• а 170
  • А 66
  • абаџија 1
  • авлију 2
  • авно 1
  • ајд 1
  • Ако 3
  • ако 7
  • акта 1
  • ал 7
  • Ал 8
  • ала 1
  • Ала 2
  • Али 21
  • али 36
  • ама 1
  • анђео 1
  • апотекара 1
  • ароганције 1
  • архива 1
  • архиву 1
  • астал 2
  • асуре 2
  • асуру 2
  • Ах 7
  • ашиковала 1
  • баба 3
  • бабином 1
  • бабо 9
  • бави 1
  • бадава 3
  • бакарним 1
  • барута 1
  • батина 1
  • батине 1
  • бацим 1
  • Баш 2
  • баш 27
  • бегунац 2
  • бежао 1
  • без 5
  • Бела 1
  • БЕЛА 1
  • бела 4
  • беле 4
  • белензуке 4
  • белим 5
  • Белић 6
  • Белића 9
  • Белићем 2
  • Белићу 1
  • белих 1
  • белога 1
  • белој 3
  • белом 1
  • белоћу 1
  • белу 2
  • белца 1
  • беља 1
  • бео 2
  • Беху 1
  • беху 3
  • Беше 3
  • беше 34
  • бешчашћа 1
  • би 44
  • Бива 1
  • бива 2
  • Бивало 1
  • бившег 1
  • бије 1
  • била 14
  • биле 2
  • били 2
  • Било 1
  • било 15
  • био 10
  • Био 2
  • биров 2
  • бирова 1
  • бирову 1
  • бисерне 1
  • бистрим 1
  • бит 1
  • бити 10
  • Биће 1
  • биће 2
  • бих 10
  • благе 1
  • благим 3
  • благо 2
  • благодарно 1
  • благој 1
  • благосиља 1
  • Блажени 1
  • блед 3
  • бледа 1
  • бледе 1
  • бледилу 1
  • бледим 1
  • бледо 3
  • бледој 2
  • блеђано 1
  • ближе 1
  • ближњему 1
  • близу 3
  • Бог 1
  • бог 3
  • бога 1
  • богами 1
  • богато 2
  • богатога 1
  • Богдана 2
  • Богдане 2
  • Богдановић 1
  • Богдановића 1
  • Богданово 1
  • Богдановој 1
  • Богдану 1
  • богзна 4
  • Богме 1
  • богме 3
  • богорадио 1
  • богословце 1
  • богословци 1
  • богу 1
  • Боже 1
  • божиј 1
  • бојали 1
  • бојећи 1
  • бола 1
  • болесник 2
  • Болесник 3
  • болесника 2
  • болеснику 2
  • болеснога 1
  • болештина 1
  • болно 1
  • болном 1
  • болова 1
  • боља 1
  • боље 3
  • бор 1
  • бора 2
  • боре 1
  • бориш 1
  • босијок 1
  • босиљак 2
  • босиљка 2
  • Босни 1
  • брани 3
  • браник 2
  • браника 1
  • бранику 1
  • брат 3
  • брата 2
  • брате 2
  • братими 1
  • Браћо 1
  • браћом 1
  • брда 2
  • брдашцу 1
  • брдо 1
  • Бре 1
  • брекће 1
  • брзим 2
  • брзо 1
  • бригу 1
  • брижно 1
  • бризну 1
  • бринути 1
  • брк 1
  • броји 1
  • буде 4
  • буди 1
  • будно 1
  • будућности 1
  • бумбарају 1
  • бурад 1
  • вазда 1
  • ваздуху 1
  • вајда 1
  • вајде 2
  • ваљанијега 1
  • ваљано 1
  • Ваљда 1
  • ваљда 2
  • вам 4
  • вама 1
  • вампира 2
  • варадинске 1
  • Вараш 1
  • варош 1
  • вароши 1
  • варошима 1
  • варошице 1
  • варошку 1
  • ватре 4
  • ватри 3
  • ватру 1
  • ваше 1
  • вашег 1
  • ведро 1
  • вежем 1
  • веза 1
  • везана 3
  • везаним 1
  • везанога 1
  • везао 1
  • везенога 1
  • везира 1
  • век 1
  • веле 1
  • Веле 3
  • Вели 1
  • вели 16
  • велике 2
  • велики 1
  • велико 1
  • великој 1
  • велим 1
  • вере 5
  • веровао 2
  • веруј 1
  • верује 1
  • верујем 2
  • верују 2
  • веселе 1
  • весели 1
  • веселио 1
  • весело 3
  • ветар 1
  • ветрови 1
  • Већ 1
  • већ 22
  • већа 1
  • веће 1
  • већином 1
  • вечера 1
  • вечерас 1
  • вечно 1
  • вешала 1
  • вештица 1
  • Вештица 1
  • вештици 1
  • вештицу 1
  • вешто 1
  • ви 2
  • виде 5
  • видела 4
  • видели 3
  • видело 1
  • видео 16
  • видети 3
  • видех 1
  • види 7
  • видим 2
  • Видиш 1
  • видиш 5
  • виду 1
  • виђала 1
  • вијуга 1
  • вијући 1
  • вина 2
  • виноград 2
  • винограда 1
  • винограде 1
  • вином 1
  • виси 2
  • висило 2
  • висине 1
  • висио 1
  • висок 3
  • високи 1
  • вита 1
  • витка 1
  • више 16
  • Више 2
  • влада 1
  • владањем 1
  • влажне 1
  • влакна 1
  • власт 2
  • власти 1
  • властима 1
  • вода 1
  • води 1
  • водица 3
  • водице 5
  • водом 1
  • вођаше 1
  • волела 2
  • Волео 1
  • волео 4
  • воли 2
  • волим 2
  • воља 1
  • воћа 1
  • воћњак 1
  • воћњаку 2
  • воћу 1
  • воштане 1
  • Враг 1
  • врат 1
  • врата 8
  • вратара 1
  • врати 3
  • вратима 4
  • вратио 2
  • враћа 1
  • враћала 1
  • враћао 2
  • врача 1
  • врачаре 2
  • врачати 1
  • вредан 1
  • врелим 4
  • време 16
  • времена 8
  • врећа 1
  • врећу 4
  • врисне 1
  • врисну 1
  • Врло 1
  • врућици 1
  • врховима 1
  • вршио 1
  • вукао 3
  • г 2
  • га 101
  • гажења 1
  • газда 1
  • гајде 1
  • гајтанима 1
  • гајтанчић 1
  • галаму 1
  • гвожђе 3
  • гвожђу 1
  • гвозденим 4
  • где 19
  • Где 2
  • Глава 1
  • глава 2
  • главе 4
  • глави 1
  • главицу 1
  • главо 1
  • главом 4
  • Главу 1
  • главу 9
  • глађу 1
  • глас 1
  • гласа 2
  • гласка 1
  • гласом 20
  • глатко 1
  • Гле 2
  • гле 3
  • гледа 5
  • гледај 2
  • Гледају 1
  • гледају 3
  • гледајући 2
  • гледала 4
  • гледале 1
  • Гледао 1
  • гледао 2
  • гледати 2
  • гледаше 9
  • гледи 1
  • гнева 1
  • говоре 2
  • говори 6
  • говорила 1
  • говориле 2
  • говорили 2
  • говорило 1
  • говорио 2
  • говорити 3
  • говорише 1
  • год 2
  • година 7
  • годинама 1
  • Године 1
  • године 4
  • годину 1
  • голема 1
  • големога 1
  • гологлав 1
  • гомила 1
  • гомилу 2
  • горд 1
  • горе 1
  • горела 1
  • гори 2
  • господи 1
  • господин 1
  • господина 1
  • господине 8
  • господину 1
  • Господо 1
  • госпођа 1
  • гост 1
  • госта 2
  • гости 2
  • гостију 1
  • гостили 1
  • гостима 1
  • гостопримство 1
  • готови 2
  • град 2
  • градити 1
  • грања 1
  • грбину 1
  • грдно 1
  • грехота 1
  • гривна 1
  • Грк 1
  • грле 1
  • грлице 1
  • грм 1
  • грма 3
  • гробље 1
  • грознице 1
  • Гром 1
  • грохотом 2
  • груди 4
  • грудима 3
  • Гружана 1
  • Гружанин 7
  • Гружанина 3
  • Гружанином 1
  • Гружанину 1
  • Гружанка 1
  • Груже 3
  • грунуше 1
  • гуњче 2
  • гуњчета 1
  • гурнувши 1
  • гусеница 1
  • густе 2
  • густих 1
  • густо 1
  • густог 1
  • Д 1
  • да 210
  • Да 9
  • дабогда 1
  • давно 1
  • Давно 1
  • даде 4
  • дај 2
  • даје 1
  • дају 2
  • дакле 3
  • далеке 1
  • далеким 1
  • далеких 1
  • далеко 2
  • дали 1
  • Даље 1
  • даље 7
  • даљини 1
  • даљину 1
  • Дамњан 1
  • Дамњане 1
  • дан 7
  • дана 11
  • данас 6
  • дангубити 1
  • данима 1
  • дању 1
  • дасака 1
  • дати 3
  • даћу 1
  • дах 1
  • даш 1
  • два 8
  • двадесет 1
  • дваест 2
  • двапут 1
  • Двапута 1
  • дватри 1
  • Две 1
  • две 7
  • двоје 2
  • двојица 3
  • двојице 1
  • де 2
  • дебели 2
  • дебелим 1
  • дебелога 1
  • девер 1
  • девојака 2
  • девојка 1
  • девојке 1
  • девојку 2
  • девојци 1
  • девојче 7
  • деде 1
  • дерао 3
  • дере 1
  • десет 2
  • десно 3
  • дете 14
  • детету 1
  • деца 2
  • деце 4
  • деци 1
  • децом 3
  • децу 2
  • диван 2
  • дивљој 1
  • дивна 2
  • дивно 4
  • дивота 1
  • дивотне 1
  • дивотним 1
  • дигао 1
  • дигне 2
  • дигоше 1
  • диже 9
  • дима 2
  • димове 1
  • дирек 3
  • дирека 1
  • диреку 2
  • диреци 1
  • длаке 1
  • дне 1
  • дневнога 1
  • До 3
  • до 37
  • доба 1
  • добар 2
  • Добар 2
  • Добарвече 1
  • добио 2
  • добити 1
  • добри 7
  • добрим 1
  • добрих 1
  • Добро 5
  • добро 9
  • доброг 2
  • доброга 2
  • добру 1
  • доведемо 1
  • доведеш 1
  • доведите 1
  • доведоше 1
  • Довели 1
  • довео 3
  • довести 1
  • довршио 1
  • довршити 1
  • догоди 1
  • додавала 1
  • додаде 8
  • додај 1
  • додати 1
  • додирнула 1
  • дође 12
  • Дође 2
  • дођи 1
  • Дођох 1
  • дођоше 3
  • дођу 1
  • Дођу 1
  • доиграше 1
  • Док 1
  • док 12
  • докле 3
  • долазе 1
  • долази 2
  • долазило 1
  • долазио 3
  • доле 8
  • долине 1
  • долиницом 1
  • домаће 1
  • домаћин 1
  • домовини 1
  • дому 2
  • донде 1
  • Донео 1
  • донео 3
  • донесе 2
  • донесеш 1
  • донети 1
  • допирао 1
  • допустити 1
  • досада 4
  • доселили 1
  • досетивши 1
  • дослуку 1
  • доста 4
  • дотаче 1
  • дотле 1
  • доћи 3
  • доходио 2
  • доцкан 1
  • доцније 2
  • дочекати 2
  • дошао 3
  • дошли 2
  • Драги 1
  • драги 4
  • драгога 1
  • драгоценост 2
  • драгу 1
  • дрвену 1
  • дрекавац 6
  • дрекаваца 1
  • дрекавца 1
  • дрекавци 2
  • дрекавцу 1
  • држала 1
  • држани 1
  • држе 2
  • држи 1
  • друга 4
  • другар 1
  • друге 1
  • Други 1
  • други 6
  • другима 2
  • других 1
  • друго 2
  • другог 2
  • другога 2
  • другој 1
  • другу 2
  • друкче 1
  • друкчије 1
  • друштву 1
  • дрхтала 3
  • дрхтао 1
  • дрхташе 1
  • дубока 1
  • дубоко 6
  • дуванкесе 1
  • дуванкесу 4
  • дувара 1
  • дуваровима 2
  • дувару 1
  • дуга 1
  • дугим 1
  • дуго 1
  • дугу 1
  • дужност 1
  • дукат 1
  • дупке 1
  • душа 1
  • душе 2
  • ђак 6
  • ђаком 1
  • ђаци 1
  • ђацима 1
  • Ђоша 15
  • Ђоше 1
  • Ђошина 3
  • Ђошиној 2
  • Ђошо 2
  • Ђошом 2
  • Ђошу 1
  • ђутуре 1
  • Е 11
  • е 2
  • Ево 1
  • ево 8
  • Еј 2
  • Ено 6
  • Ето 2
  • ето 6
  • жалили 1
  • жалосне 1
  • жалосно 1
  • жалостива 1
  • жалостиван 1
  • жалостивим 3
  • Жалостиво 1
  • жалостиво 3
  • жаркој 1
  • жеђу 1
  • желели 1
  • желећи 1
  • жеља 1
  • жељно 1
  • жена 6
  • жене 2
  • жени 4
  • женица 1
  • женом 1
  • жену 2
  • Жив 1
  • живе 3
  • живети 2
  • живи 1
  • живљаше 1
  • Живљаше 1
  • живот 4
  • живота 3
  • животворној 1
  • животне 4
  • животом 1
  • животу 4
  • жица 1
  • жубор 1
  • Жупањевца 1
  • жут 1
  • За 4
  • за 54
  • забележити 1
  • заболела 1
  • заболело 1
  • заборавивши 1
  • заборавио 1
  • Заборавио 1
  • забринуто 1
  • Забулила 1
  • Заветина 1
  • заветини 2
  • заветину 1
  • загасите 1
  • загасито 3
  • загаситом 1
  • заглади 1
  • загледало 1
  • загледао 1
  • загњурио 1
  • загрлио 1
  • загрљају 1
  • задахом 1
  • задовољан 2
  • задовољно 3
  • задовољством 1
  • задрхта 2
  • задрхтао 1
  • задрхташе 1
  • задувана 1
  • зажарено 2
  • зажарише 1
  • зажелео 1
  • заигра 1
  • заиграло 1
  • заиста 4
  • заједљива 1
  • заједно 3
  • зајео 1
  • закинуо 1
  • заклео 1
  • заклети 1
  • заклиње 1
  • заклонити 1
  • законитог 1
  • закука 1
  • Закукала 1
  • залазак 1
  • заласка 1
  • залелуја 2
  • залива 1
  • заливаш 1
  • залуду 1
  • Заљубљен 1
  • заљубљена 1
  • заљубљених 1
  • заљубљено 1
  • замауче 1
  • замисли 1
  • замислио 3
  • замишљена 1
  • замишљено 3
  • замркне 1
  • занат 2
  • заната 1
  • занатом 1
  • занесу 1
  • заноса 1
  • запали 1
  • запалила 1
  • запалио 6
  • записа 6
  • запису 2
  • запита 2
  • запитали 1
  • запитао 1
  • заплакала 1
  • заповедам 1
  • заповеди 1
  • заповест 1
  • запремљена 1
  • запросити 1
  • запросиш 1
  • зар 2
  • Зар 3
  • зарђала 1
  • зарђало 1
  • зарђао 1
  • заронио 2
  • засађена 1
  • засађенога 1
  • засвакад 1
  • заседање 1
  • заседању 1
  • заспала 1
  • заспао 1
  • заспати 1
  • застаде 1
  • застадоше 1
  • застрт 1
  • застрта 1
  • засукала 1
  • затворен 1
  • затворише 1
  • затекао 1
  • Затим 5
  • зато 2
  • Зато 2
  • заусти 1
  • зацело 1
  • зачељу 1
  • зачу 2
  • зачуђено 9
  • зачуђености 1
  • зачују 1
  • зашао 1
  • Зашто 1
  • зашто 3
  • због 3
  • збрчканога 1
  • збуњени 1
  • збуњено 1
  • збуњену 1
  • звали 2
  • званична 1
  • званичним 2
  • звезде 1
  • звекнуше 1
  • звече 1
  • звуком 1
  • звуци 1
  • звучним 1
  • зграда 1
  • згурио 1
  • здрави 1
  • здравише 1
  • зеленило 1
  • зеленог 1
  • земља 2
  • земљи 1
  • земљу 3
  • зидове 1
  • зими 1
  • зла 1
  • Зла 1
  • златна 1
  • златне 2
  • златним 1
  • златних 1
  • Злато 1
  • злато 2
  • зликовац 3
  • зликовца 1
  • зликовцима 1
  • Зло 1
  • зло 2
  • злочин 1
  • злочина 1
  • злочинаца 1
  • змија 2
  • Зна 2
  • зна 4
  • знаде 1
  • знајући 1
  • знакове 1
  • знала 1
  • знали 1
  • Знам 1
  • знам 7
  • знамо 1
  • Знао 1
  • знао 7
  • знати 6
  • знату 1
  • Знаш 1
  • знаш 7
  • зној 2
  • зоби 1
  • зовну 1
  • Зола 3
  • Золе 1
  • зоре 1
  • зором 1
  • зраку 2
  • зрацима 2
  • зубма 1
  • зубунче 1
  • зурле 1
  • И 30
  • и 317
  • иако 1
  • ивера 1
  • ивицом 1
  • игра 2
  • играју 1
  • играјући 1
  • играти 1
  • играчку 1
  • иде 3
  • идемо 1
  • иди 5
  • Из 1
  • из 49
  • иза 5
  • изабраше 1
  • избавио 1
  • избавиоци 1
  • избавитељ 1
  • избавише 1
  • избављен 1
  • избере 1
  • избило 1
  • извади 8
  • изварати 1
  • извидети 1
  • извила 1
  • извињаваше 1
  • извршио 1
  • извршити 1
  • извуче 2
  • изгину 1
  • изгледа 2
  • изгледала 4
  • изгледало 2
  • изгледао 1
  • изгледаше 1
  • Изгледаше 1
  • изгнани 1
  • изговорити 1
  • изгорела 2
  • изгубимо 1
  • изгубио 4
  • изгубише 1
  • изда 1
  • издала 1
  • издалека 2
  • издржао 1
  • издржи 1
  • изела 1
  • изиђе 7
  • изиђем 1
  • изиђи 1
  • изиђу 1
  • изићи 1
  • изишао 2
  • изишле 1
  • излепљене 1
  • излепљени 1
  • измаћи 1
  • измислити 1
  • измишљали 1
  • измученоме 1
  • изненађен 1
  • изненађена 1
  • изнесе 1
  • изнети 1
  • изнеше 1
  • износиле 1
  • износили 1
  • изнутра 1
  • изоставиш 1
  • израда 1
  • израз 1
  • изрезане 1
  • изубијано 1
  • икаквих 1
  • ил 1
  • Или 1
  • или 18
  • Илије 1
  • Илијиндан 1
  • им 4
  • има 13
  • Има 5
  • имала 1
  • имам 2
  • имао 4
  • имате 1
  • имати 2
  • имаш 1
  • ионако 2
  • ипеци 1
  • исказати 1
  • искићену 1
  • искрено 1
  • искупе 1
  • искупили 1
  • испадне 1
  • испекао 1
  • исписао 1
  • испитујућим 2
  • исплакане 1
  • испод 2
  • испред 2
  • исприповеда 1
  • исприповедао 1
  • испунити 1
  • истави 1
  • исте 1
  • исти 5
  • истина 3
  • истинитије 1
  • исто 1
  • истресајући 1
  • иструлео 1
  • ићи 2
  • их 14
  • ишарани 1
  • ишараним 1
  • ишчекује 1
  • Ја 14
  • ја 26
  • јабука 1
  • јабукама 1
  • јабучице 1
  • јагњета 1
  • Јагодину 4
  • Јадна 1
  • јадника 1
  • јадно 1
  • Јадно 1
  • јадној 1
  • Јадну 1
  • јаја 1
  • јак 1
  • јако 1
  • Јане 2
  • јапунџетом 1
  • јарости 1
  • јасно 1
  • јастук 1
  • јастуци 1
  • јаук 1
  • јахаше 1
  • Је 3
  • је 391
  • једа 1
  • један 13
  • Један 2
  • Једанпут 3
  • једанпут 6
  • Једва 2
  • једва 4
  • једина 1
  • јединици 1
  • јединицом 1
  • јединицу 2
  • једио 1
  • једна 13
  • једнако 3
  • једне 1
  • једним 2
  • једно 13
  • једног 3
  • једнога 4
  • једној 1
  • једном 1
  • једну 10
  • јек 1
  • јела 1
  • јелек 1
  • јелека 1
  • јелецима 1
  • Јелица 9
  • Јелице 11
  • Јелицом 4
  • Јелицу 3
  • Јеличиним 1
  • јело 1
  • Јело 2
  • Јелчице 4
  • јеменије 1
  • јер 16
  • Јесам 2
  • јесенас 1
  • јеси 1
  • Јеси 1
  • Јест 3
  • јесте 1
  • јесу 1
  • Јесу 1
  • јецајући 1
  • јецаше 2
  • Јоване 1
  • Јогунасто 1
  • Јогуница 1
  • јој 34
  • Јок 1
  • још 30
  • Још 4
  • јунак 1
  • јурећи 1
  • јуче 5
  • к 3
  • ка 1
  • Кад 21
  • кад 54
  • кадикад 2
  • Кадикад 3
  • кажем 1
  • Кажи 2
  • кажи 3
  • кажу 1
  • казан 1
  • казати 1
  • Казаће 1
  • казивало 1
  • казивању 1
  • казиваше 1
  • казнио 1
  • казује 2
  • казују 1
  • какав 1
  • Каква 1
  • каква 2
  • какве 2
  • какви 1
  • каквих 1
  • каквог 1
  • каквога 3
  • какву 1
  • Како 1
  • како 42
  • какова 1
  • какове 1
  • камену 1
  • Камичар 1
  • Канова 1
  • Канцеларија 1
  • канцеларијског 1
  • Као 3
  • као 58
  • кап 1
  • капетан 17
  • Капетан 2
  • капетана 4
  • капетани 1
  • капетаница 5
  • капетаници 1
  • капетанов 1
  • капетанова 1
  • капетанове 1
  • капетанову 1
  • капетаном 1
  • капетану 2
  • капи 1
  • капљице 1
  • капу 2
  • карарског 1
  • касе 1
  • касу 1
  • катанац 1
  • катедре 1
  • каце 1
  • качкету 3
  • кашља 1
  • кашље 1
  • кашљуцајући 1
  • кашмира 1
  • каштигати 1
  • кваку 1
  • кеса 1
  • кесе 1
  • кеси 1
  • кесицу 1
  • кесу 1
  • кида 1
  • ким 1
  • киме 3
  • клела 1
  • клецати 1
  • клечањем 1
  • климнувши 1
  • клону 2
  • клонула 1
  • клонуше 1
  • клупа 1
  • клупици 1
  • кљуцне 2
  • кљуцнуо 1
  • кључаницу 1
  • кмет 10
  • кмета 2
  • кмете 1
  • кметова 1
  • кметовати 1
  • кметови 3
  • кметовица 1
  • кметом 1
  • кмету 1
  • Кмету 1
  • кнеже 2
  • Кнеже 2
  • Кнића 1
  • Книћу 2
  • књига 1
  • књиге 1
  • ко 13
  • Ко 3
  • Кога 1
  • кога 5
  • код 15
  • козе 1
  • која 5
  • које 17
  • којекаквих 1
  • којекако 1
  • којешта 2
  • који 21
  • којим 1
  • којима 1
  • којих 1
  • којој 2
  • којом 2
  • коју 3
  • кола 3
  • колена 3
  • колибе 1
  • колибици 1
  • колико 1
  • Коло 1
  • коло 2
  • коловозом 1
  • коме 8
  • комовице 1
  • комшија 1
  • комшика 1
  • комшике 1
  • конопац 7
  • конопца 6
  • конопцима 1
  • конопче 1
  • коњу 1
  • кораке 1
  • кораком 2
  • кораку 1
  • корачајући 1
  • корачаше 2
  • косе 3
  • кости 1
  • косу 1
  • котрља 1
  • котрљају 1
  • котур 1
  • кош 1
  • кошта 1
  • кошуља 1
  • кошуљицу 1
  • краву 1
  • Крагујевац 1
  • Крагујевца 3
  • крадимице 2
  • крадом 2
  • крађа 1
  • крај 2
  • крају 1
  • крали 1
  • кратко 1
  • крв 2
  • крви 3
  • кревет 1
  • кревета 1
  • креветом 1
  • кремен 2
  • кресао 1
  • кресиво 1
  • креча 1
  • крив 2
  • кривац 2
  • кривили 1
  • кривица 2
  • Кривца 1
  • крила 1
  • крова 1
  • кровином 1
  • кровину 1
  • Кроз 1
  • кроз 13
  • кроји 1
  • кромпир 2
  • кромпира 2
  • кромпиром 1
  • крпа 1
  • крст 1
  • крупне 1
  • крупно 1
  • крушака 1
  • кћер 1
  • кћери 1
  • кува 1
  • куд 3
  • Куда 1
  • куда 3
  • кујна 1
  • кукурече 1
  • кулука 1
  • кум 1
  • кума 1
  • купим 2
  • купио 1
  • куповнога 1
  • кућа 11
  • Кућа 2
  • кућама 1
  • куће 20
  • кућевне 2
  • кућевних 1
  • Кући 1
  • кући 19
  • КУЋИЦА 1
  • кућица 3
  • кућице 1
  • кућици 3
  • кућицу 1
  • кућишта 3
  • кућу 16
  • куцну 1
  • л 4
  • лагано 4
  • Лаза 2
  • Лази 1
  • Лазић 1
  • Лазо 2
  • лаје 1
  • лаката 1
  • лако 3
  • лакта 1
  • лакуноћ 1
  • лакше 1
  • Лакше 1
  • лане 2
  • ланце 1
  • ланци 3
  • лебдео 1
  • лебди 1
  • лебе 1
  • левачкоме 1
  • леве 1
  • лево 2
  • левој 1
  • левом 1
  • Левча 1
  • Левчу 3
  • леђа 2
  • лежаше 1
  • лежи 1
  • лекова 1
  • лелујала 1
  • Леп 1
  • леп 2
  • лепа 1
  • Лепа 1
  • лепи 2
  • лепо 15
  • Лепо 3
  • лепом 1
  • лепоте 1
  • лепу 2
  • лепше 2
  • Лепши 1
  • лету 1
  • лечи 1
  • лечио 1
  • ли 30
  • ливадама 1
  • липа 1
  • Липара 1
  • липовим 1
  • листак 1
  • листића 1
  • листом 1
  • лица 2
  • лице 16
  • Лице 2
  • лицу 7
  • личаше 1
  • лишће 2
  • лонцима 2
  • лопов 1
  • лубањи 1
  • луга 1
  • лугова 1
  • луговима 1
  • лугом 1
  • лугу 5
  • лудога 1
  • лужина 1
  • луле 1
  • лута 1
  • лутао 2
  • луткицу 1
  • љубав 4
  • љубави 6
  • љубе 2
  • љуби 2
  • љубим 1
  • Љубим 1
  • љубити 1
  • љубљаше 3
  • љубљене 1
  • љубљеној 1
  • љубоморство 1
  • људе 3
  • људи 22
  • Људи 4
  • људима 1
  • људма 1
  • људске 1
  • љутито 1
  • љуто 1
  • м 1
  • ма 2
  • магли 1
  • маглу 1
  • мађијама 1
  • мађијати 1
  • мађије 1
  • Мађије 1
  • мађистрат 1
  • мађистрата 3
  • мађистрату 1
  • мајка 1
  • мајке 1
  • мајку 2
  • мајстора 1
  • мајстору 1
  • мајци 2
  • мала 2
  • малаксале 1
  • малаксало 1
  • маленкости 1
  • мало 28
  • Малопре 1
  • манастира 1
  • манастирско 1
  • мање 1
  • мањом 1
  • марама 2
  • марамом 1
  • мараму 1
  • марим 1
  • Марко 3
  • Марку 1
  • матер 1
  • мати 7
  • мах 3
  • махаше 1
  • мацке 1
  • мачор 1
  • ме 10
  • Међу 1
  • међу 5
  • Међутим 1
  • меке 1
  • меки 1
  • меким 2
  • мемла 1
  • Мене 1
  • мене 4
  • мени 4
  • мермер 1
  • мермера 1
  • Месец 1
  • месец 2
  • месеца 1
  • месеци 2
  • места 5
  • место 5
  • месту 1
  • мете 2
  • Метите 1
  • метнувши 1
  • метнути 1
  • мету 1
  • мећу 1
  • мешину 1
  • Ми 2
  • ми 42
  • мила 1
  • Милан 1
  • Милане 1
  • Миланом 1
  • милина 1
  • Милина 1
  • милине 1
  • милион 1
  • Милисав 32
  • Милисава 12
  • Милисаве 16
  • Милисављева 1
  • Милисављеве 1
  • Милисављевог 1
  • Милисављевом 1
  • Милисавом 2
  • Милисаву 3
  • милујући 1
  • мимиком 1
  • мимо 1
  • минђуша 2
  • минђуше 3
  • мине 1
  • минули 1
  • минута 1
  • мира 1
  • мири 1
  • мириса 1
  • мирише 1
  • мирно 5
  • мирнога 1
  • мисле 2
  • мисли 13
  • мислила 2
  • Мислим 1
  • мислим 2
  • мислима 1
  • мислио 3
  • мислиш 4
  • мицале 1
  • мицање 3
  • мицаху 2
  • миче 1
  • мичући 2
  • мишеви 1
  • мишљаше 4
  • Млад 1
  • млада 2
  • младе 1
  • млади 4
  • младим 1
  • младић 5
  • младићима 1
  • младићу 1
  • младо 2
  • младог 1
  • младога 3
  • младости 1
  • младошћу 1
  • млађи 2
  • млеко 1
  • многе 2
  • Многима 1
  • Много 1
  • много 6
  • мном 1
  • могао 14
  • могла 3
  • могли 1
  • могло 2
  • могоше 1
  • могу 7
  • могуће 2
  • могући 1
  • модре 1
  • мож 3
  • можда 2
  • Можда 2
  • може 7
  • можеш 2
  • мој 15
  • моја 11
  • моје 10
  • мојом 1
  • Молила 1
  • Молим 1
  • молитвице 1
  • молити 1
  • момак 9
  • момака 1
  • моме 1
  • момка 1
  • момци 2
  • момчадије 1
  • момче 2
  • мора 3
  • морало 1
  • Морам 1
  • морам 2
  • морамо 1
  • морао 3
  • морати 1
  • Мораш 1
  • морише 1
  • моћи 1
  • мрачној 1
  • мрачном 1
  • мрзост 2
  • мрзости 1
  • мркова 1
  • мрмљаше 1
  • мртвац 2
  • мртвацима 1
  • мршавоме 1
  • му 106
  • Муке 1
  • муке 4
  • мутне 1
  • муци 1
  • муче 2
  • мучења 2
  • мучење 1
  • Мучење 1
  • мучили 1
  • мучим 1
  • мучио 1
  • мучити 1
  • мучише 1
  • мучнога 1
  • мушицу 1
  • на 112
  • На 4
  • набраја 1
  • наводио 1
  • наврх 1
  • навршио 1
  • нагледати 1
  • нагнувши 1
  • награда 1
  • надања 1
  • надгледа 1
  • надмашили 1
  • надничара 1
  • нађе 2
  • нађем 1
  • нађену 1
  • нажао 1
  • назиме 1
  • најбоље 1
  • најбољега 1
  • најбољи 1
  • најваљанијега 1
  • највеће 1
  • највећи 1
  • највећом 1
  • најволиш 1
  • најгрозније 1
  • најдивније 2
  • најдивнији 1
  • наједанпут 2
  • најмилије 1
  • најрадије 1
  • најстарији 1
  • најцрњега 1
  • најчистија 1
  • накашље 2
  • накићен 1
  • накусурати 1
  • налазише 1
  • налево 1
  • наљути 1
  • нам 1
  • наместе 1
  • наместо 2
  • намештаја 1
  • намештајући 1
  • намештени 1
  • намигнуо 1
  • намислио 1
  • Намислио 1
  • намрштено 1
  • намрштило 1
  • наново 4
  • наочари 2
  • напи 1
  • напили 1
  • напио 1
  • написан 1
  • напити 1
  • напиши 3
  • напоље 3
  • напољу 1
  • направити 1
  • напретком 1
  • Например 1
  • напрстком 1
  • напуни 1
  • напунише 1
  • нарави 1
  • наравно 2
  • наручи 1
  • наручју 1
  • нас 2
  • наскоро 1
  • наслонио 2
  • насмеје 1
  • наспрам 2
  • насред 2
  • настрану 1
  • натаче 1
  • натраг 2
  • натуче 1
  • наћи 8
  • наука 1
  • науком 1
  • Наумио 1
  • наумио 2
  • наустице 1
  • научио 1
  • наш 1
  • наша 1
  • нашали 1
  • нашао 4
  • наше 3
  • нашега 2
  • нашем 2
  • наши 1
  • Не 10
  • не 93
  • небо 1
  • неваљалим 1
  • неваљалога 2
  • неваљао 1
  • невесело 2
  • невеселости 1
  • невесео 1
  • невин 1
  • Невин 2
  • невино 3
  • невиноме 1
  • невиност 1
  • невиности 1
  • невољи 1
  • негама 1
  • негде 2
  • Него 1
  • него 21
  • недара 6
  • недеља 1
  • недеље 1
  • недељом 1
  • недра 3
  • недрима 1
  • нежним 1
  • нежно 1
  • незват 1
  • неисказана 1
  • нек 2
  • Нек 3
  • нека 12
  • некад 1
  • некада 1
  • некаквога 1
  • некакву 1
  • некако 8
  • неке 4
  • Неки 1
  • неки 11
  • неким 3
  • некима 1
  • неко 5
  • неког 3
  • некога 3
  • неколико 7
  • неком 2
  • некрштени 1
  • неку 4
  • некуда 1
  • Нема 1
  • нема 20
  • немам 2
  • немамо 1
  • немачкога 1
  • немаш 1
  • немилостивих 1
  • немој 3
  • немојте 1
  • необично 2
  • неописаном 1
  • неофарбана 1
  • непомичан 1
  • непрегледног 1
  • непрестано 1
  • неразговетно 1
  • неразумнијом 1
  • несвест 1
  • несрећне 1
  • несрећник 5
  • несрећника 2
  • несрећником 1
  • несрећних 2
  • несрећнице 1
  • несрећно 1
  • несрећном 1
  • нестаде 1
  • нестане 2
  • нећака 1
  • Неће 1
  • неће 7
  • нећемо 1
  • нећеш 2
  • нећу 2
  • неудату 1
  • нечему 2
  • нечим 1
  • нечиста 2
  • нечујним 1
  • Нешто 1
  • нешто 25
  • ни 28
  • Нигде 1
  • нигде 6
  • Ниже 1
  • ниже 4
  • низ 6
  • низа 1
  • Није 3
  • није 69
  • Ниједан 1
  • ниједан 2
  • ниједна 2
  • ниједне 1
  • ниједно 1
  • ниједног 1
  • ниједнога 1
  • Никад 2
  • никад 4
  • Никада 1
  • никада 2
  • Нико 4
  • нико 5
  • никога 3
  • никоју 1
  • Никола 18
  • Николе 8
  • Николи 1
  • Николин 1
  • Николина 3
  • Николине 4
  • Николиних 1
  • Николиној 2
  • Николом 5
  • Николу 3
  • ником 1
  • никоме 4
  • никуда 1
  • Нисам 1
  • нисам 9
  • ниси 2
  • Ниси 2
  • ниско 1
  • нису 6
  • нит 1
  • нити 5
  • Ничија 1
  • ништа 7
  • Но 1
  • нову 2
  • новци 1
  • ногавицу 1
  • ногама 1
  • ноге 3
  • ногу 2
  • нож 2
  • ножић 1
  • Ножић 1
  • ножу 1
  • нози 1
  • нос 2
  • носи 1
  • Носи 1
  • носио 2
  • Ноћ 1
  • ноћ 4
  • ноћас 1
  • ноћи 5
  • ноћити 1
  • ноћној 1
  • ноћноме 1
  • ноћну 1
  • ноћу 2
  • нудио 1
  • нудише 1
  • ње 2
  • њега 16
  • Њега 2
  • његова 5
  • његове 4
  • његовим 1
  • његових 1
  • његово 3
  • његовој 3
  • његовоме 3
  • његову 1
  • Њему 1
  • њему 7
  • њен 4
  • њена 3
  • њене 2
  • њеним 1
  • њених 2
  • њено 1
  • њенога 1
  • њеном 1
  • њену 3
  • њивама 1
  • њиве 1
  • њим 1
  • њима 9
  • њиме 11
  • њине 1
  • Њих 1
  • њих 11
  • њихове 1
  • њиховим 1
  • њиховој 1
  • њихову 1
  • њој 6
  • њојзи 2
  • њоме 6
  • њу 6
  • о 32
  • О 7
  • оба 1
  • обавестио 1
  • обалу 1
  • обасипану 1
  • обасјао 1
  • обешчасти 1
  • обиђеш 1
  • обичан 1
  • обично 1
  • облаке 1
  • обоје 1
  • обојица 1
  • обори 5
  • оборили 1
  • оборио 1
  • обрадовала 1
  • образе 2
  • образи 1
  • образима 2
  • обратило 1
  • обрашчићима 2
  • обредимо 1
  • обрнуо 1
  • обручима 1
  • обучени 1
  • ова 3
  • овај 5
  • оваквоме 1
  • овако 1
  • овамо 4
  • овде 5
  • ове 3
  • овим 1
  • ових 1
  • Ово 1
  • ово 4
  • овој 1
  • овоме 2
  • ову 5
  • овуда 1
  • овце 1
  • огледао 1
  • огњишта 1
  • огњишту 1
  • оговарале 1
  • огроман 1
  • од 57
  • одавна 1
  • Одавно 1
  • одбио 1
  • одважио 1
  • одговараше 2
  • одговор 1
  • одговори 7
  • одговорио 1
  • одграђенога 1
  • оде 17
  • одела 1
  • одем 1
  • одјутрос 1
  • Одлазио 1
  • одлазио 2
  • одмарају 1
  • одмах 2
  • однео 1
  • однесем 1
  • однети 1
  • одоше 2
  • одреши 2
  • ожени 1
  • оженио 2
  • озбиљан 1
  • озбиљна 1
  • озбиљним 1
  • озбиљно 4
  • оздравио 1
  • оздравити 1
  • оздравиће 1
  • ока 2
  • окићена 1
  • око 10
  • окован 1
  • окованог 1
  • околину 1
  • окопане 1
  • окопати 1
  • окорео 1
  • окрене 1
  • окрену 1
  • окрете 5
  • окречена 2
  • окривљеника 1
  • округлих 1
  • омут 1
  • Он 13
  • он 67
  • Она 12
  • она 24
  • Онај 1
  • онај 13
  • онака 1
  • Онаке 1
  • онаки 2
  • онако 7
  • онамо 1
  • Онамо 1
  • онда 25
  • Онда 4
  • онде 10
  • Оне 1
  • оне 13
  • онесвешћен 1
  • Они 2
  • они 7
  • онима 1
  • оних 1
  • Оно 2
  • оно 22
  • оног 2
  • онога 9
  • оној 1
  • оном 3
  • ономе 1
  • ону 2
  • онуда 4
  • онуде 1
  • опала 1
  • опанцима 1
  • оперважени 1
  • опет 18
  • опомиње 1
  • опорим 1
  • опоро 1
  • оправдање 1
  • опрашен 1
  • опречи 1
  • опростити 1
  • опчинила 1
  • опчинише 1
  • општина 1
  • Орашја 1
  • Орашје 2
  • орезан 1
  • орезати 1
  • Орлујак 1
  • Орлујака 1
  • орошена 1
  • оружјем 1
  • Осам 1
  • осамдесет 1
  • осамљену 1
  • освете 1
  • Осветљење 1
  • осврте 1
  • оседео 1
  • осети 1
  • осетила 2
  • осећа 1
  • осећање 2
  • Осећаш 1
  • Осим 1
  • осим 4
  • ослободише 1
  • ослобођења 1
  • ослобођењу 1
  • ослонац 1
  • осмејак 1
  • осмејкивала 1
  • осмехну 4
  • осмехује 1
  • осрамотио 1
  • остави 1
  • оставила 1
  • оставиле 1
  • оставио 1
  • оставити 1
  • оставише 1
  • остаде 1
  • остадох 1
  • остала 2
  • остале 2
  • осталим 1
  • осталих 2
  • останем 1
  • остани 1
  • остао 1
  • Остарео 1
  • остарео 2
  • остати 1
  • осуде 1
  • осуди 1
  • Отац 2
  • отац 8
  • отаџбину 1
  • отворена 1
  • отвори 1
  • отера 1
  • Отеше 1
  • отиде 1
  • отиди 1
  • отима 1
  • отимали 1
  • отићи 4
  • Откад 1
  • Откако 1
  • откако 3
  • отклони 1
  • откуд 2
  • Откуда 1
  • откуда 3
  • отпратише 1
  • отпусти 1
  • отсудно 1
  • отуђио 1
  • отумара 1
  • офарбана 1
  • официр 1
  • Ох 12
  • оца 4
  • оцем 1
  • оцило 2
  • оцу 1
  • Очи 2
  • очи 20
  • очију 3
  • очима 2
  • очита 1
  • оџаклија 1
  • оџаклијица 1
  • оштроумни 1
  • па 114
  • Па 24
  • паде 3
  • пажљиво 5
  • пажњу 1
  • пази 1
  • Пази 1
  • пакосним 2
  • пакости 1
  • паликућа 2
  • паликућу 2
  • памет 1
  • памећу 1
  • Пандур 3
  • пандура 2
  • пандуром 1
  • пандуру 2
  • пао 2
  • папуџилук 1
  • пар 3
  • парник 1
  • парника 1
  • парче 7
  • пас 1
  • пасуљ 1
  • Пахомију 1
  • пашће 1
  • пашче 1
  • пева 2
  • певају 1
  • певао 1
  • пегицу 1
  • педесет 1
  • пенџер 1
  • пенџерлија 1
  • пенџерлији 1
  • Пепелом 1
  • пепео 1
  • пера 2
  • перлама 1
  • перлица 1
  • песму 2
  • песницу 1
  • пет 2
  • пета 1
  • петак 1
  • петао 1
  • пете 1
  • петнает 1
  • петорици 1
  • Петрова 1
  • пешаку 1
  • пиј 1
  • пијан 2
  • пио 2
  • писар 1
  • писаром 1
  • писку 1
  • писмен 1
  • писмо 3
  • пита 2
  • питај 1
  • питајте 1
  • Питајте 1
  • Питају 1
  • питао 2
  • питати 2
  • питаху 1
  • питаше 13
  • питома 1
  • пиши 4
  • пиштољи 1
  • плава 1
  • плавим 1
  • плавога 1
  • плакати 2
  • пламен 2
  • пламена 2
  • Планинац 2
  • планински 1
  • планинским 1
  • Планинца 3
  • Планинцу 5
  • Планинчани 3
  • платити 1
  • платно 1
  • племенитом 1
  • плот 1
  • плота 1
  • плочу 1
  • пљоске 1
  • пљоском 2
  • пљоску 1
  • по 36
  • побележио 1
  • побио 1
  • побледелим 1
  • побојало 1
  • повазда 1
  • повалили 1
  • повелику 1
  • поверавао 1
  • повери 1
  • поветарац 2
  • повећа 1
  • повеће 1
  • повратила 1
  • повратио 2
  • повратити 1
  • погађа 1
  • погачу 1
  • погледа 14
  • погледавши 1
  • погледајући 1
  • погледала 1
  • погледао 1
  • погледати 1
  • погледе 1
  • погледи 2
  • погледом 4
  • погнутој 1
  • погнутом 1
  • погорелој 1
  • погурен 1
  • погушили 1
  • под 3
  • подај 1
  • подбочивши 1
  • подељена 1
  • подераније 1
  • подиже 1
  • подизала 1
  • подићи 1
  • подлога 1
  • подне 2
  • поднети 2
  • подозриво 1
  • подрум 1
  • подруму 1
  • подсмехне 1
  • подуже 1
  • подупрта 1
  • пође 4
  • пођи 1
  • пођоше 2
  • пожелети 1
  • поживи 1
  • пожутела 1
  • поздравише 1
  • познавајући 1
  • познавала 1
  • Познаје 1
  • познаје 2
  • Познајем 1
  • познајем 2
  • познајеш 1
  • Познајеш 1
  • познаника 1
  • познао 1
  • појаса 2
  • појасом 2
  • поједе 1
  • појмио 1
  • показа 2
  • показиваше 2
  • показује 1
  • показују 1
  • показујући 1
  • покарај 1
  • покарао 1
  • покаткада 1
  • покладе 1
  • поклони 2
  • поклонила 1
  • поклониш 1
  • поклонише 1
  • покојници 1
  • покојног 1
  • покојноме 1
  • покојну 1
  • покри 1
  • покривајући 1
  • Покривена 1
  • покрила 1
  • покрио 1
  • покућанство 1
  • покушаваше 1
  • полазио 1
  • полако 2
  • полежемо 1
  • полице 1
  • половина 2
  • половину 3
  • положи 1
  • полугласно 3
  • полуди 1
  • поља 1
  • пољске 1
  • пољубаца 2
  • пољуби 6
  • пољубити 1
  • пољубише 1
  • пољупце 1
  • помагаше 1
  • помало 1
  • померити 1
  • помешам 1
  • помешао 1
  • помилова 1
  • помињати 1
  • помислио 2
  • помишља 1
  • помогнем 1
  • помогнеш 2
  • помогну 1
  • помори 1
  • помоћи 1
  • понашању 1
  • понегде 1
  • понека 1
  • Понеки 1
  • понели 1
  • понешто 1
  • понизни 1
  • понизним 1
  • поново 1
  • понудити 1
  • попа 1
  • Попа 1
  • пописаше 1
  • попнеш 1
  • попрскаше 1
  • попуњавали 1
  • поред 10
  • породица 1
  • поругљивим 1
  • поругљиво 1
  • поруменевши 1
  • поруменели 1
  • поруменеше 1
  • поручају 1
  • посади 2
  • посадио 1
  • посао 1
  • посвршавати 1
  • поседа 1
  • После 12
  • после 31
  • послова 1
  • послове 3
  • послови 1
  • Послови 1
  • послушао 2
  • посматрајући 3
  • посматрао 1
  • посматраше 3
  • поспали 2
  • посрне 1
  • посрнуо 1
  • поставише 1
  • поставом 1
  • постане 1
  • постила 1
  • поступали 1
  • потавни 1
  • потеглила 1
  • Поток 1
  • поток 2
  • Потока 1
  • потока 3
  • потокових 1
  • Потоку 1
  • потоку 2
  • потоцима 1
  • потраја 1
  • потребе 2
  • поутиша 1
  • похара 1
  • похода 1
  • походе 1
  • походио 1
  • Поцркаће 1
  • поче 2
  • почело 2
  • почео 1
  • почивање 1
  • почне 2
  • почупа 1
  • почупао 1
  • пошаље 1
  • Пошао 1
  • пошао 2
  • поштени 2
  • поштеније 1
  • поштено 1
  • поштеној 1
  • поштеноме 1
  • поштовали 1
  • права 2
  • правде 1
  • право 7
  • празна 1
  • празне 1
  • празником 1
  • празнину 1
  • празну 1
  • прамичака 1
  • прасе 2
  • пратила 1
  • пратимо 1
  • пратио 1
  • пратише 2
  • Праштајте 1
  • прва 2
  • прве 1
  • први 3
  • прву 1
  • Пре 1
  • пре 4
  • пребаје 1
  • пребледе 2
  • преварио 2
  • превлачаше 1
  • прегледала 1
  • Пред 1
  • пред 12
  • предадоше 2
  • предмете 1
  • предрасуде 1
  • председник 1
  • предсобље 1
  • пређоше 1
  • презриве 1
  • прекиде 1
  • прекинут 1
  • преко 6
  • прекорно 1
  • прекосутра 1
  • прекрсти 1
  • прекрстио 2
  • прекрштеним 1
  • према 2
  • преминуо 2
  • преноћишта 1
  • преостало 2
  • препасти 1
  • препеченице 1
  • препрегача 1
  • препуно 1
  • пресече 1
  • преслушава 1
  • преступ 1
  • пресуду 1
  • претензија 1
  • претећим 1
  • претрес 1
  • претрне 1
  • претрну 1
  • претрнула 1
  • претурио 1
  • приближи 1
  • приближио 1
  • привеза 1
  • привезан 1
  • привредиш 1
  • привуче 2
  • приђе 2
  • призивао 1
  • призна 1
  • признаде 1
  • Признај 1
  • признај 2
  • признала 1
  • Признала 1
  • признао 2
  • признати 2
  • признаћеш 1
  • пријане 1
  • пријатељ 4
  • пријатеља 5
  • пријатељио 1
  • пријатељство 1
  • пријатељу 3
  • приказа 1
  • прикрајка 1
  • прикрила 1
  • приликом 1
  • прима 1
  • примети 1
  • приметио 1
  • примити 1
  • принесе 1
  • припеци 1
  • приповеда 3
  • приповедају 1
  • приповедали 1
  • приповедао 1
  • приповедати 1
  • приповетке 1
  • припрети 1
  • пристајати 1
  • притегнута 1
  • притегнутим 1
  • прихватио 1
  • причести 1
  • пришапну 2
  • прљаве 1
  • пробаше 1
  • пробија 1
  • пробудити 1
  • провео 1
  • провести 1
  • провири 1
  • проводио 1
  • провуче 1
  • прогласићу 1
  • прогнанога 1
  • проговори 4
  • проговорити 2
  • проговоритит 1
  • проговрити 1
  • прогоњени 1
  • прогореле 1
  • продао 1
  • продаш 1
  • продирући 1
  • продужи 1
  • прође 5
  • прозове 2
  • прозор 1
  • прозора 2
  • прозори 1
  • прозорима 1
  • прозорчићу 1
  • Проклет 1
  • проклета 1
  • проклињали 1
  • промрзнута 1
  • пронађе 1
  • пронађу 1
  • пронаћи 1
  • пронашао 1
  • пропустили 1
  • просити 1
  • Просто 1
  • простре 1
  • протепа 3
  • протокол 2
  • прочита 2
  • прошапута 1
  • прошлим 1
  • прсију 3
  • прсима 2
  • прстима 2
  • пружити 1
  • прут 1
  • прште 1
  • пса 1
  • псалмова 1
  • псалмопевцу 1
  • псалтира 2
  • псето 1
  • пуно 3
  • пунолетан 1
  • пупољак 1
  • пусти 1
  • пустила 1
  • пустио 1
  • пустити 1
  • пустоме 1
  • Пут 1
  • пут 2
  • пута 3
  • путовати 1
  • путови 1
  • Путови 1
  • путу 2
  • пуше 1
  • пушити 1
  • пушка 1
  • пушку 2
  • пушта 1
  • пуштај 1
  • пуштајући 1
  • работа 1
  • раван 1
  • равна 1
  • рад 3
  • рада 1
  • раде 2
  • ради 5
  • радим 1
  • радио 1
  • радиш 1
  • радо 1
  • радовала 1
  • Радован 11
  • Радоване 6
  • Радованом 1
  • Радовану 2
  • радоваше 1
  • радознало 1
  • радост 1
  • радује 1
  • рађа 1
  • разбојем 1
  • развуче 1
  • Развуче 1
  • разгледаше 1
  • разговара 1
  • разговарају 2
  • разговарајући 1
  • разговарао 1
  • разговарати 1
  • разговор 1
  • разговора 2
  • разданило 1
  • раздвоји 1
  • раздражености 1
  • разигране 1
  • разиђемо 1
  • разиђоше 3
  • разиђу 2
  • разли 1
  • разликовала 1
  • разликују 1
  • разложио 1
  • размаженим 1
  • размишља 1
  • размишљајући 2
  • размишљао 2
  • разним 1
  • разноме 1
  • разумела 1
  • разумео 1
  • Разумеш 1
  • рај 1
  • рају 1
  • ракије 2
  • ракијице 2
  • раме 2
  • рамена 1
  • раменима 1
  • рамену 1
  • рано 1
  • раскопчава 1
  • распаљено 1
  • распикућу 1
  • распродаше 1
  • растајати 1
  • растезаше 1
  • растужи 1
  • расхлађивао 1
  • Ратковића 3
  • Рачу 1
  • рачуна 1
  • рачуне 1
  • рашири 1
  • регименте 1
  • реграције 1
  • реграцију 1
  • ред 1
  • редака 1
  • редовно 1
  • реду 3
  • режи 1
  • рекао 7
  • Рековац 2
  • Рековца 4
  • Рековцу 1
  • рекох 1
  • реку 1
  • Ретко 1
  • ретко 5
  • рећи 1
  • реч 2
  • рече 41
  • речи 4
  • речитошћу 1
  • речице 1
  • робија 1
  • робије 2
  • робију 1
  • род 1
  • родио 1
  • родитеља 1
  • рођени 1
  • рођеном 1
  • ропски 1
  • рубље 1
  • ружа 1
  • руже 2
  • ружице 1
  • ружу 3
  • рука 1
  • Рука 1
  • рукав 1
  • рукаве 1
  • рукама 1
  • руке 4
  • Рукова 1
  • рукова 3
  • руковање 1
  • руковао 1
  • руковати 1
  • руком 1
  • рукотворина 1
  • руку 14
  • Румен 1
  • румен 4
  • румене 2
  • руменије 1
  • руменило 1
  • румено 3
  • руменом 1
  • румену 1
  • рупице 1
  • рупицу 1
  • ручак 3
  • ручицама 1
  • ручице 1
  • с 35
  • С 5
  • Са 1
  • са 58
  • сабор 1
  • сабора 1
  • сав 6
  • савија 1
  • савијајући 1
  • Сад 8
  • сад 9
  • сажаљења 1
  • саже 1
  • саклони 1
  • сам 48
  • сама 2
  • саме 4
  • самих 1
  • само 34
  • Само 5
  • самоме 2
  • самоћи 1
  • самоћом 1
  • самртном 1
  • сандук 1
  • сандуче 1
  • сањала 1
  • сањао 1
  • сапутници 1
  • сасвим 4
  • састави 1
  • сата 1
  • сахати 1
  • сахрани 2
  • сахранили 1
  • сахрањена 1
  • сахрањује 1
  • сахрањују 1
  • сачува 1
  • сашије 1
  • св 2
  • сва 8
  • свака 2
  • свакад 1
  • свакада 1
  • Сваки 1
  • сваки 2
  • Свако 1
  • свако 4
  • свакога 1
  • свакојаких 1
  • свакојако 1
  • сваком 1
  • свакоме 2
  • свануће 1
  • сватови 1
  • свачега 1
  • свашта 1
  • све 60
  • Све 7
  • сведок 1
  • сведока 1
  • сведоци 1
  • Сведоци 1
  • свеже 1
  • свежи 1
  • свекра 1
  • свекрве 1
  • свемогућим 1
  • света 3
  • светом 1
  • свету 5
  • светујем 1
  • свећица 1
  • свећу 1
  • свечан 1
  • свешћу 1
  • сви 13
  • Сви 3
  • свију 2
  • свила 1
  • свирале 1
  • свирке 1
  • свих 1
  • свлачењу 1
  • свлачити 1
  • свога 18
  • свој 3
  • своја 1
  • своје 10
  • својим 18
  • својих 5
  • својој 7
  • својом 7
  • својта 1
  • своју 11
  • своме 12
  • свршен 2
  • сврши 1
  • свршити 1
  • сву 2
  • се 288
  • себе 6
  • себи 6
  • севаху 1
  • севкају 1
  • седајући 1
  • седамдесет 1
  • седамнаесту 1
  • Седе 1
  • седе 4
  • седео 1
  • Седи 1
  • седи 5
  • седнице 1
  • сеђаше 1
  • села 2
  • село 9
  • селу 8
  • сељак 1
  • сељака 1
  • сељана 1
  • сељанка 1
  • сељанке 1
  • Сељаци 1
  • сељаци 8
  • сељацима 2
  • сена 1
  • сенка 1
  • сено 1
  • сенци 2
  • сео 1
  • сестра 1
  • сестру 1
  • сети 1
  • сетио 1
  • сетно 2
  • Сећај 1
  • сећају 1
  • Сећао 1
  • сеџадета 1
  • си 26
  • сиву 2
  • сигурно 1
  • сијале 1
  • сијало 1
  • силава 1
  • Син 1
  • син 2
  • сина 2
  • синко 11
  • Синовче 1
  • синоћ 2
  • сину 2
  • синуше 3
  • Сиромах 4
  • сиромах 6
  • сиромаха 1
  • сиромаху 1
  • сиромашка 1
  • сирота 1
  • Сирота 3
  • Сиротиња 1
  • Сирото 1
  • сису 1
  • ситне 1
  • Ситније 1
  • сјаји 2
  • сјајне 1
  • сјајну 1
  • скамијама 1
  • скамију 1
  • скачу 1
  • скиде 6
  • скине 1
  • скинуо 1
  • скинуше 1
  • скоро 5
  • скочи 1
  • скупе 4
  • скупило 1
  • скупимо 1
  • скупише 1
  • скупљену 1
  • слабо 1
  • славуја 2
  • сламни 1
  • слатки 1
  • слатко 1
  • слаткога 1
  • Слегне 1
  • слепим 2
  • слика 1
  • сликала 1
  • слишам 1
  • слободан 2
  • Слободан 2
  • словима 1
  • сломити 1
  • служила 1
  • слутили 1
  • слуша 1
  • слушају 1
  • слушао 1
  • слушаш 1
  • сме 2
  • смеј 1
  • смејао 2
  • смејати 1
  • смеје 1
  • смејући 1
  • смела 1
  • смемо 1
  • смео 1
  • сместио 1
  • смехом 1
  • смешењем 1
  • смеши 2
  • смешила 1
  • смештена 2
  • смишљао 1
  • смо 4
  • смркавати 1
  • смркло 1
  • смркне 2
  • смрт 1
  • смрти 4
  • смрћи 1
  • сн 1
  • Сн 1
  • снагом 1
  • снажна 1
  • снажне 1
  • снажну 1
  • снаје 1
  • снао 4
  • снаха 2
  • снег 3
  • снежним 1
  • снежно 1
  • сносио 1
  • соба 1
  • собе 4
  • соби 2
  • собом 2
  • сопственом 1
  • софре 1
  • спава 3
  • спавају 2
  • спавам 1
  • спали 2
  • спалио 1
  • споља 2
  • спрема 1
  • Спреми 1
  • спреми 2
  • спремно 1
  • спусти 1
  • Србија 1
  • Србије 2
  • Србији 4
  • сребрни 1
  • сребрним 1
  • сребрњаци 1
  • среди 3
  • среду 1
  • срезу 3
  • Срема 1
  • Сремац 36
  • Срему 1
  • Сремца 6
  • Сремцу 1
  • Сремче 1
  • Сремчев 2
  • Сремчева 2
  • Сремчевој 2
  • Сремчевом 2
  • сретају 1
  • сретоше 1
  • срећан 2
  • среће 1
  • срећна 1
  • срећно 1
  • сркнуо 1
  • срмали 1
  • Српкиња 2
  • срца 1
  • срце 12
  • срцем 1
  • стаде 3
  • стадоше 3
  • стакленце 1
  • стаклета 1
  • стане 1
  • Стар 1
  • старам 1
  • старао 1
  • старац 17
  • Старац 5
  • стараца 1
  • старачки 1
  • Старе 1
  • старе 2
  • стари 21
  • Стари 6
  • старијега 1
  • Старији 1
  • старијим 1
  • старим 2
  • старих 1
  • старо 2
  • старог 1
  • старога 6
  • стародревног 1
  • староме 2
  • старост 3
  • стару 1
  • старца 4
  • старцем 1
  • старци 1
  • старче 3
  • старчевим 1
  • старчић 1
  • стаса 1
  • ствар 1
  • Ствар 1
  • ствари 5
  • стварку 1
  • стегао 1
  • стегоше 1
  • стеже 1
  • стезаше 1
  • стене 1
  • стигао 1
  • стигли 1
  • стидљиво 1
  • стискиваше 1
  • стих 1
  • стихире 1
  • стојали 1
  • стојаше 2
  • стоје 1
  • стоји 4
  • стојиш 1
  • Стојна 22
  • Стојни 2
  • Стојнино 1
  • Стојном 2
  • Стојну 2
  • стоку 1
  • стражаре 1
  • страна 1
  • странац 1
  • стране 2
  • страни 2
  • странпутицама 1
  • странпутицом 1
  • странцем 1
  • странчево 1
  • страсти 2
  • страховито 1
  • страшљиво 1
  • страшне 1
  • стреји 1
  • стрепела 1
  • стресао 1
  • стрина 1
  • стрица 1
  • стручак 2
  • стук 1
  • ступио 1
  • су 59
  • суве 2
  • сувим 1
  • сувише 1
  • суво 1
  • суву 2
  • суд 2
  • суда 3
  • суде 1
  • суди 1
  • Суди 1
  • судија 3
  • судије 1
  • судио 1
  • суднице 1
  • судови 1
  • судовима 1
  • судски 1
  • суду 2
  • суђења 1
  • суза 1
  • сузама 1
  • сузе 11
  • сукнене 1
  • сукња 1
  • сумњам 2
  • сумњаш 1
  • сунце 1
  • сунчев 1
  • сунчевим 1
  • сунчевог 1
  • суочења 1
  • суочење 1
  • сутра 3
  • Сутра 4
  • сутрадан 1
  • Сутрадан 1
  • та 11
  • Та 8
  • табаку 1
  • табле 1
  • тавна 2
  • тавница 2
  • Тај 4
  • тај 6
  • тајанствено 1
  • тајне 2
  • така 1
  • Такве 1
  • Тако 11
  • тако 25
  • такођер 1
  • таком 1
  • таласа 1
  • таласале 1
  • таласаше 1
  • Талијани 1
  • таман 1
  • тами 1
  • тамо 8
  • танка 1
  • танком 1
  • танку 1
  • твога 1
  • твој 1
  • твоја 3
  • твоје 2
  • твоји 1
  • твојом 1
  • твоју 1
  • тврд 1
  • тврдише 1
  • тврдо 1
  • тврђаше 1
  • Те 1
  • те 33
  • тебе 6
  • теби 5
  • тевтер 1
  • тек 11
  • Тек 3
  • текоше 1
  • теку 2
  • телесно 1
  • теме 2
  • темењачу 1
  • Темнићана 1
  • тепајући 1
  • терет 1
  • тесан 1
  • течношћу 2
  • тешише 1
  • тешких 1
  • Тешко 1
  • тешко 4
  • тешком 1
  • ти 68
  • Ти 7
  • тим 1
  • тиме 1
  • тих 1
  • тихи 1
  • тихо 4
  • тицало 1
  • тице 1
  • тишину 2
  • тканицама 1
  • ткати 1
  • тке 1
  • То 12
  • то 61
  • тобом 2
  • тога 12
  • тој 2
  • толи 2
  • толика 1
  • толике 2
  • толико 5
  • толиког 1
  • том 3
  • Томе 1
  • томе 18
  • тоном 1
  • торбарити 1
  • торбицу 2
  • торбу 1
  • трава 1
  • траг 1
  • трага 3
  • трбух 1
  • тргне 1
  • тргнувши 1
  • Треба 3
  • треба 5
  • трезан 1
  • тренутак 1
  • тренутку 1
  • трепавицама 2
  • трећег 1
  • трећи 1
  • Трећи 1
  • трже 5
  • три 12
  • тридесет 1
  • трљаше 1
  • Трпи 1
  • труди 3
  • Ту 10
  • ту 17
  • туга 1
  • туђој 3
  • туђу 1
  • тужним 1
  • Тужно 1
  • тужно 2
  • тужну 1
  • тупим 1
  • тури 2
  • Турски 1
  • турским 1
  • Турскога 1
  • Турскоме 1
  • тутор 3
  • тутора 3
  • тутори 1
  • туторима 1
  • тутору 2
  • ћара 1
  • ћата 4
  • ћати 1
  • ћатици 1
  • Ћато 1
  • ћато 2
  • ће 51
  • ћелава 1
  • ћемо 7
  • ћеш 5
  • ћилимима 1
  • Ћосић 3
  • Ћосићу 1
  • ћошету 1
  • ћу 10
  • ћурак 1
  • ћуре 1
  • Ћут 1
  • ћутала 1
  • ћутао 2
  • ћуташе 6
  • ћутећи 4
  • Ћути 1
  • ћути 4
  • ћутиш 1
  • У 10
  • у 224
  • убрисавши 1
  • убудуће 1
  • уведоше 1
  • увеле 1
  • увело 1
  • увераваше 1
  • уверио 1
  • уверити 1
  • уво 1
  • увредио 1
  • увређени 1
  • увређено 1
  • увуче 1
  • угасе 1
  • угрејани 1
  • угурсуз 1
  • угуше 1
  • угуши 1
  • угушила 1
  • угушити 1
  • угушиће 1
  • удара 1
  • ударајући 1
  • удари 3
  • ударивши 1
  • ударимо 1
  • ударише 1
  • удесили 1
  • удешене 1
  • удубе 1
  • удуби 1
  • удубила 1
  • уђе 3
  • уђи 1
  • Уђоше 1
  • уђоше 3
  • уже 1
  • уживао 1
  • уз 3
  • уза 1
  • узбуђеним 1
  • узбуђености 3
  • узбуњених 1
  • узверено 1
  • узвикне 1
  • уздахне 2
  • уздахну 3
  • уздахнувши 3
  • уздизало 1
  • уздисаше 1
  • уздржати 2
  • уздрхталим 1
  • узе 8
  • узели 1
  • узети 1
  • узеше 1
  • узимао 1
  • Узми 2
  • узми 4
  • уједанпут 1
  • ујела 1
  • ујео 1
  • ујутру 1
  • укопана 1
  • украо 1
  • укусно 1
  • улазе 2
  • улето 1
  • уљудним 1
  • уљудности 1
  • умало 1
  • уме 1
  • умела 2
  • умео 2
  • уметути 1
  • умилити 1
  • умилношћу 1
  • умиљато 2
  • умиљату 1
  • умири 2
  • умножи 1
  • уморна 1
  • умотавала 1
  • умрети 1
  • умукоше 1
  • унакрст 1
  • унаоколо 1
  • уопште 1
  • упале 2
  • упалио 1
  • Упалио 1
  • упамти 1
  • упамтити 1
  • упита 1
  • уплашена 1
  • уплашено 1
  • уплашену 1
  • уплела 1
  • упола 1
  • управ 1
  • управља 1
  • управо 2
  • упре 1
  • упрепашћена 1
  • упрло 1
  • упрљао 1
  • упро 2
  • упутио 1
  • урађене 1
  • уредио 1
  • урезале 1
  • урођеном 1
  • усиса 1
  • Ускрсу 1
  • уснама 2
  • усне 4
  • усницама 1
  • уснице 1
  • усред 3
  • устезаше 1
  • устима 1
  • устрепелим 1
  • устрептали 1
  • устрепталим 1
  • уступи 1
  • усуди 1
  • усхићено 1
  • усхићености 1
  • усхићења 1
  • усхићењу 1
  • утекао 1
  • утоме 1
  • Утоме 2
  • утулио 1
  • ућутао 1
  • ућуташе 1
  • ућути 2
  • ухватила 1
  • ухватили 1
  • ухватио 1
  • ухватише 1
  • Ухватише 1
  • уча 12
  • Уча 3
  • ученика 5
  • ученике 1
  • учеником 1
  • ученику 4
  • ученици 2
  • учи 1
  • Учини 1
  • учини 2
  • учинило 2
  • учинио 3
  • учинити 1
  • учио 2
  • Учитељ 16
  • учитељ 34
  • Учитеља 1
  • учитеља 13
  • учитељеве 1
  • учитељево 1
  • учитељем 5
  • учитељи 1
  • Учитељу 2
  • учитељу 20
  • учиш 1
  • учо 7
  • учу 1
  • ушао 1
  • ушију 2
  • фамилије 1
  • фигуре 1
  • форме 1
  • фрулице 1
  • ха 1
  • Ха 2
  • хајд 1
  • Хајдук 1
  • хајдук 2
  • хаљина 1
  • хаљине 1
  • хапсу 3
  • хартије 2
  • хартији 1
  • хартијом 2
  • хвала 2
  • Хвала 2
  • хвали 1
  • хваташе 1
  • хе 2
  • Хе 4
  • хиљаду 1
  • хладан 1
  • хладно 1
  • хладном 1
  • ходати 1
  • ходника 2
  • ходнику 1
  • ходу 1
  • хоће 3
  • хоћеш 1
  • хоћу 2
  • Хоћу 3
  • храпава 1
  • храста 1
  • хте 4
  • хтеде 1
  • Хтеде 2
  • хтедох 1
  • Хтео 1
  • хтео 3
  • Цвети 5
  • цветовима 1
  • цвеће 10
  • цела 1
  • целивају 1
  • целим 1
  • цело 2
  • целој 1
  • целом 2
  • целоме 5
  • целу 3
  • цео 1
  • Цинцарин 1
  • црвена 2
  • црвени 1
  • црвеним 2
  • црвеном 2
  • црепићи 1
  • цркве 1
  • црн 1
  • црне 1
  • црним 1
  • црних 1
  • црног 1
  • чак 3
  • чакшира 1
  • чакшире 1
  • чарапама 1
  • чарапе 2
  • чаршавима 1
  • чаршији 1
  • чаршију 1
  • чаршинлије 1
  • час 4
  • часа 1
  • Часак 1
  • часловца 1
  • часови 1
  • част 1
  • часу 2
  • чаурице 1
  • чаше 1
  • чашу 1
  • чедо 1
  • чежњом 1
  • чезнуо 1
  • чека 5
  • чекају 1
  • чекајући 1
  • чекао 2
  • чекати 1
  • чекаху 1
  • чекаше 1
  • чела 1
  • Челица 1
  • чело 4
  • чељад 1
  • Чељад 1
  • чему 6
  • чепрка 1
  • често 1
  • четврт 1
  • четвртак 1
  • четири 1
  • четрдесет 1
  • чибука 1
  • чија 2
  • чим 1
  • чиме 1
  • чини 3
  • чинило 3
  • чинио 2
  • чинити 1
  • чиста 3
  • чисти 1
  • чисто 3
  • чистоте 1
  • читав 2
  • читавом 1
  • читај 1
  • Читај 1
  • читала 1
  • читати 1
  • читаш 1
  • чича 1
  • чланови 1
  • човек 16
  • Човек 2
  • Човека 1
  • човека 5
  • човеку 1
  • човече 1
  • чувајте 1
  • чуда 2
  • чуде 1
  • чудио 1
  • Чудише 1
  • чудна 1
  • Чудна 1
  • чудне 1
  • чудније 1
  • чудо 1
  • Чудо 1
  • чује 1
  • чујем 2
  • чујеш 1
  • Чујеш 1
  • Чуо 1
  • чуо 2
  • чути 1
  • чуше 1
  • шала 2
  • шалити 1
  • шапутао 1
  • шапуташе 1
  • шапућу 1
  • шарала 1
  • шарати 2
  • шарене 1
  • шарени 1
  • шареним 1
  • шарено 2
  • шарену 2
  • Швабе 1
  • шврља 1
  • шесет 1
  • шест 2
  • шибу 1
  • шије 2
  • шиљао 1
  • шиљаст 1
  • ширило 1
  • ширитима 1
  • широких 1
  • шити 1
  • шкиљи 1
  • Школа 1
  • школа 2
  • школе 5
  • школи 1
  • школскоме 1
  • школу 3
  • шкрипећи 1
  • шљивама 1
  • шљунак 1
  • Шта 14
  • шта 31
  • штета 1
  • штиковану 1
  • што 68
  • штогод 1
  • штошта 1
  • шуњао 1
  • шупљину 1
11398 matches
о спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога ра 
ча, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки 
d="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад  
ћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, т 
е уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst 
ш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слоб 
еле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зр 
а му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tek 
 гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи 
а тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисл 
“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где  
е да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким ма 
у, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена он 
ал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић бе 
њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Н 
 је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> < 
 на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, ал 
т беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали  
ди, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Ст 
и хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а с 
Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скуп 
rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би паш 
 некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{ 
е да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p ren 
ме зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend=" 
кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никол 
 је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Ср 
о ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, пи 
уњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан те 
 цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би д 
тале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мир 
као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са 
теде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цв 
. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гла 
апетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром  
d="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} А 
ећа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако стар 
end="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице 
 нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p 
Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst" 
то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="T 
; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, на 
ажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и н 
алостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па  
едео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а п 
 и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst" 
е... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се п 
се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију ст 
лији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. < 
идео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се нас 
 приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,.. 
ер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све шт 
 дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје о 
пут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загле 
end="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше  
ра беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се  
и према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да м 
 крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; 
 чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмет 
и јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта 
ође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!.. 
="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему  
end="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и по 
p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst 
сматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим  
дграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мат 
аћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се  
им Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви 
 се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стр 
мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S}  
још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, 
и од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу 
.. </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst" 
нима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одг 
 rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код зап 
ође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!. 
и што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, не 
..{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не вер 
?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко 
ори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и ш 
оћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p  
d="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци ми 
ац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот  
 страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим  
 љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли  
, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је срк 
устоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније!  
ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било пог 
 стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет 
ekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; к 
тио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: ра 
 му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се ч 
са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} 
ије: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p>  
чевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се вес 
нога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете 
и ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— 
nd="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="T 
 и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве 
није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану 
 учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tek 
="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Teks 
ски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се 
p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха 
сли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бо 
сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Си 
ироких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са  
Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био 
ложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће 
. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и  
не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би  
">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице с 
t">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, си 
чинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а  
 Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у син 
"Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S}  
 А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за 
 други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели 
је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено поглед 
p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам п 
d="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p 
 година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ ника 
 зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити све 
 кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах 
ма — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, п 
а тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на ти 
че, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која  
пућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после реч 
но корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио...  
нђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда т 
нкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оста 
а ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst"> 
чар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} 
алио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ 
д је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} 
едеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суо 
писа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће  
тан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни б 
 нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове реч 
их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p 
има се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соб 
е наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто 
волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са С 
читељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметови 
в задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend 
 сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p r 
 неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости припове 
баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицам 
ловину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много 
да ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази  
тко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесн 
 али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака 
е ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је  
ече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што  
 који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих 
устили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље го 
несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пр 
— Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упр 
што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило 
Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{ 
ргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота же 
>— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спрем 
де никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као ј 
> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад 
 rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино дев 
иједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И  
 слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих п 
т пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку ме 
 у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па 
и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! 
, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend= 
и стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате 
апетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом  
ће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе.. 
 муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће  
мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... < 
е шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="T 
 верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли  
ош сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бит 
уди били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} 
 срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није ум 
жанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети...  
ра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу 
дају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које  
авница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац  
и или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај коно 
м погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође ру 
лио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га теш 
здржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не  
то је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као д 
г ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p ren 
обро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Teks 
препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ни 
ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tek 
овек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="T 
полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p 
} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тих 
е то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе  
да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. кап 
ле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије н 
кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а се 
 додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="T 
ekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља 
Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова њег 
>— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија 
: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је  
учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога за 
д вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p ren 
ekst">— Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати,  
обро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst 
 кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; 
ни, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђ 
ли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не 
учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те  
 забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неко 
 босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p r 
одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p>  
ди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tek 
сом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивал 
 права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке 
слиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, 
ткако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у луг 
t">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учите 
за старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Ја 
н ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна  
>Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили 
а, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће ч 
Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао 
анас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе оч 
 би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али н 
st">— Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и муче 
на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за не 
а, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све ис 
икоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно  
опати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно,  
 робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој  
Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва дв 
гло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беш 
, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како  
Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају ка 
nd="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш к 
ekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да в 
де га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се н 
">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигд 
 <p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам 
питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци  
узе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десе 
или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопа 
..{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, п 
ала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живот 
S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево 
капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године,  
S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изи 
а спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај м 
t">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} 
ekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад пос 
а не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забу 
Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала С 
е људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава м 
} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми ј 
пим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tek 
 данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, 
rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој бра 
Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћ 
 дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам 
га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за  
че кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта  
ћи, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој 
<p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу  
.. себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви н 
кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна злат 
га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених стра 
овећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило ил 
кала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није призна 
Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога с 
ћу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, си 
rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се  
 привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у ц 
ој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој 
е...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему. 
 једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на пр 
оском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а 
оштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешт 
 као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак 
nd="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му  
учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и п 
. — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оно 
болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Teks 
но девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа.. 
Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љути 
rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгро 
омах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем,  
се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запали 
p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није ника 
d="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што  
нама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга 
nd="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох 
је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне  
ушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви 
Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га 
ме дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако 
</p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, нем 
а овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није 
p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су та 
ону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p  
: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајућ 
а њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао 
 Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад за 
икрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког  
ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није 
ре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела 
} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са св 
; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, 
које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он с 
="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам ви 
е видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> 
 ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у бла 
, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S 
 Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даљ 
конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико  
врђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онам 
полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S}  
оше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучиш 
} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угуш 
S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани  
моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не 
ekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p  
а сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад с 
>— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend= 
м, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грозн 
 поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђац 
мни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно вр 
 по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет п 
о неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти нау 
љу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни  
 на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече 
... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p 
оску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, 
, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче  
 оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за в 
м: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити.  
<p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од б 
нам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше 
о луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми 
здахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . .  
ја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено дев 
 ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину најв 
су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“.  
сетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже мла 
>— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад,  
а, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог ј 
акати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце јед 
ekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који 
 лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да 
има... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tek 
 Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко сме 
end="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болов 
говима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се  
 образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p ren 
ица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend=" 
 киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p>  
људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, се 
 се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... 
н има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо 
 изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима  
end="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држ 
а осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и  
награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан  
 чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tek 
} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути  
 А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу 
ерити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Бели 
њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све,  
Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно пр 
жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да  
>То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који  
кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао са 
е Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А о 
...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, 
дела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} 
за о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је поглед 
исок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не  
end="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је ис 
<p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци 
тије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те 
 богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласић 
, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим бо 
Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је гов 
 године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно 
ила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, 
рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после нај 
p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други припове 
 наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер —  
ћи у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не м 
седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tek 
 жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, до 
адоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћоси 
<p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би чове 
ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Бо 
">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љуб 
учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет м 
} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са 
">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити. 
 та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то врем 
Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, 
 <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p  
а од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало 
у загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак 
 кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајућ 
 било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је сво 
iv> <p rend="Glava"><ref target=""> TC "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p ren 
""> TC "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_C 
за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице 
; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су и 
ни.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марам 
ањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то 
и од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле:  
{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох,  
end="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је зла 
у жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађе 
 бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбан 
а, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је  
војче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и  
ву тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде ис 
...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-тр 
 стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица 
а распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђ 
! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонц 
е дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ 
а држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и мла 
апалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ прет 
рава Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које  
ом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи 
урскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кући 
е, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци 
!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава 
ија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвет 
 А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">—  
о отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p re 
 дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да м 
 утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p  
апетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи,  
 синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све о 
окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио 
пше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ  
Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин деве 
. . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> < 
м што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је 
 кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више 
а окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо  
 пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где  
к или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват уш 
ламу, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамти 
ед, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари С 
ала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече 
ак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњч 
ј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих прете 
ја му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетан 
о је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији умету 
d="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, дру 
ак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за жи 
ло довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући  
 руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком 
ти и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; н 
 је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди 
t">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да 
пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му сину 
ма!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала 
nd="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!... 
ати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком 
ено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако 
 што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p r 
 напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага  
 да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом 
p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам б 
х преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега М 
о би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога старо 
ике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворен 
и кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— 
једне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше р 
томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он  
е, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S 
 И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи 
<p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе зам 
нала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p 
 </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити 
аше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуч 
ецом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем  
ским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намешт 
една дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону с 
из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало  
 благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би  
уно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бле 
оме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гоми 
 </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, к 
едва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жал 
е наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа 
и, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест годин 
нуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад 
ник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, 
псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види 
таре руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се у 
протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се  
rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући 
иној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst" 
етоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Te 
S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио  
ка туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек то 
, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није 
е на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се  
а мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину 
 босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим  
д једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му дос 
ћ, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да  
а, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, он 
љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су 
алили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста,  
ко ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестр 
оворила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени љу 
ођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разг 
е у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend 
зана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S}  
срећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га до 
рачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да 
ивац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </ 
јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те с 
ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канов 
и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{ 
зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би с 
е и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле с 
 времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S}  
 брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио ка 
ки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, 
икад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу ц 
аријега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!. 
ко је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; ал 
о; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисав 
да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend=" 
кога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела.. 
елу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бег 
е онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугл 
аш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе пр 
} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу јо 
а мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневн 
а више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, 
ку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и  
овала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синк 
бо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, п 
де видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а  
кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто 
ницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале 
у плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена ж 
ном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше за 
p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домов 
 </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у па 
во. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Б 
а, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним  
га казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштига 
 Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Teks 
а се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још ј 
. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо ра 
ного којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу  
тко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орез 
 </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из ма 
/p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у 
игне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одре 
тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет зап 
а младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Кап 
о се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва р 
. . . . . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухва 
 Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је и 
је; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезну 
стале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она 
ла?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у сел 
да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . 
ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p 
ларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован санду 
е дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са о 
> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, ус 
ве разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S 
rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша  
могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр вар 
во дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има  
у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванк 
руги, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели з 
а имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ ка 
зим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним сме 
а дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} 
ри... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па 
вати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ к 
нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуд 
="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p>  
ма, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш ка 
ток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде 
н бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га дов 
">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се о 
о, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонци 
мо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не приз 
о доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst" 
 лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p r 
 — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како 
сав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакл 
 па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда 
ме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{ 
нопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Teks 
и, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби 
 не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> < 
пао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се  
не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend 
и неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, н 
а, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца 
о! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други пр 
/p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га 
..{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми  
Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p re 
 снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S 
 пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету,  
} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут д 
ћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога нем 
лазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за 
итеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, 
и цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} За 
анове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови к 
љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, ж 
е сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; с 
што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свиј 
kst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине бог 
>Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године,  
end="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади и 
умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га  
 али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Мили 
 лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p ren 
"Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога поже 
з псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О,  
.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио ос 
и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплака 
оведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу... 
ао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p re 
видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахн 
лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— П 
емац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} С 
 целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фи 
ћи, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милис 
даше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дуб 
брисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Teks 
у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p>  
 свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кад 
ца, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са у 
грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на 
и очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} 
 уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па ј 
 Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци 
а у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти по 
е своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си неви 
 покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} На 
помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема 
иља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . .  
алеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога 
 капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </ 
м запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени ј 
ма обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сет 
ема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кће 
е прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јо 
ла живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болно 
и. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болес 
апример, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га  
 изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је 
 </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти ј 
</p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца  
 није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са  
авац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалос 
види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи 
ја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е,  
скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да  
>— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане  
S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верује 
а да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После про 
погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend 
p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та ниј 
војим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милис 
 учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, ка 
 оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а 
Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више в 
 њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већ 
ове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тај 
протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није  
 измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме,  
<p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погл 
сника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— 
добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад  
t">— Узми, пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беш 
 питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болн 
">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник ни 
ошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озб 
и би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица 
 напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend=" 
унац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до је 
 од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета 
же очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео 
/p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напит 
!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривају 
а лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта  
а јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! < 
Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Мо 
се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео св 
..{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени јед 
главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корача 
 озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана б 
ку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урез 
и које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p  
/p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, има 
е; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} 
љка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">—  
ekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... 
 <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и ј 
Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!. 
но лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи к 
} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst 
Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисл 
па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна  
е право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису... 
ајвеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као  
уче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Ми 
подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst"> 
<p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, он 
{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!. 
бри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш д 
у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам  
би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше страна 
томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беш 
нај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја. 
гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; 
 ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децо 
је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито л 
икад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разглед 
 му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У 
и, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној т 
 никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мен 
 прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша. 
 је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орл 
шао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за  
>— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p  
оје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође  
е хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога учен 
. </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?. 
о његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p rend=" 
d="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице,  
на диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После  
вар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те,  
рца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и неш 
 иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће  
рашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити п 
} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окре 
мела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образим 
невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала  
камијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако оп 
овој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новц 
 сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно  
им узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе 
је му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештиц 
и, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p  
а свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало ж 
то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводи 
ели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?...  
е једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико муч 
Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и  
огима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst 
то, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрек 
јега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ 
 главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све 
о, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p>  
егне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу љ 
ацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме  
 путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S 
еко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па 
ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у 
о да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо п 
још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он  
ао у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника се 
у...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нест 
 <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца 
е Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црв 
олазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p re 
ме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скуп 
ао за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође 
проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана мори 
лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштов 
око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а 
колине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p 
 а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} 
end="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљ 
<p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржа 
..{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у 
адовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне  
p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаш 
ми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га  
</p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човек 
st">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се 
пну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Рад 
!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као 
ка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи.  
 кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, п 
живао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било 
оже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да ј 
ше?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он 
неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tek 
чуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина сн 
У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми  
не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара 
, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, пос 
ука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend 
у учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што 
чи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Р 
>— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме луг 
/p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш... 
едрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам г 
 </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше п 
редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну т 
p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога ку 
 деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је ње 
<p rend="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други ник 
 <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено  
ба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико дру 
<p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!... 
</p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tek 
 прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвено 
озденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету праз 
 напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа  
Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, уч 
арао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њи 
 тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш 
 ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајд 
 </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> < 
ликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује к 
 зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, леп 
тене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад 
рзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна кр 
ше жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, 
 свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, ш 
 децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend=" 
младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p 
 капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере т 
аљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst 
анин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученик 
.{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве 
 Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да  
е долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text 
end="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> 
је осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па  
реостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у ба 
иховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари злик 
p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране м 
 право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само јед 
огу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: 
као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још д 
губише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму 
укао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма,  
ке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло 
ђе странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад ве 
Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев 
 да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Ме 
 кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало  
 ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њо 
иће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p r 
здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">—  
лижњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се учен 
кијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и з 
прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, 
оји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола 
 лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут забол 
оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена 
 не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p>  
ад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љу 
има или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасј 
вео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи  
ли само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака,  
 опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и  
вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо,  
лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p ren 
говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је ис 
?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је ме 
ле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} 
т са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село 
{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па 
мо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до кућ 
, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрсти 
сказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{ 
а, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе бол 
огледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио. 
ква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу  
ekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Нико 
био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цв 
ене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend= 
 полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно ме 
 пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шт 
дна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула н 
и.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде  
ј исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С  
нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болесн 
овек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш 
У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћат 
{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостил 
а има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Кр 
 земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташ 
е како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} 
 </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу ру 
"Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тв 
и у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} 
фарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на д 
му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, р 
разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све  
по цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како и 
а та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога  
 </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, г 
га.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је о 
ем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наш 
ра, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по  
ле ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из  
, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} С 
стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку  
ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај ш 
, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод  
м; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и  
чење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; 
исав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки 
ну белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим  
леда, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она 
 псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча 
ић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете 
Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’ 
ок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="T 
Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу соб 
м у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; 
 да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљун 
на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и  
ом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p>  
онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на д 
о Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет  
роз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци пр 
здалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вију 
.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се 
да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе 
иле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на  
ет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или ореза 
о сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећни 
амислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са св 
 више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један  
е оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst 
>— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А 
погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче  
ти ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst 
попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чист 
а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један  
ре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он.. 
илисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а 
ријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су  
лићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за п 
би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за друго 
ekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рам 
st">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst" 
 гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, 
 шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрека 
знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је  
глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чека 
 сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе д 
оћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, госпо 
ла као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћ 
 приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче 
е те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питај 
ровири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све ум 
мо мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави,  
 његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загле 
о, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љ 
ом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацим 
> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше  
ше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Ча 
чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малак 
 па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али са 
еђу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, ју 
кле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао. 
 очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, 
и о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта 
 Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, ва 
јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша мора 
иказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато г 
 суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале  
це нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда  
. </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Б 
 у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац ј 
дуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници  
 се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио 
ном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том теч 
d="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади из 
 на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p r 
 отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога а 
повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне  
ивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали  
 неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота м 
штољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И о 
јући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до уши 
похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— 
н!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend=" 
... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи  
 капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кме 
ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац п 
>— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени,  
 А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике с 
t">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело 
време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десн 
о загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или 
адимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, 
оје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а  
аравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> < 
н и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусен 
 и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. < 
 узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је виси 
 Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S 
 изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео  
ри толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напил 
орили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна 
 разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га пров 
Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горе 
ина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и с 
ао и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, 
nd="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst"> 
сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Teks 
"Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а  
ац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила. 
 пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Г 
 <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован 
"Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје  
у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде  
 упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену к 
 наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у вар 
елој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лут 
ечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је т 
ната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пу 
ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је ра 
похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у 
, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Ст 
ру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружани 
а Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок мома 
 говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комш 
..{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то н 
дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За ж 
е поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га 
више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у њего 
ца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, баб 
чара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а  
 — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити  
откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момц 
говори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S}  
момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамн 
е сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да оби 
 и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше сам 
него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да  
гог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима око 
Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу по 
не лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци и 
м, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци нек 
емац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све 
кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек ко 
иповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе  
end="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на  
nd="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагу 
 беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу о 
ема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Мили 
? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и  
ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кора 
ељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да с 
о о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му  
оја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио  
зну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је н 
м, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и 
 <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и п 
аш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о к 
} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хт 
оћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — п 
 белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је д 
 све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле  
S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе м 
у даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места к 
 С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му  
де не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре 
 се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, 
end="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поште 
сле подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он 
ола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из  
аш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend=" 
 нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, 
p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљ 
едало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је  
 живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Мили 
лика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз  
end="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ  
амо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако  
исава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend=" 
а руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде 
и и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве,  
ћу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend=" 
/p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није 
ељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани м 
ао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара 
добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми 
{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не ви 
т, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш т 
опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst"> 
ојој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Пл 
 га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео  
жарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му 
а јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јо 
днога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију.. 
 ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ства 
Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p re 
а да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чел 
ђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је б 
о твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи с 
н на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— 
 се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst 
човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он са 
орео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна 
 па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах стара 
до и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . .  
> <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему н 
читељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p 
С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматра 
 Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{ 
е и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све б 
 врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна  
ом водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје 
 rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија 
х није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који  
огао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти п 
 ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend= 
а залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре до 
своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">—  
з недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно  
kst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо прем 
ekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па к 
rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој 
Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst 
туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе  
беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га  
 Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му с 
е јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу нап 
увара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, 
је ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p re 
аш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане 
"Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с 
S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурн 
а ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се 
н син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се  
{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дет 
 до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капета 
 гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се  
а шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p r 
ба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и  
 ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добр 
 Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од 
ила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Teks 
ећ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало н 
о, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да  
 то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Ст 
га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!...  
па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Је 
вено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада 
ав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један 
ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да 
и ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— 
еки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао 
ивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура 
 покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, ј 
ша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све 
 ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда 
заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет,  
 Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p ren 
ј беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Си 
а веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме  
дај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, до 
ођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то в 
ао да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред с 
и са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необи 
 — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који с 
ремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрет 
 пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе,  
 признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први м 
о се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, уст 
 није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и сл 
 </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији н 
ову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном каме 
а, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!... 
 таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман пета 
? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је 
ао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кр 
="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који ј 
, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најр 
end="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озби 
размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено п 
="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три м 
гати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудућ 
 у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн ка 
ка је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, бели 
бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— 
е младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би 
"Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љ 
 она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш  
и наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти  
е да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук 
 та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка,  
м поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало. 
ко мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он  
рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну м 
ућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ 
пио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни  
 А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, 
; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе... 
, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећни 
и учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је 
ету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она н 
 Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила 
ле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела 
.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и п 
их судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слобод 
S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека н 
рео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено с 
"Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али 
је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} М 
сред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља 
 му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш 
болело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше не 
 свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напре 
би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> 
не љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те б 
го ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да 
вог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџ 
ајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... 
end="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је 
 њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој  
, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непо 
"Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се 
учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда о 
kst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи 
очивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би 
ридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учит 
га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На  
d="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашч 
ком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача,  
 без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, 
сте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </ 
rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! —  
Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљ 
 нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који ј 
 Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати!  
..{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта  
ад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. 
ај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију учени 
 жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!. 
ледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, 
лице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до ње 
 дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Ј 
{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tek 
t">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, а 
} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако са 
kst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— 
аде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја  
ио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господин 
стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... 
мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе 
— рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је 
шију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умил 
а дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, приз 
гледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мен 
беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисав 
унце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову те 
kst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кне 
ити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трж 
о да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек  
 немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено  
о, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешиш 
{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори:  
а у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сив 
коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?.. 
леда како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој дол 
 онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </ 
би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, 
те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старос 
не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Te 
ашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p 
лију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан ск 
код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час  
је, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећа 
"Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, ст 
била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је  
 својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — 
тојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свак 
м кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све  
ештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за т 
нао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и п 
чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, п 
{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он ду 
које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Пок 
притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти шт 
ио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаш 
p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Ал 
t">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарв 
ekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је 
Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближ 
 Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Te 
 онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући 
 у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и суз 
им људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с 
у, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај 
t">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за 
ја, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S}  
е побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој 
ekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p ren 
мац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда 
да поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут 
клонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend 
ка нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта  
ј вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема  
да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахран 
 и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прог 
варале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијат 
ekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога 
близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, п 
> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна 
 да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање. 
е. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старос 
илисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом 
у људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох 
.. </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше 
ође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа зап 
="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе  
...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познај 
 <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богданов 
злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst" 
редадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам  
рео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удуб 
и да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогоре 
.{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покуш 
ога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац се 
="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко с 
гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо кате 
у тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Te 
 ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица  
, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са ње 
 заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле  
а му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде у 
 и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га 
p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и  
га капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову  
— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник шт 
 Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Н 
ао мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа ст 
по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част.. 
е на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој суз 
од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је 
згорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гр 
 му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="T 
 мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава тре 
="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покој 
st">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. < 
е украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst 
 мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље 
чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А 
одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из 
ели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">—  
ом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tek 
е... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, ми 
причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовн 
ера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читаво 
 млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове зла 
чим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> < 
око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне неср 
питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељ 
пет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога н 
 наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедај 
="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са цр 
.{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима 
је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p 
офре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајц 
, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога д 
гњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у бел 
атељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S}  
та да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} 
а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Уч 
ш довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесе 
старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељ 
 кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он  
 исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спа 
и помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим!  
како, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злат 
 </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и дру 
 љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, удара 
ти. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — 
иво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку 
ини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући  
 у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је за 
 био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и 
елића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p 
добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету. 
 запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од  
у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са 
... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну 
је, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показив 
ећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p r 
 блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, а 
идео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у мла 
оју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим м 
века...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен 
} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S}  
о.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавају 
 рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све испр 
о један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова  
лој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а у 
 </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Пит 
ојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се  
е Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је заж 
 rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме т 
учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... 
 све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p 
 се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и  
и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види ш 
шиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она ниј 
иколиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога  
 ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна  
е заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се 
евог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћ 
ељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпрати 
о.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзн 
велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута ша 
у.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда м 
една по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p  
 видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом по 
 пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз н 
се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног пар 
е богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима оглед 
ш је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попн 
 часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хлад 
rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећ 
туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, 
 се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне сит 
је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према 
на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, пос 
љато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци гов 
ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend 
ли.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала  
 за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина 
је...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он поглед 
 Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стој 
 ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штог 
 јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвал 
док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Te 
овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!... 
? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим.. 
па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједа 
 неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђал 
 људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни  
S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелу 
после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи  
и, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је поша 
</p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац 
 </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала с 
чнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend 
тари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у 
} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, разми 
одаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, 
емац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, ко 
смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о 
kst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчи 
ви!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Teks 
натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата ко 
ледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти 
а о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Мили 
невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што  
сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари 
еснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад б 
="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tek 
да нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир 
сти приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зач 
ekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква  
вама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Ник 
ма богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одгов 
ема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: 
иш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а 
ако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу  
 старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадн 
ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна ра 
, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{ 
 један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће чов 
 петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, т 
е воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богз 
"Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То  
љ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече 
 ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу 
 своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољуба 
 гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p r 
а, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p  
и даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p ren 
а изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог 
, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после нек 
ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојн 
ро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, ода 
ве подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жен 
есрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти 
kst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затво 
ањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три 
 запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив  
 га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радова 
о да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врис 
ином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили 
им изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend 
 мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насме 
} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест,  
о, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше  
оји је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па ве 
 оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом аши 
и девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је  
а тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне п 
вај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга 
end="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по  
Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су н 
ој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој др 
.{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби 
 људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— 
износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} С 
. </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst" 
="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p  
 ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим т 
то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци једа 
шину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ћ 
ало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је ста 
S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава 
оман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мо 
ојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове 
 она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, ме 
није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако м 
а наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> 
> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Te 
а сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он  
су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, 
но парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: < 
 официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио 
ц и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су б 
ељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S}  
ић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. < 
ри учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} 
 поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хт 
> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на з 
и!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и 
 озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst"> 
; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке уда 
ице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹  
 Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукн 
емена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} Пос 
Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за 
агледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти  
иљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tek 
квог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако 
ко грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три  
римство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, дома 
сетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном  
 за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— М 
га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, оп 
а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, у 
. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грл 
и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кр 
олу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend=" 
зденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Так 
ављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу з 
те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Љу 
онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А 
ој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!.. 
рагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара  
p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се в 
>— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још д 
 среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине 
ше, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавн 
пана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојни 
} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком 
<p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му пис 
">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку 
ред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљд 
о тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а иона 
речи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутор 
е...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!..  
еше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје ил 
гледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником ниј 
ека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јеца 
Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p ren 
{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше  
а кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав 
лесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну ча 
у, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из варош 
штена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у  
ражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једн 
rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијег 
, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Teks 
тима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и  
 батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мац 
дован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend=" 
износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти не 
ојих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чује 
 напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа  
p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет годин 
грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену ствар 
е уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Стара 
у, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — 
 њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, ч 
е пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се п 
љубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tek 
 бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у све 
ћ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону ту 
ку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да ј 
срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе  
{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst" 
p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и б 
— вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је  
ате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад ни 
 оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћ 
томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tek 
омах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} 
ом није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погле 
и њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, н 
овест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, д 
смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрека 
т и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и к 
ети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати 
лим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац поме 
а би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисав 
> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а в 
он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухват 
икућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p ren 
треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst"> 
 се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио 
старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и  
нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вреда 
онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па 
уче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{ 
он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! —  
 а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се 
ekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S}  
ко писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где стар 
дно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да  
старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову прат 
иња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то 
 свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend 
ко псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и в 
а. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — а 
оша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, 
S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> < 
Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо  
и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Т 
p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали 
або?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече 
њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, 
и ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као 
 својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{ 
"Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да м 
ече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим 
еде косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми једа 
це нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажел 
 га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац н 
ац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило ј 
>Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S}  
е цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчиц 
ле рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— 
ка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеж 
јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па у 
рога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше пес 
 синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али  
 кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа 
..{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само неде 
истија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, за 
е њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Teks 
и кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Позн 
ло и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чарш 
ега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи,  
момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше  
мена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са з 
>— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку ј 
утру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!...  
 пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја 
сти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши  
"Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпут 
p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи к 
шио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="T 
 rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p 
 кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец и 
дахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јо 
нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">—  
ислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан 
атраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једа 
 орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим др 
">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћ 
реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаро 
г њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како  
kst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупи 
ажени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала пород 
мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отим 
 . . .</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би н 
Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољу 
о, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не гов 
равити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Нико 
спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј  
ељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима ш 
 па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забе 
 Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега при 
ш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаш 
аваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те  
ло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... 
како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркну 
заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="T 
st">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!. 
ме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти,  
rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, шт 
rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се по 
ћи, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у поход 
ам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу,  
на; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву а 
есет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend 
— а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="T 
баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за рас 
ти. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али,  
чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p ren 
ао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из ку 
апама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се 
та пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst" 
ма!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди 
— додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава.  
ним и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна оф 
 зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господ 
да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вај 
Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, до 
 а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Па 
ојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу,  
чашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регимент 
се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један ве 
а су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туто 
есет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако 
та. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и  
чић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их  
ревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поруч 
рало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му п 
вна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш то 
свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко се 
} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад с 
ба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сирома 
креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, 
 и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам о 
 погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају 
вога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке 
 ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледа 
ekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">М 
</p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав 
 </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p>  
е залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао о 
а, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је он 
аја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велик 
јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посм 
и...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ јед 
 — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред ко 
да, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ак 
ледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шар 
естру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мисли 
’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа  
девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не б 
скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена ма 
милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да 
од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицам 
ц без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети 
 сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига  
"Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и тра 
st">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече. 
ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео,  
едати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благ 
ра, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће ва 
ти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме с 
 оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p>  
и на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири.  
омогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — 
е, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали. 
а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за уче 
томе брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! —  
 обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао с 
 волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Teks 
ју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени гла 
rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— 
st">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свр 
end="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука 
иван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?. 
рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — оп 
 rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична 
 се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га зап 
"Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити,  
end="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — р 
 Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га  
везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Ср 
 гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав ј 
S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе 
онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде  
ими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе  
ат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Д 
иреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у див 
...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудим 
м се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учит 
 оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се  
а ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу 
 чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима 
а ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то 
</p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господи 
јекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја р 
у, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске  
ведају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак;  
p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ бр 
рњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три год 
— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше 
 осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше ње 
">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чу 
end="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младо 
а: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажари 
зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Teks 
им благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће гу 
 поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама 
м смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Нико 
 врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе 
ику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Te 
Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Срем 
е мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упут 
Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе 
не врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо суд 
раде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом 
донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца.  
а учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну 
d="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћ 
ше врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из кућ 
ац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Нау 
 претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на  
ине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину с 
адио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{ 
 крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла за 
.{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, учитељу! 
... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tek 
">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да 
да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend 
"Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину. 
...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p  
, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар за 
 <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и преда 
ето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је у 
видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend= 
 добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је у 
е на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S}  
Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске пос 
ри Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p>  
Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst" 
nd="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend=" 
м ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сиро 
водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје ку 
</p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} А 
рхиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Ми 
рамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зра 
а; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Раз 
ли вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића;  
ишапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету  
, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Прос 
урскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она ј 
ји је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Је 
но.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Ст 
ећ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у к 
о да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> 
слио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несре 
kst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник 
сле подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне  
и... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало за 
ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у ру 
Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је 
p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом проч 
тегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притег 
<p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по  
ао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима 
ије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима з 
морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг 
кле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга  
<p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још не 
оловину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са за 
мо недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, не 
— баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта  
па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сут 
варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је  
ети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!... 
ре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпу 
се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели д 
кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код кућ 
ekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ре 
 старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву 
 сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од  
 чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине  
учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не м 
ца повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник покази 
ом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са цел 
 већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tek 
учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p ren 
а седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пит 
лога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, н 
су крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганци 
старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази;  
Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор по 
, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке 
на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од о 
ој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, — преки 
и момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало  
неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесе 
ри понизни ћата. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треб 
 по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p re 
читеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће би 
ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати!  
 утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е 
rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца д 
">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми ш 
— рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не с 
пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисавље 
р су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим иск 
ана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p re 
са, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’  
авивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S 
аше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковањ 
="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и з 
 отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће  
 Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете,  
е и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртва 
ан из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме ту 
мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гаж 
ста дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица  
лисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља н 
очења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро  
ледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђ 
е у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, 
да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам со 
 је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ с 
ekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да 
ласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура прати 
до лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Призн 
че Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији 
.{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... 
а нисам! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато иш 
сли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лак 
и место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... 
 ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази би 
о! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на 
изу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S 
 никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за  
 места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гл 
">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што 
овито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и  
 а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него 
оме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују 
бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стој 
, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онак 
 главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{ 
 се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груд 
...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Ј 
и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да от 
 опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдиш 
сле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се 
 старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твој 
ав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечем 
d="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше  
</p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто об 
 откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, оп 
но село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, о 
у пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и б 
е замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну р 
/p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе 
само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју ма 
јући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледају 
ут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури  
комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несре 
е, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има м 
нинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, река 
, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p re 
али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!...  
ко ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су шк 
оме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу 
рце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема  
и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S}  
рову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. 
...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу з 
цом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове 
тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћута 
старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада 
иву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће  
на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је 
Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога  
а. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а  
.{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лаг 
а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију 
саву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како б 
илисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмов 
опац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за с 
ети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: < 
. </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из ко 
т га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре 
но цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи пото 
м зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих луг 
Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још 
им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div 
а у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> 
 Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, д 
ву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га ст 
епеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?. 
и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tek 
хну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њо 
о учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, учитељу. </p> < 
итељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst"> 
ира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме пон 
тароме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осме 
 А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, о 
вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми 
, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!... 
птали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, 
 Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта м 
олина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је 
оване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— 
 да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да уч 
овао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда уп 
 погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео,  
ekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учите 
вапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} К 
во намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе 
конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p re 
 није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сно 
саве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције д 
ао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице,  
едан омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји  
у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> 
амо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, госп 
емој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мањ 
 То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додад 
су чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна 
ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница ос 
Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p 
ија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад  
омаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака  
у суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ни 
м, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим г 
а наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по  
данпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, нека 
<p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли шт 
председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше.  
у му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је д 
</p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољу 
и.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим 
гово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tek 
, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше  
ледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови з 
ну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па б 
ри Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend= 
 ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> < 
, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је 
ом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Ку 
део вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Ни 
а ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, за 
у, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрну 
је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Ник 
њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у д 
</p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да з 
 што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи  
Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није 
 срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири  
смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су  
здравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, мор 
</p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ 
има оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом С 
>Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и 
пали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не! 
с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености тр 
, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. < 
ме је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сах 
нде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се 
ша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend=" 
тније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Мил 
љи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто м 
апетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— 
, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која ни 
 ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори млади 
 rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> 
ш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="T 
 висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко 
ако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па п 
>Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остар 
.{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он н 
из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst" 
е-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити 
н. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни бил 
 ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је  
ела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре са 
rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по јед 
оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној к 
ла кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе трену 
?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја 
а није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у  
етвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око 
/p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто им 
ђена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружани 
не!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend 
ежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она  
 призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљу 
љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо м 
пале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; 
еде образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p  
е од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености поврат 
ји, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p 
ен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује  
ога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Ср 
, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину 
 свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} 
Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне сам 
 некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst"> 
p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— К 
врити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је  
p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на  
">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима 
тијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је 
на клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушк 
 је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му с 
 а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. 
 се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tek 
се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу 
nd="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: 
то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изи 
лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend 
за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Teks 
мо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозор 
.{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стража 
 </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај  
инило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једног 
говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат 
 дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад ј 
нако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S 
 тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p 
ла, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана ка 
наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто б 
са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p re 
nd="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми ј 
... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувш 
нила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео изв 
. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на ш 
 Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћа 
ар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има неш 
олине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снаж 
њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога  
лим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{ 
своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погле 
st">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним  
и робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су  
S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом р 
и се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипе 
ће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио  
у руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и у 
ле се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога 
} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, 
адоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли 
вади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се 
ца се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну  
 је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро упл 
ато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену  
је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанин 
ћим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате п 
, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година  
есет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђ 
">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не м 
..{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend=" 
на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; рад 
kst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Н 
о!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p ren 
 је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише!  
занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не м 
ајстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то  
 да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога  
нило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше разм 
мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и он 
терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зл 
мо што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} 
оша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао 
смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његово 
д Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату,  
ије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, н 
прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му 
до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, с 
<p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p>  
ујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу мо 
 Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај на 
а то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро 
иједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде до 
не златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је н 
>— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и мин 
, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, д 
 зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и 
kst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак 
лостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пан 
опца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће зна 
је се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да ј 
говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам  
и се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати 
као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помог 
брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p ren 
има се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом  
мет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му з 
ли да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tek 
авали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p  
дна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата не 
друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само шт 
у је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти  
ости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши 
 да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богм 
"Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — дод 
ао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: 
У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица 
ближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend 
раво њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху не 
.{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на  
 исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што ве 
ена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што  
 се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може.  
"Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си,  
 има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а 
 дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — б 
у су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смр 
 и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S}  
на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend=" 
ла чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гр 
 како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — реч 
уше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Teks 
где свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али 
јку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину 
} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре,  
end="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш к 
ме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плави 
{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; ц 
“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако 
инске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти нева 
Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> < 
ворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији 
ао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме п 
ежи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост с 
пала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио;  
"Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tek 
</p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онд 
.{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После то 
којноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend=" 
 би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код 
рце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој б 
ме већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим 
ekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p r 
пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} С 
ни наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немач 
а заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груд 
мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судиј 
равиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али 
ваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је 
> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он и 
ела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... < 
ош данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од  
во, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гај 
ам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала... 
е.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у во 
kst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао.. 
власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend= 
еди Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају 
стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милис 
<p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend 
о у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она 
на соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше про 
у је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола  
Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала 
"Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и  
цама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а г 
му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst 
 што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена оног 
, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стој 
ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, пита 
 мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— 
 ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!. 
ила подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди  
ељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> < 
и помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја 
м оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда пр 
 работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а д 
иђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... 
 човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега си 
ато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, в 
ре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му ј 
љату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!.. 
 било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, св 
а Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене ча 
е стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а  
е срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јо 
 је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">—  
је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је 
милу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и весе 
ина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо 
ови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца 
апетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S}  
итељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близ 
 да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој 
/p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им д 
 докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лут 
а неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село дове 
еза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још 
 нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па с 
ало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да 
гласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради 
их рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... < 
о се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . .  
има, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да 
време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне сво 
ану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли 
и. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на неког 
ијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше  
ти!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде 
, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављ 
о јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре 
а. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, госп 
 кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и см 
окол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p re 
 од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрека 
d="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих 
ез куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, ка 
окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше ка 
тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жи 
 се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у св 
лештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне во 
/p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе  
 rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга уч 
на. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе,  
.. </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпав 
kst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам н 
наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала ру 
} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{ 
видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће.. 
nd="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кући 
аме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{ 
 витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном постав 
и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим 
} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p ren 
о, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, прит 
ади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="Tekst">— М 
 натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником 
јаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита:  
дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико збо 
аксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tek 
лисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело. 
ње показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </ 
ц, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљен 
 rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати 
kst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p r 
..{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у ст 
робаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало тр 
вако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне 
и... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећ 
лица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам ви 
 ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро неч 
ладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у  
ам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости  
и и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> 
спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду рас 
 <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини 
о! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне 
о...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је  
ине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући жи 
илношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо 
е осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости 
 старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му то 
> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабуч 
, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад г 
па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође д 
арку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми 
 Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се  
евојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле 
ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst" 
жао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p  
овек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу.. 
арог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> < 
сови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на  
уће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а суз 
да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече мла 
а!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, 
 </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно пос 
ећ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћит 
d="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај мл 
х парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, кој 
ло, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином  
елицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне бел 
на... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најв 
ено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му су 
своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева 
је ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{ 
 расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо  
, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али није 
екао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има 
 ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Teks 
нде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend= 
— рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?...  
им сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њ 
оле, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Teks 
а, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па к 
нићу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, 
 детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: < 
 у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или к 
ић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у досл 
астира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одма 
вац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је 
ако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи  
ежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="T 
<p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогу 
">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен 
откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и  
"Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекава 
а.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће 
е на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p 
л’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!... 
..{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p 
а је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst 
је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадим 
 држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из дал 
, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учи 
rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто 
недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, 
после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је 
е управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се 
, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркават 
 Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су ску 
ло у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је поч 
оља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је 
на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко од 
 мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава 
/p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ има 
ина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Бе 
, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p 
 које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћ 
 те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио!  
">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не 
е у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји 
ња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви пош 
 да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти  
 бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да м 
е нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути 
ога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p ren 
ако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, за 
дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну 
се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} 
осле тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од  
 гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће 
ише уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на  
 поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — 
. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих  
в се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Уто 
{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен  
аксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишља 
жљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће 
гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако нами 
оше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе 
креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени ц 
ма окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у сре 
лила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљ 
 а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S 
сти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend 
nd="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, 
до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши 
 кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше г 
адоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у  
иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотл 
рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, н 
ац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корач 
кусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су 
је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S 
 тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу 
ена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорит 
 ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже 
два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} 
џер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst" 
плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пс 
е, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гла 
 <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?... 
а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то,  
ци. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, ниј 
бавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све доврш 
е мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо зајед 
р? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да п 
е труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p>  
 rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кр 
руга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је  
} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки о 
 осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је  
амо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{ 
гу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац доб 
воме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе.. 
 <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редов 
воју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео гд 
— вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чуд 
у, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси м 
љно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља.. 
бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у к 
ом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја уч 
> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по бели 
белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, дод 
 са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p 
/p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом п 
 на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се про 
st">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши 
помичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно про 
уби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срц 
. — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућ 
опски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на 
ој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend 
вши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, та 
к понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учит 
у ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио  
дала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је  
rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо 
ну белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst" 
, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се  
рава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, 
уо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред пото 
“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељ 
 јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих дв 
а биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хл 
ви како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер  
 нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А 
ри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од  
 само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, в 
ekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле  
ењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Teks 
је!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна 
д знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{ 
">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а  
 му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мат 
 запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p 
мо Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни  
р златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst 
S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?. 
?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући 
лави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседањ 
ра у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вер 
тегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих з 
 Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и 
и као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не б 
омак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p 
Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S}  
вима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао 
амотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „ 
 додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настр 
st">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ б 
удога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И та 
 да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно! 
ам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p 
="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гл 
ан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — о 
О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дођ 
дну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је  
ећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, 
олази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједан 
 проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а  
S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни 
тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што д 
имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају 
Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — 
хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке! 
 <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем  
 се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогд 
 ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео и 
ане, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, в 
. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако 
ти, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Teks 
е се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје к 
 али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је им 
ад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst 
ога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запис 
о пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца ку 
st">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без ку 
 ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница,  
н хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне  
..{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Г 
kst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S 
о парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све н 
 озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада нећ 
в воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S 
животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од св 
ого којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, ту 
ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — 
лим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да м 
S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје ко 
орадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и 
даримо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати 
сао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећ 
читељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала пра 
мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p 
 иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мрша 
и, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником  
</p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, н 
остива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па ка 
пште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што  
{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође  
екавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере 
 су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лу 
уре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше 
и се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како дир 
о је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, љу 
та, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера,  
ћ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Л 
ве речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређ 
је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S 
end="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. < 
има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, 
му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари С 
м, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена  
су поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин  
вачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут 
ру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде л 
како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Te 
шио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопа 
и он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљ 
старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан 
н онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пак 
нео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то 
а се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га 
} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </ 
еним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда 
ићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира пев 
гледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend= 
} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене 
њених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду по 
ц, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... < 
ела:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, 
аш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечн 
тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, 
а. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Ст 
кара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на с 
А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Te 
<p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга  
.. </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи по 
 са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p ren 
онешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица д 
ј лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мисл 
одруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све ис 
а за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Te 
ам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> < 
 Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила.. 
/p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на 
за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те покл 
 почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао 
p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека прати 
ругу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне  
ила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче 
</p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи 
хта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румен 
теља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти  
на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом  
.. — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p re 
, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страх 
kst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p ren 
 прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном в 
ати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; 
</p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није мог 
а се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децо 
емо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Је 
 вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; 
мац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и ум 
ред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му 
ао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама  
<p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </ 
/p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јаб 
ући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљ 
од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се на 
 тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе ус 
ити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водиц 
 полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете 
хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Teks 
беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доигр 
одице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загасит 
те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из к 
есам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско пра 
 бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, сед 
ско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p ren 
ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Ве 
са, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се 
ница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са 
д момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седа 
мет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; г 
 касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама  
ога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам  
 Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и 
сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — реч 
агледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше ш 
школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Te 
скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздрж 
... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Te 
а ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачно 
преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је 
ојим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће  
он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сут 
ту?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је  
 и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђ 
{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу  
а, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће  
појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— 
већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: < 
у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, бо 
в. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не л 
младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше 
е већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах стара 
о што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судов 
 <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S}  
 Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је к 
ченоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весел 
 rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије 
 замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са  
а, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што 
д је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шес 
спадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, 
 диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у д 
де кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пуши 
t">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> < 
 са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци ст 
лаву умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умел 
е каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем дев 
о се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> 
 само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени,  
браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој 
 </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им 
. </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да 
...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он 
.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> 
kst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Доба 
тио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног  
d="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је 
 rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — за 
 ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари 
није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!.. 
ше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Си 
јица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки 
<p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ  
авала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помил 
ан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника 
и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече С 
ма брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у 
вршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend= 
душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да с 
брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Бе 
та ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога ка 
 с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p 
осио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жен 
Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдес 
 како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p>  
 бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови 
ђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има  
женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико 
кола?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у с 
итељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је нек 
дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; ост 
 замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе н 
е, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије л 
ме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну 
 појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него двае 
тови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако  
дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак 
о уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милиса 
 чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио с 
... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо 
тор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да 
... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде,  
стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после с 
подина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава 
заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза  
 је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади и 
к у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а т 
до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као 
">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео леп 
ац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} 
ко обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милис 
осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућ 
могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле д 
војом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Н 
ратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Дов 
 који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држа 
{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се  
иш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, ви 
ме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели у 
"Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што  
а сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица 
ви приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући  
ekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p 
Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се  
 дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа з 
ка и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судс 
јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао наднича 
у му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко 
, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у то 
лисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — одговара 
о из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Teks 
то мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава т 
егове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, т 
ни да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне кап 
мах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако ј 
 у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А т 
како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац 
 се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се пр 
е на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се  
 се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео 
т пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умнож 
"Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадиј 
 пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао пито 
аше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његов 
} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне р 
довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти  
 ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се виш 
сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно ста 
 био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Ник 
ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесни 
е...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> < 
, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> < 
шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав 
ако је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га  
је она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у  
S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p re 
 где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је  
лисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције 
="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није прибл 
ђу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи  
човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људ 
Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је н 
и се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео  
ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изнена 
 <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то ј 
бље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Te 
"Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </ 
лмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. < 
сиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гла 
рила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи  
 пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегуна 
зо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред  
, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је г 
атре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари уч 
нђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Te 
скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и 
с почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми 
ије почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се пр 
е, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полуглас 
"Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време ј 
ченици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Ср 
> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже румен 
 нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Бил 
а, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend= 
ли ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са 
о пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да  
мен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као рум 
{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се ок 
 кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотвори 
ци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме по 
но, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи  
! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst" 
nd="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је те 
што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </ 
 да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, 
зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кућ 
резале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Teks 
d="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца  
end="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још је 
лушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуш 
Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Te 
поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко 
 конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти. 
ности повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“ 
 даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођа 
де, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знат 
блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погл 
ога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога ј 
е проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа как 
 и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавим 
 кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време 
а свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, 
заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гле 
Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а М 
еме урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети 
им суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледал 
ашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари за 
 походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу 
набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сре 
сађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње по 
их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst 
ремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="T 
 трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице шт 
нети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи  
 је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, 
е лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре,  
нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами.. 
је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило д 
ије чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, каков 
ожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким  
је могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она  
 њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торби 
марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, п 
твеном децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, ст 
то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, 
мислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај нес 
е била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим  
и заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Г 
у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно п 
латне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њо 
S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend=" 
ц љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се дево 
">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јели 
t">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али 
ну, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана,  
ожић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се с 
зну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми ср 
 јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . 
икада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </ 
дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш  
грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које 
 остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градит 
S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а нема 
а путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, —  
и... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храп 
баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend= 
да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га ј 
тко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, ба 
kst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ват 
слио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше 
лазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом ј 
ром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда 
са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвој 
леко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да  
 немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека  
 Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Б 
се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише 
е ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишља 
е је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је  
ши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке у 
kst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, о 
некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робиј 
, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га по 
ика седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам п 
 задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигн 
">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне с 
део...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља ј 
отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакл 
 онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није 
мдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst"> 
осподин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="T 
Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. 
Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у 
!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то  
у је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади  
а овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога  
ежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </ 
на морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом 
 цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице 
 зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљат 
! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава 
дно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Та 
 целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p rend="Tekst">— Ми 
 она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено з 
? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до д 
d="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде 
ekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да 
ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађива 
!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ м 
з вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаш 
њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем г 
 учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{ 
водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато 
он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да в 
, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити  
 <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромп 
 само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи 
вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“ 
познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча 
и и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто ра 
аци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!. 
аца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst" 
p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p r 
ручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend= 
, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у С 
није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он 
 да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити 
сред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кади 
оме часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, х 
 лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учит 
суљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tek 
 било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако  
/p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи до 
о и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да 
Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је  
 саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови с 
ецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везан 
ако си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p 
упило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и ч 
d="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући не 
грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штик 
... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља  
/p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она 
!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа у 
d="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за д 
!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о ка 
t">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним  
твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђ 
 младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, ка 
ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте. 
Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепа 
на још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S}  
end="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше  
познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш к 
..{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Ст 
ановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преос 
 <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче 
 знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, а 
и беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а  
рбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst 
p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, 
> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву п 
ри младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто 
агом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанст 
rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколи 
унчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне  
ава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </ 
и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнан 
у...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана ви 
Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} 
је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један 
шира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове о 
та, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, ок 
м те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом  
="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па  
 их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш 
t">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Teks 
стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend="Tekst 
 врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше и 
, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са 
rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо  
 . .</p> <p rend="Tekst">Осам је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику 
спаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а д 
 од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и пр 
у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перли 
тврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са ч 
читељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред у 
 што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, р 
о!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци 
 издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је п 
{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти к 
о као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </ 
воме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> < 
а, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана науми 
<p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и к 
сти према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то св 
почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!. 
н, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, про 
 угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама 
 мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му г 
 недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, 
p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом из 
ју како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш це 
већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац! 
на, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана 
и стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </ 
 . .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst 
 му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> < 
три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи 
...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су годин 
ра певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, п 
 ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао са 
ку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лак 
ело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би  
О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па 
, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па ј 
, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти  
век томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} 
олико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега уче 
ицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не  
љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред власти 
слио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара 
 увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчев 
 тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз 
ије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га по 
 јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред о 
клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, н 
иш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекава 
ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких п 
угу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Так 
t">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озби 
 а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку с 
да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклони 
 даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst" 
ту!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, е 
етком. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. 
 наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледа 
 А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него м 
же на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend 
и... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и зам 
ће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst"> 
место прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кр 
 је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек пон 
да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога ни 
свете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као миш 
јници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није  
 Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења... 
м гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после  
ке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала,  
!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори 
бљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; 
е, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и км 
сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица,  
ла тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавц 
што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовим 
ко као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је 
е, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно ни 
="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде 
убљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и руме 
е му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и  
ху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођ 
довала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе т 
ње је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p 
ад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накаш 
ако на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћ 
 друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетани 
уд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио д 
 полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав 
 је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би  
 прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта  
ђи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а  
 капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред 
.{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском 
ад, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења,  
!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а  
целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с п 
p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у  
 је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst 
 беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непреста 
ио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Te 
ли у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао. 
око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на  
 на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици... 
из блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после п 
то!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђо 
 данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, 
; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у  
ремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује.  
однети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинск 
лу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти  
Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} 
 код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, п 
 куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока.. 
танову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, го 
лео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не  
 <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк  
ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S 
ета!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фами 
vo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у  
ак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој  
мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst"> 
} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако ба 
и, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела  
о око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Teks 
 газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, ба 
куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него  
жу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И 
 </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ,  
снога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољс 
 га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Ње 
у школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни 
се није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се 
/p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S 
end="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, син 
"Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радов 
ни је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p 
једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... д 
еш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суоче 
ест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зо 
"Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело 
">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Te 
ља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложи 
уће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, кој 
 шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се 
ачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних  
о из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога 
.. </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и 
посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Т 
 у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом?  
гоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Teks 
{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, 
end="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек ве 
и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље 
е потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до  
е реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Мил 
 памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац то 
t">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али о 
 Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, 
љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... 
аска дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пла 
, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у поток 
 Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали 
ући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није о 
и су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p  
о стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди бож 
ћима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу 
е... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својо 
им снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсиј 
 право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда ч 
 Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend=" 
 мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади и 
Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . 
p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац  
тише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојк 
им помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да н 
мбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши јед 
е преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у 
мчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови.. 
тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, 
му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би 
 пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шап 
 Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све ш 
осити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа  
оје га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не раду 
дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst"> 
ћу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти 
 Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код с 
н, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p r 
мљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, 
ош неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колен 
ити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова 
на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, 
 доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће 
— али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета шт 
тац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шт 
kst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад  
S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p 
итељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — р 
ћ, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. 
х, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави 
аконитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — 
 ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се  
старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! ст 
 повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. —  
читељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетан 
кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан 
у, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p re 
едан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он 
 сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити  
осијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p ren 
>— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу 
до од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од ка 
едај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend 
отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p>  
икола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац  
 задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p 
а, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, 
их рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седај 
 њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме о 
. </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’  
, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве  
ајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани 
даде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, не 
њу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то  
мо: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари  
уђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невин 
дим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учит 
"Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао. 
и, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, ни 
="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У г 
!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити 
р не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућут 
сле неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засв 
то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најц 
знаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst 
у — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избавље 
d="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p  
о још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену зб 
егова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце  
еком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише 
не: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме  
 бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим р 
..{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} 
ље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за 
 постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било 
а, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Te 
p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бивше 
а ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гр 
и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок 
 један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му уп 
"Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, с 
у је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, ста 
се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђеност 
м ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан д 
ину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се 
p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође с 
, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> < 
 ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине 
ом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љ 
— Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је 
че конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p 
нувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена 
учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњава 
{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једи 
о налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Је 
p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst">— От 
енађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Груж 
 тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за у 
ва треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tek 
уку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде на 
 мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара ма 
ро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти 
т га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али 
у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била 
 до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— 
ек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасви 
 је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst"> 
мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми  
 све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојн 
крио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једв 
еше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирот 
еле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Пот 
ном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то врем 
е удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима 
ад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђен 
има, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људ 
р од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане,  
ли ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак та 
да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гр 
">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчисти 
торици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те в 
 — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — 
која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p ren 
подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Н 
дима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту 
осиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ. 
Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да 
н петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’  
а се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени  
 веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били 
клонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео  
кола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене 
а била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, 
илисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S 
d="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега ч 
 моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst"> 
осили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће  
end="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година:  
, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку  
малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — ми 
 а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је т 
е ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst" 
мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио  
писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац  
, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је 
и усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као зе 
тео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почива 
ор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице,  
тумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекр 
трепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер ста 
</p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти 
синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви поме 
кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А 
 неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, к 
Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарн 
одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“ 
/p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога свој 
воритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га 
оје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом  
ца, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше 
 <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ,  
<p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се  
руди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све до 
 била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно 
 комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео 
ношћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добр 
 Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода  
д је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Мил 
удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од осло 
сти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде н 
едра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; п 
рекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?. 
ога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена! 
 уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила 
да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, не 
>— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има  
, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање стран 
и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по сво 
узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њ 
S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— 
звади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Д 
ремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинил 
лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање п 
о воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јел 
едара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли о 
ијатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слат 
 једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата 
end="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме гов 
и у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, вр 
ислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисл 
би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгуби 
дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">У 
 је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата стариј 
пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад 
господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милис 
end="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју оста 
тане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{ 
нас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извад 
а је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, 
о паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао о 
рекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Зн 
им кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога у 
их прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лаган 
о зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Ј 
кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно ра 
нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да 
га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељац 
ој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="T 
з Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душ 
уци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и ос 
и, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погле 
е вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грм 
 чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонул 
уђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst" 
адом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са своји 
о румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сија 
 кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно кашт 
 диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p r 
то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе 
вршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Ми 
или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим 
нати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она па 
 rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p 
за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој паж 
 брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним  
ланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tek 
 његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну неш 
неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, б 
да одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца гд 
 лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком уд 
читељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког вре 
kst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе 
га учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њо 
рећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна ма 
 месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А к 
 питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодин 
ше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и су 
 ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} 
не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па м 
че питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S}  
росто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, 
уде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитеље 
 откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала мест 
ти да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни ка 
 једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кр 
о јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава лис 
nd="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јад 
е, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tek 
ело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ак 
 пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... —  
ним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што 
воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту  
ош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао.. 
тељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то  
end="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето 
! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласо 
!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне ист 
икога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко 
храњују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он ј 
о већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напи 
ли на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која 
ошћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј! 
еби је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извад 
омак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише,  
ј пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!. 
На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задо 
 снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у ред 
 учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p  
морна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију доп 
пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће 
него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повер 
; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне.. 
у изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу 
едоци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је  
 школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро  
да до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније,  
м јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То  
p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других кој 
="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозниј 
ekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што прог 
читељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није виш 
kst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео  
ше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо ди 
на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, 
Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p ren 
учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим 
kst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде 
S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p ren 
</p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парч 
е напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је п 
ремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди. 
нићу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца. 
 — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst" 
ику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p r 
врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког време 
емљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу 
 учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још јед 
је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{ 
/p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалости 
S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да јо 
ве за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="T 
н, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend 
 <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, о 
у је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син 
 није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ра 
ну главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не б 
еса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у по 
 у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’ 
исли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима сво 
м седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљ 
илане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p r 
 отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему  
 Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, 
е онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Т 
, пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало 
ете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја  
не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о в 
изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана 
и у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Св 
 после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваља 
 не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни  
 <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти н 
руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо 
 . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Осам је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје 
ц, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ пог 
ма са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња  
а, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, о 
биљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко 
 . . . . .</p> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, к 
нику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{ 
тор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само  
ни Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је  
па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „М 
е које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p 
 шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена 
} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио. 
о продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — р 
t">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под гла 
 све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство 
њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевн 
у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао др 
знајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам 
да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л 
тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу. 
у вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце.  
ој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице  
 Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно че 
убљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења са 
end="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и  
 јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Ми 
јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке  
, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за уч 
p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се  
kst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да  
па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела  
; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — 
у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он т 
— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се 
t">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде 
 му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p ren 
одбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда 
ло на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p ren 
> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео 
ато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори мл 
је могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд 
ар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумња 
ече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га  
да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, д 
ло како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили 
ворио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све 
врља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане в 
ој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend= 
{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="T 
="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?.. 
 приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за р 
...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, п 
 да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везан 
а у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лев 
доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и 
е лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p re 
st">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила  
л’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови ка 
{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек,  
ли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног 
ли... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то јо 
end="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими 
теније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом;  
ћег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако  
о сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врат 
{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend 
p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбо 
ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди 
кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свака 
икад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није  
, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечис 
"><hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је 
се не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један офиц 
напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!. 
Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек како 
уће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Ли 
ала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst" 
? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> 
вање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у св 
а кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S 
роумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно 
 . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије у 
 досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући 
>— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И ње 
ме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили  
гача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна  
део лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри у 
к сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме 
 у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгуби 
а, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела м 
ша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend 
> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше  
м писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као:  
="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p ren 
 Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу јо 
d="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!...  
кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа  
шао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо 
вца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем 
ажио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> 
е, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним 
елице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и 
и; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су изно 
што је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он  
nd="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно пох 
тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек 
} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. < 
а благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst"> 
ван остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у це 
ема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колиб 
ио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан. 
">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало  
а!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућно 
ај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе 
дање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала 
анпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, 
ји. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих 
ало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па он 
а је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као д 
Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиром 
е покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца... 
аш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навр 
end="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве  
скрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он  
не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду  
 седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчкано 
што му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p 
он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се 
kst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавн 
о, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— 
рага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани  
вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко О 
Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за  
сприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли  
трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И о 
а, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и јед 
је могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говорил 
лића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим 
...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци гр 
 пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend=" 
 мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Т 
а својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S 
д вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S}  
знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Te 
Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p ren 
кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтед 
гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би 
еку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знад 
ћу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изи 
вића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима.  
t">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби стар 
 тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учит 
p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне  
рце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што  
 њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, п 
 бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога  
 — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека 
м зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том прилик 
мак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружа 
 намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њем 
Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче леко 
 један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још мо 
ривуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако 
а грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се  
није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твој 
 Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не лич 
<p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменил 
 било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчас 
 </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим јед 
помиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, 
аташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један о 
е мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Т 
 људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се с 
а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебело 
сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у  
трасти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим вр 
недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас поч 
ећ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио ж 
вече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спава 
 радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде  
евом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p 
ледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не 
 срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Је 
не, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му по 
ови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једн 
Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно дево 
, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па к 
ло...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала:  
 у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; 
ељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом  
дана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послов 
е осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се он 
ако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у  
<p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, 
 очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему  
 свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend 
Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тим 
дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, п 
гога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога 
о смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погл 
е и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгле 
је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{ 
Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући 
мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаник 
лим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дув 
 да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући 
Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде 
<p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од б 
рају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један  
ekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао  
н по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрт 
 а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се 
ме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди  
...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у  
мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је дос 
 њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... 
у унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ј 
...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао н 
end="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у сел 
ат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Бели 
 потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p ren 
ланинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. < 
ита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{ 
 платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи м 
<p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је уп 
јући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али та 
данпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљи 
 димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, 
узе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, пр 
о, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Гла 
ећ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један ому 
че кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} 
мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Б 
к, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била 
елић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакши 
мејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S}  
p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру.  
<p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </ 
е рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се боле 
колскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто 
 право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће  
ући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост  
, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа н 
S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке  
 му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S}  
р био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Ле 
Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, ч 
на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p r 
 високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и 
оме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно тк 
шљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само  
">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо премину 
> <p rend="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више! 
. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама 
st">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, 
S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а ле 
 је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— 
е најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">—  
не... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена с 
у допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш 
ице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">—  
м долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажн 
њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које 
исав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Срем 
дим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу 
воје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево 
и, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend=" 
репталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гл 
Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који  
ахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у 
 му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend=" 
">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend= 
ица...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend=" 
ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће;  
срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао 
 ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — ре 
маха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, реч 
но цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати 
ће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, 
 пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко.. 
чак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће приста 
p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену... 
p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p r 
">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — реч 
ица готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница веш 
итеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> < 
лико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на 
у осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни 
, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитељ 
..{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведок 
гме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нуди 
kst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт.. 
ом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним влада 
/p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин 
у се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p 
ст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку. 
у уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tek 
ле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отум 
и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у 
p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари 
Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Teks 
рације донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, 
гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећ 
нпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче  
мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата пониз 
ро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst" 
ђу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата,  
н мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћу 
 вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није 
погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И д 
 њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога врат 
 из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не в 
 очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то 
/p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем к 
! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> 
rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="T 
е, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У м 
. добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево 
">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој  
га живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="T 
оли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, 
се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима 
одо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst 
бојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се к 
ој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p>  
ђе и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор з 
">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може тор 
се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку... 
на за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, ком 
 јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о ч 
да на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драг 
сле јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S}  
оз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да 
а на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале 
иди у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне...  
 не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац св 
ојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености,  
е ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему бе 
ekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фру 
 загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала к 
нуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласн 
вно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше  
Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и  
казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, 
е о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; 
и, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљај 
ајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, с 
st">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p>  
лима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, 
му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма с 
илисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох,  
јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како  
.“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће 
десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, н 
ци срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ н 
сем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио... 
а рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога оп 
 rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу 
 — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Зол 
ветно проговори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Х 
једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и изв 
ећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уз 
ц. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> 
rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли ј 
har">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно  
— рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући 
но се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе л 
>— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је  
 па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга полов 
дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а  
сада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, р 
ек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што  
ред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних 
као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не 
nd="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљен 
, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се у 
{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро 
">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован ост 
/p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он ј 
 <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице 
лисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак!  
ио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љуб 
еми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p 
 Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се 
 остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и да 
би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке дево 
ена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађен 
ко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то вр 
се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst 
се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кућ 
 први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, 
ере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ј 
како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А  
че: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет г 
ме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, 
апетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни.. 
p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу гла 
јим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако  
>Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, под 
у изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату п 
rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове с 
 га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида и 
у сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend 
о у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме 
ло и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цве 
свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред 
ца?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгу 
Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будн 
!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде кач 
ешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Teks 
 То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачит 
 то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сап 
јешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бри 
али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">С 
и нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај чове 
 туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p ren 
е у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју 
аново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђ 
рима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах  
 кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе 
јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница  
ршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве п 
ја се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога 
заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учи 
 где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="T 
ицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, 
nd="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да 
 беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила 
ди — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му кл 
..{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst"> 
 зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Te 
о крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са с 
 у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: 
ш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама  
о је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно  
е, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га 
<p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад с 
ржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би 
лако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p>  
то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе об 
, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ног 
 Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија н 
ас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи  
ати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, са 
Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави пр 
 да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчк 
ким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори.. 
о четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележит 
ла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише он 
длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што  
> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. 
асвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било 
ала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој 
онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакос 
а Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend= 
ац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, 
подин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tek 
као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, о 
а ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све 
сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, мет 
 он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жа 
ирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заве 
лабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. 
ме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га 
о, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну 
ада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанин 
вљеве невиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота. 
 си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качк 
а рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оц 
суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим корако 
о засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине в 
и окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озб 
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку  
е, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до з 
 саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз про 
тећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — ч 
преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник  
ажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онд 
 отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме дове 
мо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема  
е, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе,  
st">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend=" 
> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав из 
д г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом  
е да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисав 
о.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у кас 
 збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Би 
 доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, св 
?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен п 
е Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p re 
био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих ку 
вакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема к 
анка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело сину 
!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... 
лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и 
<p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут ни 
мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек  
ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној  
о овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S}  
учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њ 
 нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, 
 не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А шко 
ем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девој 
 лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути. 
шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{ 
и онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . 
и!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, гр 
 јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку из 
оворило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви пог 
их говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и т 
но је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да 
где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Ј 
бавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он п 
цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можд 
О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен мо 
а, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанин 
у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p  
 ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у в 
та, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{ 
куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p re 
 rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мири 
га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете мо 
опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета 
ко поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка пр 
тану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није гор 
гао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend 
, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђен 
зноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву магл 
м пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А  
те и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе об 
е дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Teks 
d="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а дан 
 <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом  
ијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p 
сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о ч 
.{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом пла 
 ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је т 
ојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде 
асале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знају 
дина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава,  
Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођ 
..{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’  
ако је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} В 
подине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост остан 
о девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори о 
но подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружит 
беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кади 
 овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p>  
="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осе 
и се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јем 
ло, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путо 
, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато  
и зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> < 
ани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме 
"Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби ср 
зрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу ви 
вна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху у 
 <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Ј 
е Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с 
 гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да с 
е га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend=" 
ачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици ср 
је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: ку 
ет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо са 
 прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно поглед 
} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао  
ме Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капет 
d="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што  
 су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нис 
и његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; 
а засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око њ 
есет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на 
т Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p re 
репићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљив 
 бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показ 
рже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он 
 су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта т 
осле смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постил 
итао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуње 
аквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш  
из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не  
 из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом 
о.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђ 
осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало зага 
м се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се шк 
их претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са  
џаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, п 
p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет г 
ели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену с 
п пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S 
меје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се 
ше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} У 
ла и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам 
 Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То  
на!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допира 
 Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="T 
едва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је о 
га ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би м 
ецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">С 
ицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му би 
и може. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играт 
 мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у г 
"Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је в 
ekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> 
врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у 
лу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћ 
ођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у  
ицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после  
х пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend= 
ља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени 
обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред  
 не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сре 
 пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та 
ш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, 
ола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се 
ри Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p ren 
ели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман  
 љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала  
 као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у 
у слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и 
, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из кас 
!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p re 
"Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p>  
ју како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је 
st">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend= 
бро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S}  
подине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћ 
 па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно т 
! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћ 
">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до в 
који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим к 
/p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> < 
 би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито муч 
/p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радова 
езу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог ка 
— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку  
дити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се ста 
у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше 
..{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном реч 
 подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он сп 
ма.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде с 
илисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у св 
и, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док н 
сам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Ми 
S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend=" 
еменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листић 
је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест  
ио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! 
скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије 
ца... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, на 
шене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођ 
nd="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико ниј 
 да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — ве 
глав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко д 
са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупк 
војта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе 
ина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{ 
авија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти ка 
ља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу? 
о.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst 
и...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} К 
вим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви поме 
 си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p re 
е маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана 
учима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе кој 
ко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкет 
еостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше 
бимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме  
а пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима 
простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па  
и, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је ј 
"Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима п 
кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима 
, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и 
о голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим  
и конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна 
 rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај д 
 <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се 
end="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће 
извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— По 
осле тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванке 
држи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми п 
ашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме 
у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није з 
гу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, н 
и Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све н 
{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега 
t">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p 
учи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морал 
 </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst 
ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је 
Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драг 
 Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је  
, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Teks 
астрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св 
 страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их 
вот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Милисав 
а се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело,  
 <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне мук 
лета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађ 
е су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли у 
<p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; т 
 </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је 
— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мор 
 rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна  
тима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довел 
ченику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љу 
дно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, 
 rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука  
ур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му 
еколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у 
ekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека к 
довану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора.  
 уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са 
 опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као 
t">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што 
ре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учит 
— вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у 
и, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text> </TEI>  
 Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Рад 
ају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта н 
га Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете,  
 тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p 
заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиро 
га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада 
ам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, —  
Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јел 
ио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онак 
kst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S}  
— Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p re 
... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">—  
н... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst"> 
ита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се ж 
нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице?  
руги, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p r 
 мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p  
</p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је ви 
богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори 
?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend=" 
 даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и н 
заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине 
 Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али  
е што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако  
Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не су 
— рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео  
 и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се др 
">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је 
рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па 
 </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, 
rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — 
тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњ 
, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако гол 
, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђ 
од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и 
 бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, д 
, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него т 
 бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто ма 
Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, кр 
ekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се то 
замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пу 
ласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад уч 
 Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у  
на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уж 
! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, 
је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже 
kst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Мл 
 дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из 
 Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али ка 
 она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у ра 
 један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само пове 
мој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви 
 или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tek 
 кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровин 
уда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend=" 
kst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему 
заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, кој 
д учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се увер 
ајволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ј 
жанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, п 
ележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроум 
аше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Т 
kst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно пос 
гледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале г 
st">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје вел 
ртији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлиј 
 Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто 
амен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће по 
> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али  
скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плав 
зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Te 
, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац 
си пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде  
емам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их 
и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња,  
и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек сво 
 ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богосл 
 рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p 
илисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав за 
векнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сир 
ошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће пос 
иближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tek 
 си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушиј 
. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p>  
дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само б 
 ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће с 
 А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући испл 
ћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша  
Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, н 
науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нис 
="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао б 
i>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изг 
ког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жал 
— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето,  
чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рач 
 ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао 
 да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кош 
конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учит 
, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tek 
 наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачун 
личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац  
стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је 
а марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче,  
у света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио 
 а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мир 
ни су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима остави 
о је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога С 
p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак ха 
ло у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако миц 
ја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша 
</p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласо 
, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p r 
шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим оп 
ледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зр 
онеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је  
дао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу 
урнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које л 
ко намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојн 
и неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вино 
ари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле 
е учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало,  
е, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша  
и мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у св 
пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Кан 
 <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па 
 дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим  
е мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Он 
 двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што 
а, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода 
его баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми о 
ђијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, 
ође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечист 
ц узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је нан 
d="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модр 
да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат 
о сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок М 
— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А  
гу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p 
си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућ 
вршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад ј 
t">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, т 
илион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми н 
.{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} 
о теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И  
ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћ 
ике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се,  
 сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за 
} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећн 
е се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се так 
е то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, 
ури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S 
есно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је т 
ш с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниј 
а; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> 
у учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме  
 је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше нијед 
, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, и 
чари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим уче 
ивота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst 
="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, 
 да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник из 
ошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко  
с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па  
 овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а по 
— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па ш 
асито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до н 
ва¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> 
рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> 
ше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната б 
и!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок 
ао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али  
аш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се  
је више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом  
ам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S}  
 Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, 
и га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до о 
ве што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закука 
"Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p re 
 вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљи 
омчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, 
и десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени љу 
о што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам! </p>  
ваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала,  
 то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Никол 
ког мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније  
томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љуби 
атки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она 
ила турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо 
на; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе  
азне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато и 
кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ст 
твари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из  
иво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по в 
ј кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S}  
дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно је 
Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из н 
="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у о 
а, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много ш 
бодан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако о 
у свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} 
 управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол они 
амо клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне 
е, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних 
а је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али ка 
 кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Та 
љивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врат 
ити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, 
по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у  
брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у би 
аке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је ј 
оји је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих п 
ако се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази ка 
 на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где  
тио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend= 
ко се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} К 
е.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом 
> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p 
 само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планински 
е прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано н 
 него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао та 
ћи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама  
по ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако по 
} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, 
д су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур с 
t">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити з 
то, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — 
nd="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође на 
јна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он н 
 очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућ 
kst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">М 
арника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима с 
торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богм 
ли.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{ 
ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Te 
и, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљи 
ас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш 
амо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није...  
оброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, ил 
 њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац! 
ава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да 
де устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, је 
 јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у ми 
ла споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена 
мо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад зама 
ован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гв 
 Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви с 
о опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок 
аумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p 
 промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није  
браја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га срета 
си могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим ц 
та му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још л 
/p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} 
 је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, как 
што има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва  
 на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и 
и. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартиј 
неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Ка 
поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљ 
ике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p r 
мо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да  
е да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, бл 
 баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се јед 
ав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнут 
мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до 
читељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су ј 
еког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по  
и за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало.. 
ладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и 
и!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев в 
е у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са  
} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чеља 
, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чини 
ekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он? 
о на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">У 
е онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била су 
Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... < 
није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Ми 
ла, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, как 
S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари 
ну и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— 
вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он  
. </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало заста 
пане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаури 
гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше  
мао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао 
 нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одл 
> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што  
д оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је 
рачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p>  
ко једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, 
<p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој д 
до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је? 
ц, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђ 
 учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-тр 
г некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!. 
ekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Te 
да оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледа 
броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турс 
а, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? 
и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде из 
гоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S 
чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо г 
је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кро 
— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио  
ем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. < 
и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки 
 једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружа 
ед зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је би 
: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, он 
p rend="Glava"><ref target=""> TC "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p rend="Te 
C "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char"> 
} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, п 
дан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p 
. . . . . .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend 
поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понек 
у, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој д 
ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p  
ла да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћ 
о је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је 
ај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се св 
— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на 
уке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </ 
а нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, а 
вели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћа 
а Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p ren 
Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну пл 
иве...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и 
потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диж 
<p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> 
то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике т 
 <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред  
ше, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана уч 
 је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у 
кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend=" 
 синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево  
о шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?...  
ц. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим 
парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> 
а?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p r 
ински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога ниј 
о је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући н 
посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Ј 
ек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погор 
о погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав  
иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми г 
Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек 
 да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не 
ладићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Дв 
ите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га,  
чевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана. 
мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да  
а залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, ре 
..{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе др 
 <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам 
 сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} Т 
че учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке...  
— Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је 
ао да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И  
ста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се пос 
м ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакл 
ала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље д 
> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда 
поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, 
га учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим  
ојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи до 
p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се пок 
али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га в 
 <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да у 
а.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по полов 
, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа с 
а двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али  
!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку  
..{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ам 
дети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> < 
о питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продир 
реме једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та  
да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују,  
г одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповно 
} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде с 
код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, 
ван сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је поло 
, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а по 
рин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p re 
ка седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као сн 
е Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сј 
а, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S 
st">Милисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу б 
не поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме ож 
едала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом 
лом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима,  
чени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна  
 преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђал 
Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак. 
Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући 
јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p re 
о време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, 
елчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p r 
ећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Љу 
 га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста 
 у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече ст 
де додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвећ 
ља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у со 
нога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метну 
nd="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо  
 <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој ш 
d="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћем 
ли асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; 
 гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце з 
и једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И стара 
 гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p  
ор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у цело 
м танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрег 
} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса 
а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа  
ремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света. 
ш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде в 
мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко  
 апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештин 
е животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са не 
гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцниј 
 није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уч 
ику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би х 
ојом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S}  
 питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S 
ву заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господ 
а Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и  
е испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао,  
nd="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диж 
а претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">По 
ога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не ми 
у... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </ 
нце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, л 
крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љуби 
ши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена по 
rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га ни 
оме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним г 
мче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Је 
> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других  
слобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је 
ву пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара.  
атковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верује 
 од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p  
инити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као зван 
, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S 
читељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p re 
Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љ 
потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта 
. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој једин 
 и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на 
 оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што о 
е ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле д 
ио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, ха 
само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на 
 мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} 
а вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета  
 је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим  
ено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би 
едање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду.  
е чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде 
Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једн 
 А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђено 
и изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом  
ружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га 
олесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора  
га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалти 
Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p r 
зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— 
оје су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштено 
!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за рук 
че младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога  
бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, —  
брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као нек 
ој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад сам 
о своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведр 
 га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p 
он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учини 
 сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после  
добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} С 
зликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му ј 
.. </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После с 
да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S 
к момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито 
t">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену 
{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све си 
ислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећ 
 долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима 
овој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — 
 мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него 
је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p  
абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као сне 
 мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликов 
ога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је с 
ад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — 
S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућиц 
ека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најд 
... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђо 
ође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би чове 
и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Он 
анпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништ 
е дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Бел 
рдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, ве 
младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто па 
, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше у 
дове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">С 
г у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут 
Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и  
удима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које с 
ожда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало 
 живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек верова 
де је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клон 
оговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је 
са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — реч 
м код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S 
виноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће 
ја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst"> 
увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ в 
шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато до 
 приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у  
ап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, г 
рагу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече заж 
иш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, 
љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, з 
м! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p  
 него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју д 
г времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме  
Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милују 
каве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од ка 
 није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџ 
ајгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend="Tekst">— Поцр 
н, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а к 
{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Завет 
 му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p 
 се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда раз 
..{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло 
поља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не б 
аше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету  
нци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, 
 заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога  
 и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела 
 из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и ста 
ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Teks 
ођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом  
али.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима  
нили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај н 
 Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар д 
сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу дола 
а конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у при 
па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p ren 
ући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Ч 
“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих  
целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p>  
... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Шк 
писа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, бога 
.. </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Н 
>Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно врем 
е мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућ 
ој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у с 
 у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; не 
 кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио ку 
"Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујући 
} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о  
ри не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. 
пуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа  
е оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде,  
ови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p ren 
 Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадав 
рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend 
лонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види  
сава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њен 
 да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клел 
на то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">—  
="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — ре 
ц, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега мог 
у пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић  
Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p  
а изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p 
де све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tek 
арати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и ч 
 ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђо 
не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот 
ете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на ли 
ору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао ј 
 дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора;  
ео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а пос 
кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је т 
, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што  
ма још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је бо 
могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> 
... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је  
ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, 
, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мо 
а земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Ме 
ашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од своји 
равио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А д 
но, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, у 
 у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и 
екће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, п 
д, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркв 
тељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево 
S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, ова 
ро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, уч 
а својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну не 
тарац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то! 
је: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њо 
о прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче кон 
d="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давн 
е наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са своји 
рам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио 
ри молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p 
нда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А мог 
ије добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} 
 моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим ум 
лазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче кон 
к! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, не 
И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да с 
, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу 
 пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим  
ме се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима  
ригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана с 
еху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био 
И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, 
ђистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — бог 
Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао 
, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју ле 
ени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао 
е, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лакат 
оутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бл 
 ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на 
нам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на за 
 куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Ни 
у је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим  
срећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с приј 
end="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">—  
ат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору 
уша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти  
.. крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћута 
и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђо 
ачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца 
е лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, 
а и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, 
ланинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Му 
ице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако сна 
н трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи  
 кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити 
у и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовц 
 замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} 
зу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе она 
а цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па 
рни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... 
 — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p  
о што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срц 
{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај 
е ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта  
оку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће 
војку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још 
уђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно  
и, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... п 
="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по сле 
 лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </ 
 а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далек 
што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри у 
рудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Л 
или и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Ми 
им гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Teks 
> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја са 
но погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта с 
">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице 
Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још м 
 и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се 
оли неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, н 
rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend 
 Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам  
 </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend= 
...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у ку 
о... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно 
арено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и неб 
рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна 
како у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па  
а, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кро 
</p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и ди 
де јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend=" 
моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, сам 
г Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек 
уше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало  
ступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издрж 
 удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онд 
<p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend 
<p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S}  
ац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p  
дина; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде 
d="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; бо 
ekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p r 
сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tek 
ди, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли 
сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је  
nd="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе 
ди из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добр 
ј овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за  
е хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди  
Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји ј 
де спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и  
ари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се  
 ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав ниј 
у пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једн 
видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест,  
{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу 
сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, 
л’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend=" 
ки ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у 
чи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше  
 смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst 
ekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst" 
 сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се  
смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна,  
 — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна 
а нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А ка 
 очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда н 
?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече ја 
 торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, 
...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то  
е Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p>  
га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p  
! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гл 
 раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш дохо 
 ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?... 
у!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капета 
мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, кр 
рко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао 
nd="Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорит 
и, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мис 
ражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам т 
сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе прови 
 Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst 
 и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам 
 сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито с 
о! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Te 
 <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да ниј 
ече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А ш 
</p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже ру 
ав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук ка 
угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет да 
 то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обеш 
"Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му д 
их двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме 
..{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p  
">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наме 
, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> < 
ецу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времен 
Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам!  
Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом  
о: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, св 
ари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу св 
апе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве,  
алево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелиц 
рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — о 
: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав  
...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, н 
 на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу  
о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гр 
ледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи,  
st">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као 
 учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} К 
ка и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си у 
Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћ 
"Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походи 
а! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се  
и...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него по 
мејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и сво 
 <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Мо 
. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковић 
живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености 
<p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p ren 
 </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Р 
о је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p 
зиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, ш 
синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као  
..{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио,  
 благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мет 
 још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend=" 
е бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst 
долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор. 
иђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога с 
те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после с 
ремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, 
ц озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одгово 
ију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па своји 
е округлих прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда  
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, 
осада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама оп 
на да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у ње 
поди нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Реко 
 пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану реч 
а! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди 
о година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред,  
андура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као 
је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узвер 
ркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слатк 
о ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је  
на паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му ски 
 грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред 
вшег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, 
је и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ва 
а: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео с 
и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код теб 
га усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они с 
, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p  
а га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели м 
љиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше с 
ћи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то  
војим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Мили 
учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно  
а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али  
ласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, признај! </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — пит 
е мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милиса 
и, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, т 
{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело  
пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи  
упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су ст 
Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом 
!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуње 
ац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њи 
ур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздрав 
ости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, остави 
d="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јел 
у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га 
ену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојал 
ekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе  
 с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће  
тне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојз 
едара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, 
ина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па те 
Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну 
на. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — 
коле, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала с 
више се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда 
ник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи  
, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову 
 суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме све 
 ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Teks 
 дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он  
еда чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се  
у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук 
="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважи 
никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу 
ода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрт 
и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац 
ах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско  
е!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да 
ован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} 
омах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Te 
?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p>  
ек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је 
 момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш  
е, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да н 
ао откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад  
алеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце  
end="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије:  
невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрет 
кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Ма 
ушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Она 
е на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори 
је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља.  
Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p 
едног оставио... </p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапута 
ходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће мо 
м. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце  
раги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини  
 шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> 
 је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше н 
p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у н 
 шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не 
о смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело гот 
ао снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку т 
ћеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам 
образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити;  
руди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, п 
а читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш  
издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на 
на обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити.. 
ше није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је засп 
згледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као 
да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим  
 све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад  
же. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти пл 
">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа 
ну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема  
.. </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја 
p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри с 
 врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, нег 
по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text> </TEI>  
х се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, ста 
авају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} 
вој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се весел 
ачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{ 
јом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Неш 
 Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му  
ча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да 
 а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst 
тора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, 
</p> <p rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја —  
> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за с 
Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избав 
ле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега 
ом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst" 
, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Те 
? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после 
како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави вр 
>Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној 
се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га ј 
ав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко узда 
аше; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим  
ју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p 
орела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем 
а мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њим 
естра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви 
ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> < 
 попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </ 
еном течношћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и те 
па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Срп 
ваном и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад чов 
p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро 
стезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од  
, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tek 
дајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst 
оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p  
 <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. < 
еки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповеда 
 заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од теб 
о ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим ус 
тина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници му 
це!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба п 
 дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи к 
е се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат 
/p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушит 
зе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">—  
ћне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га довед 
р у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Ст 
 (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пр 
ве ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек 
прашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница.. 
 злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видел 
е умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и и 
ако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво 
омогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst"> 
еобично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— М 
етути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која  
ажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше п 
, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе...  
ди суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем д 
а те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разго 
 старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко 
 одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend=" 
арати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће би 
rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и п 
е као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо до 
 А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже 
и доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Призна 
уванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје опр 
>Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и д 
ији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба н 
предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао  
 ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p  
ди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жа 
 <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацел 
 две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, ал 
ба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Д 
љак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци,  
 дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље 
d="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не! 
оме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . .  
ове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} 
ице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено дев 
ао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом д 
х тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхт 
а његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend= 
сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док см 
ј о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек 
 да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... 
а је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њ 
оја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. 
а познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и  
и дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више  
а уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала 
p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише.  
та. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио:  
/p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} М 
ратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше б 
 гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчево 
Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу закло 
же, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео 
/p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> 
end="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала  
, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки т 
а их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p>  
 главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учит 
ога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без м 
> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протеп 
т Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гле 
па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто преба 
у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S}  
<p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst 
у покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе 
о да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">По 
"Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах,  
Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и кр 
ере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Срем 
 подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћем 
. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и  
p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је зва 
, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, 
"Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p 
ла на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, 
више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај ка 
раста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па  
тор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tek 
Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се  
 шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш  
едала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> 
 изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи в 
до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Нико 
ковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво п 
, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусура 
S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракији 
 Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао,  
је никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашил 
е!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова  
аза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S}  
 игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Зат 
ирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу 
и, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То 
а, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p 
по, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што рег 
ичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend 
о, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице 
, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућ 
а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута  
. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне  
оском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу 
nd="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистр 
/p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца 
саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с 
ца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на с 
> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест м 
годи!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице 
 белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p r 
, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе 
 И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај м 
трану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици  
ему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турски 
.{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте о 
ше!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су  
 је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, з 
 <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше ч 
 </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја 
; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, си 
илисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учите 
ма што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и д 
а, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све поб 
ама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади  
ела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила  
морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="T 
 у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </ 
вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работ 
дан од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек  
зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече уч 
равдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиков 
 додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, 
st">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за тр 
Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док  
омишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну 
једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се тр 
он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чед 
оја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестан 
 старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о 
рбији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од бе 
ек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севк 
зивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па 
nd="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! 
 rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче  
, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини ка 
Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, п 
t">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Си 
и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на к 
а својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend 
и, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морам 
nd="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst"> 
енте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца 
и учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала  
 их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху св 
 знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане н 
p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С ле 
Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвећ 
лије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јел 
ирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше... 
м искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а  
ио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај  
 <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А ни 
p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учите 
читељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпр 
у гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а д 
а о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му 
пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако  
 спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. 
="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као 
 осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дођ 
Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он,  
празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад ј 
заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше  
шире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу 
ђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је ма 
ин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залу 
ика седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчк 
ико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угас 
S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, д 
 да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе др 
 нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван...  
 <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би св 
ц: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p>  
ује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вер 
више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="T 
елико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где с 
 да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак кој 
Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му бран 
 ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега ви 
ма тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли д 
ли му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend= 
мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Te 
.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око с 
 једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи  
 шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend 
са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову п 
t">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="T 
ка он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му 
, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у 
ekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?. 
 где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S 
де Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не м 
то о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до  
еда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Сл 
end="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста 
тарац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ 
ели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као  
 мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу срет 
"Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, т 
шта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му  
у оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног  
е му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав 
end="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени... 
 упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан 
 могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— 
ива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst"> 
ешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst 
’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талија 
ега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend= 
е, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, прек 
ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци с 
 бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, п 
грљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане! 
копчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </ 
екао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне 
ло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виногр 
S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или  
исли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, 
веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда 
{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао  
а по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учите 
..{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... 
азаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у 
гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{ 
ило погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме  
илан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара  
p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш,  
дикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је в 
ава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од три 
номе лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели  
е ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек 
о како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се  
рштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљ 
пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капет 
 капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— С 
nd="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!.. 
га ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... < 
ј домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости  
није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти 
ци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхиће 
<p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом 
тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима.. 
капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што свој 
белим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћош 
ину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића  
родаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руко 
p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут  
жења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајућ 
у, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за по 
са, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела 
рбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга п 
, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело 
 на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, так 
...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше 
рупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; д 
end="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код запис 
 корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </ 
И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо  
обије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој ку 
 . . . .</p> <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милис 
дничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, 
леди кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} П 
ево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од 
а — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана 
 пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели у 
} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{ 
од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало пове 
це, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој  
ту...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, 
тељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> < 
 суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га 
...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно луж 
учише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није м 
али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих 
ћ, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око кућ 
езан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гу 
ити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, к 
у га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Уч 
свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђо 
ећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а  
и...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p  
/p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше... 
о ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у к 
ко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам 
 занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то бел 
“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Сто 
умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела мара 
...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="T 
...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се уг 
убока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — чове 
пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била,  
S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је  
.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скид 
 стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета 
но проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана м 
} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њ 
мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је  
nd="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Нико 
е!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису! 
!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава,  
м, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— З 
 rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле к 
 реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам упр 
оји га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани 
ати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, п 
е, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p r 
ој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никол 
rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; 
ше Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst 
а, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кр 
ом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца пош 
nd="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби 
апсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим злик 
иве душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупиц 
ету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, 
 оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Сто 
и лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Б 
ме скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена 
варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година мо 
а пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и тре 
ло животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од 
 свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави при 
 за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; пос 
Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше 
в, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку 
 неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши 
 као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти  
тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разуме 
што чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend=" 
ој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућ 
 препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућиц 
} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, ид 
убоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се м 
не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p ren 
у ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend 
врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица 
можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?.. 
ихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га п 
p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и пов 
н претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Te 
не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Срем 
амдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође т 
ре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, м 
ају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... 
опац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега  
 — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, тре 
а, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онд 
љуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућ 
орчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубо 
и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би он 
 ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам ос 
, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад 
оћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу п 
ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S 
 и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једно 
е, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не  
а човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео 
кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом  
разна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да про 
е момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, сти 
 једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </ 
као?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци,  
и; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена не 
а и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend=" 
 који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше припове 
 послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађ 
о; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, 
 из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше к 
х има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одби 
је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стој 
. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или з 
 А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме 
е, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем бе 
на преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика...  
st">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; 
у изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p rend="T 
био... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари  
и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла зн 
d="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена 
ће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... б 
е разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство из 
 помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Tekst"> 
и, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Је 
nd="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јед 
о она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="T 
оме месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Ни 
">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде ст 
 влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend 
етао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ под 
ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Tekst"> 
ога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад  
једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне 
 ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих уче 
Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко зам 
аквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— 
пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди... 
 рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном до 
е ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у тем 
p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Ст 
сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака  
ине, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине свој 
"Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а  
">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим г 
 rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — 
рт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S 
мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потрај 
саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до виноград 
д својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, неш 
неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебд 
у се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А 
за њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били ко 
и мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тр 
ekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучил 
="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешк 
kst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади 
оју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по ск 
а кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после  
пцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља 
 заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком одне 
се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је 
јом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу,  
 избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p>  
а-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на 
, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га  
 Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто  
<p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> <p ren 
ет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја сн 
 само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у  
удише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити 
ло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти 
дањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, бе 
га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштениј 
е водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, прине 
е... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на г 
риле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све ле 
је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију,  
 ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се 
зове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а  
е јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових ру 
.{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . .  
d="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Teks 
нгубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остав 
S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p>  
ду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену 
ко се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац,  
а заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се бел 
емац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуд 
{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="T 
 листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, пр 
а...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној стра 
се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепи 
ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толик 
ћи.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а С 
кине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци сед 
о себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као 
е враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њим 
гунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у 
 бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да 
о време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни ц 
нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му  
аласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — 
 видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе  
 људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца 
 и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали 
и старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Te 
 се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствар 
> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласо 
сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">У 
 гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што мо 
, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем до 
тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како  
!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} С 
рбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата,  
човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство,  
уку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком 
 за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: по 
ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она руме 
машили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време ве 
Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова п 
да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађи 
ко снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ  
рам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S}  
. „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије,  
ли за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојал 
st">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада  
се, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> < 
спод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му  
мњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први ком 
тарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доб 
ва вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говор 
ekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Ј 
јем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде  
овић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи  
ац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасв 
и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се 
.{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жу 
три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у  
 очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} При 
а ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ход 
о је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — 
t">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... < 
вала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни ра 
знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гл 
d="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећа 
уо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> < 
анинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, 
ако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче са 
 да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепе 
 за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p ren 
тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли  
Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно м 
 до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да по 
 ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Te 
дама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, 
ди, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни тра 
аро лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно м 
а и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове ре 
ила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном сна 
 обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померит 
мо љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо 
је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је са 
рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући 
 срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">—  
.</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспра 
у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst"> 
 сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељац 
 рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешт 
ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?. 
ати планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук как 
Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пи 
ред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја,  
 мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашег 
н!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији бил 
 Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гоми 
ратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p>  
то видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце з 
азио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога ст 
ом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих 
онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S}  
, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!.. 
повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заист 
но посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашт 
ема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде д 
ече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има пр 
већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и д 
 свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак ј 
} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му 
ца код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки ч 
. — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, уд 
век пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: 
еђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после поглед 
>За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али к 
ић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све 
 хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога  
е зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беш 
м њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зач 
старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше  
, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p ren 
ер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је С 
ченике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отво 
одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако нис 
 једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио  
упе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, о 
Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматр 
очинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајд 
и у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко? 
сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, је 
rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S}  
ш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну се 
изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће 
леда свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи би 
— говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени 
у рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где р 
 и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио..  
беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p r 
оће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећ 
 се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!. 
st">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{ 
="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} 
!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Te 
гурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!... 
погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S}  
ју предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дош 
нца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке с 
нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше  
="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, по 
 залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим 
 да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљи 
а!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац р 
му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога под 
 стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више  
смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше  
и се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад свој 
и, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њим 
ти; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није 
"Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p 
ушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да са 
слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!. 
 је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Мил 
кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи  
 ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе  
st">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је  
емогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави припов 
 У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... с 
 Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће 
тогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи раз 
ебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт 
 rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не м 
р не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу 
овину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> 
р у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се 
до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине,  
говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p ren 
момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — пит 
да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узет 
да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снеж 
итељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свог 
о, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па  
тељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко 
ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како про 
код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па упра 
...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата  
у бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. 
оље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто  
о у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме зајед 
ди изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три  
ила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све  
редио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац 
образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи ј 
о готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> < 
ва Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у 
 <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, 
 нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ 
хотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штикова 
 </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на  
. </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учит 
, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p>  
"Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца из 
</p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај 
ао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у о 
 главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p>  
 мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p ren 
оценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено г 
 једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети 
end="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="T 
 старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да с 
егицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац  
а збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се зап 
p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} П 
 Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— 
ску жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — 
вих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти,  
 су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако 
х бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би с 
ник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. </p> <p 
то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да 
: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; 
ек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпут 
таше уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам сво 
тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани,  
 дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: к 
оме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! < 
еко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви виде 
капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо 
рани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан,  
видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S}  
могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд од 
и кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: ве 
ске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а з 
="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суд 
"Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стра 
е се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар  
есече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац уз 
"Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се,  
. </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не  
аде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не 
ути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једн 
је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, 
ори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгле 
сили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика  
та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути цр 
ве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није д 
а ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend= 
тојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали 
ј погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведо 
зват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болесно 
 rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени,  
 осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи за 
о гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је н 
<p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али  
ченика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му мн 
о време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преос 
старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend= 
а Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда пор 
 rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испи 
у је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запа 
да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте 
риповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{ 
ца служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и р 
ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа 
о он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сир 
/p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p  
Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко  
 само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да број 
саше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желел 
ошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао 
 што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и о 
е у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита дв 
. . .</p> <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава 
 доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и с 
ца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели у 
st">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му порумен 
мрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најб 
Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима 
твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, 
он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="Teks 
сам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </ 
?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш с 
у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, 
 стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била  
хомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за 
">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p  
 код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst" 
 Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полеж 
ме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се са 
; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понек 
оше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ ј 
.{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме 
ле приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи каз 
...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst"> 
 хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S}  
 Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tek 
је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два- 
} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, 
о ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, 
 је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта 
школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику:  
капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцелар 
доване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да 
е кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="T 
т, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти не 
себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји пор 
ом био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме н 
ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </ 
стадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tek 
о!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: ради 
 бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend= 
вео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на  
а целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst 
ко живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где т 
 по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађи 
="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!. 
утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на то 
 </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној 
е очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се ре 
јали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, ник 
е беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из 
дала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг о 
ронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа 
околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p rend="Tekst">— Мислим,  
з отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та 
 звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Tekst">— Још није 
Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер б 
ве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободише. </p> 
же — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо 
 ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту  
квога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После  
да...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутор 
ила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Је 
рља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Ре 
сподине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо 
о га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао 
и и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу  
 тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш ч 
воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом  
ознајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова 
 Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">—  
и Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљ 
и низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . .  
а се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} А 
пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је 
. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па  
</p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче к 
 усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, 
А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изиша 
, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га п 
 рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никад 
бе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се врати 
град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук какво 
вца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и с 
их. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се та 
удату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је  
го баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није ва 
!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога 
 дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ру 
оја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни 
замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око 
, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, ста 
бука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понуд 
врдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend=" 
баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поно 
олена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А г 
, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао о 
p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита  
st">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p ren 
арати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они 
 две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. < 
ин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа,  
х га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш;  
} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те 
е... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} 
мо миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио,  
но и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је чов 
у: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па ј 
цу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало  
рстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S 
пет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учите 
, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи не 
њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно пар 
 rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?. 
вчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и б 
p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрил 
е по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једн 
 снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане г 
исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава;  
е и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељи 
?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше нек 
је да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се увери 
огао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он ви 
стити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као б 
nd="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам о 
ога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у гру 
 нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле,  
="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А г 
е понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а н 
о мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри с 
на повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="T 
да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз О 
, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим у 
/p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне  
н момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком.  
ав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што 
{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Б 
нцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован са 
то, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто  
 први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да ни 
 белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога 
му не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим 
p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p  
 пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="T 
о је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отима 
т заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, бе 
о си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрну 
{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путоват 
Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети. 
ekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није засп 
е стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школс 
сето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мр 
е сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S}  
ин.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кро 
добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп  
лу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце 
 бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!...  
лисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом  
нута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнут 
/p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S 
ц што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p  
оро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа 
о, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; 
 разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио ј 
 он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из пс 
рости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћн 
="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нис 
nd="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ћ 
.{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздах 
 томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Н 
 узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p 
држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно м 
 се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S}  
 </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да о 
д њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен... 
 </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, 
р све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала 
смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све 
ебледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада ова 
о, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — Посл 
end="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу;  
о; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада по 
тари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . 
в не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом с 
{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јај 
ти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ус 
есео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је  
 приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђе 
..{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и са 
кне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац 
Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиш 
хива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим о 
даше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалости 
н дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац 
јвећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је  
и уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, пр 
 Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! 
ху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— О 
S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, о 
да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зу 
шне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио. 
а тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врел 
је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутни 
} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Им 
 људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје стар 
то је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигд 
атељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и старом 
дна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — 
 и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву  
ешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није о 
х перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче ј 
мо, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који  
 Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Тр 
те ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале  
еда и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="T 
зми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову  
он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А  
} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, н 
,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имал 
ући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p re 
 Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, 
бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... — уз 
 ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend=" 
ио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или  
егове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове м 
end="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе 
једе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима ч 
енка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и км 
н тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујев 
бљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> 
пали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је 
што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарал 
трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био 
амљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жен 
воту више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахра 
је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па 
ио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!... 
— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Teks 
ећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — не 
... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе у 
о проговори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!.. 
нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у К 
опца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити х 
лица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и п 
а чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износил 
евојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </ 
, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно  
ткако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело 
му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend=" 
разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p rend="T 
ца, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће на 
е и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово 
 у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро свој 
ли је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што ј 
 мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су св 
тао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на ст 
.{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А 
...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учите 
 удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнут 
јанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само пока 
Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никол 
к какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се  
end="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу  
— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућ 
ико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће  
 да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — реч 
ова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је 
 је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Кра 
учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар би 
да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> < 
од болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне 
 шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, реко 
Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и  
и. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званични 
едно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан к 
, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend= 
собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S}  
клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова  
 је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кући 
>Учитељ се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="T 
p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не с 
а или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако с 
е уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек с 
 Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у т 
а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он м 
">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја  
ђистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту ј 
а... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би м 
>— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој  
 кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну н 
ста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље  
а читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава 
преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна ма 
ем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви 
о млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин н 
ве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам  
идиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до  
ован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Te 
читељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их ј 
ац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право з 
чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ п 
: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку 
>Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да  
p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта 
 се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend= 
 смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по н 
како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како ј 
 у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; 
а Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари  
ога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво 
, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом.  
је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, висок 
свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, б 
 рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од 
ка се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњ 
е би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p 
до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи 
ако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Сто 
наје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ ње 
је пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и 
абринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком  
говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Бе 
м самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим 
доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с он 
му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p re 
однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда с 
ети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... 
је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу 
о назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!... 
тко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, н 
и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из б 
о лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо 
говор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови 
потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тав 
ним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не зн 
kst">— Ја нисам! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима б 
кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и сваком 
а, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а  
и богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међ 
знавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а свак 
г ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скид 
бар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунц 
nd="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није 
м...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису кра 
али ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поште 
ам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учи 
село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши. 
 мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S 
м, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} 
инац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица 
о чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти 
е време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милис 
rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао 
 кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а по 
сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Teks 
рбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и  
 а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је д 
утиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озб 
ше испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму сла 
ка прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Реков 
ој сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани 
 тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири да 
, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и  
врши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади  
ницама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S 
три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе  
уру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђа 
а, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими би 
ер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве вар 
сава ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико мес 
end="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал.. 
ваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па н 
рани једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза 
а, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да 
рв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> < 
Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као  
 мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Та 
, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па 
kst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих во 
не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци и 
 одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде ш 
 Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p ren 
путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а  
кад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p  
сму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend 
блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му  
е, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној к 
t">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend= 
..{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Н 
ћа; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Ч 
 разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним об 
 онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, п 
ла; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда 
нчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову вар 
 све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . 
е, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је  
има, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и 
у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, нара 
у за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је 
јем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чел 
.. </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а т 
и се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива  
уће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спа 
 отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p 
нога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђ 
ат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с о 
’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, б 
...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од уз 
тојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њени 
"Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе  
остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где швр 
хну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку дод 
<p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S 
лагим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Мил 
 rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема! 
, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Је 
о прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend= 
ће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две 
хватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота  
{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојн 
">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од за 
мовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је 
руму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све испи 
ојасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест 
е!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!... 
>Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} 
осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздах 
ekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Б 
га учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао 
веравао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде 
раш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода сме 
ју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Te 
одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба  
 боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и  
ије приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p>  
 сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува 
 Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, 
 rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p  
 јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му н 
ма љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из њ 
стоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким 
 као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend 
ји је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га друга 
им гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету 
ка бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек б 
своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могл 
, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац стара 
 препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала п 
ај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?. 
е неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијег 
kst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не в 
иповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по  
{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохо 
аник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у 
..{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности 
 шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црве 
убунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укус 
е сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у 
инила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, 
 ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије н 
н њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут 
је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелиц 
>И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкива 
јвећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти зали 
а сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о 
. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по 
 дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини 
е била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од г 
х сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не 
је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, 
де...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегл 
руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, постав 
д млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркл 
аше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је  
аве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послуш 
беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од 
 сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајт 
ељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше с 
о са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опе 
ће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко над 
чења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Ми 
љ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу з 
љством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на ле 
оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће  
 теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чем 
е свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао 
.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Он 
цима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више 
оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, ал 
а се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p 
ти сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} З 
/p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац;  
.</p> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошино 
ео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају  
и ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, г 
} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиром 
илисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Ве 
уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под ст 
 биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испека 
снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се  
 Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео с 
ма; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако  
квих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку 
 па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице  
рне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смиш 
t">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S}  
а, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа 
 лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведо 
ла је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама  
за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз  
му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолет 
 људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> < 
, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу  
е и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труд 
{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Teks 
азио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код 
од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце  
ха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, 
 он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је  
 да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S}  
умен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим г 
 кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био 
 су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врач 
ла је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи са 
ом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{ 
е и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, је 
и срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај 
и, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је 
">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">—  
о му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунол 
иди свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p 
је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p>  
свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је п 
ће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радов 
реко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и оп 
 бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} 
ани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ то 
 је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да  
рава Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке.. 
сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе... 
а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао,  
t">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Ост 
ојом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за с 
} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је т 
невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цве 
ла, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац ста 
 кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им чес 
исаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је посл 
а само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend="Tekst"> 
, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, 
ц све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се 
 rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Р 
ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали 
, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{ 
сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — 
t">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S}  
p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">—  
ености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио... 
о!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа виш 
ио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p>  
 како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љу 
 га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три 
d="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половин 
 својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поје 
во лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p r 
S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник. 
е вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште  
м рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке 
е исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледа 
љице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју л 
вога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... 
мркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и,  
ицир варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио ст 
ала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је 
, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остал 
мац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tek 
н Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну т 
негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он 
> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној ку 
="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколи 
недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући  
аједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући,  
ко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му 
ци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне ми 
а ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ он 
исав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о  
d="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег уче 
Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши,  
Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оз 
и то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не  
ипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S 
змишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи к 
едала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </ 
 помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће 
о нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина ш 
скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркн 
рагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па и 
ме ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, леж 
ости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрња 
> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти он 
ћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри м 
ћ их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гле 
нограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме  
тан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S 
окушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} 
е водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше так 
, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде  
и, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изи 
ата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам прија 
к веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Teks 
kst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с ас 
...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — 
ице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина о 
одаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tek 
 Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао ок 
st">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што 
отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, при 
kst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату пр 
 запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је т 
 </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то наг 
судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Ст 
у зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћо 
извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купи 
вољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче 
ло труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ни 
ekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S 
угу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend= 
 rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ  
на, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећ 
Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачув 
руга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово мест 
</p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога б 
nd="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </ 
ељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend= 
А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек 
и је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tek 
S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро де 
Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и сли 
ова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јел 
: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак.. 
та, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица сл 
гла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да  
де, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најста 
а му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван 
, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ и 
це, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи,  
ога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе ниј 
ли уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на д 
ио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ н 
а и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу 
сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак  
една мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} 
t">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, г 
о свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Са 
варајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — 
анов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управ 
">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Teks 
шину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онд 
по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно 
 улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад ј 
ажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду,  
ци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под 
оле биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро исп 
> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче к 
або!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покрив 
огу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напуни 
нчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви п 
а, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар смес 
госиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . 
p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши 
<p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?. 
на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом леп 
 — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад!  
а у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, е 
Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене ј 
ра добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на све 
за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Teks 
елим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S}  
е, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се рет 
е долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p 
ше. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — 
 довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту,  
излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаниц 
">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак!  
p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти бо 
о да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у  
а друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему  
овцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не  
оји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка ра 
је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у наше 
и он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а један 
стук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са с 
де снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан  
 још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се п 
ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ  
жанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољ 
кашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> 
е тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаш 
 јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јо 
н рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појас 
ш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и  
 почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst" 
ку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још је 
е мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку ку 
ености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. —  
 Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казат 
изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. < 
руги? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле,  
итеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац 
 <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst">— Добро!... 
 </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађист 
иво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!... </p> 
пита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господине! </p> 
е човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам! </p> <p rend 
?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај 
t">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зач 
о косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend 
лин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почел 
nd="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; 
ого дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; 
доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да к 
адога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, ст 
а је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не на 
ekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после 
/p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаш 
ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној  
 бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="T 
аље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше 
>Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад  
разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер н 
ађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После  
ужанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви иску 
ело — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно уч 
 баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао  
х учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал 
 rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па  
ове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Пл 
 вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме 
о, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учи 
по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у 
ekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учите 
о је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши б 
не водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учи 
није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам 
</p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни она 
гаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац к 
о, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну пове 
оле, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у нед 
end="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му п 
тедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">У 
ош чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели 
вили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни мог 
му беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="T 
ше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову п 
аумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађе 
ди човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога  
 </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А по 
стог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрх 
 га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује  
, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst" 
<p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу.  
>— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној  
<p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да 
мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од 
по разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у 
ле куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно 
 окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве ч 
ић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, ка 
леда: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови руч 
 главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу:  
ма као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не  
ини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљ 
 . . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише  
: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — 
је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га о 
о.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у јед 
">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца м 
и и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног ос 
му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко с 
у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан  
нутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у  
оју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: < 
ди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно,  
авши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к  
!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко узд 
о у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад  
сети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p  
 своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека т 
p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака по 
разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је виш 
тала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгл 
танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже 
, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није п 
и кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино ра 
ник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— 
="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Н 
rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па 
ћ са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну 
је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива 
 угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst"> 
иколиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде крес 
тан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја ни 
S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су с 
ладога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари 
е ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчев 
и пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да  
, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!...  
.{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дођ 
Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst 
p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изн 
 тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, са 
> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прик 
вно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учит 
аш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину н 
е луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, див 
војим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је пре 
е које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не р 
ећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде у 
штени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда  
каквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А т 
уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst"> 
Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се 
е ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Срем 
чета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевт 
е напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{ 
Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему бе 
ала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се вр 
 Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви и 
е, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... 
="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tek 
и, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог  
kst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био н 
жио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће с 
ћу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: 
стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате,  
ерује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у  
лић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна  
} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... 
ај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима те 
днога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хла 
, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Л 
трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S 
единицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То ник 
ије влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а в 
а код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све куће 
тељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да 
ницу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из ва 
 жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst 
ц већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умал 
утори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе усни 
јдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst" 
ше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграш 
ице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом 
у драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече  
х старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је  
 Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, 
..{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p  
је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из 
овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Ср 
ем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> 
веће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице.  
радом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти. 
и да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви сре 
јка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког врем 
ве обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све пор 
, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше г 
 зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док 
 заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p r 
се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а  
<p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{ 
проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео 
S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p> <p rend="Tekst">— Слободан!... < 
 Године, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине  
ти дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће  
клониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дре 
 прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта рад 
где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а ка 
 су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега та 
свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа ж 
арају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот,  
ас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете сво 
луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена 
елим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се из 
сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад 
, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tek 
 то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за д 
 — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, пос 
вину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много.. 
онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осе 
још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђеност 
озриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Нико 
итит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је 
је је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратко 
ад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Д 
е проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и 
јна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend=" 
врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, п 
у највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад 
овољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши доне 
 оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослоб 
них прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољу 
 њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је 
амишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ниш 
клиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о  
ма девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребле 
мо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецају 
... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој 
 њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милиса 
ц својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили  
тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Н 
kst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је стар 
kst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S}  
ива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе.. 
 кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лиц 
 прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Паз 
kst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{ 
знало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сре 
е због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна,  
стати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, 
ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Ср 
дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена  
алио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниж 
низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блаж 
а везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Чове 
едну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар 
<p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастир 
 rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно в 
олетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{ 
ући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим ст 
 Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш... 
аш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ват 
ало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри стар 
леда у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Tekst">— Јо 
 шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код  
инут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, уч 
е зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грм 
о жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јел 
т Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека 
А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у ав 
...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако 
S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па какв 
е њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен 
p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти  
е — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни  
ву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће,  
ише дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свак 
по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној 
ху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено 
та се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све  
о мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p 
 <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p re 
ила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </ 
 пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разго 
 подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Te 
t">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде 
ргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Te 
е погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли. 
га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово ма 
 морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вара 
ливају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав 
о, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p 
или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од  
ље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нис 
 који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклон 
">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био навр 
ељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све до 
ој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој с 
ије се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је  
 у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капет 
љеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p r 
ти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек она 
а кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} С 
вуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у н 
 кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме 
ва, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst"> 
, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша! 
т и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бори 
веће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да  
ад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несве 
Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице. 
уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому 
 </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И  
енутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице  
 Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао  
и у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљат 
небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на об 
 куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то с 
се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима се 
, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Ста 
да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мал 
е неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад 
опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то 
ва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе  
лишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре 
љацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ 
.. драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то св 
ше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst 
зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} 
t">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно прокли 
 опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?.. 
м словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година про 
скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са с 
еће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst"> 
ћим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!. 
т — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледа 
 он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га 
и шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле са 
згубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... < 
тар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та 
о читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец ј 
 </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S}  
, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату  
ељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сирома 
!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst 
ене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао са 
ји се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да 
дови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше 
аја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та 
 другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима 
st">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођ 
ле Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p 
а њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девој 
ником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци 
st">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим о 
 Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Нико 
исан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, 
ори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом иста 
, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Teks 
 <p rend="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у 
говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, м 
лога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са т 
ше везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> 
ривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а  
ам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе 
и су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кме 
ри, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst"> 
а?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{ 
еш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... < 
ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докл 
 њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу у 
у... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, прија 
о, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend=" 
ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у стар 
да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он 
мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... —  
{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обра 
ано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање прат 
вожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </ 
о баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сре 
гама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Teks 
а, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту се 
селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да 
га дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати 
толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, прип 
и је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало пис 
 гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то дива 
kst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst"> 
дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згур 
не: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати овакво 
с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли х 
ка, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у ж 
су знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и  
ти, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајст 
о.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане 
 ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p  
ин јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{ 
, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кол 
шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном ле 
.. дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми 
први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од 
званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисав 
Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p  
амо се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту  
е урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети о 
</p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио 
редрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатељ 
е, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не 
је вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша 
, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану је 
а, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њег 
него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Teks 
 уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, в 
а на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао 
па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четв 
. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пеги 
м удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаш 
елица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а о 
млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крад 
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Осам је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани  
н, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри мес 
</p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао ниг 
 шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може 
џаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од в 
 кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пла 
ни су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!.. 
ећ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћ 
лина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оно 
а око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врач 
дна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, ј 
мен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и о 
 кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend= 
.{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуј 
је се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А т 
азиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и ши 
 себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: б 
p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend= 
а је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p re 
 несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно  
в писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо д 
згледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове  
који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се 
лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољ 
умено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није  
ицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} 
 гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему р 
. </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p r 
, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам т 
 замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли 
це да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца ни 
 после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му учениц 
у, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих не 
ноге жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим младићима 
 кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ћ 
, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што  
 на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њим 
разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао 
: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова гд 
{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио 
, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и 
ђена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње посе 
 о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подоз 
а оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић. 
а мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А  
асу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и  
ље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све 
рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p 
о.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко  
змишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелав 
="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лиц 
е учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Teks 
nd="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош доврш 
морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је 
ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend= 
 више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . .  
 беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а 
е узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује 
не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „ 
у се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су 
S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="T 
буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све ис 
 </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p 
едао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њени 
.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућ 
путници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </ 
зора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњ 
> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend=" 
е пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учи 
д раздражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет 
 и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виног 
 до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после  
инац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend 
аповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без и 
rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и к 
 пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе 
Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, 
ти. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринут 
иташе га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </ 
ле лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дођ 
 невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, 
учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} До 
Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац ни 
ер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколи 
} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игр 
и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он дос 
>— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend 
скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепа 
итељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си 
еке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, го 
из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога до 
 диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у 
же, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А к 
има сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што 
 јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна пова 
ршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је 
 има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жен 
S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то ње 
> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа  
задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како р 
елим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p 
 да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код 
 па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дет 
аткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И о 
младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је  
цајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи 
 листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне бе 
шапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој  
ворити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend=" 
ј тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend= 
ицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне посл 
 ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сла 
 ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би  
сти, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, 
је се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара ј 
чић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраш 
пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку меши 
 му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend 
о човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бор 
етом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете о 
ечи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родит 
оких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са цр 
.{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p ren 
 <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} 
уо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише  
тељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али 
рити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend=" 
че јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш 
Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осм 
ио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на 
, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ћ 
нопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од 
t">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико пса 
 конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа  
 живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протеп 
њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је св 
че... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, и 
 њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{ 
ојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој  
е својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно  
у.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жу 
ше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у 
рамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео  
 главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кућ 
стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало 
ево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је д 
њишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „п 
у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а 
бри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} А 
, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst" 
ов?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће  
уће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знат 
могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише 
и му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи пре 
еду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање ст 
е, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по  
Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па  
кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак сто 
.{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три да 
сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend= 
 селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{ 
 оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> 
он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаш 
акука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су  
из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мир 
авицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, си 
 нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала  
хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па 
ам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!.. 
..{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst 
="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst 
иђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А ка 
аци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу 
и да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта и 
 rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не сме 
ри длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила ш 
ривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> < 
што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А  
вена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове 
S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири 
о?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи 
 дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, ув 
в извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst"> 
, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем  
 ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела  
ако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако  
иколин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се по 
 бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши  
узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих вол 
, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, так 
/p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p 
и Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чи 
их ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Ст 
окрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: 
а белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дођ 
аветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снај 
ветом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу по 
вало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} 
тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. < 
 се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне ра 
о би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисл 
 с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светује 
е једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си  
з Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи  
поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето  
d="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато 
ekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} 
а избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S}  
квога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p 
 рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина 
</p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћута 
 пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невес 
то лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицањ 
ав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио  
 баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико  
е Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне  
 је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend= 
л’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу тво 
 зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су 
ка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку н 
ekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче  
 а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац 
куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час 
као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и се 
пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p r 
ад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра 
kst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што 
чу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst" 
крсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек  
у је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, в 
а по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">—  
е тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend= 
вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико жи 
аше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend 
уди целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">М 
ко певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођош 
ими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="T 
 rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабо 
дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађен 
а гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој  
јући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом мо 
S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сен 
осле погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мис 
 а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту  
 rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Teks 
> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, 
 једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робиј 
узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. 
з недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш л 
еше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљен 
но се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учи 
t">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асу 
ела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим да 
 пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је с 
 нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри 
Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend 
гименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога с 
ц сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно б 
ледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би  
ев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад  
усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неуда 
амилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груж 
л’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогла 
ре ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди он 
rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а  
бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или 
наш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда 
ад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на 
е да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је 
Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p ren 
ше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово 
 види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као  
{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да 
 два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, 
ромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га б 
сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из  
стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пр 
ри дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мал 
 конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће 
 Јесам, учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p ren 
 не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека  
 збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Р 
ојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћ 
у архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и 
ана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ В 
ок учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је о 
 презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободиш 
ужу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео са 
ј пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да  
ц кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете уч 
елога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче  
ра нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шт 
у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то  
вену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мисл 
 прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно ре 
ирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити ил 
ра и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пан 
устио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна 
 наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николин 
диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе 
ен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Te 
идети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Ра 
...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“  
о му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде  
е помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из  
о сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, ка 
t">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека  
ажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом;  
t">Радован остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да не 
даде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> 
p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред  
 отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопат 
 вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му в 
о, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега з 
, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га 
ме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И  
 имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио 
адне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а 
да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео г 
и кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Ба 
се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима  
 из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сир 
="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, у 
и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и  
руди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједа 
руди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак 
бе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tek 
добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синк 
/p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресе 
 Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе 
рос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S 
 нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину в 
 лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те свој 
 себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подрум 
S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, М 
и; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text> </TEI 
ица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда  
 у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде рад 
 на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у  
} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у  
ко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки 
 прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним не 
ићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко  
nd="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветров 
одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јог 
S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капе 
 <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш 
d="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p  
недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан мома 
ћаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љуба 
не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p ren 
ром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tek 
ница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па о 
 кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пи 
а свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... п 
: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него  
е кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мач 
та од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кри 
Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А 
прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док ј 
 . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу 
 сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем ј 
им уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заис 
о није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да сп 
 Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То 
иј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало ла 
а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако ј 
лих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије 
рти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његов 
шао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, 
обро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али  
 господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе  
ти — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да ј 
а јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="T 
 <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с ким 
.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих  
видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце забо 
е дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом закле 
p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белен 
врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!. 
">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих  
<p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p ren 
не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и тре 
ати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је т 
t">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из 
 после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у дру 
изнај! </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, види 
ако може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћем 
end="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је ба 
— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу? 
ад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend=" 
тити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да  
rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже оч 
<p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, н 
е, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Мил 
/p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та о 
</p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у с 
nd="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одго 
 месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз заг 
оном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи  
се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом  
цу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја,  
а испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} 
га јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док б 
етаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџ 
 куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од пл 
м цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гле 
ађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . 
<p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} А 
е његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно 
акосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дим 
адић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како  
м истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство  
 сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како  
чуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она 
 Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај  
розор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она  
 Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето 
 вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{ 
 rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S 
е дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствар 
 мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пр 
ло до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног 
ом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчи 
ме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијо 
кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и стар 
> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капе 
 је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којо 
колу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, вел 
d="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђан 
која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли г 
 чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tek 
игли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас ла 
едаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју с 
p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плоч 
ekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели 
моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу ма 
="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> < 
либе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао  
 главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окоре 
kst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њ 
ма беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта 
хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва 
 беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се мо 
тељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица 
">— Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења 
 му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле 
ће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах,  
 обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, 
 а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </ 
 Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S 
d="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играј 
не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога позна 
сте димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако круп 
"Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изо 
ме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, леп 
 нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају,  
главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде 
исаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бур 
Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда пр 
од твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо  
неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна 
аду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, 
о кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо 
аше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је 
качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њ 
ике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитиј 
, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника 
ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине 
ацију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из 
, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p 
 нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза 
ш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, 
 и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко 
ици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом о 
 си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ  
у, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј!... 
 је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој  
гзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола 
да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред стар 
 Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му вре 
 тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли  
заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа  
 по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом 
ош могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">К 
есно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не  
ири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачу 
<p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! 
 пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p  
дахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, 
рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учи 
ли кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p ren 
kst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо леп 
ладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразг 
д га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаш 
ј јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Плани 
едаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се мог 
му?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst 
, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече:  
одупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p  
се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове 
ца шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учит 
ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p 
извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? 
ше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје ње 
 је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На друго 
емац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда 
лугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се 
 се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не пр 
умено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале  
, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p 
црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разлик 
признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p r 
 кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким п 
е не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“ 
његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, 
из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задов 
е ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, ч 
. — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend 
 — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео злико 
е није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој  
као би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио нат 
к тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет 
на прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са не 
ављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним ја 
ј како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="T 
ио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све зб 
псу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим н 
тивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две 
део траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево  
иколом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, т 
д једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели 
кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од 
 руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — 
рца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом  
уће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Реков 
p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај 
ачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи и 
ац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко двае 
анке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чис 
 до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Т 
{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!.. 
Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне рам 
прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано д 
ном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, кли 
тресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звек 
м.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда н 
 ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} 
ље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу из 
 воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком ко 
а твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога 
омилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да н 
желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . 
ло, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих 
рне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекр 
м; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капе 
а, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропусти 
е стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића 
нинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе про 
да у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није п 
 гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на м 
ве!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} 
ekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У груд 
 весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо м 
 показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. < 
а част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у 
лада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђо 
nd="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> < 
, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног  
 и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течн 
се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— 
исто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна  
левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, не 
д зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена ми 
ра једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову  
 развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} У 
 јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и са 
 Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне в 
 је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst 
ане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек  
ц. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не  
— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и сак 
еразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљуд 
е призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Жив 
ло, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обреди 
раз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p>  
 њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како мож 
} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мр 
а ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па 
 уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онд 
 сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{ 
S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Te 
, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам з 
апетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Рум 
">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде 
 који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> < 
лију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времен 
 кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубок 
тре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погле 
мена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Стари 
ко ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за св 
...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S}  
 напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао 
аписа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Ср 
а а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, 
дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву,  
лом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше о 
дном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај креве 
end="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се усте 
 виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети 
 како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо,  
иде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Ми 
жњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш  
Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши бл 
 а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, 
ретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео 
 тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диж 
диницу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара 
ру руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим об 
а недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге ч 
} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад там 
 за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да. 
воја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се р 
изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="T 
и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше лан 
екао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам 
нуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо  
.. </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак  
им листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Te 
ка конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} 
и разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{ 
истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприпо 
ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, с 
ермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме 
а. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p 
ви мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није  
">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене 
ријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!...  
ему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици  
уђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учите 
и. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана пов 
е Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој  
>Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-ч 
раг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата коноп 
</p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend=" 
и су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није  
рата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељ 
ао што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста  
вора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а на 
<p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине... 
осле прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клеч 
"Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две н 
е побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, 
а“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на не 
ити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јаб 
кога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто 
ље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих дво 
 кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситн 
енога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту 
љу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите  
о да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне го 
ма опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, 
таре Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слу 
, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде,  
а уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима ру 
ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата о 
екао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио  
а?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као лис 
 не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам зна 
се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као шт 
а са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tek 
ди поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним 
и сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p  
ак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, 
ка волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним 
Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по во 
 минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе.  
литвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend 
end="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али б 
обарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </ 
ли плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чи 
у кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га 
сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и с 
 онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавај 
моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у 
d="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му п 
полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а ка 
брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на дал 
кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад  
а, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Teks 
ри у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један 
, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p re 
сављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам 
еда кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знак 
се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p ren 
део је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Срем 
t">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свако 
аке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, 
 Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а 
 синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи 
ш јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, ка 
 баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију стра 
јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ћ 
rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst"> 
рађенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, 
е наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми струч 
што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека 
нило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до 
 на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p>  
задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend=" 
нин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </ 
, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst 
лони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгуби 
. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде 
во из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана  
 остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целом 
ице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти,  
p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у свој 
 гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">.  
нога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није б 
 он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би д 
ом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, 
 ’хоћу, господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологла 
 и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јаст 
S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће 
, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз п 
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за  
="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој 
кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опе 
.{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би  
о у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </bod 
део, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, та 
ти!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољ 
ућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била сп 
 село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако с 
ма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну  
ве што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а  
из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло 
 </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њ 
 кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим пог 
 Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кре 
толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ос 
t">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала 
end="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека  
 брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, 
аде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онес 
управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу 
 на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама,  
о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, он 
ије била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале 
а као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst" 
а врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend=" 
, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, 
бе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чу 
 са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе к 
тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свак 
="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог л 
з моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће 
аш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за т 
а, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за  
 да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да  
исав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добр 
снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац д 
дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... < 
устих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tek 
 а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p r 
p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче коно 
 вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише  
 и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, уб 
т мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — 
 </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свог 
добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пев 
олазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао  
 измислити може. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још су 
ође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Бра 
 клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко 
хаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву крови 
запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећ 
нај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих д 
о како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина б 
ледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек  
 стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам  
} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">С 
 <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво  
ију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда ниса 
лисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Ј 
деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Teks 
онопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти... 
 ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са с 
њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе  
ом у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чин 
ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се 
зале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Tekst" 
— питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и 
p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и 
којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је 
end="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар  
: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени 
је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="T 
е?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у  
браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело см 
">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после уда 
но, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано врат 
 обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику п 
м очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је т 
 време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p 
катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запр 
ућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време н 
купе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим груд 
кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али г 
..{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала 
ећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине,  
 Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду  
 дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод ј 
тили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p 
 Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А 
мац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend 
е видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милиса 
а тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tek 
 Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беш 
и, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце и 
а руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: 
тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тиши 
 из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{ 
ам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се 
учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend 
S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обој 
уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су ж 
а једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом глав 
коме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је с 
ла моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Забора 
S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а м 
 поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, 
— мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!. 
ук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власт 
 </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна  
а је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="T 
сле оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило н 
пратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. 
 </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Ра 
оса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме 
чани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви 
 недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, до 
о лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а  
ли на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, јед 
корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месе 
а, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се 
rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе с 
ашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: н 
st">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна 
 и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} З 
еше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p r 
како, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије  
у упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи 
 је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Ос 
="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека ула 
жила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разгова 
 <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше,  
е то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест.  
!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја  
да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек 
 Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам  
ти бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске ре 
и, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Ораш 
="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после  
.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, не 
и. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића,  
као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst" 
утра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> 
епо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде крој 
плела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштај 
се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Ораш 
енџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба  
али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ поми 
ошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које о 
 је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатељ 
</p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst 
где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиш 
 је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја 
 и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и 
?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра 
к му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л 
ву умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела  
 речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а 
о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до сам 
та и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се нака 
Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робиј 
војих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — п 
ћином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном бра 
">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што ви 
ршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tekst">. . . . 
 али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пе 
ад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, 
 дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} О 
 и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на д 
о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у в 
зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво ли 
сле се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један ди 
 други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} 
 те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S}  
рете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="T 
 кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за  
тле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено 
S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> < 
 с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојно 
имо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> <p  
 му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Пла 
овори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, признај! </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић 
ле тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на м 
љу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законит 
шта за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је  
 она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима  
 то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан  
а!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... — уздисаш 
"Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изи 
ред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педе 
А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p>  
вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је м 
кућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш з 
и се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{ 
— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што 
у кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подер 
о, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграциј 
ти.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, 
ам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој зе 
беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад св 
 се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од 
необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлази 
ашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Уч 
.. </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је  
— Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти 
<p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, в 
еварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђ 
st">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је сам 
а... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да поч 
старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!.. 
д, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га 
>— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирот 
апису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни пре 
е даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend=" 
том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Уз 
а клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим т 
</p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и п 
ебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш 
лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жар 
 из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван чове 
у мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst"> 
е. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левч 
би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — пи 
и богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свр 
војим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="T 
дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tek 
њче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже коле 
олена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> < 
сав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда по 
 госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! </p> 
говоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мо 
ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога М 
е ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то стара 
дара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прош 
и, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p  
 неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само мич 
и у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стран 
дника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Te 
и и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све 
сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме 
а ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </ 
д постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу 
 у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да б 
kst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беш 
 његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} 
ст свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, признај! </ 
а у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S}  
цале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надањ 
 све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи  
нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, 
аху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу  
 ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећн 
беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу  
 нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако 
и ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан м 
кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо ли 
/p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">—  
нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst 
послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само  
 нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док  
и!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... до 
{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прст 
, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Р 
јаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Ч 
 што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врх 
S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена вра 
Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по харти 
Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дува 
но, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебе 
} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерли 
знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим  
о о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend=" 
што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти 
 rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Доба 
аместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!... 
робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила  
асом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst" 
 које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је  
јући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, 
"Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је 
ошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“ 
p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрс 
 па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно бил 
 се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јели 
> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не 
е бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="T 
вица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико г 
бори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу д 
з часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро,  
л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион 
ашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често 
 rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите 
уљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматра 
 него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку  
леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појас 
{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угуши 
стима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и 
 њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је зми 
иромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="T 
} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено  
Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="T 
лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља.  
 својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме пса 
ко лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p re 
st">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајућ 
мало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани п 
 јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душ 
уве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учи 
а, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, 
— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица. 
 и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски 
d="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз б 
т сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Te 
ео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, 
о већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погле 
ја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече  
{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина 
То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо,  
 извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек о 
 опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у се 
етио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се к 
елесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети  
 код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у пу 
а пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — д 
а мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакр 
па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где 
реба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они в 
 у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за не 
редсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p ren 
ме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упол 
исио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро  
ни да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; пос 
оро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стар 
а кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са 
 тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помор 
 ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по  
 дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пусто 
 човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у с 
ана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија м 
казиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напун 
о, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал 
к сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову 
зиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ сту 
ј соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг  
ока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чи 
 оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!. 
у...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p 
<p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче 
st">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан 
о ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, 
киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог пожив 
ан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је 
ено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!... 
кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу. 
ћао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу как 
t">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белић 
— „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле 
nd="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не  
 <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град 
сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора изв 
="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била  
... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели јед 
у размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави  
="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао 
ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ 
и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после пр 
p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господин 
етани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није  
учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле ка 
> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је 
аде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то 
nd="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о  
 се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којеш 
а се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S 
исава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани 
и — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. 
d="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој не 
бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p re 
посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто л 
гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а 
но и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица  
иједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој на 
том упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу о 
о своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера 
ремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, к 
нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто 
е“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Teks 
 га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника 
 Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад 
 ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опе 
ше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, 
е, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. </p> <p 
ле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки ста 
 . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше п 
вши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није б 
Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грли 
се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крај 
олико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу и 
 па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирк 
ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју оса 
... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да  
у крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је р 
.{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају 
ац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што ист 
одизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела  
!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’  
разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: < 
 руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst"> 
оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у  
ковац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му  
еном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tekst">—  
ве о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она  
жда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николо 
ста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби дв 
, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се насло 
 јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно разми 
">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освет 
дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није  
реће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој м 
надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке бу 
његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="T 
">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend= 
kst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно вид 
p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто м 
аше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; от 
 метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ  
чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цве 
{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p 
 у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела ко 
у кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није н 
лек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах 
риђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопч 
сићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!.. 
 бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру ре 
rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од ми 
м извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда  
ек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и 
ући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> 
, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред 
Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу 
ала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилов 
знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио пап 
е тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстим 
о продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац 
ekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче 
година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај 
а се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, учите 
ља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Бо 
огдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Ср 
<p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди 
илисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам ни 
kst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоста 
ше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до 
</p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека 
ј колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S}  
умено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч 
 беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је 
лавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензук 
гу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, закле 
о, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година;  
 неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кућ 
 је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени у 
end="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме не 
 са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да зај 
} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капет 
најеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капе 
вој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостал 
ршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврт 
еба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Т 
у не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“... 
данило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну 
 и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била 
раку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једа 
евне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада  
.. </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледај 
мена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима 
 виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од 
ише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете 
ће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чем 
овци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање сток 
, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!.. 
нуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!... </p> <p re 
о ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчево 
 </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се 
једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим бе 
/p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показ 
!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, 
> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је н 
<p rend="Tekst">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам  
ekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, 
 лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Рат 
 </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти 
убим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја  
О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — ми 
— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђе 
 <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... 
</p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учите 
. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А 
г! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </ 
етом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да  
</p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, 
 И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер  
Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst" 
end="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. 
нко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднет 
nd="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци мек 
нати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} 
нем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па  
kst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар с 
ог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, к 
. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </ 
рота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с не 
онио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од  
 планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквог 
крете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо  
ледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на коле 
поро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје 
, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се д 
о на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе 
у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо с 
га затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом 
 казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, 
p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је  
она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело 
ставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем  
>А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац оба 
у се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љ 
ме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако 
е суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијинд 
изнати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као 
ше, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није мога 
икога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, так 
је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је ср 
село синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо прев 
а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету наш 
ензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопстве 
} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи 
t">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше прим 
">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> < 
 Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p 
љак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласо 
о ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој ота 
d="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једн 
 <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу. 
елчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst"> 
t">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја с 
аги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености.  
 на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он  
елом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунче 
">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Је 
и, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љуба 
он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, по 
а колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље  
 њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богда 
цем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst 
е одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред ку 
t">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Мн 
 се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у с 
ч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управљ 
тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа  
посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p  
 животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустил 
; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном и 
во, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p r 
у песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — 
сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па 
ко близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела 
едању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски ј 
 после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у т 
је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?.. 
/p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше с 
ина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Х 
нао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p r 
га, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p ren 
трана дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту 
 Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану 
ла као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Ш 
зли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњ 
е пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љуба 
.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, 
"Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! —  
у ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледил 
 карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најд 
идео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему с 
адовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су  
пољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и 
nd="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће 
ави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе 
 је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала та 
аса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је о 
е, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелиц 
ћа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи 
ме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, 
 чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво см 
век; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиром 
 па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чара 
 покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи 
укала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изреза 
сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> < 
а узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим  
p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="T 
="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покар 
пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по то 
лецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој ви 
е у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није 
је он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло ј 
ко, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа 
ељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много кој 
о од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу зва 
то куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од  
о старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су с 
</p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво н 
<p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше ис 
е?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p>  
 а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S 
о оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери,  
су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Прашта 
же и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе  
 па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. < 
>Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше 
могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, 
 румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим 
 исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати...  
јућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате 
на кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак б 
вести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти ид 
ио наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Никол 
вити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} 
онашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а нико 
end="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога раме 
ари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све 
ићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно под 
и код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајућ 
е Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а 
ео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">С 
му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина  
 никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгл 
лисава ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико м 
га Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst" 
тељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па 
st">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да  
нића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С  
и, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су посту 
е: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p 
еше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу глав 
ко старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долаз 
се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, ч 
ремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за 
у да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’х 
 И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши сво 
ујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га 
м јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се ве 
="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — в 
ароме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он т 
етаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, п 
се заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Te 
... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p 
вети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме в 
му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружа 
до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледат 
 И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="T 
, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним  
. </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема р 
ек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било  
сти повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“,  
лом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет  
 дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по с 
/p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици 
="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S 
Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо 
ве оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу најве 
е у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о  
">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде 
сле се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, 
kst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше 
силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме  
љао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кмето 
рио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Б 
на!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Т 
а не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно 
ао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној  
они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису зн 
ретензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопс 
ом браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у План 
 стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу 
nd="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> 
о се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скор 
 ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухват 
коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку 
онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира  
о до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ заста 
 своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гру 
алих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога 
 <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стреса 
шаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Је 
 несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри 
то је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, ви 
 него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, коли 
/p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разг 
елујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, —  
м данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац и 
ољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{ 
итељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да по 
утору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, сам 
шље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутел 
еће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових 
, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му реч 
о уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаже 
— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Ра 
била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је  
так хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне беленз 
</p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Позна 
 — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког 
лицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време,  
ећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, да 
рата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> < 
ељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга п 
лела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Сто 
st">— Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, је 
у да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћ 
 ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од 
желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend= 
баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Госп 
он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst 
 А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst 
ао да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са св 
а, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам би 
евин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишља 
 Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Та 
</p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али  
рога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари 
а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, ка 
а, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не б 
це? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац  
ање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише м 
је и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућиц 
еданпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си рук 
о додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване 
саве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави припов 
и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p  
епши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а 
итељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га  
чо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па 
Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Д 
 ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S}  
признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страхов 
на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ух 
оходио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу,  
бођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли 
. </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем  
до моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца моли 
о мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели 
м, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малак 
о само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Ст 
вети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме  
.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; вид 
 румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледа 
ли ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме леч 
 <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дај 
би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђо 
метовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} А 
а у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">—  
 снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} 
 девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до сам 
 однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара доб 
 Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса је 
 Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издрж 
онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упа 
оће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био 
ице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бо 
м груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... 
"Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструл 
end="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и к 
, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да  
ац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио 
Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток 
ко је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Teks 
!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па с 
о, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам остав 
 жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што 
се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> < 
вину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задов 
 гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; је 
ао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, 
а није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S 
е му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Ми 
ак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поу 
е ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{ 
="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред 
">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p 
нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек в 
м, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, је 
почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он 
 Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде  
ћици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „ 
 од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везе 
а, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви с 
ти; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја 
ед њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невесело 
 котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у си 
, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend= 
оћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице 
ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Мили 
а ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена ди 
{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање прог 
t">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је 
t">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговор 
је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно  
де је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је ру 
га учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Teks 
p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни 
а опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p re 
ео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Te 
брих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе  
а очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он  
ије још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tek 
о наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се  
славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Te 
би, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она 
хота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече стар 
rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред врат 
ова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p 
 мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то 
ије имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, 
 <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваш 
Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="T 
едан, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мра 
ан Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </ 
ме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У  
о сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом ре 
ао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да  
ђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се ск 
е.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се прав 
 запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам 
г учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све  
 је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: 
онац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава св 
. . . . . .</p> <p rend="Tekst">Осам је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у  
џбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђ 
— он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивниј 
је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахра 
, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и 
о...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, св 
у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некршт 
арај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намисл 
читељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље,  
еди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић. 
ило око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди 
p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst"> 
 је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете годи 
 изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А  
екако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} 
а се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба  
вима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га 
авац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{ 
братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше с 
За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице сам 
>Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, гд 
 обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, с 
зимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и  
тили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље гост 
ју, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— С 
st">Сведоци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, ка 
ђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме з 
е онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да с 
ше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху 
па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смеш 
t">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p 
како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала  
 извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није н 
<p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу шт 
ево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бива 
о... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то с 
 умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко м 
едва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S}  
nd="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а 
д некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има  
..{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чи 
знуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе час 
">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом,  
рата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> < 
емља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо ра 
а изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... < 
један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све 
 несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадн 
е, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми 
на, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах! 
е што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све 
о ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном та 
 целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити  
ме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио. 
ни око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве с 
вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p  
ак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њим 
х послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и он 
аве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и  
воје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала 
шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} 
е тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово л 
огнанога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш м 
у? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јаг 
тари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад 
куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као ч 
тарац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онд 
 и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> 
ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто панду 
{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету 
— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес 
но гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Са 
њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу  
шће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари 
га имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко уз 
ekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније о 
end="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем 
ено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он реч 
т из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би мо 
, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме прип 
 стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с д 
лога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хвата 
елића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} 
?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући,  
са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствар 
 <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p 
д се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је нос 
му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tek 
 ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним глас 
ају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука 
петан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, 
end="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S 
и, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Te 
има она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој ве 
 сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била 
у пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Стара 
end="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да 
 шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати,  
које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе кој 
ст своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан виде 
nd="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари ота 
једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst"> 
ати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Teks 
ад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, 
н узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} 
цу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Бели 
рити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен ота 
јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца 
 добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Tekst">Ка 
екосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . 
суду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако  
дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих гов 
дан пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, са 
ати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S}  
је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p  
повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Teks 
где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу 
вету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао о 
само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем с 
цније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Б 
е!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца 
 и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој ноз 
бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало  
Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те п 
 једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговара 
S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— 
аље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих га 
авати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кр 
и; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још  
 пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Н 
не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, 
ачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори 
p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шт 
а вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим см 
и и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Т 
Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он с 
описаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друг 
nd="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могл 
 људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано ожени 
ом, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p  
 казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, 
 у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав и 
види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међути 
х“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за вези 
 учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо ша 
 и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чи 
ди Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме 
 се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па 
ом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, пору 
х ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар 
st">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p r 
а сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{ 
ице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неи 
ошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гри 
ијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му и 
изнај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — ре 
ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend 
. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, кора 
 </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> < 
 </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кућ 
о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} 
али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износил 
о посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кри 
 обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисав 
ти!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не 
је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само 
Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пр 
една млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tek 
чекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесил 
о записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је у 
 а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне 
јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тих 
де, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасв 
оје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити д 
end="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци  
д онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чис 
у лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... 
усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је о 
своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме уче 
не собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојно 
родирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече 
 кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необи 
доваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах пр 
им, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!.. 
да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празнико 
у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу о 
олим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p ren 
p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend 
е и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гл 
оруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако л 
заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst 
о оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, 
о каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се 
ут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, ка 
end="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне дол 
ве ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђ 
{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу уд 
 могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је 
адно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћ 
сић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S 
 пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, ба 
 дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">С 
 нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо дол 
"Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Г 
рао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{ 
, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p>  
ље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p 
радити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А 
ла толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слуша 
ше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; с 
, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p ren 
ала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Ора 
само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend="Tekst">—  
Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето реж 
а...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога жи 
врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер  
са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа за 
но играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стој 
ме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том  
оје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружан 
срећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. < 
 <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је  
rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учит 
м. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не  
адовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левач 
мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се сво 
са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и п 
едре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на но 
им што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућиц 
нији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да 
>— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?.. 
оиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше 
ачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра 
ји знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S}  
ше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није им 
 разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S 
ећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав поса 
са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли с 
аше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ј 
дарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, 
 </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="T 
нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у  
еле, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p 
end="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Рад 
ђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — м 
 умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан 
сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p ren 
једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и  
ош?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало 
Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло пог 
нако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од ча 
rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — У 
ујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </ 
ице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдес 
нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисав 
 пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је 
га су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Пра 
 трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Нико 
а његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично 
о у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати  
ћан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко  
 чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне  
о, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре 
бучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала т 
м; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пу 
иромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, так 
евојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је год 
њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један д 
у вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће т 
га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, за 
биљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— З 
г је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у  
грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дан 
ним напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако ј 
несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... < 
еду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! < 
.{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бр 
задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши д 
тина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, 
ратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се поди 
ели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово 
ојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него 
 осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и  
ако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend=" 
овца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како 
 отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што  
d="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све љ 
ере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме п 
же посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst"> 
сле се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу б 
 се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет  
ана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S}  
ле Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих  
 глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капет 
â.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милис 
еле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до в 
љени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда бил 
 видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог 
омах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух,  
нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend=" 
м свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, ц 
, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бе 
 рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </ 
о румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав ни 
 учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али  
ekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— 
nd="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј с 
а или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из 
о је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Пи 
 целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Мили 
певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше,  
 бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Teks 
на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људ 
p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, ал 
се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељ 
— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. 
ди како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мрт 
 гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tek 
љених. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се 
— вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?. 
те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам 
ља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро 
d="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} С 
лио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и  
чупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одгово 
ван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у  
d="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није ужи 
 није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд у 
 учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да 
е школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизал 
нио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитеље 
 пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад 
еговоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p 
досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалост 
руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету  
сађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш 
. . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одош 
ва једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав прет 
е, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек он 
-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо  
е пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне м 
st">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, 
у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, он 
ту, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи 
рви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Teks 
 сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учи 
ући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се 
 и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола 
 <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца не 
 из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде ник 
 сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst" 
ут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него од 
 уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, ко 
уче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало 
е би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst"> 
о!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гле 
.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко о 
љиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— С 
уву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај  
ше, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Te 
 израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </ 
путио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је 
спод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна деб 
га плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера 
а је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега  
нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће стара 
отом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Н 
 орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубо 
 тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вр 
ут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је т 
имо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није ви 
/p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— 
аму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p  
 сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају кр 
агодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи до 
есет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да ум 
ће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та 
ом у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је д 
о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко  
<p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопц 
времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по лугов 
крстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p re 
ит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем м 
ше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p  
 кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?.. 
 зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим лис 
st">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, пит 
е.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се ником 
нинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше  
="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се 
 се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S}  
 показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, на 
а боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта 
огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не 
је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али о 
сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве д 
ружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме уче 
вољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју  
ку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема св 
о је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледал 
ше мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што  
а тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта доче 
="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с уч 
 папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и прика 
, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који 
 учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо л 
 своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беш 
лила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још б 
кчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница г 
S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе  
ekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> < 
то би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али 
о се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— 
— јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst 
 девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и з 
раги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан 
да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћ 
 човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да сп 
е, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и виногр 
 богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се  
 Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њих 
а и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend 
е, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце 
d="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване 
 како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S 
е...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, 
 време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је к 
еселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се  
 rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Н 
ац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ  
шу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p ren 
доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учи 
о смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због н 
а далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги ов 
било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше није 
; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, 
 својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па  
е свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, 
очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је с 
 да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде  
p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па ба 
жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Зат 
, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, 
зуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време 
атио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом.  
 брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму 
ена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у су 
и учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богдано 
нограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Нико 
иста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе пос 
питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац 
Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим пома 
nd="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар с 
пут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком о 
нао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито  
у нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме ниј 
о је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва д 
 дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде 
каху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; п 
а осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p>  
 диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— До 
Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви  
уткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван. 
им врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекор 
а, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер  
апоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S}  
кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нек 
..{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </ 
к каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">По 
њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из не 
мо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремц 
 је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепта 
виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за ко 
{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} 
единицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из 
">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробу 
ише него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, к 
опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend= 
Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Ст 
д главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S 
Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две с 
ије било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом сва 
агано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано в 
а Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни от 
} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па ид 
 виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њ 
с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке  
Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати. 
 Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад ј 
 Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавц 
 неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и д 
та ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју  
е онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p re 
лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре ни 
о мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му 
аљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хв 
тојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрит 
а пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампир 
е код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђе 
да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико 
 Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шу 
оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га  
>— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сун 
ац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срем 
упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у 
авом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да к 
 </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у с 
у...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмар 
лелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек как 
благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . .  
е Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће... 
кићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмеху 
ван, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу пали 
nd="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момча 
во запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна с 
или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао п 
.{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек нек 
шља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну пр 
какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају 
 њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му ве 
ekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да 
 rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све м 
е растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Teks 
тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да н 
тојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у ње 
t">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{ 
.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегн 
="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста му 
ац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ак 
но неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног вла 
гу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А  
 с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар оно 
ekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више прого 
 га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда прове 
оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} 
абукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И 
ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p ren 
</p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја 
е се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка,  
емо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала ма 
што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме  
е провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све 
ла по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти ч 
бота!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десн 
тан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али 
 и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је 
сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Муче 
ву, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: блед 
ога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село 
 Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, к 
ри мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет изд 
рећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Te 
p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ 
а ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О т 
а; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} С 
 злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме  
м за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких  
 Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, м 
да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend= 
 поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа уко 
равио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше  
росиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то би 
ри на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбар 
упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад мла 
којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учи 
х ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S}  
 другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S}  
зују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намр 
а него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, раз 
стиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена с 
мали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћ 
е у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту  
p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику 
, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst" 
ро и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије,  
 Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт 
та Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и б 
не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свек 
и оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S}  
 .</p> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је С 
мпира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скуп 
ме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!.. 
јстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, гд 
“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан 
исаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у 
 се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!. 
се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, баб 
 целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори ха 
 се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти 
 старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, 
љем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе 
тима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љуба 
са не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да саста 
лије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу 
илисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама 
 шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта 
су да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. < 
изнаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах  
После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што  
p rend="Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако  
 састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је  
ђаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењ 
иса укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о  
 девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али  
и на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте,  
игурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, 
без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступал 
t">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре 
је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело 
— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред врат 
и и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза 
и зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Је 
не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа оч 
анпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до 
ада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> 
 ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш  
д је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни пи 
, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с  
ча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бл 
>Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, —  
то је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — ре 
е то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{ 
воју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад  
а, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушав 
и се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора!  
 ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше  
пио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пус 
end="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које 
.. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним 
 учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Teks 
н капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst"> 
, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу на 
о је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно 
ве си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са  
бар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да 
аш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти т 
/p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да  
руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устр 
st">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p re 
S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p 
kst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли м 
рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="T 
рхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја 
у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујев 
уке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tek 
дераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да  
рад, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несре 
— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и вин 
ти... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на 
пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S 
е наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да  
ко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима уду 
 питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на п 
а горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tek 
ји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувар 
док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене 
главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је вол 
овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница,  
>Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде. 
 и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ 
ије! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман 
 од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је  
 донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове др 
дговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, про 
 год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Дав 
ца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа 
страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу 
!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да прив 
е просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац,  
ори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слобо 
ика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До 
дрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је п 
могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се н 
, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Г 
еш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, м 
них минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— От 
у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p re 
а мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p 
ање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с х 
о лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst 
 руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме 
е, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи 
нувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . .  
изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало н 
 није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га п 
Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја  
 имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало 
аније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти  
 даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се  
о бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамич 
му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним с 
рце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео 
о није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ п 
ва му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан г 
 он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме 
и Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p 
ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи,  
d="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S}  
итељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Ми 
ризнаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављево 
 и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу  
е што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленко 
ло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у ње 
ова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају ср 
 rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она 
а му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Teks 
с, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а п 
љу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tek 
то, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу гл 
убијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend= 
тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га 
послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће.. 
nd="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе з 
е изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с 
јало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га паж 
то катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари 
капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетан 
ободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стез 
 обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала 
ш нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, б 
а, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst" 
оте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жен 
едан ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којо 
</p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те ми 
епо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целив 
неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> 
је изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница гото 
репашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst" 
ланинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких се 
е човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по  
 <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Ч 
ше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођош 
 је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, не 
 како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пев 
е, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tek 
о лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно г 
 и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше зак 
земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Te 
на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! 
ехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати! 
олико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; с 
кету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њихо 
проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како  
еше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и дра 
њу и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела 
воре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да с 
н тешко уздахну: </p> <p rend="Tekst">— Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу  
Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p> < 
алим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја би 
а кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које 
је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође  
а. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“:  
у... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ни 
</p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— 
ина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радов 
ме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и 
илостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} 
рекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се ко 
инко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — 
 сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам з 
било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога ме 
<p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену к 
раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи с 
> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући св 
> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ- 
е ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала  
... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и н 
 мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат по 
сака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до 
лујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, 
али — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst 
— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S}  
љ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели к 
е странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи с 
у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како  
 кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људ 
, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љуб 
рцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо 
иш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, доб 
ија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник 
ше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога  
..{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шки 
ред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома 
но љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је че 
е по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео в 
а водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана  
ле како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. . . .  
ремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била пр 
ром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, 
ју... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Ре 
st">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. < 
 да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је доса 
 ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, в 
 младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена из 
 учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава по 
а чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тр 
е до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> 
..{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она о 
 учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала  
о много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли 
 Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да к 
е ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{ 
 ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на  
ток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио  
лих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито 
 две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она с 
беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, 
будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него св 
рлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као п 
и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница  
ада била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У с 
дур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— 
, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена. 
инчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S 
 зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на ст 
а младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се в 
возденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу јед 
p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта  
игде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељ 
браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинц 
роз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео  
ујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара јед 
ића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са  
 су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек 
тина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје,  
љад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу 
 мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и које 
а својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци стар 
њали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђ 
ти, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му  
> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним  
а помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, 
вати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде 
 <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, 
, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. 
ковац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Ни 
</p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто ма 
вљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га 
ш људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу во 
стио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад  
t">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једн 
га доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, о 
вераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p  
иковац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . .  
.{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао.  
д везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волел 
 Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојн 
 са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна жениц 
ном, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге  
а, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљењ 
ета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а 
ико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести.  
и протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> 
иши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... — вел 
лео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе з 
.{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видел 
 човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још 
е низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ  
ше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад 
</p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у те 
p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући 
nd="Tekst">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учите 
> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је л 
p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p 
Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> 
клони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко о 
 морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом,  
<p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да 
старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend=" 
хићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само 
.{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у  
ошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђен 
t">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а ко 
 се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно  
и.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхи 
а доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му  
ћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га пог 
у. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав 
ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђош 
емчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о пр 
га ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па с 
иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошино 
је крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојн 
и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашч 
 све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи 
е је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милиса 
rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S 
и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу,  
срећном детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему,  
им животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа уч 
{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха вид 
рим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p re 
{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ дру 
ли сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много к 
е, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </ 
— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их с 
асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учитељу! — ре 
ра пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — 
чуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова  
а капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три п 
> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету! 
о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен о 
лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!... 
н је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету. 
е и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, к 
ош једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми  
>А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гру 
рећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> 
мице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут д 
не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Један 
 </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ ми 
{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од 
"Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу  
више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе  
{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, приш 
аном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго по 
ен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милис 
ло намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред ка 
а измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкч 
ekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би  
нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, 
могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У ње 
!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p>  
 кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{ 
... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о  
">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна м 
 ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и ти 
а висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој ку 
.{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно 
ика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком б 
ци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учите 
руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, 
ом умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— 
их немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“ 
 кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, исп 
} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе 
ореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говори 
јка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка  
 капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор.  
nd="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче пит 
лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p>  
епљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу,  
 зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест.  
спунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, ш 
суз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} 
арам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милис 
етко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну. 
де нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко  
d="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољу 
Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куд 
ац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је  
кама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И ње 
икрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући с 
 </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти 
даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети беш 
си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, и 
ором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, 
/p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пр 
авно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Уч 
, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tek 
p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Ш 
рице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали н 
<p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин бра 
а мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... 
 робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га 
ако ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке ч 
 до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и  
а доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгле 
већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и  
ди стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим у 
акта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и 
 долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину 
="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вин 
овори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p  
 кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— С 
га госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је поми 
 правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе  
неш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?.. 
"Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи ми 
ине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично 
доше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљ 
 речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време з 
="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори 
како су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места к 
ељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више п 
ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ ј 
аше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он г 
у свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па к 
е, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она  
ви скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је 
уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав  
да ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Teks 
о и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговар 
големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа 
ви...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији  
ав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде  
 Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} 
елица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим  
јој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост  
и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а  
 изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одгово 
о изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту до 
 мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од 
 повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рук 
и, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по ку 
има осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узв 
Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: < 
заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гру 
ац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да не 
о долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слути 
ве, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија  
"Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одгов 
"Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Г 
 диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учите 
ати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, 
нинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три м 
зио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јед 
осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу 
ко најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst 
та је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њ 
Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend=" 
ју.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца оба 
у о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно 
 одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, ст 
три. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су  
 тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst"> 
 лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили 
ekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије. 
. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, си 
<p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Te 
а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несре 
разнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу 
беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три дла 
Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му 
т Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинц 
ују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, не 
 по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, рас 
ена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша  
ће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца 
одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Te 
мао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило  
 неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је з 
ио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима оср 
да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане оч 
а мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. 
 тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као  
Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њ 
рашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе.. 
евиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту  
} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. 
ају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> < 
ице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени и 
 па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука 
словци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима 
 <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија ни 
 невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само  
избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови м 
беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> 
евојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе к 
 полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А  
игране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних  
е проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти  
да нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота и 
рку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она  
есе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не  
дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, те 
н видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан ко 
ружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њ 
и Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се у 
погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руме 
лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две  
иједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си ј 
е!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ са 
ован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала  
 лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, г 
d="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. 
други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то с 
ара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, 
како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да 
 дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет пот 
шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> < 
е потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је как 
’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend=" 
нђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; с 
 девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и 
е свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је 
ретрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst 
он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју  
нице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, нак 
а’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло 
ошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у с 
 и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да о 
Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат 
диже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као д 
губио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О,  
а за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, 
ти је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари С 
{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше за 
 </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Ср 
гину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p>  
ве коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубиш 
ио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се  
а пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега;  
у... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв о 
е види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође 
апетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да ви 
 <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S 
нуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу з 
ок се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; посл 
end="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше 
ем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби 
учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, 
?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео 
ће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, да 
: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта  
поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је би 
у... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно ле 
времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша с 
ело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличин 
а с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо 
 био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наш 
, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и р 
ли зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком... 
аре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно м 
р, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету  
end="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — 
kst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме н 
ровео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst 
ебе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше  
цима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tek 
а је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта изми 
ом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођош 
о дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, о 
, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пре 
е невиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S}  
 не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих уте 
е се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и об 
знати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend 
оја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Н 
ше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говори 
и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после с 
оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађи 
л’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би... 
у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— О 
и људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога ст 
ола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p 
раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... 
="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више пр 
уши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} 
оване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет 
p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта че 
и су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио... 
пали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистот 
p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу 
не јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше ка 
окарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце. 
ремена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили ш 
вали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто не 
 rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум 
 Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрек 
е чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жало 
м децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре вре 
који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p>  
ше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђош 
Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда пр 
вао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У к 
 упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tek 
 није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су гово 
и, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p  
... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они кој 
 Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљи 
он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља... 
 Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, вин 
 му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... 
ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца 
га старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p re 
 жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави пр 
чава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p>  
"Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst 
лисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалости 
ти, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то н 
о пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вра 
ла, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> 
ућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах с 
пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена... 
 се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо  
Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p 
"Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tek 
p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst 
а, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртваци 
end="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог  
е и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово  
још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти 
же главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend 
ружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђ 
амоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p ren 
">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и 
ekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време јед 
 кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта к 
, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна 
лио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">С 
око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. 
зати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчи 
н на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румен 
тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и  
 мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу  
 </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— 
.. </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко,  
о даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помо 
Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава 
астужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p 
... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узе 
и.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend=" 
rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend 
упљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржат 
ава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Мили 
дну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му и 
лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што ј 
м, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшиј 
нцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, не 
дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало к 
 да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мер 
 спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p>  
више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског  
p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — ист 
и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — ре 
ер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . 
ћима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p 
 <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у м 
t">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој ј 
мео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја 
>— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синк 
S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p ren 
мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не реч 
на, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Са 
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа из 
 сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Срема 
 велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш д 
— ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биро 
 је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућиш 
Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... < 
..{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p>  
, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, ниј 
ди казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде ви 
играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук  
ензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо 
адознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се  
о све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је  
 огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко 
бљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у све 
што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ поглед 
кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хар 
Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p ren 
амо једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, вр 
 света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве ф 
у једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, п 
о нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ 
амо казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њо 
 <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам пал 
а тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је п 
н пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи с 
ва кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао  
е могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p 
на била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унао 
гледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Бе 
Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао прија 
="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа с 
..{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти  
га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{ 
њују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је б 
> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се,  
еше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није  
еља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Ал 
ти, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="T 
kst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и б 
су, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу им 
учним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу с 
ј мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, пок 
вена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђу 
 rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати  
зрада.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су ј 
="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, нег 
 нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и  
 <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом бр 
пио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди 
та је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, с 
 обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнул 
</p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више у 
знио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, у 
сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ н 
а прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом  
 је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и с 
ио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је он 
учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде 
е се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту н 
варио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милиса 
 помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сре 
он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљин 
лић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у с 
ног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозор 
за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, 
st">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, 
е наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина 
а сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе 
главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> 
е поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом де 
у најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до запи 
Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и веруј 
 сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџиј 
Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </ 
овек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви 
ар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут п 
итељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p ren 
м прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграл 
на свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га  
 севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећ 
астајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst"> 
ао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До  
 вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кук 
ранпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . .  
осподине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати  
љено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа ш 
д потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, ни 
руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју дру 
асе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се при 
зан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Т 
па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Са 
ћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до  
 се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање 
 рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотав 
е Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију 
ам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p 
о сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јели 
.{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на оч 
моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи 
ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, 
кне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута п 
ахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си 
="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend 
Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">—  
">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди 
учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то 
/p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако  
вараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst 
st">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекину 
 је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с 
дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... < 
тујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има де 
...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуш 
 Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Te 
че, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој 
/p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га  
 мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tek 
p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те б 
 би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се  
ме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} 
 добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако 
t">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А о 
у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац из 
љато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tek 
t">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— П 
end="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си по 
ломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати к 
 rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити  
овеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сре 
p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је  
ве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта 
ећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како  
ености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твој 
ашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати 
rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају... 
ео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно  
 </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p>  
 Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али м 
него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како нај 
да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend= 
end="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p r 
разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Посл 
амо је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) 
у том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван на 
си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не  
рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да  
ојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ру 
ао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у  
rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу  
а водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник  
">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем 
Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде ни 
 па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У т 
ме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{ 
мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намисли 
зиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна вр 
.{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћу 
 и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а  
 Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао  
_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србиј 
 погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Tekst"> 
ји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји  
елензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође в 
не, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавниц 
ељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времен 
а, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се 
и, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била п 
рихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном вод 
а, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би 
..{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај сти 
 rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А ником 
<p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, 
била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гв 
ку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му 
 Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете 
рмер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst 
 ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостоп 
!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> 
 врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Н 
е му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га,  
о стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водиц 
и; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледел 
адника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направ 
 на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Ср 
теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у 
{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде са 
дуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима са 
Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p> <p rend="Tekst">— Слободан!... </p> 
> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он и 
<p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">З 
родаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш т 
. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S}  
амена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће н 
за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као у 
ни који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </ 
, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Te 
Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p 
о?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну:  
 несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га 
"Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси л 
љиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело  
ових пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p re 
ушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ј 
у Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разгово 
..{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend 
чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слобод 
е као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зрак 
ашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведо 
 Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми  
етаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом ср 
уке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти 
 заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капет 
итељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога зако 
ро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst"> 
и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан м 
ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи  
ан, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tek 
уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена м 
 асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се јед 
ченику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> < 
емац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Си 
кад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умре 
екавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него  
ут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког вр 
 снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из 
у земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја н 
p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> <p  
 румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као  
удија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{ 
у још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ 
 <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p ren 
у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо,  
kst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p 
осиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst" 
 </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Стар 
 — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend 
?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, види 
у плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце 
Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се 
ога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пр 
део, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p  
t">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">—  
/p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласо 
шити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана  
="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се 
</p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гл 
ајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — 
ам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, а 
 намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Да 
уташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио.. 
ете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још  
га је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу. 
: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жало 
..{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да 
о... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, ни 
{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ства 
} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend 
рче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Te 
ољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p r 
/p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко 
 не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат 
ткуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ет 
м мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме 
омак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Te 
уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} 
— ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље  
ућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену  
у је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказа 
једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним за 
ља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p re 
лу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S}  
цама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиром 
} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од хо 
="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S 
 </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи пове 
оји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, и 
о ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку 
авом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарен 
својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рук 
 rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ бл 
се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">—  
, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарат 
. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пр 
nd="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу 
 га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend=" 
nd="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица м 
p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Н 
оћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да  
 а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човек 
рену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, п 
S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек к 
ојом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, о 
име је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из  
добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко 
... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговор 
е куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко 
атраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим из 
ви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p ren 
 никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јел 
шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tek 
ла сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </ 
он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{ 
.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је кри 
уке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! < 
још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испре 
ају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p 
чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спал 
 Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је  
 и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек 
котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут 
а није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend=" 
е устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је  
Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега чове 
оду, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Ка 
е, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учит 
за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе  
нице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати! 
сеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад  
ко га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, св 
нака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако 
p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Је 
иповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за руча 
 туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Бо 
.. </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још в 
hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је на 
не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр  
те везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о 
.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком раст 
ово пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S 
арост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан в 
Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> 
мо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, р 
ешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да  
лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш 
очивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у 
тепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се заж 
 вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланц 
к каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst 
 влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће 
све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а нек 
ће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груд 
е капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да 
 приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот гла 
p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је  
однети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш! 
...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млек 
немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} 
 па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија 
гледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хт 
, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа.. 
здвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из к 
оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у  
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илиј 
е с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . 
 <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tek 
ат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисл 
ство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин 
. . . . . .</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад 
 ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Бе 
н се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких  
 оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта 
, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S 
rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соб 
, господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, ста 
и срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, ду 
. . . . . . .</p> <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета  
то зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац д 
авом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео з 
ра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што с 
ме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!. 
читељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst 
хире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из  
ело!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S 
 кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним сне 
л оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend= 
 ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостиви 
 нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођ 
му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изг 
ине; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно вре 
ек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше;  
апити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побл 
ницом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме 
 од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бит 
ди сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — 
<p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пре 
 да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! < 
 с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста 
S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме к 
ли, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли с 
гоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац з 
— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Ни 
, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован 
али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, з 
па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} 
>— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И  
... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више  
вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште св 
обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да ни 
ави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли дале 
 какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре 
ске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. 
са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог бран 
н се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али 
{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, 
ак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев 
и на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси до 
лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Т 
а кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љ 
а, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје:  
ете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљас 
о куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— 
ијатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Teks 
уја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, 
ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако 
d="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша н 
ме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . 
ути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога М 
} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесен 
 гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрем 
м умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капет 
им негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда и 
ио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше,  
Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбари 
 ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} 
ше. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га  
у играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које 
ега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо узд 
 је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p>  
 ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казн 
 га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћа 
... и реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним  
 кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, 
је тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учит 
чини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово  
врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно  
— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и  
три спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда ве 
ву кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњ 
ваног Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као ч 
ница, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико с 
а у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се пос 
S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди они 
...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину  
је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро! 
неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их вета 
ог храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, 
 и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припр 
а Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село,  
а је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чел 
а од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац 
 што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема;  
за учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаш 
шапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца  
е, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, 
ла!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци 
е у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p ren 
} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен свој 
 срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица,  
тву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше  
ови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S 
ће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Зат 
ди и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да 
ћ са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем 
пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{ 
уњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="T 
ћу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол па 
о је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило о 
ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend= 
 записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, б 
оговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да  
S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p  
ила, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, ба 
{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељ 
тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и 
рнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се 
пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — А 
да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} С 
: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједан 
ујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват 
а гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљ 
н јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S 
вих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, в 
учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а  
Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то! 
ља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пр 
ек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре п 
ако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, е 
тук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, му 
"Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем сед 
ла би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst 
ици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчеви 
е то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише с 
 као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде... 
е почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се прив 
сле се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му  
ошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт  
> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред  
Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети д 
оведати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено по 
е ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гл 
S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми  
 тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци 
лио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тав 
ekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, му 
м те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стис 
Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а о 
запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те  
момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за леб 
тору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Ка 
етана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у  
ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ј 
гова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто  
— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће 
<p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst"> 
 се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — 
nd="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе.. 
ици да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. 
чним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти 
оге су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, он 
> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — 
p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећ 
а види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне. 
 мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга ко 
 да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац 
е могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми т 
 прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се  
је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Боле 
ди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писм 
</p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend= 
казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, 
се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вам 
"Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче.  
г босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tek 
 пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и  
ку празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: ка 
{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, 
но рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после  
епа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Te 
p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар о 
ва-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт  
, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило св 
Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послов 
трдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да 
 од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p re 
 приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!.. 
 rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош до 
 да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој не 
рно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst" 
је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радова 
 па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S 
таше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Т 
елић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не  
ретрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После 
 прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичућ 
nd="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне  
ркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} 
} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође д 
илисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, д 
дуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад ј 
у; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">По 
коле...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p 
е, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend=" 
о, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш пре 
ро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, к 
ра, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... о 
своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази. 
о га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а  
 конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="T 
!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . 
 у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, п 
млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо  
 ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И  
ве је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Мили 
одај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а  
ено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи 
ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tek 
p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p 
иш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом сел 
зиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на  
ан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend 
а, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, мо 
а буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба с 
 Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперваже 
 је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини 
и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине 
икола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрн 
ком пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Н 
ки црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским кревет 
Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p r 
 догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све науст 
старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend= 
н ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се 
ћи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p  
довољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> < 
нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога  
ој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он гово 
nd="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Ра 
и сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> 
тајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tek 
 то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагоди 
 је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти приз 
t">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што прогово 
авци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао  
ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се 
/p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић д 
<p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто 
 Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend 
ознао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне живо 
још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше д 
. </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p ren 
гледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Ј 
а тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и кап 
пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p 
и нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју шко 
{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа  
да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице 
рућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— 
ме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости п 
инише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="T 
.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! < 
хташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостиви 
две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, ни 
 У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори  
ак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два- 
би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку к 
сок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загаси 
и два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{ 
е Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети 
p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћ 
 Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} 
st">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од  
 и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p r 
то лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p 
, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да  
е не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа  
је дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опори 
ти... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се  
то, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, с 
вином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ног 
 гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу ј 
ше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала 
шче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његов 
човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, плам 
леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако са 
а у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, 
игра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што 
еља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљ 
 увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> < 
у о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен 
е у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p  
kst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупље 
евета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, 
а и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старач 
убави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли да 
тари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет и 
 дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би чо 
одина: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада 
р, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У 
е лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} 
и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . 
{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има в 
оју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца. 
о бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst" 
на, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућ 
дикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> < 
непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно п 
доше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову 
у?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="T 
љ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тај 
који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S}  
ио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се нас 
судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу бе 
аседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски 
н скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или пл 
">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погл 
иповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању 
би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих  
дбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Он 
... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије 
га сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима как 
 rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме  
мо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да з 
ред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је ч 
, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није в 
ко јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му 
, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!. 
ј Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу 
познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tek 
овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="T 
р; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у 
њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе! 
После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна м 
ане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S}  
и стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту  
риве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободише. </ 
, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— 
 Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам  
 драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чин 
ђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није  
— знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио п 
арац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право 
треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst" 
сав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} У 
ли што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људ 
утрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“... 
нама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из 
теља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко  
 тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега 
таше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину,  
да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капет 
: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend 
сле неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљаниј 
еној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахра 
 није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке сув 
ело да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо 
 врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend=" 
се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам,  
је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакл 
 јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">—  
коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио.. 
зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . .  
...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао 
ао: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја нег 
 а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручи 
 живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи 
; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p r 
. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистр 
не боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој  
 тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју уч 
о га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} Н 
— зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend=" 
">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето р 
и је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је? 
rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу  
 празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Ме 
жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе сла 
а.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, ст 
 друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово ме 
Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао 
 је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало тр 
оје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше т 
гзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћут 
 Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недар 
уја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог 
d="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} 
 <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ  
ајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценос 
ати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њ 
се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учи 
беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођ 
дук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина би 
 <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака 
ше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот г 
чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с к 
ekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Д 
ли се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било  
мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревн 
т Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе,  
 <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме ј 
де до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— 
> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst" 
ац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица своји 
уге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сеља 
д потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако д 
а Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те 
гу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне бо 
адошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у 
каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девој 
ељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад 
еном децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, стар 
ни једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разгова 
обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изг 
 </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше 
ошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— 
t">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Г 
еду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избав 
тељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапута 
е што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па 
лу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец 
> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </ 
 момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостиј 
nd="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко 
 дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна г 
{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S 
м, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за  
би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онд 
беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната 
зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је о 
коле Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... < 
шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О 
Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе 
ело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче в 
могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена б 
 није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p 
диш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шаре 
 већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћ 
ало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му ј 
t">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејки 
е и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S}  
а то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике 
.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматр 
зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ов 
ко једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — одне 
две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. < 
end="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> < 
 то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену  
 пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или оре 
, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна бољ 
ила...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога  
исав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уз 
две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела,  
до и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. 
ј дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... 
мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу,  
еби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, он 
р с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, п 
 Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и  
 поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклони 
{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад 
а се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђено 
p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поре 
како намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Сто 
..“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трез 
S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се де 
 </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто  
ко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p re 
ћи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема... 
. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издале 
.{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst" 
олико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести 
а умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе г 
ekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, 
олико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешт 
га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све ш 
а добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело п 
 са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на дев 
азником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сен 
боко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима у 
ратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љу 
транпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ни 
 оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиро 
но, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају как 
агоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено 
на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљи 
удске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старц 
а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p ren 
а врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, је 
е: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p ren 
е осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе лутки 
?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе 
Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S 
 и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гру 
и са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог бр 
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> 
нда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци,  
 напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је о 
о зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна ли 
 ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према бл 
лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, шт 
<p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема дв 
ада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостиви 
ему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Тур 
, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </ 
ћу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја зап 
rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио  
шљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend="Teks 
осматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драг 
ше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече бол 
ло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Са 
kst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онд 
а и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим  
а свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, 
 коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst"> 
е да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, 
ан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће 
Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је  
е...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љуб 
 то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школ 
војој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је сти 
рећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се 
оворити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „бе 
t">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је  
звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до с 
ака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире 
 је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов пи 
 па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој ј 
тарац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудит 
е бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није  
убоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Ми 
р старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде п 
е тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетан 
 </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао 
.. </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пре 
н и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и остали 
ека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта 
није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је по 
иде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; пос 
више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; 
ји им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </ 
гао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он уз 
руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!... 
арђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p re 
rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио 
к, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са стар 
ј дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој м 
сав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — одговараше 
истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе с 
везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погл 
наца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, 
 лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје 
 им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па он 
мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако б 
жанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са 
слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p> <p rend="Tekst">— Слободан!... </p> <p re 
азе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="T 
га, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он  
Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!.. 
о снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </ 
.. </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког време 
ко невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаш 
пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милиса 
и речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан! 
це учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... 
прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца 
потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти  
би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се  
днога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док 
 пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о 
линој кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао. 
их Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њи 
ешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богосло 
!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, прав 
 </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га  
 пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на вре 
ријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си с 
кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S}  
висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко 
ремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши г 
а је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А и 
бледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S}  
а ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Ј 
нула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... 
 муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Мил 
оговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се 
а некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сах 
 из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одго 
.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и о 
 Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Пла 
уда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. </p> <p rend 
спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада 
р беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Напр 
ви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у њ 
ено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао 
 њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, к 
А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, св 
а, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељ 
итељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, зн 
 беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру о 
рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кр 
 крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, ј 
ита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да г 
љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојч 
оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне к 
ћ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p 
е док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповед 
у нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, к 
ева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за т 
у: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрепт 
веном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све 
рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учит 
 се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tek 
о је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на  
беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ши 
рекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако ран 
век од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, к 
} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе 
d="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд  
це!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бр 
..{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве нев 
ји је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога м 
rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> 
 rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и 
rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како лан 
</p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend=" 
лим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге 
Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади  
учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи 
стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за 
ења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним сл 
, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако јед 
st">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше  
 те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари. 
су видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатк 
 ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић н 
није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше ц 
оје волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> < 
асвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто л 
и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око ку 
овића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчев 
у године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нар 
d="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари С 
цу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p ren 
ва Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{ 
вши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј!... </p> <p re 
држати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме на 
луду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочека 
 rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице ви 
 rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило с 
су...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање 
м задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За живота с 
тискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S}  
Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} О 
и је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{ 
во, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја С 
бље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p>  
пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто  
!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> < 
.. — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. < 
ме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S 
rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </ 
дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу,  
од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није 
p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице  
трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги 
у текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tek 
е, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао за 
ђе да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који  
 даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који бе 
 шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као 
сти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, д 
дио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су,  
Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се лип 
 <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га 
ело говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу 
 коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гле 
?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да  
тојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухвати 
трова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнае 
 време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагле 
ивица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у 
са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одош 
е навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p r 
ekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend=" 
<p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад н 
st">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Ср 
p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А 
 <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеч 
а. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбиц 
end="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — 
ли запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни 
kst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p ren 
 ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више  
е почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом од 
о много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружани 
ољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи да 
атрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: о 
јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S 
сто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевш 
ади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend=" 
соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозор 
 по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалос 
.{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи 
 учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend= 
ekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован с 
читељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше 
 на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празн 
 у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога 
 Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у  
о, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p re 
вако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а  
ремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> <p  
лио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и с 
Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече к 
е: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немој 
 Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се  
 <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео.. 
и; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, н 
де је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто пре 
е водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега  
> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало 
ком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагну 
kst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p r 
 сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Te 
зверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и н 
 оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитују 
е носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати;  
а је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио  
. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што  
према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му  
"Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисл 
илисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину  
t">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад  
е у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљу 
није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом 
 их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавиц 
ђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ни 
"Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tek 
е видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, блед 
одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где м 
ekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој  
</p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, 
 не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много 
..{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је 
 сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, з 
end="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p 
nd="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац жи 
ћи. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помо 
 rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога уч 
сле се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има ј 
</p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и в 
ам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је в 
пише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Плани 
 на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта 
вета... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума 
 Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!. 
атре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе  
rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклон 
чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с 
ра, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Краг 
, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p 
 кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хте 
е шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није  
 кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. < 
умеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p 
ља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом 
...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно  
ако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља 
а: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} С 
, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам ни 
исав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли 
Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је  
— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори стар 
о је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио. 
а је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше т 
 подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџа 
 писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су 
 већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено ра 
ра једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро,  
з једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац 
јеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је 
приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сре 
st">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend= 
лео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим раки 
 се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, до 
— И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, пр 
 rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао,  
у. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелиц 
овара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз  
од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали 
 и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Бе 
t">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опе 
те невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да 
да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst" 
м додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst 
емца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, б 
ривезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изва 
 Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу 
донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де каж 
тавио... </p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је ста 
з образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ 
да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из  
се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу  
у перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену  
е гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ п 
rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они 
о покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом.  
ур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Н 
је знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча п 
!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се  
 вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна 
ekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из неда 
м тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговори 
 сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, 
, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p 
 ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Ср 
ије носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. 
еши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некак 
и са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио,  
е, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, 
удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти пла 
угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!. 
о до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а ск 
а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срем 
<p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита 
 устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{ 
 селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти 
, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p r 
 кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је  
асом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">—  
, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац озд 
!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је он 
е време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та т 
торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па 
 „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Teks 
че л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tek 
е измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећ 
рама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па  
и срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p ren 
обро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га 
nd="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зо 
{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стег 
"Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових 
се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад зн 
ху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло 
едала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од ста 
, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима с 
ече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tek 
ремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — 
 засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мор 
да ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето,  
 потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} 
ирило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак с 
и, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Teks 
ва ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти м 
е него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће ба 
удски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend=" 
а кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, —  
убави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замисл 
узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим вр 
аву је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звез 
ика стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> 
се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до посл 
а је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гв 
ekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учи 
ајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — ве 
</p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрат 
гнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки 
Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на вид 
огзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него 
спитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да  
вљен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој 
 помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме  
а ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Су 
нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да 
било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно 
да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капета 
 шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас  
него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људ 
тељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и 
 заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, удари 
није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрају 
. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су т 
 качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке  
о, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће п 
ош лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p 
ekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гл 
 </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори н 
Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам 
рив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио как 
 мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је  
 је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш л 
</p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту  
ај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити с 
 Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва п 
.{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољство 
а Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмир 
S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручиц 
ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак боси 
аш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и т 
d="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро сво 
м тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> < 
поведа!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Мили 
а обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у с 
дати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; ви 
паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди з 
p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... 
, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена.  
уди, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу с 
у, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су 
не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?.. 
. . . .</p> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како 
натом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле к 
о, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... 
} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има вре 
едва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, н 
у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, п 
оведао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању в 
S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраш 
ико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто  
онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p 
ре очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледн 
 Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, 
ој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепот 
ма још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, ми 
и или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина 
које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио 
ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је о 
а: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њим 
лавом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} О 
агасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тка 
орина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и  
артијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку  
иса; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста с 
 обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе 
мешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се тал 
до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочин 
знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближ 
слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">—  
<p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред ч 
утела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и 
 притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро пр 
укав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса н 
претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано 
 А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црве 
све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!. 
се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је 
ним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клуп 
показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И 
— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим поглед 
а:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, н 
вом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се  
 мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пу 
елица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend= 
го тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће  
и се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред в 
...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у 
d="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико  
. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред  
о, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — ув 
 његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> 
ме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника с 
 си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са св 
рбије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају,  
животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, 
снице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој туто 
>Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p>  
си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њим 
ст. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошл 
л’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прси 
за једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути 
 гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли 
отиња је!... </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Јед 
тојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешк 
 поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst 
тељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали  
Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца  
 Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . .  
ници раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Срем 
озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли т 
ава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћат 
на познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац ј 
 <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха,  
својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а  
ина: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада п 
е-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p 
 бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет  
времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} 
и свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p>  
ом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све 
све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се р 
ости трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S 
...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p 
ако им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љуба 
уменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само 
нима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, ве 
шао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза си 
p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгле 
ућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш л 
ву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милис 
д сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад 
мца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је 
 које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као к 
ни где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p re 
ло, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све с 
 прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он ми 
војче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земљ 
ојим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гле 
 се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакш 
шиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">—  
ромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst 
ђе и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он 
ада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће ни 
 неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као п 
/p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића 
end="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозде 
 </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих да 
их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде кап 
ш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше не 
неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи с 
алтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео 
 старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме пона 
атио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S 
а барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће изма 
 капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изг 
ога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tek 
rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чист 
а Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче.  
 заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце 
p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и  
. </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, т 
у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никол 
вца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру к 
пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Te 
ео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, су 
а мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу в 
ваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код тв 
ити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући 
иликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“  
едне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада 
ав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су је 
ују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се д 
 </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено 
и брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља 
и видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Д 
 о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како н 
илисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан з 
ења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу 
ужанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји  
абином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се н 
“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о то 
ријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са  
кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капета 
ековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tek 
живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада 
онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је ње 
о, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p 
p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и ме 
p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао 
 Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst"> 
rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?...  
ају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опе 
} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S 
 суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није с 
таница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милиса 
е дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на 
чи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа ка 
о лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема  
а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у 
га кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> < 
 самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — в 
плашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац о 
">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да прода 
..{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ  
чуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто п 
ћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— 
ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад 
 посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма,  
ица оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим с 
 очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онд 
рац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах  
ла, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> 
 rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљи 
читељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш виде 
али „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} И чув 
ео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се насло 
у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно вре 
е њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} З 
дљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до 
 пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милин 
ш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено 
ном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на нога 
 којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена из 
унак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија 
 </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tek 
..{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве  
} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенит 
ко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ват 
kst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђут 
ј преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша  
 и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде  
 га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су 
 натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно 
пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пен 
 а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим 
 животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по вароши 
. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до раз 
штени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана  
 </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике,  
ућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина 
игде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну 
аки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Ле 
и били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У 
ом однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на  
еђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и  
е се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Нико 
<p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, гд 
 како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра  
 дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао 
st">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, н 
 душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу н 
што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па н 
оше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад  
end="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога. 
 чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове с 
ку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као  
е ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће  
тал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озби 
у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега н 
ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не  
мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је ост 
 му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се 
икола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојиц 
Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему из 
едаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, сн 
аве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Teks 
p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се 
 шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата ст 
поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо 
и, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на  
е, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке,  
 се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, 
лисаве, признај! </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst"> 
данпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неко 
иколиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Te 
е сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst 
ачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те 
ом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} 
Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst" 
end="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девој 
вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend= 
се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, н 
апу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени 
пир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га баци 
сам, учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend=" 
уњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радо 
велику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи 
да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: < 
ekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може 
?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вешт 
тави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чеках 
вредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом 
гласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А по 
">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend 
 до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше М 
. </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— З 
ца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати 
<p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју  
ме два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће вл 
икућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... 
„Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је  
 нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па не 
д нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се  
едну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у цело 
kst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">—  
 је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tek 
 међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног цр 
а му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара 
а њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говор 
пет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрт 
и не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род! 
епрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла није 
st">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и 
авише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Мил 
ла, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она 
р залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек 
ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> 
а се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S}  
м видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни доб 
е све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после по 
н век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за  
окле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два 
е то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме из 
слова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бе 
инђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p  
 </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, глед 
едним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, к 
rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p 
ако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. .  
в посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла не 
.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћ 
/p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој 
у скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја н 
t">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појас 
и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И он 
 rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече пол 
чега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут з 
да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога 
овића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем,  
е на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па  
ано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљуб 
доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, у 
 <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом,  
ем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си в 
.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то и 
мах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они 
ивљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он ник 
редио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже 
 rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо! 
ду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата 
<p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожен 
 за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше в 
ова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, ка 
 њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених п 
коле Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с пор 
ослушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна  
ekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да п 
Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Бел 
и!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће  
 одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори:  
 тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, диво 
ти гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људ 
љају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву да 
гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... < 
тати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је за 
че, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, оп 
Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S 
>— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се тр 
о, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћ 
орили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су  
иколе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине кућ 
аспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све  
капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!.. 
 очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend=" 
 заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага,  
 свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао,