1
  • пегама 2
  • педесет 1
  • пени 1
  • пенила 1
  • пенушећој 1
  • перзекутори 1
  • песка 1
  • песковитога 1
  • песница 1
  • пет 5
  • пете 2
  • петице 1
  • петрахиљ 1
  • пећи 1
  • пећке 1
  • печења 2
  • пешкир 1
  • пи 1
  • Пиј 1
  • пијанице 1
  • пије 2
  • пил 1
  • пита 3
  • питала 1
  • питам 2
  • питао 2
  • питати 1
  • питах 1
  • питаше 4
  • пиће 1
  • пишташе 1
  • пишући 1
  • плавим 1
  • плаво 1
  • плајвазом 1
  • плакала 6
  • плакање 1
  • плакао 1
  • плакати 2
  • пламен 2
  • пламенови 1
  • планина 1
  • плануше 1
  • плати 1
  • платити 1
  • плач 1
  • плаче 1
  • плашљиво 1
  • плевисмо 1
  • плевити 1
  • плива 1
  • пливали 2
  • плодним 1
  • плодних 1
  • плота 1
  • плоча 1
  • пљуском 1
  • по 37
  • По 5
  • побегнем 1
  • победили 1
  • Победиоцима 1
  • побеђене 1
  • побеђени 1
  • побледела 1
  • побледеле 1
  • побледело 1
  • побратима 1
  • повика 2
  • повикаше 1
  • повиче 1
  • поврати 1
  • погажена 1
  • Погдекад 1
  • погибе 1
  • поглади 1
  • поглед 5
  • погледа 16
  • погледао 3
  • погледати 2
  • погледаше 1
  • погледе 1
  • погледим 1
  • погледом 2
  • погледу 1
  • погоде 1
  • погреб 1
  • погурио 1
  • под 4
  • поделиле 1
  • поделићемо 1
  • подиже 1
  • подижу 1
  • подићи 1
  • подмукао 1
  • подмукли 1
  • подмукло 2
  • подне 5
  • подрумар 1
  • подруму 1
  • подсећа 1
  • подуже 1
  • пође 1
  • пођоше 1
  • пожар 1
  • пожутели 1
  • позајмио 1
  • поздрави 1
  • позледише 1
  • познавала 2
  • познавали 1
  • познавао 1
  • познаје 2
  • познала 1
  • познанства 1
  • појали 1
  • поједосмо 1
  • појела 1
  • појурила 1
  • показивала 1
  • показиваше 1
  • показујући 1
  • покајања 1
  • поквасим 1
  • покоја 1
  • покојна 1
  • покојниковоме 1
  • покраду 1
  • покриваше 1
  • покрила 4
  • покрити 1
  • покровом 1
  • покупи 1
  • пола 2
  • полагали 1
  • полако 1
  • полицаје 1
  • полицију 1
  • половине 2
  • половину 2
  • положи 1
  • положим 1
  • полугласно 4
  • Поља 1
  • поље 1
  • Поље 1
  • пољубац 1
  • пољубаца 2
  • пољуби 6
  • пољубим 1
  • пољубити 1
  • пољупце 1
  • пољупци 2
  • Помагај 1
  • Помагајте 1
  • помагајте 2
  • помаже 1
  • помажемо 1
  • помажу 2
  • Помакни 1
  • помамним 1
  • помешан 1
  • помилова 2
  • помиловала 1
  • помиловао 1
  • помислила 2
  • помогле 1
  • помози 1
  • Помозите 1
  • помоћ 3
  • помоћи 1
  • помрчином 1
  • понегде 1
  • понека 1
  • понекога 1
  • понеку 1
  • понижене 1
  • поништене 1
  • поносито 1
  • поносом 2
  • Поноћ 1
  • поноћи 1
  • Понуди 1
  • понуди 2
  • понудим 1
  • понудих 1
  • понуду 1
  • поотимају 1
  • попа 2
  • попијемо 1
  • попио 1
  • Попићемо 1
  • поплава 1
  • поплаве 1
  • попове 1
  • попови 2
  • попрска 1
  • попуцали 1
  • поразговарам 1
  • поред 7
  • пореметило 1
  • поробили 2
  • пород 1
  • породица 1
  • породице 1
  • породицу 2
  • поругљиво 2
  • порушених 1
  • порушила 1
  • порције 1
  • порцију 1
  • посади 1
  • посао 2
  • посветила 1
  • поседамо 1
  • посеку 1
  • Поскапаћемо 1
  • посла 2
  • после 22
  • После 23
  • последња 1
  • Последња 1
  • последњи 3
  • последњим 1
  • последњу 3
  • послом 1
  • послу 1
  • послужити 1
  • послушала 1
  • посматрала 2
  • посматраше 5
  • посне 1
  • посољену 1
  • поспу 1
  • посрну 1
  • постави 1
  • постадоше 1
  • постане 1
  • постарао 1
  • постеље 2
  • постељици 1
  • постељицу 2
  • потаје 1
  • потврђена 1
  • потекоше 2
  • потискујући 1
  • потмулим 1
  • потоком 1
  • потоци 1
  • потресао 1
  • потресаху 1
  • потрести 1
  • потрошио 1
  • поубија 1
  • поубијаше 1
  • поумиру 1
  • похарао 2
  • похару 2
  • походим 1
  • почела 1
  • почео 1
  • Почивај 1
  • почивају 1
  • почнем 1
  • поше 1
  • поштена 3
  • поштену 1
  • поштујете 1
  • пошу 1
  • права 1
  • правда 1
  • праве 1
  • правила 1
  • правилне 1
  • право 3
  • праг 2
  • празне 1
  • празни 1
  • Празник 1
  • празник 2
  • празницима 1
  • празном 1
  • прамен 2
  • праменовима 1
  • прамењем 1
  • прамичак 2
  • пратњи 1
  • прашити 1
  • прва 1
  • прве 1
  • први 1
  • првог 1
  • пре 1
  • Пре 3
  • пребацујући 1
  • преболети 1
  • преболим 1
  • преварио 1
  • Превијала 1
  • преврташе 1
  • прегршт 1
  • пред 6
  • преда 3
  • Предвече 2
  • преде 1
  • предмет 1
  • представљају 1
  • пређашњим 1
  • презиру 1
  • презирући 1
  • презреног 1
  • презрење 1
  • презривим 1
  • прекиде 1
  • прекинула 1
  • прекјуче 1
  • преклињала 2
  • Преко 1
  • преко 5
  • прекорачила 1
  • прекорачити 1
  • прекоре 1
  • прекрилише 1
  • прекрштеним 1
  • прелетео 1
  • преливају 1
  • према 1
  • преминулу 1
  • премишљања 1
  • пренесе 1
  • преостало 1
  • препасти 1
  • препатити 1
  • препрегачи 1
  • престане 1
  • претећим 1
  • претрнула 2
  • претходница 1
  • прећаше 1
  • привезан 1
  • привезују 1
  • привијемо 1
  • придиковао 1
  • приђе 1
  • Приђем 1
  • призор 1
  • пријатељ 4
  • пријатеља 2
  • пријатеље 1
  • пријатељи 1
  • пријатељским 1
  • Пријатељу 1
  • пријатељу 11
  • прикрао 1
  • прилике 1
  • приликом 1
  • примакох 1
  • примаче 2
  • приме 1
  • примимо 1
  • примио 1
  • припалим 1
  • припече 1
  • приповеда 2
  • приповедају 1
  • приповедали 1
  • приповедао 2
  • приповедаше 1
  • приповедићу 1
  • приповетку 1
  • приповечице 1
  • приповечицу 1
  • природе 1
  • прислонио 1
  • приступио 1
  • притегао 1
  • притиште 3
  • притрча 1
  • прићи 1
  • прихваташе 1
  • прихвати 1
  • прихватих 1
  • приче 1
  • пришапта 1
  • пркосио 1
  • прљавој 1
  • пробисвети 1
  • пробуди 1
  • пробудити 1
  • провали 2
  • провела 1
  • провирујућег 1
  • проговарати 1
  • проговори 6
  • проговорити 4
  • прогута 1
  • прогутати 1
  • продаде 1
  • продаје 1
  • продају 1
  • продали 2
  • продере 1
  • продираше 1
  • продужи 3
  • прође 6
  • прођем 1
  • Прођеш 1
  • прођу 1
  • проживели 1
  • прозор 3
  • прозора 3
  • прозоре 1
  • прозорима 2
  • пројиним 1
  • пројурио 1
  • Проклети 1
  • проклетници 1
  • Проклетници 1
  • пролазе 1
  • пролазили 3
  • пролевати 1
  • проливене 1
  • пролио 1
  • промени 1
  • промукла 1
  • пропатио 1
  • пропевасмо 1
  • проплакала 1
  • прорекао 1
  • просеца 1
  • проси 1
  • просјакињу 1
  • просјаку 1
  • проспе 1
  • прост 1
  • просте 1
  • простирала 2
  • простирка 1
  • просторији 1
  • простран 1
  • простре 1
  • просу 1
  • Прота 1
  • прота 5
  • протепа 1
  • протин 1
  • протину 1
  • прото 4
  • проћи 1
  • проучаваше 1
  • процвилети 1
  • прочитати 1
  • прошлост 1
  • прошлости 4
  • прсију 1
  • прсима 1
  • прсимо 1
  • прслук 1
  • прст 1
  • пругама 1
  • пружа 1
  • пружају 2
  • пружајући 1
  • пружи 3
  • пружих 2
  • прут 2
  • прштаху 1
  • пса 1
  • псе 1
  • псето 2
  • пси 1
  • пун 3
  • пуна 2
  • пуне 1
  • пуни 1
  • пуно 1
  • пуну 2
  • пуста 2
  • пустари 1
  • пусте 1
  • пустити 1
  • пустој 1
  • пустош 1
  • Пут 1
  • пут 2
  • пута 10
  • путу 1
  • путујеш 1
  • пуцали 1
  • пуцао 2
  • пушку 2
  • пушта 1
  • пушташе 1
  • пшенице 1
  • пшеницом 1
  • равница 1
  • равници 1
  • равницу 2
  • рад 1
  • ради 2
  • радити 1
  • радо 1
  • радости 2
  • разбити 1
  • разблажаваше 1
  • разблажи 1
  • разваљенога 1
  • разговарају 1
  • разговарати 1
  • разговора 1
  • раздавати 1
  • раздваја 1
  • раздвајасмо 1
  • раздире 1
  • раздражености 1
  • раздрљи 1
  • разигра 1
  • разиђе 1
  • разиђоше 1
  • разиђу 1
  • разлагаху 1
  • разлила 1
  • разљућенога 1
  • размишљала 2
  • разне 1
  • разнесу 1
  • разним 2
  • разорене 1
  • разумевао 1
  • разумела 1
  • разумео 2
  • разумљиво 1
  • рајбер 1
  • ракијом 2
  • раме 3
  • рамена 3
  • раменима 1
  • рамену 2
  • рана 4
  • ране 5
  • ранили 1
  • ранио 1
  • ранише 1
  • Рањен 1
  • рањен 2
  • рањене 5
  • рањени 1
  • рањеним 1
  • рањеноме 1
  • расла 1
  • распао 1
  • Раци 2
  • рачуне 1
  • ребра 2
  • револверима 1
  • ред 1
  • реда 1
  • режати 1
  • Режи 1
  • Рекао 1
  • рекао 4
  • реке 1
  • рекох 4
  • рекоше 2
  • реку 2
  • ретка 1
  • рећи 6
  • реци 1
  • реч 2
  • Рече 2
  • рече 41
  • реченицом 1
  • речено 1
  • речи 5
  • Решила 2
  • ри 1
  • риђа 1
  • рику 2
  • рихтере 1
  • робијом 1
  • робију 1
  • рода 1
  • родитеља 1
  • рођена 1
  • рођени 1
  • рођеној 1
  • ронила 1
  • рубини 1
  • ружа 1
  • ружна 1
  • рука 3
  • рукама 7
  • руке 7
  • руковедати 1
  • руком 9
  • руку 6
  • румен 2
  • румене 1
  • румени 1
  • руменије 1
  • рунама 1
  • руци 1
  • ручају 1
  • ручак 2
  • ручамо 2
  • ручати 1
  • ручица 2
  • ручице 1
  • рушећи 1
  • руши 1
  • рушитеље 1
  • С 1
  • с 41
  • Са 1
  • са 16
  • сабље 1
  • сав 4
  • Саве 1
  • савладана 1
  • сад 12
  • Сад 5
  • сада 2
  • садашњост 1
  • сади 1
  • садржине 1
  • саже 1
  • сакупљене 1
  • салаше 1
  • сам 142
  • сама 10
  • самеље 1
  • Сами 1
  • сами 2
  • само 33
  • Само 4
  • самој 1
  • самом 1
  • самоћи 2
  • самоубиство 1
  • саму 1
  • сан 3
  • сандук 1
  • сандуци 1
  • санова 1
  • Санови 1
  • сањајући 1
  • сањала 1
  • сањарија 1
  • сасвим 2
  • саслушати 1
  • сата 2
  • саучешћа 3
  • саучешће 2
  • саучешћем 2
  • сахрани 2
  • сахранише 2
  • сахрањена 1
  • сахрањени 1
  • сахрањивати 1
  • сачували 1
  • Сва 2
  • сва 9
  • свакад 2
  • свакада 1
  • свакако 1
  • Сваки 1
  • сваки 3
  • свакидашњи 1
  • сваким 1
  • свако 1
  • Свако 1
  • сваког 1
  • свакога 1
  • сваком 1
  • свакоме 1
  • сваку 1
  • свануло 1
  • све 29
  • Све 4
  • свега 3
  • свет 3
  • света 3
  • свети 1
  • светкују 1
  • светлост 1
  • светлуцање 1
  • Светог 1
  • свету 4
  • свеци 1
  • свечаностима 1
  • свештеници 1
  • Сви 1
  • сви 6
  • свила 1
  • свиле 1
  • свилена 1
  • свили 1
  • Свиње 1
  • свирепо 1
  • свитала 1
  • свиће 1
  • свога 3
  • сводове 2
  • свој 6
  • своје 14
  • својевољце 1
  • своји 1
  • својим 10
  • својих 4
  • својој 4
  • својом 3
  • своју 9
  • свом 2
  • своме 5
  • сврне 1
  • свршетак 1
  • свршимо 1
  • свршио 1
  • сву 1
  • свугде 1
  • се 204
  • себе 6
  • себи 5
  • севаше 1
  • северних 1
  • Сегедина 1
  • седајући 1
  • седе 1
  • Седе 1
  • седела 2
  • седели 1
  • седимо 1
  • седне 1
  • седнем 1
  • седу 1
  • сеђаше 1
  • сексера 1
  • села 2
  • селе 1
  • село 1
  • селу 1
  • сељак 1
  • сељачкој 1
  • сенатори 1
  • сенаторовица 1
  • сенаторовице 1
  • сенка 1
  • сенке 1
  • сенком 1
  • сенку 1
  • Сестра 1
  • сестро 1
  • сети 1
  • сетити 1
  • сетне 1
  • сетним 1
  • сетно 1
  • сећају 1
  • сећам 2
  • си 18
  • сива 1
  • сиви 1
  • Сигурно 1
  • сијали 1
  • сила 1
  • силе 1
  • силније 1
  • силно 1
  • силом 2
  • силу 1
  • Сима 6
  • Симе 1
  • Сими 1
  • Симо 2
  • син 3
  • сина 4
  • синова 3
  • синови 3
  • сину 1
  • синуше 1
  • сињи 1
  • сипа 1
  • сипају 1
  • Сиромаси 1
  • Сиромах 4
  • сиромах 6
  • сиромаха 1
  • Сиромаха 1
  • сиромашак 1
  • сиромашна 1
  • сиромашне 1
  • сиромашну 4
  • СИРОТА 1
  • сирота 6
  • Сирота 7
  • сироте 2
  • Сироти 1
  • сиротиња 8
  • сиротиње 3
  • сиротињи 2
  • сиротињске 2
  • сиротињског 1
  • сиротињу 2
  • сиротици 1
  • Сирото 1
  • сиротом 1
  • сироту 4
  • сирочад 1
  • сироче 2
  • сирочета 2
  • сирочету 1
  • сити 1
  • ситне 1
  • ситним 3
  • ситница 1
  • сјајним 1
  • скапавају 2
  • Скапајте 1
  • скапају 1
  • скачући 1
  • скинуо 1
  • скитницама 1
  • склопила 1
  • Склопила 1
  • скоку 1
  • скоро 8
  • скотови 1
  • Скотови 1
  • скочим 1
  • скрити 1
  • скрушенога 1
  • скупили 1
  • скупљеној 1
  • слаб 1
  • слаба 1
  • слабим 2
  • слабину 2
  • слабо 3
  • славе 1
  • слади 1
  • сладост 1
  • сламарица 1
  • сламе 1
  • слаткиша 1
  • слатко 1
  • слевају 1
  • слегоше 1
  • слепих 1
  • слика 1
  • слике 2
  • сличан 1
  • слободе 1
  • слогове 1
  • сложити 1
  • служим 1
  • служити 1
  • слутила 1
  • слуша 1
  • слушала 1
  • слушао 2
  • слушате 1
  • слушаш 1
  • слушкиња 1
  • смеде 1
  • смедох 2
  • смедоше 2
  • смеђ 1
  • смеју 3
  • смејући 1
  • смела 2
  • смели 1
  • смелим 1
  • сместим 1
  • смешећи 2
  • смештено 1
  • смиља 1
  • смо 9
  • смркавало 1
  • смркло 1
  • смрт 2
  • сна 2
  • снага 2
  • снагом 3
  • снагу 3
  • снажних 1
  • снашла 1
  • снег 2
  • снегу 1
  • сновима 1
  • сну 1
  • собе 2
  • соби 2
  • собици 1
  • собицу 1
  • собом 5
  • собу 4
  • совра 1
  • совром 1
  • совру 1
  • сокак 1
  • сокаке 2
  • сокаку 1
  • сокацима 1
  • соли 1
  • сољу 1
  • спава 4
  • Спасибог 1
  • спат 1
  • спахије 1
  • спахијске 1
  • споменуо 1
  • спомињати 1
  • спрема 1
  • спремати 1
  • спремаше 1
  • спремим 1
  • спусти 1
  • срамне 1
  • Срби 1
  • Србију 1
  • сребром 1
  • среде 1
  • средњих 2
  • сретала 1
  • сретнеш 1
  • срећа 1
  • срећна 1
  • срећних 1
  • срећу 1
  • сродници 1
  • српска 1
  • срушила 1
  • срца 4
  • срце 11
  • Срце 2
  • срцем 1
  • срцу 1
  • стаде 3
  • стадо 1
  • стадоше 1
  • стајала 2
  • стајали 1
  • стајао 1
  • стајати 1
  • стак 2
  • стакленце 1
  • стакло 2
  • станемо 1
  • стара 1
  • старе 1
  • стари 2
  • старије 1
  • старијега 1
  • старина 1
  • старице 1
  • старом 1
  • стару 1
  • Стас 1
  • стварала 1
  • створење 1
  • створиле 1
  • створом 1
  • сте 3
  • стегло 2
  • стегоше 1
  • степеницама 1
  • стечено 1
  • стигао 1
  • стигла 1
  • стидљивим 1
  • стидљиво 1
  • стиснута 1
  • стишала 1
  • Сто 1
  • сто 2
  • стоји 1
  • стојим 2
  • стојите 2
  • стока 1
  • столица 1
  • столицом 1
  • столицу 1
  • столичицу 2
  • столу 1
  • стомак 3
  • стр 3
  • стране 3
  • Страх 1
  • страха 1
  • страховитој 1
  • страхота 1
  • страхоте 1
  • страхоти 1
  • страхоту 1
  • страху 1
  • страшан 1
  • страшљиве 1
  • Страшно 1
  • страшно 2
  • страшном 1
  • стреја 1
  • стрепећим 1
  • стрепила 2
  • стресем 1
  • стресох 1
  • строг 1
  • строге 1
  • строго 1
  • стропоштати 1
  • стручак 1
  • стручка 1
  • стубове 1
  • ступио 1
  • ступити 1
  • су 78
  • сув 1
  • сува 4
  • сувачу 1
  • суве 1
  • сувим 4
  • сувише 2
  • суво 4
  • сувој 1
  • суграђана 1
  • суд 2
  • суде 2
  • судић 2
  • суза 4
  • сузама 3
  • сузе 17
  • сузним 1
  • сузу 1
  • сукнене 1
  • суманут 1
  • сунца 1
  • сунце 3
  • сутра 1
  • Т 1
  • Та 10
  • та 8
  • таван 1
  • тавана 1
  • тавне 3
  • тавни 1
  • тавнице 3
  • тавници 1
  • тавну 1
  • Тај 3
  • тај 8
  • тајно 1
  • такве 1
  • таке 1
  • Тако 14
  • тако 21
  • таласале 1
  • таласе 1
  • таласи 8
  • таласима 1
  • тама 1
  • тамјан 1
  • тамна 1
  • Тамо 3
  • тамо 4
  • танане 1
  • Танасије 1
  • танким 2
  • тасић 1
  • твој 2
  • Твоје 1
  • твоје 4
  • твоју 1
  • тврде 1
  • тврдо 1
  • тврдог 1
  • тврђе 1
  • Те 2
  • те 45
  • тебе 5
  • теби 2
  • Теби 2
  • теже 1
  • тежи 1
  • тек 4
  • Тек 5
  • текле 2
  • тековине 1
  • тековину 1
  • текоше 1
  • теку 2
  • телесног 1
  • тело 1
  • темељ 1
  • темеља 1
  • тепајући 1
  • тепали 1
  • тепању 1
  • терај 1
  • тераху 1
  • терет 2
  • Тетка 10
  • тетка 24
  • тетки 2
  • тетком 1
  • тетку 6
  • тече 1
  • течности 1
  • тешећи 1
  • тешио 2
  • тешке 1
  • тешки 1
  • Тешким 1
  • Тешко 1
  • тешко 5
  • тешкоме 1
  • ти 36
  • Ти 4
  • тим 2
  • тима 1
  • Тиса 1
  • Тисе 1
  • тих 1
  • тиха 1
  • тихо 10
  • тишина 3
  • тишину 1
  • То 18
  • то 54
  • тобом 1
  • тог 1
  • тога 15
  • тој 5
  • токај 1
  • толики 1
  • толико 4
  • том 2
  • томе 6
  • топи 1
  • топљена 1
  • торбицом 1
  • Торде 1
  • торњеви 1
  • траг 1
  • тражаше 1
  • тражећи 1
  • тражи 1
  • тражила 2
  • тражили 1
  • трбух 1
  • трбухом 1
  • тргнем 1
  • трговце 1
  • тргох 1
  • треба 5
  • требати 1
  • тренутака 1
  • трепавице 4
  • трептала 1
  • трептале 1
  • тресе 1
  • треском 1
  • тресла 1
  • трећег 1
  • трећем 1
  • трећој 1
  • трже 2
  • три 11
  • троја 1
  • троје 2
  • троногу 2
  • трошан 1
  • трошне 1
  • трошној 1
  • трошну 1
  • трпали 1
  • трпезу 1
  • трске 1
  • труда 1
  • трула 1
  • Ту 4
  • ту 8
  • туга 5
  • туге 2
  • тугом 3
  • тугу 1
  • Туда 1
  • туђе 1
  • туђина 1
  • Тужан 1
  • тужан 4
  • тужила 1
  • тужио 1
  • тужиш 1
  • тужна 1
  • Тужна 1
  • тужне 1
  • тужнији 1
  • тужним 7
  • тужно 11
  • тужном 2
  • тужну 1
  • тузи 2
  • тумарају 1
  • тумараху 1
  • тупу 1
  • тури 1
  • ће 45
  • ћемо 8
  • ћерчива 1
  • ћеш 7
  • ћивтински 1
  • ћилимче 1
  • ћифте 1
  • ћошковима 1
  • ћу 18
  • ћуприје 1
  • ћутала 4
  • ћутао 1
  • ћутаху 2
  • ћуташе 5
  • ћутећи 5
  • У 14
  • у 186
  • убио 1
  • Убише 1
  • убришу 1
  • уведе 1
  • увеземо 1
  • увела 2
  • увели 2
  • увелим 3
  • увелих 1
  • увело 1
  • увеломе 3
  • увенуло 1
  • уверењем 1
  • увече 2
  • увређен 1
  • увређенога 1
  • угледати 1
  • угнетаче 1
  • угојеним 1
  • угушити 1
  • удају 1
  • ударајући 1
  • удараше 1
  • ударен 1
  • удари 1
  • ударио 2
  • ударити 1
  • уделе 1
  • удели 1
  • уделим 1
  • уделио 1
  • удивљен 1
  • удовице 1
  • уђе 1
  • уђем 1
  • ужасна 1
  • Ужасна 1
  • ужаснији 1
  • уживамо 1
  • ужурбала 1
  • уз 1
  • узаним 1
  • узбуђености 3
  • узбуњеним 2
  • Уздај 1
  • уздахну 3
  • уздахнувши 2
  • уздахнула 1
  • уздахнуо 2
  • уздахнути 2
  • уздисаји 1
  • уздрхталим 1
  • Узе 1
  • узе 7
  • узела 2
  • узме 1
  • Узмем 1
  • узмем 2
  • Узми 4
  • узнемирује 1
  • узроке 1
  • ујаци 1
  • Уједанпут 1
  • уједно 1
  • Ујутру 1
  • укочен 1
  • укочености 1
  • улар 1
  • улеваше 1
  • улицама 1
  • улице 1
  • улици 1
  • уложио 1
  • уљудим 1
  • уљудно 1
  • умал 1
  • умеде 1
  • умедох 1
  • умела 2
  • умесила 1
  • уместо 1
  • умети 1
  • умилна 1
  • умилном 1
  • умиљавајући 1
  • умиљато 1
  • умиљатоме 1
  • умире 2
  • умири 1
  • умирило 1
  • умиру 1
  • умирућих 1
  • умор 1
  • уморна 1
  • умочен 1
  • умрети 3
  • умрећу 1
  • Умрећу 1
  • умрла 1
  • умро 2
  • унесрећенима 1
  • унесрећили 1
  • упадоше 1
  • упале 1
  • упамтила 2
  • уписасмо 1
  • уписивати 1
  • упита 1
  • уплашена 2
  • уплашено 2
  • Упомоћ 2
  • употреби 1
  • Управо 1
  • упрепаштени 1
  • упрепашћена 1
  • упрли 2
  • упропасте 1
  • упропашћен 1
  • упрт 1
  • упрти 1
  • упути 1
  • упутила 1
  • усамљености 1
  • усеве 1
  • Ускрс 1
  • Ускрса 1
  • услугу 1
  • уснама 5
  • усне 2
  • усницама 2
  • уснице 2
  • успомена 1
  • успомене 1
  • усправљено 1
  • успу 1
  • уста 8
  • устајало 1
  • устајати 1
  • уствари 1
  • усули 1
  • утехе 1
  • утеху 1
  • утешити 1
  • утишао 1
  • утишати 1
  • Утоме 4
  • утрину 1
  • утрча 1
  • ућута 2
  • ућутала 1
  • ућуташе 1
  • ухвате 1
  • ухвати 1
  • ухватили 1
  • ухватио 3
  • ухватити 1
  • ухваћен 1
  • уцвељеног 1
  • учили 1
  • учим 1
  • учини 2
  • учинио 4
  • учитељи 1
  • ушао 2
  • уши 1
  • ушију 1
  • ушила 1
  • ушћули 1
  • ферфлухтен 1
  • Ферштандн 2
  • фил 1
  • форинта 1
  • Форма 1
  • фронцлама 1
  • фуруну 1
  • Ха 1
  • ха 5
  • Хај 2
  • Хајд 1
  • Хајде 1
  • Хајдемо 1
  • хаљина 1
  • хаљиница 1
  • хамови 1
  • харају 1
  • харамије 2
  • хартије 1
  • хартији 1
  • хартијица 1
  • хартијице 1
  • хартију 1
  • хат 1
  • хатара 1
  • хвала 1
  • хвати 1
  • Хе 1
  • Хеј 2
  • Хиљаду 1
  • хиљаду 2
  • хинтову 1
  • хитно 1
  • хитра 1
  • хладна 1
  • хладне 2
  • хладни 1
  • хладно 1
  • хладном 1
  • хладну 1
  • Хлеба 1
  • хлеба 13
  • хлебац 1
  • хлебом 1
  • Ходи 1
  • ходник 1
  • ходника 1
  • ходнику 1
  • Ходници 1
  • хоризонт 1
  • Хоће 2
  • Хоћемо 1
  • храбри 3
  • храбрија 1
  • хране 6
  • хранили 1
  • хранимо 1
  • хранио 1
  • хранити 1
  • Храно 1
  • храну 2
  • храпаву 1
  • хте 1
  • хтеде 1
  • Хтеде 2
  • хтедох 1
  • Хтела 3
  • хтела 4
  • хтеле 1
  • Хтео 3
  • хтеше 1
  • хуком 1
  • цар 1
  • цара 2
  • царевима 1
  • Царски 1
  • царски 4
  • цвета 1
  • цветовима 1
  • це 2
  • цеде 1
  • цела 1
  • целим 1
  • целом 1
  • целоме 1
  • целу 1
  • цео 1
  • цепа 1
  • цепаше 1
  • црв 1
  • црвен 1
  • црвена 1
  • црвеним 1
  • црквама 1
  • цркву 1
  • црн 1
  • црна 3
  • црне 4
  • црни 2
  • црним 2
  • црно 1
  • Црномањасти 1
  • црномањасти 3
  • црномањасто 1
  • црну 1
  • црња 1
  • цртама 3
  • црте 4
  • чађава 1
  • чађаво 1
  • чак 1
  • Чак 1
  • чакљама 1
  • чаршав 1
  • чаршилије 1
  • час 2
  • часа 1
  • часовима 2
  • часу 3
  • чашу 1
  • чеда 1
  • чедо 1
  • чежња 1
  • чека 2
  • чекају 1
  • чекајући 2
  • чекала 1
  • чекам 1
  • чела 1
  • чело 4
  • чему 3
  • често 2
  • четвртог 1
  • четири 1
  • четр 1
  • четрдесетосме 1
  • чешће 1
  • Чивут 2
  • Чивутин 1
  • Чивутину 1
  • чије 2
  • чини 2
  • чинила 1
  • чиниле 1
  • чинило 1
  • чиновници 1
  • чињаше 1
  • чињено 1
  • чиста 2
  • чисто 9
  • Читав 1
  • читав 3
  • чича 23
  • Чича 7
  • чичаМарком 1
  • човек 17
  • човека 3
  • човеком 1
  • човеку 1
  • човечанске 1
  • човече 4
  • човечје 1
  • човечјег 1
  • човечности 1
  • Чончића 1
  • чорба 1
  • чорбе 2
  • чорбу 3
  • чува 1
  • Чувај 1
  • чувара 1
  • чувати 1
  • чувена 1
  • чудан 1
  • чудна 1
  • чудни 1
  • чудно 2
  • чуднога 1
  • чудо 1
  • чујем 4
  • чујемо 1
  • Чујете 1
  • чујеш 2
  • чула 4
  • чули 1
  • чуло 1
  • чуо 4
  • чупаху 1
  • Чусте 1
  • чути 1
  • чуће 1
  • чух 1
  • џандар 1
  • џандаре 1
  • џари 1
  • ш 1
  • шампањер 1
  • Шандора 1
  • шанчева 1
  • шапћући 2
  • шапутање 3
  • шапутао 1
  • шапућући 1
  • шара 1
  • шарају 1
  • шарен 1
  • шарене 1
  • шарени 1
  • шафоља 1
  • ше 1
  • шесет 3
  • шест 3
  • шешир 3
  • шеширу 1
  • широке 1
  • широким 1
  • широких 1
  • школа 1
  • школама 1
  • шкрипе 1
  • шкрипнуо 1
  • шнајдер 1
  • шпитаљ 2
  • шпитаља 1
  • шпитаљски 1
  • шпитаљским 1
  • Шта 10
  • шта 23
  • штап 2
  • Штиле 1
  • Што 4
  • што 55
  • штулрихтере 1
  • шум 1
  • шушти 1
11077 matches
им грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="T 
 мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладн 
молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорч 
ром снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst 
>Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клу 
 Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба  
гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетк 
(мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Диш 
ахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја  
ском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци по 
end="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Х 
рано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне па 
е: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="T 
p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо је 
ekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапута 
шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље 
носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора св 
еђутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црн 
.“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро 
гова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим усна 
људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам в 
меде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, 
ао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чус 
нако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tek 
и га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељи 
ави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цв 
end="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. 
 онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend= 
 Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p  
ироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst 
је паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице сме 
ност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерч 
це, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад в 
<p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђ 
арђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бл 
p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то м 
ивијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„ 
">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је  
...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски 
занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица  
алеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Х 
ла! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи 
е и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас га 
е видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Поч 
стим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима.  
/p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> < 
ка, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на 
end="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуб 
ено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни 
па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не 
 удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То  
кама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је бил 
е груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборави 
други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва 
„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у 
мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харај 
ра, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, о 
извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и нево 
р и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кука 
из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="T 
и трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали  
колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Докт 
 мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Teks 
 осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="T 
, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варја 
е газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </ 
ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих с 
ати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је  
оклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из  
 уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посве 
квога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: н 
.{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод  
едне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst" 
, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p re 
све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и на 
м увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да  
ишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила с 
м продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Б 
 он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућ 
, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а 
сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Реши 
реко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по т 
.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он ц 
мо о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се виш 
: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="T 
 му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У доб 
о.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата 
?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трепта 
вету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног с 
Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта м 
 је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа р 
с и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p re 
у, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињс 
и га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као п 
е!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужн 
end="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто  
ганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и срет 
 а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак та 
 rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Ма 
ко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Т 
.. </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши 
 се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој  
ти и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увезе 
свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бист 
е мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> 
еких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледа 
 Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он м 
ке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади  
 велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју он 
елики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамо 
их колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него ч 
арком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањариј 
st">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укоч 
st">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, дан 
д Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко прод 
 је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метн 
ече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} 
а, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут  
">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{ 
брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кућ 
"Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Дв 
вих; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вич 
Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом 
; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst 
/p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p ren 
кенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене! 
 све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожут 
чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend=" 
а рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робиј 
 И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда 
 врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради п 
мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју д 
елим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним ф 
посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чед 
е тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам... 
лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божи 
ући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики н 
 и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од уз 
кутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицај 
 и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по  
уће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Teks 
хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких бе 
оворио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, 
 <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласо 
...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду п 
 а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бо 
 тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за 
S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођен 
Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Об 
ком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео 
и они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће 
 залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p re 
Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не ос 
 али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мисле 
с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а 
кенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га поз 
еле госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Туж 
сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} 
или, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гроб 
ео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз  
су љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p>  
с Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца 
{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жи 
пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом 
које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> < 
е жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у 
ту неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али 
ве којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуц 
цу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби 
="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он с 
аше.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам м 
, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тис 
, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, 
 кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана сна 
уком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у к 
— повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! за 
 уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — 
дахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не 
се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме  
напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима 
а понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди:  
гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, бол 
<p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за брат 
је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре тре 
оростаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p  
бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим г 
реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="T 
 петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је тол 
ћницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ће 
м, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђ 
о, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину м 
а најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осм 
убоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Ма 
те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у 
м се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспа 
кинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја вид 
идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зн 
p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, о 
 све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{ 
ај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакв 
мо гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за  
. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумир 
 болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду 
зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка 
t">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко 
.{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан ра 
дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p 
дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да до 
низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дан 
 дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали за 
то, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како  
им очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} П 
е: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу пре 
моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставил 
и пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, ником 
љубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћ 
 играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши с 
тка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумира 
е ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да л 
у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: 
 крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавни 
сом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend 
ћу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујућ 
"Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у е 
 </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога 
<p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам г 
о да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погле 
rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота,  
 јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена 
p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из к 
о здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет 
лом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас п 
 </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни 
буђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p>  
. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p 
и проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несре 
а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинд 
ило сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је н 
длазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја па 
{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани  
А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби. 
 дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густ 
вече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: поблед 
">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и 
ни хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је 
ене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога 
ојих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами сво 
другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се 
 од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; п 
на, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих ни 
у воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну ев 
ча Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p re 
е.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p>  
t">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p  
">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш д 
че жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плак 
Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ 
ватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се  
грну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући с 
на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци сво 
 Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти  
стина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледал 
е руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само 
а се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а 
ека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе  
/p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никад 
м страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја 
{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грли 
nd="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели п 
ледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се  
"Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни поп 
 је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сиро 
="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори... 
н, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је 
="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами  
сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје са 
аћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако  
ла сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осм 
е од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених б 
 гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом сило 
жда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испрода 
ан на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те стр 
/p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од б 
заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шт 
ekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора дол 
 у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је 
и да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> < 
аџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он 
милостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким пр 
о парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре г 
а, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сас 
рође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, т 
могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, он 
d="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, не 
е на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на друг 
 богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натра 
варала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ћ 
end="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обаз 
аном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој 
чу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкер 
им мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископа 
 скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сир 
дених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и беск 
сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и  
це, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац 
<p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде 
онесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а  
еханџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Поп 
d="Tekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, н 
ијатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово 
S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дрк 
совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p ren 
н благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Мале 
, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> < 
олму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p 
а нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио!  
} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно ма 
орције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p ren 
екса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече 
ти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђ 
што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари  
мо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухв 
Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“ 
S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу исп 
Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Дв 
ој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена 
 </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и п 
сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи 
ору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку н 
талим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему  
њаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе  
rend="Glava"><ref target=""> TC "Сирота Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</p> <p r 
та Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char 
еломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, 
е беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> < 
н мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико  
то тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка пре 
nd="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му бе 
неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </ 
 залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу гл 
 дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стре 
ас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш  
ижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у со 
атио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку 
а пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећ 
колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене 
очености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, п 
хвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), 
 дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој ст 
 беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље,  
е прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то  
 јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим кра 
p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грли 
а наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend 
ао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам  
о се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах  
.{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут са 
сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и  
га сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописан 
 Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који с 
 говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, в 
а толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јед 
лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у ње 
 жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад 
} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме из 
и Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде  
увши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из бит 
де тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S 
а га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му ка 
лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе кос 
т пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко  
и ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend= 
, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, моли 
сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да и 
, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с о 
Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Сав 
н журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{ 
На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S 
— прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгле 
 А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst"> 
или, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше 
} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на ме 
има да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукам 
жи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из зе 
а не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опакли 
.{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и  
> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p  
 људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су з 
им дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </ 
кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{ 
ду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помо 
а и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно  
м фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с бели 
и? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледог 
ветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми мету 
 кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са си 
 од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а  
 прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њ 
ну косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи,  
гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице 
носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао б 
и.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чини 
али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја  
ти доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из та 
 су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје мак 
 сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке  
у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трул 
="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у св 
 </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша дец 
де на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, и 
баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних ра 
то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо 
е, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће  
ј згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из ко 
нио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошк 
 балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђо 
/p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година чове 
ологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, н 
 да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљ 
та је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву.  
о сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске ули 
 један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неко 
су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекив 
, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањ 
уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва  
/p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше п 
и муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је т 
е; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су о 
пут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Але 
нару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p ren 
а су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на 
м изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати.. 
тка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала  
ећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му 
зе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p  
...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица у 
егове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. 
end="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банк 
било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашт 
: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години 
rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим ц 
</p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и ли 
о долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мај 
л’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још  
end="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{ 
да ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми ј 
 <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве клас 
ом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасн 
то мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p re 
p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по р 
.“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његов 
жа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно.. 
; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужно 
у, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој 
 </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да ј 
у, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен... 
и из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила 
е. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; 
ући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и  
а помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева 
о хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p re 
г наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend=" 
Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, 
ти...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; ота 
 јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно пре 
али чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на но 
то.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор,  
идела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи 
следњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </ 
ерика нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чин 
ером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесни 
/p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме  
а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрез 
end="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога  
пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходн 
у хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду 
међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је  
колико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{ 
а сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst" 
е руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који ни 
с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, и 
е на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p re 
p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мр 
дела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а  
у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а 
рећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћу 
у је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше 
 белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио з 
е Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а 
еднога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли х 
 је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме ше 
и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него к 
т трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпр 
о, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада 
их зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који 
ане беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити мог 
 Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица ис 
 пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте њ 
ога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би  
ек проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш з 
end="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">С 
хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси,  
 за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у  
акати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје  
а нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да беж 
ге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и  
рце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога н 
е неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру т 
ељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским с 
и сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладо 
то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу бедн 
, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, 
е их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али 
p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање н 
 не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst"> 
ца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="T 
лово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер  
у; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са  
, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али с 
} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да 
 до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала 
еда у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она  
аме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким 
човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После  
 даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p r 
еко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умре 
глед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај пог 
брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После 
рски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски ч 
 људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здрављ 
ла; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сирома 
наду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће он 
 Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам оп 
царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst" 
Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дош 
просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно  
пава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се 
Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох иска 
јатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу  
"Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја с 
бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја  
один строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порци 
чи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те 
а и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом с 
е. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек до 
шно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на зем 
 од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он 
едо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend 
се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила д 
несе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend= 
 и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекида 
ном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, пр 
никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога 
о; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме  
kst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси у 
/p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би мога 
енац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешк 
равила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава. 
глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили 
{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима 
е — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га 
</p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружај 
а ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p r 
ка револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то ш 
овека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црнома 
у нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није гово 
 биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши обр 
 у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зли 
расти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна 
овек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав.. 
ела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри ч 
ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати! 
роћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без ме 
 да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек ш 
колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стај 
љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?.. 
ом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> <p r 
> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst" 
 продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!... 
end="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше 
ује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда досп 
{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходн 
доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не 
ише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; не 
те се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преос 
пет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гле 
ли он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p  
Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у г 
ијатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не 
 гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљ 
мом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтил 
а, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке:  
 нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бл 
ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и ту 
рт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сир 
тне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она с 
ој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш 
трах ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца  
е ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам вид 
е: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми  
ксера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна 
о злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend 
а пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осме 
е.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца 
изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког оча 
лаве га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није  
јсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор,  
крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала г 
у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће 
а Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му кр 
>Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што  
 севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале... 
итаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend= 
="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима 
end="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао  
ражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!. 
сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још је 
азде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за  
вако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ру 
једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа 
удућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p 
{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубав 
тао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи пролив 
зусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која ч 
 ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам р 
kst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! —  
 <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, п 
опатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостив 
 сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погл 
лим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p>  
ечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „ 
 најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила с 
 срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бле 
ше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим 
тати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, а 
олети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{ 
ам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, 
рахота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештен 
 било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет по 
ла.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst"> 
ротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ с 
ма ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ < 
ekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема д 
моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и ви 
о да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима с 
о испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара 
 Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њи 
, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залог 
брад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо поб 
га несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити 
 јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И 
е му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових ко 
бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својо 
но због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ 
лушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а са 
 једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их ј 
и ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина,  
да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, 
тац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} 
че у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми  
куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари п 
 га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин ком 
е отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и  
 чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну кол 
 међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозор 
лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је 
ло срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за  
епих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{ 
 потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога гор 
ијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Ха 
љицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је  
узе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срц 
а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља  
е викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst" 
 трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На 
ше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да 
! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиж 
 бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S}  
је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове који 
 је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Teks 
...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собиц 
нога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="T 
на! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst" 
">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху 
шт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отп 
-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сиромаси! </p> < 
 два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху п 
ше: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Там 
и и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је д 
 </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џа 
, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тет 
сом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа ве 
тош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из друго 
ени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . 
 rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје 
тупио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="T 
} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу 
 беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, ма 
ашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме поглед 
 плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми н 
школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болн 
ко смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце упи 
 беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хте 
 чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе  
ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад 
ко се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту не 
 на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tek 
{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p r 
е му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, т 
места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се сме 
, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отим 
ити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече 
а теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се у 
>,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко  
">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, н 
во, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадош 
утала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а о 
 rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, но 
ао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Ч 
ше ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет п 
а рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким да 
робили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ пороб 
но рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде 
тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у м 
аца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади  
kst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу  
аро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="T 
дне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске —  
етка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још кој 
t">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде 
еба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p re 
 <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су  
..{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђ 
<p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим н 
ву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора н 
и од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин  
, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата,  
та би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте њего 
о. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана глед 
руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја с 
 и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска,  
ару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празниц 
рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам... 
ичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце  
гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из  
 су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хр 
роје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем пос 
поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше го 
та, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p r 
и... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну  
господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих с 
те пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst"> 
али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате са 
 па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p 
м, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однећ 
, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у ов 
рни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислим 
к. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је ре 
е тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадн 
рене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао п 
/p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним 
 Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац з 
 љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он 
репо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="T 
је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која  
јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне с 
аја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гл 
ekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком уд 
и изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма нав 
алио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право  
 да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје ка 
у зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући  
мну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавн 
е на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ из 
 пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви 
време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве уп 
 Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни  
kst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набр 
бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“,  
жати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S}  
d="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи до 
као ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, 
">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога о 
, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је  
 зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска сто 
аласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући 
че један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— 
p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљив 
еју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што 
старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и  
чјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бо 
ушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глав 
чности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p 
а му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не  
а тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend 
ше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка мож 
} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила с 
д подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се ма 
љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга с 
д непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има чове 
естан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па 
ушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја т 
ча Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tek 
 лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их  
и, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да на 
: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од  
рашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено,  
ича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тет 
да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ј 
rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даљ 
а ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend=" 
 још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но  
 леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је 
и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али про 
ице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S}  
а кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја с 
о му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очи 
прли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним  
ама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица,  
је? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко 
алих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице 
неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </ 
 </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бе 
је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћу 
ве прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га 
је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудим 
end="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него 
с је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говор 
ожић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић к 
н за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка поста 
гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошл 
ш за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Teks 
аљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја 
ш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Дан 
дине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p>  
 То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Teks 
асто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, је 
још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода,  
ми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја 
а, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и он 
ну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми  
 </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна 
ађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И о 
мар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар 
ли скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, ј 
о бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну  
rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатији 
">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви 
 одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да са 
„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло? 
е немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити... 
 што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p re 
моћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомили 
end="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало,  
 њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чи 
 од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">По 
шла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наруч 
корачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, о 
узе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да проме 
трашном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за  
ва живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пр 
 Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испи 
ekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је  
 сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све са 
а мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно 
се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је м 
ћао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита т 
ролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </ 
 ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један с 
">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам  
">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и 
end="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у 
робисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова  
, па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забез 
озним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не 
ekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти;  
</p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не с 
орко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе 
жио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћ 
ри недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш к 
е тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} 
свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend 
осле сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend= 
 са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њи 
носом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гом 
ла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креве 
као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се с 
<p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху бол 
ка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="T 
хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима м 
упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p>  
 нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend= 
а, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљ 
.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те нес 
рила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И  
 чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у он 
ко господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен,  
о око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици м 
е био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да  
д то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна 
озна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="T 
, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхта 
иљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пу 
ирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће опра 
t">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на 
 га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно д 
е онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно 
естано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљ 
p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по со 
м поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{ 
, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три 
иромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих г 
 можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за крат 
астобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месец 
дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетач 
>„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају обл 
 како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му  
таде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отвориш 
 казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога  
е пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хл 
ом крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено  
 а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече 
т видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, 
нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S}  
е!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сока 
st">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опа 
ама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегн 
устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени  
о хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли 
">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћ 
олугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет о 
ао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изо 
 зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи ш 
 лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, 
м искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: 
згледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича М 
, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође чове 
.. </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само и 
>Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам 
, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубок 
мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="T 
који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите!  
ти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst" 
тајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упом 
</p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци  
је све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жанд 
 а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти 
 — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, 
 Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — пору 
а гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S 
аштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо —  
Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ак 
Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све 
rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама плив 
јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а тро 
, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Але 
е; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна тр 
 загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} Пос 
 ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend=" 
дни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: но 
 Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула 
="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марк 
Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпо 
о је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох  
од тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После  
а... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам м 
и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи 
 прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајк 
опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, 
вика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{ 
што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања.  
нили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која 
 делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису м 
а, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а  
бавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, неће 
сам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, 
 чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} К 
загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чинил 
Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p re 
ећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш 
лећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту 
вртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да ј 
nd="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је о 
не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говорах 
помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-т 
они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst 
ком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је годин 
} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пли 
 моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени 
ла пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни санд 
је старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода  
оја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде 
 и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме  
захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst" 
јемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сва 
и му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Te 
јкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали с 
опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капк 
о једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама п 
и је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у 
подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените св 
ћи. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја варош 
даваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... < 
ео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њ 
колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онд 
алик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело.. 
ати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сирома 
хо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S}  
љачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајк 
е воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Друг 
гледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет ку 
а кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробил 
ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није с 
p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој посл 
d="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам  
екуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као сне 
 умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} 
нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње  
 ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„До 
="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сирома 
, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst"> 
а другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа р 
ени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше 
кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим  
кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво 
сам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst"> 
рну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend=" 
="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће  
јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с бр 
о срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Teks 
онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хле 
 на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пу 
д глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Ок 
а и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том 
ртијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна фо 
д је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми  
ли меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак д 
d="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тре 
">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S 
">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst"> 
 две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо ру 
 може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p  
к залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, 
тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац ви 
наши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с в 
либице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима ки 
 своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се  
">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе! 
говори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело,  
!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend= 
олико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, а 
Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели,  
} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p 
 <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказан 
ла кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо вре 
ном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, ли 
о пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе о 
</p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој  
једанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p>  
рли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена ово 
 претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?.. 
d="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајт 
на изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не  
паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> 
та чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Teks 
Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у н 
на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S}  
 rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном т 
тах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела д 
} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе к 
о.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинс 
ебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{ 
љ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Ке 
бра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке рад 
 корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није зала 
 настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам ј 
отиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме ј 
ли су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћућ 
е!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа дал 
"Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, т 
ајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе 
 врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људ 
 „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показ 
тка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајсто 
о у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="T 
ам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја с 
 чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Те 
">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ 
и је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал 
лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се  
не, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, ув 
вим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењ 
дине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра 
резиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend= 
р од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с 
е, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гл 
 па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздах 
лекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега 
мах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело прогов 
еге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетк 
кви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опека 
и звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице  
иче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачн 
штена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесн 
ивезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’,  
а, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала са 
Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице,  
st">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови  
им очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само ж 
га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; п 
вен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} В 
>— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, д 
крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре св 
 из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе 
и, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му 
ним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst"> 
редмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох  
: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чи 
ло уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздр 
nd="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим велик 
 а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља 
 </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали 
rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра 
ета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха,  
 одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му  
даком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта 
е вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p>  
је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема род 
{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила  
ekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота н 
асом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани т 
е пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијаниц 
 Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфл 
воју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p 
.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој  
а, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан. 
ао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега добро 
 сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта б 
преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету 
ва-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кун 
 прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, пре 
азима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p 
но! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p r 
лиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчат 
S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство 
 rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја са 
 иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепа 
ми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мај 
м све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо  
огледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак  
а говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, су 
лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша 
м Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној  
пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је траж 
на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећ 
плакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима у 
ворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, 
S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У  
залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... 
штену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче око 
.{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они ко 
 ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} 
 где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p r 
end="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марк 
бро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обра 
nd="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним 
ба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Ви 
утујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изн 
ије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђ 
сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, 
оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса 
а неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо з 
ш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, 
ј сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S}  
и је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, због 
 жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се 
, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола,  
о држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те  
е из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко 
 </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: 
ом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувар 
 ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од сми 
 обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрега 
} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обуч 
 један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину  
kst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p 
шем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе  
">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен 
столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, 
ј отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; 
како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу  
ане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> < 
ди, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једн 
то дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња 
ице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p>  
ранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </ 
} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опе 
учак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без  
ео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаш 
о мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко вре 
ромукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је  
: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> <p rend="Te 
 он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разум 
о им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Глада 
да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне до 
у гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај госпо 
бе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет  
 <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господ 
 „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, 
 несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи з 
 ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече пр 
оји од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> 
ши. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћут 
S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилости 
шој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њег 
е гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с браш 
га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од 
сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То ј 
 друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на зе 
део бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зел 
да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Га 
сподин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружај 
Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом 
и Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на сил 
. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Вид 
ле се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила 
цну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p ren 
 </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од ко 
и, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не 
а рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, к 
села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p re 
</p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне  
 rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече 
S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми 
 носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ 
мо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гво 
 где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, ниг 
</p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке.. 
у врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst"> 
ијатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неис 
st">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање 
ком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: 
, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ 
 Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од  
бразе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу ко 
уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапута 
 ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> 
јпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да при 
ворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје  
 је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете м 
 ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend=" 
мо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплака 
 Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грл 
о прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend 
 мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну 
ekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глад 
еле што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан.  
 мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере оног 
е и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. 
се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота.. 
, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p  
ладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Им 
Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче,  
">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад 
t">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, 
ча-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с д 
лице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мисли 
 је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оч 
ра једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више п 
 једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чи 
оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, п 
мо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А о 
огао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Он 
икрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима 
и. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst" 
 дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сироти 
Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и 
у бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p re 
ка чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али г 
стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и ка 
 саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ < 
е куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, 
 ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам до 
ао крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Teks 
леди и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елемен 
слила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Не 
 слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог  
 </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхраб 
м праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он пог 
>Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко 
 побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи б 
одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор 
ича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова же 
јстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прил 
е... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу 
ана прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре.  
е из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">И 
ава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њези 
 ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнут 
 види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати 
м оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ј 
а по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се 
азили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну с 
као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће д 
ћу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p 
о гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше ст 
ти; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Ш 
ошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој теко 
ногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="T 
земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“  
е, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није  
 отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео њего 
љи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову наш 
ивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху с 
емо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пр 
но!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац  
због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно вр 
 бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што 
 <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко к 
">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њих 
е, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умр 
ове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад 
и царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још  
nd="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен.  
а, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend 
p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отвор 
дсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst" 
, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они  
</p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend= 
Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина  
“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа  
као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подму 
, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад  
 јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је,  
еда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки  
ам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане до 
и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугл 
и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се мо 
о беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако 
ико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош 
лекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, неш 
 људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли  
 кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих 
троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој  
ло врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и х 
 ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратн 
 то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабин 
казаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, 
</p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице м 
спирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра мо 
е да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су н 
 године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, ка 
 нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео 
end="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само 
ико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети... 
ва претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна вра 
d="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу д 
<p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду  
ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи  
сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њег 
 немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су гово 
а и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође п 
— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по  
ају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море за 
kst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, н 
ећ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећ 
вим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p ren 
 загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда 
 говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, нала 
оловину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} 
ти јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост 
ак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави 
ава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико н 
вар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S}  
и што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову ум 
јд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну м 
, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и  
е, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p r 
ју у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хук 
 а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </ 
и залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива;  
га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p re 
уди, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишиц 
к, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у бо 
 цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоруж 
... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна 
 сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога 
ше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издал 
 скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености.  
е ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио 
t">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . 
мена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и 
ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан теме 
 на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор  
огу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих 
код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођено 
d="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. < 
лога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, п 
груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги приј 
сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке  
 утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Има 
ежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не  
лике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забри 
о, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна 
 беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади.. 
гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p r 
ликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су  
кара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв  
тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst" 
и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати. 
ам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уст 
оје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима  
оравити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сироти 
гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!... 
а јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати 
 неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче ј 
 собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнув 
 Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше  
ту носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, 
ажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала 
мрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олак 
упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једн 
 диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић,  
он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако  
ила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како ј 
 <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријате 
рце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само 
лно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жа 
>Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело нас 
ekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше  
а лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="T 
рчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу 
ку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">докто 
зумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Докт 
ђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је госп 
..{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да по 
лави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му 
досмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па  
и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на св 
> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила:  
.{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> 
је шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гост 
 и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја 
ти... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst"> 
ких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?... 
свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} А 
а јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </ 
едина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а д 
ве сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам 
рна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире...  
 бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврн 
 млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се п 
та испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си 
милог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p re 
сла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако  
ара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tek 
астук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И о 
рете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице ру 
ујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од 
дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадес 
ула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, 
а. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти о 
!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи 
 у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потму 
ломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опе 
иби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прек 
 похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда 
шати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћ 
 поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S}  
уку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а  
јући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике 
"Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} З 
 </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих  
о... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело! 
га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па ид 
тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скап 
епали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању  
стиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копас 
да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бе 
богом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на свој 
и у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Во 
ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала с 
 гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су  
врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!... 
па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме 
те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди 
се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњени 
која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S 
рахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девој 
 могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она вр 
од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговори 
p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје  
 су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грли 
бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Te 
т као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} 
/p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за д 
ekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна  
твац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки 
, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сах 
 хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из  
 мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и  
S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног 
где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали 
} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend 
ше. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покрив 
{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мири 
 сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху  
н вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде 
 </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Ни 
је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима 
је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад з 
ђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бег 
а груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја те 
да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бит 
вих; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у т 
ко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу  
 и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p  
="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Te 
ekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити.. 
ле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препаст 
nd="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p ren 
 стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час 
м знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошу 
ницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, суза 
едно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И  
о слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше виш 
, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његови 
ијатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би 
сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше 
 бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="T 
 ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{ 
умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог по 
 радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му,  
: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му  
о осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми т 
е!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од ст 
ма умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах о 
жљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу,  
ске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!... 
оје су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу 
нпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очаја 
 суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој  
оговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро! 
разник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и с 
јом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за с 
диш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, 
а што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p  
а пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под н 
 он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плев 
 га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А 
клију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst"> 
е.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак к 
покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да 
зивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и 
е, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на к 
 Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та  
 дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада проле 
два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p 
нас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њи 
разима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиром 
 rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом 
ући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у 
„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече  
 камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчм 
о и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја  
 питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтел 
nd="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на  
знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst" 
ико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и т 
.. а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону вр 
је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а 
је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строг 
о да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни тал 
е пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S 
 шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво 
 не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу сре 
а је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би,  
су...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљив 
мо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печ 
">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на 
="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују! 
 лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. 
у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend=" 
их капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздават 
не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше 
 да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога  
Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то 
 неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Ма 
и одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом  
="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а 
стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш.. 
?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p 
устари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна  
 и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко 
су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога ч 
аде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p 
здамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити  
</p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ни 
.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађ 
капавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет б 
е треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S 
"Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави 
ној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и  
имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу,  
ић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене во 
ти“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst 
смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве пост 
ање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их  
 <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p 
наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да посл 
 рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мук 
дна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мај 
ило готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем к 
 си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још  
у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Ал 
рко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„ 
 до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он 
 rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишље 
идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збу 
 наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?... 
kst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увел 
ају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе. 
и комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и 
 говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> < 
едно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злоч 
t">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад 
о гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!... 
ота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мал 
ије. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајст 
 срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс 
и му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га посл 
и кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала 
бе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога  
едан човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, м 
а су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували! 
одини и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило;  
е, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не 
друмар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">—  
у, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па  
 у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она пад 
 (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гл 
у породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води пл 
} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?.. 
а откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!. 
но што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталист 
ту се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико  
читати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од гл 
 питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол 
ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ т 
олубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено им 
д. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин 
ињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане двор 
ници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га г 
љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој 
 му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у сво 
и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај вес 
којна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, пош 
ао кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртв 
.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше 
} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови на 
о, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Т 
 ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитн 
{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очит 
 озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше. 
де нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{ 
кох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, 
ени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до л 
за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tek 
знео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако с 
ћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спре 
ем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Але 
атељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили 
ло ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше т 
огледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p re 
мо не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде 
у као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао. 
аучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути 
 добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке  
дао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="T 
kst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе и 
ekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под  
: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега оста 
уну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, 
} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме те 
се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p ren 
пет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо ј 
да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо  
е гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сир 
ана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу,  
 </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стид 
е ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити  
, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: 
?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по ув 
као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није 
а нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живо 
 говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до уш 
 је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није з 
простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га 
ном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{ 
{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Teks 
вала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најп 
ио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше  
е њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а 
Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tek 
, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина 
тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанк 
{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица 
, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једн 
ишта, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затв 
них мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p re 
па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега.  
робљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе при 
њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend 
лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало  
име бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“.  
емљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на 
куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити. 
е дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љу 
коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!. 
о живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="T 
у?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој! 
оброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам 
воје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћ 
 није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мисли 
 а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да в 
е суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол  
!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао,  
rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи 
 ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте 
т пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: до 
ахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије 
е могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. < 
 за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био,  
 време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p 
ан сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над м 
 Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице 
тога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући з 
</p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну  
ечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрал 
једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда  
покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али м 
римимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p>  
име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад см 
 рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наш 
мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="T 
 је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шуш 
{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем как 
 <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Teks 
ајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Teks 
p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко за 
тавио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је  
начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет мо 
t">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту 
p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржа 
вава заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, 
 осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечи 
 сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с пра 
/p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за  
не груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламен 
а нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред  
 rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како гове 
сле својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојников 
 Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, твр 
ш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш  
дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупа 
 по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, одн 
дела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, с 
kst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst 
 у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а пос 
а није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица,  
мо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само 
деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончи 
на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равни 
ролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. 
end="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани. 
му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по б 
 <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и љ 
st"><hi rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико ниј 
на је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико 
ад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком  
{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде н 
"Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устај 
и, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема 
е“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давн 
 другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како 
остивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!.. 
твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо от 
„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и  
Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продуж 
ек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“  
Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и 
њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њ 
ц који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Та 
итке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви  
rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збого 
 „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле 
 још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уз 
p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Катка 
заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде о 
ја!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немц 
ст, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на т 
 rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снаг 
има у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бу 
е тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p>  
t">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p>  
.{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка 
А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани ст 
ј ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сам 
 се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће 
ну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из д 
} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихват 
љ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро 
у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="T 
е се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S}  
, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у је 
S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} 
осмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година ше 
ној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем да 
p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри мом 
ма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слаби 
S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их пон 
а клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p rend="Tekst">С 
кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те г 
иташе ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам  
.. те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у св 
 кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачају 
а си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти в 
ња. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">—  
 све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме п 
говори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, 
крећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је 
kst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота  
} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мно 
вници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли 
оји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не ми 
 и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше та 
с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву 
 плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марк 
ах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дет 
о, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни з 
“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно  
па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend=" 
коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим  
rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst"> 
еш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешт 
оваше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним 
аучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“  
та на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p  
амена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче 
 да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отво 
 rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв прес 
 <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се ми 
а да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јад 
 шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој зане 
ци.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мај 
езекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, 
пити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потре 
и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кл 
ан стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумарах 
и. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. < 
а ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} О 
би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у наче 
овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја  
каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </ 
ара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после 
="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати 
ћ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве 
алца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше о 
.. </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ 
е погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта  
рв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хл 
), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива гос 
ју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, ма 
 да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала.  
стајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама  
..{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!... 
ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу  
а брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се у 
је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим цар 
веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), по 
после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико  
ке тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја си 
 и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се пит 
е му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} С 
 бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из 
kst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим гра 
сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам г 
оге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је  
<p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p>  
њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године 
имо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Teks 
 промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јец 
а Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затво 
идео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p 
ажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших ку 
nd="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка из 
“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан з 
кни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми  
е — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе с 
, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног з 
и пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручиц 
е дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заи 
 неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ пита 
ко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{ 
адан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Б 
 њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И о 
ничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} 
зан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица п 
 rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сир 
љубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гл 
лаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом 
у је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам —  
rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се п 
а само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни по 
реварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. 
 после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, је 
де кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецају 
 ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али изр 
ешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необично 
у је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе 
ло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напит 
о. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p re 
благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ал 
њеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест  
end="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десн 
 собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, чо 
 ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p r 
„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, 
на заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу бриж 
творен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мо 
ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој ко 
и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p 
ог сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: ког 
> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварт 
даним звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, 
ало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend=" 
d="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па с 
а, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма 
рче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихват 
<p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја  
ојевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он м 
у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од 
ли, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећ 
обра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање 
малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, 
рв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа  
 на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="T 
стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: 
 додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и  
„Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију  
d="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, де 
и седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend= 
ћице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, м 
 наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помаже 
{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве 
понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суману 
алати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крав 
либу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор 
 у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми ј 
ећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> 
/p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапут 
ако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учин 
и!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка из 
глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; погле 
а да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: сто 
мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном 
ослушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикаст 
 rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољу 
ки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан љу 
ј тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, 
и!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да н 
 ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напо 
ој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чист 
ромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tek 
, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Н 
ала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Ал 
левити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и о 
 глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио н 
иве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су  
ј!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше  
еше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам м 
>„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остат 
сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га не 
 Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше  
Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет  
 ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, д 
оље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав д 
брада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жа 
 Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, руж 
 шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бач 
пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџа 
и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан,  
ему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме поглед 
жљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend=" 
... </p> <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам ст 
<p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне,  
скућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној 
</p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва ш 
е мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша д 
...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо.  
оспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, 
ко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату! 
</p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гл 
су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући,  
ир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мал 
аси. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним трес 
о што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица,  
ом у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта ме 
приснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То  
 бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p 
 столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, ма 
d="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на к 
 вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао р 
сак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама 
 послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Teks 
 ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати у 
, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и  
 ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо л 
 да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича 
.. </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а 
из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше т 
осле му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као  
 rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, п 
орио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, ал 
уди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њ 
х отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу ј 
ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p 
ислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина  
ојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука 
, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво п 
ро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога б 
јишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; 
.{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући 
rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> 
у у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми как 
ље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао  
те марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и  
днога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима нос 
, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где 
ш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњен 
лате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни  
тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну со 
он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадно 
ије ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре 
едати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да ј 
а, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ев 
="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „М 
с за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога  
 једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет п 
њена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst 
м застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst" 
мирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац  
 уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми ц 
. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на  
апрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst" 
нила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду 
лакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почив 
ај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужни 
лебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те прим 
равити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на  
Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу 
 то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око п 
у воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а ма 
у пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги п 
, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода 
> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S 
х казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хран 
куруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој  
ике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад 
се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презрив 
не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћу 
 изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске 
ају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би нав 
 ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинд 
>Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође  
, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> < 
ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му  
оје је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; припо 
p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се  
мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле с 
kst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцим 
оже гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испр 
у која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице 
о, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густ 
ени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту 
ти отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут 
оше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше 
 у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p r 
 сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике неми 
ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни 
{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој  
ису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с не 
рче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав т 
па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао  
 свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још је 
и“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загр 
вео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим вла 
паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst" 
у, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се  
на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, 
је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га з 
ам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица т 
— кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, о 
мо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Ба 
ога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у дв 
била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам  
чити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И о 
је кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам не 
 куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек ниса 
а говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу 
ам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по 
ратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за пог 
ао да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као зе 
му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одо 
ца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па  
главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ < 
 оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са 
 беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојк 
вести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће з 
његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, дра 
а колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала  
чно. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако по 
ишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана 
а, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend=" 
Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S 
Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} 
и одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p re 
вали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, ка 
S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њин 
груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила 
> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend= 
} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као  
ла крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја  
големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост 
 господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико  
 цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим 
е мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме у 
ешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом храним 
ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро ни 
ом ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниј 
играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак з 
ах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="T 
kst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Бо 
ромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend 
"Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst"> 
 ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој 
капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају  
ба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белги 
То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена н 
во, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А ку 
ажености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> 
око уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљ 
хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за соб 
е за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се ма 
ве од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче п 
аг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек,  
омоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из 
 који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и с 
ст и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми  
 а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором д 
звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше к 
ид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </ 
ите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете  
 протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу 
тиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, се 
“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесв 
е из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове г 
а разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> 
е мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће н 
е ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја 
ице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријате 
 ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да  
t">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не  
ољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не б 
товник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане.. 
end="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танаси 
уна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! < 
лабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">К 
љупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испреки 
воју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чу 
 подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забри 
празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса д 
 у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они санду 
трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћут 
 он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твој 
 наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминул 
а се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари приј 
овица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне 
аца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="T 
{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господ 
ететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи 
Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих 
ој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они  
а и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, д 
Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним п 
kst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{ 
и.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с детето 
уће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковеда 
ити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова 
 сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није прева 
трашно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом. 
Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој мл 
д њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Ди 
 онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мисл 
 мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајстор 
тигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Б 
ј гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се да 
бови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима доврш 
 саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем непр 
 А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је  
није прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Ср 
приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам 
ни пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend=" 
Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!. 
одаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити 
остиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осе 
p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му 
орити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светл 
м.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је за 
ају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четв 
ого новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од 
и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца! 
о да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се 
арош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима с 
rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприли 
/p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} 
бан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали 
итним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица;  
извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столич 
 — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавник 
лаву, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па  
одинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Ал 
на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће м 
боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни м 
е, јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S}  
i>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити 
 је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне го 
ијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на  
е, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је кр 
продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Бол 
га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пру 
па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је 
ам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала  
и црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мис 
p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S}  
rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико  
спомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци чет 
ена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S 
кове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од 
аку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем ло 
!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ 
паштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не запла 
 им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S 
kst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!.. 
осни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ  
дахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не о 
ав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{ 
о; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате 
и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајс 
 са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S}  
унтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски чов 
тије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а л 
 осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си  
утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капе 
алостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао з 
ога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад  
ацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогуниц 
ду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за поса 
нчић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса. 
у је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме ко 
, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> 
баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Ал 
ро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбит 
је заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигд 
 бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по један 
а нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tek 
ико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме сне 
и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна време 
це намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема 
ије ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто 
, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли  
} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места 
p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Teks 
 па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="T 
 и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађав 
ласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S}  
а, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комеса 
!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба живот 
ан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне пр 
 скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутал 
италиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиро 
кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p 
олим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше  
син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћ 
ладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном т 
сећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу  
па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о по 
ече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а,  
 где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није д 
ут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухте 
— уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="T 
те!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила ра 
тила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која  
наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам 
ekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су  
ма да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезин 
а кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Teks 
 су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ал 
} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за буди 
а, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек п 
у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца 
вао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин дад 
дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ 
ва и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p re 
<p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нек 
х планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али  
И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вред 
мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p ren 
нова са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста к 
баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рук 
атом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач.  
знавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављ 
е му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћут 
о...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попиј 
аду да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви про 
 прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и п 
 <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала с 
Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми 
 грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пут 
ани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекс 
чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S}  
о ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опр 
уци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе 
 Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он  
ам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо гово 
големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол у 
d="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не  
о би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} З 
а је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима ум 
="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућн 
 а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам 
и који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро 
: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p re 
сторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше  
најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога чове 
тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не пр 
крећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим 
јевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши,  
ао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда  
 скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парч 
и с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p re 
d="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цар 
“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани  
...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чи 
 </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p 
у, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе ч 
још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи на 
дим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p 
хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; се 
слонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није в 
м бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробу 
сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж  
S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Свак 
их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то 
пред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Ј 
 газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих си 
ко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окр 
ојој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару кој 
смо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се ни 
јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн 
 гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!.. 
ар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један струча 
 богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава 
дне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало,  
Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој  
слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар 
адалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула  
 </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он  
и, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрези 
Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst 
 Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе. 
њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати 
ред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан 
, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебели 
е свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме  
тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар какви 
 провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед к 
 и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја с 
ко болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе ч 
паклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ у 
 дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с до 
Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и 
="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мај 
st">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе б 
и не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесници 
и у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим  
— и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коров 
 прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> < 
милица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врис 
сите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташ 
nd="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким  
муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend=" 
местим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> < 
а дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну с 
t">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он  
д по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да пров 
м таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве? 
 љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p 
="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst"> 
ева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, ре 
з мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову прос 
 ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p 
лаву од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра  
очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је 
око ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, 
p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем 
утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном сн 
рце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога 
ала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, 
мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не реч 
пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p>  
доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S 
</p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p 
нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је с 
 сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види 
ти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пр 
на паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му ј 
ци мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукам 
омаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те  
 уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме он 
 да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гр 
моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, ла 
протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у на 
ривши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend=" 
на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми поп 
шише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на  
 мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела про 
пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу? 
 шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочека 
измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“,  
тар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми  
 загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, в 
јете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зелена 
 човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете 
да ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој 
..{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште  
а одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend= 
ице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </ 
учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и те 
де ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама 
се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „ 
етила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате 
ан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измење 
Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чив 
ала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци  
опашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гом 
у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Ст 
">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> < 
 његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p ren 
рило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После 
вече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек  
матраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова  
а слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Беч 
} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је 
или, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад до 
="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S 
убове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас  
 неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздр 
ала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству бо 
 сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим  
 безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изрази 
ма посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја ос 
 каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили  
и да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држа 
окацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и 
ести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили та 
>Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрач 
је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годил 
прегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета  
 Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као 
 по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S}  
бу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан кр 
обе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst" 
nd="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо 
 големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику ж 
вом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га ј 
рањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама јед 
његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја ум 
ољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица 
усте витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело 
st">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p  
ру, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздраж 
ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко пла 
е; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се к 
мркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи 
„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у  
т.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекив 
мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе 
">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом з 
ти праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они пог 
м прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући 
и, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиро 
ла, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам 
акао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је  
розне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са своји 
, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у 
ви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа 
натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Teks 
ао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела с 
 не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме б 
, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Teks 
рала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у с 
има у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p re 
руди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му те 
 гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују 
а једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколи 
<p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без с 
е ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила  
ихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не ма 
ам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим пра 
омораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сироти 
било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи не 
Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} 
ла рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему  
 <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p re 
залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на паме 
ли нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чо 
убијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови,  
још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други к 
а сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви с 
го и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролеват 
{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дрк 
 његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и виде 
а ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда  
о, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} 
ојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а  
питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, 
вине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла 
јих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући  
а да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је т 
ти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох м 
нага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а ка 
. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме  
дајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени ос 
} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неиск 
 а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну 
остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst 
> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох п 
 у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту 
је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; не 
ли се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али зал 
 </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p>  
у, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} 
еца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p>  
м јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју с 
а су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести  
рима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је н 
 ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p ren 
ве сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше... 
 <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим лис 
у малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихват 
<p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповет 
мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и припо 
би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме  
d="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије ј 
у милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код те 
 ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана  
наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуг 
 и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p>  
мем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта нос 
 проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клону 
</p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме св 
ело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, к 
тка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst" 
ури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих уве 
{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме  
’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису б 
ако је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (на 
е, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па н 
нагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи 
це“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И  
посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт сол 
ељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово пољ 
</p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога ср 
а загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црн 
сим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зи 
 и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само  
"Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једн 
">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима 
не сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако са 
сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst"> 
Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад на 
о њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се 
 и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од т 
мештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне 
их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да г 
али који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, ско 
} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као д 
раше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Т 
 ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз блед 
ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудим 
... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је  
то лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам п 
 пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџ 
божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, 
Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла  
нуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартиј 
ећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба не 
ста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p re 
рло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради поз 
тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S 
е...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tek 
 припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у  
оздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бе 
м видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> < 
д винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с ли 
 сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао у 
његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његов 
"Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима уда 
пет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући прек 
ли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, 
лади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић  
 није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а 
авају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би н 
о свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="T 
а још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе  
смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мрш 
t">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} П 
="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> < 
 заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да,  
 једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и 
м одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p re 
као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и пог 
 све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче 
</p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху с 
акидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио...  
м шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био в 
сти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А 
} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми сед 
ари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крсто 
га и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска 
"Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како н 
беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него у 
хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара 
 боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . 
ј гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да и 
ао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мо 
.. </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша д 
ец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека ч 
</p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: ид 
p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња  
</p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко  
 које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; при 
 своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и  
а донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу пооти 
 један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на су 
 да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачувал 
 да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо оти 
ремена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци 
казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend 
анату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало хра 
 години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило 
 бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски ч 
ости (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је свој 
гао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше  
S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, о 
end="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на 
а бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до ње 
тка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те 
оваца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глад 
бац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst"> 
ој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем јед 
ше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци. 
азио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га види 
 човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрп 
ју била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута с 
ије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а  
да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало  
 тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, к 
а?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало по 
st">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од  
гра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend=" 
ма нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst 
p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марк 
ице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту 
ојој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а он 
. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p  
> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у 
о беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбац 
p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S 
олазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан  
тере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха 
Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за се 
а утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном  
поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала г 
подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst"> 
лако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да  
њи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису 
...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у  
у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја 
о што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!... 
и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је м 
 једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила  
Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега леж 
пу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде,  
ати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно  
ке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно ви 
у од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи д 
.{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних шт 
ије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде т 
ужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца,  
ва простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; у 
један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше јед 
боравити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{ 
 бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а са 
охару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празн 
А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!... 
S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{ 
одићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу глав 
нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разгов 
{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на 
е у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и тр 
, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: мога 
 Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанц 
> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на зем 
неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље  
рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, 
Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза 
>Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царск 
ре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају. 
глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећ 
арко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </ 
 — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="T 
ио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао 
ме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на 
рлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p 
: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном св 
оча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Св 
> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових д 
како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“.  
суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да ужи 
 се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику раз 
>После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и А 
уго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хле 
игосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година  
ече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . 
 ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас м 
 rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не бе 
"Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама 
<p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице шт 
 Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} П 
е би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у на 
и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Teks 
спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; п 
у се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презр 
попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима г 
 и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо  
оразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко  
“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало 
стави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела  
мишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p ren 
плакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим  
 су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су госп 
 rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада са 
p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend= 
ат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У њ 
да, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се за 
лед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене г 
па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад 
нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села намест 
на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди  
гих лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опаснос 
а тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце при 
t">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надале 
 плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкаст 
демо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама 
и је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове ко 
 ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шт 
, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама  
о тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Teks 
.{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није 
S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst"> 
st">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> 
дити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst"> 
 узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је 
срећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер ка 
иже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ 
="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра 
еве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је 
оком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога 
, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и 
да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи 
а до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p 
омањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за т 
е узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Мар 
познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Изба 
види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече ви 
d="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске 
једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем 
врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог 
челство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђен 
е груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пр 
 свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно реч 
ло храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </body> </ 
и у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застал 
их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кики 
ених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра  
а њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго брија 
 помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на та 
раво, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p>  
њивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на вр 
 дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутит 
ивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиро 
">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мучени 
/p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв ју 
 заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са  
S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је ис 
{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за бу 
, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлиц 
еданпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покој 
ју и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, осла 
 рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p 
 rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи 
арају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео 
пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде 
трошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој те 
заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше др 
е сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим п 
дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме 
окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо ча 
је широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав 
 А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кр 
чити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они п 
је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дот 
а ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend 
с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса 
 опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ 
 rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не  
nd="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистра 
nd="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја 
отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало 
нце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог 
ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p 
беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво д 
"Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облач 
малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p 
ледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што  
убље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, река 
и потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p>  
сника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у 
st">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два г 
, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, л 
господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила 
S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга теж 
т-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S}  
оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да ј 
у једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљд 
end="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва ка 
х, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме поглед 
ла: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p  
st">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилости 
зваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујн 
ође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црно 
росторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беш 
ко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи  
ојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} О 
 ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="T 
ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја д 
ам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било  
ала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су м 
и тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе обра 
{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на св 
">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам ос 
ла. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо 
</p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грл 
/p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале... 
“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p re 
ан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, —  
 полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет 
 распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и  
 само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је! 
ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не зна 
end="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="T 
х лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности 
{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћи 
нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му 
ekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он 
вора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p r 
 Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепш 
 мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он ба 
! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало к 
. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајстори 
ли смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити,  
 те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend=" 
реба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Т 
S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па  
и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле д 
и ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан? 
..{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst" 
беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Teks 
p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетк 
о ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend= 
и и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се от 
дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p>  
е, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, 
тиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш 
</p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина о 
 куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да види 
..“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале 
бе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сир 
ружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њ 
 дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дис 
t">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави  
end="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ- 
еку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, 
а, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и  
 је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> < 
 напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам он 
уком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни  
један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће на 
седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљава 
дарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у сл 
 а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси о 
 по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рик 
 већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше м 
 носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове  
оспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">И 
 му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, гр 
 рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... 
н дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац 
несе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у цело 
гута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му 
о да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом 
ноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија  
тељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p 
ли...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презир 
ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; 
у брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend 
ећ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажн 
а његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим гра 
ио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као пру 
слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га прос 
!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бр 
">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто  
 у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове п 
ча Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек к 
кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки ника 
Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а м 
са и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро 
ледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, ту 
ице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати 
сно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду 
гово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p re 
ште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је  
 недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут 
rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегам 
мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> < 
 .</p> <p rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, 
 зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио,  
.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископа 
лише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као 
им простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловал 
осле тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Але 
ледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако ј 
!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p 
црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај к 
/p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим 
гови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, 
>Месечина као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само  
ekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!... 
томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће 
.. </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну  
но?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам  
итао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има  
 вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици  
ут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у 
 онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни с 
Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на сво 
а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини 
о чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршав 
на да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне 
ахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас 
ха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан 
ту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали пр 
неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који с 
у: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести н 
>Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По  
донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотима 
ветлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend=" 
ом торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на  
 садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — с 
ео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне  
м се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончи 
ецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Ота 
нако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="T 
сећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tek 
своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, има 
им увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! 
!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела  
добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити 
едри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несно 
">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко 
 подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} 
..“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend=" 
">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело л 
је видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Г 
 себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе г 
синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна 
 rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Ник 
ју?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе 
у као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="T 
левати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплак 
речено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва др 
а једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души,  
 — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној  
а још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend=" 
какав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчино 
јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи  
више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хит 
аташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, 
ружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надз 
е-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем  
t">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, госпо 
реме жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако  
узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, и 
врђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то  
Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до  
азе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми 
} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла 
се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа 
 оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, ка 
азују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S 
стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S}  
â није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и ње 
 Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, 
ће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> < 
ехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, 
или у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p ren 
="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па  
<p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади,  
kst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послуж 
 Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуш 
>Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им 
агодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена с 
 бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје 
ледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, 
 rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упр 
живамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале  
тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим  
Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од 
диш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице,  
ња срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </ 
рца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим уве 
">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здра 
милном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{ 
: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто ст 
 Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато ј 
на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна 
говом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, нео 
 могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Дол 
ла му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после  
st">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом,  
 </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и 
ђе кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: 
иво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв  
акше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што  
} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила 
редвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Њего 
који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на  
у мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мим 
а.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Te 
 мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и 
ekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти 
двајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те  
ла наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице! 
и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst" 
жи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слат 
уда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на гла 
ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, ј 
>„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S 
рављено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S 
вако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је били 
<p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада зн 
nd="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p 
 нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} 
ле тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да р 
је је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — мог 
џаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече! 
 беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! 
и комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски чове 
им клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не се 
вој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је сре 
ртијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ д 
} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој  
..{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга  
">Сиромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњи 
ла те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="T 
е као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, палику 
 старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што 
 <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњ 
арају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народно 
исање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једно 
нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо и 
 су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гле 
ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нис 
бузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у  
end="Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Зем 
окрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а ни 
есници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота ску 
ли дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породи 
нем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда на 
p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце уст 
 </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећ 
а опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и  
рогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати оста 
 земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало бољ 
ам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми 
ар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не мог 
исто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу  
о тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је 
еначком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада  
 правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Пр 
е необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу ба 
— а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не  
о примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје ја 
 будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: 
ам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Ма 
икад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога н 
немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, п 
Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то гла 
жан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећ 
сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њим 
евојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend=" 
="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено. 
натан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се пр 
а се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Ми 
 а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о 
како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа п 
н сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда  
ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњен 
и у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту 
же, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Ж 
} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада н 
 лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend= 
паше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рање 
">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он  
а жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме  
S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Х 
“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако к 
ијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шап 
оше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашит 
поље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у р 
, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} 
јем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Te 
 вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p>  
иће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати 
{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> 
а помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није 
аши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она 
сет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад  
ође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупи 
асом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка  
орасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га 
рипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље с 
, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад виш 
еко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљ 
! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи м 
газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> 
ога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не  
увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће 
н је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа  
 о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више  
и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend 
м кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео ж 
уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а п 
е.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мир 
најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмех 
"Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим  
p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали см 
клињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету не 
оло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекс 
ад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати  
м гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом 
 коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту н 
а преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не 
 моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p 
роговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула 
гом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи с 
p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога срод 
м осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими 
 несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те  
ше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та  
d="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као  
 корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи ја 
никовоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она 
тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе 
 rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> 
шу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића 
 туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неопи 
е бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без кр 
 свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после  
ви ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јес 
не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња с 
/p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од 
и смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!.. 
асом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p 
— могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га  
d="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само ша 
Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а 
вади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Ф 
ољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично па 
="Tekst">Сиромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један 
ше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и  
Tekst">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како  
 крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Врисн 
 тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад  
овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">О 
а се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође 
, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... 
а је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући  
елесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их 
 речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово 
изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је 
росјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше с 
 окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамен 
љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбу 
аљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме ј 
ладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му  
>„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се  
сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend 
е ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим 
ла.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све н 
 јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по во 
лаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро не 
. . . . . .</p> <p rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло крат 
 бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за 
тох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле  
ам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као ол 
утала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... 
а то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време к 
t">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је своји 
 мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-ком 
равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јев 
S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осе 
од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже миса 
ељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али  
а добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегл 
м видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} За 
? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у под 
„а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли 
 ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, н 
ању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и с 
е до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S 
питаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и  
и, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове зап 
кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и те 
nd="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше 
и, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима  
Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатељ 
ати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи,  
е умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ а 
е, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра та 
лу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све н 
d="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мо 
 жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха! 
ликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му пос 
 У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на  
t">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на њ 
м приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани траж 
једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... 
 не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изи 
доше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек 
} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> < 
, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још гов 
омесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то 
н човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мрша 
ородицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива 
што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста н 
је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то ј 
ке, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове 
и ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га глед 
апити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео  
на Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштен 
 је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до луди 
огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst" 
не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „ 
ао да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао...  
нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend=" 
га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо нек 
омилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сироти 
 код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, пог 
S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега  
аше, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и т 
 дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До  
одаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година как 
иротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на т 
ста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="T 
ехана — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним тала 
нуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потреса 
е мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с  
/p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам 
препаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не за 
а, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Te 
изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Teks 
једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем 
путање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да  
ирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном ру 
ала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. < 
nd="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу 
а покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима 
ли друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst" 
мам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst" 
адала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни с 
оме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном по 
! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи 
ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања  
?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајс 
hi rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није вид 
.{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па к 
p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је  
</p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </ 
екам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја ч 
 одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend= 
се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново у 
нагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их в 
— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало с 
..{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен 
аљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи 
њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и 
 <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{ 
.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину поп 
поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу вод 
ан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у 
 доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst 
{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем ње 
 није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и  
омиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је 
му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а и 
тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љути 
Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи план 
аћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана до 
ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га оп 
мејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколик 
вљајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја  
а и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кр 
те Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а  
тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend 
емента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, т 
ши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — г 
. . . .</p> <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки злико 
а обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да м 
о сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно о 
d="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на  
ekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде 
сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим  
победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst" 
будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога  
што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирн 
Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпу 
>Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче 
а снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а 
трашно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на  
застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; са 
кћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће 
ећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше 
рквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на о 
ацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни ма 
ду печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ 
д ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, не 
">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Teks 
 из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су  
 по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад ј 
тину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst 
што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко  
чкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Ал 
ремена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу вид 
. </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће 
и ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам 
 с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао  
егршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је  
"Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а 
говати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо зајед 
 окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили 
тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гла 
едамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће от 
end="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> < 
форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где  
а млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао меле 
 дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свеча 
ла само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на а 
 мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“  
еп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а 
 умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу 
да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“,  
их да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„ 
е строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јес 
„А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако м 
да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, 
kst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћа 
ћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душ 
ва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не  
и „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су 
Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра 
 То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, пад 
грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак њего 
огледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше д 
пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувш 
, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p r 
осила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; пос 
... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде 
ко дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Х 
 на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и  
ћа просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањ 
ац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше ј 
 руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно 
аваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв 
шна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После по 
ча натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="T 
еним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацуј 
 руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троног 
 свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамиј 
о, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend 
свим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </ 
њер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика 
ица је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p 
таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним т 
цу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend= 
ице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди.. 
"Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио 
амо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> 
 није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам 
ба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам 
 не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро! 
 отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на  
ам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејку 
ла сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће ве 
пају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињ 
дох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — 
 сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас 
че се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислил 
d="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst"> 
/p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S}  
 Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ р 
rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубо 
еленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео г 
х...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се т 
гом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. < 
!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних 
nd="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко  
аше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила 
 <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми т 
су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то прими 
ритрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само  
 у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p  
и па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његово 
аљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости 
алека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а т 
на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бо 
p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици по 
 рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговара 
ледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута 
о лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу ш 
рко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући припове 
Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро 
осподине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити.  
="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, реко 
Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господин 
ним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или  
е на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крча 
м руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе  
што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на 
ли на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста по 
не на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршав 
коме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простир 
..“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара 
Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S 
: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, 
еђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне 
 брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвам 
дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они к 
чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а 
ула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ 
 није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из к 
опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, 
 сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим усн 
kst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му бли 
 ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видел 
ца.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за нек 
машну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше 
/p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> 
једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов си 
пахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настад 
његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем со 
} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли д 
ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p>  
 је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst"> 
о ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p 
заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми  
беђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовц 
де, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребро 
олибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, 
“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се 
за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими п 
ати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата  
раша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијант 
тку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила н 
м господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандур 
ма-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је мило 
 свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то ј 
ије ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из  
лице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више ни 
огле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На т 
и их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац  
е тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месец 
 навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, 
 . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло к 
емира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S 
гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, п 
 оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место с 
обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако 
ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, 
стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после које 
p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше  
х ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се 
обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може  
зао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на дру 
иротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео к 
одина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда  
а на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">У 
н чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела 
бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. < 
"Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Пома 
х што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тог 
ац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како ј 
 донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p re 
..{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти дру 
јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше б 
!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, 
ма маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се зами 
> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање баца 
 драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога проре 
ш за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајм 
ом беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњ 
ма лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је н 
 Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пуш 
а сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: н 
ије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и каји 
 труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога,  
е отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш. 
 се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплаше 
 мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић  
аборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра.  
 за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, о 
е га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из башт 
мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тав 
тога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је ми 
дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очај 
гао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест  
/p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зелен 
е познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом р 
 самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита посл 
де опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лаг 
стан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је  
 сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби 
сле и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрек 
rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То бе 
плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво  
тра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале 
не; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, 
одина човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза ума 
видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а ста 
му један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше  
 одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, о 
rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја  
а човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црн 
својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!.. 
...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марко 
у чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице  
 да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо  
шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дет 
тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разг 
је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла  
оже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хле 
ода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p re 
евета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не 
а, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам 
а у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати н 
у своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезна 
Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слик 
ега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне,  
амен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сирома 
видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му  
 главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончи 
 rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> < 
end="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомил 
и кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њим 
"Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да он 
кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли  
Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живот 
е!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам 
’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од не 
обици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по 
самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошло 
уду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад р 
; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам 
ло главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад 
/p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров... 
би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не оку 
па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек п 
знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је о 
. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што  
и ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала  
је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим та 
о на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто про 
 </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је о 
 из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што и 
му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он  
сам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“ 
 могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари...  
на су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне  
исање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Ал 
ају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то г 
kst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам  
t">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?! 
а, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затвори 
ћне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку 
>Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и да 
 ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо  
ју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја разми 
м црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе?  
p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Бож 
не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка иде 
ти (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју  
амови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то  
 у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p 
а, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S 
... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst"> 
шће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду н 
е пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним и 
ву сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска те 
вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му с 
. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Љ 
"Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко зат 
>Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чор 
ekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њ 
уљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђим 
.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“  
..{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те 
ама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, 
лостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја 
шту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он ре 
 мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непреглед 
од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, за 
изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">М 
end="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали ста 
идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје  
и, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну каши 
и залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкер 
те до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p r 
во поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може л 
есвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом п 
но одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем неш 
и су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми млад 
</p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p 
де ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова закл 
дну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем к 
мице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно г 
>Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас м 
— сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури сед 
тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади је 
м голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </ 
 сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је 
е нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин м 
 обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а  
ица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише стро 
ан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакуп 
аложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изаш 
не Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше 
ше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза с 
 ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропа 
неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али ј 
ости: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p  
 иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Teks 
 само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па и 
тка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би 
погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве 
мо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући... 
е беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су и 
и којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, с 
а извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну,  
и мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} 
земо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја 
 осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом 
kst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам 
ет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужев 
ородицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете ста 
ча Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ удар 
поду кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају 
ндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а  
а раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S 
л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst 
ари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ 
ка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свуг 
о...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} 
исала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се к 
о је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стиш 
вета. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помилов 
st">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p 
теље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро.. 
} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше  
Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њ 
 мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја  
то над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p ren 
склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго с 
ена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је  
та је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у в 
це; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је п 
стрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је —  
рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{ 
 совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад 
сули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила 
 замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Бе 
 својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p  
ћну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу 
ље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по цркв 
 лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све 
бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подм 
"Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“,  
љу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказан 
 баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва 
иђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно 
ласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, п 
t">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{ 
; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S}  
љу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче  
кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да види 
зишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто 
у Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комес 
о, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, при 
 неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер  
еци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави  
!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">—  
мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по г 
..{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ г 
 који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми  
преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Т 
азе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме  
“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; 
{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац тво 
p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме занос 
 рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — ка 
rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кунд 
 је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито  
.. </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биро 
одину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те  
јих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјаки 
е Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он  
чка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао не 
 у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у 
. </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај  
рипече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у по 
ознанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> <p rend="Tekst">Ходн 
е несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају рук 
 сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, остави 
атраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала 
ша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и п 
ша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде 
 куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим 
беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а 
маха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме 
земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </ 
градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чич 
сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља... 
kst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, г 
сам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа. 
о људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и х 
меру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend=" 
st">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој 
nd="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се 
оја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p  
а елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовиц 
ља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божј 
био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нам 
у наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се 
гдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања 
 </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе с 
ам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не м 
м прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по дол 
. . . . . .</p> <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки з 
је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја нико 
> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв  
вели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, з 
 сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца 
азала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке  
 зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољ 
 rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва 
је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, ра 
прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — 
м снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst"> 
d="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто до 
 ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут ви 
јчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју доб 
сматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, 
ужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за т 
...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз те 
т опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом,  
 неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али с 
, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби ј 
Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се  
 јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепа 
јао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гла 
 дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђим 
е клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, доб 
.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко  
у, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахра 
смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Te 
ажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и н 
 будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда с 
, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно  
 за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндск 
p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме свој 
до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p r 
за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби 
х судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва  
амо што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим  
 којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог,  
аташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S 
се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> 
{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још јед 
 не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила 
зиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здра 
од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир пр 
ијатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељск 
едам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да с 
јима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са пл 
каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с ув 
/p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жв 
nd="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице,  
kst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука до 
 моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друм 
то страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу 
 је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго 
у дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шт 
о врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му  
по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе  
од бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се н 
, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му 
а куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је 
ekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend=" 
џара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако 
чића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„К 
 протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="T 
све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и г 
пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сув 
 младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а ме 
платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend=" 
 што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу з 
адна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а  
</p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био приз 
="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта 
">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим  
 кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од гл 
на...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле.  
>Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што 
">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком св 
е тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{ 
А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су  
ној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он  
p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече:  
сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend=" 
адно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена  
оји никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два жив 
ала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој 
ећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад  
е сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“,  
а, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно 
ekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пр 
те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква  
азиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе к 
 један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке го 
ти, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин 
а, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади  
ању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и х 
, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тр 
х прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смели 
и...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету 
<p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p 
ну воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић,  
е, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. 
 а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају 
 комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брил 
ликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како с 
сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око сл 
 Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беш 
 и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окус 
е ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађи 
та и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst"> 
 и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га п 
како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како 
 панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је 
и!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst"> 
S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он цар 
е на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој го 
.“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend 
ад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша  
 ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако  
ог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше  
на о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не  
а а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох с 
урио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахо 
rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео  
и, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се ви 
забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од  
и.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, з 
о је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (наше 
 доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога н 
анпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио 
а нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња пада 
ити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} 
ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени пото 
а!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва прет 
ци!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поре 
ше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас к 
з далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> < 
.. </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена 
S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке паж 
прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је 
е класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p 
анку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још  
ако би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој  
а на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је  
је лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад  
 биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сир 
 rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом р 
е стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удив 
 плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — го 
st">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим 
ј су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе ру 
лазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми бе 
идела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, 
">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору к 
м непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога л 
 миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у ту 
он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> < 
о, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију доп 
? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немил 
да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала са 
; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком до 
да му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу поха 
ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: 
 и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осва 
.. и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, п 
 Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола сво 
моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве зн 
 гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p ren 
о какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst 
а да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њег 
они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поу 
 <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и  
="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше со 
 </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Ал 
ним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде 
о седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж пас 
и беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка 
р.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, 
и пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије 
асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила р 
једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst 
d="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко  
учка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега  
ре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким  
 Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трго 
..{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где м 
S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на зем 
ицама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим 
ала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p 
је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледас 
p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су х 
сти.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго пос 
 само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а предс 
јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам 
 никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за  
говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </ 
 моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend="Tekst 
је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако 
 заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им с 
е су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било ду 
?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, 
су што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и сам 
. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпа 
st">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуч 
 години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне 
крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до 
 се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено бл 
е сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Te 
онт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенк 
екоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе 
ше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Te 
како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше 
гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p 
га живота... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Б 
осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један ма 
роче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâ 
им уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} А 
 мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце  
о поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пас 
стој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде н 
 бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p ren 
удно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{ 
 разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрш 
оја се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеле 
ине, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst"> 
 увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Teks 
е водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото мог 
end="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услу 
м варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p  
 сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће г 
а вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> < 
 да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Ма 
> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груд 
еваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А 
јвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је 
"Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу го 
да ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим ш 
је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе 
st">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ  
ху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што 
Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако ос 
он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти  
сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{ 
 што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, реч 
лила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће пот 
_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво 
 сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вод 
мало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="T 
 из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> 
а од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри мо 
ом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви ч 
на киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилости 
нуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавил 
а бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап 
нула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми  
 ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно 
чију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна ш 
 на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — је 
напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина 
, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клец 
и начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У нач 
стирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он  
 очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p 
, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му 
дан младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а 
око уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марк 
...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па 
} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близ 
ли за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зим 
режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише вра 
тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан 
што тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} По 
ихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно пр 
гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </ 
потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је к 
моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар 
ко ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путуј 
презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје са 
 он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки ве 
адох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после  
rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њ 
Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} К 
зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем с 
и свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и пр 
е: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не буд 
Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо он 
ви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend 
шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, по 
оре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал 
, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зел 
ело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p r 
о је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst 
тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са таван 
та, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p re 
на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p 
 испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су 
} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ 
една форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, 
 тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао 
 је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очим 
однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним  
је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и 
 ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А мо 
е некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота с 
вне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвиле 
бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p 
роти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити пр 
чи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом руше 
 Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио 
рили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се јед 
литвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p  
 снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А ка 
 нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </ 
и пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А 
ekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од  
аја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Te 
воме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, ба 
.{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ 
де; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце л 
rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обо 
{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. 
кала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ј 
сме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра мој 
ада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагле 
 оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај ост 
а хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, п 
пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим у 
p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како 
 — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити  
у намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tek 
ла — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов  
поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни 
ска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S}  
t">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола,  
t">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијс 
смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи  
ућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они  
рушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне и 
 једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S 
стави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалос 
, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то 
ледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У т 
м...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пун 
багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и пл 
">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али с 
ло...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана ту 
жају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ пре 
н неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга бе 
 годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend 
 <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тет 
 нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tek 
данпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срц 
st">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи 
ло, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у  
е рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам о 
нути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а о 
S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам,  
у.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугач 
 усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина на 
end="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, 
Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве ст 
 заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је  
још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубо 
..{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући 
е да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Мар 
трата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они о 
нцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим окр 
 девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље игр 
kst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend= 
и ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не мог 
има седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend=" 
а за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то пок 
ешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осме 
тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> 
ekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два- 
е!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тих 
њим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио 
...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S 
 за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај 
стан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостив 
ри, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрих 
препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, 
пћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: ч 
е неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару у 
</p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све  
својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред 
: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га д 
 одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst" 
 тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема  
свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst 
. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на пут 
 опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора 
ове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокак 
ла...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћута 
 чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чуј 
реби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућ 
..{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} 
им мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде но 
а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst"> 
ла сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јец 
Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst"> 
шљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend= 
зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућу 
 али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело 
вом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка,  
е од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитница 
 ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а  
еко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим д 
им прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!. 
овораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на о 
rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend= 
с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким 
..{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћ 
и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мрт 
 сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гл 
, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Te 
ме кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборав 
пила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде  
st">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој о 
ом у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, 
аке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p  
ксина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији  
kst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне  
ка кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> < 
гледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих с 
; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто б 
 ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан  
 слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се  
/p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst 
е дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа раз 
 под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Так 
 груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесно 
Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Доша 
 </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — 
 нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено  
секу прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли  
посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одгова 
, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже 
ше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, 
ашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а св 
лонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи 
беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за кр 
ам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав кр 
. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију 
.{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам ум 
и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претр 
але су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си т 
тва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марк 
им дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} 
дрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао 
ник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији слож 
 мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху по 
 голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, т 
се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Од 
је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју 
равна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, пос 
ћи, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{ 
о јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несре 
!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене,  
е нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме  
а видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем 
ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестив 
м у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да н 
ри пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајст 
на човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’  
дња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која с 
ивота... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше  
ла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за 
лађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита о 
} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, пор 
чила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и у 
.{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом  
ше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и 
..{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они 
ну врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте 
<p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst" 
кала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво про 
 — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа,  
њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успо 
сто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао не 
е покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, 
а сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у 
 свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусат 
утим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црном 
да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачо 
 земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, пла 
...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај  
nd="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без сваког 
сте по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst 
 учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у с 
алио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да м 
сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ ве 
цама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам 
уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У наче 
 те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с  
се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш 
рка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога нес 
"Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде  
 rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и 
има суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Teks 
јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухва 
кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах 
олико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мр 
 дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе ку 
, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да 
 осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се  
аца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како б 
 најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! 
.{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, 
S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у  
 средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока ку 
ма пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на  
кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{ 
си, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетниц 
му!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и п 
м!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чује 
 ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз  
његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијо 
харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имањ 
ељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве  
е пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми сил 
="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега  
t">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад ј 
 скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и 
е бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је  
стадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?. 
ekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутит 
 се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tek 
едам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила 
 молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а  
а ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, А 
етка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. < 
ало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу слам 
ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И  
јући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа 
абину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а 
напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Пре 
ранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за њ 
чено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst"> 
> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хле 
смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа 
ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и  
у одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S 
 сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љуби 
p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили М 
како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић ил 
kst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; с 
говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), к 
!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је 
легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. < 
st">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храб 
p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми г 
 онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и од 
а онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S}  
 човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде јо 
<p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџа 
ојима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tek 
 ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе  
"Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше ја 
над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је  
то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Је 
на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала о 
н. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица с 
ешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред  
ва магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме ниј 
арко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову си 
ирота!... </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше 
ећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p>  
а.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, са 
end="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; п 
ла мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </bod 
">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу  
ачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогу 
 лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем зај 
 као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју  
угу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим г 
 то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, 
омесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек.  
, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на т 
а.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако 
лас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend=" 
, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механ 
; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога  
 <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам ду 
ична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога 
је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још  
 слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу.. 
> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо 
н увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад  
 ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја с 
 на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће м 
Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p ren 
арица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сиромаси! </p> <p rend="Te 
ела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио —  
?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој! 
видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">—  
Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком ср 
 Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окрену 
зно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је ви 
пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у наш 
оље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . 
ја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепш 
то тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука 
st">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend= 
е: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и  
м није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: н 
е је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„ 
rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жу 
гу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна  
еће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге ок 
ихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћем 
 Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови  
е одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S 
ам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не 
ницима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека не 
ти, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео без 
 нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновниц 
есец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак с 
еро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво 
ше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, м 
 се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме  
авниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мр 
одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећно 
у...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Те 
сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а гла 
е време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у  
есара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзе 
ђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљал 
ога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су св 
ом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">К 
сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће весел 
зу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Ма 
ио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па  
 забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом 
уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ј 
 поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од бол 
у мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува р 
 Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостив 
хну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „ 
После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покр 
"Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти вре 
 замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p  
 привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил 
це разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p 
</p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим р 
...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, с 
ма видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{ 
и помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да  
ад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе 
увој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и  
вотиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: 
призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од  
ма покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> <p rend= 
 се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као  
а сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, к 
ном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, 
ог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама с 
за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну  
сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милости 
ао што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst"> 
{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И 
у и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а де 
 а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја  
ктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, 
ојим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слуш 
Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Им 
ди, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам вид 
али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а о 
у је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добри 
..“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксал 
мо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац  
="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p r 
едаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{ 
ано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{ 
е очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроб 
 кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда н 
! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смеш 
 кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно ње 
ма нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простира 
ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залога 
прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој  
о моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепави 
ли одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руц 
..{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја с 
на средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то 
t">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образи 
Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p re 
знемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се:  
еобичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пру 
оља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје му 
о — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га 
си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао б 
 онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибиц 
лети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из по 
у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да ди 
машну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по  
руго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што  
рем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „ 
на; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> 
и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога 
 посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота 
н, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на 
ршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар  
ше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји  
„Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p re 
d="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху  
х ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су госпо 
, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туг 
арко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен 
ди коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице 
е ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепи 
само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А 
а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи мак 
 остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве 
 гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво зда 
="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном г 
те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="T 
ичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> <p rend="Tekst 
kst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?... 
ти сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, 
.{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и 
азима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, 
етлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђа 
а дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране б 
мах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . .  
шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> <p rend="T 
би...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох,  
 Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци.  
 рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен н 
одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје б 
 су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвен 
ва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љуба 
зе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи д 
 из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно виде 
тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из у 
да бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако  
дела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те 
Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих д 
<p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p 
тељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> < 
рло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одв 
љиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та е 
стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихо 
емо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капит 
а њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је  
. па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је ду 
а бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend 
У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је 
сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst 
истрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неко 
ук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покр 
ало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ М 
лице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и  
е први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују... 
о удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једн 
еле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријате 
ростасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на ре 
 да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сут 
ekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам 
чиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотов 
...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, 
ије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!. 
а чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређ 
о додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p ren 
пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и пони 
а у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој 
ћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </ 
рату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њег 
не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиро 
ад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну пос 
два си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ < 
а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поште 
е изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком да 
 је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста нова 
ро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му  
ле гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам 
у несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у 
после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве г 
ку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то  
p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цв 
rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то мес 
моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а 
 не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веве 
 као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарнос 
 а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану б 
...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало поду 
на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове 
а само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на 
шан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој се 
а. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Te 
иво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И  
p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огле 
продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p>  
вој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комада 
Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ ре 
.{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћ 
маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишље 
rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!... 
. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени.. 
</p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега  
оре!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен 
: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави 
 л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди стол 
о код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама  
јстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор уз 
ва грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p>  
о стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, 
а јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p  
е то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, ц 
ужити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице. 
у поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гом 
огла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га ран 
идела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима ра 
тац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву леп 
уби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Te 
 rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће б 
разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога доне 
о тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али 
ош говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па ве 
ко мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи  
 он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> 
Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су ч 
олицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшно 
рк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант 
агом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У  
ушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од  
нама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се 
ина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> < 
nd="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговор 
{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних  
ам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубо 
 нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше сит 
 rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше  
јим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, в 
у заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна с 
 Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видел 
...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне 
Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу 
">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахор 
ма прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било  
 готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како 
е људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ п 
де: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како ј 
бију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно м 
 је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!. 
а донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. 
оред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три 
 од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, п 
тандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на с 
ма!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ј 
мо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Т 
. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо прогов 
сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код на 
горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они 
и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носи 
 она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!... 
 празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак зал 
реда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лонч 
мо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p re 
ле подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трс 
ш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво  
видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p ren 
н човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’м 
а сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала  
вој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше 
 и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болес 
иста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена осн 
 лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу  
ад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она и 
нду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по гла 
p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а ум 
ко су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tekst">Н 
ки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“  
ише тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир 
брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрад 
 му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поде 
</p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху  
 него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на  
 питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{ 
га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било 
ас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи  
p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздах 
е!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чиву 
 <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend=" 
="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестр 
p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; подел 
S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек 
мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. 
 остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по ч 
га побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће  
ј самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порциј 
kst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гла 
мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!.. 
d="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S}  
оказивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека г 
је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с најв 
вори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то м 
удила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу 
у заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клону 
е као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, 
раво сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни 
т фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Госп 
Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили наш 
..{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље ка 
греб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао 
“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што ј 
едњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. < 
rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чич 
. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: 
 астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; не 
е тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> < 
. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и в 
ао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ к 
овољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ з 
 оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> <p ren 
еље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како см 
елије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми шт 
 што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, 
ђоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ к 
е нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tek 
 било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какв 
кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Teks 
су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и пос 
клињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, ал 
аплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста 
иди ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p  
бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица 
сите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend= 
до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела 
е то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут ч 
сар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то ка 
p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао  
љаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, в 
о ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{ 
оља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате  
S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није т 
 крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је гл 
, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала... 
јант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку ј 
е!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изг 
обу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући 
ела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овак 
ју и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У т 
ољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} О 
чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко за 
ад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала са 
</p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од 
.“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увело 
га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Teks 
као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осм 
воје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> < 
 је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме кр 
 би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила  
ла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да 
ли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суз 
 да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје д 
улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си див 
{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупц 
е изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="T 
е, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </ 
нудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst 
око уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима из 
еограда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend= 
 му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам н 
 часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!... 
d="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> 
домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме и 
о гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, 
очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, 
њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst"> 
и дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грли 
своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, во 
је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Г 
 она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се суз 
је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко 
уда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап во 
d="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ј 
 притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као с 
ку, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још нис 
арко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend=" 
</p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на  
пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за  
 па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p ren 
беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао  
анчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пус 
p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зг 
х: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакак 
Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео б 
ео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај  
Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, ни 
з оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи дол 
 осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не  
гом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи п 
а дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми с 
"Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се н 
 доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а  
лог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламе 
једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао,  
st">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо  
ораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} 
ироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једно 
 прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним оч 
и ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што 
 љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалос 
господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти 
јој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буд 
S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, је 
{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом,  
">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} 
ћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га  
ано!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје к 
 у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак њ 
ице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја 
алека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату ч 
то су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога г 
а другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхот 
тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича 
 тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице осо 
то да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уве 
">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога  
непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изоби 
 да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам как 
трдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: д 
Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окрето 
 сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих  
догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ћ 
...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође  
анили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће 
ене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst" 
рочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила 
...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с  
и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати! 
љавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S}  
{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али 
 будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и 
 се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми кол 
ли га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи 
асито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пош 
<p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича М 
и штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, а 
.“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p  
е и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црнома 
„данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst 
t">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, гос 
м чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S 
све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста,  
говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стр 
же и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најро 
и, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога кој 
ј црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па  
 <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову го 
 бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сир 
p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-ше 
ачелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су 
st">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све 
у којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапре 
ође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинам 
анише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на свак 
дан за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледат 
 </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S}  
. </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп 
 ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране  
 бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S}  
 замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо  
 гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру 
S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> < 
ekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људ 
кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже г 
о: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу 
осао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поно 
ву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако 
узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“ 
 диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и  
ма; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама,  
 место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и дод 
 ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари 
 беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како  
е ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гле 
г камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са пом 
p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино! 
и у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да п 
 земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tek 
рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију  
 падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецал 
црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам г 
 и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци  
анас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши  
ворио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију 
нутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, 
ој тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам же 
">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опе 
 не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави 
два сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан г 
 канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је 
..{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си  
шљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не т 
ме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има 
 хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на! 
збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто  
отаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мис 
 рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте 
st">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„ 
rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Teks 
! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{ 
.{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја во 
S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело п 
ли га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише 
господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мно 
ао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се дог 
а се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!. 
е знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила. 
је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“.  
из тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже и 
собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила  
ного пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погле 
 сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p 
дним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка по 
з битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме с 
е могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо  
} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на  
ти, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућ 
ј гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; нео 
ој постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити 
цу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упа 
<p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у со 
rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!.. 
<p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирот 
p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, 
аки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у  
оворила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешет 
а да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p 
вати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат 
ан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитог 
. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо ј 
проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за т 
ако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су г 
Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске  
дине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна 
ијатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она у 
и. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди 
тељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама 
лупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој ду 
ањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти 
дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће 
 ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, 
ла сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дођ 
 црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S 
d="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном  
овог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p ren 
</p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица.. 
 шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst" 
син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?... 
p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда  
ћи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одг 
p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, ист 
ти, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, 
<p rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати д 
а зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хте 
есох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме с 
st">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети 
 у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре 
сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну 
Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло 
ам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане вр 
end="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада цел 
еч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој 
руди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и п 
агледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, он 
но зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој сам 
сном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше  
и!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ 
око чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; т 
етири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробни 
d="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, бо 
ао псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће! 
арина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су 
угама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлам 
ко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича М 
џар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од о 
сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што  
d="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону  
/p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину с 
учја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst 
е пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које ни 
стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S}  
стирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире б 
јамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечанос 
ти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу н 
че!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном р 
 казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана  
рује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће  
ва ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође  
 ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} 
"Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио. 
 по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гро 
а ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше  
ећ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је ка 
 таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким зн 
! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="T 
раху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу  
никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца.  
шући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После с 
ни крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S 
ина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом 
 rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку 
 храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </body> </te 
лу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p r 
а на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам с 
 прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p r 
демо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у н 
ли?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми  
ртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком  
Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предв 
е... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаш 
{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала ниса 
 се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зиди 
аје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> 
они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а  
нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p> <p r 
 тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она 
ма на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из  
 од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуд 
, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти б 
ршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?. 
у да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексо 
али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а  
="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о про 
гра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га  
лније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана сто 
то, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно т 
еђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — 
 те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча 
вот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мисл 
ика?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него  
не човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зград 
ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса.  
оглави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не 
 жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само 
их двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао 
лилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала с 
 Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога с 
 млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја н 
">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене 
и ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} 
едам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно в 
ари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи у 
 јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесе 
<p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у м 
од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна 
тандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча 
ромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-О 
иш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад 
> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну,  
 до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми  
је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружај 
стивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за о 
ћ, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{ 
...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љу 
 приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p re 
ћи половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби.. 
ekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свак 
ве?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мисл 
end="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!... 
ди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сах 
им гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко  
мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукл 
 Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, 
дим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гро 
ше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дуб 
м ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за  
.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме  
лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој ок 
. </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам 
после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по обр 
хну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова дол 
nd="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше  
овину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом п 
Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја прип 
о пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у ј 
ш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхра 
о у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Ш 
 крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао ч 
о мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге у 
 мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, 
мо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам 
недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си ј 
а се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех ј 
ко капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али сам 
на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде...  
су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово  
мо пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И  
ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале,  
е некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла:  
<p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ј 
израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако  
м је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи м 
ресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst" 
ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим прам 
">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Стр 
 куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господи 
 ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет 
војка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда 
ekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећа 
се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, с 
поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити  
у се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећ 
ац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{ 
="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога н 
} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текл 
лим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који  
ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst"> 
ekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мој 
гибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до 
 ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац 
ва ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киш 
они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће с 
ратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанст 
ченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tek 
ац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако  
ечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној 
 тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна чо 
!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују м 
о црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „П 
">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, 
Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . 
!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </ 
</p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Te 
<p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити 
.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од проз 
 модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се 
царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом г 
срећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{ 
 плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, 
 </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом ста 
ог тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ преп 
а сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... 
а стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је мог 
kst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Ма 
ељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада 
а — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} 
подина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном.  
 црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште  
ање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом  
, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и б 
мо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући полов 
 жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо,  
чи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није  
p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у 
ије преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној посте 
ио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нис 
сити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свит 
е госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна 
остаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p re 
слим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Си 
обра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додава 
 их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја м 
н.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је доб 
 тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме ј 
о срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила 
една иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и п 
одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend 
ара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела  
џија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићем 
ј!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — 
 сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их нек 
, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће ути 
повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забо 
да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те 
t">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно шт 
 му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва  
м му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала с 
...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да смес 
је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним 
<p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох про 
а нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко к 
 у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у је 
са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у наче 
end="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шт 
 само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу пад 
d="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је 
> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Te 
Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поно 
 води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? 
узу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“,  
измерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend 
ме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господ 
ле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена си 
и!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чул 
 у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега вел 
 хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, д 
и...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> < 
ла сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То б 
една суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око  
глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отиш 
е окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су  
је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Х 
 туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а сад 
а!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успом 
одине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хт 
 што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst"> 
ekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко 
е је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својо 
га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу 
те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао.. 
ља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="T 
<p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађ 
{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој ма 
им у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p re 
ило души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслуш 
леда ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благ 
са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беш 
S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господи 
 јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с пре 
 </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онак 
 гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му д 
незнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте  
end="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми  
а и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јо 
t">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p  
а не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„ 
 широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше с 
анџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— 
} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После  
t">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад  
ко отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst 
му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чи 
 све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је.. 
>И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Але 
 <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себ 
пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ни 
еку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба  
на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље у 
 су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад  
врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у на 
аласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда 
ишта разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Не 
видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p  
лада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу 
ле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један  
да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend 
дарити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако  
утрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst"> 
 његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је 
 ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се 
о: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему једа 
им здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мрт 
, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ пита 
kst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћу 
{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од гл 
ба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им 
беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... < 
ник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже,  
пали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса 
ица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једног 
о не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласо 
 По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита п 
ећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено 
ekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{ 
его додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто 
ма.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Д 
ју платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p ren 
одаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и  
олестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које  
 видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, 
мате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо 
му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </ 
ва, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употр 
м се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он  
>Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst"> 
ча Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p ren 
 после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је исп 
ше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових 
<p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То 
го плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљи 
ет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, одне 
изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог на 
о врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али 
лаву је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет н 
н у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухвати 
ву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у 
га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама њег 
 ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола талас 
ењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} П 
 је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било ок 
о силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst" 
илост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И н 
 хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица 
лажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и  
беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа 
">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате л 
а клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу л 
ла лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Н 
реболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на  
кленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спаси 
одине; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мај 
е још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва 
ела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи 
о Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим 
рвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости. 
новима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а 
а земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико 
али, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи н 
{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам  
варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љ 
х година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза  
како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих  
p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tek 
— а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте 
 и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а  
“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула 
 њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега бе 
 је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености 
огу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам  
<p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S}  
ћу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грли 
чена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло,  
<p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као р 
сле му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах ос 
е лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју с 
 и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату з 
 у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p>  
ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме пог 
rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само 
у качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„ 
есрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу  
рила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе 
е отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ < 
т-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо  
го мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука,  
е са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се 
 rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда узд 
 дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — по 
ворење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ру 
алажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју 
Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разва 
Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, 
о. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S}  
и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахн 
„ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде  
дан једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> < 
епо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препр 
не свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је п 
тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бе 
чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Teks 
 rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми ј 
..“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко 
...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његов 
чна тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. 
чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим  
st">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бак 
ваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело  
t">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а  
ekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцелар 
тити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марам 
ај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим т 
кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати  
овром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свак 
а верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљ 
..{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од п 
 и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирн 
самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да с 
или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а  
и црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цвет 
.{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски о 
ики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови 
хово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="T 
о мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу с 
дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце м 
ко његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја 
до...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S 
 Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; 
 само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не зна 
 <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од на 
о благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви  
 напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst 
p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини  
е пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћ 
 отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорит 
нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка  
t">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окр 
дионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ л 
преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара бе 
акôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече о 
гледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце  
ким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда  
празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм гос 
 неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један д 
прилике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Одн 
ом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздвај 
 гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче про 
 у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, 
мулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tek 
ано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним л 
одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година,  
"Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју ж 
с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер к 
веснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала,  
су смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше го 
p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани. 
ше на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивљ 
/p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно  
дире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тра 
дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра  
ељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На њег 
окајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима го 
цкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">К 
кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мисл 
, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> 
 беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром и 
скочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од д 
 једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... < 
аље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пу 
 могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине,  
<p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу  
ме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend= 
умео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме 
отови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни 
вила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то  
м. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био п 
ало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено к 
за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!. 
лне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем ј 
једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. < 
 <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и д 
ај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p 
ој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда  
-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину беч 
орма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само  
ема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једа 
авим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљен 
м очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима 
 жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на 
ћута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад 
 А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја у 
..“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде...  
е густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, ч 
 rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му 
 баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти 
м, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онд 
Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мо 
к до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S}  
бринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити —  
ила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега  
загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну  
Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да  
аиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, др 
ко!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме 
 јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и у 
е нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с 
ирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана з 
ћи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од њег 
изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци нос 
а, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче  
 леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да  
 жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend 
end="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати  
 а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомиња 
ека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часови 
етали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стома 
ади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било. 
ли да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке 
акуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја  
мислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па  
дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не б 
 та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не 
ндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити п 
... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst"> 
да говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу) 
...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они на 
н том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватил 
ав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу н 
ољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончи 
ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst 
ега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p 
мети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад ран 
етка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и с 
о је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље 
 ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и гл 
и одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка 
о каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p>  
 </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кук 
бнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне 
ахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из  
е, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно  
Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p>  
 ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам 
о светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p ren 
у, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлиц 
 рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте  
овати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице 
 И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом зај 
 црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити 
тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох,  
 зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од разд 
 чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају  
, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tek 
ст бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко 
и, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена  
 изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега,  
трату затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показива 
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, упл 
. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, п 
лом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S 
су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груд 
тио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst"> 
“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Једа 
у да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда? 
те!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња гово 
 строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{ 
кле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и н 
а очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend=" 
 и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама 
 рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?.. 
лости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </ 
="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукл 
видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst"> 
д, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се...  
речене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађа 
непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко  
јања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горко 
гледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми 
 посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на свак 
а“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је 
е беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратим 
дно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не руч 
ам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, 
“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надме 
е по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допун 
 Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам ни 
мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пр 
љућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте 
 наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Teks 
обе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ 
?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса,  
 Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирн 
м руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну по 
иче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; с 
им како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крај 
 тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу 
кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса  
ш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти ни 
 rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она ла 
 неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно прогов 
<p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглад 
о оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо разд 
ају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео в 
е очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, кола 
у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, 
ако је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим  
а што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара  
беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим  
нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само 
, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, ре 
} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а 
ох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више  
 </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније  
 било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несре 
врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше М 
гове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешт 
екала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: 
, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рих 
“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади  
и, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „тре 
е, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших жит 
 за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са  
ио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега! 
тно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци шт 
нама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец про 
да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. < 
е на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p ren 
образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — госп 
па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо.  
 палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора 
ка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и 
ом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После  
људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела 
 беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљс 
стор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst" 
анамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном  
загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“  
друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чи 
оснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на к 
пила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се об 
голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мут 
имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од св 
 Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-ш 
 сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије 
 Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности 
лодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто. 
 Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: 
три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундак 
/p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила д 
и у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гле 
“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала 
о, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је и 
S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишље 
врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна 
ухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за г 
ом, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци пору 
сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак  
о казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба 
 од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те неср 
а: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што т 
боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, 
е Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">В 
ене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </ 
бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него  
ј обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Teks 
ше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ < 
це, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не на 
ет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте 
даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ сл 
 на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опак 
 знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’  
ко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst" 
 попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунц 
више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Teks 
</p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend 
Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седим 
сар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала  
d="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend= 
само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гле 
d="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ пи 
е и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смеше 
његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер,  
леде месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у овакво 
 за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо 
ачелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњ 
заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпи 
ћана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра гороста 
а болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који  
пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само 
ње него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лека 
ечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намешт 
ре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, 
nd="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овак 
Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста 
аш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а 
ицима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо 
 не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је н 
ренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у 
менима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад поглед 
!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда 
 оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душ 
>После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви 
овницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек. 
ам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на  
 и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко зами 
чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на 
о је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Бож 
"Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је  
свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tek 
потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p 
не и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend= 
ирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој р 
, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем  
ри и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима 
пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </ 
ље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </ 
чио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало  
аквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; п 
 његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи д 
о отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала. 
} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим  
, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига 
 што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређа 
евесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепот 
ваца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема н 
е мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst 
од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га  
d="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па чов 
ким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p 
и као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“ 
Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дај 
а дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S 
 веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријат 
: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су 
 се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде...  
ућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који  
Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукл 
јући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме во 
="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Ос 
екса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је  
>„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, с 
а кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И он 
ити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="T 
девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; 
абри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и де 
S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио? 
 своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага пог 
у је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у то 
ојурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и 
оту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst"> 
рно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају? 
ста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посвети 
г бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена 
страну и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је с 
ње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је д 
>— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови оте 
 сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> < 
 казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то б 
ледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} 
бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огр 
ни и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; там 
 глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?. 
после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи п 
 праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше јо 
нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са  
ле бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учини 
ласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у оп 
p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу н 
врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о че 
је мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p re 
 већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја  
чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p 
 </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем п 
м...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци ње 
пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црн 
их израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и она 
ачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прек 
ту места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се  
 сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држ 
о ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tek 
ла ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падал 
 сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, м 
аборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад н 
гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији 
ело, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си пат 
вратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, он 
 стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tek 
/p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p 
, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мота 
ио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, 
 <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S}  
че стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и 
пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице! 
о је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима 
 та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама пок 
сто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свак 
 говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљ 
у; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни тал 
е, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим п 
kst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S}  
исте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза,  
ло боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још јед 
 чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да посл 
ака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, ту 
нцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и  
ге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, ал 
, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После нек 
 сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend=" 
ара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали госп 
 гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо в 
и се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p 
месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бај 
жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу сво 
> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здањ 
хе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао д 
те царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tek 
у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике и 
 приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно присл 
> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше от 
rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, ко 
о кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми при 
а плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} 
дају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен 
сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магда 
 бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупље 
так био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни 
ти, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава 
 Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због ва 
 вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — го 
ије ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је о 
јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Teks 
kst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он ј 
еда, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узб 
вади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умес 
меље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом нек 
х кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их 
м, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} 
амо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љуби 
а душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их м 
обледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као не 
ма залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на п 
дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац к 
 коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, 
nd="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">С 
 девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он о 
ксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још  
метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађ 
 њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — т 
и дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућ 
породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јец 
та да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одр 
сади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се д 
Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученици 
га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких вре 
тати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst"> 
ди пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић св 
још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мо 
 рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболе 
одужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> 
и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми  
 те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куд 
ниоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је б 
вљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га 
онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више  
ледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартиј 
чи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла 
ек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали 
тац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опак 
а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p  
динца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и 
ли начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље наг 
 живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па 
} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема зале 
 отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грли 
заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим  
 а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p  
ме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео 
м му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с 
 на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту 
толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није л 
p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постељ 
{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно.  
 једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја она 
и чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега  
} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на д 
ekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још пре 
е његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грл 
ознаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече 
ед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са 
вежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и 
 где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и он 
уговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила б 
 ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох  
 задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А 
 </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама ни 
ворише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз  
S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци све 
нама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући суз 
е ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми н 
 по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, траж 
S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом  
} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на он 
аши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски  
суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде сам 
инство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Teks 
атраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре не 
ице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на ср 
ко је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сети 
ође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац до 
rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена пра 
 ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем  
се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покој 
 чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево 
ануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је о 
сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угој 
ekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо 
 опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. 
 ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је 
те ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p>  
а код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p ren 
 им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“ 
овек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и 
“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницам 
 тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па д 
ло проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побле 
ане што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу п 
стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошл 
им кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празни 
газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некакв 
а; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p ren 
гова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахора 
мо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tek 
од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благ 
ме поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми  
куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је краст 
 је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто  
аљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни  
rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то 
у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скап 
ху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </ 
це?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли. 
nd="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и  
е задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p r 
<p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете 
ев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Он 
ио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, 
 кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што 
а неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе  
 Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Te 
...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше 
левисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, јед 
мо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па  
. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„ 
 у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Teks 
и богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их н 
ница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“  
р зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова 
десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте 
иње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p 
ијатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужниј 
таријега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!.. 
аву на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p re 
ви су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уд 
d="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ 
е оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другар 
исоког бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим о 
али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала,  
прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син пр 
="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо  
 тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог 
 која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње 
ћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од с 
ара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите 
амен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— 
скујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. 
 Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ј 
 ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ј 
време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага поруш 
а врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све 
прекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst"> 
прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не  
рња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд иде 
азе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си 
из збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!... 
но...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... 
; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се свој 
 бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладн 
елом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону мал 
">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас д 
овече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљи 
тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све п 
ља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као ш 
хнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, ч 
 господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садр 
а? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Гла 
и, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стран 
 ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је  
мом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњ 
ју.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро 
а дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко прости 
"Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно б 
номањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend= 
, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком о 
акупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p re 
 што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари ко 
ави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела ми 
м ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, 
м све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гла 
до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели,  
</p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их с 
о слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“  
 сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p 
 Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ </p> < 
 <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst" 
оју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћ 
 рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта л 
ним гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кро 
 rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беш 
где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, 
">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се дог 
рекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су  
> <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p>  
: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад  
ом пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих ру 
: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="T 
ледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе к 
тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... д 
едати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи он 
рко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако 
ра?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекут 
рачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец 
м гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним с 
 кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Н 
ти, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође,  
ekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапа 
село и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се 
е, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говор 
ча Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели  
ђенога љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хран 
 </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде 
збити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљал 
да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p 
леду њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се 
то се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала 
 чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p ren 
вши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, гос 
 назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе  
дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајд 
опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано 
...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помис 
t">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући неш 
д му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед 
он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било  
рашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — з 
него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштан 
 а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tek 
ину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш  
st">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вру 
ут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марк 
та. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се,  
<p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пиј 
 их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па  
е примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он неш 
видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито прог 
ала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамље 
">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да з 
S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани 
...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Да 
з мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади к 
да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац г 
брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би  
ема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p  
ом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и  
синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, 
у несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бо 
а бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогу 
ити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“  
само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где  
стиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А мож 
rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онак 
е, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим! 
!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или 
у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пиш 
орављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше 
ј собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана 
kst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све в 
оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да по 
шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био виш 
ли у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се рони 
<p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а  
 опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у она 
ећ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски коме 
ивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш  
рце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам  
 падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекину 
>„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим ж 
 Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да 
ца, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше  
а је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се 
 <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... < 
жно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнес 
 изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и  
на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а суза 
де да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру 
и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала 
 доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, 
м је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уст 
 ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће јо 
ети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вел 
лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена 
 ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо р 
де, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p 
{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки цар 
ко нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живе 
> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него 
ше преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као  
утра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Зем 
, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чу 
сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је  
уди што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хран 
пој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима н 
nd="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужн 
 Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радост 
 лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја  
срећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку 
 љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима леж 
end="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја 
ком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} По 
осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тет 
="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим  
на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат  
S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S}  
о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није 
омци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне тала 
ознавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служит 
st">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помис 
 непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на 
рца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице над 
ашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се л 
Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме п 
коро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва 
 често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаш 
и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку м 
обију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунто 
 сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да јед 
е ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створо 
око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Страшно!.. 
ћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> <p rend="T 
само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем  
рлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледа 
рећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="T 
опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst"> 
релетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиро 
дахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила 
слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича  
st">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка 
еног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешћ 
 њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије 
н мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му б 
... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна и 
клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам 
дитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend 
 блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образим 
 у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у 
 да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и не 
орачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти  
мен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар  
иство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зар 
 сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се ос 
 </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанак 
а га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} С 
ш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види д 
="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; с 
. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедо 
> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише талас 
ним кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретал 
 ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А ка 
 како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огре 
, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди м 
у?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам  
сом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим  
ле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су нај 
брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету ни 
римио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, 
омаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. < 
 његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Te 
 непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама л 
ећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срц 
p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући 
S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он  
S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе с 
nd="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом бе 
погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па м 
ије ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније п 
утати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак 
ад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у с 
љеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Teks 
оја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо б 
адости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш  
ам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика... 
 судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше ка 
шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с  
сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у 
 Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испу 
заштитио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја 
 прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћ 
слила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикра 
d="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво ј 
напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја н 
ним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{ 
било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мн 
них дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг  
е, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису 
а, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, 
сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу о 
 пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су в 
ја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две 
аш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољц 
а нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад 
моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“ 
 мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, 
јевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend= 
 нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сун 
ад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио  
јбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па  
} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, не 
лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мот 
 је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути исп 
уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p 
 </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је  
!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!.. 
 он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst" 
е ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> 
. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одгов 
је рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему н 
озајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита  
м нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи  
а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница 
их белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да  
даху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми  
та новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи,  
 се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова крев 
свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је прит 
 Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} 
ићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу  
е грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад  
после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је полож 
у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а  
 Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто  
имају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „ 
угим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том прили 
та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити,  
: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне но 
 вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скин 
 rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу с 
е, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага сл 
rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке  
 око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезд 
... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје  
реме: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по  
ија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </body> </text> </ 
шику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; т 
: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет 
лети... </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда  
p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али  
лепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изн 
а, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми А 
ни остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим.. 
end="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="T 
внице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним 
ему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена чо 
ачкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узм 
 то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јун 
 него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његови 
ред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица,  
 дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне годин 
rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њим 
ца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на  
ом приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили,  
 има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> < 
вате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас  
црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу  
 ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући 
ци, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове гус 
ошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два бр 
end="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S 
сим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове теч 
 сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам  
чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: 
н био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже 
ао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао 
">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече  
век кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би 
{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некак 
о упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst" 
а ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они 
 да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта ј 
едао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, 
мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице м 
чкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је баб 
</p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе  
 је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповед 
ега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можд 
 како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте 
ох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог 
 доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима. 
 јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је сам 
м шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима раз 
напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, 
бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. < 
сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су  
као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све  
ново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“  
, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух 
 бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p  
а његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и с 
а: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека рево 
ерног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају 
ој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то  
у крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сиро 
мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклиња 
у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђ 
стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му 
им жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на и 
 сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S 
 се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поноси 
е његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни  
ћ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше мили 
ом се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакида 
крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја,  
дица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав па 
р, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на њег 
сом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земљ 
 зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној си 
а његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта  
, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лонч 
трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће  
 зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је с 
="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату 
ледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо 
одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробуд 
 не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу за 
 брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је узда 
 забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик н 
">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} 
а; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело бил 
S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од пана 
хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst" 
ала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет вид 
 то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а боси 
ена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о кој 
ех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да прос 
ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Је 
н а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се  
ата, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно то 
ице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше ка 
о, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. < 
ани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме 
та пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жал 
е сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист  
о на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо.. 
тени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашиш 
ом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да  
јим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав пор 
тница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали,  
, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, 
гог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </ 
у га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марк 
S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кува 
ари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна гов 
име сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бо 
: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол приви 
дох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рек 
 паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смешт 
оведати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало  
 њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ј 
 је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ј 
 у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Так 
ругове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изн 
! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри 
о; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш ка 
а у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих 
 та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове не 
ке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно  
еше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар  
нетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, б 
освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећем 
јих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њи 
це!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{ 
о Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изг 
p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадиониц 
и какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с 
е доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године 
} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дуг 
х недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst 
има боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та  
ну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> 
у да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ран 
 зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слу 
учешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необич 
а срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, с 
воме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати д 
 поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопов 
кса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава заштитио!...“ 
 загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта 
тиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, о 
антске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врат 
 <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два- 
; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји 
начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја 
ијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S 
 приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам,  
 ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више п 
онекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш 
хтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет в 
.{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи 
забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напо 
 синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Te 
 најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрве 
кљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају пон 
 кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше з 
Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend=" 
чак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ 
rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је  
{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматр 
ем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и се 
 као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} 
добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих 
и како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене 
меху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући из 
ремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; пос 
ебра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича М 
 њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а дру 
реме глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На ње 
ано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за 
 на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="T 
 ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет би 
ам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него т 
им, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњен 
то немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутит 
аква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, 
арко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“ 
човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па ова 
онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у на 
?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, п 
е: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ 
 </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S}  
и, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташ 
дела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут 
ла и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у  
ихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћ 
поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сир 
ав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и не 
рала је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги 
ове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. < 
исам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Гр 
у густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивн 
зне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било го 
 </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Teks 
али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а н 
ари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђ 
ику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада 
е зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуд 
ају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst 
 сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свиле 
белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црн 
е од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био ом 
лушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је б 
мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p ren 
, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишар 
уда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што 
 у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме по 
 сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совр 
.{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори,  
ућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груд 
оже!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу —  
шити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан 
ки прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и 
његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу. 
има, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели.. 
једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, а 
.{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољ 
еликој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“ 
нду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!.. 
давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође 
end="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио 
 је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодни 
 лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам пев 
ријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да 
је канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором 
 rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што  
Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непо 
ораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљај 
ивотом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Бео 
но језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: св 
ала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже м 
ди, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ  
 <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице  
омажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на тава 
, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоћ 
 боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Р 
 rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дади 
/p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покр 
 ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох ку 
виче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ов 
тири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрч 
побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А к 
о, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу 
е и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме корис 
идео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи 
 мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме  
аду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво к 
торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош В 
 гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} 
.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољуп 
урила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst"> 
ка, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је ра 
штена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tek 
само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гл 
бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне ст 
 сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога дана до 
..“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепави 
="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету  
лас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах 
жно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, по 
 да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скач 
и јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратн 
 по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> < 
де као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио с 
st">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџи 
чела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућ 
end="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у 
же, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо п 
ли залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева 
зници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове  
 и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне 
{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколи 
 завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексер 
адну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај го 
 дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором н 
ати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко з 
 је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{ 
 тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме оп 
">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра.  
однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда руч 
а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу,  
око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} 
, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јел 
/p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Гос 
е капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека до 
исто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је 
у је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p>  
но. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Та 
 те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља оч 
Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече 
...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала,  
в шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, с 
и који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. < 
адох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умр 
 преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округласти 
ник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S}  
/p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло,  
би ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се са 
лаве мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Te 
е другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену,  
обитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од  
казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу н 
а избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, 
во, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, п 
Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв,  
је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата 
и у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте 
 <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она 
аташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и  
уо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у 
е дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два 
о баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо 
 их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песни 
..{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немило 
 нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у  
и ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с б 
ад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола но 
ст, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гро 
} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говор 
="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком 
 заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где пла 
е нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљеним 
пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: 
та га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који 
од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има 
.{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела  
 баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подн 
аше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше и 
 напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи 
јте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од 
затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледа 
пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада 
 пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица пос 
Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину на 
у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. 
/p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">П 
.{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од гл 
е на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на у 
st">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовим 
st">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Te 
лати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Ал 
Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend=" 
> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му р 
ким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Ма 
е гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . . 
ћи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му  
 онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад д 
"Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске к 
 широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав ш 
end="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не ос 
="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја п 
d="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видел 
ледњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опак 
емоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у  
а те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је м 
дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сирот 
 животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири  
p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу м 
нем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити,  
уди су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост с 
 су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и к 
один Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и за 
е и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Te 
ој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пу 
сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно о 
шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милости 
же да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">А 
ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога пескови 
се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: 
сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је в 
не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ак 
ама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га  
ам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда зан 
јакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза 
усила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена:  
е да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-т 
 и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече те 
у, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила г 
.“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у не 
е треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend 
 казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне 
 rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S}  
на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појур 
боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанп 
end="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} 
је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p rend=" 
равдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљал 
 је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сир 
своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Об 
елике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне  
г дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу де 
оже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, прек 
 знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} 
чекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне з 
kst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи 
га срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице 
ом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којо 
утине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да ч 
 сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му  
на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко  
d="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом  
="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих св 
остивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица гд 
но тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стр 
ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатим 
ант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Tekst">„ 
 дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Гр 
о, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављен 
оме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на с 
d="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: < 
лиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ < 
а очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао  
м друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и нево 
а очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и 
рима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима жи 
шуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле с 
био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и п 
 опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдален 
 мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понуд 
 весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. 
 моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души м 
а донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањаст 
ла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним в 
латкоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува прос 
е видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ 
брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам са 
е!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комес 
омах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, сва 
rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам ви 
{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми ота 
кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љути 
 <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда п 
S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!.. 
ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; н 
Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктор 
 међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend=" 
етар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветр 
аше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецају 
 ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није  
ћи, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ ј 
јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend=" 
 смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несре 
сто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице 
ацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend 
ога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клет 
им дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али он 
ку чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине 
творила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p  
. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чудно 
d="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хте 
rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једн 
несени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гл 
видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почив 
d="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, 
уги дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва с 
ла шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Ка 
његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p  
. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади! 
ишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хат 
они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа м 
шапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши с 
а сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане 
х лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раз 
 у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешт 
зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мо 
у сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми  
 ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно с 
века, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрл 
 умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће 
м чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И  
апајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од 
о. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијиц 
то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међ 
 то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и  
 жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја доб 
 га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на 
"Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да  
и одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tek 
ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окр 
још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе и 
 без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи  
рећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио  
жио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и  
ко опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у ку 
 последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. 
амо шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tek 
 дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам  
екса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend= 
збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњ 
 си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим  
е да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па м 
 навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, мога 
 мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p r 
 колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла п 
јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој нано 
тима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаш 
та, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни,  
шуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко! 
ом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте  
">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас 
хну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не п 
у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли. 
екса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чо 
лица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињск 
да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујућ 
p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам обори 
ekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу б 
ново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго  
 ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га  
а нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tek 
а.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми  
} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на свом 
„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осет 
у...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад ј 
љ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме ли 
st">— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се ма 
ио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је р 
 дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да 
на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох са 
 неваљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, те 
е боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала 
..{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули он 
лази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући сво 
епушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрав 
љу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим глас 
и својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики нер 
!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му  
напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је о 
се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се с 
 сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту б 
 се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} З 
е могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гла 
и један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форм 
о ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После  
сматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Теш 
 сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p 
рећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улиц 
 своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беш 
винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћ 
равити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} 
трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао 
 у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „В 
 разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршили 
 мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тав 
је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава!  
од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па он 
 све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петр 
 јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак голог 
 како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p re 
ћим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше 
а ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, је 
ича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на њего 
уго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече 
"Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, 
чи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} М 
Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зат 
сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје бе 
 бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не поз 
епавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје  
 песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загре 
е, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p r 
спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p>  
ући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња 
 њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов 
 Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„И 
а, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Te 
е он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у с 
атима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута п 
 дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Хра 
чита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостиви 
рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend 
ије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављ 
ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без 
руги провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до  
носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека 
ења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ 
си и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tek 
очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А  
 Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским но 
брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена д 
тива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После 
опуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу 
л’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst 
ке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољу 
ајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, 
 и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо 
арко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он мет 
х; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем 
алогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend 
ндора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак би 
штено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне о 
 даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било си 
ој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у м 
 у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали 
 нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p re 
ико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заиш 
"Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p r 
браде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац.  
о су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S}  
 сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, т 
убила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде ми 
 га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покро 
 господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend= 
апаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Н 
Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећ 
 заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу  
е, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше  
номе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју 
 иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехн 
ао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама 
то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљај 
о здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, пре 
нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен 
е што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напр 
и, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробов 
едили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хт 
: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није 
 уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео 
и два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно  
Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак 
 простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; уми 
о би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно по 
је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из  
ан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p  
и, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће 
ини... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да 
 киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме  
 биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистра 
ајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> < 
наше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га ј 
ам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зо 
ћу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже 
 </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{ 
а-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим баг 
стиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па  
 тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </ 
 да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га 
ем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као 
ека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> <p ren 
ка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, 
е он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила 
здваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све  
ер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, а 
идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њом 
“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више н 
ум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само 
 округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним ка 
 Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме 
асти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него н 
p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не  
премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој му 
 се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, 
дин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би в 
 снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p 
а изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">На 
га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p ren 
„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто у 
обрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним  
лим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... < 
 ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак тана 
 се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да п 
н није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинил 
} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми прол 
p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а 
ем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </ 
служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, реч 
сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{ 
 желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила как 
ате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече о 
 очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst 
мињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже 
ири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да н 
"Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и приј 
 ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала 
т једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Tekst"> 
аспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и  
>„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побрат 
 хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене пород 
лабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пас 
ко Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само по 
ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </ 
лице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хле 
за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{ 
end="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова 
 очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не см 
{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда прете 
гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи с 
и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо н 
бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио,  
 мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па с 
 преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разбл 
ецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Ма 
 је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покаја 
речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="T 
ла и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као 
од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жег 
 <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара 
, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја  
 таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беш 
и...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мир 
ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком ког 
та је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не 
 он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend= 
 бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Будућност 
га лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </ 
а. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ О 
ила будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“  
{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочита 
 пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно  
ути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у  
ким грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ 
нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да 
н ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану  
кса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун  
ше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју н 
о небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекри 
игде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми од 
им пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута 
шим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се 
d="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до гл 
во, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p 
ој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из д 
а: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да јо 
ле два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи пост 
ешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми  
ко кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско  
је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну по 
ш, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води,  
, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којо 
и другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend="Tekst">По 
а ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта п 
ко сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а м 
ав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока за 
е окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мисли 
/p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојо 
<p rend="Tekst">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродниц 
 срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на м 
кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне ша 
rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, је 
„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наш 
 где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена 
адна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби  
 до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода  
 жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујућ 
.{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и љу 
ећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, па 
а: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однегова 
 своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tek 
Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га 
ва кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама 
им пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фро 
ети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари  
е мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="T 
ије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!.. 
 <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер  
?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају  
 <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је  
уче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Ве 
о пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом 
изу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А 
 Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора  
рикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на  
ки човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу 
едео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, как 
атељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако ј 
умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитог 
, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу 
треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p re 
<p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи 
лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе 
ва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо н 
и, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли о 
дују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="T 
је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="T 
епа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да п 
ужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој дец 
 продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам ка 
} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они по 
ђу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне 
ихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мор 
ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац глад 
t">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође њ 
ија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде 
н ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогу 
де пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па  
ћ, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да да 
} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, 
е да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да с 
примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке 
 Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да до 
е за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} 
 ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја  
 ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ 
 се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! < 
ошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његови 
} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је вика 
 па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше  
 истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе  
одаде, јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој! 
кала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада п 
>...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јут 
аже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p  
у га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили. 
ене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дођ 
 а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мал 
"Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још 
разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p re 
</p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, и 
и: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била ка 
ад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свир 
ekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути таси 
јстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend= 
 rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај 
у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне со 
ај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице 
— смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оц 
Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И з 
<p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> 
 одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Про 
омени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше 
но црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пако 
м“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, јед 
 тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим  
тели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим де 
а чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Мар 
о његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (к 
плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p 
на.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tek 
ном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна 
"Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну:  
 да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица к 
нег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану 
ага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у  
врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годин 
да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће 
робудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tek 
траше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлеп 
ице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прси 
акве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марк 
и, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам виде 
> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овла 
 </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су 
 беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди 
расте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте  
„Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баб 
давно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tek 
х некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћ 
Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по  
nd="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суз 
, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!... 
же, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„ 
право што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку 
је уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће 
да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ 
ко казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p r 
ом њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори оч 
ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је т 
како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја од 
осматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре 
 а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и  
 <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То нећ 
трова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев уп 
а!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала  
очешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи н 
леда ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, 
о ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ Посл 
а великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе дол 
атим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је  
">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на њ 
ад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend= 
е дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, р 
nd="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, е 
јских капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће разда 
да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога д 
одали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бит 
е очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S 
d="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш  
/p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравн 
то не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно н 
гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати  
 тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мај 
у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало  
 и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје 
у боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће к 
 као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend 
> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече т 
<p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па р 
 мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, дава 
а сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ј 
пет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала са 
инди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има н 
и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Он 
савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="T 
st">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Teks 
>Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p  
 и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си  
 коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин  
ћне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На,  
ику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину  
 је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу не 
помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да  
 почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима бу 
а Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А 
ову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не  
куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p ren 
 трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Тво 
 још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </ 
су.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољ 
="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда ск 
јње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра,  
">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења 
да збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке заш 
е моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшиј 
касмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S}  
зледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго 
е ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend 
ога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само за 
шао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајд 
ајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, 
гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S 
а сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан при 
дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: 
који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина! 
ти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беш 
врте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> < 
кну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} 
ватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити 
дер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S}  
ни поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу  
нанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не 
 отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела са 
 је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће. 
!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и м 
 за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онд 
!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће б 
 — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели  
навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео д 
пелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је уша 
ној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купат 
идљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„ 
у!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и  
">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо 
јала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказива 
Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а нап 
сказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, прија 
итице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} 
ратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне 
нам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} 
 скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p ren 
 онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.{S} Затим је дуго плак 
 да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа 
ватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне  
ђу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tek 
е, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ве 
а жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и 
оварати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, к 
чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у  
 дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} 
м“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „н 
> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајућ 
>И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери. 
твори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{ 
м смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ва 
{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једн 
то страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено глед 
еде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена овога кувара,  
Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?.. 
е да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога р 
 то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај 
м гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже 
стављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо г 
наје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ 
еву повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима.. 
Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Te 
е то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би 
Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, 
а кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео ди 
али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, лев 
апут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде 
изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху 
на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга  
Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели преко 
у троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до 
„Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед 
је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и тока 
 дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Te 
једно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше друг 
а чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки з 
суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који на 
 лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па 
 шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме и 
а...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од стра 
> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим  
трнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> < 
ав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и  
 малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мис 
да си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p 
ekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламар 
ови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет т 
а, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним п 
век: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погл 
 да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У њег 
 пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога  
и синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су  
end="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} 
ај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам  
рашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су с 
кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S 
 и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију 
постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ 
патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници ле 
} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља? 
 а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми ско 
стран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просто 
том пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наш 
rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p  
ху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше 
 ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није т 
kst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту 
у.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже м 
 нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst"> 
мо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла на 
 га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га при 
...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно 
 једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакл 
о прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је бо 
и, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде 
натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је св 
...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и пог 
p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, о 
<p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме 
, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник 
> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми н 
а иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, п 
 један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе  
 rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја са 
p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„ 
са, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у 
пире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим 
>„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклиј 
де!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, 
а однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну 
 <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="T 
бављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропаш 
е!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Te 
шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S}  
репрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим п 
 за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху пров 
а столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил 
 косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Преви 
шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! < 
адох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате 
и три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови 
ена до његова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на мо 
ише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге 
јецајући... </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То  
 неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глатк 
nd="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле су 
жним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend="Tekst">О 
{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst" 
де... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису  
 ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{ 
х санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали 
тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна рум 
> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ништа 
nd="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, п 
 у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила  
е прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више п 
ћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме извед 
 дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се зал 
мо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама п 
му пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове 
еја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} П 
ла од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпита 
ањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за так 
 таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних  
ваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зград 
дућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље д 
ке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по  
а и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ласта 
ници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка к 
...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љу 
а где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе 
бицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо шт 
 ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи про 
ст.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчив 
 rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа  
ту никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срц 
а нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори:  
="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа д 
ог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му ј 
адна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дођ 
 је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише.  
ече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао проти 
 у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените 
нас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана  
 ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако д 
а донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, 
мљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је 
се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не с 
на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који 
 проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чеж 
"Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити.  
зујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други п 
у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst"> 
за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела 
рађени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . .  
енесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку  
</p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава 
р узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде  
nd="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. 
— И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка 
в одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и 
нако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ 
p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend 
дном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. 
шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје 
високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених д 
ње чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога  
душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак 
огаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледе 
а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану 
е, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид  
/p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавиц 
љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те  
t">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ пр 
а лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно го 
вима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа 
ена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео. 
асом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздах 
t">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уз 
о бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишља 
 </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И з 
ене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кеке 
аг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још ж 
 котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим 
и и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи не 
рио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гл 
<p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом у 
е скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи 
ку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан пр 
господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је 
и... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грл 
но његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени обр 
кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p re 
, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се т 
кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим глас 
подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече 
 <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!... 
аро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показива 
и речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!.. 
тором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће на 
 дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза ј 
 проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге 
о бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О 
st">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би н 
мехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гле 
очекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скор 
 <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка. 
велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто к 
S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу њего 
d="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако х 
 никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да ид 
да ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми  
 гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још ј 
али.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; ал 
ај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинт 
ућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равниц 
јеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; 
кане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Te 
дасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је 
ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти 
нувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одго 
је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се м 
д те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на  
на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица  
 сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама 
 нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова  
с смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени 
д моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да  
 <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужн 
 Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у бла 
здахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане 
на се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, 
и за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршу 
ом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">З 
ешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша ма 
исам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!. 
 и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и ј 
ачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Те 
тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам  
 гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба 
ош и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бу 
цу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p 
како потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p r 
> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори:  
гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, по 
 је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, 
Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p  
ћне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутил 
ало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много  
ла. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте мара 
о се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одве 
исао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p  
а настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разгова 
— повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на 
 храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у м 
акса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекен 
иђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислони 
А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или др 
е бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје 
дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом  
јиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад 
екјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Teks 
д његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног  
е гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сиро 
, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђе 
 без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће  
елем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу  
ици, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, мала 
>Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У  
 окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена 
риповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, од 
има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју ку 
е све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на 
st">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend 
Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми  
ижњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само 
и четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаган 
а сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желе 
, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не о 
те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Teks 
роцвилети... </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„ 
е. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, 
 што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И да 
тку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, о 
м посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и  
н човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица  
тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сирот 
ркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста 
Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена.. 
отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и р 
ата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим 
.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Teks 
 приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате О 
Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p  
бледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми  
ше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да  
задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само  
 оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све ј 
 за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници,  
, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на  
сетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама.. 
аки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Гр 
и у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бри 
">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Од 
и једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p re 
st">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам 
 пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну 
огунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Ју 
адоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немило 
Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p 
и и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А п 
на. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. < 
. </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв м 
">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино 
d="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p r 
едо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни с 
<p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у 
ице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познава 
е жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њин 
 чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пор 
д тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p>  
к заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на  
 удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њ 
Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Teks 
 с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, ре 
ма, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, пр 
аше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, 
</p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте  
шно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кро 
дало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула  
ти, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ран 
е ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се о 
тиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p ren 
 тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упо 
 Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, ник 
> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису  
и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гво 
опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Није 
на, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, отк 
 лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишин 
љена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува 
реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреј 
ју облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности 
ба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље сл 
равље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према о 
> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те г 
 вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се 
доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека јед 
о!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> < 
тор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у  
 донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор н 
еди!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је о 
је!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила  
ала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким 
и на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гл 
 лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „ 
њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на про 
што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S 
и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког д 
половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарат 
о!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомили 
те власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш о 
st">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака 
 </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— С 
м играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени,  
мтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су 
м лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полак 
 трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше  
а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} 
стор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповед 
 у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја 
ко више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце  
елу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> < 
 је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједа 
а овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашо 
> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, г 
вега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то  
де“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела  
{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“ 
а, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступи 
огао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кућ 
 приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога свет 
 <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму п 
понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због ва 
натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што  
<p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Teks 
лицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само нач 
ац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу 
и кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе о 
p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да 
ац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и за 
у; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> < 
end="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а 
ше придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, 
оже однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руме 
="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; 
илостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше 
брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p re 
ста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере 
а сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усница 
омањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону г 
о да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Си 
">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">О 
баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="T 
лашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути 
ане које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка 
 моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S}  
ајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто теп 
е опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољу 
макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по аст 
И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="T 
у ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све  
ут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} 
 и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, 
љала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам 
{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата,  
е чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнул 
орио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, б 
p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом  
 чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола 
 којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцим 
него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако 
 мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend= 
">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! 
ници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповеда 
ад мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="T 
ихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше 
како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затв 
ју шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је  
"Tekst">Сирота!... </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом пр 
очад процвилети... </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Te 
— душу испустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће по 
не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као  
осеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се  
е будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата вр 
 ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим 
ога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени 
огај поделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грли 
лади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна. 
 ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево 
у нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да ид 
е нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак. 
о је и комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познав 
.{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с рак 
рнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, сруши 
ху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозо 
огме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">Пос 
итиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенк 
ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен... 
 на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо 
ам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst" 
што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који 
<p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице 
ше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> 
.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом 
па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је  
уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави 
.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се 
собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се до 
ац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако неве 
ца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле,  
="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мог 
nd="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице 
</p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугла 
ћом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких љ 
ше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво дру 
 је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо ј 
ајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу... 
а, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротињ 
о никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја 
! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S 
гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана;  
место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад 
на...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање 
 тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћута 
ом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хл 
обру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезино 
рата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="T 
ке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом,  
> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи с 
rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као руби 
блаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних са 
ај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне на 
 А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи  
 сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе 
гову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снаго 
ајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="T 
есни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... 
ло на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше зам 
 био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни ко 
уше!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми:  
и станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота ме 
 глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је у 
ечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху  
а (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске 
t">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш 
p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим г 
и постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорен 
— господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на т 
нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, 
тови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голу 
е.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} 
пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше 
а — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника  
посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p re 
Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена!  
.{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијама 
сте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас ј 
ошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали  
и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би  
 мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свр 
о слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле м 
ене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а 
едњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице 
има... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а  
rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људ 
д сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милос 
ила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} 
о плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S 
вим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наш 
, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задр 
 rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми 
икад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хран 
, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало пор 
тске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату  
 а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено с 
>Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамича 
зе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му  
м и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велик 
?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала 
 од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... 
о прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе 
оји је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је пр 
 тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу 
 rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обич 
зидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храб 
у и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада  
"Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнем 
ким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти ве 
е овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад  
е очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек  
весело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је п 
, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог го 
ина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи 
ласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом... 
ути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка ле 
м, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам 
 узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: 
в престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику. 
који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p>  
а је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седе 
чицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми  
ају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Teks 
 као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му д 
према. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, п 
.“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, по 
личицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Н 
ислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а оп 
ажи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим к 
гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам ш 
ће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и нас 
е укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећи 
 колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чис 
шкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар п 
 дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој р 
це и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрн 
бар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад виде 
подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend 
фте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих син 
“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p 
лила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend 
м. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па ви 
 колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скр 
о понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умир 
 црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслу 
 <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из но 
бацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме  
м.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме прене 
 смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Так 
де човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осме 
, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не п 
оји су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови 
 му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она 
овирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху 
} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Teks 
Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ј 
 упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — 
 држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... 
 у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="Tekst" 
 — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Во 
ева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој 
а неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио  
} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце  
ој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље 
рна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветови 
 прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у ве 
гледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend=" 
а на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Ут 
упци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса 
е!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p  
вима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараш 
роб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују? 
зан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, мож 
убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мо 
!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његов 
намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат 
ице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чуда 
 <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају др 
нду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га позна 
е!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна би 
тељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућут 
и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три  
цвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И 
аслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих в 
а зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све  
сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама ра 
и слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ,  
х, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завид 
p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми  
>У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно дев 
то је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао 
о смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећ 
а човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p re 
боравим на моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам 
ротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p  
х. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у  
а... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу го 
 <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудим 
 rend="Tekst">— Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је з 
а како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја  
ледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„К 
иповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је р 
стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова ви 
ин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. < 
 од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега  
{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то г 
вори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!... 
бро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам и 
чи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово сл 
о корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> < 
 којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозор 
ужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst 
својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме  
ним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одли 
вега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: 
говарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> < 
но издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p>  
S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћ 
, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> <p rend="Tekst">.. 
ротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству 
ћи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша 
али онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше 
 Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Гос 
е из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} 
о опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може нек 
ло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше прв 
говор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Te 
 Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут  
Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме 
 јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Наб 
 другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p 
 је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу 
 је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам 
ки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја 
аче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто каз 
/p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском ра 
 ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли? 
> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слуш 
 у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар 
мена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше  
мените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар. 
е је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске теков 
 те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </div> </body> </text> </TEI> 
 нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хо 
“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на ње 
бразима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Teks 
таше у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше 
 нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо он 
е на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Teks 
ућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је г 
же, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у ко 
е стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав тере 
, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што 
дрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове 
уди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst" 
и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бо 
жи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладн 
ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме в 
Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купуј 
 као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шаре 
 он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо  
етка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је 
ћу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, ј 
м говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош 
st">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и  
же, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а суз 
в и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахиј 
со раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, 
ти где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше б 
ом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој 
ола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена ту 
 слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе  
; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, 
е у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ 
 чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не 
у. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало ути 
ма јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није 
ници потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице 
еби, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам си 
ететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине дода 
страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом пов 
ekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је  
 није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница  
 брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, ка 
. . .</p> <p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — т 
...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено,  
ила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. < 
о је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} 
ко тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу 
мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како с 
мима, опет из потаје, опет подмукло!{S} Проклетници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна 
бог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} П 
зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи 
ца беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, об 
> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође  
и, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавник 
нама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса 
 све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу п 
кавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље 
ичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!... 
 и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице по 
...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p 
вника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладо 
 отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше нек 
мо понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога за 
ати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе 
и отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох кући.. 
ска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је  
ћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мен 
ана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жу 
ату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбр 
обите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да ј 
ну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чем 
, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад г 
кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Амер 
. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кре 
осле тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као  
 сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила 
утећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „О 
Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога  
, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А у 
ствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној год 
 беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сирома 
д глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?... 
<p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам  
ити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота  
.“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она  
end="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p  
овор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота г 
анпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна 
к кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха 
: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не  
nd="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој о 
 над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже 
ј беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!... 
те и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је т 
 продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p r 
, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим г 
S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у 
 мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. 
 мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински  
ироде већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога е 
 бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Г 
 су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима 
">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је  
ма, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око  
и, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој  
р око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те по 
 све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, ка 
ротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај ма 
е, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог,  
t">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке 
то су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: < 
е, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи 
љиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сиро 
rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтед 
> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу 
да је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вал 
ено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћ 
p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харам 
>Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> < 
га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чу 
: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опе 
се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме 
="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да  
мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам 
ајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувиш 
"Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах,  
 нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те какв 
је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би  
и, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p ren 
 ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је  
е било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхт 
народ препатити!...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар ком 
авао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понек 
та стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју  
рада доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Te 
 не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. < 
а Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да 
 у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у 
лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> < 
 спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка  
 своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Ник 
а сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend=" 
а би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за  
 туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула нано 
видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, њего 
е долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га 
орио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих д 
: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере. 
. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst"> 
аша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно т 
ве су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови 
, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста 
тала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном 
изу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио 
 Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се  
осподин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури у 
мо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Мар 
прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше и 
ћ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја нај 
ларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љуб 
јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} 
у тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend 
 ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у 
.{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим ос 
кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карло 
м ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто  
то скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: св 
човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Te 
жда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом 
не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем  
але, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после п 
ознала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је нан 
d="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела т 
ст дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да 
ко ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p 
зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувар 
и пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико ја 
а: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприс 
, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао з 
...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да ј 
а те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ < 
ој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кр 
 rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.{S} Дођ 
не, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али 
а ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!. 
век. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу пови 
 што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајку?{S} 
ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамаш 
 таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом г 
аве у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или вес 
ика.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у с 
 очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p re 
сима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад ј 
ога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам 
мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{ 
у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правил 
шан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан се 
милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали  
="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чич 
ислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{ 
фн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Об 
 би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грл 
мрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако  
вним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па о 
чала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекида 
да и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ вик 
 после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не тр 
о као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајва 
онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је не 
намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хл 
као би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чив 
заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједн 
 понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; ал 
у своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, т 
лади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа  
Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се ка 
екога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш к 
 тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гонио 
 упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку,  
е знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све б 
њен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </ 
 мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној  
 Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико  
, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико 
е како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га 
 моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је об 
: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухвати 
овао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после  
аде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S}  
и пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p 
 чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо 
 све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ен 
 груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, кој 
 ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од  
> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> 
пила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ћ 
 Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв 
end="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од  
 његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му 
беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да про 
тињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трош 
ећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху с 
ор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господин 
ају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> < 
"Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S 
челство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја б 
одина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{ 
медоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум 
</p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком 
у.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лон 
сето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми 
 га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајс 
уљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви 
а погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе,  
а за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му  
 Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S}  
његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што треба 
цима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да 
и. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend= 
t">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он  
ше гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend= 
p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се  
а и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца 
о још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био 
нуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — оба 
 Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничк 
еше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су 
сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, она 
 и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослања 
а, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли с 
 око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај  
еше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жало 
који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила ни 
рчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало у 
 сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — 
 Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене  
 мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погод 
p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ < 
> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетниц 
ћа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хл 
 желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне 
а. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам  
лато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти м 
 </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него дода 
<p rend="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео би 
осматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а ка 
суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима вла 
аш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много м 
онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="T 
ћемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p>  
дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ < 
 полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst" 
тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, госпо 
ала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p re 
о образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи,  
 <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој  
nd="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном ч 
</p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе 
 </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, п 
> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плака 
умиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst 
 првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја о 
то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst 
</p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она,  
 походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. 
оје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комес 
 не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst"> 
оме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!. 
а. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је заг 
оји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага поглед 
d="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који  
онио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst 
 моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> 
е у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чув 
 ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какв 
ор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst 
ио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!. 
се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . .  
ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, г 
ади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за ов 
ли Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе  
">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већо 
анци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким 
 ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав 
рлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити. </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижа 
"Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уст 
цу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера сп 
 ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одо 
Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана нико  
о, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле п 
им прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад,  
 Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка  
р комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви  
ена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то как 
ви, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни из 
и по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сув 
</p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе,  
сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у св 
у туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад ј 
ојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend= 
ији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубов 
зе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst" 
у лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p r 
p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним 
} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам с 
о говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је бил 
/p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, у 
а реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин 
 њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p rend="Tek 
 ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку  
nd="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p>  
крете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је 
 додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после  
ekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор  
 из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али она 
на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незна 
е задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрх 
ала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дад 
м, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, ум 
а гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду 
епо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу 
S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо 
t">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба  
{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. 
ед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила  
рет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, ду 
изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби  
 </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом,  
је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало  
="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху 
{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што уде 
.“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </ 
<p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, 
се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p 
ачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви 
ли — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се 
кајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p 
то, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш 
, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> 
По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекс 
д, оно поносито држање, здрави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гла 
ко за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задов 
/p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срц 
никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао 
<p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу. 
а изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу 
> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, п 
овитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо  
рбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после ш 
..{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала ка 
едо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </ 
Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете 
 ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме 
ћом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Te 
} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале г 
штене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">П 
оста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> < 
ш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено 
штења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности 
есила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. 
ном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну  
омо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да  
ешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“  
беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стој 
 било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је 
ди кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са  
 плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а ота 
стим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој 
 Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у  
да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душ 
 рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и пар 
{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Te 
ри од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке,  
> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пе 
 човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца... 
; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а т 
мо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Доба 
ту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степениц 
 одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја  
 врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њ 
ико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо 
, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по о 
} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Пре 
 да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас г 
p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали с 
S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, р 
d="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend= 
ало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плај 
">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за н 
"Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути та 
н не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу си 
ође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, М 
 сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> < 
ласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="T 
и...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с л 
/p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бле 
ца; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто 
медох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега р 
сни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадн 
<p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама п 
 десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна ж 
ма, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танк 
нуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечиц 
мет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох бли 
, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на он 
те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом  
кса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше 
месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео 
 ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је 
вече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; 
 је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар з 
иташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S}  
вори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У  
д му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p r 
ица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена ме 
...{S} Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре,  
 гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда 
 напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Teks 
снух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из о 
рити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад с 
..{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst 
у ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њи 
је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као с 
тка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његово 
осподине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у р 
S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод ас 
их времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу 
тори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, 
Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца.  
ра долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болес 
ислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела  
">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију 
роз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они 
„Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка поглед 
це тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се  
сподин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади храни 
kst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко  
е главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> < 
моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче! 
ти испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Te 
 марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи 
као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend 
Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегам 
наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена 
ла као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам врисну 
мени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S 
давали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара купова 
ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе 
Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође,  
тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, виде 
ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешк 
еда, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend= 
">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгл 
t">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под зем 
исам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! 
уза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и т 
има довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне св 
 мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="T 
<p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устаја 
мљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље р 
ихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је оп 
еобично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем 
 у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећ 
илостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па н 
јке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tek 
ан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се прима 
о му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа паст 
опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена,  
 њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у 
 загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена 
веж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Te 
е немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене  
Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, 
 он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз 
е у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разн 
!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати по 
 Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она оп 
њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пут 
S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно  
 ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет 
срећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те раз 
рена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, 
овоме животу. </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она че 
не, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. < 
ekst">Сиромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један ср 
вави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. 
шио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад виш 
ј соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он с 
е мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, п 
да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... не 
е горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући при 
сног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их по 
на, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта 
 збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="T 
га на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да  
и.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева 
м се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам  
поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, 
сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега 
уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу зап 
је брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам 
ности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам бил 
дала сам пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу  
ајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади! 
ости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробн 
руди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох,  
nd="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, д 
е пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и ка 
 rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{ 
говорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„С 
аше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени  
 лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва  
ам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв  
едела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда с 
прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па 
боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, п 
.. </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу ост 
ебе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да  
етници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и,  
и не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заков 
p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогл 
 појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у зем 
икинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком 
м осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, з 
ити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала  
ају долази!...{S} Он мора доћи, мислила сам. </p> <p rend="Tekst">Поноћ је... </p> <p rend="Tek 
дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била бу 
епеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде  
рних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса 
 догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{ 
ела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утр 
/p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем 
чак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јо 
ога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим м 
ледао није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једно 
ра мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме  
Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S 
а сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме 
 пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у зе 
и крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После с 
 је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам с 
ладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Teks 
 авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">Изјутра, опо 
торе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, ла 
 ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst 
ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том н 
та сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим 
сто варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{ 
рала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он  
t">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагн 
ући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам с 
p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим в 
дић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стре 
Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти 
ин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио си 
>„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме м 
 усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </ 
м моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мој 
ла су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на к 
малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је 
лије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца р 
оварала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече  
 унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на 
у, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>18 
и ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела,  
 њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото 
} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p r 
ке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њ 
коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели д 
 неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати бе 
, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што 
еше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где  
кса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем п 
а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан п 
 од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сироче 
љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији 
инца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а по 
лим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сирома 
{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли в 
х, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборави 
ивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја  
од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Т 
Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, бра 
осподин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не  
руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклиња 
 сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки о 
спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p re 
е, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари  
 дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ 
> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, ов 
, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису бољ 
па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и м 
не ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће т 
мљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> < 
тваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гро 
t">Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи 
 с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам:  
end="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа 
ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="T 
у са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка 
господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе 
ивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући жи 
зана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend=" 
им малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, с 
 изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колач 
х не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба! 
итој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне п 
p rend="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео д 
Tekst">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После  
 мени прикрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајн 
о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте прија 
жљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето н 
е чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему  
ле тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он з 
а продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв у 
ече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витиц 
е ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, изва 
беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та к 
ст, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S 
 као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка 
 равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, 
ечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“,  
елу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p  
а га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце,  
. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!...  
арко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А он 
ичан пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је 
та.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не мо 
икада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју пре 
р на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна! 
е простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој п 
ца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су про 
о; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као 
ас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, 
их дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра го 
рски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p ren 
ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде  
 задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га о 
, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, 
ву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Од 
једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, ви 
у, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што о 
 дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p re 
дох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужн 
<p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никада ни 
сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане чов 
ко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој 
... </p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечит 
 мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости... 
 да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти бл 
ољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и  
згледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p  
Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кик 
ни је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају с 
 се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанц 
оспође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend="Tekst">„Зар још ниси отишла?... 
есмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи остав 
идео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </ 
р ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p 
га огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p r 
, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, н 
ча Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе 
</p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, ре 
оје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tek 
тиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, 
део ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађ 
дем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала. </p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече 
 моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човеч 
..{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме 
д куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, поглед 
kst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај  
црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{ 
о!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Д 
ојој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „ку 
„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од гл 
раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне дође нам 
хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од 
а с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу  
усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је ус 
ђе поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да з 
о мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке,  
 рука на моме рамену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S 
а живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим 
 пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Ал 
.{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: 
јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар мој 
 се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи,  
p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше  
“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p 
ну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S 
својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја  
Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар  
о те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи с 
еба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица го 
 ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обас 
госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска госп 
и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас гази 
} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде 
 буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ј 
о. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана 
да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама га 
мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужн 
говорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана к 
ких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан  
 . .</p> <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац 
end="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним 
кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мисли 
 беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав нео 
>„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, гради 
очекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будућ 
ме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла 
ремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на 
брве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало 
end="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потро 
ати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и  
 за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне го 
а сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узме 
S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго  
равила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p 
 гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник! 
бљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост б 
а међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца 
рећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да  
kst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један пра 
це и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница с 
о сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Уж 
 rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца 
у, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље  
ли страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а 
, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг  
 тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој веч 
 </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увели 
 ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Але 
{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а са 
лије или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухв 
st">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми о 
t">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S}  
стивих зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост,  
Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} 
ими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућу 
е и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чу 
и дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд  
 мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загле 
у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; 
ледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> < 
kst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила  
азговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко то 
е и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} 
 вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p ren 
гово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </ 
је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте  
вих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где ту 
end="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{ 
и скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана п 
немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цр 
о не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици г 
а си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Ка 
ва госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како 
о не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљ 
тулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: 
 смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у  
Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Госп 
 него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у р 
полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе 
... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики гос 
st">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи д 
, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика ма 
и колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо оп 
 њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто цр 
 онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мај 
ин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба 
е ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ 
слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је  
 ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Г 
иромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Бе 
главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о  
, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће 
а: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога љубав 
/p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше бо 
помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst"> 
се оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за нек 
тела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка 
цем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу с 
о клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени 
 <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима с 
е сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!... 
 </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p 
d="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погл 
на ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузм 
а, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p re 
p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дој 
/p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па он 
да од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желе 
еда, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а  
ћи се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благо 
пила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а он 
...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} Посл 
Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих узе  
биљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то в 
оље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо  
 сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни ре 
 ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим  
ћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бе 
>„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу,  
е се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend 
бице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, па 
 пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жал 
ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst"> 
ну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањ 
ом гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али  
мутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можд 
овце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стече 
нем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајућ 
у биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господ 
урбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце  
ао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми с 
 је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихови 
Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува 
к!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и д 
S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад 
шина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца;  
бична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— 
> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше з 
инта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се  
ар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда т 
ара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Ј 
стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љу 
да у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га.. 
р ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху 
погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се 
и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свог 
сао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела  
раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ов 
зницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господ 
јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно сле 
ом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје  
ропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, он 
неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што до 
 сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја 
надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија 
ти, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сирот 
.“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор 
па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крил 
 </p> <p rend="Tekst">Ох, за плакање је свугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не 
 а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћу 
д у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су  
ник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и свет 
р за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да  
 па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења 
kst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави са 
ећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (м 
у да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послуша 
се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико каз 
там: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол пр 
кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртваца 
ве суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде  
стре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га до 
у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чич 
рило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па  
, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо  
рâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда пр 
оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли 
ажни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали  
се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је 
прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу д 
чком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и н 
авилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђе 
д заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога ника 
сте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не 
лим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће до 
видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ ово 
налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Так 
 по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="T 
екиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су рани 
ице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за 
 као дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека вр 
 је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће с 
!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам 
абрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене сту 
е.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт свој 
нуше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Teks 
те удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше  
Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхта 
S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њ 
ао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице сам 
ога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту 
икнути могла...{S} Приђем јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би 
ругоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она се окрете с неким поносом и оде...{S} Ја остадох сама н 
rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече 
ежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помози на другоме месту“. </p> <p rend="Tekst">Она с 
родници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан припов 
и је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!... 
ор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Te 
 земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме 
> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столи 
: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, зајед 
у поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а  
ала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице 
онде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситни 
 тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срц 
"Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним зву 
у крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела 
 се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend= 
Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним згр 
трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, она 
м жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљ 
ину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за мој 
st">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p 
p> <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ пита 
ио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече,  
 опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну б 
вој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst"> 
="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде  
">Сирота!... </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповед 
 испустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадош 
ваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуш 
оделиле!...“ </p> <p rend="Tekst">После се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?... 
ерштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом н 
е за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога  
език опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресл 
рига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одлико 
а Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ 
е осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки д 
ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом г 
 којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав  
лас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам с 
ога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p 
у у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам т 
ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p r 
S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је 
 братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у пла 
андуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом л 
али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са про 
ље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend 
ди сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље,  
<p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој 
ти једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено 
леба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p rend="Tekst"> 
теде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend 
<p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богат 
стиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима 
"Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети 
 могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави цр 
>Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теб 
робници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необич 
постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, н 
/p> <p rend="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још  
ће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће гд 
га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врули 
а мене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти 
енима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S 
а сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „О 
ћи, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити. 
еко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице.  
 није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S 
заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко з 
ekst">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као  
 онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“  
милица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помага 
{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти доба 
ица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А  
ило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте,  
 свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Ку 
Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... < 
шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши ру 
твори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend 
ао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита.. 
 посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помил 
нам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа, пун саучешћа, п 
е ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бл 
е заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од мо 
 имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с не 
 оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила рук 
 га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та дв 
">Мост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким ба 
 „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавн 
зирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} После 
на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што пр 
х иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела с 
довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводов 
ка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst 
чно: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за  
се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сок 
..{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на  
шено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале! 
два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину  
живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје  
о није. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној ма 
, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се к 
и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох. 
аше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек н 
о бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као 
 му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беш 
p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан 
ају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзоро 
еде жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, с 
подин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта 
а да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама глед 
мо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је 
сподине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </ 
усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним вели 
рила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... </p> <p ren 
Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога  
ени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледа 
јте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од ње 
ва осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није преварио.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра  
хтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам ври 
попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом припове 
>По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S}  
у, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна,  
му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му с 
/p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта с 
чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече  
 А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим  
 не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је пошт 
се.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend 
своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао 
ху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладн 
замишљено. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових д 
стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко 
!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мал 
де на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а с 
ици скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали див 
) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; са 
анеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а 
 врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубок 
ло на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтал 
ора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S}  
еше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме су 
.пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, по 
су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени м 
ако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њо 
очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице 
са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова 
 стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте оч 
 му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећа 
ekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </ 
 Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошн 
хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала 
-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак 
х неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колач 
</p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кв 
 ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајал 
ким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте раз 
ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend 
</p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, 
има носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла њего 
ekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је тре 
end="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Бож 
е и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломн 
а онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p 
а сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p 
е мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде 
омашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је н 
си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам 
, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробнички 
и једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tek 
ити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бој 
а ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је  
песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клон 
х под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу 
 Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поре 
st">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем 
"Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њи 
тка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га пон 
еше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како 
ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p rend="Tekst">Месечина као дан. </p> <p  
у столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S}  
 а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, уш 
ај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој тек 
и седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увели 
 оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... < 
</p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; по 
не вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које 
авни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати 
ша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их 
мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst 
и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда 
ешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је 
 ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за  
дите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она  
Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега се 
d="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена сре 
ме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> <p rend 
т и оде... </p> <p rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или 
авне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су 
 или од опанака: пажљиво је корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате. 
="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="T 
та опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко  
к сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, п 
 за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано л 
а месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чист 
!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека 
уго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst 
а ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе у 
и, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода! 
равили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не м 
</p> <p rend="Tekst">...{S}Као кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито бо 
леди. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку 
стеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по ц 
е ништа разумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада 
ткуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!...  
Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а и 
да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: и 
чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како му р 
чима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па шт 
/p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презрен 
ају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође ч 
<p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја  
брецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p  
те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде,  
t">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у ко 
 наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради  
 гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницим 
и...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки 
> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по 
стосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам лаганим корак 
ме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискују 
kst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој,  
дио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде ни 
p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан  
урнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници 
ад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њег 
м ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ м 
м хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом  
јице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ дода 
урена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила 
о, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па г 
и и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ рече отац. 
...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе ду 
адрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а по 
kst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> < 
да то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} 
 тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе свој 
rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је м 
Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, р 
.. је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend= 
е се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време 
 послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да в 
ви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима це 
d="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом п 
">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од ст 
ти да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога једин 
е погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике  
мехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p rend="Tek 
чати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је ми 
аху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху н 
— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него л 
зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи сво 
нда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и  
или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му каза 
одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднији 
p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилости 
зором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за је 
нај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на ка 
 болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сиромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху 
мичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврта 
..“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на  
тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њен 
 се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“ 
 <p rend="Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend=" 
 умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tek 
аги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао 
а, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!. 
} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан 
им изразима показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта  
ао кроз сан сећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и веч 
 онда лагано, с највећом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити 
вима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је 
тници!“ </p> <p rend="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често п 
јан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посма 
јала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дођ 
већом пажњом, положи сиромаха на његову сиромашну постељицу.{S} Затим захити једним лончетом из 
, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада  
ао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По  
.. </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се кат 
нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе п 
росу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти 
ад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она  
у лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест!  
о смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше м 
, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу сто 
{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst"> 
iv> <p rend="Glava"><ref target=""> TC "Сирота Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</ 
остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар 
т ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> <p rend="Tekst">После се лагано издиже, 
 туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> 
о његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p r 
C "Сирота Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slo 
д је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p>  
о по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала п 
то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се ок 
лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле 
на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћ 
лица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне 
даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући сво 
/p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „ 
вести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у  
ко говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </ 
сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни жив 
а оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох 
 они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јес 
наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хр 
 купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p ren 
било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а 
ива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихо 
 провали прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до поло 
 води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> 
је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али  
 теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше виш 
а сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се  
своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навест 
 да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице.. 
номањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити оч 
ознавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с 
чупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте,  
</p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој 
 који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend="Tekst">После пола н 
сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво п 
</p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан проти 
ужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје ц 
{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хв 
шљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни  
рим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепу 
и што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend 
ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колир 
 а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким  
треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, по 
ekst">И неколико јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури 
еда.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме поми 
ти хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред врат 
ли, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други доз 
еба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче 
зана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било 
егала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан  
 с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше ту 
и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше 
радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p ren 
сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу 
ије залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја  
е, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црт 
 на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прос 
дан од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, 
пустим... </p> <p rend="Tekst">После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше ј 
nd="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend= 
крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је х 
</p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из  
њено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто так 
 на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда 
ене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гон 
 како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst 
ам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати  
е својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око ниј 
омоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на к 
те у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будац 
еволверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што м 
т беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам 
е видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зградама беле; то 
но мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а 
век лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не по 
{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p>  
онио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав 
к што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене 
мци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S}  
 крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p 
мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилн 
, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама  
по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p 
трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, ист 
ајроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </ 
, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам госп 
{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку 
емо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша  
е грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модр 
="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не мог 
 само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који 
г потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних пл 
дисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју 
е угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко блед 
ити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи. 
го би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не  
пћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво ме 
> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајсторици.{S 
Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста,  
 тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе.{S} После 
ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S 
, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским сауч 
бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја са 
 ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — 
јатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за чов 
kst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда 
одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи 
ану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све  
.. беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме је доша 
е лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пу 
вори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво 
С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гла 
Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој  
овце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако  
еноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се 
ekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и  
ekst">Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох:  
гама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Има 
ури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и  
тински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend 
ворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав 
 Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S 
ше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си 
је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише 
 неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб п 
равље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Баша 
азиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ће 
буњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем 
 rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Е 
по од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се он 
совима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ  
оде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица 
уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде,  
м гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p 
говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени мест 
вљеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше ма 
на, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце рази 
а необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tek 
</p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S 
ледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па 
{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора свитала,  
ћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у 
е свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџар 
p> <p rend="Tekst">Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигл 
ађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отер 
аше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао 
S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје,  
влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и д 
милице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни  
риповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили 
стина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако гос 
то му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само ка 
м коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена б 
и нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> 
 никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашар 
у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, пос 
гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новои 
вели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхта 
таде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпи 
} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за друго 
ахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.{S} По самом изгл 
дираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болниц 
мене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’е 
тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава к 
ачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала с 
све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p re 
га кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; 
Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти 
о. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир 
ало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најп 
дала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине,  
ило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој гос 
и живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збр 
дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу 
 огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази 
 њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собо 
е сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њег 
 изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар о 
не; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он ј 
 деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегр 
"Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на јед 
 се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, от 
 затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је з 
во, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми т 
 стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а 
че, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">П 
јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је и комесар.. 
</p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче  
неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом 
 „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет дође, п 
и сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он  
После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам  
">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два гро 
 да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то уш 
"Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} 
им гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> <p rend="Tekst" 
, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу  
<p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица 
тову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, а 
nd="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и у 
 на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али 
{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кро 
ије на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а с 
ља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о 
е моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никад 
ељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не мог 
„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамти 
 бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... </p> <p rend="Tekst">После се  
опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после своји 
идашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </ 
ада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћупри 
азном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угл 
аташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поу 
тама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p>  
о?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде  
...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мисли 
очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља 
гох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о,  
е све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Имаш ли оца и мајк 
црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{ 
а њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Але 
ошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у  
рађана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових к 
рко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чи 
: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено б 
 се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као 
опаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза 
 јадној постељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи прогов 
машне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам 
а се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слуш 
е се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ р 
ekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачил 
, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="T 
ом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје 
ена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, за 
и која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помо 
rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирот 
пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке и 
Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту свет 
а надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једн 
а се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p 
ајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> < 
оре!“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи с 
се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате  
ле се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на харти 
end="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћем 
rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој! 
а њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у ду 
ратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага 
 људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, дв 
вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова неср 
аш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, непозна 
, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила 
но срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они  
сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакс 
о је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна  
и обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице окру 
х о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико 
 rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бл 
 голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од 
уза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога с 
воју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} 
а му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекн 
е сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Te 
ници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична  
тељици. </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни с 
И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе 
 поносом и оде...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу  
а и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападај 
у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран  
а сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чи 
дим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> 
t">Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја д 
ну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а посл 
ола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, поглед 
{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек 
 осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој г 
е као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а 
по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гол 
 хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовим 
га... </p> <p rend="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу шт 
 ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p ren 
ћи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дук 
само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један  
 Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у д 
а је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно с 
д прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов  
ћ, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, не 
 <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред врати 
лио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чис 
мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време прод 
јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело... </p> <p rend= 
е ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="T 
 рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p r 
ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стрâ дрхтала као прут. </p> <p rend="Tekst">Он се саже, 
збаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, по 
шила се... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — м 
{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p 
 играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst"> 
ва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прам 
 његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Ал 
ина шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst" 
 </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не  
а не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно б 
ост, који је донде пркосио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балва 
="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде 
 где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом 
 човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми до 
="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио  
..“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила с 
чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред з 
не искрице наде... </p> <p rend="Tekst">Страшно!...{S} Долазило ми је као да сам жива сахрањена 
илица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом пр 
kst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су п 
 наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох ближе; 
њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе 
милостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груд 
оред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспи 
цама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и 
м капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за рам 
 на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла. 
ово успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си г 
ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> <p rend=" 
 тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблаж 
а лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се не 
 бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечј 
ју у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио 
ку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударај 
ећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики  
а је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи 
капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати с 
ашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гл 
 крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за 
м, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутал 
="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. 
 паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута  
тено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сир 
е груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала  
је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова 
ј Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам 
рате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst 
Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се  
Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећ 
сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама бр 
миља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привез 
заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} 
м љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде 
икоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, гос 
kst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди. 
ади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, к 
ећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро,  
е ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам в 
то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више 
да, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. 
коше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> <p rend= 
ила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухв 
енаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је до 
с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од ц 
ој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска г 
доше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега 
е мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам! 
да и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tek 
сних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, а 
 после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах 
 таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend 
{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг тр 
>— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{S} И заиста, један од њих у 
изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у т 
 невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам т 
 лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју к 
ла је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућана.{S} Погдекад  
ле и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> 
тима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како  
на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђ 
У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом с 
аласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали.{ 
га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим  
узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и 
прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови 
м нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, 
 па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му по 
о ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у свој 
уде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше  
 његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{S} Набој је био сл 
ио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрат 
пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега до 
.“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред све 
а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, 
лени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </ 
 доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби  
Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као сврше 
тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој  
</p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} До 
мо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми теп 
емиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена 
оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Зна 
 Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на мој 
ужих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе ко 
 десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубља 
е миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране 
бови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!. 
 су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p re 
познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!. 
њем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала 
ећ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син 
{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским 
ов...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи  
увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост  
ан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја  
ећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из к 
и, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећи 
, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпу 
ђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један  
свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти го 
акати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрљ 
крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су М 
а се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p ren 
а, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути 
а“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду 
знањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне си 
е на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необича 
утин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи  
у без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а м 
">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме  
сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тв 
ојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном 
 тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па  
"Tekst">„Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је  
е, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, рече отац. „Поб 
е маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, са 
 како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усница 
ма је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst" 
еликим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге гол 
стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед с 
.{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и поток 
ећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде 
ани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући. 
{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом ту 
ла, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о 
d="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене г 
еми јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркава 
не за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„ 
већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху д 
да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречен 
то ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо? 
="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ в 
праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Teks 
своме крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве 
нога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја д 
у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем б 
="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостиво смешећи се: </p> < 
st">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене 
ријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} Н 
на крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је 
 зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </ 
ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце ник 
 сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљенос 
гмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p 
к, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи 
огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један 
ху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади.  
 већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим кол 
а прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, ни 
ече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> < 
rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Т</hi>ри дана је како непрестано киша пада; за три дана 
да је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва ко 
м лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst"> 
осле сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћући 
из његовог наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p>  
се, и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{ 
!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прих 
 Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало несрећне 
end="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Teks 
тојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чује 
аве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио?  
="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушт 
 rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst" 
оже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је о 
, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар  
ни синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слатки 
роту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би 
ст!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем 
ирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомил 
p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуру 
сно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена 
 другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостас 
мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њега, мога 
и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела к 
ри влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници. 
му жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима припов 
 зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; ли 
еш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Исти 
сеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро,  
p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p r 
. </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гроб 
 рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја 
ољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">В 
м колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се 
и, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> 
 од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз  
х носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p r 
ти не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно о 
а ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше  
му нешто пришапта. </p> <p rend="Tekst">Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо,  
{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили 
 познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар  
ту затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала  
 „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих 
 </p> <p rend="Tekst">И ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна д 
иђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих ле 
у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта  
ндаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господин 
ао малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бол 
 гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих бог 
та ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме с 
данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, по 
ћеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend 
нама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али о 
е рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада ниса 
 на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Ст 
комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио...{S} Пом 
о руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше  
ат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би 
} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их ни 
ин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и на мене 
 rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак. 
 отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикин 
в јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам з 
овати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чиј 
ним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели,  
е: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој со 
мога љубавника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужа 
смејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до в 
д јединца свога... </p> <p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, 
им уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месе 
о на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као  
лама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је у 
им часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка 
опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, веч 
ише воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена 
 глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Прија 
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је в 
 и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече от 
а глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ у 
е се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! — повикаше 
ад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </ 
че ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред со 
/p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који је донде пркоси 
а и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне стране  
мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из теме 
о бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница  
е сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озида 
 као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бле 
гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту  
мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ни 
досмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се 
е љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Tekst"> 
а са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под 
S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампа 
 </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах н 
Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, им 
о једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и нов 
 којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!.. 
ekst">И они одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка  
више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p ren 
и га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Как 
лавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац  
је нежно прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p>  
и из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу,  
це руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, 
села, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а 
ро молећи, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце д 
по отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па с 
“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја 
> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“  
кад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једн 
о јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!. 
оделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских 
си да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша... </p> <p  
>Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе.{S} Механџија  
оћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и ам 
меју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p 
ости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкр 
ј усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склоп 
а на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја 
 једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка 
нчића просу...{S} Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црно 
оништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst 
 држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{ 
 је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом по 
оваца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend 
 лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, п 
 у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се  
емо их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човеча 
kst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно 
ве до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутел 
 не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међ 
 некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p> < 
ече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је 
...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше т 
листа новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињ 
е узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим оч 
а. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми и 
та!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да с 
де...{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да 
..{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} С 
 ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је  
стуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљуд 
а мислити.{S} Мишљах о прошлости, па од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућнос 
="Tekst">Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љу 
кћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неки 
име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и 
, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“  
те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко узд 
мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љуба 
њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једн 
з село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си  
е време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад та 
 да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до по 
чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече.. 
 Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци ве 
, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не мож 
да сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И  
киња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те т 
и, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршем 
 сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, бра 
лико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!.. 
увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигосмо на таван неколико мерова пшенице и дв 
 крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте 
е гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погле 
еће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш б 
жја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, б 
ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ 
мо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“  
ловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је би 
 колача натраг... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p re 
узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пре 
иротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили 
ла?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема 
е на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала  
 сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто  
оље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још 
замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени пр 
сом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} О 
 презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} П 
 гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима 
: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише 
не и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испра 
 да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p 
воља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те о 
озор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води 
 пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи  
ишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше т 
st">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда  
ру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“ 
беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p rend="Tekst">Ја сам одбацил 
та кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Си 
одних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће би 
ље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p  
илова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p  
..{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Шт 
..“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох, пријат 
ар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p rend="Tekst">Ја о 
ekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари 
, ни сузу пустити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам с 
">— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми 
kst">Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка  
г... </p> <p rend="Tekst">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Н 
ла лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом с 
end="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, на 
рат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је 
м Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше 
t">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајн 
?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу;  
 неки, не могу се сада сетити какви.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на 
што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у зала 
 грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tek 
понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „П 
е облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчин 
 Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио че 
иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевит 
елу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата 
о.{S} Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. </p>  
и, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући...  
роживели скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, т 
печења!...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ ни 
са пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ р 
p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, 
 да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Але 
 ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле  
г казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у 
</p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?. 
Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А  
rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу  
<p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчи 
дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе  
 порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p>  
 с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да 
их крава и јунади. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> 
ска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћ 
ребати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек ка 
еко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се  
е опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Мар 
ом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тетка полако отвори 
nd="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Мар 
рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, како је оно мало н 
kst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неи 
</p> <p rend="Tekst">Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да с 
олела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћут 
 глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових н 
 али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витриј 
јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу 
данпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула 
 ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни д 
штено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за со 
тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p  
ахоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни 
е, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би б 
ти дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="T 
а. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било са 
еће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се  
ац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећ 
асно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он с 
арко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли  
слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} 
оваше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мо 
хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали г 
крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу заборавити! </p> <p re 
О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш  
зише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити 
вршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља 
нчић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </ 
је су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то пр 
ивот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p rend="Teks 
 Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p 
боље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнув 
врати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица;  
за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу 
ekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у 
у притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Са 
и већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски к 
купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда д 
су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тв 
 за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ра 
ко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> 
андук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам п 
цаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, ни 
 „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марк 
 <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног  
се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на  
краду те, па онда лепо отиду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за п 
 увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу 
вакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — от 
дао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p>  
d="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елеми 
о може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред и 
о твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опиш 
 колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа  
р, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Te 
 царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p  
 на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а у 
 љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, н 
ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p 
вом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовни 
ост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном туго 
 мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S 
о и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите  
 продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, 
о преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и ло 
ekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руко 
 могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци 
 подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка 
; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје  
</p> <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да ка 
она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грли 
nd="Tekst">„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да  
ајвећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га 
е постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је у 
ну косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треб 
је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има не 
ле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да с 
у ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразно 
ру и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости 
 </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, 
лица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и ч 
и; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног нап 
p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучно 
 тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми  
ва пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претх 
тињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену в 
ма међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту  
вугде на свету места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху,  
 казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на  
о сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бе 
е-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама зна 
 неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!. 
ужи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), н 
, немиле слике из давне прошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављ 
 ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жа 
Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то мож 
сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst 
езен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је уз 
ла су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишче 
аз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола 
чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tek 
 куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбу 
ма владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p rend="Tekst">Мајстор Сима је свршио сво 
амо дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, п 
оубиство није ми падало на памет.{S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам  
, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој  
а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда м 
ти.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за 
 и оца и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S}  
nd="Tekst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„П 
једничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче. 
, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спа 
 да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља и 
} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад  
end="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не  
е хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. 
.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође  
ју допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет  
че и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се 
јаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магла. </p> <p rend="Tekst">Ишла сам ла 
ега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије,  
е! </p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то н 
ра, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А 
ахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на с 
бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам зн 
!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила  
{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend= 
</p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутил 
 течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> 
ћој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гра 
ет куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџар 
о кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради позна 
од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи дел 
S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што  
 добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога ниса 
rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крв 
је мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим с 
у тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме  
еда. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића ш 
оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После  
 казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лиц 
 колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима 
едао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну м 
е она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да 
 никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот ј 
p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек леж 
ковац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, как 
иште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који 
том, па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше  
 га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p 
из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам с 
м!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти  
јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S 
м и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опа 
Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по 
у се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што н 
рају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам 
уга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst 
 ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S}  
есем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо 
и најприснији.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S 
у да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спа 
нему тишину. </p> <p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар  
ш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, д 
 речено!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S}  
о хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја 
 комесар...“ </p> <p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: з 
 <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сах 
} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, 
ешила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} С 
{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива р 
ekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њ 
се на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку вод 
е, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само јед 
ест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста,  
говом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови  
мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> < 
 ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне н 
то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ 
је тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и пед 
Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам 
 за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али с 
; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га  
оји је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на  
и у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка који 
 сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О,  
ине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p>  
 овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ 
че она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. < 
ужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да,  
, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је св 
еш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{ 
="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шан 
st">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним зграда 
адава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће 
 се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуд 
ла сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене усн 
ди да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече виде 
зана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве 
 <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога 
</p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потвр 
нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p>  
дине се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изоб 
 листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, 
 живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па са 
к опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла к 
ина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гл 
 шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако п 
нула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађист 
, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p>  
ко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му к 
е бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и  
е.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше н 
земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у ко 
nd="Tekst">После тога је опет затворила трепавице и изгледаше као да спава... </p> <p rend="Tek 
 до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> < 
о стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро м 
погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или 
у му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крви. </p> 
 оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби ј 
ио пенушећој се страхоти, сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем  
за сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам  
жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у в 
псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља. 
ше мршава претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно ц 
г чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онд 
е уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацил 
 говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мој 
и дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се 
“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је пу 
Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз тело прод 
пода. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tek 
је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А о 
у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару 
а шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p r 
„Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из двора 
рко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, ни 
о беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То  
а таван неколико мерова пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет др 
јсторици.{S} Добра жена, имала је двоје-троје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{ 
rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, ка 
ути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше пред 
та! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пр 
, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онд 
та скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али 
 <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно луп 
вене стубове моста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Зб 
ом.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу  
а удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око в 
{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи  
темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, 
тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst" 
...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимс 
ени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Ма 
да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. </p> <p 
ама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{ 
нату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавни 
високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи 
 ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље 
е. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж  
на тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">О 
а лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само јед 
хтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу 
end="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не см 
о долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледају 
а нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загле 
е у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту ј 
акала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим су 
ом лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога м 
дна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као  
kst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм  
исказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала 
ец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, к 
плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја  
 би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем с 
сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није мог 
чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишт 
Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород баца 
адне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда неср 
 њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Буд 
с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе. 
 бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети. 
 у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, 
а; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадо 
и, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа 
шаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А  
ј, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} Т 
ост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S 
 говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисм 
 — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То ј 
="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболи 
е исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: </p> <p r 
st">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је  
d="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“  
у цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на њего 
рави, једри и румени образи, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно 
 није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p re 
, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече  
d="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; че 
дога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> 
 Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде! 
м великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гл 
а дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, 
 гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, т 
="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">Сиро 
вила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха. 
ад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца. </p> <p rend="Tekst">Тако су ми пролазили 
"Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима нашим  
 ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> <p rend="Teks 
а, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> < 
 мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... </p> <p rend="Tek 
у ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Мар 
 не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам по 
 већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао п 
ад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво кор 
а, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста  
д себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он  
 rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p re 
у за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!... 
жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде н 
о из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су м 
— мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алекси 
 да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend="Tekst">И он се није пр 
„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тет 
 питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов 
ће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са туго 
а милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S}  
образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио  
есу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, м 
их колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав с 
и бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих зеленаша 
жђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мрт 
оју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како 
дише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће 
ити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!.. 
ни љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице 
ола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшн 
ила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме зала 
узе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“  
 на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме ње 
од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја пр 
, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и 
ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко  
рошлости...{S} То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... 
га села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p 
ше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога  
 човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви у 
рче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомил 
</p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихови 
ањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пла 
меније, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро 
у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, 
 у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време осе 
ро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уз 
ом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београд 
; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге 
 да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплак 
 уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко н 
, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њ 
ај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа 
ласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> < 
а мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут опет  
шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p>  
сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ  
о запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство 
ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући... </p> <p rend="Tek 
а гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p re 
Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опа 
ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи 
че?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на толико  
тној пени пливали су довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И нек 
алаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром 
екса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грл 
јстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend 
а да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Teks 
и си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> 
ио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља —  
 оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p re 
у, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим корак 
иница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S 
омучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осм 
ташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле  
ке куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила одлази 
црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју 
ала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шт 
че, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука,  
а сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка 
у, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на св 
те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мисл 
упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала  
еш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!. 
 осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао  
м: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка пог 
 умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више д 
ога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живо 
реболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не бе 
јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко  
м, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили 
сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше дал 
ам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам виде 
... </p> <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа п 
</p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пуст 
тиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа 
тио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не  
је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога св 
в крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама 
p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst">Међу тима 
 <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћутаху... </p> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у  
} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила д 
ћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говори 
 даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли 
збуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је д 
ице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он  
арко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов 
утање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То  
> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и ћутећи посматраше...{S} Ја сам осетила како ми крв јури 
авника. </p> <p rend="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве  
м најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p rend="Tekst">Зима прође 
у после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tekst">На такве 
а ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће  
амо ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} Посл 
ухом почео одликовати.{S} Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су свој 
 На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шт 
st">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста теч 
st">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође на 
его јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне нес 
 кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су он 
ође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само ј 
ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки  
ц раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио  
 </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирн 
рила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst 
да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О 
а, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?... 
<p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А мо 
родица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав  
</p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадион 
kst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да бу 
">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тиш 
аше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у сво 
у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не са 
 са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Тамо их носите, — одговори начелник кој 
Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </ 
трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали ме 
и све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста 
је није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p  
— говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, с 
упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница,  
рачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајал 
вали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да  
жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{ 
ровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га 
 може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу  
бице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име.. 
човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те  
> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грли 
ћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново оне 
 каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; 
ци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихо 
„Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не м 
неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p re 
 стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене кр 
аље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се 
ошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђ 
скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне 
end="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па ч 
 који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p rend="Tekst">— У начелству је  
">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја су 
да, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не м 
kst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола 
> <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим 
су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице  
nd="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје саучешће: „Сиромах ч 
е све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и 
мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Ма 
ка девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље и 
вога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господин 
 <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p re 
 јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном наг 
мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за не 
ђу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и м 
 је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин 
} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и  
дицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. < 
беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узм 
та, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком 
се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а изра 
јући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вар 
је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а бо 
ше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и  
 их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. </p> <p 
одине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p 
на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава л 
анпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син А 
 ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њег 
увена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о к 
<p rend="Tekst">После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.{S} Ја сам остала у соби 
леди, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам од стр 
додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... 
м звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше 
договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана 
о.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па нек 
ик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако с 
један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом глед 
 <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам  
еколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, 
ом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе! 
ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А  
страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свешт 
што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици 
ош једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени... 
али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="T 
е побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А 
и, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута,  
е, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. </p> <p rend="Tekst">— Избављени су! —  
 таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављају 
S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али ми 
еда се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: </p> <p r 
осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њем 
ш неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што  
, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастоблед 
 боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно см 
е премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој  
p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлиц 
смех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да пр 
од те разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких пло 
енце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, нег 
о ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку  
 rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не  
p rend="Tekst">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви ј 
но, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...{S} Ја сам сва дрхтал 
в, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{ 
а је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дрк 
{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догоди 
ју овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је 
"Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајсто 
уше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, ко 
!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њ 
е...{S} Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја 
е.{S} Он их покупи, па ми их силом тури у недра. </p> <p rend="Tekst">„На, на!“ додаде он журно 
на, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него  
е и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца св 
чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана  
Tekst">Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p ren 
рча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми м 
ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху трошну згра 
дање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и ле 
овечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру наме 
у. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама  
аишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он  
 на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео  
рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. 
 rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали с 
о псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитељ 
 Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта л 
 наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="T 
ја сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледах 
одити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Б 
живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се ми 
вника?... </p> <p rend="Tekst">Тако сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији нег 
> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљи 
им гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то до 
 <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми 
онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S}  
гледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намач 
..{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p 
у ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галат 
мо једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја о 
и тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </ 
мој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Te 
е гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, ли 
шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад ј 
ам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S} Не рече ми ни  
, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S}  
ку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ пи 
имо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да  
>Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, св 
 уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, б 
лу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракиј 
о то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљ 
ота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе. 
ла у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорил 
Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упроп 
ћи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у  
ато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није ни погледао у оца, није се ни машио за шеш 
сподина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнезнанио.. 
д ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко п 
-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста 
иступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend= 
Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S} Тетка м 
сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лон 
наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није 
на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{ 
л’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А приј 
орким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p>  
чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људ 
 ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мо 
ке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} Ја с 
ки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на ваш 
к, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и  
ку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не вол 
репила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи 
 главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, п 
иво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Teks 
 славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, ниј 
S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, н 
сли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </ 
а у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, прав 
има кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја 
етвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да 
 смркло, и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље жи 
не колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајеви 
да не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам  
дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Он 
енти не заплашише. </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно 
угло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и нап 
 и његову несрећу. </p> <p rend="Tekst">У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи 
а наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње нема новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни  
у кућу...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је убио она три Маџара из Торде...“ </p> <p rend="Tekst">„ 
асно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога и 
 га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} М 
подина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти го 
 те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. </p> <p rend="Tekst">Те јесени дигос 
kst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од р 
е снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка  
вни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“.  
, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те го 
 целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам пр 
ек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем —  
> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица 
ње.{S} Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, к 
а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на  
nd="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и н 
"Tekst">Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </ 
длазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и ум 
st">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend=" 
иромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p  
се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... </p> <p ren 
вета, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећ 
а мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти  
 бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти ви 
у паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... </p> < 
 их понижене, побеђене и поништене — те угнетаче народности наше, те рушитеље слободе човечанск 
 господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S 
сам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми 
мо Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: не знаш ч 
 обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, из темеља потресаху т 
м робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Te 
и човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утом 
напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га  
а је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако силно да се обнез 
а тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад ј 
у му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред је 
ћ, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p>  
лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голо 
ekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи доле,  
ска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он је очитао неку молитв 
на — механа прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласим 
о за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend 
а.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те с 
 </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а ли 
које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S}  
вима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — гов 
ислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у кри 
па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да 
ма прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђ 
 би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао ј 
иповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окр 
нитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мо 
е на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. </p> <p  
е никакве знаке радости или друге какве узбуђености.{S} Склопила је наново очи и ћуташе као оби 
 јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро поста 
чи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p rend="Tekst">„Теби је зима, м 
ом срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По ње 
. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, мо 
звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, 
о, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погл 
едно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду  
 оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да  
ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!.. 
ата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама д 
.“ </p> <p rend="Tekst">После је дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми др 
 оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се 
, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно теш 
 Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањено 
 <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће  
рећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend= 
е му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у суви 
ка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на ње 
 </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђа 
ивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за руку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице! 
че отац... </p> <p rend="Tekst">Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву 
е, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-М 
ве познавали.{S} И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе  
само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на аста 
срећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на јед 
ekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби  
 Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S}  
би је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично панду 
н дан и једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце о 
end="Tekst">„На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од 
...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни 
кво друго јело... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе 
лугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. 
Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, 
 скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Гр 
ом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сив 
е да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја  
 крилу.{S} Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голе 
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како ј 
заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиро 
трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, 
end="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи.  
{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи 
оких стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци порушених дућа 
снији него јава: идем ја кроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је  
лике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесм 
те!{S} Избављајте!{S} Та ето сам дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја са 
есе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> 
аповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са бо 
ину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можд 
е милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst" 
мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend= 
ио!...“ </p> <p rend="Tekst">Даље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох 
е...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако  
ро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним бр 
е, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst" 
њала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће  
/p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!...{S} И данас, кад месец проспе своје сетне 
Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено име...{S} Јаох 
х увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје  
S} После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си леп 
лаго, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви обл 
ад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја? 
сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође о 
милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе 
здалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима прос 
"Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад  
умен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељ 
 необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у последњим часовима  
 сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. </p> <p>1874</p> </di 
арен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, нап 
 глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p re 
мејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умрети...“ </p> <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је  
но девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је  
ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Гр 
="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се ве 
м мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p>  
ане позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати 
Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И она ме је, јецајући, за 
p rend="Tekst">Тако сам ја размишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-тр 
арко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> <p rend="Tekst">„Знам ја 
порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућк 
 је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му  
: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, ш 
ана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове н 
доше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уз 
 се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали. 
: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је не 
м прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst" 
 тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, го 
st">„Теби је зло, тетка?“ питала сам је уплашено. </p> <p rend="Tekst">„Није ми ништа, добро мо 
ла“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не до 
жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи 
омоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упомоћ!{S} Упомоћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши в 
о милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!.. 
, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо сто 
пови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гом 
олако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: </p> <p rend="T 
</p> <p rend="Tekst">Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господи 
 уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта 
 високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу 
 Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полици 
ве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...{S} 
шна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самељ 
зведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Teks 
а сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу 
устити...{S} Осећала сам сав терет моје усамљености. </p> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох 
и се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме б 
 никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра к 
kst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих 
премаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајстор 
лекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p 
из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи проливене крв 
орчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади... </p> <p rend="Tekst">Тако нам прође ноћ 
амо јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа разумљиво проговорити.{S} Једв 
а разблажаваше пламен на мојим дркћућим уснама... </p> <p rend="Tekst">Не, не, драги пријатељу, 
и шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је би 
.{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се трго 
се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неко 
тедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се сва стресох...{ 
ђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади 
р и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под  
та друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...{S} То су м 
...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Ба 
d="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напо 
ке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну н 
чио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душе 
кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! </p> <p rend="Tekst">Ја узме 
це на земљу падале.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укоченост 
Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољ 
бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до њего 
сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим пор 
 што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једн 
то могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више при 
ила на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку м 
 Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а  
етрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толик 
а што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чор 
Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога 
но топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања с 
ви, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче 
ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута 
 текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ реч 
Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице 
ини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Te 
не и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Утоме се тргох иза сна. </p> <p rend="Tekst">Сва сам се 
буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним 
дном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> 
Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога го 
 добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу,  
 мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p re 
S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен ко 
.“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам се 
помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није залајало на њега...{S} Ча 
t">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут ј 
 како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Мар 
} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst">И ја сам немо ћутала, и м 
трог, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестив 
им створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, там 
аш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и гл 
 <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збо 
 мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш 
!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје кршт 
 гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу о 
амену дркће...{S} Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем и 
ене ред. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти го 
t">„Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Об 
S} Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богат 
d="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} Моја крвава 
е онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките 
новници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend= 
âм прота дошао да је сахрани.{S} Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око  
тао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само  
ла диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко  
ки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах с 
мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слаб 
од астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, в 
кнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ни 
"Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил.. 
 хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="Tekst">После се мало као за 
а чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумева 
е-три петице), неколико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштен 
 нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима пр 
о око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од ко 
беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с про 
ао кусати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придикова 
усати.{S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао ка 
насије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га  
ова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, 
а Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би 
 његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Н 
ино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p re 
 на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га  
илици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p>  
 гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка. 
ком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашн 
вена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени  
ога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све сам то ушила у једно мало ћилимче, как 
им коњима сијали су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бо 
с у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...“ </p> <p rend="Tekst">Од свега тога разговор 
д?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да ужива 
 и сина?...{S} О, знамо их ми: та то су харамије још од старина, лопови, паликуће!...{S} Знамо  
 могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Пр 
о хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </ 
ркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (дв 
end="Tekst">Ја сам одбацила те несрећне хартијице од себе.{S} Он их покупи, па ми их силом тури 
акијом на столу, он још нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл 
м, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разу 
лаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао... ти нису заборавили... ти не могу забо 
тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, припо 
о да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв 
еста, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље  
end="Tekst">„Зар још ниси отишла?...{S} Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ </p> <p ren 
а тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!.. 
о врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебел 
е сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дркћућим у 
 бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="Tekst">„Добарв 
ше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром иски 
е, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога изиђе напоље 
ајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкр 
ћану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До ста 
 Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend= 
м осећала и пољупце његове којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас гд 
на дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> 
, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђе 
ирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта  
као из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек 
ш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладн 
а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње 
узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми 
смо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојил 
рпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће т 
м је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од г 
 селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помеш 
илије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај 
тник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам изда 
бринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом од 
“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади 
ружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend="Tekst">Једнога д 
јом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend 
ко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде љ 
ала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“,  
шо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} 
мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p  
 rend="Tekst">— У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, нег 
"Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="T 
и с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из моји 
оје приповечице... </p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мерм 
сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве  
ковину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова с 
..{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немил 
 дубоко замишљен. </p> <p rend="Tekst">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. < 
и. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећ 
-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, д 
{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="T 
е где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провел 
тка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај 
ком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, ј 
 и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало —  
 новаца!“ </p> <p rend="Tekst">„Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p ren 
оград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је вр 
нији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гле 
ише, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик н 
че, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него и 
ала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудн 
ше, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако 
очивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у 
ао пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте 
китницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте на 
е би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решил 
ад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријат 
<p rend="Tekst">Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу 
ојој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар 
орео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намрго 
 у недрима носим!“ Ја прихватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотак 
а му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки ш 
</p> <p rend="Tekst">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би  
су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да 
} Из Кикинде нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чича 
видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам  
н, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend 
t">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозн 
аље нисам умела проговарати, сузе су ме хтеле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Гл 
колико ока кукуруза умал’ не погибе.{S} Хтео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?.. 
акрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, 
а: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела та 
е голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: </p> <p re 
аше, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у 
месари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и шту 
талим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И ти си цар 
end="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst"> 
ражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им  
 пређашњим царевима потврђена права.{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше з 
ко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он 
америти...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџа 
ше право пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради јед 
акше заплашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљ 
гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом ми 
чи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; 
нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p  
р Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p ren 
ре и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха о 
<p rend="Tekst">Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на 
ла ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухвати 
Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишин 
 кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} 
у, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама сл 
воје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем  
 а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућнос 
ећ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента 
х, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових колена, падала сам пред њега на земљу,  
човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом р 
а с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загаси 
гледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела 
чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дан 
ерујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих с 
у, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко појед 
t">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело глав 
а: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чис 
.. </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој 
о бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је об 
} Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у 
дугим зимским ноћима приповеда...{S} Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се вид 
кве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Љу 
не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па д 
?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот ј 
 <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да  
 а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </p> <p rend="Tekst">„Може неко доћи, М 
ој ниједног зеленога стручка: све суво, црно...{S} Изгледало је као да се некакав необичан пожа 
увим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше 
та, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу:  
чини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим  
веде у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милост 
н, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним го 
ста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су па 
Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и  
енско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгле 
<p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— 
... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p 
тила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја  
 бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. </p> <p rend="Tekst">Он 
Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S}  
, рече: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буд 
ом.{S} Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... </p> <p rend="Tekst">Са  
 и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са  
једно псето није залајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гон 
ницу, која се, као зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједн 
скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље р 
а изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да 
бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а га 
<p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дво 
е!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањ 
а претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. < 
на ону малаксалости која се у последњим часовима јавља. </p> <p rend="Tekst">Тако смо проживели 
аде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tek 
S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p re 
.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ пита 
о што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend= 
 метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рук 
 дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме  
 <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. 
 мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним о 
ице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. </p> <p rend=" 
 кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је у 
 очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у 
 је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Te 
роучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је  
је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја б 
..{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко 
 милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима 
е.{S} После ми љубљаше уста, трепавице, чело...{S} То ме све трже из укочености у коју ме је не 
скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац о 
 густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме  
дан венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један 
нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји л 
и је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више пре 
ући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ </p> <p rend="Tekst">Други пут  
а кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледа 
"Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то  
идеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавн 
тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хлад 
Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме изгинуше...{S} Све је то покрила сива магл 
оде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који  
 </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не с 
октора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Тек кад је изишао на со 
 танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут,  
тором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишаран 
вара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало 
 трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: 
, поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој  
 он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. 
ласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има  
аршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела ст 
попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око 
а; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов гла 
 дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по шк 
н.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видел 
е исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим 
и.{S} Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим 
 жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с к 
 синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједно 
огледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, 
ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </ 
у, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да б 
ш нешто додаде на хартију плајвазом, па чисто љутито проговори: „Дер керл хат фил ксофн!“ </p>  
 ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле  
 марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина  
крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да 
 срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћ 
кога и сретала.{S} Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, 
 кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага  
kst">Од подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни 
есу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ поробили, проклетници!...“ </p> <p rend= 
дари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је 
а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса  
и, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили... </p> <p rend="Tek 
дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. </p> <p rend="Tekst">„Куда ли  
/p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што  
запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше 
 </p> <p rend="Tekst">Једнога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p r 
 rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!...{S} Нећеш ми ти,  
 последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртва 
/p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба;  
о...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски  
едно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила до 
стро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи 
ра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А к 
ечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба п 
урија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају  
d="Tekst">После неколико дана дође опет чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а посл 
еда више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче  
 тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Добро те се и ти зака 
p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље 
 мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено  
има показивала своје саучешће: „Сиромах чича Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће чов 
> <p rend="Tekst">„Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst 
пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с 
проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу 
 до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко затворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме г 
е могу заборавити. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава  
ћуташе као обично. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па  
сам право сироче!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не уме 
рл хат фил ксофн!“ </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори:  
а видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас гос 
p> <p rend="Tekst">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се оту 
kst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада 
новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„ 
да, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину проју 
и много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има нова 
 из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави.  
де зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је  
p rend="Tekst">У тузи и несрећи постане човек мислилац...{S} И ја сам почела мислити.{S} Мишљах 
 се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци 
p rend="Tekst">После тога занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листо 
> <p rend="Tekst">„Жандарм јесте царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе м 
о пет пута рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље 
плашио, удараше на то како је он царски човек. </p> <p rend="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањен 
ekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици пр 
 rend="Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он 
!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ. 
"Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, 
е; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </ 
аме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, тр 
S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је с 
аш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то  
гаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужа 
че народности наше, те рушитеље слободе човечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика 
де (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то! 
 ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на вели 
ли, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза ли 
саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst">Она ућута и необичном пажњ 
а вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да ј 
оста, из темеља потресаху трошну зграду човечјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова  
 стране Дунава и Саве има још људи, има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како с 
арка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похар 
ло чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића просу...{S} Она је склопила руке, те ј 
још прекјуче, како је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend 
мном стајала, кад су јој усули оно мало чорбе, посрну, сирота, те јој се сва чорба из лончића п 
иња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се 
це од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...{S} Управо, ми не ручамо, него  
 песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали меса ни мас 
стира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село 
ли мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="T 
.{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље. 
строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!.. 
громним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупаниј 
руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење 
ђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је блед 
ладића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв презиру; помажу туђина, п 
 да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом 
тињу, па се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као  
 руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то  
Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ј 
 од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду 
идим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је!  
 се као да ћу оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„ 
спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уп 
мље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="Tekst" 
дуката уложио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојит 
еделе уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко  
чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ < 
зговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста д 
рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, д 
 ко зна о чему сам сањала.{S} Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао...{S 
st">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљиво је кора 
ако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја 
нама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, притиште руку 
нта, и тек се онда обрнуо назад, кад је чуо за собом лом.{S} Последња нада сироте удовице, та ч 
; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. 
о дан. </p> <p rend="Tekst">Издалека се чуо лавеж паса, све се друго умирило, само понека врули 
лајало на њега...{S} Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам др 
тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, сунце припе 
 да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет,  
азумљиво проговорити.{S} Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... 
ахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледи 
а ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима прип 
од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако с 
и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па н 
и мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> < 
недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како 
г читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и 
p> <p rend="Tekst">„Кад је пуцао на Нађ-Шандора“. </p> <p rend="Tekst">Тако су се они надметали 
Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на  
 смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> 
нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ < 
 глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Te 
 је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. </p> <p rend="Tekst">Он ми, ћутећи, прит 
<p rend="Tekst">После тога настаде тихо шапутање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад има 
чича Марко.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до м 
илова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду та 
, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, ре 
емо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, п 
представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} О 
 и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој  
левку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још 
ицу.{S} Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> < 
ри... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend="Tekst">„Опет се нешто страшно мора 
ола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет т 
 не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p rend="Tek 
уга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као 
арао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ дод 
сни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали 
н ходник, — продужи даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији 
 ни погледао у оца, није се ни машио за шешир, него онако хладно, свирепо рече, пишући нешто по 
о као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам  
Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе доктору и дохват 
господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како је похару учинио, како је однео дијамантс 
<p rend="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p r 
е син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљу 
ekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћи 
лство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени  
ачелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . 
а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како 
 — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз њего 
оре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да  
ше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учи 
 јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst">— У мојој деци је крв и мл 
 довратници и трула ћерчива разваљенога шпитаља. </p> <p rend="Tekst">И неколико јастука и друг 
о беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сирома 
 . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплаше 
/p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавниче!{S} М 
 часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S 
ела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а 
во је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свака 
грљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пу 
 пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! </p> <p re 
 комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...{S} Пре п 
е ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћу звати полицију у помоћ... </p> <p 
рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јад 
гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?...{S} Тако сам разми 
t">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, гу 
ах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме п 
м плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} М 
ом помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у ком 
ко пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто ст 
а Марко!{S} Сирото дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst"> 
 су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, 
 била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам 
и, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да 
сподске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?...{S} Из Кикинде нисам мислила о 
јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога поз 
 ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од  
.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ за 
ође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...{S} Његове мутне очи  
ка дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам 
мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме  
једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p rend="Tekst">Тај, у кога с 
а жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дан 
лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не б 
у често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога одговорити?{S} Шта сам знала ради 
 до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ питах се сама...{S} И једва сам чекала да г 
о осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих нек 
е дуге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирн 
што и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје 
p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само  
rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend= 
, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници ск 
мешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људи, што стојите?{S} Помагајте!{S} Избављајте!{S} Та ето сам 
 стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend="Tekst">Уто 
S} Једанпут сам опекао уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се п 
вршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо м 
!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на 
тови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно мало чо 
штеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали 
рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се  
Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад чо 
t">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу забо 
rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, под 
.{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момц 
сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје 
ј пружих неколико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, уз 
леба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казу 
ла је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p 
ице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p ren 
амо загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо ч 
оје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном  
ао зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Бо 
о, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} После ми љ 
исвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поп 
t">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; збо 
иротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Ник 
, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други 
с је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељ 
се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту х 
 гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грли 
 ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје  
учена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p rend="Tekst">Само 
ој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је ј 
Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву!  
једно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створи 
 </p> <p rend="Tekst">Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање  
ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мен 
 ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема 
ући.{S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслон 
"Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије о 
 беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који никада нису љубили у обичном говору казуј 
 да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога п 
рила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. </p> < 
осу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страш 
, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њег 
еду његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитв 
ице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном  
d="Tekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да про 
">„Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем“. </p> <p rend="Tekst">После тога  
га занеми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушт 
дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га  
е још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат по 
ршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђен 
езином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалости која се у пос 
ковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде  
не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гле 
м гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећа 
мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се д 
 га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама рече 
ца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst">„Што их не поубијаше као псе, и оца и сина?...{S} О, зна 
, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају... 
 rend="Tekst">Оде као сенка.{S} Никакав шум нисам чула од његове опаклије или од опанака: пажљи 
 тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. </p> <p rend="Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst"