м, белим платном (с пандурске постеље), а на њему половак шљивове препеченице, која игра у стак |
ах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на |
века, који ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p |
а су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му о |
се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови са брес |
орали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја те пос |
унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јак |
вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка устаде |
од попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере |
д хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица |
ка стадоше напред, једно поред другога, а иза њих се наместише Радован и Коста сами, не очекују |
словно људи потчињавају.{S} Услед тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична раз |
иру.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по |
.{S} Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху све више.{S} Требало је, да |
амо да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштв |
у две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздрави сес |
та његова.{S} Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој. |
ше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </ |
оспођа капетаница прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружнога...{S} Је ли т |
p> <p>Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски, ђе ме о |
ност...{S} Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући до |
се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично. </p> <p>Жанд |
о, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто... </p> <p>— П |
} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— Кога? |
ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у а |
Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. </p> <p>— Далеко му л |
енову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћ |
ли овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. </p |
.{S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу д |
о га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капета |
Један пандур унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— П |
сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим м |
Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожаревачком округу, |
, но онако... као ја?... — рече Станка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљенога стезања. |
очи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пр |
т коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, с |
сна?...{S} До сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. ..{S} Трчала сам, журила сам се мн |
тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с |
пристати.{S} Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да се пога |
и се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а он, после оволиких злочина, још није ни тренуо.{S} Мо |
која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењ |
орам на другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да |
тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу.{ |
и сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене најви |
т, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </ |
нала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се оти |
} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} Т |
најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав в |
азговоре о другим општинским пословима, а остали, заједно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и по |
ује оно разногласно, у разним тоновима, а по једном такту, звецкање јасних прапораца... трес-тр |
и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, љ |
обом.{S} Коса махаше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој зав |
у.{S} Упозна се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељ |
сађена међу широким и снажним раменима, а цело му тело држаху необично развијене и еластичне но |
после ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после |
е Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта. </p> <p>— Па, Сретене.. |
да примамљује жене својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су сп |
овај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. |
евају одавно, сваки је засветлео очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{ |
ци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и |
ја на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом и закречен |
Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, |
Ђурицом. </p> <p>Прођоше неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не и |
било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је |
реко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће оп |
реко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, п |
p> <p>Он јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у обр |
си могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на похару. </p> <p>— Св |
Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај м |
е речи Новичине. </p> <p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао с |
авити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те р |
...{S} Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то |
и се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у гр |
усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар он |
ајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, з |
него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </p> <p |
мати, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја необична радост. »То је оно!{S} Почињ |
а округа до каквога поузданога заклона, а она не може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ћ |
иђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћеш — одг |
ном јој се приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву др |
док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката |
.{S} Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај ш |
весело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; гот |
} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар така |
зушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! |
!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па |
е у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђ |
твим Пантовцем очекују се свакога часа, а појединости напада познате су, већим делом, свима.{S} |
а — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!... </p> <p>Сви разделише ову философск |
ет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје ја |
да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... </p> <p>— Колико ти је дао Ву |
е ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога новца.{S} То треба |
па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је казао прекјуче, по |
рица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде према Ђ |
застаде. </p> <p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по обр |
радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он с |
<p>Побратими се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњи |
танка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори лакшим гласом: </p> <p>— |
која да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно |
авитини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом |
набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући |
реци.{S} Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: </p> |
ет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју |
S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио |
рећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. </p> < |
не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p |
еђени за стражаре само она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њи |
н познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево зго |
Х</head> <p>Потера се сврши без успеха, а после ње настаде обично затишје, у коме и власт и хај |
а пријатељица.{S} Он није жалио новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо ут |
часа, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића |
се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци, па се онда |
ги је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у |
је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола сп |
о ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобо |
ом, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовн |
дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умир |
кочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред и за неколико минута стадоше бли |
зненади се, само јој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан и присебан.{S} Кад му се при |
</p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и |
буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и с |
трча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право |
нија племена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совр |
ма бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напад |
и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаше му, створише с |
Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. |
ао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} П |
роши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </p> <p>Ђур |
то. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет |
дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.{S} Него каж |
је откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху говор о томе.{S} Станка је |
варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад |
.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђу |
кажите? </p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p |
посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: </p> <p> |
ено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике н |
Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. </p> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му н |
умела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза.{S} |
и полагано се удаљише низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоумећи много, разбегоше се по к |
p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p |
обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} |
год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, |
Неки трговци одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, |
да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не р |
ица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица нос |
е и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необичн |
{S} Ја сам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, к |
ре, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да |
рати.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, као на ком |
ад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— О |
зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— |
каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </p> <p>— Не б |
уку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђа |
, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком... </p> <p>Наје |
и, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења |
у.{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О та |
па ћемо полако размрсити њихове замке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новиц |
ама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; з |
да исказују један другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, који су познавали |
положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. </p> <p>— О, ала ово см |
, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; н |
.{S} Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — |
они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од |
p>— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене једро р |
у и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те он не пр |
каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једн |
у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање |
вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угл |
ад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море, играју преда мном кâ на |
. онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још ја |
ама.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта |
то, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — о |
<p>— Требају ми, много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале. </p> |
илера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти |
ли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки сна |
— Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. </p> <p>— |
кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? |
о дворишта, да се човек слободно обрне, а око понеке подигнути су у пространу дворишту кошеви з |
ква ћара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — од |
Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу |
ура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.{S} После кратко |
а танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави сво |
и, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се |
еш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све каз |
о, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за к |
иковане за њих. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи ко |
н им прође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> <p> |
»Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јур |
...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми з |
у се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом. </p |
ајдуци: док радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни м |
Маџарица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — |
ече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држаху за |
воје село као једино поуздано уточиште, а сад му прва опасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, |
по томе, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила цело |
ње...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладној, росној трави, не осећа |
товац се завуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту пред к |
чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији.{S} Крв му пој |
идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељати, знај зацел |
ор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један пр |
соби светлуца пламичак жуте воштанице, а око њега тамно, нејасно...{S} У ушима зуји, зачује се |
ну опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, |
шка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро |
овалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за |
реба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само крави.... силом се топи ледена облога |
<p>— Па... морам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. </p> <p> |
иди се на истом месту то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, и |
— Доле косе! </p> <p>Све косе попадаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђено у напе |
збуњено. </p> <p>Утом деда завришташе, а у кући закука жена. </p> <p>»Шта то њима раде?...{S} |
а.{S} Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли |
ц.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </p> <p>— Стра |
Имамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. < |
ницом по њима...{S} Врата се затресоше, а ходник потмуло одјекну...{S} Не чу се никакав други г |
Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним меци |
цима.{S} Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу |
је!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пру |
којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова. </p> <p |
а води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спавати. </p> <p>»А |
.« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намеш |
иси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> <p>Стар |
његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако л |
p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме остави, а после... </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се н |
— Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ра |
p>— Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се |
p>— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш |
весело повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један |
е стране. </p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. |
Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> <p>— Не говори тако, |
} Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и |
ри тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, не |
е, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога од оних младића, да се прикриј |
. </p> <p>Поседаше сви, као по команди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, стојећи, изва |
кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода дов |
уз мене...{S} Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допада |
>— Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ват |
ри наша села имамо тридесет таких људи, а још двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, |
ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измаглица.{S} |
ари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим бо |
а.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев |
рчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седн |
</p> <p>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, М |
ка још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.{S} Сиђе опет н |
да ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш ме |
богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. </p> <p>— Аа... — отеже |
се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S |
S} Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче ош |
p> <p>За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. </p> |
ђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен |
овицу, где се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили жандарми, који су се вратили с п |
Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округл |
е понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јабла |
кристал.{S} Около стоје празни тањири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом. </p |
} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чује |
} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!...{S} О |
десет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — па ето, |
... </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети |
оље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли та |
<p>— Каква власт!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. |
оји би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак |
дније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушн |
ича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он т |
уке. </p> <p>— Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док |
Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p |
p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуј |
у, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему половину о |
добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике |
о је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у как |
ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши |
он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то в |
ора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје |
Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави.. |
овори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти |
ушу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари клин. </p> <p>— Море чувај се да не закл |
Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гл |
ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и ле |
у га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво |
ме положају.{S} Једнога се зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле |
вара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му |
воме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под |
астова.{S} Сад су већ пластови зденути, а у Милошевој ливади подигла се зелена отава.{S} По њој |
Јанко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу т |
{S} Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} |
боравио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни |
пољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да р |
а. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, спремај се! </p> <p>— Шта ћу се |
.. </p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд б |
ни десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— М |
а. </p> <p>— Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. </p> < |
адовољан.{S} Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.{S} Неки п |
је све сеоске радове по скупој надници, а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се н |
сли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се |
— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица |
ке сукнене чакшире које носе Палилулци, а на леђима је имао кратак постављен капут, купљен од ј |
} На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар |
, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? |
> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко |
и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чу |
лим, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </p> </div> <div type="chapte |
Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положај |
едеље. </p> <p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајућ |
мислио?...{S} Облак плива... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а |
вено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, |
у му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе.{S} Оваква задовољ |
школу и био би користан државни радник, а не би продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитањ |
он. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојник, а осећа.{S} Чудновато!...{S} Баш је поган овај човек: о |
е поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и |
е сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти ме |
а! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац. </p> <p>— Та оно није да нисам |
х; удари на Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код |
Обрада значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пођ |
у загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ј |
рицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, |
моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћ |
бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека зна |
ва стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па |
еђен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели. |
Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти з |
ени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно |
ћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће овак |
та и правилна. »Јест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти |
мета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{ |
ажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви |
S} Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванзе |
мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!...{S} Вала јој је и при |
ац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: </p> <p>— Ос |
драви се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај видокр |
мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута лица, обориш |
ну собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао застрвен сто, препуњен јести |
у, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пру |
Свршисмо.{S} Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унут |
азове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно |
и ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. </p> <p>— Шт |
а. </p> <p>— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у ка |
жовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као н |
имо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда |
ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток. |
лачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и оста |
доше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани.{S} Сакуп |
колико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње куће беог |
лио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ра |
друго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку. </p> <p>— Да идеш, за |
p>За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаш |
а ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S} Тако... смејемо се... </ |
S} Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат... </ |
ш... тврдоглава као псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ћ |
творена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печена м |
ло старчево и окиде...{S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица ск |
, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже.{S} Само из твога села траже пет кућа:{S} |
S} Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују |
теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не и |
свињац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око ма |
и. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и уда |
p>— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. |
ите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то м |
зујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, ал |
онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.{S} Остале крстоноше |
ана пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама.{S} Чаше звече.. |
кад ти кажем.{S} Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после ка |
Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чув |
ећа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му |
</p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пр |
а пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад вид |
ају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним |
га у дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће му наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђ |
даш новце...{S} Мени је страшно претио, а обећао ми... </p> <p>— Колико ти је обећао? </p> <p>— |
мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} И ову |
и код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, па колико т |
Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и у |
но сваком своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно |
а прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти |
p>Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: </p> <p>— Помагај! </p> <p>Ђур |
ало дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А |
од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину н |
на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ни |
о је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} |
виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на рек |
ито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— П |
кну... </p> <p>Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и посл |
а, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не зарађујемо...{S} Сутра иде Милутин механџија |
. — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете вл |
гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, |
радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа |
капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— |
Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини...{S} Тек година, |
доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради. |
е.{S} Њихове су улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђ |
</p> <p>— На посао ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком |
.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...{S} Истина јест, више нема на |
.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоде |
е друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, п |
. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне па |
ни првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови на |
{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с |
осио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, те |
по забрану, тражећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину к |
шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — доб |
ново.{S} Један је од нападача погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с д |
, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица пристаде.{S} Лег |
уша.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и |
ециште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. |
ве овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори |
те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хвала им — одговара Ђурица ме |
еколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станк |
S} Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако веч |
вање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти тешко тако, болан? < |
а па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — одговори Ђу |
безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле |
ближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изненађен. </ |
зео педесет, о пантелијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? |
га!...{S} Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... </p> <p>— Синовче, говори! — поче Вуј |
ву снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило... </p> </div> <d |
с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па |
напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода!... </p> < |
не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, б |
а јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли ј |
са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и |
руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, дв |
, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама. </p> <p>Момчадиј |
таци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуч |
меним.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја за |
е, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — куп |
моме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао |
>Ђурица пристаде.{S} Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Новичине. </p> |
па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа |
ш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, по |
мисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа ок |
ну и нестаде га испред Николиних очију, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зверова. |
ред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што |
бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> <p>Ђурица приђе Пантовцу |
зе одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадоше журно писати наредбе кленовичкој општи |
ток...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« пи |
ше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусно јело од те стоке. |
ој низа се руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнувши револвер, прескакаше рупе и камење |
чка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло |
чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: мет |
селији.{S} Крв му појури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага изм |
ајвише право.{S} Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гор |
ожића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми ду |
ану, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврату.{S} Бес |
да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> |
око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше |
Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло! </p> <p>На |
ори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе |
вајући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око |
— Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. </p> <p>— Наопако, шта |
и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по ц |
црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко |
ко дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жива ми деца |
</p> <p>Звекет ланаца суморно одјекну, а он гледа око себе узверено, уплашено...{S} Сви спавај |
чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, ве |
дноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску и |
се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен разговор. </p> <p> |
, што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p> |
е је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђу |
е.{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћем |
ни не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свач |
х се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, |
оји су разасути по бескрајном простору, а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недоглед |
етине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо |
у оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S |
вари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстаре жанд |
се, како изгледа, показивали само ноћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е ру |
ва човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је |
чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње веч |
очи! </p> <p>Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, |
жандарми са писаром право у Трешњевицу, а Радован таман превио рану и вечерао, па се спрема да |
дмах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега |
. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њих |
во осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} |
оја је једним крајем излазила на улицу, а другим на поток.{S} Новица подиже један проштац, те с |
највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито о |
еше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући главу мли |
о ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам? |
итније ствари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело |
о? </p> <p>— Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на верес |
једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, а |
оча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију... </p> <p>Капетан се осећа |
а на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{ |
аш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко ког |
.. ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и т |
еву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи |
. </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — ре |
а!{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> |
а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет |
говори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ра |
з твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао ј |
Опазили су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} |
»Шта сам ја?...{S} Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики мо |
укује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућност?...{S} Све се руши, свега нестаде; одоше, к |
Ђурица, прилазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте |
како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу |
танка?...{S} У селу, кажу помилована... а, то је оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{ |
е.{S} Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељачки... </p> <p>— Знам |
S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај...{S} Куд ли путу |
да с тобом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, |
не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет |
грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из о |
Узима попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... </p> <p>— Опрости ми, |
ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако |
се људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »С |
весно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па |
рже, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада |
...{S} Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не з |
.{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... </p> <p |
ина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а- |
.. општа пропаст... — или тако нешто... а он окупио о неким ситницама, које после тога немају, |
Добро јутро, нано! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, види |
ен, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба. |
а питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење пово |
не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само |
м шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничег |
а велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то |
лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише |
ер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала |
ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам |
се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико н |
у трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика...{S} Само ти срце и |
и, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о |
ро.{S} Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види |
дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му нов |
Где сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?... |
е лажном, које му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О |
ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти ми |
смо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је ла |
нали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигур |
је срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако |
</p> <p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... </p> <p>Станка обори главу и |
</p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни |
<p>— Не шалим се, среће ми хајдучке!{S} А ти чини што знаш.... </p> <p>Станка стеже зубима усну |
е да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« |
тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одв |
оже бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да |
а то награде (тако је он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад |
се никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, п |
е одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово пропаде! ...{S} Море, добро је њему.{S} Издржаће |
</p> <p>— Наопако, шта учинисте! ...{S} А новаца? </p> <p>Ђурица извади из недара смотуљак и ба |
Венчање...{S} Прате ме робијаши! ...{S} А како сам некада лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољ |
беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме |
бандистима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом |
гу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла би |
у, која га доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо живети, само да беше ове садање па |
ора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они путници горе по друму... товни |
Мајка...{S} Станка... није, није!...{S} А где ли је Станка?...{S} У селу, кажу помилована... а, |
е!...{S} Јест, ено опет показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, н |
њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} До |
ма не може, мојој кући... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи |
...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Кра |
а се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаша, хајдук!...{S} Е, нећемо више тако.{S} |
...{S} Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта је ово заковано?...{S} Руке и ноге приковане за п |
.{S}Звер!...{S} Звер пред хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори |
, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{ |
{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!... </p> <p>— |
ашно кажњена детиња непослушност!...{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће ово да буде најпосле?...{S} |
о!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти |
тамо све старешине... као светац:...{S} А после, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дође |
сва Србија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и |
е ми, ваљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једн |
уд ја ово идем?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам човека!..« И при тој мисли стеже му с |
а му се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам за |
и ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! |
е?!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо |
о лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке...« </p> <p>— Опет си се з |
рилазећи Ђурици. — Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p |
се коло веселих сељана — сватова...{S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом м |
е и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрачном и суморном планином, сија врело |
е жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце н |
ли...{S} Нема краја њеним мислима...{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о о |
ако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам.. |
би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако реч |
виновника овога необичнога сабора...{S} А он се затурио у колима, накренуо се у страну и наслон |
р... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и |
е добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да ж |
његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед!{S} Све једно, о |
ô снаша кудељу, па преде ли преде...{S} А ја старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим |
сти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> < |
а шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита писар«...{S} И он |
кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо |
екакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију |
је, казали би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: |
пред очима нешто сева и тамни се...{S} А терет озго све тежи, све мучнији...{S} Почиње губити |
се стегло, следило: окаменило се...{S} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, |
па дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А после, шта бива после?...{S} Ко ће то знати...{S} Сам |
не, беле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени |
ајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе би |
о. — Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече |
маштина били би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И |
де тамо... иза њега негде, где ли...{S} А помиловање му не слази с памети никако... оно је једн |
рђујемо, као да смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако ш |
еш њима, који су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те |
рт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Бо |
у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као г |
сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене |
лед власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли |
ије то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, |
ди јастук. — Напослетку не браним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па в |
ош више, нека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Исти |
и сутра и прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога |
воштаница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и с |
ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако |
а се радити како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!... |
руку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наш |
го...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p |
ећи ништа и не знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али ш |
авило неко ново, грубо и необично...{S} А иза тога распламтео се разврат, обухватио му душу и с |
ељи, кумови, па све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да с |
уди... видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким страшним погледима?...{S} Н |
са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без т |
јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твој |
образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пу |
е помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла за хајду |
и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с |
н је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора прим |
{S} После већ суд и, рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, јатацима не може, мојој кући. |
знам...{S} Чекаћу те после заранака.{S} А тамо... пази!... отварај очи! </p> <p>Ђурица окрете к |
ац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. |
итвама, не би могао ухватити смисла.{S} А Пантовац, напрегнувши слух, могао му је ухватити само |
мети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p> |
о, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му |
ца ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донећ |
акога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсети |
шта јести, само нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p |
Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p>Разговорише се |
ије се, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да |
погледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима |
с тобом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као з |
да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— Само једном, кад сам био мали.{S} Са |
пре дође озго. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта... </p> <p>— К |
, замишљао себе као хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућ |
ослушну...{S} Неко му се приближује.{S} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} |
о и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста ј |
<p>— Тхе... ја мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћ |
исини, па су опет они чинили покоре.{S} А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких |
кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} Јест, али сутра почиње испи |
нији.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} С |
муке, мој старче, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те |
е за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани ј |
м и светлим мислима о својој љубави.{S} А сад, одједном јој се приближи та злокобна слутња, а о |
само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре |
кинуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио. |
на; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице. </p> <p>— Па...шта велиш |
, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, п |
тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се |
у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча |
И онима у Војковцима треба послати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто с |
са њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом |
{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђ |
а опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— Имам хитна посла с тобом на с |
иш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите сви. </p> <p>Поседаше сви, као по команди, |
ледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Об |
их, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам науч |
исао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши |
и... као човек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, |
и ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би в |
рате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки његов корак... </p> |
— Без њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p> <p>— Па до |
казао то за новце? </p> <p>— Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер о |
. </p> <p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади |
аво, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; |
га човека, с киме је сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна |
ам имао одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико д |
чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш |
а, или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешт |
и све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте |
о сам намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После |
ћу ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, о |
што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право. |
ле негде склонити и проживети мирно.{S} А да би могао зарадити, требало је претходно да зајази |
едан дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од |
се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« < |
рећи разбојници — на страном језику.{S} А уваженој господи бандистима нека је слава и част! ... |
за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Панту? </p> <p>— Јок.{S} Шта је би |
о га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на ту |
и упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одгов |
рахом принуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом.. |
овеку своје присуство на овом месту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вран |
а напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — рече капетан, |
к спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, Станка, ходи овамо. </p> <p>Капетан је уведе у је |
Ваљад’ ти није право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледа |
и.{S} Што да ме називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. < |
емо ли, побратиме... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и м |
ш, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— За |
премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памет |
ислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{S} Овако, |
рао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где |
а посматра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па на |
клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. </p> <p>— Прис |
од мене.{S} Лудак! — рече јој Новица. — А мени је његов живот потребнији но њему самом. </p> <p |
ма! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим. |
ељива радозналост не силажаше с лица. — А други? </p> <p>— Радован и Коста добише по једну рану |
ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он |
к, неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петна |
— отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прич |
Што ли је то Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго... </p> <p>— И ја мишљах... — одговор |
Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми |
крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђуриц |
и — одговори Станка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оста |
А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити д |
у завоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној |
ри Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигацију. — На |
ле као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, |
незгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на сва |
а веровати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја |
то ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, са |
и јесте!...{S} И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!.. |
је кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се |
су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... истина јесте, у неку руку, како ћу казати.. |
ован, настављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица |
. како се ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац. </p |
и? </p> <p>— Узех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао |
ми је и то велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим |
рана!...{S} Како се тамни!... </p> <p>— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </ |
ту пре убити они коњаници?... </p> <p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псет |
<p>— Ја сам, Ђуро, од Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко |
ће, зар, и она себи друга... </p> <p>— А, то не може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!... |
} О, веру му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста а |
оши, па им то мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене |
брата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буд |
p>— Сам, господине, он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што |
да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ћ |
ам ти говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобо |
, ништа.{S} Кажем ти: свет... </p> <p>— А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти п |
а право у поток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућа није са улице? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо ј |
тање је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте вас |
а оде у пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Жи |
ако причињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе ве |
е и невесело гледаше на њега. </p> <p>— А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар |
! — узвикује неко близу њега. </p> <p>— А-а! ... — одзива се он, лутајући нејасним погледом пре |
же више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш ост |
ђу проређених грмових дебала. </p> <p>— А ја те чекам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици |
бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам с |
а ћеш боље? — одговори трећа. </p> <p>— А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није |
м више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио |
звецну.{S} Добросав се трже. </p> <p>— А, пробудио си се! </p> <p>— Које ли је доба? </p> <p>— |
/p> <p>— Јесте, из вароши је. </p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он |
људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва с |
ло? — пита Ђурица смешећи се. </p> <p>— А ја... сеткаримо помало, ет’ ... </p> <p>— Продајте на |
а иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капетан Станки. — Треба да се |
љније, па је ово и не зачуди. </p> <p>— А после.... шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли. |
ти свих двеста по облигацији. </p> <p>— А, е то јест... али није све платио...{S} Ево облигациј |
ас негде у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати.. |
може што друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе на |
рица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! |
ави и погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдо |
. </p> <p>— Знаш... они наши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим де |
охару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... п |
јатељски, као стари познаник. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... не |
е је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. </p> < |
виче му један пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остане удовица — наставља Митар. — Удаће се |
— Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац и |
и око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> |
ујо и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што пара? — запита Симо. </p> <p>— Има нешто.. |
ичи на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, дође ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Как |
дговори Ђурица, прилазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} С |
опов поглед заустави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, како си порастô — рече попа бла |
ћеш на своме прагу и огњишту. </p> <p>— А она...{S} Станка, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој нећ |
ако напуних судове и побегох. </p> <p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. |
акупиш пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А како да изиђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, са |
алим подсмехом обрати Јелици: </p> <p>— А, белају, па што кријеш? </p> <p>— Море, оканите се... |
оговори, оним обичним гласом: </p> <p>— А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Ова |
сом, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи |
зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— Што питаш? — одговори |
} Је ли доста теби четвртина? </p> <p>— А јатаке ћеш ти намирити? — запита Ђурица. </p> <p>— Св |
доста свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!... |
</p> <p>— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадес |
е за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека он |
ом. </p> <p>— Зар баш толико? </p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и с |
и сва миришеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ваше девојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њ |
S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу |
оће да ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежина у ногама, |
: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па он |
ито халакање потере.{S} Дању се спавало а ноћу живело.{S} И живот је тај био необичан.{S} Најпр |
> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за мо |
ндистима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом, |
...{S} Јест, ено опет показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наи |
шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита писар«...{S} И он с |
акве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију.. |
оштаница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и сле |
ку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша |
о причињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе вели |
— узвикује неко близу њега. </p> <p>— А-а! ... — одзива се он, лутајући нејасним погледом преко |
око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> < |
овори Ђурица, прилазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свр |
.{S} Јест, ено опет показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе |
ве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... |
таница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и следи |
у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша се |
причињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? |
о очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> <p> |
ница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и следи.. |
ичињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? < |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>А варош ври од нестрпљења... </p> <p>Капетан је напосле |
ка: </p> <p>— Господајте, људи! </p> <p>А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикн |
о плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танк |
мо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безб |
оре, срећан сам ја, бадава!«... </p> <p>А Станка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гле |
исли о даљим својим корацима... </p> <p>А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпље |
а, тамо у магловиту недоглед... </p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на мо |
се од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђурица стајаше над њима са пушком, из које још излажа |
чан.{S} То није обичан човек... </p> <p>А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што |
јкује пред сунчевим изласком... </p> <p>А тамо поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелен |
рише кроз кланац брзим касом... </p> <p>А старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући с |
тако раздраган и расположен... </p> <p>А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У |
му он суди, како је заслужио... </p> <p>А горе у страни, испод једнога сенастога клена, чује се |
, па води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па |
је и отвореније, но на скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше |
, што је може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљ |
јури и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту |
, па сад безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са с |
загледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе |
екао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом само неку тамну, нејасну гоми |
Али такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем ова |
ега необичног у његовој појави. </p> <p>А Станка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слоб |
схићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зн |
њену постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљи |
срећниче! — обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђурица гледа намрштено, презриво, у непомичну паћениц |
ила својим начелом — самовољом. </p> <p>А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећањ |
еволвера, па дохвати магацинку. </p> <p>А споља одједном престаде ватра... </p> <p>Шта ли ће са |
т другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, зас |
ори Ђурица, мењајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зину од чуда. </p> <p>— Хајдуци немају никаква п |
е поуздано да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, после онога необичнога састанка на реци, стад |
ра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева |
— »Оставих онако красно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натм |
овара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али ј |
баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућност?...{S} Све се руши, свега нес |
оје ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радисав га погледа онак |
?...« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло поми |
он хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме |
а склони обешчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и |
то падају испод оштра длета... </p> <p>»А знам... хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде м |
д, у здрављу! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и нека мучна зебња о |
поток, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно |
морало или радити или спавати. </p> <p>»А најпаметније сам урадио, што нисам јуче: пристао да и |
ом у село, право Матовој кући. </p> <p>»А овај ништа не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачн |
у да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и |
што ја мислим, чућеш послије. </p> <p>— Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, |
чуо си... она што је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... — одговори он, па приђе врат |
има познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја |
каване. </p> <p>— Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар. </p> <p>— Дајте пандуре, |
да спусти тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите т |
, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постеље... </p> |
ом тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у п |
њихова! — викну Пантовац — још им нађи адвоката...{S} Лези, бре! — подвикну затим Сретену, кој |
атке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.{S} Носио је вазда док |
, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени с |
од Јуле. </p> <p>— Ја нисам с раскида, ако она хоће... </p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у |
тоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. </p> < |
Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, |
завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду своје главе... </ |
мам хитна посла с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране кућ |
значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састојале у »неви |
рица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На северној страни собе, у којој |
да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побрати |
т и соду по паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узви |
говор и причу. </p> <p>— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дуж |
} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни реч |
и дохвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро пог |
ра, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одуз |
е, кажи ми право! </p> <p>— Пустићу те, ако ми све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да м |
гово мњење, одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, |
Спасу... нека те бар она гледа...{S} И, ако можете... подигните ми један камен на гробу... </p> |
е оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбо |
о не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију...{S} Пасош т |
кар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?{S} Как |
узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, намес |
еколико динара, те је могао израчунати, ако непрестано стане овако трошити, да му неће дотрајат |
е...{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као с |
па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, |
бе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— Мили ми се још живети |
p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и т |
итна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше |
мислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их до |
и, ја како... </p> <p>— Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта |
што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.{S} А док о |
. не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> |
е узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради. |
у, на кућење, на рад? — Одреците му то, ако можете!{S} Дакле, случајно учинио једну погрешку и |
убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце |
ти, по закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, |
Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наре |
посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... </p> <p> |
...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— Умећу, ако имате коња — одговори она. </p> <p>— Добросав ће са |
о ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме довод |
— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш |
оре, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази |
очајне, мученичке... </p> <p>»Ко зна... ако се покаже отуд коњаник!... прамен густе прашине...{ |
<p>— Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онд |
ина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... |
како сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... < |
новца.{S} То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће зна |
} Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва |
инио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да |
два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пуши |
урица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се врати |
д њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га с |
огу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбо |
су се сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{ |
<p>— Зато, што ми је он поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, |
Ја знам да ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људ |
м. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чек |
ћу, господине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са |
у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах |
имамо један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да уд |
лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.{ |
p>— ’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу...{S} Него, |
. </p> <p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли ува |
у не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у ши |
во. </p> <p>— Кмет Перо — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, |
у, коју Ђурица смерно целива. </p> <p>— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу |
ме је, вала, од самога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Ста |
ти, чути зашто су ми требале. </p> <p>— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од т |
Свештениково се лице замрачи. </p> <p>— Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани |
ост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за мене није — упаде му Стан |
они други узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију |
а девојка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђури |
зарезавши му нос, припретише: </p> <p>— Ако чујемо да опет мучиш сиротињу кајишарским интересом |
бно и његово мњење, одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шул |
ретрну, па одлучно проговори: </p> <p>— Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда |
.{S} Ђе ћу те сутра сачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмов |
ах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега з |
{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> < |
ћи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ј |
и нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њихове з |
ам.{S} Требаће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не |
. </p> <p>— Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом прили |
же онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад |
Она скочи, па закука: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! < |
помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на с |
и за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито општинска — ни |
се, сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ |
а се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се |
ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свр |
ица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа |
и страх од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. — Ко се ск |
последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. < |
домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то |
Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника...{S} Истина, ја и з |
Сад пазите добро! — рече им капетан, и ако није било места опомени, јер сваки од њих беше вича |
чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових познаника могао с поуздањ |
другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне г |
ар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико годин |
Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је |
аздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу |
очи погледати... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И |
смрт, без устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ће |
у. </p> <p>— То је, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене в |
и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад |
ш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од ов |
ом могао слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држ |
оз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети д |
али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознат |
. то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији. |
ланове, обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко се |
на, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући км |
то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже д |
о подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да приступе |
!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да |
је капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш. </p> <p>Јовове руке, којима се одупирао, кл |
а убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узм |
војица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад вечераше и запал |
г с нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се до |
антовац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> < |
>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши? </p> <p>— Јес |
зарађујем. </p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у поч |
очи му плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> <p |
лаву. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за пос |
обом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, знам ш |
онише на рагастов... </p> <p>»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изиш |
овца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања |
а, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта.{S} Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к |
, не може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— |
знали гледаоци. </p> <p>— Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то ка |
миришу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми го |
ити госта да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло |
вој неизвесности још теже. </p> <p>— О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи |
</p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> <p>— Море, де |
— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан |
е конопце, извадише онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може |
.{S} Јест, то беше онда у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свет |
д’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио са |
глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — рече после дужега ћутања. </p> <p>— Шта? |
амо дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по гр |
све то дави, заноси, опија... </p> <p>»Ала ли се проведосмо! ...{S} Никад нисам овако... ни у |
ашчија, преко од канцеларије. </p> <p>»Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само је |
е кроз благу шумску хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у се |
а за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда крвнички!{S} Ја се само мало обрецну |
е да се не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја |
{S} Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу |
уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, |
таде да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек |
се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа.{S |
е не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава...{S} |
пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, с |
на није он баш био без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам |
ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он се загледа у жену |
на то питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код |
ена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.{S} |
прелом: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се руководила својим начело |
е вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: </p> <p>— Нису још глед |
ну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p |
у она. </p> <p>Ђурица је оштро погледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, жел |
јом руком дирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не зна закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да жив |
ећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу |
под одећу, па се учини још радозналија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у т |
пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они, виде |
ло потребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, |
и чути страсно кајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше |
жић.{S} Сад би могао убости противника, али су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји д |
<p>— И ја мишљах... — одговори Станка, али ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, т |
која му је тако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у ср |
рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се изнена |
то да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако ј |
ије се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити |
ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спојило се у једност |
не знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — |
којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола.{S} Н |
воје велике радње са шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под интерес.{S |
ишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.{S} Све му с |
То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као д |
ше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога |
ави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђурица, и ти |
</p> <p>Ђурица се изненади овим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да |
се раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па |
траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му |
гледаху крвнички.{S} Раста беше малена, али снаге необичне.{S} Његовим широким плећима и снажни |
е у разбојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је кућа заиста поштена |
о, пријатно!...{S} У глави нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је |
уро!...{S} Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја |
овове куће, беше се разредила помрчина, али се још није добро видело.{S} Тек се могло назирати |
даде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. </p> <p>— Како?{S} Кога то? — запи |
ти жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, си |
— муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Руке му так |
ла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке |
он проговори, пошто се затворише врата, али се она више не обрте назад...{S} Полако обиђе проче |
— Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весе |
далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и |
е.{S} Твоје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару.{S} Ноћас |
да је ова послушност из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно |
аним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало |
XIV</head> <p>Ђурица нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не |
а детињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, п |
и; лако црвенило прелете му преко лица, али то Станка, при онако слабом осветљењу, не опази. </ |
ху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало руменила.{S} Још некол |
танка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: </p> <p>— Даље од |
.{S} Дохватио је прстима за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини |
као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована.{S} |
а Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнари |
ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би д |
да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако |
} Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као |
е човек — продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « </p> <p>— Хајдес... паде риба |
реч?... </p> <p>— Па не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — р |
сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањи |
ла што тражиш! </p> <p>Станка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори л |
е, видећи зликовце, трже се и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан.{S} Истога т |
.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене и Новица |
; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, пожури! |
док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху с |
ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведр |
ет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, |
ао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само |
Зар није Ђорђе погинуо? </p> <p>— Није, али је опасно рањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с |
Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да н |
аку девојку!«...{S} То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се чо |
</p> <p>И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи |
апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их фило |
мо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.{S} Чико се боји да не буде диг |
оту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од |
есмислено, пијано...{S} Руке му везане, али овлаш, те њима слободно креће и маше народу... </p> |
и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим |
стина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, |
н дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p> |
агослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он п |
агове пламена.{S} Очи му беху отворене, али готово испечене, услед чега цело лице више добијаше |
</p> <p>Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на |
е да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мрт |
а слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, све по |
о, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало |
ник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, |
се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и |
латан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне стране.{S} Све то јесте тако к |
У оку му сија израз задовољене освете, али не прозбори ни речи... </p> <p>Капетан не зна шта ћ |
/p> <p>— Говорите, господо, што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоч |
ла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: </p> <p> |
девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд |
дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако |
е мало час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само Николиних речи и последњега свог |
се понови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачу |
у више њихове главе.{S} Они не опазише, али Пантовац лагано подиже главу и ослушну, па, кад се |
ле са њима накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану |
..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће |
{S} Ни најбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче туде две |
ебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше |
осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слабачак и п |
ћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загонетка решена.{ |
то, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да |
ебао.{S} Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. < |
им људима, и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам имао одједном, нити сам их дав |
еље...{S} И Ђурица пође једној постељи, али га издадоше ноге...{S} Поможе му Митар с једним пан |
Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајућ |
а осећање, коме се само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — по |
икну Ђурица. </p> <p>— Можете ме убити, али сад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — викну Пант |
ере.{S} Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној. </p> <p>— |
нуо. </p> <p>— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени је Радован |
рви мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о |
а му не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. |
/p> <p>— Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô о |
јајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p |
</p> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази |
онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опа |
и, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега трен |
последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашт |
а, истина, беше сакривена од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце |
Децо — поче он — сад имамо један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде с |
ша.{S} Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу |
неку руку, како ћу казати... као човек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, човек! </p> |
праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чини |
че руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну и истога тренутка је опет зав |
си могао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да и |
S} Ми, онако сељачки... </p> <p>— Знам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... |
да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чека куршум. </p> <p>— Тхе... куршум или ро |
живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једн |
нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој ка |
о ми све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што |
>— Тхе... куршум или робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, |
х што су са мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, ал |
у преко њена рамена. </p> <p>— Не знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, |
овост о наредби. </p> <p>— Видим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима.. |
га се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Са |
— помисли Ђурица — само да му робујем, али нећеш!...« </p> <p>— Јеси ли спремио какав посао?{S |
ла се, убијала ногу непажљивим гажењем, али на то није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунил |
>Жена га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: |
у.{S} Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је по |
приближио првим шумарцима над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се |
тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта |
ад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гл |
а обичан занат, који је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и у опште |
Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који т |
о..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Н |
е, је ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Рад |
ца у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« приближи муњевитом брзином |
дим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу |
лониште.{S} У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали св |
. </p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не зна |
лажила или преиначила ту страшну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и |
о тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка |
рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два |
види да се све спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде |
д се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опре |
итивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погледа и |
другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, п |
и. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{S} Све је то удесио |
о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у |
p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако |
мо се у почетку напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мр |
разумеш...{S} И Вујо је њега привлачио, али чиме?...{S} Својом тајанственошћу, памећу, нарочито |
иком?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« |
. </p> <p>— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, |
<p>— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А |
среску кућу.{S} Умор је савладао јако, али она не стаде, не предахну...{S} Прође кроз вратнице |
оје покрете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, т |
њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се до |
S} Он мисли о другим стварима, једнако, али она непрестано лебди пред њим, меша се с оним други |
то лако надавати. </p> <p>— Знам, Рако, али опет... нисте ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је |
пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове кава |
<p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени |
p>— Ја — рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу не могаше прочитати да ли му је |
та зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати |
који ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{ |
<p>Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештенику. </p> <p> |
бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди. </p> <p> |
што врело и необично... јури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дрш |
руги?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибох, брате, мисле |
ија за тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали да мног |
неповољан одговор. </p> <p>— Свршисмо, али Мита плати главом. </p> <p>— Их, болан брате! — одг |
и! ...{S} Оно истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О |
га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је увек срета |
у ти говориш? — одговори Симо зачуђено, али му преко лица прелете смртно бледило. </p> <p>Ђуриц |
престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега |
ога дана.{S} Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно!{S} И његове везе |
рану.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се нема кад м |
ију. </p> <p>Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати мо |
, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, али што ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шта кријем!. |
д уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична ра |
Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до после |
ани занемеше, кмет најпре скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га см |
тва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али много поузданије и корисније но што га је Вујо држа |
лу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </ |
<p>Свештеник се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађ |
, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати |
о у теме, па окиде...{S} Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове глав |
само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафано |
лу!...{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{ |
окуша да разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који ј |
немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој п |
{S} И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасн |
..« — помисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одма |
Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и обори гла |
е.{S} А овако ни због чега!...{S} Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... </p> <p>— Син |
иле смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али опет... </p> <p>И продужи се шала и задиркиване, на |
ице добро наплатиле за овакову грубост, али их уздржа његова оштра збиља, иза које су опажале д |
ја му у оку необична родитељска радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи рук |
огла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сироти |
ства. </p> <p>И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, |
стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} |
извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.{S} |
их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их |
те испољаваше преку и страсну природу, али је он, једним благим погледом својих великих очију, |
и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и отвореније, но на скупу. |
е трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се |
, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Панто |
на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одва |
Знају, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S |
— викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одрж |
Истога часа загрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад |
па жури. </p> <p>Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути |
оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе усниц |
, на посао! </p> <p>Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање другим, пово |
ећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино |
дим костима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пу |
</p> <p>Разговорише се још о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Бео |
се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} И капетан је |
мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Ш |
ећ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} Има ли он својих људи, који |
на постељи. </p> <p>Станка угаси свећу, али не леже.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи недовр |
нешто рече, навлачећи шареницу на децу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни праг и |
аки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S |
ајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.{S} |
лаче обору.{S} Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{ |
и, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђуриц |
ју.{S} Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи. |
жак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоков |
немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... </p> <p>— Е, |
да полицајци! ... — рече он као уз реч, али погледа Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чич |
д мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка |
уни му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафано |
можемо набавити.. </p> <p>— Имам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са по |
ће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добро |
требало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћ |
S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако је... али то је друго...{S} Бадава, неће он!... — рече Пантов |
негде далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је |
ше као убијен, промени се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дох |
се понеки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно! |
о облигацији. </p> <p>— А, е то јест... али није све платио...{S} Ево облигације код мене, па ч |
</p> <p>— Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови старци... — уплете се т |
ет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{ |
и око подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да прист |
, а после... </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... ка |
S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, |
матра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх с |
гурно да ће извршити бар једно убиство; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност њ |
<p>— Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— |
н — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, нека |
јећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад |
ву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе са |
необичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао проч |
— Море, то се зна... какво издавање!{S} Али ко ће ’наке муке поднети? </p> <p>— Ти их немој под |
живот, синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђури |
ико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти |
он лепо замишљао своју будућност!...{S} Али на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло. |
помиловање, па неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова отк |
и дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу |
мисао. — Поп има право, кажем ја...{S} Али то није све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате |
амо да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па о |
ти, кад се навикне на ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме променити ни о |
к беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, |
сли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна... може још доћи одговор...{S} И срце се опе |
које се отимљу о његово миловање...{S} Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред ку |
ак, који би давао наде на спасење...{S} Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и цр |
ажаваше, јер је у себи не осећаше...{S} Али није ни то...{S} Имало је нешто у самоме њему, што |
увати оне људе, који су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и д |
охару.{S} Ноћас се добро промисли...{S} Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од к |
збојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја |
глађује љутњом.{S} И он се наљути...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се |
га су стрепили највећи разбојници...{S} Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто |
ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе |
среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вар |
о да пијем, само сам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге |
живети, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{ |
нове наредбе, где се налази кмет...{S} Али је морао бити много опрезнији од жандарма.{S} Онома |
у кô и сваки. </p> <p>— Оно, јест...{S} Али тај живот?... </p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Мо |
е то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? </p> <p>— Само један |
»Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! ...{S} Убио |
идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разно |
ни како зна, само нек пази на људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човек |
оја својом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да |
вању, и сутра ће преданити код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... посл |
родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чудно је то срде, које |
, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у оч |
к, и тада је било оваких разбојника.{S} Али шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и то |
у којој ће те прогласити за хајдука.{S} Али то неће још, можеш се ти слободно предати... </p> < |
није био на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи догађаји принудише да мисли, и ако му ј |
довица... води га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напредује. </p> <p>Кад оде посланик з |
гући умирити своја узбуђена осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{ |
стајаше на догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи |
му је такође остајала по нека пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећа |
и — осећаше јаке болове више лаката.{S} Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док |
, где му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, |
и раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми |
рошити, да му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у ве |
азумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто јако пуче и њега нешто тако ј |
није, зготовљене од добрих јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} |
реба.... </p> <p>— Треба, истина је.{S} Али како ти мислиш... као пре? </p> <p>— Сви бисмо најв |
ју старо познанство.{S} Јест, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да ј |
коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њ |
похватао би све конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материја |
мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на |
а која кривуда између потеса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S |
а је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи право у своје село, да га пр |
есече пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над провалијама застају сви и, у оном узбуђењу, не |
осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је... може се и |
зи да је свему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики др |
разбити и разнети оно густо прамење.{S} Али само неколико часака, и озго засија радосно и светл |
гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази |
ло једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ... </p> <p>— Полако-те, |
а има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише одлуку Касације, |
овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа последње средство да буде по |
м.{S} Само једно није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природе и против с |
закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика заг |
ча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га неописан страх од самоће, |
друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију...{S} Па |
на какве опасности, иде право к њој.{S} Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомуће |
енити, могао је постати други човек.{S} Али такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, |
</p> <p>— Знаш... и ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке |
о да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо |
лучно. — Хоћу да идем свуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више да живимо, него да се венча |
зора, па извади цео рам са хартијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види и |
ти неке сразмере са државном уценом.{S} Али се ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све |
м си отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо |
руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овак |
грозничаво, како је он сам очекивао.{S} Али време протицаше брзо... </p> <p>Одједном, кад сунце |
з детињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к попово |
вољно, таман онако како је он желео.{S} Али његово проницљиво око опази промену на Ђурици, и он |
ко; он је, јамачно, добро промислио.{S} Али зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спрем |
чудећи се. </p> <p>— Сутра, ја како.{S} Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви вид |
д тебе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не |
е више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала т |
Такво срце не би се само покварило.{S} Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш |
ји стајаше блед и непомичан као кип.{S} Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. </p> |
Знам, ићи ћете у смедеревску Мораву.{S} Али ништа, састаћемо се ми прије тога. </p> <p>Обојица |
ку.{S} Тако скиде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико |
код људи зеленкастоплаветних очију.{S} Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне |
е слободно« — па оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, б |
ам још није добро промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изјутра зором от |
а се није могло ни мислити о пењању.{S} Али једнога дана свих пет младих чворака беху у његовим |
баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> < |
део му се око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а |
мо се, истина, мање шали од осталих.{S} Али опет.... </p> <p>— Како то хајдук?...{S} Зашто су г |
</p> <p>— Пожури се, што брже можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари зликовац.{S} Стићи |
па он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: </p> <p>— Ја не |
у себи — да скачем кроз прозор напоље?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго п |
одметнем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па |
нти нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек егзистира, о |
и — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати.{S} Овако о |
ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви тре |
мака разне изјаве — разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се |
сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!...{S |
че Ђурица, погледавши мимогред Станку — али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо г |
ма и дивљим голетима.{S} Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу |
.{S} И сад се сетио чворкова... </p> <p>Али је опет, још јаче и страсније, пригрлио Станку, па |
топи ледена облога око њега... </p> <p>Али зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу |
ред сваке мисли му и покрета... </p> <p>Али сад, кад угледа она четири жандарма, стеже му се ср |
е могао да се прибере задуго... </p> <p>Али, пролежавши подуже време, поче се опорављати.{S} Се |
година, дрхтала цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По с |
.{S} После нам не поможе ништа. </p> <p>Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим |
е никад одлучио на такав корак. </p> <p>Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао |
падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве с |
.{S} Дивна ли живота!... </p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се си |
оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да |
— помисли капетан, улазећи у двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка |
вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али како?...{S} Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна |
као обешчашћена прогнаница!... </p> <p>»Али како ћу сад?...{S} Да га убијем својом руком... не |
м, — па као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке |
занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, |
p> <p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати |
бав једном сврши, оде, нестаде је...{S} Ама зар сам зато ја трпела толику срамоту, понижене, му |
лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми право! </p> <p>— Пустић |
амти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш |
а, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па ку |
лике уцене за њихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Зна |
а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{ |
мати посла, па ће бити свима. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад |
Станка. — А ја сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опали |
се договорити — рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </ |
.. </p> <p>— Па кажи ми овде. </p> <p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало |
израз невине среће и радости. </p> <p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снах |
е Ђурици, дајући му новчаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не |
Хо-хо-хо... — одговори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, |
богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта ј |
p> <p>— Није то — рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доноси |
се иза уха и запита озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да није каква варанција... </p> <p> |
ше пси, који беху везани испод куће под амбаром. </p> <p>— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђ |
ју и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: </p> <p>— Господајте, људи! </p> <p> |
ате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, ка |
— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умрем. </p> <p |
— викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да с |
во мора да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри, отимај!...« </p> </div> <div type=" |
Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> <p>— Не помињи зло, |
<p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојни |
Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву декламацију. </p> <p>— Еј, Танасијо, по |
ма, већ неколико година.{S} Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да с |
ар. </p> <p>— Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Дижи, синовч |
тога зла. </p> <p>— О, те како! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у свима државама... < |
: наслеђе је важна чињеница... — отпоче апотекар да развија своју философску мисао... </p> <p>М |
, тако рећи... у томе питању — говораше апотекар пред Јанковом пивницом својим присним »пријате |
е скромним и мирним грађанима — продужи апотекар — што се у оскудици здраве душевне хране насла |
олим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар. </p> <p>— Дајте пандуре, поклаше се неки око |
жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар састављаше своју научну фразу, иронично осмехи |
авом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер |
а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас |
<p>— Варате се, господине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сари |
. </p> <p>— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим п |
рекао бих... </p> <p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоце |
. </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се сме |
творити стециште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој |
, па да видимо како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пик и подели... </p> <p>После једн |
одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара. </p> <p>— Батали, човече, сав сам гола вода. |
ус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овога реформатора), па најзад |
спитање како је могао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио онолико, колико је кадро било |
ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.{S} Марко се провуче опет. </p> <p>Зборисање се пр |
ао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај м |
ог тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини пријатељ и саветник Ђ |
мах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни једне ц |
он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, к |
орише нагло.{S} Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако дети |
дсетише га да размисли о положају своје апсане.{S} Устаде са сламе, пође к прозору, који беше в |
де.{S} Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} |
а којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер сам |
ираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. </p> <p>»Смркло се, мора бити« — рече у себи и |
е, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се ш |
е, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, провлачи се. </p> <p>Ђурица се провуч |
ва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p> <p>Радисав откључа браву и отвори врата |
прату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом |
ав? — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ваљад’? </p> <p>— Како, зар је он... |
убопитно посматраше.{S} Познаде главног апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пио по кав |
ане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.{ |
ина гласова: </p> <p>— Нису још гледали апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу. |
а, море.{S} Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта |
знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је... </p> <p>— Је |
да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше суз |
угу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Шта је вајде... — поче |
вио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га права истина, |
ису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуда провући! </ |
. ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео педесет, о пантелијевском три |
Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако |
вићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваки |
ше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи. |
сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. </p> |
и снажним мишицама позавидели би многи атлети од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде на једном |
крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној висини, па су опет |
а утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гле |
аволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Плескоњићевој. </p> < |
тко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капе |
аесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко од канцеларије. </p> <p>»Ала живе ова гос |
је, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се |
епреденост. </p> <p>Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди г |
ској момчадији. </p> <p>Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гост |
тим пођоше сви к општинској судници.{S} Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гла |
или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... </p> <p>— Стој! |
/p> <p>Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало погурена ста |
ине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{ |
мо сам, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с |
идиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вал |
} Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. </p> <p>Писар од тог одговора |
Ђуричину. </p> <p>»Нисам могла веровати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, истина је.{S} |
p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Вода га |
би? </p> <p>— Ништа.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из заседе, не би |
опсова страшно, па подвикну: </p> <p>— Бабетино једна!{S} Надао дреку као да му црева испадају |
м: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p |
су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — узвикну кмет одједно |
! — чује се из народа. </p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и пр |
те, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из |
а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и о |
ткуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао крас |
/p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечи |
тани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са пото |
глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепаш |
е погледе обрнуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у кој |
шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под интерес.{S} То је од вајкада на |
дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман онако како је он |
то на реду?...{S} Море, срећан сам ја, бадава!«... </p> <p>А Станка само слуша како ветар фију |
>— Оно тако је... али то је друго...{S} Бадава, неће он!... — рече Пантовац одсечно, размисливш |
пи сено, или онај што коси... </p> <p>— Бадава, своје па своје! </p> <p>— Знаш... ја сам мислио |
ућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се отимала од немаштине и глади, а дао |
ж не чува! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац. </p> <p>— Та оно није |
по његовим представницима.{S} Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучн |
.{S} Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи!{S} Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, |
доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, |
момка му синовца, узеше му осам стотина банака и, зарезавши му нос, припретише: </p> <p>— Ако ч |
у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђури |
ојвођани, који се, сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине |
че потребе.{S} После се упозна са Тимом Банаћанином, који је становао у суседству.{S} Са њим је |
своје подобности, носио добош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апо |
p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у младим година |
а страном језику.{S} А уваженој господи бандистима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине |
о-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојници — на стра |
/p> <p>— О, те како! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у свима државама... </p> <p>— Бог |
си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. </p> <p>Ђурица, |
срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не пома |
— рече Ђурица одједном. </p> <p>— Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих! </p> <p>Испише ч |
причу. </p> <p>— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разг |
{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му је до |
нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам оста |
кад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав твој... </p> <p>— Није он н |
рица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пант |
</p> <p>Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новици. </p> <p>— |
.{S} Он је радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све. |
ану седоше.{S} Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. </p> <p>— Ево ти за сад овол |
е му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. </p> <p>За тренутак сви ућуташе, посматрајући |
оји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, као да и њега интересује колико ће се наћи но |
мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто би |
д није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучк |
оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њ |
о, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} |
оји се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!...« И опет се |
<p>— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казна Б |
ије дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио |
гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе |
ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће |
лаза...{S} Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!... |
д крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пу |
неке ћудљиве тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети ње |
ешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави |
е жене својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са тим |
â чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p>— Мор |
, пољуби овај свети крст...{S} Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним |
да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас м |
<p>— Поздрави сестру, Спасу... нека те бар она гледа...{S} И, ако можете... подигните ми један |
еханџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села.{S} Стога му ни о |
ма више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао ш |
који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И напослетку, другови су се ревно |
опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не мо |
преми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А |
— помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи без |
љака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство; али га изненади и ублажи ова попустљ |
, старче, и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао |
е може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«... </p> <p>— Новица! ...{S} Спаваш |
муком, да се храни туђим знојем; ну он бар неће онако заповедати.{S} Он је радостан кад му се |
остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} Који то беш |
ђе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту насту |
} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се |
ако треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у к |
рука, па то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не |
обро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се.. |
поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p> <p>Ђурица иђаше очима за Сретеном, док ова |
> <p>Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска и |
а литијама. </p> <p>Момчадија се, после барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а икона |
дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.{S} Извириваше сви |
ше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, |
ô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — одговори Станка и |
ш од лањскога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш к |
и узвикујући високим гласом, час гудећи басом.{S} Изговарао је све речи спојено и брзо, без пре |
p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он |
ивог и беспосленог апотекара. </p> <p>— Батали, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је |
не, у које би се могли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на једној већој завојици, леже у павит |
корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз трњак, он угледа пр |
анке; ви’ш како рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> < |
нтовац не повика: </p> <p>— Паре!...{S} Бацај паре! </p> <p>Механџија извуче новчаник, метну га |
>— Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. </p> <p>«То ћу ј |
х? </p> <p>— Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као |
ну — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у |
, болан... — рече он, узимајући новце и бацајући их у недра. — Само хоће ли остати што другима? |
не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледам |
девојчице, те напуне судове, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па од |
.{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи кор |
ги његов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним ма |
дговори она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по неб |
иза њених леђа неко звиждукање.{S} Она баци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким |
урица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка |
ам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица |
> <p>Ђурица извади из недара смотуљак и баци му у крила. </p> <p>— Број! — рече му Ђурица. </p> |
мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светлост на овај догађај.{S} Он подиже |
ад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикн |
ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и |
е оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај...{S} Сад се место њега јавило неко но |
н човек... </p> <p>А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао.{S} На |
О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нем |
пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху |
ица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поздрави је неж |
омену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауста |
а им причаше о дрекавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам пр |
ћи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си |
и се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учи |
нству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо |
ке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. </p> <p>— Па... добро — разв |
Разбојник, а осећа.{S} Чудновато!...{S} Баш је поган овај човек: овамо је разбојник, а младост |
ет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — о |
д самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети д |
огледа утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S |
</p> <p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаш |
Ђуро, знаш... мени би требало пара.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле ове проклете дације. |
? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај |
Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то |
ујеш, Ново... — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то |
се замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се |
ћа и Ђурицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто |
и да се договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код ког |
нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови старци... — уплете се трећи — све нас калпе да |
се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем дан |
имао обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да |
амо да се одморимо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Умо |
ћи ни мало места за двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио... знаш... скоро су ме петљали... </p> |
у је непријатан сам Пантовац. </p> <p>— Баш ја једнако мислим код куће, никако не могу из главе |
вором, па се уздржа и запита: </p> <p>— Баш увек тако раде? </p> <p>— Па... готово увек — одгов |
p>— Па... морам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. </p> <p>Па |
с тобом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, зн |
ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само |
ан, настављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђ |
се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. |
у два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату.{S} |
де он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али се о |
имају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он |
де изостајати. </p> <p>— Лакше, не мора баш тако брзо — проговори он. </p> <p>Не остаде им више |
па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледавши још једаред Ђу |
није право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, |
еће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како |
да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магн |
хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а |
амо једном, кад сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> |
он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога |
Чекао си ме, је ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} |
S} Али тај живот?... </p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p>— |
вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш |
боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема |
иди.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који в |
</p> <p>— Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> < |
ик га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете |
а ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа.{S} По |
о све њему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... |
до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени краставце, ја |
— ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели... </ |
едну од овога. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо |
аљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стран |
једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} И |
? — рече једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — викну Станка, |
све планове и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих планова, али је све то било тако не |
а ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да с |
одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегн |
дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — пита капетан, мрштећи се. </p> <p>— Ниј |
чи и погледа га зачуђена. </p> <p>— Зар баш тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропад |
потребнији но њему самом. </p> <p>— Зар баш толико? </p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће на |
ему, и мал’ није умро. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? </p> <p>— Покојни |
роговорим реч?... </p> <p>— Па не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да |
послетку заустави пред једном. </p> <p>»Баш сам луд!« — помисли он, застанувши пред вратима, дв |
Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату.{S} Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишч |
допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокр |
— помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаше м |
ћности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили зид, те извели |
гање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се нема кад мислити о ум |
, свакога часа надаху. — Ко се скрива и бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за вр |
у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима с |
играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична |
кује оно значајно шушкање. </p> <p>— Да бегамо низ реку — рече он готово нехотично, тек само да |
косе, које су се отегле низа страну.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велик |
говори Јово. </p> <p>— Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори |
је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они пу |
ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш. </p> |
дове и побегох. </p> <p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, |
p>Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с к |
песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око себе на све стране.{S} Још корак |
ове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и су |
носну ватру на изненаднога нападача или бегунца.{S} Заобиђоше узорану њивицу, и кад се испеше н |
обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па д |
ајзад се, после тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедереву.{S} Тамо се склонише одмах; |
елази отуд из Шумадије у руднички крај, бегунци се зауставише на једној стрмој коси, која беше |
потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише се реке. |
ја је испресецана јаругама и косама.{S} Бегунци су свакога часа морали да слазе у јаружице и оп |
ди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, удара их својим леденим оштрим сечивом, па јур |
се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бегунци потрчаше из све снаге, онако, као што може потр |
ју натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ов |
вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима.{S} Пантовац једнако ослушкиваше и одмераваше |
на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, дође ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Како с |
ајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.{S} Јелек му |
ан с острагушом о рамену и револвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па |
че Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за м |
војим мислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то нек |
ацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После ј |
} Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина ду |
горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. </p> |
то болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За јечам?...{S} Раздао сам по на |
нако, као што може потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Нап |
ојом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не бој |
е ови?...{S} Да убију... мене!...{S} Да бежим!...{S} Сад сам откован, слободан... само да тргне |
се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. </p> <p>Одмах после |
носно осећање, коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стању.{S} |
здрава човека убити... онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је |
ању...{S} Све се роји, ври... без реда, без свезе... </p> <p>Пролазе минути и часови, протиче в |
т, неизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи то страши |
о, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи... </p> <p>Опет загрокташе пушке, засипајући с |
брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања сеоској м |
лаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добр |
коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стању.{S} После онаква |
ли, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </p> <p>— Моли |
. </p> <p>Али зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не разби |
ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, тицала жандарма... </p> <p>Кроз кукурузе при |
анака, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности. </p> <p>Кленович |
кве препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чи |
е, још ужасније, и он некако механички, без размишљања, онако исто као што се удављеник грчевит |
, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио |
} Изговарао је све речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не |
његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не по |
Станка му исприча укратко, испрекидано, без везе у мислима, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало |
но спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уни |
и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли...{S} Тако му пролажаху дуги, бескрајни |
о. — Не иде, све је у његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути. </p> <p>— То је мука, |
ично, у косо, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи... </p> <p>Опет загрокташе пушке, з |
ичавом надању...{S} Све се роји, ври... без реда, без свезе... </p> <p>Пролазе минути и часови, |
</p> <p>— Што ће ти сад паре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад |
на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{S} |
духа. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако |
ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, |
од теретом његова тела.{S} Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> < |
ла ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч ошину преко |
да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... </p> |
Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — |
.. и цео Ђурица, као да одједном остаде без ногу, клону... глава се затури... затеже се конопац |
му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа п |
оже ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да |
ио је плаховит као олуја.{S} Јуришао је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домо |
око њега... </p> <p>Али зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у грло |
му с оволиким парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и |
Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују с |
у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним траго |
икоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се с |
да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. </p> <p>Одмах после венчања нађе н |
тела.{S} Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, д |
{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само се потчињаваше оној |
ме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без поздрава: </p> <p>— Где ти је мајка? </p> <p>Ђурицу |
век — продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « </p> <p>— Хајдес... паде риба ско |
</p> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Шта ћ |
напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... да није њега, друк |
еш... </p> <p>— Не бригај.{S} Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у кеси? </p> |
ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се |
.{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не |
едну!...{S} Ти мислиш ја не могу живети без тебе....{S} Море с каквом сам се варошком ономад пр |
обећај који дукат, па ће он то наредити без владике. </p> <p>— Нађи, старче, и кола.{S} Кад је |
о бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа |
т.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«...{S} У таквим мислима дочека свануће. </p |
C10"> <head>Х</head> <p>Потера се сврши без успеха, а после ње настаде обично затишје, у коме и |
е разговарати: ја такве ствари не вршим без њега. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што ми је он |
вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? |
тнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. </p> <p>— Па... добро — развуче Вујо, али |
оделио јатацима, криво му што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радована што ј |
ове и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и |
или један од главних сарадника.{S} Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, |
и!{S} Жива здрава човека убити... онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«... |
ве и јатаке и поверенике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и усл |
н и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је.. |
д оде право у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само |
на прва питања и узвици, који су обично без садржине, Ђурица одмах пређе на главно. </p> <p>— К |
S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помисл |
и, одважни младић, који срља у опасност без размишљања... </p> <p>»Хе, одсад нећемо као јутрос, |
а мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре. </p> <p>— Што о |
арени она живописна котлина, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом покривене кућ |
ему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: и |
ите и намештате се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за |
нога полета гладне вране, и од крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мо |
авушкастога високога младића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И н |
е осамљено напуштено огњиште, у коме је безазлену и срећну младост провео.{S} Сад му све изглед |
где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља никада, д |
Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«... </p> <p>— Новица! ...{ |
о улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, заборавља на страх и з |
ега погледа... и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике. </p> <p>...{S}Звер!...{S} З |
нцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код род |
а су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше нач |
је мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу, налазећи да тако и треб |
јући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нових живота...{S} Све оживело новим, светлијим |
седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене санте, чији се лом и суморно потмуло ш |
куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, д |
е осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих |
ећом упорношћу.{S} И капетан напослетку безнадежно махну главом, па се пожури са спремањем.{S} |
он побио!... </p> <p>У тој грозничавој безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном |
дговори истим знаком и задовољно, после безузрочна страха, седе на постељу. </p> <p>— Што ли је |
четничком самољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, који га до јуче нис |
ек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају.{S} Услед тога, а и због он |
моћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи |
напереним острагушама.{S} Сретен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, п |
у... </p> <p>Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необ |
е црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, в |
ви пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори |
ударише на бистричкога механџију усред бела дана, пред десетином сељана, који се случајно зате |
свећицу, неко класје жита или струкове бела лука...{S} Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз |
ихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом |
} Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај |
м подсмехом обрати Јелици: </p> <p>— А, белају, па што кријеш? </p> <p>— Море, оканите се... ша |
иру, још какве варошке!... кâ моловане, беле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову муче |
</p> <p>— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене ј |
да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’ва |
а, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом покривене кућице; оне вире и једва се р |
.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са |
е до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је оно ш |
ји округао велики сто, застрвен чистим, белим платном (с пандурске постеље), а на њему половак |
ху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јелецима, како се жур |
конђу, убрађену црвенкастом марамом са белим цветићима.{S} И више се ничега није сећао... </p> |
отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућица, што тону у зелену |
тавака опазише најпре једну, затим више белих сеоских кошуља, угледаше и понеку пушку.{S} Сад н |
рица се свакад збуњиваше од ових нежних белих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуци |
спознају.{S} По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало р |
омаљаху ретке паучинасте кудеље сивих и беличастих облачака... </p> <p>»Мораш да мећеш главу у |
аље, преко глатке снежне равнице, преко белога бескрајнога покривала, тамо у магловиту недоглед |
пине.{S} С леве стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, улепљена усирено |
убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.{S} Јелек му беше лепо |
SRP18971_C27"> <head>XXVII</head> <p>На белом хлебу!...{S} Како му је далека и страшна била та |
ка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... обула м |
амо се? — рече она, спуштајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне ж |
које су, овога јутра, завијене у густу белу маглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и зелени се |
познају у густим шљиварима и воћњацима, белуцају се њихови зидови и црвене обасјани кровови кро |
е, покошене зелене ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, познати |
виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу |
ајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.{S} Према такву стасу Ђурица је подешавао и с |
једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </ |
так му показа трговачкога вересијаша из Београда, који се враћаше с пута по југозападним окрузи |
, последњој палилулској улици, на крају Београда, поређани су сниски неокречени кућерци од набо |
</p> <p>Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој п |
Станка остављаху иза себе последње куће београдске. </p> <p>Кад дође чиновник полициски да расп |
ати. </p> <p>— Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио |
нисам био! ...{S} По варошима.....{S} У Београду највише. </p> <p>Вујо се изненади, то му се по |
а своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, тајио и од њега. </p> <p>Растадоше се као нај |
досмо! ...{S} Никад нисам овако... ни у Београду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се о |
рећи је месец како се Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је приспео у град, никоме се није обра |
новници су ове улице махом они типски и Београђанима добро познати земљорадници Палилулци, или |
</p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... |
се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулацији не страдате.{S} Може вам се отво |
роклете дације... </p> <p>— Знам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити св |
д’, преко кога ћеш јавити? </p> <p>— Не бери бриге — одговори кмет, правећи тајанствени израз н |
Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и преру |
е девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон.{S} |
н вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ леж |
свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Крстоноше застају код записа, |
луја.{S} Јуришао је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, |
им веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа... </p> <p>Ђурица п |
навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не |
дне мисли...{S} Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приб |
еко глатке снежне равнице, преко белога бескрајнога покривала, тамо у магловиту недоглед... </p |
у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрајном простору, а они облачци тихо и нечујно плива |
а и услугама, обавезивали и спутавали у бескрајну мрежу својих замака.{S} Он је осећао да је те |
ка ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гледа бесмислено у озбиљна лица ових простих људи, па му одје |
а и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано...{S} Руке му везане, али овлаш, те |
водила весело, у пијанци и разврату.{S} Бесна необуздана пијанка занела је цело друштво, које ј |
ићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. </p> < |
ове се не шале! ... </p> <p>И отвори се бесна, разуздана пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, а |
омену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и |
подине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је |
жићни празници.{S} Око прозора звижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу кровињарицу, одб |
ти.{S} Само пролећу као искре, понесене бесним ветром....{S} У темену нешто игра једначито, брз |
бија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, преко стогова, преко ч |
е лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, ј |
ре! — одговори Пантовац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гла |
коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара. </p> <p>— Батали, човече, сав са |
по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Беспослица!{S} Какво венчање... — рече Вујо.{S} За свак |
беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за мене није — упаде му Станка оштро у реч. |
угледа неколико људи пред њом.{S} Нека беспредметна радозналост повуче га тамо, и он, не разми |
ад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву |
ом мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под клупе.{S} Кад одоше хајдуци, |
наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, |
<p>На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Последња |
ура.{S} Жандарми и пандури, као обично, беху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се дохватише чист |
н раније и који изазваше овај разговор, беху веома страшни. </p> <milestone unit="subSection" / |
знати.{S} Капци, на једином прозорчићу, беху заклопљени, и само неколико сјајних зракова продир |
се веома, кад нађе Станку код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше |
грозници, и наслони лице на решетку.{S} Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један д |
о обичаја, посети Тима, рано у зору.{S} Беху прошли божићни празници.{S} Око прозора звижди и б |
м разговараху се девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде |
ли такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај |
ли једнога дана свих пет младих чворака беху у његовим недрима: што је за њега било немогуће, д |
појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, |
и и питомији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако |
већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, |
и шљиварских трговаца.{S} Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадес |
елу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у јед |
т се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и весели |
{S} Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{S} Станка д |
према ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе руке за чов |
а запали свећу, па седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До те постеље стај |
и гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому.{S} Писар извади из сво |
их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погле |
на.{S} Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док по |
ном. </p> <p>Врата на уласку у двориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разб |
лина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> <p>На вратн |
p>При крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод куће под амбаром. </p> <p>— Опет је ј |
ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом чудном појавом, која јој се тако дубо |
сакривена од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже од те сл |
p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестад |
тамној ноћи недовршене мисли, које јој беху једино занимање у овој тешкој и необичној самоћи. |
а и ступи корак ближе. </p> <p>За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекају |
да упропастим ’наку девојку!«...{S} То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човеч |
на главном уласку у канцеларију.{S} То беху врата на ходнику, пред станом капетановим. </p> <p |
p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. </p> <p>...{S} Три часа већ пут |
о везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, од |
е стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и за ношење |
ош тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печена меса, неке крпе и |
е тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос виси |
рица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, ко |
астичним скоковима све препоне, које му беху на путу.{S} У десној, опруженој низа се руци, држа |
, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.{S} Народ господа |
иа том месту трагове пламена.{S} Очи му беху отворене, али готово испечене, услед чега цело лиц |
као са неке орловске висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица.{S} Њихов погле |
ху кроз пукотине стара дрвета.{S} То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећном |
Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; једнога је знао цео срез по |
«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се само јаве и |
а путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спо |
себи и својој будућности, која, истина, беше сакривена од очију јој, али први знаци беху тако н |
ога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. </p> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, |
ној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом х |
е месец дана саопштише одлуку Касације, беше као убијен, промени се, снужди се... али му у души |
ахаше коње у потоку, испод Јовове куће, беше се разредила помрчина, али се још није добро видел |
ама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. </p> <p>»Смркло се, |
бут непечене свињетине.{S} Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, ка |
и руке.{S} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да руч |
ође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога поздрав |
заше корак. </p> <p>Кад стигоше потесу, беше већ свануло.{S} Сад се морало ићи чистином, јер по |
Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и самосталности |
остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће. |
о би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и ретка појава.{S} Висок, снажан младић |
нтовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, |
очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и |
асом и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се на |
чак у зору. </p> <p>— Море махни ме.{S} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини |
, те стаде очајавати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опе |
ан, носећи на леђима своје бешчашће.{S} Беше толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударц |
зашто — ни сама не би умела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што |
ном у све њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и |
по лепоти, колико по нарави својој.{S} Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу |
јом спољашношћу и нарочитим држањем.{S} Беше то зрео човек, око својих четрдесет година.{S} На |
таласајући се, лагано кретала путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све |
м и лепотом, надвисио сву момчадију.{S} Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном |
ца, полако и опрезно, оде пред кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао п |
м орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго с |
и о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се тр |
немирну унутрашњу борбу.{S} Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменима, а цело му |
иста таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де |
та, само остави са собом Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад окретоше подножјем Венчаца |
жених ногу, мртав Пантовац.{S} Страх га беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на мест |
се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да |
</p> <p>Она га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да ли с |
S} А како се могло лепо живети, само да беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, као и |
а поњава, раширена преко сламе.{S} Тада беше јасно, какав се становник скривао у овој јазбини. |
док не окрете реком дубока корита, која беше обрасла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у |
зауставише на једној стрмој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.{S} Требало им је од |
као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога тренутка, кад је |
месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ |
а она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и |
Јест, то беше онда у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету не |
повратку застаде први сутон.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама н |
новости, за које се знало.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се наместила на дрвено корито за |
а ретко налази.{S} Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу |
брижне среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху једно у |
Капетан разгледа проваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава про |
у у осмејак, гледаху крвнички.{S} Раста беше малена, али снаге необичне.{S} Његовим широким пле |
них крвожедних гостију.{S} Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаш |
много на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, пропала жена, и Новица |
ра, добро загрејана, од чега сва собица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станк |
оследњој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више н |
же да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију.{S} Бе |
јица кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само светњаци п |
не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин. </p> <p>Једне |
ећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угушујући своје рођ |
орби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} Иду |
женски, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тв |
уденаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у какав ши |
коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе у кућу. </p> <p>Пр |
ну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и оштро погледа |
мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти прозор, као и овај изнутра |
из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке.{S} Наједаред уз |
груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p> |
вица, за кога то, као што изгледаше, не беше никаква неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или пра |
па, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере. </p |
невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} После, |
јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их сло |
би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... </p> <p>И Ђ |
а је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео з |
извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима за кр |
сина...{S} У старим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни |
е приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светл |
апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зида. |
лазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли д |
реко села.{S} Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао. |
и, које се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Постаде јој |
пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе уну |
се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се издаде.{S} На ли |
нећемо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. |
д необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном... |
дници. </p> <p>Пред општинском кућом не беше никога.{S} Уђоше сви у заседање, где писар састави |
аве — разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад |
ивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно. </p> <p>Станка га само погледа, |
ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци |
али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њ |
огромна спржена рана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна г |
но седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.{S |
глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, |
сно кајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше и она изиђ |
кву другу светлију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празновер |
} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му се она и не брања |
вога тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне.{S} Уводе |
турамо целу кућу? </p> <p>Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад пис |
пруженом пушком... </p> <p>Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже те |
ица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица. </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече он. |
сред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.{S} Истога тренутка, кад се врата почеш |
аш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко паса. </p> <p>— Откуда овај пешкир ко |
ом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p> <p>— Овуда се м |
растављаше, право у село. </p> <p>Сунце беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима прелива |
у тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим |
Милета испали два метка.{S} Коста, који беше последњи, повика: </p> <p>— Погибох, браћо, не дај |
} Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му до |
з оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко паса. |
осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало приб |
онови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачуди с |
и оне људе, који су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му |
ац!{S} Лепо ли могах живети, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао |
и доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима. |
њивом, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко |
о којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше пријатно слушати ове паметне речи; мило му беше се |
амо јој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан и присебан.{S} Кад му се приближи, он се |
главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде |
зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова |
тано и око себе и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово |
н стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и оче |
ва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. </p |
ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: виде |
зна што о свом положају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и |
особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше преку и страс |
> <p>После неколико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе после |
и разбојничким и другим предузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо бе |
му наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негда ц |
питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мене, |
а говори и ради.{S} Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жу |
и је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци занемеше |
ећ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Облак плива... иде |
е дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застад |
е, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} Надао се каквој неприлици, а ово му |
Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнуто |
још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не с |
ст из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају. |
а онда...{S} Шта оно још беше.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа лепо!...{S} Мајка...{S} Ста |
огледати... оца наљутила...{S} Јест, то беше онда у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше |
е указа разбарушена сањива глава.{S} То беше капетан. </p> <p>— Шта је то тамо, Милисаве? — Вик |
ратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лука |
тљивост и покорност његовој вољи.{S} То беше за њега новина, нешто неочекивано, те одједном уме |
Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао |
више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} Одј |
стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова |
Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} Који то беше? — рече као присећајући се. </p> <p>Станка ућута к |
евојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{S} |
гледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она старала |
, па отрча, те пробуди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен.{S} Угл |
не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оном крају, Пантовац.{S} У свакој лоповс |
склопише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно... </p> <p>Она се прену. |
јо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.{S} Ка |
попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак. </p> <p>— Ништа, море, |
своме другу будућност.{S} Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху све в |
се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удари по |
ненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз про |
а оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се двадесет пу |
поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А ко |
промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изјутра зором отиде Марко до свог |
рах га беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црни и |
зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне обич |
рисети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну и истога трену |
у не може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учи |
таше од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше ј |
, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати зид, к |
орац у паквонским канијама.{S} Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајта |
јатно слушати ове паметне речи; мило му беше седети овако и разговарати се лепо са најугледнији |
анемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не вид |
одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склониште.{S} У своје сељане није су |
о села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним |
журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једна |
е из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом. </p> <p>— Чекај, куд |
сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему оби |
есет година.{S} На црном циганском лицу беше усађен орловски повијен, на крају раширен нос, кој |
а — одговори дечко. </p> <p>— Колико их беше? </p> <p>— Петорица.{S} Пајо Станојчин, Јевто, Пет |
говори Ђурица збуњено. </p> <p>И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, |
је било места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе послу. </p> <p>Кренуше се, полако, опре |
сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена з |
би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа ви |
сване?...{S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа лепо!...{S} |
се више неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро поноћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, |
јо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба малога ручка.{S} Станка се враћа из њи |
Тако одевен дође на крстоноше. </p> <p>Беше се искупило доста народа.{S} Попа већ позвао одбор |
ћу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Сунце се претворило у пламено |
} Па сад... то је и тражио!...« </p> <p>Беше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред к |
пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.{S} Беше толико претоварен овим неочекиваним и |
ма шта ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, о |
тео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} И с |
кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има пра |
егове намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових савета, који му |
ра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте |
енесе поглед преко својих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p>— М |
шну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> |
друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем |
слаше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једн |
ом, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливени, |
ти. </p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и оп |
е пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може на њ |
ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... он |
а ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> |
оке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.{S} |
нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дозна |
жи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упр |
где склонити и проживети мирно.{S} А да би могао зарадити, требало је претходно да зајази стоти |
исту искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ |
пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би пом |
арош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </ |
â да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па н |
колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор. |
и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога т |
напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га о |
Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... шт |
ега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко |
{S} А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога неп |
ениково лице, очекујући другу реч, која би ублажила или преиначила ту страшну мисао, али поп на |
могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за ме |
> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> <p>— Море, децо, |
нопце, извадише онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и |
оз благу шумску хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. |
а после таква одговора уплашила и стала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад |
а да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома |
му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S |
и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђури |
и на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, |
плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: < |
и.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога те |
се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и з |
па с нестрпљењем запита: </p> <p>— Шта би? </p> <p>— Ништа.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да |
могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини ка |
ним гласом: </p> <p>— Нека дође, па шта би? </p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га вид |
— Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!...{S} Робија |
љу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? < |
о муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама |
е уз самога Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Рад |
и их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби г |
ји куршум поред њега, само да видим шта би радио...{S} Проклето дериште!...« </p> <p>И она већ |
ече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још |
. где би то могло?... све једно, Новица би јој нашао згодно место, он зна сваку кућу.{S} Па так |
а те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му н |
ора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве б |
авио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га ј |
би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикн |
не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али ина |
аш ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло п |
а унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву г |
и пољубише се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по јед |
сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека |
ше самога срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} |
ти, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и |
сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да |
во коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, |
што му није кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац.{S} |
сваку особину чуднога јој стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, |
т! </p> <p>— Тако они увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и виш |
ни шта се око њега збивало.{S} Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су дом |
?{S} То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.{S} Ал |
ћи остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, |
аки прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге н |
амо да беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не б |
одакле истрже мали оштар ножић.{S} Сад би могао убости противника, али су му руке више лактова |
{S} Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником?... |
S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, д |
, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, гд |
тара мајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, пог |
о?{S} Намести је он, рецимо, код... где би то могло?... све једно, Новица би јој нашао згодно м |
ет му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио.{S} Јатак му показа трговачкога вересијаш |
ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спусти с |
сад Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га х |
се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад извршити. </p> <p>Радован се |
>— Хе, побро!... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, смешећи |
а поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањ |
стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на једној |
затвореничком животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен прон |
тка је опет завуче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> <p>— Паре!.. |
али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погл |
овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, довео |
му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити смисла.{S} А Пантовац, напрегнувши сл |
дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум |
Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео |
а... отац... другарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему |
а си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту |
па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, |
а би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала м |
о... он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад с |
к, као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по з |
би се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опе |
S} Мајка... отац... другарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јес |
танем пред врата и лупнем јако...{S} Не би одговора задуго.{S} Лупнем опет...{S} Отворише се из |
је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак. </p> <p>Али, несрећ |
е би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p |
и био би користан државни радник, а не би продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитање је, |
зе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата |
тао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? |
ори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и вик |
а она напомена о јаловицама.{S} И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би сва |
ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подм |
ш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вала, јок... што |
га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — |
ицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне |
љачки... </p> <p>— Знам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... — рече Станка, |
.{S} Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какв |
ћине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђур |
неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова откивањем, па стад |
е хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је најб |
зиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба |
лан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуда провући! </p> <p>— Отварај! — викну капе |
крену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угиб |
гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што |
, друго би сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S} Али сад то на страну, па ми ре |
ј може много што шта рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њене п |
сти друга напред, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тра |
то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од његове намере н |
ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље.. |
кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту |
агледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...{ |
н ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују се разведри лице, |
х узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребн |
<p>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да |
е то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима |
сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Тр |
им мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли |
кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ов |
штате се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за овакову гр |
сумњив... па одох раније. </p> <p>Отпре би се Станка после таква одговора уплашила и стала би р |
је заборавио на своје околности, иначе би му ово ново осећање само позледило ране и муке му ув |
, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што т |
доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље прича |
у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.{S} |
оје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено |
не зна како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по изглед |
осле....{S} Има ли он својих људи, који би га светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он |
да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење...{S} Али се пред усијаним очи |
ћи у руци послужавник с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре ка |
. њему што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Не |
ју да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме користити?...{S} У том се разлеже јак |
у, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоће |
) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} Намести је он, рецимо, код... где б |
лободно, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мо |
. многе друге на моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети д |
!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валит |
м плећима и снажним мишицама позавидели би многи атлети од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде н |
ли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу там |
у сјајну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} |
дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је |
се одлучи. </p> <p>— Ђуро, знаш... мени би требало пара.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле |
ке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} С |
итао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни радник |
и се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо |
у, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{ |
н, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, т |
> <p>— Пријатан мирис... </p> <p>Ђурици би криво што тако рђаво протумачише његов израз, и још |
старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав ки |
е око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је в |
а какве препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велик |
и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше |
то, он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Ст |
Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се |
а, који је рече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да |
Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, |
<p>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, к |
је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. < |
рјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, |
млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} После је |
је тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S} Требало је одмах пр |
онетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо |
посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У ку |
p> <p>»Откуд ја ово идем?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам човека!..« И при тој мисли |
л... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би?...{S} Свршава се, долази крај...{S} Је ли крај свег |
јући му новчаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако |
8971_C8"> <head>VIII</head> <p>»Шта ово би са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи н |
им. </p> <p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош |
да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S |
е у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угу |
елу зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је т |
у реч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни радник, а не би продавао чивит и со |
и к њему с оволиким парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш |
знеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле го |
Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слоб |
му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу |
о места: један куршум иза трна покварио би и однео собом све планове и жеље...{S} Истина није о |
ако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад до |
</p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен |
досно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и так |
Шта ли је са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не разд |
е, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ства |
итај... </p> <p>После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљ |
ашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао?.. |
ти добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао?...{S} Мајка... отац... друга |
уд ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се тога сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче |
дне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да приступе посл |
крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а |
и ме да гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« П |
оз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше |
у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... </p> < |
. само њему... </p> <p>— Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава. |
војом руком... не могу, нећу...{S} Тако би се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни зна |
одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али много поузданије и корис |
у, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и с |
ази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </ |
ми се нешто много променио.{S} Требало би видети шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да види |
</p> <p>— Морала је, јадница.{S} Чекало би је горе зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи завезани |
зни, јер да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад |
у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређе |
денице, како се родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чудно ј |
<p>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори му су |
о, он се одједном сав мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгле |
човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и ста |
ад овако мирно и послушно седе.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге. |
за Станком, кад је она изишла...{S} То би славно било!« — мисли капетан и даје знак оној троји |
огу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си м |
е их зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху овак |
артијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа с |
p> <p>— Што, зар... </p> <p>— Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба пра |
..{S} Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек |
уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и |
ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невид |
сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: </p> <p>— Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да |
или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који у |
дим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и |
ивимо заједно.. </p> <p>— Одистине, зар би ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећ |
је он... </p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{ |
дније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то ов |
а њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задовољавајући се његовим об |
била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{ |
етина и добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљ |
амо једно није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сам |
} Готово, свршило се...{S} А после, шта бива после?...{S} Ко ће то знати...{S} Само затрпају зе |
, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{S} У глави нека те |
не причестише. </p> <p>— Јеси ли често бивала у цркви и на причешћу? — запита је он мекшим рад |
њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Разлило би му се т |
и присебности, као што је досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и отворено у оно сух |
према другима.{S} Досада је у нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све виш |
ко.{S} То не може.{S} Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.{S} После не |
ро позната појава.{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работницима, а |
, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и интересније. </p> <p>— Докле |
тичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </p> <p>Пролазе сељани, пеша |
ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком ратнику, дого |
чије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на поха |
ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S} Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме на |
д мајке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. |
рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она пр |
одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је те |
н к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљана кошуља, извезена по |
а друга за лаку земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. </p> <p>— Лака ти земља била! |
! — рече Митар. </p> <p>— Лака ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше. </p> <p>— Хв |
он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. </p> <p>— Где сам б |
обро, је л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} Старче, |
лебу!...{S} Како му је далека и страшна била та помисао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад |
о она већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике и |
ка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгл |
езена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији љ |
ишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека |
њега као на момка. </p> <p>Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој |
а добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} |
у и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... само се издиже гомила влажне земље...{S} Јадна |
м, због тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је |
опасности од потере. </p> <p>— Где сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за поте |
гарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; |
а, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, биле смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али опет... </ |
им имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p>Свештеник га појми.{S} |
гову затвореничком животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен |
сли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. </p> <p>— О |
раве душевне хране наслађују полициским билетенима, којима их ваше господство тако ревносно сна |
какву сјајну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?.. |
рити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома нос |
уђени путник.{S} Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства |
они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много поузданији, но да их опази потера и да се кр |
е се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да |
ве меденице, како се родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чу |
</p> <p>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори |
ачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Разда |
, ни једнога већега парчета од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провали |
њства, остаде слабуњав и неразвијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине |
беху у његовим недрима: што је за њега било немогуће, другоме је ишло лако; други се попео и п |
ети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. </p> <p>»Шта ли |
ко виђа по селима.{S} У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи |
ек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све |
ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S} Али с |
га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем |
ију.{S} И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале |
било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана пре |
ре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника.{S} Али шта је одвело у хајдучиј |
Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста је било чекања, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ниш |
да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је било? </p> <p>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, тако и |
било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô сн |
јунаци...{S} Није то шала...{S} Шта је било, јесу ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми реч |
нашега Панту? </p> <p>— Јок.{S} Шта је било. </p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, па |
. </p> <p>»А овај ништа не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачно је Коста стигао и испричао, |
ријете на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда идите право Штуловићу. </p> <p |
и љутито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> |
p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашло д |
осав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Добросава. </p> <p>— »Ја стојим, вели, под |
док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако |
ем.{S} Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после као да се при |
су се отегле низа страну.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасност |
му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред |
игурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о |
мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознати.{S} К |
капљу вреле сузе низ образе...{S} То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта |
, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибо |
н се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма как |
ило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му никако не силази она тежин |
другове и јатаке и поверенике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима |
о нека пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.{S} О |
за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако п |
а, угледаше и понеку пушку.{S} Сад није било сумње да су опкољени потером.{S} Остаје им још сам |
те добро! — рече им капетан, и ако није било места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе по |
рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека |
.{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А сад му се |
p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> <p>— Море, децо, гле |
ао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како |
нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — на |
е да гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Пост |
p>Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан |
ија мисао о будућности, јер јој није ни било места: један куршум иза трна покварио би и однео с |
гађај испричати онако, како је у истини било. </p> <p>По подне стигоше кола са спроводницима, п |
само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље |
да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. </ |
ка је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан |
људима... </p> <p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја мор |
о нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени с |
ва мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, вео |
м, кад је она изишла...{S} То би славно било!« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стан |
шумску хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, к |
и ја сам учио онолико, колико је кадро било једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, госпо |
био без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам није био на ч |
извадише онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора б |
умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе зна |
ајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... |
испече погача? </p> <p>— Море, дај што било.{S} Имамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, а Милош |
х са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми |
еку зелену траву. </p> <p>— ’Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љуб |
и живот.{S} Његово учешће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више никаква друг |
зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} И с |
ду, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега. </p> <p>Ђурица је |
новим, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речица |
Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управник свих хајдучких дружин |
ји га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико прија |
слити. </p> <p>— Море, не знам ни ја... био сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их би |
шеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> |
њства.{S} Једва их изазива у памети.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се се |
лану.{S} Изненади га толика дрскост.{S} Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро |
о је стари занат.{S} У крађи и нападима био је плаховит као олуја.{S} Јуришао је без размишљања |
много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. < |
о и послушно седе.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... </p> <p>— |
.. онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто |
/p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мисл |
цније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добр |
организованом дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од закона, и она га је нашл |
ражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш оног |
богата сељака из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и разбојници, знајући тачно кад ће се врат |
ала је одмах у очи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посма |
оји непрестано иђаше уз њега.{S} Сад је био присебнији и одлучнији, није га потресла проливена |
/p> <p>Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од с |
? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете у |
огзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман |
да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину |
обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко села, држ |
је од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу.{S} Тако се још нис |
е свакад враћао кући.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је н |
насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} |
ко нејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи догађ |
м и коме се сви потчињавају.{S} Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњав |
десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на |
Дакле, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљ |
и ову реч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни радник, а не би продавао чивит |
бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се муч |
мо затрпају земљом, — па као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он |
збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... наплатићемо се!...« </p> <p |
дно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера |
огледа га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више п |
.{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу њег |
читељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те |
Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној висини, па су опет они чинили покоре |
павало а ноћу живело.{S} И живот је тај био необичан.{S} Најпре није смео ни главе помолити из |
вом женом?... </p> <p>»Истина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити |
А ти?... </p> <p>— Само једном, кад сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ки |
у једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, п |
и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми |
p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли уваженога г |
морам ни крити.« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} По варошима.....{S} У Београду највише. </p |
{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад |
стањем.{S} Овај састанак пред судницом био је од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је |
, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину |
} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица |
беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не би се н |
шта што виде тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђуриц |
распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погле |
иваху по Шумадији.{S} Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беш |
ња и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и ретка |
и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и притворнов |
ју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажна и моћна сила п |
сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} Откада памти за себе, никада му још нико није |
тих му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> <p>За један часак Ђурица се спусти |
планове и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих планова, али је све то било тако нејасн |
ао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности да побегне кад |
.. </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу |
игару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, |
S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђуро |
а њим, као што је ред, гегуца општински биров... </p> <p>Весеље и право душевно задовољство, по |
а... први и други пут! — виче општински биров. </p> <p>— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти |
> <p>— Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћата. </p> <p>То беше сељак |
и — рече он, пруживши дувањару. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кме |
ћицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, |
регледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.{S} После краткога тражења кмет |
кмету, који с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу. </p> <p>Писар седе на клупицу пред |
друштво. </p> <p>— Само питај за Јулину биртију, код »Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу и кажи јо |
.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђу |
ужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуцима немо, |
ему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... да ниј |
ако ти мислиш... као пре? </p> <p>— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна |
пци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? </p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!...{S} |
јој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — |
.{S} Да му је само неколико капи хладне бистре воде!...{S} Наједаред, севну му као муња, једна |
нска вода преко липова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли |
ивотом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће пе |
ом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџију усред бела дана, пред десетином с |
ead>XIX</head> <p>Кад је Ђурица похарао бистричкога механџију, није хтео после похаре да се сас |
су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности. </p> <p>Кленовичка шума пру |
убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како |
рем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој с |
помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одговори П |
рас добра стотина дуката, која је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а |
еговој апсани. </p> <p>»Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ у |
нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промислио.{S} Али зашт |
е!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером... кврц |
он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о р |
ачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто предсказивала нека |
рце као твоје.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузда |
ојми, да од његове намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових сав |
ђај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. </p> <p>— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти с |
вај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десе |
вто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђур |
ва стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зл |
Па... како коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> |
у рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> |
много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале. </p> <p>— Ако ћу после |
, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудр |
ити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њега оставила све... осра |
— Па... видиш сам...{S} Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу н |
ешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред врат |
г тога дизали потеру. </p> <p>— Не може бити! </p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га пи |
га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псет |
ци, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излажаху и |
глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то може бити?« — помисли она.{S} Пре две недеље су заједно на м |
S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи махну главом. </p> <p>Ста |
њића, а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће мора |
м парама!{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — о |
о могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао б |
до среске куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту вели |
ју... цију... цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки гла |
да уништи то страшило, онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишља |
бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја велим. |
ше расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти знаш како пролазе он |
но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам да |
арабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> <p>Станци |
а је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свакога часа. </p> <p>— |
њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, ш |
уставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да ч |
ој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се од |
од кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{S} Нећ |
засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао.{S |
јте!... </p> <p>— Не брини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — одговори Митар. </p> |
пекла, па се суше. </p> <p>— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се вр |
ао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове |
исам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште...{S} |
бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} А да |
о.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки њего |
авиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити? </p> |
а, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, с |
те... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере |
у ли задовољни сви? </p> <p>— Како неће бити задовољни на оноликим парама!{S} Сви се хвале, не |
, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог |
и?...{S} Кад је она поменула, тако ће и бити« па одговори: </p> <p>— Јесте, из вароши је. </p> |
унце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука је то.{S} Ствари су ко |
е са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? </p> <p>— |
ца, кад се састаше. </p> <p>— Шта ће ми бити? </p> <p>— Како, море... дигоше на тебе сав свијет |
»Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору |
д уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате |
е... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво... </p> <p>— Остави се залуднице, вј |
..{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да |
ти шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти да |
душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше на кл |
, где се налази кмет...{S} Али је морао бити много опрезнији од жандарма.{S} Ономадашњи догађај |
с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капет |
ло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро да св |
е досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу |
у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, б |
да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство.{S} Јест, то |
</p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикну: </p |
рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— Имам хитна посла с т |
p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам. |
да нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> |
амо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља ника |
мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S} И ето, дочекао је д |
олико дана иде к јатацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да се овако још продужи, могло би пас |
слати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? </p> |
ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p |
Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из њего |
па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, |
авили су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. </p |
ривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састој |
а ватра на њега... </p> <p>Бој... права битка!... </p> <p>Испалио је већ оба револвера, па дохв |
ци, сви његови поступци, који стајаху у битној противности са животом њене околине, који наилаж |
овише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру? </p> |
пита Симо. </p> <p>— Има нешто... биће, биће! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: |
е он све.{S} Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали |
важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из |
? — запита Симо. </p> <p>— Има нешто... биће, биће! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, до |
Знаш, онога... пшеница ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ак |
</p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како си се намуч |
. је ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је |
сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси |
у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити |
ме, не могоше смислити ко је. </p> <p>— Биће то који његов гласник... они, знаш... што му јавља |
уке и обрће се на све стране. </p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док |
о хоће ли остати што другима? </p> <p>— Биће доста свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћ |
да нисам целе недеље тренуо? </p> <p>— Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да |
ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога новца.{S} То треба да |
пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на с |
на, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и |
а убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја |
арац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити г |
нтовац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина, к |
нога господина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто он |
знаник. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А к |
шта ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за на |
ласти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се с |
живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не |
спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и |
ахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао.{S} Старче, кажем ти, купи сватове! </p> <p> |
Треба да зарађујем. </p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђуриц |
погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би |
ила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Ми |
а преживети, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих бе |
му смела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред оби |
се над раком, па стаде... </p> <p>»Шта бих имао још?... да продужим још мало...« </p> <p>— Мит |
адовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се |
S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори |
их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда |
би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вел |
рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? </p> <p>— |
у. </p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме |
јиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она одлучно. </p> <p> |
} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда крвнички!{ |
А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда Јанко? </p> < |
— Имам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми имам |
заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô |
-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула бих, ка |
ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — пом |
за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живо |
кочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је то необично. </p> <p |
ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти н |
такву опасност или љутњу, због које не бих могао пробати овако лепу мученицу«. </p> <p>Тада св |
нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледа |
Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих! </p> <p>Испише чашу заједничку и пољубише се. </p> |
ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле |
чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку те |
е сигурније да останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако |
ри себи. </p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Болесна?.. |
крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... </p> <p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам би |
, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица трагове ужасних злочина, |
S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери |
у.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право.{S} Отац га је нау |
ах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли |
} Болан, Станка Радоњића! ...{S} Улетео бих онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и во |
их онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погле |
а посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А |
слободно смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш.. |
та је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем |
ш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина |
и мало места за двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио... знаш... скоро су ме петљали... </p> <p> |
смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само да |
ма, намести се на предње седиште, ошину бичем и кола појурише.{S} Требало је на сваки начин да |
, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђ |
е готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што т |
ти само једну реч, коју чешће помињаше: бјеси... па се непрестано домишљаше шта Му ТО може знач |
нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом...{S} По томе им дадох пастирску поуку: да се ос |
ји се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица не имађаше ни совре ни племе |
нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да |
очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа после јакога пића. </p> <p |
казати што имам — одговори Ђурица веома благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да го |
узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица т |
ку и страсну природу, али је он, једним благим погледом својих великих очију, умео да прикрије |
а и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка изабрала мога Ђуру. </ |
... трес-трес... трес-трес... </p> <p>— Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући |
вац сажаљева...{S} И капетан га погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. </p> <p>— Ђ |
!{S} Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? </p> <p>Одборниц |
> <p>— Ко је то прошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади малопрешњу срџбу. </p> <p>— Ка |
рица се сети Новичина савета, па отпоче благо: </p> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и |
била из земље...{S} Сунце греје топло и благо, весело светле његови зраци оживелој земљи, греју |
високога младића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И напослетку, д |
зи га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, очекујући другу реч, која би у |
</p> <p>— Хоћеш у село, попо? — рече он благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео св |
ахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под |
могу одузети и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не мож |
и.{S} Народ се окупи уоколо. </p> <p>На благој, мало нагнутој равници лежаше раширених руку и о |
онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, очекујући жудно њег |
вештенику. </p> <p>— Не смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: |
може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов брак, те такав човек, велим, чини онак |
поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се често може |
плови, и чисто осећа како промиче кроз благу шумску хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад |
. </p> <p>И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му |
могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе.{S |
одише!... </p> <p>— Стале! — узвикну он блажен, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде и |
ће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као |
и суморне сете, некога неразумљивога и блаженога душевнога страха. </p> <p>— Што није свакад о |
ем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало прибра, уви |
м, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа... </p> <p>Ђурица погледа Станку и оч |
го и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, да она одједном појми све.{S |
лада срца, испуњена неизмерном слашћу и блаженством, задрхта им цело тело, и они сами не опазиш |
p>Палилулска улица претворила се у море блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију |
придржавајући се рукама за мокре зидове блатних кућица или за накривљено прошће дугих дворишта. |
уо у житкој прљавој маси; расплинуло се блато по свима улицама, по двориштима, по праговима и у |
че туде две ноге човечје, шљепкајући по блату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној, з |
о и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем...{S} Писар скочи с коња и приђе к отвореним |
а или пиштање уха.{S} Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учи |
лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип.{S} Али се хитро пружише многе |
у страну и отворише сасвим...{S} Слаба, бледа светлост показа им унутрашњост куће, опазише одма |
мрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна...{S} После закопају у земљу |
рхови планински... развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па умире, г |
ористи. </p> <p>Ђурица, погнуте главе и бледа лица, слушаше ове необичне речи, које исказиваху |
! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и не |
е првих удараца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убо |
. </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! |
је се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи |
длучност, а по лицу се разли грозничаво бледило... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
угледа на њему право самртничко, зелено бледило... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта хоће ови?...{ |
една по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди |
ети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров |
уђено, али му преко лица прелете смртно бледило. </p> <p>Ђурица спусти свећу поред себе, узе је |
а усница. </p> <p>У народу свачије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на ти |
е не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а |
егде у папрати. </p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажен |
зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим. |
и као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, |
S} Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовч |
ту!...« Откако је учинила први корак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше |
... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, |
се стопе с великом масом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се над |
кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскравих; те не |
овори она одлучно. </p> <p>Он јој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обој |
под утицајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао п |
.« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебд |
умом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, а из он |
с великом масом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се над целом о |
све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе. </p> <p>За часак беху сви добро повезани, а Јевт |
и хајдука, зовну га: </p> <p>— Ходи дер ближе, момче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и дође п |
одговора, издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе м |
који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад |
нутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, са |
е се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној. </p> <p>— Чујеш, Ново... — рече Ђури |
— рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, Ђуро, од Јова... |
синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли сви право овамо? — запита Ђури |
м и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} Нови |
око њихових недела.{S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену |
рвожедних гостију.{S} Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаше жив |
ише напред и за неколико минута стадоше близу манастирских врата. </p> <p>Замало стиже и Пантов |
.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од њега.{S |
им шумарцима над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са |
сте кленовичке шуме, која се пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких |
> <p>— Еј, црни Ђурица! — узвикује неко близу њега. </p> <p>— А-а! ... — одзива се он, лутајући |
су у корову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, к |
у. </p> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па |
о са свима женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица.{S} Он није жал |
а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица.{S} Он није жалио новаца, а она је т |
е слике, која му је тако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље.. |
лонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се ч |
аска сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака. |
облака.{S} Плаветнило небесно трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескр |
="SRP18971_C28"> <head>XXVIII</head> <p>Блиста се дивно јесење јутро.{S} Са плава чиста неба па |
вори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </p> <p>— Па како ћемо, кад не може д |
, те се под његовим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве, окићене росним капљицама, које се |
ива. </p> <p>— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати — реч |
ш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ |
боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз? — обрт |
како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман Ђуриц |
ного.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим |
е!...{S} Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — |
елико зло у свима државама... </p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Л |
му некако чудновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нар |
а ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> |
и Ђурица веома благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад ј |
да? — упаде јој Станка у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погл |
: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дот |
приђе руци поповој. </p> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени б |
да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у д |
рате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђу |
лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може онак |
продужи право к њима. </p> <p>— Помози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> < |
викну обичним гласом: </p> <p>— Помози Бог, снахо! </p> <p>Жена, окрећући се к нему, прими му |
/p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гледа бесмислено у озбиљна |
екрсти се и упали је. </p> <p>— Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто.{S} Поседаше и о |
се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главиц |
што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи овамо |
<p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога св |
му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> <p> |
га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, |
ива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њега о |
ми дувана за тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан |
ао сам до последње паре, тако ми самога Бога... </p> <p>— Лажеш, псино матора! — викну Пантовац |
S} Раздао сам по народу, тако ми самога Бога!...« — понављаше он у памети последње Николине реч |
че му жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде м |
очајнички. — Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p |
е из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осет |
м. </p> <p>— Како?{S} Није, браћо, није Бога ми!....{S} Нема... </p> <p>— Шта нема... ти твога! |
е не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све жи |
е Ђурици. </p> <p>— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и с |
хвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро погледа |
скочи, па закука: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> |
> <p>Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и преблед |
исто друштво опколи кућу Николе Чолића, богата сељака из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и |
амо кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица мл |
о стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Поморављу.{S} На томе разговору затече |
да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ... </p> <p>— Полако-те, море, ви одосте на друг |
тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави своје кћери. </p> |
тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, а |
XXIV</head> <p>Враћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач |
.{S} Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео та |
S} То је од вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим селима.{S} Кад му порасте Милета, нај |
ладић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га |
<p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим |
ушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим |
S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!.. |
тика? — запита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете там |
Овај ће проказати остале. </p> <p>— Хм, богме ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је па |
киме је сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна његове рачу |
више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, богме!{S} Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљ |
о?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство.{ |
, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га |
, чекајући? — запита га овај. </p> <p>— Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. </p> <p |
побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људ |
свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђурица пој |
вот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, п |
ј, кукавац, ђе погибох!{S} Не, кумим те Богом... </p> <p>Пантовац га само гурну леваком, па опе |
петан, чим Ђурица стаде. </p> <p>»Хвала Богу!« — помисли Ђурица.{S} Он се плашио само тога прво |
и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p>— Море, ти не тражи наводаџију за жени |
е меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да оста |
и сваки у својој соври стаде се молити Богу.{S} Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе |
ан другом дисање. </p> <p>— Камо се, по Богу си?... полудех од муке — рече он. </p> <p>— Е, син |
ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо |
се исправи, машући оном руком, која је бодена. </p> <p>— Ништа, среће ми, само је задуго говор |
мало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су наме |
сицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </p> <p>Станка ућу |
е, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој |
од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нов |
осети Тима, рано у зору.{S} Беху прошли божићни празници.{S} Око прозора звижди и бесни студени |
е пост. </p> <p>— Какав пост? </p> <p>— Божићњи, зар не знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и о |
да вређати.{S} Тешка је и страшна казна Божја за оне, који се титрају именом његовим... </p> <p |
у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гледа бес |
и... </p> <p>— Доћи ће и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </ |
је он смислио.{S} Није му ни првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како |
же се још обогатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </ |
нуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне н |
ети ’вако сам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зором, на посао! </p> <p>Ђурицу нешто |
Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропасти |
само да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с так |
осматрају необична човека. </p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо |
да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </ |
угога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... права битка!... </p> <p>Испалио је већ оба револ |
{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и врати д |
за, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе |
ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор. </p> <p>— Хе, момче, — одгов |
уживши дувањару. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету.{S} Кмет сав |
оби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољ |
— бојали га се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. < |
у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само се потчиња |
ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она одлучн |
у околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја за |
и; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по зелену лугу и |
о, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повика: </p> <p>— Лези!{S} Лези! </p> <p>Станка |
</p> <p>Сеоских стражара Ђурица се није бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад му је требало д |
.. </p> <p>— Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— И |
уке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није вид |
ица. </p> <p>Пошто се засад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадош |
олажаше кроз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучно |
мећи много, разбегоше се по кукурузима, бојећи се да се разбојници не присете и не поврате. </p |
о лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све |
ице.{S} Пажљиво и опрезно корача момак, бојећи се и презајући од свакога звука, од сваке људске |
меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутр |
она матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој |
нико се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погледа... и он завидљиво гледа ове безб |
жанин слободно иде путом и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одмет |
што му обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не у |
...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена |
ме или подвикујући на стоку, нико се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погледа... |
век — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са свој |
руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутит |
ље, али место није одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добр |
ни лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако |
дазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. </p> <p>— Как |
е то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шт |
видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... да |
ам посла с таким људима... </p> <p>— Не бојим се код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица |
им.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, п |
немела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Ј |
p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајал |
си смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш |
и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно |
е доби неку нову, сјајнију и отворенију боју...{S} По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, |
рнија друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђурици. </p> |
усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... </p> <p>Најзад се, после тешких напора и страха, |
даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет пренесе очи на ону слику и коса |
вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђа |
у му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, које је личило и на кајањ |
и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена погледа, страшљиво управљен |
каква суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а п |
а, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би?...{S} Свр |
и.{S} Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога |
иколу по глави.{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар мла |
иском разноврсна осећања: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе |
<p>Ђурица се освести.{S} Намршти се од бола у лактовима. </p> <p>— Изведите га напоље, нек се |
за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у |
за Ђурицу? — рече једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — вик |
и, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... |
тојао се у једној мисли: »Није то шала, болан, живот човечји!{S} Жива здрава човека убити... он |
добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... — рече он, узимајући новце и бацајући их у нед |
удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч о |
е, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка |
ли апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуд |
треба и њега да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљ |
урица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!... </p |
да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на |
еселим смехом. </p> <p>— Ја бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — |
ако... смејемо се... </p> <p>— Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или ја? </p> |
е мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а |
итом месту, поседаше. </p> <p>— Где си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погледавши је |
вета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше. </p |
ваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни зап |
аку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? </p> <p>— То не знам, попо, среће ми.{S} |
<p>— Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати. </p> <p>— У стању смо уми |
иђаше на воду. </p> <p>— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула за Ђур |
а се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо. |
ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели... </p> <p>— Иди ти то прича |
тави ме сад, молим те! </p> <p>— Немој, болан.{S} Што?{S} Седи само да ти кажем. </p> <p>— Не м |
у Мићо. </p> <p>— Да се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?. </p> <p>— Што, није он ваљада |
нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије |
оме ништа неповољно. </p> <p>— Па како, болан: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да |
а упита: </p> <p>— Је л’ ти тешко тако, болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} Само ми је једн |
о. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тр |
и једнако — рече он. </p> <p>— Па лепо, болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти |
ега. </p> <p>— А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши та |
осле поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему |
твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени |
о, али Мита плати главом. </p> <p>— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозн |
ца прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружнога...{S} Је ли то на реду?...{S |
Станка намах поцрвене. </p> <p>— Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем |
ави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте к |
ота ни боље среће од њене милоште...{S} Болан, Станка Радоњића! ...{S} Улетео бих онда кроз киш |
му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнут |
ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, биле смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али опе |
се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вала, јок... што? — нађе |
а... био сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш с |
. да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До сад нисам никад боловала, а сад... св |
девојка није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> |
осушених и врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> |
ваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се често може опазити код љ |
верству, погледа га још једном пажљиво, болно, мученички... па обори очи, окрете се и полако по |
и њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и |
око себе...{S} У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... </p> |
простих људи, па му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта |
нда Мита писар«...{S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} Отвар |
<p>— Болесна?...{S} До сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. ..{S} Трчала сам, журила |
p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До сад нис |
ва човека убити... онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он |
мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката.{S} Али ипак то није ништа према оно |
а откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} И сад му се р |
му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори: </p> <p>— Истину си рекла.{S} Шта ти и |
p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. </p> <p>— Маџар |
о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш ца |
д да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; ено реке п |
авом напред и удесно. </p> <p>— Која је боља, побро?...{S} Знаш?... — на мигну му Новица, махну |
</p> <p>— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу п |
.{S} Баш не волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други п |
ако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш |
гову... </p> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још хар |
не може тражити више од четвртине...{S} Боље му је овако, па неће ни пристати. </p> <p>— Па, бр |
парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се са |
ече Радован. </p> <p>— Не ваља тако.{S} Боље идите заједно. </p> <p>— На посао ћемо свакад заје |
ој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у |
да сам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чистини, него у соби...{S} Овде сам сл |
га посјећ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љут |
ла сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам све што је он хт |
и тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </ |
S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море, играју преда мном |
беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова |
оликим парама!{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом.. |
Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одго |
му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш |
нај други поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« </p> |
ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати |
/p> <p>— Нема. </p> <p>— Па... готово и боље! </p> <p>— Отпре си волео. </p> <p>— Тхе... тек он |
слио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште...{S} Болан, Станка Радоњића |
аве моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица. — |
ао је другога човека, који ће му радити боље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, |
том мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало |
, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— |
{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} Само с |
{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу |
ше од свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — |
> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку те једва истер |
квасио! — рече Вујо, погледавши га мало боље. </p> <p>— Од муке, мој старче, није од залуднице. |
во и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће бе |
Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После је одлежао |
нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> <p>— Како... зар то |
онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну |
ично осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уре |
сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он гласно. </p> <p>Станка запали свећу, па |
је онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — одговори трећа. </p> <p>— А шта му манишеш? — п |
са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове нов |
га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто мис |
ички и грубо </p> <p>— Излази! </p> <p>»Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то |
ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољега, проклетница једна — од говори Марко срдито, узи |
је све прошло...{S} И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати ка |
.{S} То му је једини лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} Пије да зату |
њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим ц |
утами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако умор |
д Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак. |
е откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу.{S} Таква глава беше усађена међу широким и снажн |
исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлад |
пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло с |
S} Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучн |
огао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама.{S} Жудио је з |
рнутим капутом преко леђа и папучама на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, најпре један по је |
{S} Прекорачи високи кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу степенице...{S} Задухну је |
> <p>Опет зашкрипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекама... </p> <p>— Ко си ти? — запита ј |
а отворише се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко је то? — запи |
соног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необу |
ше, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, |
ћио.{S} У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да сми |
ца стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.{S} У кол |
волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе. |
ко веле правници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ва |
ори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му км |
, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.{S |
е можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. </p> <p>— |
тима апсанским. </p> <p>Радисав откључа браву и отвори врата широм.{S} Кроз ону рупу продираше |
брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију |
астурају, дају пролаз некоме...{S} Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и |
т нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улев |
а — викну Марко. </p> <p>— Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија. </p> <p>— Кол |
војку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? </p> <p>— То не знам, попо, среће ми.{S} Како с |
и тражи свету цркву да благослови његов брак, те такав човек, велим, чини онаке покоре и злочин |
а хајдуци прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огранака. </p> </ |
е њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду жи |
ојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме та |
е спава, тај спава слободно, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекин |
p>— Чините, напослетку, како хоћете; не браним. </p> <p>— Па кад велиш тако за калуђера, онда ј |
и, која му нуди јастук. — Напослетку не браним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас д |
ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« </p> <p>Пред по |
p> <p>Симо се у почетку напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута |
ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево |
пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удар |
ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене? — поче |
S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на ходу ис |
.. како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p> < |
нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно пор |
ом у страну, према шуми. </p> <p>— Ова, брате варошка... миром мирише. </p> <p>— Кажем ли ти ја |
е све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја б |
Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он одједном и устаде са |
С киме то, са нама? </p> <p>— Са свима, брате, па... и с тобом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А |
ако, па неће ни пристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим |
> <p>— Маџарица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли |
шта хоћеш ти са мном? </p> <p>— Ништа, брате...{S} Шта је теби?... </p> <p>— Чекај, сад ћеш ви |
х ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. </p> |
ек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад било |
и сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку... </p> |
не? — запита Ђурица. </p> <p>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </ |
.{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му |
ки народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што мало, о |
уњен јестивом и пићем. </p> <p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето види |
ти сву кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да ом |
ј да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... </p> <p>— Е, мој п |
струка нашли? </p> <p>— Педесет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита |
ном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо заједно — |
?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јес |
ћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му комшија, изневши поцрнелу од чађи пушку |
о и устаде са столице. </p> <p>— Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. < |
вета, па отпоче благо: </p> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побег |
ченом крвљу. </p> <p>— Што ти је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом п |
ујем толики свет, зар због себе? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Него с |
мисли он саопшти Станци. </p> <p>— Јок, брате, ништа нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су з |
рекох, што љут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би з |
ио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и |
ну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... </p> <p>— Ко то |
ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица оп |
еш.{S} Само сад не могу... </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себ |
несе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спа |
копам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p |
о но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зат |
синовче, добро си се пожурио!{S} Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> |
и седели скрштених руку.{S} Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за ње |
остави, а после... </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добр |
т? — рече Ђурица. </p> <p>— Јест, јест, брате... сто двадесет равно...{S} Нема више. </p> <p>— |
е мој, шта мислите!... </p> <p>— То су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... истина |
Ђурица и замахну ножем. </p> <p>— Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муцаше он |
шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} |
каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики |
ицу на искрен разговор. </p> <p>— Знаш, брате Ново, досадило ми се робовати за другога.{S} Гини |
сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако.. |
пе толико од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, |
знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ни |
д бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу.{S} Склонили су њега добро. |
онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} |
доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одм |
Мита плати главом. </p> <p>— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост |
{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво... </p> <p>— Ост |
есео. </p> <p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право. </p> <p>— Кмет Перо — |
бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братск |
ачајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад заборавити — одговори збуње |
њим разговори.{S} Само се чувај Матове браће, они ти много прете. </p> <p>— Ја, истина... шта |
стоку и јечам. </p> <p>— Како?{S} Није, браћо, није Бога ми!....{S} Нема... </p> <p>— Шта нема. |
било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до последње паре, тако ми самога Б |
ше последњи, повика: </p> <p>— Погибох, браћо, не дајте! </p> <p>Хајдуци га прихватише и за нек |
Тако ми деце!...{S} Жива ми деца!...{S} Браћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — викну Пантовац. </p |
кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом и |
развршен и развучен.{S} Примакоше се уз брвна, неки наслонише ухо: тишина... све спава здравим |
дједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше... </p> <p>Тада га |
рудничких, начичканих једно до другога, брда и планина.{S} Пред њима се засветли и зашарени она |
p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само светњаци пред честим паланачким мех |
то је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигд |
га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још од детињства му; |
ви троје окретоше потоку и пожурише низ брдо. </p> <p>— Само да пређемо потес пре видела и да с |
облаци, па се онда обојица кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда ви |
га. </p> <p>Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да ч |
етови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, |
крилима...{S} Он се стресе и пожури уз брдо... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1897 |
е иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда |
ица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске |
Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. </p> <p>— Чујем — одговори дете осврнувши се. </p |
ош на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој ње |
овац — још им нађи адвоката...{S} Лези, бре! — подвикну затим Сретену, који се очас пружи по от |
жи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, даље — одговор |
} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чи |
олика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар д |
А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици |
ђоше узорану њивицу, и кад се испеше на брег угледаше омалену сеоску кућу, која на оном крају д |
ео сунчаних зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју |
ду светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не ос |
Станку. </p> <p>— - Ено, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одавде. </p> <p>— Добро. |
е, окићене росним капљицама, које се по брежуљцима већ стапаху и испараваху.{S} Испод суднице, |
поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрачном и суморном |
ицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> < |
<p>— Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод |
планинскога венца, одјури за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p>— Сврш |
нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником. </p> <p>— П |
да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. </p> < |
ричама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство и са Ђурич |
о склониште, окренуше обоје низ поље ка Брезовцу. </p> <p>Ђурица је још раније, за време првих |
{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и расли мали ч |
. ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства.{S} Једаред опази |
судницом. </p> <p>Под записом, великим брестом што се разгранао пред судницом, стајаху неколик |
легу чворци у једном високом, окресаном бресту.{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, |
уја на чистини испод куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручи |
ега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> < |
аскоро затим деца се умирише. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — вик |
је? — запита Ђурица устајући. </p> <p>— Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Р |
ши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осм |
им гласом кроз врата. </p> <p>— Отварај брже, хитно је... видиш: жена сам!.... </p> <p>Кључаниц |
им пакосником. </p> <p>— Пожури се, што брже можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари злик |
верајући десно и лево, јурну напред што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак |
ндарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча још брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред ње |
ети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу је, не може ме нанишанити...« — |
злу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тон |
Кад се дохватише чистога поља, потераше брзим каријером...{S} Само се чује потмуо топот коњских |
ари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток... </p> <p>Протрчавши поток |
сунчеву. </p> <p>Ђурица застаде; једним брзим погледом разгледа положај и, не мислећи више ни о |
поскакаше у кола и одјурише кроз кланац брзим касом... </p> <p>А старац Симеон затвори се у ћел |
сад му се »тачкица« приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже |
а, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у груди.{S} Осети само |
м....{S} У темену нешто игра једначито, брзо по такту... игра и удара као дамари...{S} У ушима |
ати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страш |
тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству.{S} Пило се и весел |
бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и претурише преко његове главе, наступише |
> <p>— Јели тај из вароши? — запита она брзо. </p> <p>Капетан је погледа. »Шта да јој кажем?... |
а часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шт |
ако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— Доле косе! </p> <p |
одешавао и своје покрете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао но |
а га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из |
, веома необичном друштву.{S} Упозна се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, веом |
, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: </p> <p>— Нека |
розор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. |
брини, само стој право... </p> <p>Он се брзо исправља, истурује груди напред; намешта рукама ко |
разуздана пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама.{S} Чаше з |
он сам очекивао.{S} Али време протицаше брзо... </p> <p>Одједном, кад сунце изгреја, иза Ђуричи |
оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> |
иша узнемирено срце, које куцаше јако и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} Он је |
ици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој |
сом.{S} Изговарао је све речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитва |
шај што ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по селу се ра |
же, да преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо врата споља! — рече му он тихим гласом. </p> <p>— |
ега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече |
p> <p>Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за |
погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати |
ема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица |
јати. </p> <p>— Лакше, не мора баш тако брзо — проговори он. </p> <p>Не остаде им више од стоти |
на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо! </p> <p>За један миг разиђоше се сви на разне стр |
троје, чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сван |
ликовцем... с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражи |
иван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи« умели испосло |
ад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми само |
м положају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тог |
да изиђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, само ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони главу на хл |
димо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? |
али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, нервозни страх од изненадна напада |
улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који |
ца — наставља Митар. — Удаће се она, не бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује |
S} Сад ти знаш како ћеш... </p> <p>— Не бригај.{S} Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта |
рчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и опасности овога света. </p> </div> <div type="c |
, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући ј |
оста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху ни једнога часа.{ |
на јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се... |
реко кога ћеш јавити? </p> <p>— Не бери бриге — одговори кмет, правећи тајанствени израз на лиц |
треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, |
он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су знали само по имену, разуме с |
ик. — То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, и |
дације... </p> <p>— Знам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. </p |
Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао би се |
ањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, с |
а необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њега.{S} Мар |
p> <p>— У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица к |
и. </p> <p>А Станка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле му И сас |
косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају.{S} Једнога се з |
уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела данас? < |
{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад през |
ца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да |
о.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, м |
сти од муке.{S} Сад је све друкчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде са нама; То з |
Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p> |
њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш по |
рачун да му открива своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су рукама сви његови планови.{S} Него |
мучити, добро гађајте!... </p> <p>— Не брини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — од |
и, па гледај да се пази... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам потера претресе цело село... </p> |
с, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој право... </p> <p>Он се брзо исправља, |
озбори Пантовац забринуто. </p> <p>— Не брини, прећи ћемо — одговори Ђурица, па сви троје убрза |
та раде тамо, траже ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p>— |
авладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па не брини! — одговори Новица, за кога то, као што изгледаше |
ваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је зг |
обро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини... </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви жене |
о мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене куће — одго |
ати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова новина и о |
дске околности, па им се предао сав, не бринући се о крају свега тога. </p> <p>— Море, докле ће |
ан, задовољан, опијен слашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то пон |
у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак... </p> <p>Изненади се веома, ка |
и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом. </p> <p>Настаде права гозба.{S} Пандур је чест |
но, заузело прво место... </p> <p>Ветар брише и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бег |
и. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздрави сестру, Спасу... нека те |
а се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке. </p> <p>— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ћ |
ве бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђур |
спржена рана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по н |
дан другом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку. |
а смотуљак и баци му у крила. </p> <p>— Број! — рече му Ђурица. </p> <p>— Лако ћемо пребројати, |
бројати, но деде причај. </p> <p>— Море број то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, н |
који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав сабор...{S} Највише их је из кленови |
јатаке и поверенике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и услугам |
ом. </p> <p>— Како да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— Само једном, кад |
истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. </p> <p>За тренутак сви ућуташе, посмат |
Никола се забави тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, као |
ажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање шуме, која се склопила над овим тихим самостано |
ом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а под |
начито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бр |
и рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се |
м зеленим покривалом...{S} Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, |
наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беш |
во ти куће...{S} Исправи се на ноге, не брукај се! </p> <p>Ђурица прелете очима преко гомиле зе |
. и истога тренутка скочи. </p> <p>»Ух, бруке!...« узвикну и, под утиском разноврсна осећања: с |
гласним и веселим смехом. </p> <p>— Ја бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече |
одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му |
и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујућ |
>— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати... — |
дведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи |
хо: </p> <p>— Чује ли се што? </p> <p>— Будан је... нешто шушка, јамачно се спрема... </p> <p>У |
се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама, и |
киром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренутка удари га Новица |
ли један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге! |
ога стезања. </p> <p>— Е, то не може да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а |
а није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојник, |
њему. </p> <p>— Како... зар то може да буде?... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко... д |
знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скоро п |
ом зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку право у гр |
на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, |
..{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће ово да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно последње, оно н |
е одлучи да огледа последње средство да буде потпуно поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му ис |
ш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> <p |
аше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не |
<p>— Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. </p> <p>— Нећу та |
ео његове душмане!...{S} Па онда... шта буде, не марим!«... </p> <p>Кад одјахаше коње у потоку, |
?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо да се р |
p> <p>— Све једно, хоћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде другом |
само чекам згодно време. </p> <p>— Кад буде време само ми јави. </p> <p>Пријатељи се руковаше |
, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и |
ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— |
јка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Лети се наимала под надницу на |
то није одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите ка |
ајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је све једно, али тек |
д си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p>— И није з |
>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси човјек, не |
р се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — рече срески шумар, и пренесе поглед пр |
јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гл |
А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала ј |
а, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам |
три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. |
ознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године. |
арче, и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћ |
> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му |
а ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а |
бро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Милетић |
то сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном в |
знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само |
да ме називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И |
о испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. </p> <p>Станка се зачуди.{S} По своме поим |
нство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање... </p> <p>— Нема |
еђивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, |
је главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро |
ну онај с прозора. </p> <p>— Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и а |
ад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! </p> <p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и |
је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте |
људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може |
p> <p>— Не бојим се код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом |
рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у сво |
ка студен, оштар поветарац.{S} Варош се буди... </p> <p>Отворише се врата на среској кући и на |
да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити капетана за сваку ситницу... морам знати зашто. |
ључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па отвори једн |
свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1897 |
поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} Кажем ти: |
а рагастов... </p> <p>»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изишла...{S |
ује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућност?...{S} Све се руши, свега нестаде; одоше, кâ |
је да тога часа укопава своју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је |
им положајем осигура себи и своме другу будућност.{S} Сад му живот беше милији но икада, а опас |
адости.« Како је он лепо замишљао своју будућност!...{S} Али на што се сад сећати свега тога, к |
е предаде црним мислима о себи и својој будућности, која, истина, беше сакривена од очију јој, |
пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли |
избегавала се свака одређенија мисао о будућности, јер јој није ни било места: један куршум из |
оја је била девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и дотакл |
ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{ |
чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало д |
ј трави, под зеленим и густим наткриљем букова лисја.{S} Груди му се још силно надимаху, и свак |
{S} Чује се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и др |
вик пијана госта, коме је јамачно какав буковички лаутар својим монотоним циликањем растресао з |
ши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се раширило и виси пред његовим очима, али |
пред ноге им.{S} Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> |
из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе вен |
но, леже на дворишту пред кућом.{S} Иза Букуље појави се сјајно црвенило, као од огромна пожара |
и ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.{S} Чико се боји да не |
и косој падини, што се протегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који |
<p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сване, нађи |
урица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају.{S} Ј |
љима, партнерима, суграђанима и осталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су пр |
ише уз косу. </p> <p>Преко њега прелете буљина, машући тихо и немо чупавим крилима...{S} Он се |
Понека врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају в |
ебе...{S} У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... </p> <p>Ру |
ца изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он |
и диже се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходн |
није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у врућици... </p> <p>После поноћи стиже пред ср |
дурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур.{S} Погледавши на улицу он се почеша по |
урјака, ’натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. </p> <p>— Ја, вала, једног уцо |
по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани.{S} Сакупи се велики збор пред канцелар |
е, понеки точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице |
ам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> < |
прозору.{S} Ђурица се прену.{S} Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на |
ма — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше ч |
то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојник, а осећа.{S} Чудновато!...{S} |
ече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити умем да мисли |
а механички, и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом. </p> <p>Настаде права гозба.{S} П |
чекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо ви |
</p> <p>Један пандур унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p |
су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се разговори са њим.{S |
осне, пуне интереса...{S} Лакомислена и бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да п |
учини недогледа, лутајући под притиском бурних ветровитих осећања... </p> <p>Да ли у тим мислим |
љењу и осећању, тако и сада, после ових бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и |
Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она предаде сва, без п |
ане љубави према Станки; угасило се оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај...{S |
у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до др |
ла празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} Идући путом, беше погнуо гла |
с окорела злобом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту |
здижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре |
м те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да га о |
<p>— Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката. |
</p> <p>— Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први |
рте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета хартија.{S} Извадивши пол |
ца разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други његов покр |
— поче он — сад имамо један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима |
, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича |
о хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоче апотекар да развија своју фи |
<p>— Наслеђе, господа моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питању — говораше |
као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим |
то носи кадионицу.{S} За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на пореда |
се допаде што је Новица предвидео тако важну околност. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је |
кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су |
умачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о својој љ |
, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га у |
догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово неприј |
који влада у целом округу.{S} Носио је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, о којима |
е она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у д |
тило.{S} И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, |
о слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беш |
лиже познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.{S} Али она је |
и он, и спаваху тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах |
а, мокра влага продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла завила у свој суморни |
ну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га |
ри.{S} Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну с |
а се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не мо |
е и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, |
ах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, заноси, оп |
— Изведите га напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — р |
дмети се сасвим јасно распознају.{S} По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на |
витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p>По |
у рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме телу.{S} Очи му у оној пом |
једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење.{S} Раздадоше и друге, за литију потребне ств |
сна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло до |
га тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. </p> <p>П |
p> <p>Зликовци је потераше пред собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истре |
уричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио по |
зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за |
тио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђуб |
наоколо.{S} Иза куће стајаше нека стара вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, в |
> <p>Деца се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и забадају иверје у земљу, заборављају |
само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. </p> <p>Зликовци је потераше пред собом у вајат |
? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет ст |
апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде ст |
куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго м |
н посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Круш |
ти пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{ |
</p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, п |
давањем новца под интерес.{S} То је од вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим селима.{S |
грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас ил |
ружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше |
ови људи неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« |
.{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задово |
среће, забадава!... </p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, |
иљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица — |
и чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p>Све |
се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким |
а му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да држе... све |
, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. </p> <p>— Бић |
амо се, за невољу?...{S} Хоћу полудети ’вако сам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зо |
ка погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да н |
Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да в |
и. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крили |
е, мој старче, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те мо |
ш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{ |
говори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... |
ао своју, сасвим своју... </p> <p>— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу |
би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вала, јок... што? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’на |
бунован и зачуђен Марко. </p> <p>— Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га |
му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> |
јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} Кажем ти: свет... </p> <p>— А јесу ли с |
p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више потока.{S} Сретох једну ру |
то седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти в |
х, који га обухваташе. </p> <p>— Хајде, вала; једном се мре! — одговори Пантовац, севајући очим |
с ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси мор |
уде, који мени помажу. </p> <p>— То је, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он |
па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. </p> <p>Ђурица приђе он |
.. али ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> |
{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслу |
то чешће погледа с тобом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— |
</p> <p>— Не може бити! </p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати |
мо онако твојски, знаш? </p> <p>— Могу, вала, залудан сам — одговори Радован и оде за Ђурицом. |
па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну д |
е нам два пурењака. </p> <p>— Нисмо их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узм |
ела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична ч |
, бегунче, дође ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Како си? — одговори Ђурица и стеже му пружен |
, а она оп-труп, па код капетана!...{S} Вала јој је и присело... једва, кажу, остаде жива...{S} |
комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гл |
у, па како бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу |
наки човек — прихвати друга.. </p> <p>— Вала и јесте одвојио од других.{S} Само да није онаки.. |
век кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако саг |
обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Дос |
ега његови — одговори Ђурица. </p> <p>— Вала, мени је право, како хоће побратим.{S} С мојом пуш |
а, што ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — настав |
Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </ |
онако весела, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио |
онога планинскога мириса...« </p> <p>— Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више |
да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — |
— стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али |
/p> <p>Јован скочи весео. </p> <p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право. </ |
погледа Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад заборавит |
, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p>— Море, ти не тражи наводаџију |
и мене причувај — рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што з |
ко тако, болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} Само ми је једно тешко — што не могу често да |
ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали што седиш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш |
будили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... вез |
е да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, т |
је он ваљада Турчин! </p> <p>— Кажу, не ваља се... </p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му б |
аком месту — рече Радован. </p> <p>— Не ваља тако.{S} Боље идите заједно. </p> <p>— На посао ће |
чекиванога питања. </p> <p>— Само ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с Радованом. |
: мало ово, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке |
— поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да |
сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру |
ећемо више тако.{S} Мора се радити како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко |
p>— Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од других, па... |
ке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погледати, кад се на |
а помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад’, стићи... нећу погинути?« — мисли он, и ова стра |
ао да ме поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јов |
, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити? </p> <p>— Не бери бриге |
тебе? — запита он бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S |
ве лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох: трг |
</p> <p>— Сутра, ја како.{S} Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад т |
и одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! </p> <p>— Дакле, сигурно |
изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђурица и намршти с |
Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ познајете господина Миту? </p> <p>Ђурица подиже |
А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук?{S} А мени је баш то |
рица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ваљад’? </p> <p>— Како, зар је он... </p> <p>— Хе, мој |
куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће д |
у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе око себе.{ |
диш, цркао је за паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме |
које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, подметнули? </p> <p>— Не знам, господине... </p |
ци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз го |
ти горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, |
ако ћу... </p> <p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, |
ога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели пухо |
д си почео рад?. </p> <p>— Што, није он ваљада Турчин! </p> <p>— Кажу, не ваља се... </p> <p>— |
шта прода... има их он много.{S} Наишао ваљада послом, да му што јави. </p> <p>Тако проседеше у |
под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене санте, чији |
то, други људи могу...{S} Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Стан |
ној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се она |
знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет шест година |
м баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није |
ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... |
побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја |
м исприча ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљано, побро!{S} Дај сватове! — скочи Пантовац, па ста |
реварио.{S} Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива била! |
ли: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио |
акому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником?...{S} Ву |
вако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живо |
<p>Радисав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се |
која је одмах до среске куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећ |
ће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то три |
ико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њи |
кога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи |
ро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћа |
рицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се иск |
то онако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прилике и околности.{S} Узмите |
е да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе мој |
од страха једва стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} |
ад, кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одговори |
анској шпекулацији не страдате.{S} Може вам се отворити стециште због те кафе — узвикну апотека |
одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </p> <p>Капетан је разгледаше п |
лушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ познајете господина Миту |
уху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — рече капетан, па изиђе пред кућу. </p> <p>Ђур |
ом — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга |
пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је б |
ка — рече Ђурица. </p> <p>— Готово тамо вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манастира добро з |
који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> < |
у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> <p>Старица се одистине обрадова.{S} О |
а ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте ка |
и торбу са јелом. </p> <p>— У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљено |
<p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам још неке посл |
оће... </p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Маруш |
досетиле, да се сачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах ша |
о. </p> <p>— Па како, болан: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </p> <p> |
ешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> <p>— Са свима, |
> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S |
ес-трес... трес-трес... </p> <p>— Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући шубару |
са улице. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозорима.{S} Нешто ми се ноћас једнако причињ |
сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав п |
орски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна б |
питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...{S} Је |
већем степену.{S} Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), |
уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије при |
проговори Пантовац, љутито, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид |
, стиже Вујовој кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрза |
ом хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска појава, као она светла јуначка лица из наши |
да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми пос |
.{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то ј |
<p>— Ама ко си ти?...{S} Да није каква варанција... </p> <p>— Ја сам Станка... чуо си... она ш |
овуче из ћилибарске муштикле. </p> <p>— Варате се, господине — одговори му апотекар. — Кад су б |
рка која се спасава од велике хајке.{S} Вараше га куцање рођенога срца или пиштање уха.{S} Одје |
чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.{S} Први пут је апоте |
анине пирка студен, оштар поветарац.{S} Варош се буди... </p> <p>Отворише се врата на среској к |
p> <milestone unit="subSection" /> <p>А варош ври од нестрпљења... </p> <p>Капетан је напослетк |
</p> <p>Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако |
м настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по |
боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радит |
а, даде му некакав налог, па се упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, свога глав |
и се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто х |
ака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем. </p> </div> <div type="ch |
ection" /> <p>Тек увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку је оставио |
ристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти |
ноћне пијанке, видећи у сну читав харем варошанака, које се отимљу о његово миловање...{S} Али |
а те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’нака зл |
есмом и смехом...{S} Дођоше и радознали варошани, да виде како проводи зликовац свој последњи д |
воришта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах п |
и прођоше забранчић, који се пружио иза вароши, пређоше поток, па стадоше уз једну ограду, која |
кретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.{S} Напред јахаше капетан с острагушом о рамену |
бити« па одговори: </p> <p>— Јесте, из вароши је. </p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити |
ђе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код |
— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, можете га ст |
оговарала његову Станку, враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњ |
а знам који је... </p> <p>— Јели тај из вароши? — запита она брзо. </p> <p>Капетан је погледа. |
ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте на в |
јбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми |
са вама!{S} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после |
само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши? </p> <p>— Јесте, него да није куд отишао послом |
е Црногорац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских трго |
е, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Вуја? </p> |
</p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба да зарађујем. </p> |
Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја |
, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, на самом крају варош |
е угасио.{S} И још тамо, на самом крају вароши, поред потока што пресеца главну улицу, чује се |
« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} По варошима.....{S} У Београду највише. </p> <p>Вујо се из |
житој рудини, са које се лепо види цела варошица са околином.{S} Народ се нагомилао око једнога |
онда обојица кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само с |
ead>V</head> <p>Свиће зора.{S} По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речи |
зненађен и зачуђен. </p> <p>...{S}Овака варошка, згодна као молована, пристаје да иде за њим, к |
м се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.{S} Петлови ућуташе, после дуге јутарње д |
p> <p>— Е, то не може да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, |
а? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да |
трану, према шуми. </p> <p>— Ова, брате варошка... миром мирише. </p> <p>— Кажем ли ти ја! ...{ |
ми господа? </p> <p>— Ја што сте?...{S} Варошке... </p> <p>— Лизо — викну она једну другарицу, |
сам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море, играју преда мном кâ на тањиру, још какв |
рају преда мном кâ на тањиру, још какве варошке!... кâ моловане, беле ка снег, згодне, умиљате. |
p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... </p> <p>Станка обори главу и не одг |
сле ни погледати, кад се навикне на ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме |
ј да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало |
оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, ом |
е сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке...« </p> <p>— Опет си се замислила! — викну Ђур |
ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погле |
због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се заб |
какав налог, па се упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из |
ти без тебе....{S} Море с каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст... — |
хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми |
смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, смејући се и сама |
трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне д |
на меку зелену траву. </p> <p>— ’Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет |
море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова четири наша села имамо тридесет |
ревносно снабдева.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p |
девојка што иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо вра |
о те, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас се зажелео!... </p> </div> <div type="chapter" xml: |
ико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући нагло после у |
његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он ни |
<p>— То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> |
време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и м |
тах им велику молитву светог оца нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом...{S} По томе им |
ци...{S} У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих |
продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те м |
/p> <p>— Мој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апотекару — и |
орда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, |
то видим, налази да је свему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драгановићи моји, са |
осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уредно с |
ни тамо пред нишаном...{S} Окиде!...{S} Ватра прсну пред очима... за њом дим... оне слике неста |
и капи испио!...{S} Само му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а |
обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу ж |
када ни погледати није смео.{S} Заносна ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ о |
ли на један прозор, са другога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... права битка!... </p> <p |
руком за чело, које обузимаше све већа ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну старац и с |
инку. </p> <p>А споља одједном престаде ватра... </p> <p>Шта ли ће сад?...{S} Ђурица се издиже |
шешаном преко крила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на други |
, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра... </p> <p>— Казаше људи што дођоше из општине.{S |
е...{S} Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други |
ану, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, каж |
то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек з |
повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један од деч |
ским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмеј |
о.{S} Са плава чиста неба падају светли ватрени зраци по шуми и косој падини, што се протегла и |
о на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свештеника, очекујући повољна од |
ламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонила за висок |
ије био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, девојке т |
бави према Станки; угасило се оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај...{S} Сад |
м уз небесни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жутило.{S} И |
још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам |
у гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се час у ватрено цр |
а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </p> <p>— Па како ћемо, кад не може друкчије?{S |
аше пушке, засипајући сву собу пакленом ватром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх |
опусти, и некако необично седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнутих очију, |
ђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунча |
пливају по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака...{S} Тако се носи и мисао младост |
и да свакога тренутка проспу смртоносну ватру на изненаднога нападача или бегунца.{S} Заобиђоше |
нда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и |
вапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — пита |
. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време |
који је рад кориснији за народ, мој или ваш?... </p> <p>— Зар се школе уче само ради тога, да ч |
викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео педесет, о пантелијевском тридесет, а колик |
њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му је, |
Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај за Јулину биртију, к |
миришеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ваше девојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} |
лађују полициским билетенима, којима их ваше господство тако ревносно снабдева.{S} Да није Ђури |
били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на |
ајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, |
им ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S} Како се |
је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваши. </p> <p>Писар га прекиде: </p> <p>— Хајде, продуж |
: </p> <p>— Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите чељад на миру.{S |
епознати. </p> <p>— У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је |
их, чекајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе по |
ава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада она пијана мора |
, док не измакоше подоста.{S} Напунивши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом н |
<p>Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, |
чари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује |
враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже в |
овезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта. </p> <p>— Па, Сретене... — поче Ђурица — чу |
руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најго |
итар извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— Немој... остави то, молим те — рече |
и га на земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте |
о, пропао сасвим. </p> <p>— Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан бр |
, што их је за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па зап |
д тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, а |
и... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита писар«...{S} И он се сећ |
Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац... наместили се људи, пружили пушке |
оро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.{S} Беше толико |
ште.{S} Двојица држаху конопац којим је везан. </p> <p>Свануло је, виде се јасно сви предмети.. |
S} Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вала, ка |
аже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коњ |
народа бесмислено, пијано...{S} Руке му везане, али овлаш, те њима слободно креће и маше народу |
ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе руке за човека, |
крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод куће под амбаром. </p> <p>— Опет је јунад |
> <p>Тек увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку је оставио код оца ј |
иђе пред кућу. </p> <p>Ђурицу изведоше, везаних руку, на двориште.{S} Двојица држаху конопац ко |
ви то, молим те — рече Ђурица, махнувши везаном руком. </p> <p>Митар остави мараму ћутећи, живо |
ди што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </p> <p> |
којешта... </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу још више зачу |
светитеље. </p> <p>За један миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише све ствари из лончине |
е међу људима остати тајно!{S} И његове везе почеше да избијају на видик.{S} После три недеље о |
ка му исприча укратко, испрекидано, без везе у мислима, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало речи |
за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... иза њега негде, |
х. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе. </ |
анио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти с |
ласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и свом |
Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још |
зећи да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да |
, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то време...{S} Нажив |
муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} |
вакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} Она само махну |
знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих и р |
е.{S} Оваква задовољства није он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела досад погледат |
видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко |
и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рекоше: олакшање, како |
— чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођо |
— Казаше људи што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истин |
ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’на |
е; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освест |
се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле правници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној п |
а краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете |
куд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже.{S} Тиме му одузе могућност да се |
оломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив |
лети кроз прозор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох в |
је било? </p> <p>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се |
ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде.« То је све... </p> |
живеле....{S} Она мени еве:{S} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, полако...{S} |
Јавиће он све.{S} Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уго |
може убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели |
напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био за |
да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо |
е често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега |
че да сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, има неке мајсторије. </p> <p>— Хоће, хоће поганац |
а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, повезô све џандаре у |
— рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, |
Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, шт |
твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али како?...{S} |
а ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све |
Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, |
питам Добросава. </p> <p>— »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједа |
с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А |
ли га? — запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да може. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек д |
<p>— Послао ти Митко и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти |
тао зашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву за |
. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш стотина? </ |
да. </p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандар |
... </p> <p>— Ђуро, хајде, силази!... — вели Митар и гледа некуд у страну. </p> <p>Он пође, над |
> <p>— Где је ковач?...{S} Скидај!... — вели писар. — Седи Ђурице! </p> <p>»Ковач...{S} Шта ће |
<p>— Готово!...{S} Устани, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогне. </p> <p>»Што су о |
во ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. </p> <p>»Мајка... откуд она ту?...« мисл |
округу.{S} Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. </p> <p>— Море, шта ти говори |
држи. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена ј |
амо гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда |
он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бо |
, не сметај сад... чита ти се пресуда — вели му Митар. </p> <p>Пресуда ређа његове злочине... < |
</p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, прате |
му је сад јасно... </p> <p>— Дигни ме — вели му загушеним гласом. </p> <p>Подигоше га.{S} Стаде |
акни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра |
дне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло сести, па не ви |
шта вели он? </p> <p>— Ништа.{S} Кажи — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као |
> <p>— За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију... цију... |
он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку |
Дижи, синовче, па да видимо како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пик и подели... </p> |
номадашњој и јучерашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учит |
. </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша |
и да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао в |
нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели... </p> <p>— Иди ти то причај Милеви — прекиде га |
знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели |
нека се преда власти.. </p> <p>— Па шта вели он? </p> <p>— Ништа.{S} Кажи — вели — онима тамо н |
p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, |
то после, кад му предам паре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{ |
? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p |
евају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први погле |
сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Д |
о, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срета за пурењаке.{S} |
{S} Кажи једнога по имену, шта ти један вели... шта хоће сваки?... </p> <p>— Махни се тога, нај |
и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} Док сам |
што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему. |
свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А |
</p> <p>— Је ли сигурно? </p> <p>— Тако вели. </p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и |
нтовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерен |
идиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, |
ви’ш како рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> <p>— Х |
Шумадији«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи писар. |
VIII</head> <p>— Наслеђе, господа моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питањ |
ера и, после кратког чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору.{S} Овце покушаше |
прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. </p> <p>— Шта? — рече она зачуђ |
јем ја још из собе, да се овде претреса велика философија. </p> <p>— Не замерите скромним и мир |
} Овај састанак пред судницом био је од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет |
ласити за хајдука. </p> <p>Сељане обузе велика радозналост.{S} Скупљаху се у гомилице, те претр |
да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових д |
а, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде |
пет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би св |
у загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{S} Станк |
ибра, намршти се и по лицу јој се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, |
коју непрестано, с места на место, гони велика хајка.{S} Због свега тога и он сам измени своје |
знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, на |
лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се оп Нови |
јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа М |
аде као права зверка која се спасава од велике хајке.{S} Вараше га куцање рођенога срца или пиш |
било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се нема кад мислити о умору. </p |
рђе је одавно изишао на глас због своје велике радње са шљивама и свињама, али се он много више |
с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике ливаде, са којих се диже по неколико стотина пла |
ов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене за њихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шт |
доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима.{S} У не |
огу по вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ |
овом друштву се радозналост сматрала за велики преступ: живи како знаш, нико те неће питати ко |
, поче да пати многу стоку, која такође велики приход доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до в |
Тамо далеко, на крају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Лив |
дознали и буновни грађани.{S} Сакупи се велики збор пред канцеларијом.{S} Капетан разгледа пров |
ед пута који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав сабор...{S} Највише их је из |
к и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком.{S} Тако одевен дође на крстон |
на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, које је личило и н |
аке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, који влада масом |
ије да радње још нису отворене.{S} Овај велики скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и |
једну трубу платна и из ње испаде један велики завезак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми деце! |
дједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беш |
ветлу собу.{S} На средини стоји округао велики сто, застрвен чистим, белим платном (с пандурске |
колован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — ч |
они — поступци — изгледаху јој необично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за |
леда шта се ради по њивама.{S} Спаде му велики терет са срца, нестаде онога вечнога страшила, ш |
тао пред судницом. </p> <p>Под записом, великим брестом што се разгранао пред судницом, стајаху |
зио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што |
о!{S} Почиње се« — помисли она, обузета великим узбуђењем због ових необичних прилика. </p> <p> |
прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. </p> <p>Неко неодољиво, страсн |
да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к вра |
</p> <p>Истога тренутка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше свога стражара как |
ли је он, једним благим погледом својих великих очију, умео да прикрије ту особину.{S} Само га |
им пламеном упаљене лојанице, и осећаше велико задовољство што не обори очи пред оним строгим, |
је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наста |
.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек.{S} Ну дев |
} Новица је смишљао да му није потребно велико друштво: неколико људи за нападе и три четири ја |
те како! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у свима државама... </p> <p>— Бог с тобом, К |
неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немира. »Ухватише... то је оно; сад |
воје јатаке, прича о целој организацији великога зликовачкога друштва... и капетан задовољно се |
} Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран |
ку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. </p> <p>— Где сам била!... |
није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова новина и ове, како њему изгледаху, гос |
рбија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и прич |
, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организованом дружином, којој је досад био пот |
стина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протес |
тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати.{S} Па као што ’но курјак, кога |
двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се |
ино, написа молбу за помиловање, и он с великом пажњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога дана |
ао добра пшеница под снажним ветром.{S} Велику муку имађаше среска послуга, док уведе кола у ср |
, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно |
учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се од |
ро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па |
ен, на крају раширен нос, који издаваше велику срчаност и одважност.{S} Под ниским, испупченим |
ли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задовоља |
па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог оца нашега Василија, иже јест на |
ле свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њега. |
алу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на в |
под епитрахиљем и преврташе журно неку велику књигу. </p> <p>— Дајте младенце! — рече он и обр |
томе.{S} Само не могаше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша узнемирено срце, |
ом кораку, као његова сенка.{S} И за ту велику жртву она тражи од њега само чисту искрену љубав |
ездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пи |
ати. </p> <p>— У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госп |
благослови његов брак, те такав човек, велим, чини онаке покоре и злочинства и на ономадашњој |
и смо почели о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, који може |
запита зачуђен Ђурица. </p> <p>— Хоћу, велим, да могу слободно погледати сваком у очи.{S} Што |
опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде гла |
и ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— |
а. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљ |
: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па |
. знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? |
ини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вел |
у љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p>— Остави то! — |
— одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> <p>— Јок, не може |
<p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај с |
. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац |
Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. </p> <p>— Хајде живо, |
е ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је |
орите, господо, што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоче апотекар д |
као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прилике и околности.{S} Узмите ви ово: |
<p>— Море није то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш. |
? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... </p> <p> |
и: </p> <p>— Ево Милошева Срете.{S} Шта велите људи? </p> <p>— Нек му је срећно! — повикаше одб |
не.{S} Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти у |
м ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е онд |
а онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, |
његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену слику пред собом. </p> <p>— Ја — одговори |
уд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рек |
апита Ђурица кмета. </p> <p>— Из среза, велиш?{S} Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару пр |
омени разговор. </p> <p>— Како је овде, велиш.... — рече он после краткога ћутања. — Знаш како |
овори Станка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да |
овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој с |
, зар си почео? — викну ћато. </p> <p>— Велиш то истину? — запита и кмет. </p> <p>— Тхе, помало |
о ти то рече? </p> <p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже |
ље истраге, те је прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p |
ије. </p> <p>— Докле ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. |
она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва о |
ихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Знаш ли... </p> <p |
ход. — Ха, снахо, душу ли му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти |
Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но |
че попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? </p> <p>Одборници погледаше зачуђено, кнез се на |
Ене де, проваљен зид!... </p> <p>— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. </p> <p>— Зови људ |
ама се намести до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове се не шале! ... </p> <p>И отвори се б |
з других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да |
гурно учинити »физиту...« </p> <p>— Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица. </p> <p>— И |
вина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови наши ода |
м враћају позајмице. </p> <p>— Па...шта велиш?... </p> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде да др |
ако хоћете; не браним. </p> <p>— Па кад велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се |
зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја са |
од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </ |
од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша |
на сваки његов корак... </p> <p>— Добро велиш, Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја кажем. |
лој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек ег |
ио сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ов |
ам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га м |
дим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...{S} Знаш, онога... пшеница ми м |
рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. |
м му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, |
{S} Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И тај поглед |
шћом шумом и, дохвативши се планинскога венца, одјури за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га д |
ац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати погл |
цу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске таласасте равнице од рудничк |
ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом |
S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се |
ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Ни |
ко не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? — запита зачуђен Ђуриц |
не зна за овако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и |
називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици |
дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе...{ |
раћа њему. </p> <p>После свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које |
ез икаква сажаљења. </p> <p>Одмах после венчања нађе неколико поузданих кућа у разним селима, г |
ко је једва приморао калуђера да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </p> <p>— Не |
а тражи. </p> <p>— Беспослица!{S} Какво венчање... — рече Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш |
<p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам |
>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђурица. »Венчање...{S} Прате ме робијаши! ...{S} А како сам нека |
{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели кад старац по |
се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до са |
Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, |
унчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме полож |
падини, што се протегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у Кл |
што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну |
ах од самоће.{S} Кад окретоше подножјем Венчаца, оном шумовитом страном, зачуше пред собом позн |
ући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако идем с |
— Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са соб |
. отварај очи! </p> <p>Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. </p |
е пред попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђу |
роведе у овом новом и, за њега, сељака, веома необичном друштву.{S} Упозна се брзо са свима жен |
ма женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица.{S} Он није жалио новац |
вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необична успомена из детињства сену му кроз главу |
ржао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се си |
, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} |
нину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуг |
опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као н |
озора казати што имам — одговори Ђурица веома благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што |
ене и еластичне ноге. </p> <p>Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, |
.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога поздрава. </p> |
и се за последак... </p> <p>Изненади се веома, кад нађе Станку код Јова.{S} Беху поспала чељад, |
кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е јеси мајст |
састајаху свакога дана.{S} Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно!{S |
стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако |
њој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не мог |
и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао |
м кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђу |
сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те м |
их Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p |
еспекта и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало.{S} Он постаде опет онај стари, одважни |
<p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, здравља ми!. |
и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква по |
и, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан одмах појми, да се |
извуче своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочит |
је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју.. |
шком... </p> <p>Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад |
ве сељанке, чија му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: </p> <p> |
ан општини да је хајдук. </p> <p>Станку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то |
игару.{S} Његовом почетничком самољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, |
клонио од свештеникових савета, који му веома тешко падаху, пренесе разговор на неке обичне ств |
ије и који изазваше овај разговор, беху веома страшни. </p> <milestone unit="subSection" /> <p> |
самнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остад |
лицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} Господине мој, шт |
једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!. |
отворено у душу загледао...{S} И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!...{S} Човек го |
љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио |
не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слу |
чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, |
рна непробојна ноћ... </p> <p>Шта се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане улице?... |
атељу — рече му присебан, неки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно |
ударио.{S} Јатак му показа трговачкога вересијаша из Београда, који се враћаше с пута по југоз |
и нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. </p> <p>Вују севнуше очи необично, али он брз |
томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... </p> <p>— Пардон! — викну ап |
власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па |
у путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то н |
по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ траж |
ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе |
то некако мимоићи.{S} У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или |
ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледати с |
у милост Ђуричину. </p> <p>»Нисам могла веровати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, исти |
одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. </p> <p>Капетан се јетко |
рах од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. — Ко се скрива |
крени с друге стране, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима по |
види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; поглед |
да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а виде |
падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кића |
Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са дево |
— Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и радозн |
ке! — одговори она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови |
зећи у собу, сваки се изненади, видевши весела човека коме и не падаше на памет смрт.{S} Доноша |
ску му. </p> <p>Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, па и ниса |
о му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусно јело од те стоке...{S} То га |
аде (тако је он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети по |
весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана преко реке, којим с |
Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, |
.. и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике. </p> <p>...{S}Звер!...{S} Звер пред хај |
м и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре |
је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима. </p> <p>Ђурица се изненади; лако црвен |
јејања и да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора ве |
као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p> |
в си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен.. |
т на неуспех и на стид, који му причини весели путник. </p> <p>Међутим власт, видевши да Ђуричи |
а и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живот |
ота... </p> <p>И срце хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, |
чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији.{S} Крв му појури живље по телу, а пред очима |
</p> <p>Писар од тог одговора поста још веселији. </p> <p>— Ено мотике — викну пандур, угледавш |
ота...{S} Све оживело новим, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бист |
н пут њихову пријатељству.{S} Пило се и веселило свако вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђурица се |
ле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. </p> <p>— Ја бруке наше, болан! — рече |
реживеле у туђини, очи им засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, |
нице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, пров |
ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и |
Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу — н |
ричино коло.{S} Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у т |
ју свирачи и пуцају пушке, љуља се коло веселих сељана — сватова...{S} А у цркви стојимо овако |
земље...{S} Сунце греје топло и благо, весело светле његови зраци оживелој земљи, грејући јој |
ead>XXIII</head> <p>Пролеће је; светло, весело, живо пролеће...{S} Гора се развила, па се њено |
сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{ |
е чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{S} У глави нека тежина, ал |
а наместила постељу, а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврату.{S} Бесна необуздана пијан |
вши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} Жива и |
двоји и пође сама.{S} Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не з |
p> <p>— Зацело згода! — одговори Ђурица весело, коме се допаде што је Новица предвидео тако важ |
гу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} И све би то |
о нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави та |
господа на санкама, и сав тај свет иде весело и слободно, певајући песме или подвикујући на ст |
видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, п |
квим девојкама? — рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста |
ве трепери од сјаја сунчева и зелени се весело, светло, радосно... </p> <p>Очи се приковале за |
ила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на други, а око ватре прш |
у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчевим изласком... </p> <p>А т |
огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећ |
меје и нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кикотање... да их, онако старински, см |
шта си се побабио! — узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки |
оздрави је нежним осмехом, затури главу весело и прође... </p> <p>Једнога дана сиђе Станка на п |
копати и после неколико удараца узвикну весело: </p> <p>— Даска! </p> <p>— Лакше сад — рече му |
од живине и стоке.{S} Наједаред узвикну весело: </p> <p>— Дајте мотику! </p> <p>— Марија, где ј |
о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да ж |
мој пријатељу — рече му присебан, неки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газд |
ред, гегуца општински биров... </p> <p>Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожно |
и расположен... </p> <p>А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У Сретенову колу |
срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. </p> <p>— Срећно |
а страст, да она одједном појми све.{S} Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на |
што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, застајући по |
а.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, мио о |
но...{S} У ушима зуји, зачује се понеки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива |
клипова, па доста. </p> <p>Јован скочи весео. </p> <p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То ј |
есеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно какав букович |
те радост преко лица, које се развуче у весео осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} Гле мога Ђуре!...{ |
те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћ |
, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и бр |
а, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију... </p> <p>Капетан се осећа ка |
p>— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — од |
еси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно за друго, не мисл |
сав видокруг.{S} Оштар хладан планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама са |
.{S} Око прозора звижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу кровињарицу, одбија се од замр |
у страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </p> <p>Пролазе сељани, пешаци и коњаници, прола |
а!«... </p> <p>А Станка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, ко |
тво њено, заузело прво место... </p> <p>Ветар брише и звижди преко голих чукара, куда се провла |
их снегом; грчи се под натисцима хладна ветра, који скида с кровова снежну прашину и засипље њо |
едогледа, лутајући под притиском бурних ветровитих осећања... </p> <p>Да ли у тим мислима Станк |
у страну, као добра пшеница под снажним ветром.{S} Велику муку имађаше среска послуга, док увед |
Само пролећу као искре, понесене бесним ветром....{S} У темену нешто игра једначито, брзо по та |
суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи |
и!...« </p> <p>Једним лаким скоком, као ветром понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоумећи |
На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те |
ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само састави руке младенцима, па се обрте столу и с |
ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих.{S} Ну имађаше он ј |
и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.{S} Први пут је апотекар дао назив |
њике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се ро |
раво у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше |
илутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони |
то види, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и повија са с |
на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу те лагати, зар је мени |
тне слике из напада, који ће следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, |
блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, т |
Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на зем |
и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране.{S} Сад добро чује тутња |
?...{S} Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке.{S} После испитуј: ко |
е омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо |
шавши у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке не |
ју главу. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за |
зар не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни |
асом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се над целом оном масом жа |
у и полети низ поље, као на крилима.{S} Већ се приближио првим шумарцима над потоком, али је и |
е уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.{ |
па избацује земљу гвозденом лопатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци свак |
чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, |
о да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом |
га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан |
ије... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, |
ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће |
ону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, бр |
м он испали на један прозор, са другога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... права битка!.. |
— и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. </p> <p>Ка |
осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љуто |
ги свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме мало потесни око врата, он |
та и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да при |
присуство на овом месту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, |
<p>И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, па опет ста |
росним капљицама, које се по брежуљцима већ стапаху и испараваху.{S} Испод суднице, крај пута, |
{S} Проклето дериште!...« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли б |
и необичној самоћи. </p> <p>Одавно она већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Уга |
>Беше се искупило доста народа.{S} Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко |
Вујом, кренути се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а он, после оволиких злочина, још није ни |
и да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели кад старац последњи пут прочита оба писма, с |
тупили заранци. </p> <p>...{S} Три часа већ путују необични сватови на двојим колима.{S} Распит |
, па се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удар |
д изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз |
де на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се двадесе |
ке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. < |
ерим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак |
да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и отвореније, но на скупу... </p> |
ерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те раздели сво |
м неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна |
гову коњу... </p> <p>— Па добро, кад је већ оседлан.{S} Нека изводе коње! </p> <p>После неколик |
да се засити, занесе... </p> <p>Сад је већ постала провидна Новичина намера: он је желео да пр |
е и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме посао.{S} Стражарима су одређена ме |
пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома круп |
дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену... </p> <p> |
ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти река |
ледати сад — одговори Радисав.{S} Он је већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у |
ј... права битка!... </p> <p>Испалио је већ оба револвера, па дохвати магацинку. </p> <p>А спољ |
јдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољ |
нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... |
о света пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно на |
о занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p>Свршило се читање... </p> < |
Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.{S} Неки пут је и сам |
ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А как |
, па мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, |
суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад |
м своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно из куће. |
инуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... </p> < |
— није се тако радовала. </p> <p>После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, |
.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само два нач |
<p>Постепеним током догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше |
је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили |
до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p |
дно није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама.{S} |
>Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сач |
ости, није никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, бр |
а, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна |
рати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одрж |
е.{S} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да ручају. |
корак. </p> <p>Кад стигоше потесу, беше већ свануло.{S} Сад се морало ићи чистином, јер поток, |
ича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели тамо. </p> <p>— Нека их — смеши се Ђурица, н |
о тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по ов |
вори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А |
ad>XVI</head> <p>Нашавши Пантовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њ |
о задаваше.{S} Онај огромни терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очеки |
, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи |
добро везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе |
е. </p> <p>У глави му читав хаос, живци већ отупели од страховања... све се у њему згрудвало, с |
S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно врем |
ачина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него |
обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; него а |
У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Н |
сето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па |
гао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би р |
ка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у |
вне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, |
следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдука...{S} Он му |
обро промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изјутра зором отиде Марко до |
х планина и Качера, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} О |
нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> |
>— Не знам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па |
разбојници...{S} Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео |
.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је |
мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу |
по неколико стотина пластова.{S} Сад су већ пластови зденути, а у Милошевој ливади подигла се з |
ка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Стан |
је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чува |
из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чист |
и дрема Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>»Већ се смркло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити |
левом руком за чело, које обузимаше све већа ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну стара |
осле тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те |
аше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа |
га, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити з |
о.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помисли |
итне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободни |
еднако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако |
али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја... </p> <p>Уморни п |
га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном на |
утра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су |
сним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... </p> <p>Најзад се, после те |
рна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта о |
часа, а појединости напада познате су, већим делом, свима.{S} Ипак се нестрпљиво очекује писар |
оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он |
зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли |
онити читави батаљони.{S} Ту, на једној већој завојици, леже у павитини С једне стране Радован |
о, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни |
удари кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на њих.{S |
да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пред вече одјурише жандарми са писаром право у Трешњевицу, а |
неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора |
разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разговору је био врло |
тоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама |
жи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако вече, частећи своју пријатељицу, трошио по неколико дин |
ијатељству.{S} Пило се и веселило свако вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђурица се провлачи поред |
н проналазак, те он не пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, вео |
.{S} Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, у |
изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђ |
ти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у сво |
ледице, ни за шта на свету... </p> <p>У вече Радован стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше |
екала је три вечера узалуд.{S} Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока.{S} Овце пођоше и |
оде и леже међу овце.{S} Чекала је три вечера узалуд.{S} Четвртог вечера, око поноћи, узнемири |
ешњевицу, а Радован таман превио рану и вечерао, па се спрема да легне...{S} Срећом, угледа жан |
ешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p>— Каква ти је то гошћа? — пр |
ађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотина дуката, која је могла бити наша. |
{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и к |
ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој |
и пушку и седе за трпезу. </p> <p>После вечере, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђу |
ебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> <p>Тамо, куда увед |
трах од самоће, од себе сама и од онога вечерњега сутона..{S} Застаде и ослушну...{S} Неко му с |
јковцима.{S} Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} Осим п |
у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — викну Радован, ула |
могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њене прекоре, који му досадише, па узвикну: </p> |
ну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, теш |
Вују, те му се тако слепо предао....{S} Вечито му је овај сурови човек стајао пред очима као не |
кво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу...{S} Еј-хај!... — уздахну он после неке |
ку необичну работу.{S} Ту се копа рака, вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће да разгледа ту |
он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и т |
му велики терет са срца, нестаде онога вечнога страшила, што му над главом стајаше, и он се ла |
д отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год |
а почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.{S} Кад |
ују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и |
викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога |
а, кажу, остаде жива...{S} И опет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то |
али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао |
кивањем, па стаде гледати како му ковач вешто одсеца чивију, којом су спојене обе половине кари |
кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко је то прошао? — запит |
.. — викну Ђурица. </p> <p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, бр |
, богаташ... </p> <p>— Полако-те, море, ви одосте на друго, — проговори месни свештеник. — Ми с |
и треба? </p> <p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела |
<p>— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пл |
побро, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, |
тима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне стране.{S} Св |
ну Радован и опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држ |
де им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печен |
јдемо—дер малко доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече |
— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p>— |
на његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да |
у наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши с |
ори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти з |
о сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пан |
а све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако о |
уде, који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва ста |
Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар |
у, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p> |
ама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се |
ци. </p> <p>— Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући гус |
А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он |
, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p>Ву |
ндарми и искапише чаше. </p> <p>— Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!... </p |
дају, зацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, |
рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја |
рићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћ |
био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете убити? </p> <p>— Јок, не море још — одгов |
викну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћ |
аши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она и нас |
да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. |
господо: прилике и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Ни |
ему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет од |
а ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи |
утрос малко почесмо.{S} Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите? </p> <p>Сви луди оборише |
ах проговори: </p> <p>— Е, нисте видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку иглицу и |
> <p>— Знам, Рако, али опет... нисте ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је пало, брате, много в |
узимаше све већа ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епит |
p> <p>— Море, оканите се... шала, кажем ви! </p> <p>— Причај, причај! — повикаше девојке. </p> |
тешке послове, па не могу мирисати као ви, што само седите и намештате се за нас људе. </p> <p |
. </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни |
у ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам |
то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. </p> <p>— Како?{S} К |
пружи руку, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи |
мча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рек |
паде један велики завезак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну |
апитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви философију свршили, молићемо, и који је рад корисниј |
ноћишта, Вујо их задржа. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, нег |
за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово |
учно: </p> <p>— Можете сад говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за т |
не стране.{S} Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да с |
н је већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Ш |
и пристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али |
шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псето — помисли он, а срџба му с |
чини и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предај |
н, и, кад потрча другом страном потока, виде да је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и |
е и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се над целом оном масом жандарми коњаници како одс |
пац којим је везан. </p> <p>Свануло је, виде се јасно сви предмети... </p> <p>— Камо девојке? — |
Јанка Пајића.{S} Разгледавши кроз плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где м |
ко сам ти једва муку истерао. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа т |
.{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, нер |
м...{S} Дођоше и радознали варошани, да виде како проводи зликовац свој последњи дан.{S} Улазећ |
е зелене Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним |
у одају.{S} Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком |
јо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си тако поранио, сок |
а још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и о |
е трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута.{S} Ни сам не зна како се уздрж |
еда Ђурицу.{S} Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед. </p> <p>Пандур стаде копати и посл |
одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада учен |
еље опази их прво Станкина мати.{S} Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњ |
ња, страховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан од |
Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају |
али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их но |
односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по самом потоку. </p> <p>То |
аљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. </p> <p>Ђ |
>Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељ |
ши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантовац, |
то. </p> <p>Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре |
а ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга век |
е да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, п |
Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже |
е преплашен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што |
иже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, за |
о раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p |
Наједаред Пантовац погледа у лево, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повика: </p> <p |
p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. </p> <p>— Чујем — одговори дет |
/p> <p>Подизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама.{S} С |
у поток.{S} Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшн |
ајте... </p> <p>Ђурица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, |
ве на улици.{S} Журно улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, за |
.{S} Улазећи у собу, сваки се изненади, видевши весела човека коме и не падаше на памет смрт.{S |
скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. </p> <p |
, наши смо... — убрза Јово с одговором, видевши пружену пушку.{S} За њим иђаше Пантовац и још ј |
а ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђ |
револвер и обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зликовца, паде у још већу |
е. </p> <p>— Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше под прозором. </ |
<p>— Ти отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више |
евља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и |
</p> <p>— Да није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. </p> <p>— Он |
и весели путник. </p> <p>Међутим власт, видевши да Ђуричини напади постају све опаснији и смели |
а газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: </p> <p>— Остав’!...{S} |
коме падаше слаба светлост свећице.{S} Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он пром |
њима се показа Милета са револвером.{S} Видевши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испал |
етан изиђе у ходник, онако необучен, па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пандуру: </p> <p |
таде да слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. </p |
нка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија.{S} Н |
ену.{S} Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у |
еме.{S} Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он се одлучи. </p> <p>— Ђ |
окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца |
<p>И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи пра |
тена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и обори главу. |
Не знам!...{S} Шта је то смрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна... |
синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему ко |
ћута.{S} Увече исприча Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце. </p> <p>— Знао с |
до. </p> <p>— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац забри |
куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.{S} Курјаци се пр |
није спавала...{S} Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни з |
шаја да савладају Станкину самовољу.{S} Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не |
о да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах проговори: |
он одмах проговори: </p> <p>— Е, нисте видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку и |
заборави на њу.{S} Тако се још нису ни видели од повратка. </p> <p>Ђурица осећаше јасно да у њ |
о забрану, тражећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину кор |
} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу у овој проклетој помрчини. </p> <p>— Ш |
<p>— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће |
запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. </p> <p>— Свршисмо |
зредила помрчина, али се још није добро видело.{S} Тек се могло назирати небо, које се, као црн |
рже се и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан.{S} Истога тренутка дохвати нож, |
и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се |
ити к себи. </p> <p>— Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац...{S} Зар он м |
нао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У |
е..{S} Сад му беше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам о |
урица, погледавши је страсно. </p> <p>— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и |
нашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стиша |
то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу. |
</p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се |
дном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену црвенкастом марамом са бел |
p> <p>Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одре |
ак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мар |
е и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене |
а не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак |
е легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је |
, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце н |
е, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола |
ли он, заборављајући да је мало час сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, Никола угледа сн |
ви.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака же |
тинску власт и Станкине родитеље, треба видети шта ће са Јовиним укућанима, треба прегледати ку |
на га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да ли се радује и |
доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје |
а у највећем степену.{S} Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи |
ра изгледала као нека стаја.{S} Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице |
какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, после онога необичнога |
чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају.{S} У |
, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђуриц |
се нешто много променио.{S} Требало би видети шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да видимо? |
дмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани страх: стаде да п |
тра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не бе |
чека је Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала овом састанку.{S} Ђурица је одведе |
та је теби?... </p> <p>— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека кот |
>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га н |
p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ја њега добро. </p |
село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно из куће. </p> <p |
не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, молим те... остави ме мало! — одгов |
у то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим сами ра |
нашем попу, па се разговори са њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Бег |
</p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече |
икну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога за |
стара вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да с |
Пантовац при уласку му. </p> <p>Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, |
о зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже се и пребледе, али му се по погле |
ица слатко спава после синоћне пијанке, видећи у сну читав харем варошанака, које се отимљу о њ |
двојица, кад никакве опасности нема.{S} Видећи да они гледају све у лево, погледа и она истим п |
исли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, девојке то протумачише радозн |
ивком Чапљом, пенсионованим писарем.{S} Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво |
згледајући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спусти се на под до пећи. </p> <p |
екала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.{S} Мало затим про |
јдук у мрачној јазбини, не мислећи и не видећи ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у ок |
екар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философи |
да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Ви |
то? — запита Ђурица живо. </p> <p>— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изр |
ше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте позадружна, ј |
олако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пу |
још какво одељење. — Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепљено хартијом; кад с |
, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђ |
ех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана! |
е олепљено хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а ником не мож |
и како одскачу од седла у лаганом касу, види се између њих нека нејасна група, из које вире пуш |
ам не поможе ништа. </p> <p>Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориш |
ом доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно д |
ецима, како се журно примичу к селу.{S} Види се и коњаник, који се спушта косом, идући пред њим |
ади јој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је ударена. </p> <p>— Код Петра су завоји и ст |
ше слаба светлост зимње зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. < |
види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — |
први, и по упуству капетанову покуша да види јесу ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе за |
ом невољу... рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p> <p>— Море, н |
слила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу. |
о ретки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога д |
леда га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </p> <p>— Стезали смо г |
љао питања више из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, |
о поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, а |
у лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану и о |
ећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт о |
озорима! ...{S} Да станем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S} Па онд |
дне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... </p> <p>...{S}Из груди опет |
огађа мисли које се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и |
’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу |
наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... </p> <p>Руке су му се грознича |
, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе...{S} У глави му наступи неко болно бунил |
це?...{S} Ни најбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче ту |
жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад успавано осећање |
о, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p> <p>— Па како, болан: |
ам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се |
не, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога трену |
исао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, н |
еко...{S} Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« ви |
.{S} Још неколико тренутака... и сад се види како она група у средини необично иде, као да плив |
на широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледајућ |
пет грлића пушчаних пружени... само се види округао отвор, као прстен, и унутра зија црна цев. |
он сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Кр |
авезаних очију? </p> <p>— Кроз сукњу се види лепо. </p> <p>— Говорите, господо, што хоћете, али |
из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом |
ви још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} Св |
куд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену старицу где му прилази... »Ш |
још далеко... има још времена...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, али то још не до |
ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али н |
хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, обузима га нека свет |
очима, спаде она тежина с главе... лепо види и разуме... </p> <p>»Ово је рака за мене...{S} Отк |
еће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз гу |
едној положитој рудини, са које се лепо види цела варошица са околином.{S} Народ се нагомилао о |
ма, па нити ко може приђи колима да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса р |
у, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, чин |
овати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдука...{S} Он му одај |
{S} И његове везе почеше да избијају на видик.{S} После три недеље опази их прво Станкина мати. |
а столицу. </p> <p>— Седи, одмори се... видим да си се много уморила. </p> <p>Станка се осврте |
оју главу може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта |
ило једнако: цију... цију... цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море |
он говорити? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће |
то опазио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— |
а. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нако... </p> <p>— Како се пров |
прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нем |
му саопшти новост о наредби. </p> <p>— Видим и сам, али треба још да промислим и да се договор |
ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то |
велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? |
се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепашћена, кад угледа наслоњене пушча |
добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела н |
— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Станка |
и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан и |
, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други |
нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би радио...{S} Проклето дериште!...« </p> <p> |
p>— Није то — рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле б |
/p> <p>— Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да |
могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде да ле |
алеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је то необи |
једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прикривен...« И он седе т |
док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! — рече |
S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и |
.. и пуче пушка...{S} Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...{S} Погледам: онај |
ећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио |
прилике и околности, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво васпитање.{S} Али |
одговори она — само кад доживех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем виногр |
мислим?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе.{S} Ка |
</p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом в |
деде причај. </p> <p>— Море број то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не проговорив |
е карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пи |
ва... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше прија |
тмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p> |
та он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да видимо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гледа |
ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то |
јица залажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, |
ш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </p> <p>— Море, Ђ |
вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда идите право Штул |
толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме мало потесни око |
едњом потером, извршила своју дужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«... — као д |
за ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода!... </p> <p>— Зацело |
би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{S} Ја зна |
{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год |
слим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако ослабила? |
{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад тек сети |
а. </p> <p>— Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим |
у собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за сваки случај... |
ати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо да се разговарамо о послу — рече Ву |
срећа, беше као у сну. </p> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То |
та. </p> <p>— Отварај брже, хитно је... видиш: жена сам!.... </p> <p>Кључаница шкрипну, врата с |
лицима... »Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с о |
оре, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не б |
њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се мора наредити, мора јој се нешто учинити |
уморна човека, коме се јако спава...{S} Видиш како он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава. |
орим слободно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p |
Београду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива одне |
ловање! ...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш |
првога посла, само да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казат |
ад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја т |
едећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо он |
</p> <p>— Кажу, не ваља се... </p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи. |
куша неће ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршил |
апса, а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од |
Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се. </p> < |
p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и проп |
у крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним г |
шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега. |
и му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не раде |
/p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не размишљајућ |
но кажи одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! </p> <p>— Дакле, |
аднику из друштва! ... </p> <p>Кога год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, свак |
тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p>— Е видиш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па |
а ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоћену, понижену, уцвељену, па избачену |
ави то! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Ка |
вати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S |
им да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, з |
е одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S} Моја Марушка мени спрем |
оди ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном |
што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнае |
седим сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује!{ |
же и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан планински ветар зањиха лисје |
д сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отвореноз |
остаде замишљен, укочена погледа накрај видокруга, откуда се помаљаху ретке паучинасте кудеље с |
ка. — А ја сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — |
а...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— |
р дотле му је све још изгледало обично: виђа се и разговара слободно са својим сељанима, виђају |
S} И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па бли |
Станка радознало. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадн |
ошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима.{S} У неколико округа било је познато им |
разговара слободно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, |
е једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> <p>— |
иђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, с |
<p>— Е, сад казуј шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се чест |
>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само светњаци пред честим паланачким механама |
х, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. </p> <p>— Па ко |
и и скинули рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, испечена кожа, па једном месту напукл |
бом све предмете и сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, које се |
се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љуто, горко |
ад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напро |
еку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано зве |
тари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћим |
ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p |
подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло р |
у она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћ |
дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему по |
вица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти кажем.. |
</p> <p>— Што то сад? </p> <p>— Тако... виђећеш.{S} И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се н |
ј се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомуче |
еда га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Рад |
аше пред вратима са улице. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозорима.{S} Нешто ми се ноћа |
о да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради |
аље од мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао ни |
жили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну |
уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га непре |
аге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне |
овиту недоглед... </p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима б |
едни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима.{S} Пантовац једнако ослушкиваше |
е потера растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, |
погледајући чешће у лево, откуд се чуло викање и пуцњава.{S} Пантовац, тежак и тром, изостајаше |
иви.{S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде око |
кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Јед |
марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу...{S} Исекоше конопце, |
прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, а из оне прашине види се |
>— Што ти није све дао.... му његова! — викну Пантовац као с неким правом, налазећи да му је ти |
p>— Шта их ту испитујеш... им њихова! — викну Пантовац — још им нађи адвоката...{S} Лези, бре! |
од кошуљом набира. </p> <p>— Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </p> <p>Као у |
вропе«. </p> <p>— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионов |
ма... </p> <p>— Шта нема... ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео пед |
где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклони |
е...« </p> <p>— Опет си се замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те |
се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даљ |
чило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Једна плавојк |
. </p> <p>— Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не |
јаве Ђуричине. </p> <p>— Доле с коња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, који се и сам |
ога... </p> <p>— Лажеш, псино матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Никол |
се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те |
да ниси писнуо!...{S} Полази напред! — викну један од нападача, и Никола осети јак ударац у ле |
ене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу. </p> <p>Преко њега |
еном његовим... </p> <p>— Ћути, попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си с |
ам и испусти га. </p> <p>— Предај се! — викну једна глава, и челична цев покрете се... </p> <p> |
пред запис. </p> <p>— Шта то радите! — викну он, узевши пушку на руку. </p> <p>Сељани занемеше |
...« </p> <p>— Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. </p> <p>Изиђоше сви из куће. </p> <p>— Нем |
</p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима. </p> < |
ану. </p> <p>— Предај се!{S} Не гини! — викну жандарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча још брже.{S |
рао си и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку. </p> <p>Утом се зачу из ш |
товац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не |
гло овуда провући! </p> <p>— Отварај! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к врати |
/p> <p>— Ко је то? </p> <p>— Отварај! — викну она гласно, сазнавајући умесност свога захтева. < |
могла хајдуковати... </p> <p>— Стој! — викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво |
и више ништа за себе. </p> <p>— Стој! — викну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да |
као цареви. </p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадо |
јем за оку вина. </p> <p>— Пристајем! — викну Марко и пружи руку. </p> <p>Пошто се руковаше, Ма |
ј, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да |
јте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе. </p> <p>За часак беху |
цркви, рекао бих... </p> <p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим д |
иње губити свест... </p> <p>— Готово! — Викну Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, само остад |
.. </p> <p>— Предај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. </p> <p>Ђурица окрете ре |
нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не |
p>— Удовица зар?...{S} Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо? |
о пањ. </p> <p>— Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. </p> <p>— Молим, ја сам се пр |
ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онд |
оримо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђ |
p> <p>— Јеси ли луд?...{S} Остави то! — викну Ђурица гневно. </p> <p>У том истрчаше обе жене из |
{S} Браћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — викну Пантовац. </p> <p>Он подиже новчаник и опет га пр |
се на миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. </p> <p>— |
њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао.{S} Старче, |
шној погибији! </p> <p>— Ето их, иду! — Викну неко. </p> <p>Свет се окрете, ускомеша...{S} Све |
хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари |
!... </p> <p>— Сваки на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо! </p> <p>За један миг разиђош |
им се код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом. </p> <p>— Ма |
на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. </p> |
за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро погледа, али, прочит |
кетића?{S} Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. </p> <p>— Можете ме убити, али сад немам. |
врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри заб |
> <p>— Потражи, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива.{S} Кад с |
— Па зар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица. </p> <p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: |
главом. </p> <p>— Доведи, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик и |
ну целим телом... </p> <p>— Овамо!... — Викну Митар, притискивајући га грудима и стежући му рук |
онога зликовца, коме сви робујемо!... — викну Ђурица грејући иглу трећи пут. — Кажи право, па и |
вицом. </p> <p>— Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — |
/p> <p>— Новица! ...{S} Спаваш ли?... — викну одједном. </p> <p>— Шта... шта је? </p> <p>— Хајд |
и да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те |
<p>— Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица. </p> <p>— Имаш ли ти пасош?...{S} Знаш... |
. </p> <p>— Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. </p> <p>— Дошла, господи |
и предмети... </p> <p>— Камо девојке? — викну капетан. </p> <p>Погледаше сви по дворишту. </p> |
моћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар |
ен зид!... </p> <p>— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. </p> <p>— Зови људе, буди капетан |
нога свога... </p> <p>— Ко то изнесе? — викну трећи. </p> <p>— Шта их ту испитујеш... им њихова |
је. </p> <p>— Како! ...{S} Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај шта је би |
бом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у младим годинама, испитују |
више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно |
ре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — викну ћато. </p> <p>— Велиш то истину? — запита и кмет. |
<p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друшт |
> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Шта је вајде... — поче Радисав |
ш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. </p> <p>— Зар |
иш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни глава ти, брајко, не може про |
та још веселији. </p> <p>— Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. </ |
и, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши с постеље. </p> <p>Ђурица се сети Но |
ад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и уда |
сте?...{S} Варошке... </p> <p>— Лизо — викну она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне |
жи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.{S} Она с |
вога дужника. </p> <p>— Остави сад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и |
тка. </p> <p>— Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. </p> <p>Писар уђе |
пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко од канцеларије. </p> <p>»Ала |
ових мисли.{S} У том једна од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Дигоше се |
затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички и грубо </p> <p>— Излази! </p> <p>»Б |
е обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »стој!... стој!«... и пуче пушка...{S} Потрчасмо |
јавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: </p> <p>— Помози Бог, снахо! </p> |
трчаше неко...{S} Ђурица пружи пушку и викну... — Стој! </p> <p>Човек стаде, погледа у пружену |
гости! — одговори му Пантовац, па затим викну: — Седи!{S} Седи доле! — и замахну ножем. </p> <p |
} Сва се кућа затресе... »Пази!« — неко викну пред вратима...{S} Груну још јачи ударац... врата |
роз прозор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и |
да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— Около!{S} Заобилази! — вичу кметови, и |
но варошче тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p> |
застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице д |
и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необична |
обично. </p> <p>Жандарми искривили доње вилице, свакоме игра усница. </p> <p>У народу свачије л |
смеши се значајно. </p> <p>Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај по |
ктерних особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше преку |
Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које је откривало усиљену и немирну ун |
да помилује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му од |
памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут како се ју |
собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку.{S} Т |
а. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. </p> <p>— Пристајем! — викну Марко и пружи руку. |
/p> <p>После ручка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{S} Пантовац засветле |
у тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— Послао ти Митко и поздр |
.{S} Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе.{S} Поче ручак.{S} Свирала одјекну... </p> |
гонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хва |
акога пића. </p> <p>Променише ракију на вино.{S} Дохватише се печена јагњета, па га стадоше зал |
са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, о |
у је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је ж |
<p>Стигоше...{S} Свет гледа само њега, виновника овога необичнога сабора...{S} А он се затурио |
ица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, обрасла |
!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S} Како се тамни |
се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} |
е судове, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто |
пљускати — поче Јелица — те искочих из вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све |
а њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... </p> <p>»Откуд овде ови људи?...{S} Шта је |
између њих нека нејасна група, из које вире пушке окренуте у врх...{S} Још неколико тренутака. |
е беле, ћерамидом покривене кућице; оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и воћњаци |
— викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. </p> <p>— Копај овде — рече писар одлуч |
>Кола стадоше на путу, према коцу, који вири из рупе.{S} Коњаници сјахаше, жандарми искочише из |
дигла пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Ст |
ла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно оданде ударих |
чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хладном водом, па онд |
ило са рубинама.{S} На перилу — повећем виру на реци — скупљаху се, четвртком или суботом, дево |
два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак га уми |
ред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидев |
се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац |
о чашу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти |
али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као вел |
ца?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} |
изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен обла |
а делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпуно схватио свој положај, |
густо лисје буково, које се раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као д |
рвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечен |
повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку |
говима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан планинс |
ући све пред собом као са неке орловске висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жерави |
им, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и |
је ауторитет власти био на максималној висини, па су опет они чинили покоре.{S} А пре тога мет |
матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Никола осети ст |
рним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.{S} Према такву стасу Ђурица је подешав |
па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.{ |
.{S} Беше то стасита и ретка појава.{S} Висок, снажан младић, широка чела, густих повијених обр |
тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у ши |
на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњих година, носећи у руци |
> <p>За један часак Ђурица се спусти са високе планине и удари реком, која тече кроз потес клен |
вце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{S} Станка дохват |
цу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу |
, кроз нос, час запевајући и узвикујући високим гласом, час гудећи басом.{S} Изговарао је све р |
се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шу |
д порасту.{S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S} Али је |
та за себе... </p> <p>Кад сунце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се |
тврдити, да на души овога плавушкастога високога младића, који тако безазлено и благо гледа, ле |
леда свако сумњиво место, па се упути к високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато о |
едаред опази да се легу чворци у једном високом, окресаном бресту.{S} Месец и по дана облетао ј |
{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високом тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређ |
аоца, од којих се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз |
а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака...{S} |
{S} У руци Пантовчевој одједном се нађе витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде |
целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчев |
у близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола спремио за нове стаје.{S |
се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколик |
мо »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, |
ед кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се издаде.{S} На лицу му |
ло места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе послу. </p> <p>Кренуше се, полако, опрезно, |
{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остан |
љ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени л |
ара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров. </p> <p>— Немој, Милоше, да греши |
, мајковићу; гледа те толики свет!... — виче му Митар, скидајући га с кола. </p> <p>— Свет...{S |
а, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну |
рише се изнутра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отв |
, кад си ми тако послушна. </p> <p>— Не вичи, море, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђуриц |
о и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.{S} Познаде главног а |
p> <p>— Лево!{S} Страном!{S} За њима! — вичу кметови. </p> <p>И цео, дуг ланац луди, збијајући |
а. </p> <p>— Пуцај!{S} Не дај!{S} Уа! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... — пра |
вику. </p> <p>— Около!{S} Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да |
пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, |
а трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима.{S} Па |
иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да н |
же бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и намршти се, |
} Црногорац? </p> <p>— Нећу, господине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече |
ко буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са мном. |
лвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} |
сви стари Дражовићи...{S} Истина јест, више нема нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ и |
? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више потока.{S} Сретох једну ручконошу с празним судови |
ала два крака, управо две провалије.{S} Више саставака опазише најпре једну, затим више белих с |
шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар ко |
он окрете низ поток обичним кораком.{S} Више није ни могао трчати. </p> </div> <div type="chapt |
ра код оних дебелих грмова... </p> <p>— Више Војковића кућа, знам...{S} Чекаћу те после заранак |
даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... ка |
и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. |
е ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... д |
сјајно, светло, слатко...{S} И никад га више не одведоше цркви и не причестише. </p> <p>— Јеси |
а рукама и однеше до места; спустише га више коца... </p> <p>— Ево ти куће...{S} Исправи се на |
дговори она збуњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђуриц |
са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него оца |
, смело у очи погледа..{S} И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... |
ба, окретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.{S} Напред јахаше капетан с острагушом о ра |
тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.{S} Опасивао је око себе два широка поја |
одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више онога грознога погледа, који сече као ножем, од ко |
данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти прич |
брате... сто двадесет равно...{S} Нема више. </p> <p>— Како нема?{S} Урош те је позвао да ти и |
где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао |
<p>Ђурица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љубави према Станки |
ури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потек |
и, пошто се затворише врата, али се она више не обрте назад...{S} Полако обиђе прочевље, око ко |
> <p>Ђурица је у почетку стављао питања више из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држе |
тање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи или |
осао свршен успешно, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чоли |
аде нагло. </p> <p>— О томе немој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти |
и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај к |
могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката.{S} Али ипак то није ништа према ономе како |
ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и |
ојих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и услугама, обавезивали и спутав |
растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми |
исебност и одлучност, која је расла све више, у колико се он приближавао кући.{S} Из памети му |
њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се г |
p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза...{S} П |
ом ових необичних догађаја, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он с |
д очима као нема загонетка, која те све више привлачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је њега |
ан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, гр |
Пантовац, тежак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопа |
ше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{ |
, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка зебња при тим мислима.{S} |
прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо |
се диви његовим особинама, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и инте |
као псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од |
икада, а опасности се нагомилаваху све више.{S} Требало је, дакле, наотимати — »зарадити«, как |
на пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан мес |
се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав тв |
она пијана мора... </p> <p>Писар стаде више њега, разави хартију и поче да чита пресуду. </p> |
ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. < |
па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре шт |
. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обра |
звуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! — викн |
де под једну лиснату букву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да се |
обичну појаву себи објасни, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка |
ној самоћи. </p> <p>Одавно она већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Угасиле се о |
ла код завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред |
могао убости противника, али су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити |
ељу.{S} Пантовац се завуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, као обично, леже на двор |
. </p> <p>— Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нам |
ео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро поноћ.{ |
еме, одвајају у засебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> |
сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући даље заповес |
<p>— Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: |
Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум.{S |
који напад извршити. </p> <p>Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајд |
а узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врз |
м гласом: </p> <p>— Јеси чула, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа ру |
беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она старала да ову необичну појаву себи објасни, у |
брана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Врбљане, |
лази у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. </p> <p>После свога необична венчањ |
ођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Ве |
елиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђе |
а, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде чов |
и готово испечене, услед чега цело лице више добијаше изглед обичне трупине.{S} С леве стране г |
1"> <head>XI</head> <p>Станка не могаше више да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино |
предмете и сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, које се помаљаш |
дао неочекиваној срећи, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да пров |
..{S} У старим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једно |
о, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати.{S} Кад је Станка у к |
дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична из |
кастом марамом са белим цветићима.{S} И више се ничега није сећао... </p> <milestone unit="subS |
се испричати!... </p> <p>Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} После неколико да |
еговим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђури |
</p> <p>Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал уса |
од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће |
шуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге |
к од оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако осећ |
узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — |
<p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? </p> <p>— Шта с |
ља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан од |
погађамо, он зна да нам не може тражити више од четвртине...{S} Боље му је овако, па неће ни пр |
погледом разгледа положај и, не мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ ви |
врљике, и, не двоумећи, не размишљајући више о своме плану, пође журно, готово трчећи, к општин |
аси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе... </p> <p>Кад сунце одскочи високо, |
снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе. </p> <p>— Стој! — викну онај са стр |
каћу те у јагњилском забрану, знаш онај више реке... </p> <p>— Зар ти знаш куд ће ме послати? < |
— рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђењу, не з |
код себе не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шес |
о ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајте... |
зо — проговори он. </p> <p>Не остаде им више од стотине корака до реке.{S} Наједаред Пантовац п |
ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли ме? </p> |
е саставака опазише најпре једну, затим више белих сеоских кошуља, угледаше и понеку пушку.{S} |
крив за Радована?...{S} Мени је Радован више требао но њему... </p> <p>— Не знам, то ће ти каза |
у, јер само је тај један прозор зазидан више од половине.{S} То знам добро, запазио сам толико |
твој... </p> <p>— Није он ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему |
те одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли |
} Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: </p> <p>— Ен |
тених руку.{S} Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако н |
цу за себе, остајаће му од похара много више, но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се про |
што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Ви |
е са шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под интерес.{S} То је од вајка |
у било је тако јасно, да му није остало више никаква друга излаза. </p> <p>Ђурица је све поглед |
.. </p> <p>— Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја такве ствари не вршим без њ |
вуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} К |
м.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! </p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ће се напосле |
још харамбаша, хајдук!...{S} Е, нећемо више тако.{S} Мора се радити како ваља, или никако...{S |
е одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две ду |
ати — »зарадити«, како он мишљаше — што више, па се после негде склонити и проживети мирно.{S} |
га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упропашћујеш поштени |
само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. </p> < |
бмањује рођени страх, потрчи напред што више може. </p> <p>»Ја црна живота, мајко моја!« — поми |
жење, ово »нетицање ничега« продужи што више може. </p> <p>У таквој тишини, у тој затупљеној ук |
ве косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— |
роз четврт часа хајдуци прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огр |
е Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђе |
други метак у груди.{S} Старац не мрдну више... </p> <p>Из шуме трчаше неко...{S} Ђурица пружи |
живимо... </p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове главе.{S} Они не опазише, али Пантовац лага |
ас, код Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу |
ји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа како да |
ао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, господ |
воју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још више осоколи, па је погледа озбиљно и одговори: </p> <p |
ок она беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажа |
е и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загон |
два пред њима. </p> <p>Пантовац се још више потуљи, обори главу и некако неодређено махну руко |
— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног и неочекиванога питања. |
ко рђаво протумачише његов израз, и још више што тако оштро исмеваху његове сељанке, чија му је |
S} Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој |
ет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, богме!{S} Сваком |
дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ћ |
о рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p |
пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу још више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти о |
аде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре з |
ћа. </p> <p>— Маџарица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} |
стаде он да заплеће. </p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем исти |
криво... </p> <p>— Остави се залуднице, вјере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разг |
од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвик |
на, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. </p> <p>— То с |
а крај.{S} То ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разум |
виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, д |
, образе, цело тело...{S} Хладна, мокра влага продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, вла |
а и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с |
лска улица претворила се у море блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по кр |
нчевом.{S} Жиле повукле у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две |
како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима |
ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.{S} Носио је вазда доколенице, пов |
ки чиновник, једном речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају.{S} Он није био к |
уке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима за крај рупца, али |
} То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету.{S} Како су мили и драги |
воју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше |
ај који дукат, па ће он то наредити без владике. </p> <p>— Нађи, старче, и кола.{S} Кад је свад |
ма, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кроз малена незаштићена оканц |
избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати.{S} Испи |
, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома |
е даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла завила у свој суморни плашт цео град, као |
уборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу |
астресао загрејане живце...{S} Мрачна и влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрнула својим |
мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, једна погурена старица приђе тој хумци, п |
а није ни била... само се издиже гомила влажне земље...{S} Јадна Јока, како смо лепо живеле.... |
, украј срескога пута, израстао нов хум влажне земље, као једини споменик зликовачких дела. </p |
у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бегунци потрчаше из све снаге, она |
асно зеленило младе траве, која је, као власје на четки, густо избила из земље...{S} Сунце греј |
Тамо не може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна... </p> <p> |
ца. </p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ств |
у коме и власт и хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је, последњом потером, извршила св |
ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па и |
затворити, чим дозна... </p> <p>— Каква власт!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отвор |
једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чис |
неки момци, нарочито Сретен.{S} И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући м |
едузимало.{S} Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да с |
RP18971_C9"> <head>IX</head> <p>Државна власт, после неколико дана, прогласи Ђурицу за хајдука; |
да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету!...« От |
акне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, с друге они, који треба највише да ме чувају... |
и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад и |
> <p>— Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишл |
не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одб |
сле ње настаде обично затишје, у коме и власт и хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је, |
у, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни |
»Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} Истина, он рече |
причини весели путник. </p> <p>Међутим власт, видевши да Ђуричини напади постају све опаснији |
авити јој рану, треба позвати општинску власт и Станкине родитеље, треба видети шта ће са Јовин |
епријатељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимају |
глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али како?...{S} Рецимо |
је вајат и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, |
позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. </p> <p>Сељане |
пропада тако млад узалуд, нека се преда власти.. </p> <p>— Па шта вели он? </p> <p>— Ништа.{S} |
о је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на то |
} Али то није све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Јест, кажем. |
ува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ |
на радознало. </p> <p>— Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе |
а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањује |
за посао, кад треба што ујдурисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже но |
, показујући очима на ону објаву среске власти, која је прикована на судници. </p> <p>— Шта зар |
уричине куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три |
се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо исприч |
она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеле |
ише два извешћа, духовној и полицијској власти.{S} У оба извешћа старац исприча опширно како су |
је куће, па се обрати за помоћ државној власти.{S} Услед тога постаде Ђурици непоуздано и његов |
> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти четири стотине и двадесет! </p> <p>— Тако они ув |
ђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној висини, па су опет они чинили |
колиних очију, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зверова. </p> <p>— Пст, да ниси пи |
прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а по |
у и поји их на једном виру.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом |
половини не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво |
ца, из кога се слеваше хладна планинска вода преко липова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, |
</p> <p>— Батали, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак |
знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ет |
елијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и ш |
е се повеће групе на неколико места, па воде жив разговор. </p> <p>Највећа је гомила народа кра |
уту, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима |
оних наших песама, да се напијем хладне воде са нашега студенца... </p> <p>— Да седнемо у стран |
ред трже се из сна; разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, |
му је само неколико капи хладне бистре воде!...{S} Наједаред, севну му као муња, једна мисао к |
да преко липова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладни |
па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... < |
е време, поче се опорављати.{S} Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неколик |
шта окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа д |
наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и с |
жасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. </p> <p>Погледавши на ону страну, где ј |
дића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођ |
а узбуђена осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, |
о ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити сваш |
ћи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти све кажем? < |
анка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па с |
, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> <p>— Море лако ће |
уку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоко |
а бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам |
овољно. </p> <p>У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни стару, омалену |
чан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подм |
— Која је то? </p> <p>— Нека удовица... води га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напреду |
у се кожа под кошуљом набира. </p> <p>— Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </ |
дубини душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам |
е са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се мор |
пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни о |
да није куд отишао послом.{S} Он ти сад води трговину на своју руку. </p> <p>— Истина? ...{S} М |
оворити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, окренуше обоје низ поље ка Брез |
а.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав са |
тка опази да су ударили оним путем који води право к судници. </p> <p>Пред општинском кућом не |
ештеник. — То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајду |
е присебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не |
и необично иде, као да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, али |
сјати цела околина. </p> <p>На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази |
сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а |
И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољега, проклетница |
Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p>— Остави то! — прекиде га П |
у, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то |
ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио договор са пандурима из среза... </p> <p>— Добро, |
јаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур |
} Незгодно му је што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без |
е вајде, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти ново |
ас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђури |
вљати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хладно и одлучно. — А ето, вел |
ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. </p> <p>— Одистине, |
ру, те их попрска неколико пута хладном водом, па онда полако пређе поток и ступи у поље. </p> |
ако се Станка сагнула, па кваси хладном водом своје вреле, једре образе.{S} Тако се полако изди |
аде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му панду |
им скоком прескочи речицу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним д |
боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо |
ва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а |
е сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> <p>— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћем |
и се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као што то чини учи |
, те са њега сви радници из потеса носе воду.{S} Одатле му падоше у очи неколико раденика у јед |
кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се о |
е и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам |
као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави. < |
на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с н |
ра: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху п |
ичким и другим предузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо без њега ни |
S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док н |
погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти кћери уместо мене... да |
т месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њих |
ао да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кол |
ти далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хи |
а, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест годин |
нима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ неколико дана пада киша над Беог |
дници Палилулци, или вредни и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, именују Банаћанима, и |
д оних дебелих грмова... </p> <p>— Више Војковића кућа, знам...{S} Чекаћу те после заранака.{S} |
е, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. </p> < |
— Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p>— Остави то! — прекиде га Пантовац. |
јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војковцима треба послати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, |
рица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добром вечером, па о |
шљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. </p> <p>— Ми морамо леђа уз дувар — поче један |
у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа.{S} Послуша трен |
је улице.{S} Ђурица је, преко гломазних војничких цокула, носио оне широке сукнене чакшире које |
итујући своје подобности, носио добош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насм |
оји је тек пре неколико месеца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас зб |
, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, к |
аметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао. |
писнуо!...{S} Овде је капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш. </p> <p>Јовове руке, кој |
камена!« — вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а |
д собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један се во |
а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... </p> <p>— А, за т |
чино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући она |
нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, |
мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам га боље, много |
анка у колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен по |
попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица с |
а скрива своје стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао |
Па... готово и боље! </p> <p>— Отпре си волео. </p> <p>— Тхе... тек онако... не знам ни ја.{S} |
ам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми имамо др |
који може онако да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов брак, |
врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко потока, и спаја |
ледати... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је |
је тешко, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он |
цајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, |
>— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Панту? </p> |
ила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пу |
утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја. |
оку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S} Овце, од страха, јурнуше на |
ан трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хла |
исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде |
тивиш, да он не сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је в |
како пролазе они, који раде против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа |
је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из с |
прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу |
жи ова попустљивост и покорност његовој вољи.{S} То беше за њега новина, нешто неочекивано, те |
равља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да |
овијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десн |
, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} К |
ок то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да |
уга напред, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи з |
кама сав, па се могао титрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, море, ономад грдно обрука! — реч |
о што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бог |
је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол; осети се т |
е хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере. </p> <p> |
са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих у |
бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с |
тренутак, један миг.{S} Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори |
и о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су з |
занела је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, зан |
ар, стари полицајац.{S} Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи!{S} Ехе... кажем... — ту се |
нице; привлаче га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још о |
, угледа жандарме како се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегне. </p> <p>— Добр |
у... </p> <p>Прве вратнице на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих прође коњаник.{S} То се Н |
ених, кућица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, |
е, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добави |
басјани кровови кроз густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, н |
едва се распознају у густим шљиварима и воћњацима, белуцају се њихови зидови и црвене обасјани |
гвожђе...{S} Шта је то?...{S} Гвожђе... воштаница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то ј |
робно... у соби светлуца пламичак жуте воштанице, а око њега тамно, нејасно...{S} У ушима зуји |
Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресну палидрвце и упали свећу.{S} Затим изв |
га читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, обрте се младенцима: </p> <p>— Хајде за мном |
о једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано. |
па узбуђеним гласом. </p> <p>Он преноси воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно |
розбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти |
угну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па |
оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричине. </p> < |
кочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, |
, стрепи и од изненаднога полета гладне вране, и од крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у |
већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страхови |
и да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге |
Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник. </p> <p>Наступи |
па труцка и одскаче од седла, по такту вранчева касања...{S} Некаква суморна тежина, некакав и |
{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за мене није |
>— Не смију, богме!{S} Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је с |
ена сам!.... </p> <p>Кључаница шкрипну, врата се отворише и Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који |
вратима...{S} Груну још јачи ударац... врата излетеше, обртоше се и падоше...{S} Грунуше пушке |
а, удари снажном песницом по њима...{S} Врата се затресоше, а ходник потмуло одјекну...{S} Не ч |
ла, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата се почеше отварати...{S} Другови прихватише врата |
е склапају сухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... </p> <p> |
ампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па |
извуче је и полако отвори тешка растова врата...{S} Јово јој нешто рече, навлачећи шареницу на |
а тренутка отворише се према њима друга врата, на којима се указа разбарушена сањива глава.{S} |
с што год на земљи променило.{S} Понека врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара: то бу |
, јер кад се за њим затворе манастирска врата, онда им је сав труд узалудан.{S} После краткога |
де на праг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну |
... — одговори она, затварајући за њима врата. </p> <p>Кад се изређаше она прва питања и узвици |
ди овамо — рече старац и пропусти га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: на |
тоше се и падоше...{S} Грунуше пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пу |
а претрчаше преко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача поч |
ан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p> <p>Митар жандарм, одважан момак, стаде први |
ед кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа |
танову покуша да види јесу ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе за ручицу и подиже цела вр |
ем опет...{S} Отворише се изнутра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговара |
ле неколико тренутака отворише се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. </p> < |
етрча преко дворишта и стаде пред једна врата над степеницама, за која је држала да су на главн |
ај ти ту — рече јој он, па отвори једна врата на ходнику.{S} Истога тренутка отворише се према |
урну их; зашкрипаше испуцана растављена врата и за њима одјекну потмула празнина пусте куће... |
што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше са |
ом капетановим. </p> <p>Како стаде пред врата, удари снажном песницом по њима...{S} Врата се за |
хартију за мене. </p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију |
<p>Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку |
{S} Онда с осталом тројицом станем пред врата и лупнем јако...{S} Не би одговора задуго.{S} Луп |
сав предао.{S} Истога тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и стаде |
S} Варош се буди... </p> <p>Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.{S} С |
се да он проговори, пошто се затворише врата, али се она више не обрте назад...{S} Полако обиђ |
очеше отварати...{S} Другови прихватише врата оздо, понеше их у страну и отворише сасвим...{S} |
неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем с |
ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата. </p> <p>— Отварај брже, хитно је... видиш: жена |
нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред апс |
— објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. </p> <p>Ово последње објашњење као да није ни би |
/p> <p>»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изишла...{S} То би славно |
} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: |
на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти |
дно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p> <p>— Не помињи м |
</p> <p>Радисав откључа браву и отвори врата широм.{S} Кроз ону рупу продираше светлост унутра |
дну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће истерати чељад напоље и држат |
а жена овде!{S} И напослетку, угледавши врата, једним скоком испаде из куће и потрча к првој шу |
ћи се по клизавој подстрешници, дође до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску |
а преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо врата споља! — рече му он тихим гласом. </p> <p>— Закљу |
стаје обичај: чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви |
p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам само који ли је то од његових долијао |
једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драма, |
и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задовољавајући се његовим обичним опхођењем с |
е јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе... »Пази!« — неко викну |
> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде |
полициски да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, |
ешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на |
лавном уласку у канцеларију.{S} То беху врата на ходнику, пред станом капетановим. </p> <p>Како |
олико минута стадоше близу манастирских врата. </p> <p>Замало стиже и Пантовац са Симеоном. </p |
али иза ње беше мртва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше и она изиђе из собе... </p> <p>Учини јо |
м кијамету — — одговори Ђурица. </p> <p>Врата се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна |
о стиже и Пантовац са Симеоном. </p> <p>Врата на уласку у двориште беху затворена, те старац ст |
е мрачно двориште и кроз некаква сниска вратанца ступише у одају.{S} Новица упали свећу и Ђуриц |
товац, као чудећи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говораше: |
н завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, о |
петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.{S} Мало затим прође кроз село г |
а на ноге... </p> <p>Станци прекипе.{S} Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазд |
ко исто, као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га зау |
угурсуз. </p> <p>После неколико минута врати се Мато са секиром у руци.{S} Прилазећи поњавама, |
вде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђуриц |
извршити. </p> <p>Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот |
двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно друштво!.. .{S}А шта ћу |
оворио? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих. </p> <p>— Па знаш... саветовао сам чове |
} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити к |
ри Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих |
а се Ђурица задовољно. </p> <p>У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни |
до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два |
навуче поњаву преко сламнога јастука и врати се за розгу. </p> <p>— Лијепо сам намјестио, као |
им питањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што за мене отуд? — за |
таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. </p> <p>Кад се изр |
оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се о |
>Капетан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се |
прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг. </p> <p>— Па кад му то истиче рок? — запи |
Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, па квит посла — |
о њега се начетили жандарми, који су се вратили с пута. </p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаша, хај |
промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: </p> <p>— Ход |
снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима.{S} Његова необична озбиљност уплаши Ђурицу, зб |
ога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.{S} Да је г |
ад ћу. </p> <p>Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало погу |
лушче са масном запрегачом појави се на вратима. </p> <p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо-хо- |
ана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти |
о слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула старица.{S} Погледа их својим неми |
S} Полако ухвати руком дрвену ручицу на вратима, очекујући неће ли чути страсно кајање љубљеног |
брте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са улице. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вамо под |
је!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред вратима.{S} Прегледа кључаницу — стоји добро... отуд је |
сам луд!« — помисли он, застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. |
а се појави Радисав.{S} Стаде лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, ко |
ћа затресе... »Пази!« — неко викну пред вратима...{S} Груну још јачи ударац... врата излетеше, |
код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. </p> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да |
, ниједнога знака од живота...{S} Приђе вратима и гурну их; зашкрипаше испуцана растављена врат |
то је друго... — одговори он, па приђе вратима, кроз која је ушла Станка, те их закључа и узе |
лушну... не чује се ништа...{S} Приђе к вратима, слуша...{S} Нешто се необично догађа у кући, н |
па обори очи, окрете се и полако пође к вратима...{S} Полако ухвати руком дрвену ручицу на врат |
верењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам где |
тан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p> <p>Радисав откључа браву и отво |
.. о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци |
Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен Ђурица. </p> <p>— |
аваху чељад, напипа кључаницу на кућним вратима, извуче је и полако отвори тешка растова врата. |
бро обузима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио завичају, камо га је снажном силом вукло срце ње |
ли је опасно рањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршу |
же први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује |
ного са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази далеко! </p> <p> |
, и разбојници, знајући тачно кад ће се вратити, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су ишли н |
а би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у т |
сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака н |
тене људе — робија.{S} Кроз њу се можеш вратити слободан. </p> <p>— Онда... ништа!... — рече он |
се стресе од зиме... </p> <p>»Нека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица |
славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне кукуруз. </p> <p>— Сад паре или |
/p> <p>— Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се можеш |
свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Рад |
се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чека курш |
Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, |
Тако... виђећеш.{S} И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему. |
едују. </p> <p>Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да |
отуд женски глас. </p> <p>Побратими се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, |
орову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је |
Истога тренутка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше свога стражара како преско |
сао.{S} Стражарима су одређена места на вратницама дворишта, која ће посести споља и чувати да |
ситна деца са женом редаром. </p> <p>На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица |
ером.{S} Видевши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испали два метка.{S} Коста, који беш |
на коњу испод шљива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледа |
главе, очекујући музару... </p> <p>Прве вратнице на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих про |
знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло |
аје.{S} Остало друштво заузело је друге вратнице, па једни чекају уговорени знак да упадну у ку |
ађено високом тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређени за стражаре само она два млади |
е на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа Милета с |
не стаде, не предахну...{S} Прође кроз вратнице на огради, претрча преко дворишта и стаде пред |
цеви.{S} Не размишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом у |
Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свог |
непрестано чини да му је непријатељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт дознаде за цео догађај |
} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? </p> <p>— |
међу прстима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне стра |
је благим гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска пут |
главе ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« — помисл |
кроз њих прође коњаник.{S} То се Никола враћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше главе ослушку |
едне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. </p> <p>После свога необична венчања Ђурица |
прошло доба малога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с празним судовима, па удари опет преко з |
</p> <p>— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, мож |
ом прижељкивању, па се растану; и он се враћа срећан, задовољан, опијен слашћу љубави, не брину |
ичан, непокретан... </p> <p>»Шта се ово враћа светло, слатко?...{S} Гле, слободно се дише!...{S |
ајају у засебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> <p>Тамо |
да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима. |
а њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице. </p> <p>— Па...шта велиш?... </p> <p |
id="SRP18971_C24"> <head>XXIV</head> <p>Враћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, гд |
која је нешто оговарала његову Станку, враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, п |
вожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к њему и изру |
има Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам имао одједном, нити с |
то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања. </p> <p>— Славе ти, шта каже, какав и |
е, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав |
Станкин.{S} Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељака |
што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад ти знаш как |
о да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си |
вачкога вересијаша из Београда, који се враћаше с пута по југозападним окрузима.{S} Ђурица га п |
тра длета... </p> <p>»А знам... хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде му поглед на једну |
мућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се отимала од немаштине и гла |
азлични.{S} То су жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — узвикну кмет одједном, издво |
како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. </p |
рита, која беше обрасла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше Станка, погледа |
на!...{S} Како се тамни!... </p> <p>— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </p> |
жури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Пајића.{S} Разг |
му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командовао неограни |
аба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи |
амучио! </p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би св |
се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну |
јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући даље заповести.{S |
кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ј |
ад немам друга посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја |
<p>— Зар ти остави хајдуковање, па сад вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући се као |
епоуздано и његово село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га по |
а јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље догов |
вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од његове намере не м |
вако... ни у Београду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме |
ла, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући |
{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.{S} Чичу питај... </p> <p>После таква дочека Вуј |
бро познати земљорадници Палилулци, или вредни и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, име |
а, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност. </p> <p>Одмарајући се на слами, стаде да разг |
орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, д |
потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казна Божја за оне, који |
чи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </p> <p>Ст |
а, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја |
ој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, |
обро загрејана, од чега сва собица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станка га |
више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не |
...{S} И одједном потекоше из очију две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле |
а сагнула, па кваси хладном водом своје вреле, једре образе.{S} Тако се полако издиже, изиђе из |
{S} Топи се радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе...{S} То је било онда о повратку, |
вљена у помрчину, отворених, осушених и врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче с |
де си, лисната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас се зажелео!... </ |
, над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладов |
латка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос |
/p> <p>...{S}Из груди опет полази нешто врело и необично... јури кроз грло, али не застаје... и |
— одговори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </p> <p>— Па како ћемо, кад не |
, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, |
зовцу. </p> <p>Ђурица је још раније, за време првих састанака, упознао Станку са својим хајдучк |
то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти наше |
срескоме месту.{S} Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p |
.{S} Само што пре, само да се стигне на време!...{S} Наишла је на утрвен, насут пут, прелазила |
журила сам се много, само да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо испричај... то што с |
чекам згодно време. </p> <p>— Кад буде време само ми јави. </p> <p>Пријатељи се руковаше и рас |
радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена |
адуго... </p> <p>Али, пролежавши подуже време, поче се опорављати.{S} Сети се воде, јер осећаше |
се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га до |
ијим човеком...{S} Та он је, у последње време, могао разговарати само с онима, који га чувају.. |
<p>Уђе капетан у собу...{S} У последње време, нарочито откад је доведен из суда, променили су |
/p> <p>Пролазе минути и часови, протиче време тихо, нечујно...{S} Примичу се последњи тренуци.. |
ничаво, како је он сам очекивао.{S} Али време протицаше брзо... </p> <p>Одједном, кад сунце изг |
за лепим женским светом.{S} Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изм |
лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало... </p> <p>...{S}Ћути хајдук у мрачној ј |
то се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше |
{S} У таквој неизвесности прође му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека |
.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а |
та радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> <p>— |
тио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад д |
д изврши око подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише д |
о и нашô сам прилику, само чекам згодно време. </p> <p>— Кад буде време само ми јави. </p> <p>П |
...« </p> <p>И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњи слободни живот, кад се |
а разбуди успавана послушника.{S} За то време Радован исприча Ђурици како је једва приморао кал |
без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у пот |
о век!...{S} Шта се чуда починило за то време...{S} Наживело се, настраховало се, намучило се.. |
пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Па |
е о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне крушке |
ури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном б |
посетиоци ове каване, увек у једно исто време, одвајају у засебну собу, откуда се више не враћа |
е меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је много м |
као стидећи се своје слабости, и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, који га |
га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!... </ |
је сав труд узалудан.{S} После краткога времена зачуше пред собом певање црквених песама.{S} То |
вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с |
ише од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о |
падамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка |
ега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљање. </p> <p>— Да се одметнем? — прош |
као нешто што је још далеко... има још времена...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, |
је већ изгубио сваки приближан рачун о времену... </p> <p>Наједаред зачу се тихо, као сан, као |
ћи да прекрати непријатан спор у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак. </p> <p>Сви тр |
сних, тамних, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Само п |
он одједанпут излети кроз прозор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се |
ача, прескаче преко поточића, јендека и врзина...{S} Ђурица то исто чини, не престајући звонити |
аестак корака од њега.{S} Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео |
м и срџбом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком... </p> |
ше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђе |
тренутак.{S} Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два |
ок, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток... </p> <p>Протрча |
потес и село...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо кој |
у грозничавом надању...{S} Све се роји, ври... без реда, без свезе... </p> <p>Пролазе минути и |
стаде као окамењена... </p> <p>....{S} Ври у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји |
врата, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пуши се... као у паклу!...{S} Ђурица обрте |
заигра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> < |
lestone unit="subSection" /> <p>А варош ври од нестрпљења... </p> <p>Капетан је напослетку доби |
ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти кажем... </p> <p>Ђури |
, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p>Разговорише се још о зимов |
та утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже |
аман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав к |
м. </p> <p>У кући се разлеже страховито врискање.{S} Ђорђе сав претрну, па одлучно проговори: < |
ети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога на |
има, који севаху према сунцу, па скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока претрча двор |
... </p> <p>— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. </p> <p>Пантовац, који гото |
оме и лупи по тврдим костима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а |
вера, па види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога |
смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте |
занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека. |
са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши свога љуби |
ти крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се кра |
еда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првога посла, само да га придобијем |
девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Разлило |
као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно скиде капу, смерно приђе руци свештенико |
енија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Р |
акад враћао кући.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налаз |
м.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} При |
>Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.{S} |
Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. </p> <p>Она под |
ђе до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена... </ |
Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. </p> <p>— Она је, убијена!... — повикаше друг |
други. </p> <p>Капетан и Митар приђоше врљикама.{S} Пред њима лежаше Станка, обрнута лицем к з |
бори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито |
на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> < |
киру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно виде |
обору.{S} Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{S} С |
м, као ветром понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоумећи, не размишљајући више о своме пл |
и угледаше свога стражара како прескочи врљике и побеже кроз кукуруз.{S} Дадоше знак онима у ку |
едајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе у |
курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај дру |
се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, знаш о |
Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица пристаде. |
како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канд |
је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и у опште нечега, што се Ђури |
оку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац.{S} Слуге зором |
акве препреке.{S} Марко се само чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се |
ц не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. </p> <p |
ала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у врућици... </p> <p>После поноћи стиже пред среску кућу. |
врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За јеч |
на група, из које вире пушке окренуте у врх...{S} Још неколико тренутака... и сад се види како |
ђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака. </p> <p>Полицајац, онако од прилике |
Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убиј |
а заклона.{S} Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да |
уго што је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може |
е у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грањ |
р хладан планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца заб |
а истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планински... развлачи се она прва бледа светлост |
па лед с окорела злобом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и је |
есец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, д |
, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! — узв |
рно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две провалије.{S} Више сас |
се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљам |
да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије... </p> <p>Са таквим појмовима о мор |
ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер могао је |
вом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет.{S} Онај сиромашак сео под запис, оборио глав |
радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
о томе разговарати: ја такве ствари не вршим без њега. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што ми |
. </p> <p>— Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог у |
мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, ако прис |
Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за т |
човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао.{S} Због те његове плаховите одважности, В |
ни совре ни племена.{S} Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, ста |
а.{S} Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села?{S} Зато, што их родитељи нису учили да |
лета, дебелом хартијом, пенџерлијом.{S} Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, |
огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погинути.{S} Како је |
удовима. </p> <p>Ђурица плану и погледа Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се п |
те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чистини испод куће: сео на један брешчић, па гл |
дговори Ђурица, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама. </p> <p>Старац, још снажан, поч |
д ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј н |
ити! </p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зн |
говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је о |
час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој кући. </p> < |
ете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њ |
а се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. </p> <p>Реко |
дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцниј |
момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спавати. </p> <p>»А најпа |
, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се жив |
зјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало од оних пара; треба |
и му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склониште.{S} У свој |
но, да одједном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док ради |
III</head> <p>Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} Старац |
вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за рук |
еше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа после |
оже, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу |
де против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак учиниле њ |
других страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих је било без |
лиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он сам... </p> <p>— А ј |
и. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама де |
/p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто ду |
иље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— |
у себи раније, пре него што је и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о свему; кад |
Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити п |
ад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друк |
главу и плашљиво запита: </p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони |
казуј шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш са |
p>— Па... шта ради Вујо? </p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> |
и у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да се подвоји |
ца и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их задржа. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању з |
>Угледавши човека где му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам |
људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човека, који је имао на сваки начи |
те он ућута. </p> <p>Кад сви поседаше, Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста је било чекања, тре |
неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви траже... није један... </p> <p>— Та који су т |
де Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састави |
S} Због те његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су |
и продужи пут. </p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера |
к својој кући. </p> <p>...{S} Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица |
крене за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Вујо није оклевао.{S} Истога дана, кад изиђе наредба за |
</p> <p>Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«. </p> <p>— Де |
анкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде испод грмова и |
да радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао |
а на троножац. </p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата тргов |
чешући потиљак. </p> <p>— Потера!...{S} Вујо послао овога... — одговори Јово. </p> <p>— Казао т |
м.{S} Шта ли је са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не |
о, са нама? </p> <p>— Па... морам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај о |
вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих љ |
ве досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их |
оје га не остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим из |
недеље дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, з |
и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уве |
вече Радован стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се |
ви ћутаху, очекујући даље заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Од |
рати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо |
ећ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло д |
сле овога изиђоше обојица к друштву.{S} Вујо им раздаде свима потребно оружје, муницију и храну |
срећи, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову |
S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. </p> < |
обори главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да |
де ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом. </p> <p>К |
суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су |
да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... </p> <p>Ђури |
} За тренут ока нестаде га... </p> <p>— Вујо! — зачу се глас испред куће. </p> <p>Ђурица познад |
ица, познавши Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој гл |
окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на но |
ад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћ |
ца уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде према Ђур |
адостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад |
, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да пр |
о, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и |
ли о даљим својим корацима... </p> <p>А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљење |
и Ђурица, мењајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зину од чуда. </p> <p>— Хајдуци немају никаква пос |
<p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђурица |
м — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте се одмах |
уд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добр |
p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја ње |
така, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни орга |
е Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?...{S} Све |
ичу питај... </p> <p>После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала с |
се изласку... </p> <p>— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, |
гућност за предају. </p> <p>Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав на |
уди Јово?{S} Кажи ми слободно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва. </p> <p>— |
вереник. </p> <p>— Нађе ли га? — запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да може. </p> <p>— Добро.{S |
пружајући руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осме |
ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини |
у.{S} Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строжији тон.{S |
е. </p> <p>»Погреших што слагах — стаде Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а |
имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, за невољу?...{S} Хоћу полудети |
једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се пожурио!{S} Та |
го време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито падаше у о |
ого поузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно ве |
пенсионованим писарем.{S} Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче са ма |
ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, сам |
товац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџију усред бе |
је му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој с |
а њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} |
а мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га сти |
е...{S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на хо |
Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета |
ајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива |
Ти си се, море, негде наквасио! — рече Вујо, погледавши га мало боље. </p> <p>— Од муке, мој с |
<p>— Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити по |
ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву д |
Беспослица!{S} Какво венчање... — рече Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> |
полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде |
а се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. </p> <p>Ђурица га погледа |
и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> |
о сат. </p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, наш |
можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. </p> |
но... </p> <p>— Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под |
} Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. </p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта |
арјаша. </p> <p>— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао |
одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се |
е привлачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је њега привлачио, али чиме?...{S} Својом тајанств |
вља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим зно |
имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради Вујо? </p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти |
да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Само нека г |
преми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед |
ина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му |
мо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу ради |
е Вују. </p> <p>— Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад м |
. </p> <p>— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица |
p>— Има нешто... биће, биће! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стиг |
о у манастир.{S} Хо-хо-хо... — одговори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине пита |
ако вели. </p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из јед |
</p> <p>— Калауз из Паланке — одговори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да лучи свиње. </p> <p> |
сао требају ми поуздани људи — одговори Вујо одсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу. |
остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. </p> <p>— М |
с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. </p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде пр |
</p> <p>— Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет д |
а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овде неуспех! </p> <p>Ђуриц |
ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!...« </p> <p>Неколик |
урисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, па ко |
ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за |
а ноћи, неко лупну на прозор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и |
а стотине... </p> <p>— Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега досад пет |
дем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{ |
ширених очију. </p> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце |
а ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са |
твари код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику крив |
а! окови!...{S} Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па |
пакосник неће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо?...{S} Шта он ради? </p> <p>— Састајала сам се са |
а пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима. </p> <p |
е, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p |
</p> <p>— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што п |
о!{S} Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох — одгов |
и. </p> <p>— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први |
доше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, те сад изгле |
— Тако, соколе, то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми пр |
о за тебе. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад ј |
едно: треба добро отворити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глав |
вега, јер познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, |
S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промис |
аносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство и |
ње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« |
Старче, кажем ти, купи сватове! </p> <p>Вујо слеже раменима, па одговори: </p> <p>— Чините, нап |
дао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранц |
ну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више онога грознога погледа, који с |
број то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши |
старце, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} Надао се каквој неприлици, а ов |
и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> |
шуме отегнуто, јасно звиждање. </p> <p>Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из |
кроз прозорче и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад м |
ори Ђурица и оде журно из куће. </p> <p>Вујо задржа Радована. </p> <p>— Чујеш, мени се ово не с |
има.....{S} У Београду највише. </p> <p>Вујо се изненади, то му се познало на лицу, по коме пад |
због чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. </p> <p>— Тако, сокол |
одјури за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита |
еди ту. </p> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе. </p> |
обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На кленовичкој реци Ђурица се од |
огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S} Требало је одмах пресећи о |
а смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја |
о, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за |
едан човек, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца, младића. </p> <p>— Шта је? — запита Ђур |
оваца.{S} Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад |
д ти овде? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те зове да идеш право ње |
сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова прис |
ву жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постој |
мислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да чека.{S} Зб |
спред куће. </p> <p>Ђурица познаде глас Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — викну о |
вам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо ск |
ти...{S} Ја јесам позаимао готово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али толике |
но, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека о |
талога му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али много поузданије и корисније но што г |
непрекиднога јурења целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у један у |
и очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко је то прошао? — запита Ђурица бла |
за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тр |
nit="subSection" /> <p>Кад Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му црте с |
Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се в |
у похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступ |
узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а |
де и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, окрен |
није хтео после похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно |
скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разне стране) пре |
<p>Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости својој Вујо представљаше |
свих људи, највише имао респекта према Вују.{S} Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и |
јаће му од похара много више, но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио после прве |
теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива била! — одговори Вујо и погледа је |
но. </p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} |
— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је прав |
и је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Сл |
м својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо.{S} Случај |
олића.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па се онда и он наме |
таде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао....{S} Вечито му је ов |
окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се изв |
хајдучким животом, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, дош |
<p>— Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да |
би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сре |
нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују се разведри лице, примаче се постељи, па седе. </p |
а да носим мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одговори обичним гласом: </p> <p> |
х, па макар сву земљу преврнуо. </p> <p>Вују севнуше очи задовољно. </p> <p>— Што ће ти сад пар |
отражим од Маринка на вересију. </p> <p>Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри св |
укусно јело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се |
Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре не |
атио завичају, камо га је снажном силом вукло срце његово. </p> <p>Упамтио је последњи Новичин |
како изгледа то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да ли |
ога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између дв |
е, шљепкајући по блату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној, замешеној и расплинулој |
е улице, носила халине од неке загасите вунене тканине. </p> <p>— Чудо се ниси опет напио? — ре |
учне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио |
стиднога. </p> <p>— Удовица зар?...{S} Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме.. |
и на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих |
то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора |
т, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... па оп |
д изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога себе. |
змеђу две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тра |
еле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква |
да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да вид |
А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, |
а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још ужасније, и он некако механички, |
јући се и сама. </p> <p>— Ђурица, слава га убила! </p> <p>Станки застаде осмех у половини, као |
ако... </p> <p>— Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница |
чекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се |
обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. </p> <p>— Стој!...{S} Пуца |
е дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он је крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна |
у, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неопи |
ако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као |
Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где.. |
Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз к |
на добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он са |
вне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све в |
ади морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди позове к себи. </p> <p>Сунце се |
и ми, попо!... — шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрост |
е, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од њега.{S} Најзад с |
од њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </ |
рицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по се |
ља...{S} Опазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> |
!... </p> <p>»Али како ћу сад?...{S} Да га убијем својом руком... не могу, нећу...{S} Тако би с |
ишта.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи н |
е ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </ |
е младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после ве |
.{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула б |
от бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невоља |
оше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... |
је тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад’, |
бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш т |
ма као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком |
али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман Ђурица плану |
остају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима селима одредише се чувари, к |
но осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена |
се сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још |
ма за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек |
и пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и досе |
а га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. </p> |
тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима.{S} Најпре |
} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опе |
зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све леп |
ко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да |
же пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледавши случајно у двориште, угледа |
ц испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у |
је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У такви |
идобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео |
p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће |
, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} |
ри друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капетан |
твац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и закопају. </p> <p>Увече је, украј среск |
еће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са столице |
ране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу |
ете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидевши од љутине и |
<p>Свештеник га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њи |
Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе М |
; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што више може. |
маш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Уб |
уруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, болан, још |
смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољуб |
, једнако крстари по селу, с намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изнена |
човека, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу с |
егне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да |
ац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред очима |
емо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећа |
какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избег |
своје стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да |
воју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђаше невесео, замиш |
па после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица г |
ло много од овога првога посла, само да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда ће |
у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао |
Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гледа |
испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучност, која је расла |
њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепашћена, кад угледа наслоњене пу |
сто. </p> <p>— Кога? </p> <p>— Мучно да га знаш.{S} Једнога младића из Лукавице.{S} Њега он, чи |
да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме кори |
нка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповерењем |
види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа гово |
ла добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смел |
S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спа |
оздени ланац на ногама. </p> <p>Савлада га пиће сасвим... </p> <p>Жандарми се испретураше по со |
дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху говор о |
под суднице и закључаше... </p> <p>Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... |
и га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!. |
брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу |
срца, које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болно, мученички... па обори очи |
p> <p>Станка стеже зубима усну, погледа га некако у косо, необично... и тај поглед не обећаваше |
ине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне |
ко ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. </p> <p>Неко н |
ко, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. </p> <p>— Море, много је то: неће сваки струк |
>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{ |
укаво. </p> <p>Ђурица застаде и погледа га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ј |
е према девојци, која се трже и погледа га зачуђено. </p> <p>— Зар си још овде? — запита она, п |
ореваху....{S} Она се исправи и погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер |
p>Станка се прену, рашири очи и погледа га зачуђена. </p> <p>— Зар баш тако,? — рече му загушен |
ујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p> <p>— Не помињи ми то, молим те.{S} Хтео |
жи ми слободно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва. </p> <p>— Што?...{S} Шта |
тогод на мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. |
обом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не м |
олубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво. </p> <p>Ђурица застаде и погледа га право у |
/p> <p>— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казн |
па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, |
ебра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? </p> <p>— С |
а и узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па от |
вини не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запит |
натичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </p> <p>Пролазе сељани, п |
гне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. </ |
а ћеш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, зн |
ара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговор |
га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајн |
гови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту искочи |
је он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела досад погледати, сад се разговара са њим |
је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и заклонила својим моћним зеленим покрив |
страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постеље... </p> <p>Звекет ла |
око себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајник. </p> <p>— Стале, тако т |
друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом надању...{S} Све се ро |
лакомислено ступао на кобну стазу, која га доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо жи |
аде му поглед на једну младу жену, која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} |
То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се напл |
воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се забавља, само нека њу во |
ка. </p> <p>Хм, опет то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи та |
диш како он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... </p> <p>— |
оће да буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првога посла, |
тео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? </p> <p>— Р |
ко, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини. |
па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{ |
и одведе је право својој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога ј |
ло дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Д |
<p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станка га једним тренутком погледа, па опет обори очи, гледају |
шта се збива у души његовој.{S} Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је |
беше за Станку повољно. </p> <p>Станка га само погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да |
бро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе позна |
е он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова новина и ове, како њему изглед |
аву, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као за |
нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... обула му нове црвене ишаране чара |
S} Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се |
ену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви трој |
, да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисл |
а, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили с |
и пред собом неку нејасну наду, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца љ |
е ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, |
кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. » |
и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о св |
отребан јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују з |
. — одговори он и поцрвене. </p> <p>Она га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: ка |
сказати цело своје осећање. </p> <p>Она га погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем погле |
данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми |
општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </p> <p>— Ко то каже? </ |
ино.{S} Дохватише се печена јагњета, па га стадоше заливати старом румеником... </p> <p>Ђурица |
Митар с једним пандуром, те устаде, па га одведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S |
такло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p>— Једном се мре!... — поно |
савши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо |
плашт цео град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с пр |
вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђ |
епим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па га запита: </p> <p>— Што ће ти толике паре? </p> <p>— Т |
сном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива...{S} Узима попину руку и два пут је љуби... |
S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> <p>— Не помињи зл |
> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p> <p>Ђурица и |
ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p> <p>Стан |
у одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му при |
зебњом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га |
осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, |
го... </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пита га Добросав. </p> <p>— Не могу, ништа не могу...{S} Спа |
/p> <p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђури |
а. </p> <p>— Чији си ти, море? — запита га старац. </p> <p>— Зар ме не познајеш, газда Јанко?{S |
самога Сима. </p> <p>— Има ли? — запита га лагано. </p> <p>— Милутин иде сутра у Жабаре да капа |
се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. </p> <p>— Богме јесте; излудих од муке — одгов |
/p> <p>— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и притворновеселим гласом. </p> |
енађен. </p> <p>— Камо ти Симо? — упита га још на ходу. </p> <p>— Отишао је кући — одговори Ђур |
</p> <p>— Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш! </p> <p>Истога тренутка искочи, као звер разј |
... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао. |
тави друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> <p>— |
ута по југозападним окрузима.{S} Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динара. </p> |
овори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му се подиже |
дижући рам са хартијом. </p> <p>Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — |
А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радисав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, з |
огледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Доброса |
де к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови о |
<p>Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш |
еш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко лице |
у, којом се долази до манастира.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред с |
не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам |
.. сјајно, светло, слатко...{S} И никад га више не одведоше цркви и не причестише. </p> <p>— Је |
чекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом страховитом тежин |
а и прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа м |
дуги, досадни, тешки... </p> <p>Једаред га, преко обичаја, посети Тима, рано у зору.{S} Беху пр |
<p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Стан |
ао је постати други човек.{S} Али такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте г |
, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши на м |
. </p> <p>Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек што |
од Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— |
, дваред...{S} И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Настаде необична граја.{S} |
траг к шуми...{S} За тренут ока нестаде га... </p> <p>— Вујо! — зачу се глас испред куће. </p> |
а тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то говорио? — запита |
о — одговори онај из помрчине и нестаде га. </p> <p>Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се |
кама.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га испред Николиних очију, а он се осети усамљен, у вла |
з врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — викну Станка неколико пу |
чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати |
шно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију. </ |
собу и смејући се гласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, са |
уђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући. |
аш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. </p> <p>Сви ућуташе, осећа |
ковце... </p> <p>— Остави то! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p> |
Петар... </p> <p>— У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су |
... </p> <p>— Добро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само |
.. </p> <p>— Колико ти треба? — прекиде га Јанко одсечно. </p> <p>— Пет стотина дуката. </p> <p |
ид... </p> <p>— Који Радисав? — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ваљад’? </ |
<p>— Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом. </p> <p |
ам шта ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. </p> <p>...{S} Међ |
сле тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће |
а удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав... </p> <p>Убице се окретош |
ивео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је |
вора на то питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— |
еко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљање. </p |
дима нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну целим телом... </p> <p>— Овамо!... — Викн |
не у грлу... нешто му ипак смета, стеже га...{S} За песму треба да се отвори и раздрага цело ср |
прсте...{S} Старцу тешко дисати, стеже га младић као кљештима...{S} Најзад се некако дохвати п |
а, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама. </p> <p>Старац, још снажан, поче да се отима |
боди од Станке, прискочи старцу и стеже га својим снажним рукама, као утегом.{S} Станка им приђ |
охвати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе ст |
S} Једва се сети револвера...{S} Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде...{S} |
спустише му дугачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо |
н осуду, Ђурици заклецаше колена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па |
де у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га неописан страх од самоће, од себе сама и од онога ве |
кући.{S} Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено напуште |
ах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе |
и могу по вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да в |
Сад је био присебнији и одлучнији, није га потресла проливена крв: напротив, он се спремао да с |
а из Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових поз |
ј новац не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двес |
лако извуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! |
ш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему половину од добити |
глед миловала још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покошене зелене ливаде, по |
коме он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућ |
ук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела |
<p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> < |
нио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао |
убок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљ |
Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... |
од бола у лактовима. </p> <p>— Изведите га напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одре |
му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, |
ерем — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте се одм |
г, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја... </p> <p>Живео ј |
} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим земљам |
рно: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише одл |
старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао.{S} Због те његове |
а се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа |
воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су |
љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама |
вши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на поље. </p> <p>Ист |
не иде.{S} После неколико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата |
S} Нека беспредметна радозналост повуче га тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ ку |
Заносна ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно ист |
а, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га |
а се спасава од велике хајке.{S} Вараше га куцање рођенога срца или пиштање уха.{S} Одједаред з |
се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше до места; спустише га више коца.. |
арми одмах скидоше Пантовца и простреше га по зеленој ледини.{S} Народ се окупи уоколо. </p> <p |
а сунца!... </p> <p>Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане.{S} Устаде са сл |
а одведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S} Занесе се и заспа одмах... </p> <p>...{ |
а на рукама и однеше до места; спустише га више коца... </p> <p>— Ево ти куће...{S} Исправи се |
и му загушеним гласом. </p> <p>Подигоше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, |
вој положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положајем осигура себи и своме дру |
рили од њега...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На |
већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливени, сам |
А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрес |
зна како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по изгледу, |
е....{S} Има ли он својих људи, који би га светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он чат |
омака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у |
но дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако б |
па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и свак |
сред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико рад |
е он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: у |
згрудвало, смешало, следило...{S} Дави га и притискује она црна, најстрашнија мисао, коју ника |
</p> <p>— Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} От |
/p> <p>— Добро јутро, момче! — поздрави га писар. </p> <p>Ђурица прекорачи праг, па стаде журно |
ознаде глас Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу |
младићу, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели |
— Куд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Д |
са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радознало, необично; чак се опажа саучешће н |
а, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у њег |
око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега |
рдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љу |
ош? </p> <p>Чиновник плану.{S} Изненади га толика дрскост.{S} Био је уверен у несумњиви успех, |
свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. </p> <p>— Није то — рече пи |
а је то? </p> <p>— Нека удовица... води га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напредује. < |
кожа под кошуљом набира. </p> <p>— Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </p> <p |
едам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! </p> <p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запи |
p> <p>Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће |
авлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дв |
ад ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лак |
у собу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало хајдукуј |
вача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те |
нађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у стран |
која му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково |
е, могао разговарати само с онима, који га чувају... </p> <p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко |
ече он креснувши оком на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби оста |
езусловна, ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни погледали.{S} Он није забора |
ерено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.{S} Познаде главн |
<p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вуј |
обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо б |
длежући душевном и физичком умору, који га је савладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па не брини! — |
им је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из |
то каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. </p> <p>— Хајде, вала; једном се мре! — |
бом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне. |
ли се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни по |
у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад открива |
Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{ |
де..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, |
њега онај повереник. </p> <p>— Нађе ли га? — запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да може. </p> |
је да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су |
не беше никаква неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да не п |
јде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: </p> <p>— Нису још гледали |
и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. </p> <p>— Како?{S} Кога то? — запита Ђ |
рица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу и |
наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са |
..{S} И Ђурица пође једној постељи, али га издадоше ноге...{S} Поможе му Митар с једним пандуро |
ећање, коме се само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисл |
о веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, |
гледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао: < |
стајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што |
..{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{S} С |
икну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се |
о да ће извршити бар једно убиство; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његов |
е био на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је ов |
и или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— |
је оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац... наместили се људи, пружили пушке и чекај |
ну: сви су му се потчињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила |
ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештен |
та је било. </p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S |
су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражови |
и ортачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава з |
а који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} Дед |
, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: </ |
необична озбиљност уплаши Ђурицу, збуни га, те не умеде одговорити на поздрав, ни понудити гост |
уричина глава.{S} Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде м |
ка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. </p> <p>Радован плану, севнуше му очи |
псова светињу, па завитла ножем и удари га по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он |
уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом приликом разговараху се девојке о |
очи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза му њиме руке |
. </p> <p>Пантовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевш |
рзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у груди.{S} Осети само како нож удари |
аљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта мис |
леда Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p> <p>— Послао с |
а од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Крстоноше застају код за |
да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на |
брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за |
а, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова дев |
{S} Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши у неприли |
и он нехотично извуче цео рам и испусти га. </p> <p>— Предај се! — викну једна глава, и челична |
у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га права истина, коју му Станка рече, и на коју он не м |
ц при уласку му. </p> <p>Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, |
што су му сад руке слободне.{S} Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не мог |
. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јага |
целога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели п |
>Пантовац, као чудећи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говора |
Овамо!... — Викну Митар, притискивајући га грудима и стежући му руке... </p> <p>Попадоше на њег |
</p> <p>— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена |
воју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђурица се свакад збуњ |
ики свет!... — виче му Митар, скидајући га с кола. </p> <p>— Свет...{S} Шта свет! ... — одговар |
, отресајући печен кукуруз и завијајући га у зелену шашу.{S} Мало затим зашушта кукурузовина пр |
љак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда вол |
хајдукујеш? — рече старац, посматрајући га озбиљно и радознало. </p> <p>— Тсс... шта ћу — прому |
гибох, браћо, не дајте! </p> <p>Хајдуци га прихватише и за неколико секунада сјурише се у поток |
е живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне |
р си још овде? — запита она, погледавши га право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — |
негде наквасио! — рече Вујо, погледавши га мало боље. </p> <p>— Од муке, мој старче, није од за |
— одговори она збуњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђу |
не проговоривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у |
издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста |
слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. </p> <p>— Ш |
Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он се одлучи. </p> <p>— Ђуро, зна |
и се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца престад |
воји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душмани |
тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са поха |
Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату.{ |
е су ми повезане очи. </p> <p>Свештеник га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главниј |
аше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самог |
којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и |
реполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити |
олела сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам све што је он |
лим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него |
прикрада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечер |
ну: </p> <p>— То није ништа... само сам га ровашио...{S} Зар је то разбојништво?... </p> <p>— Е |
е озго. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта... </p> <p>— Кажу да с |
стој ствари десети пут... </p> <p>»Смем га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако су га |
али га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти |
сам, па не могу сам... </p> <p>Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркв |
, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. </p> <p>Изјутра, кад пођоше, Ђу |
гледа то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на л |
столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакри |
е сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. |
е би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли |
е Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо... |
дници, а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јес |
ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непознату му до сад снагу сам |
гледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једн |
ре махни ме.{S} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини сумњив... па одох раниј |
мене криви за Пантовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми |
на све стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село |
намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изненади.{S} Сматрао је своје село |
код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше |
, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стај |
ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна, н |
шило...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао кли |
ном и — како му сад изгледаше — смлавио га, уништио...{S} Није могао да се прибере задуго... </ |
оду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да се подвојимо: ј |
ог те његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз |
лучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба м |
, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу |
ри за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита он бо |
— Погинуо је. </p> <p>— Како! ...{S} Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај |
егове рачуне нико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и как |
апита Станка радознало. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се |
ваљад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела. </p> <p> |
мо један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударит |
као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.{S |
овицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши? </p> <p>— Јесте, |
акажено лице зликовчево. </p> <p>— Како га је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ. </p> |
га носили на крстоношама« — осећа како га обузима стид, ужас. </p> <p>— Ђуро, пољуби овај свет |
а што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриг |
нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. < |
Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким страш |
па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога |
, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену за леђ |
онакав, какви су остали људи.{S} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди |
Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом за |
</p> <p>Ђурица се вратио завичају, камо га је снажном силом вукло срце његово. </p> <p>Упамтио |
и сад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то био |
многе људе упропастио и побио.{S} Само га се чувај... </p> <p>— Знам ја то, нано, одавно.{S} З |
у, умео да прикрије ту особину.{S} Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које |
а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отп |
гледу саучешће... </p> <p>— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — реч |
} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носили на крстоношама« — осећа како га обузима стид, |
ћи се. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} Ено га у дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће му на |
тати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуд |
односи укусно јело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не |
а.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмереније. </ |
о, по коме се сви управљају.{S} Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.{S} И да н |
у се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђурица, схватајући п |
три пут куповали сведоке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се |
м, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да с |
а до оне тамне, неразговетне слике, што га и сад необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у г |
..{S} Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, |
слободан... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако о |
у год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио.{S} Ниј |
ену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећ |
— Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их сам по |
уди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије.{S} |
али много поузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потре |
реже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Ј |
село и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити лево |
p>— Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне |
</p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја |
трах, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. </p> <p>— Па |
ежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри |
иваху други неповољни гласови.{S} Писар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта у |
и доктори скупи као ваши. </p> <p>Писар га прекиде: </p> <p>— Хајде, продужи посао. </p> <p>— С |
е никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже.{S} Тиме му одузе могућност д |
уката, само остави са собом Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад окретоше подножјем Венч |
</p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p> <p>— |
машући њоме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без поздрава: </p> <p>— Где ти је мајка? </p> |
овац. </p> <p>Он подиже новчаник и опет га пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све то време гледаш |
ица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу.. |
ара слободно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да |
— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дука |
али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право кажеш: мари ти он за њине претње |
илику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен.{S} И |
а вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: </p> <p>— Ходи дер ближе, момче! </p> <p>Ђурица уст |
овну га полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, |
<p>После пола часа Мато устаде и зовну га полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну га он неколико пута, |
се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није |
пружену руку, дохвати револвер и обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зли |
ешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђуриц |
авача почиње дизати, притрча и притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и |
/p> <p>Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе |
а за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо у |
ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему |
и јучерашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као што |
изгледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момци.{S} Плашио их је највише њег |
нике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и услугама, обавезивали и |
и се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали свакога часа, или око њива, или око студенац |
асаху на коњима три жандарма.{S} Они су га опазили раније, то је јасно, јер се један одвојио и |
закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, |
извешћа старац исприча опширно како су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венч |
/p> <p>— Како то хајдук?...{S} Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио? — запита он |
ађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, |
кавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, |
азгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну нек |
Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут како се јуначки држи. »К |
знајући тачно кад ће се вратити, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су ишли на поуздану добит |
пружених ногу, мртав Пантовац.{S} Страх га беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на м |
Не, кумим те Богом... </p> <p>Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се |
а — поче овај отезати. </p> <p>Пантовац га пресече очима, те он ућута. </p> <p>Кад сви поседаше |
ће учитељ имати највише право.{S} Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} |
мађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што |
у, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« |
Ђурица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ваљад’? </p> <p>— Како, зар је он... </p> <p>— Хе, м |
огме ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одати. </ |
метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јад |
кију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће б |
уку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде...{S} Пуче |
ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!... </p> <p>— Не брини, за минут ће бити готово |
ром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће д |
у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Станка ври |
ра, убадала се, убијала ногу непажљивим гажењем, али на то није обраћала пажњу...{S} Ишла је ка |
не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда Јанко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај В |
а старац. </p> <p>— Зар ме не познајеш, газда Јанко?{S} Догонио сам ти ономлане мертеке из наше |
увају... </p> <p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти до |
иће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је |
ње средство да буде потпуно поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му искрено, готово наивно, цео |
обра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хвала им — одгов |
шисмо.{S} Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — |
све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено лице зликовчево. </p> |
још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан кад изгреј |
па настави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чека |
Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. |
еколико месеца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике |
и и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху по душеку поре |
а Јулину биртију, код »Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу и кажи јој: поздравио те Тима, даму чува |
{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже |
ако стиже у Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Пајића.{S} Разгледавши кроз плот, виде у дв |
ресијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине са ва |
у и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас |
е се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике ливаде, са којих се диже по неколико с |
а се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S} Моја Марушка мени спреми све што хоћу, па |
већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену п |
а скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шум |
те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са |
о лице зликовчево. </p> <p>— Како га је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ. </p> <p>Људ |
о, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено ли |
чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком.{S} Тако одевен до |
срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.{S} |
ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те показује иа том месту трагов |
о, стишавајући се. </p> <p>Марко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њега. </p> <p>— Стани дер, |
дна — од говори Марко срдито, узимајући гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, ј |
а. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да |
ете да пође кући, загледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станк |
лом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S |
кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђури |
зорина... тама се проредила, па умире, гаси се...{S} Петлови почињу своју песму...{S} Зора!... |
— Тхе... тек онако... не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. |
оред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длета... </p> <p>»А знам |
па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозорче |
о каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце |
S} Звецну гвожђе...{S} Шта је то?...{S} Гвожђе... воштаница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а- |
м да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе опет звецну.{S} Добросав се трже. </p> <p>— А, п |
де за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, којим су му ноге оковане. </p> <p>Капетан изиђе |
</p> <p>Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — |
слатко протегнути се овако...{S} Звецну гвожђе...{S} Шта је то?...{S} Гвожђе... воштаница...{S} |
о прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке.{S} Прозор се лагано и опрезно отвори. |
а му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. </p> <p> |
етврт часа хајдуци прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огранака |
Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени ланац на ногама. </p> <p>Савлада га пиће сасви |
и један Кленовичанин, па избацује земљу гвозденом лопатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да п |
.{S} Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а |
p> <p>— Дајте мотику! </p> <p>— Марија, где је мотика? — запита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, |
ека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна |
са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђуриц |
јдуци приђоше к столу на средини храма, где стајаше старац под епитрахиљем и преврташе журно не |
еколико поузданих кућа у разним селима, где је могао склањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву |
стоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборави |
отоком, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Д |
рошао путом, има ли какве нове наредбе, где се налази кмет...{S} Али је морао бити много опрезн |
{S} То је негде тамо... иза њега негде, где ли...{S} А помиловање му не слази с памети никако.. |
</p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} |
е беше никога.{S} Уђоше сви у заседање, где писар састави протокол о свршеном претресу, који по |
и и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако |
кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и |
рац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских трговаца.{S} |
ослушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију |
мо два начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде |
до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом и закречена.{S} У оној маг |
, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га |
довољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радова |
реба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је |
у великој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Он |
о узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{S} У глави |
и одговори му: </p> <p>— Ово је место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре |
унутрашњост куће, опазише одмах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{ |
и потером.{S} Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, |
ка Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетин |
поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше обојица у собу, о |
та, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица. </p> <p>— Шта ћемо сад? — р |
чких огранака, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности. </p> <p> |
зврши смео напад у пожаревачком округу, где му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо |
о студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у кака |
ене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како |
е почео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки необични гости: и они су се, ка |
м друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила в |
судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> |
ро.{S} Сад нас ти поведи на ону страну, где није његова соба... да нас не може опазити с прозор |
чага. </p> <p>Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зрако |
крати непријатан спор у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак. </p> <p>Сви троје пређо |
.{S} Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна |
д оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље |
же из све снаге секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренут |
овицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше |
кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна жена ос |
оврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили |
едало?{S} Намести је он, рецимо, код... где би то могло?... све једно, Новица би јој нашао згод |
мисли, па ми одговори.{S} Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити ни недељу дана |
шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака |
Шта хоћеш?... </p> <p>— Капетана...{S} Где је капетан?... </p> <p>— Што ће ти ноћас капетан? — |
> <p>— Знам, због тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад |
зопијаше, полегаше по застртом поду.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} |
терао. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не виде |
мо сад, кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одго |
м жандарму, који је одводи... </p> <p>— Где је ковач?...{S} Скидај!... — вели писар. — Седи Ђур |
великој опасности од потере. </p> <p>— Где сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао |
ом склонитом месту, поседаше. </p> <p>— Где си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погле |
стола и пође насусрет Ђурици. </p> <p>— Где си, Мишо; камо се? — рече она, спуштајући му своју |
аде и погледа га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, |
и у собу и смејући се гласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше |
се осврте и седе на столицу. </p> <p>— Где је сад Ђурица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем с |
>Кмет га ослови без поздрава: </p> <p>— Где ти је мајка? </p> <p>Ђурицу дарну ова кметова осорљ |
посао...{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не |
а не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неко |
, па онда не морам ни крити.« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} По варошима.....{S} У Београду |
ко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опре |
јем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, али |
јка...{S} Станка... није, није!...{S} А где ли је Станка?...{S} У селу, кажу помилована... а, т |
} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђур |
више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио о |
ок се обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »стој!... стој!«... и пуче пушка...{S} Потрч |
под једним густим гложјем, угледа њега где седи, са пребаченом пушком преко крила...{S} Она се |
p>— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са м |
атког чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору.{S} Овце покушаше да искачу, али |
слободнији...« </p> <p>Угледавши човека где му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а |
ам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испр |
селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништав |
н, као непотребну ствар...{S} Гле, нема где да склони обешчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шт |
је ништа наредио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је о |
} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте лу |
в пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} |
а живо. </p> <p>— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе пут |
ра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте |
{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} |
претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брат |
о дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шт |
подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> |
, опет му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио.{S} Јатак му показа трговачкога верес |
дважности.{S} Он, за тренутак, заборави где је, заборави своју задаћу и све, па стаде да састав |
ој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је ударена. </p> <p>— Код Петра су завоји и стаклет |
понеки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{ |
урица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у |
у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </p> <p>— Тешко је с |
; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе |
ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спус |
е малишан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. </p> <p>— |
им, рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам нану. </p> <p>После неколико минута |
а сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, п |
мари сад Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да |
чуднога јој стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма |
ао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и |
мо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи овамо — рече старац |
го да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај за Јулин |
>На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи ку |
посао ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком своје село, |
а да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ват |
едају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S} Овце, од страха, ју |
асти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу |
ришту неколико деце у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљајући много, отвори вратниц |
зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад извршити. </p> <p>Радова |
тике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. </p> <p>— Копај овде — рече писар о |
ву и види слабу, суху, погурену старицу где му прилази... »Што је овака?...{S} Ово није она...{ |
им гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На северној страни собе, у којој лежаше Ђу |
овини слатко и слободно дише... </p> <p>Где си, лисната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло |
жену, која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> |
забринуто. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> |
дно господа.{S} За њим, као што је ред, гегуца општински биров... </p> <p>Весеље и право душевн |
а их философијом.{S} Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по |
вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погине |
а — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте какву сте |
>»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непозна |
?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, п |
мио од Никетића?{S} Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. </p> <p>— Можете ме убити, али с |
досадило ми се робовати за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све |
паде на под... </p> <p>— Предај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. </p> <p>Ђур |
мо у страну. </p> <p>— Предај се!{S} Не гини! — викну жандарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча још |
га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква погибија?{S} |
о да одједном остаде без ногу, клону... глава се затури... затеже се конопац о коцу... </p> <p> |
боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још ужасније, и он некако меха |
, на којима се указа разбарушена сањива глава.{S} То беше капетан. </p> <p>— Шта је то тамо, Ми |
розор, на коме се појави трома и сањива глава, са необично дебелом руком иза потиљка.{S} Са пла |
ену и немирну унутрашњу борбу.{S} Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменима, а ц |
радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар |
и ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, власти« — стаде |
о минута промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: </p> |
ему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, штогод... ти не |
га. </p> <p>— Предај се! — викну једна глава, и челична цев покрете се... </p> <p>Ђурица се са |
месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, |
ци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стишавајући се. </p> <p>Марко |
Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, ал |
пролаз некоме...{S} Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чин |
чији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али к |
утим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да |
лутајући нејасним погледом преко гомиле глава, окренутих к њему. </p> <p>Кола стадоше на путу, |
ј Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну стра |
вучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија. </p |
у се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви траже... није |
ала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, зевајући и протежући се |
рођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни д |
га.{S} Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник. </p> <p>Н |
тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпуно схв |
његове куће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим |
Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава? </p> <p>— Ни једнога нисам мојом руком дирнуо. < |
се се над раку и окиде пушку... </p> <p>Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно ок |
зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна песма, |
личне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... </p> <p>»Откуд |
ође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија о |
сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} Истога тренутка |
да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да г |
брзо изређаше и претурише преко његове главе, наступише у њему други погледи на његов живот, з |
а прозора, куршуми прелећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа |
оубијали и узели велике уцене за њихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком |
p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове главе.{S} Они не опазише, али Пантовац лагано подиже гл |
их опази потера, да скупо продаду своје главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бледећи, |
радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш од других — продужи поп, |
е само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и |
повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске |
у, суве, запечене усне, нервозно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи |
укати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима |
њихове користи. </p> <p>Ђурица, погнуте главе и бледа лица, слушаше ове необичне речи, које иск |
.« — помисли Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одв |
дно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва. </p> <p>— Што?...{S} Шта ће ми он г |
ви поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака. </p> < |
ећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S |
аћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам |
овика: </p> <p>— Стој! </p> <p>Подизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с нап |
адигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је |
д завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом |
воја уплашена и забринута лица, оборише главе и заћуташе обоје. </p> <p>— Ђуро, шта је ово?{S} |
то ми кажите? </p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече |
ири се стока.{S} Овце пођоше и окретоше главе низа страну.{S} Станка се полако придиже испод гу |
Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Новичине. </p> <p>»Он много зна, а |
нако мислим код куће, никако не могу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S |
и, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под клупе.{S} Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху |
њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ства |
се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде |
ај био необичан.{S} Најпре није смео ни главе помолити из собе.{S} Станка је излазила и набавља |
ће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе |
чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац.{S} |
не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.{S} Све, што се тицало тога, стајаше иза |
окушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши |
азвиђава пред очима, спаде она тежина с главе... лепо види и разуме... </p> <p>»Ово је рака за |
трбну мало угажене траве и опет подигну главе, очекујући музару... </p> <p>Прве вратнице на огр |
е свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те |
м год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> <p>— Колико ти треба? — прекиде га Јанко |
е очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да |
н капут, купљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све жене |
зе, поглади јој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — р |
да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. </p> <p>— |
страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и |
оузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако |
чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах живети, |
светињу, па завитла ножем и удари га по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога |
{S} Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаш |
p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати н |
зви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим за |
ва... весело, слатко, пријатно!...{S} У глави нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава! |
које се ништа не види око себе...{S} У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ни |
аше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не |
оме, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога п |
али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада она |
и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити левом рук |
е чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, |
S} Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи ту |
мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећање — грозничава плашња од с |
чно гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном...{S} Оки |
пава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} Тако мислећи загледа се у плаво небо, по ко |
ја црна цев.... </p> <p>Ниједне мисли у глави...{S} Лице позеленело... очи се рашириле, да иско |
убима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њо |
као окамењена... </p> <p>....{S} Ври у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и шуш |
.. да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> |
по глави.{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ |
и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевају |
мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док д |
дговара Ђурица, па опет леже. </p> <p>У глави му читав хаос, живци већ отупели од страховања... |
ској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике. |
..{S} Срели се на путу, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све..{S} После узе да комендија: |
{S} Њихове су улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђор |
ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.{S} Петлови ућуташе, посл |
живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управник свих хајдучких дружина, к |
.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под со |
едузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо без њега није ништа предузим |
чно без садржине, Ђурица одмах пређе на главно. </p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли о мени? |
а варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па |
оком, љубопитно посматраше.{S} Познаде главног апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пи |
степеницама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S} То беху врата на ходни |
крају вароши, поред потока што пресеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана го |
о, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стаз |
таде онога вечнога страшила, што му над главом стајаше, и он се лако помири са својим стањем.{S |
а тренутка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и истога тренутка заигра нога |
— казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се год мо |
вор. </p> <p>— Свршисмо, али Мита плати главом. </p> <p>— Их, болан брате! — одговори Вујо, али |
ће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи главом напред и удесно. </p> <p>— Која је боља, побро?. |
Знаш?... — на мигну му Новица, махнувши главом у страну, према шуми. </p> <p>— Ова, брате варош |
— Тсс... познајемо — проговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђе |
као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрај |
већ — Вујо зна како се командује туђом главом... </p> <p>Ђурица је сад знао само једно: да му |
Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако |
репреке.{S} Марко се само чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се уметну |
ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. </p> <p>— Доведи, доведи!... — викну Ђурица заг |
да ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и бировом у |
, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. </p> <p>Писар уђе први унутра, па се |
оже бити свашта... — и он претећи махну главом. </p> <p>Станка скочи, па стаде пред њега.{S} Оч |
квих призора гледала.{S} Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве |
} И капетан напослетку безнадежно махну главом, па се пожури са спремањем.{S} При самом облачењ |
леда, после ове напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар пока |
му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... |
, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину. </p> <p>За овим се обртоше и он и Панто |
е не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред |
... удовица јадна — одговори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина уд |
} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: </p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— |
Као да није ни капи сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На једној постељи спава Митар, на другој панд |
дотле беше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у су |
е господина Миту? </p> <p>Ђурица подиже главу и јетко се насмеши. </p> <p>— Тсс... познајемо — |
кочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, али се одм |
светлост на овај догађај.{S} Он подиже главу, и са неким светитељским достојанством погледа зл |
не опазише, али Пантовац лагано подиже главу и ослушну, па, кад се шуштање понови, он скочи и |
не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им |
роз тело, и застаде у срцу...{S} Окрете главу навише и погледа Митра...{S} Све му је сад јасно. |
ка... откуд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену старицу где му прила |
ној, исмејаној кћери!{S} Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старач |
ечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. </p> <p>Кмет опе |
ли, опет му пројури нека електрина кроз главу, кроз тело, и застаде у срцу...{S} Окрете главу н |
ед, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога трену |
ична успомена из детињства сену му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и сад му |
— одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше до ме |
брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. </p> <p>— Ко је то? — запита лагано, вид |
а, само ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да |
ућне, наслони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена... </p> <p>....{S} |
> <p>Пантовац се још више потуљи, обори главу и некако неодређено махну руком поред уха, што се |
ок овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да |
арошке... ништа... </p> <p>Станка обори главу и не одговори ништа на ову изненадну милост Ђурич |
тине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у |
код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досе |
она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш |
чину, па напослетку махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислит |
ба се чувати... — одговори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледо |
овакав поглед, застаде на месту и обори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш жд |
и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким |
њу; поздрави је нежним осмехом, затури главу весело и прође... </p> <p>Једнога дана сиђе Станк |
... ја мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чув |
пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« </p> <p>— О, |
себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Ш |
е само прекреће лево и десно, обарајући главу млитаво... </p> <p>— Та држи се јуначки, мајковић |
ате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, па не може да на |
се из заклона до половине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на |
ци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p |
само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ |
о пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, |
цем... с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, ал |
ежура, уморан, савладан пићем, наслонио главу на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! |
S} Онај сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десе |
че он смешећи се. </p> <p>Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхта |
кућу? </p> <p>Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену оп |
а се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред и |
свињетине.{S} Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не оп |
шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парч |
ати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном ра |
/p> <p>— Митре, молим те само немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </ |
ки ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао с |
учеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? < |
.. узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, и не ми |
као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се про |
себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво, раширених очију Ђурица |
.. зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку те једва истерах из овога ћилера |
ад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се |
»Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. с |
зми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али не бе |
а чиним са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... т |
секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.{S} Курјак се мрта |
Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се... |
ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати |
{S} Гле, нема где да склони обешчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?. |
и дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нем |
и једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једа |
оји ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а |
? </p> <p>— Погибе.{S} Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића |
Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи. </p> <p>Ђурица, погн |
тих облачака... </p> <p>»Мораш да мећеш главу у торбу, ради њихове користи« — сети се он попови |
? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак. </p> <p>— Ништа, море, иди |
си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пру |
ед себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за |
и га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се з |
/p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати |
јала.{S} Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад п |
ивуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </ |
еж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне вране, и од крештања безазлене свраке...{S} Да ј |
} Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа на |
ју је још синоћ спремљено све што треба гладним и жедним путницима, па се онда сви троје окрето |
а и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа није доста.{S} Тако је |
нако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једем... </p> < |
што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомен |
потекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеб |
аху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, здр |
Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат... </p> |
</p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике радње са шљивама и свињама, али |
он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече.{S} У другој прилици он би зна |
мци.{S} Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било |
уше пеке даске и зачу се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко је то? </p> <p>— Отварај! — викну он |
здуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. </p> |
лас испред куће. </p> <p>Ђурица познаде глас Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — ви |
теној компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог |
еје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га... |
нестаде га... </p> <p>— Вујо! — зачу се глас испред куће. </p> <p>Ђурица познаде глас Вујове же |
.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз трња |
, бре? </p> <p>Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности и одважност |
ло одјекну...{S} Не чу се никакав други глас...{S} Она удари још јаче...{S} У ходнику шкрипнуше |
па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна |
/p> <p>— Ко је то? — запита груб женски глас изнутра. </p> <p>— Отварај, море, озебох на овом к |
улази овамо!... — одговори отуд женски глас. </p> <p>Побратими се вратише на своја места, а ма |
</p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, |
размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације |
ад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас: </p> <p>— Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш! |
, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у р |
дук. </p> <p>Станку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то може бити?« — помисл |
е само немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само |
ро, ојађениче мој!... — чује он загушен глас, јецање... затим се склапају сухе, хладне руке око |
том се зачу из куће слабачак и промукао глас: </p> <p>— Ево ме, Перо, сад ћу. </p> <p>Одмах зат |
зловољна.{S} Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ дол |
се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога. </p> <p>— Молићемо, ово су преч |
ка и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде!{S} И напосле |
зго више провалије неко повика из свега гласа: </p> <p>— Ено их!{S} Пуцај! </p> <p>Одмах затим |
оден, клече на колена и закука из свега гласа: </p> <p>— Јаој, кукавац, ђе погибох!{S} Не, куми |
твори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела л |
Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њи |
права војничка труба, само мало тањега гласа.{S} Послуша тренутак други и најзад опази да му у |
— викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као да је |
и да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. </p> <p>— Јок, једни ће на Радованово село и Бре |
гу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: </p> <p>— Помагај! </p> <p>Ђурица се уплаши.{S} |
стрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћем |
а бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима.{S} Пантовац ј |
наслонио главу на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да раз |
родитељска радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно |
се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: </p> <p>— Ја не знам, господине, шта хо |
оје му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему друго |
ити ко је. </p> <p>— Биће то који његов гласник... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта п |
беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. </p> <p>— Ја бруке наше, бола |
тине стара дрвета.{S} То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету.{S} |
о је то? </p> <p>— Отварај! — викну она гласно, сазнавајући умесност свога захтева. </p> <p>Опе |
ред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг. </p> <p>— |
га. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, ка |
ну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и на |
њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако ж |
â госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он гласно. </p> <p>Станка запали свећу, па седе на под, по |
де је Радован, настављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> < |
ав да се правда, али га прекиде стотина гласова: </p> <p>— Нису још гледали апсу!{S} Нису отвар |
> <p>Капетана очекиваху други неповољни гласови.{S} Писар га дочека пред среском кућом, и на ње |
о... </p> <p>...{S} Најпре они необични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слобо |
ита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: </p> <p>— Господ |
ћу на њих наићи — одговори он, ударивши гласом на оно оданде, услед чега Станка намах поцрвене. |
едва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На се |
не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. </p> <p>— Море, то се з |
</p> <p>Све ово беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци занемеше, згледаше се, па не ре |
што имам — одговори Ђурица веома благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо |
рио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад |
иче! — проговори Пантовац сасвим другим гласом, желећи да прекрати непријатан спор у овакву вре |
/p> <p>А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: </p> <p>— Господи, Го |
ос, час запевајући и узвикујући високим гласом, час гудећи басом.{S} Изговарао је све речи спој |
чешћу? — запита је он мекшим радозналим гласом. </p> <p>— Како да нисам, кад сам се бројала у љ |
она неким радозналим и притворновеселим гласом. </p> <p>— Знаш... они наши. </p> <p>— А ти мени |
зговор паметан.{S} Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву |
ња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, који се и самом њему учини непознат. </p> <p>Ме |
им гробом... — говори му попа узбуђеним гласом. </p> <p>Он преноси воштаницу и цвеће у леву рук |
ене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће оваки гости! — о |
да је пољубим — одговори он потресеним гласом. </p> <p>Свештеник се изненади; засја му у оку н |
ди, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро |
ај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин. </p> <p>Ђурица изва |
<p>— Зар баш тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се п |
</p> <p>— Дигни ме — вели му загушеним гласом. </p> <p>Подигоше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осе |
али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: </p> <p>— Нека дође, па шта би? </p> <p>— Ћути, |
>Вују не би право, али одговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не тр |
е.{S} Тако му и проговори, оним обичним гласом: </p> <p>— А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту |
жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: </p> <p>— Помози Бог, снахо! </p> <p>Жена, окре |
леда зачуђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура! |
ај брзо врата споља! — рече му он тихим гласом. </p> <p>— Закључао сам, ево кључа. </p> <p>Капе |
а, а он, прибравши се, проговори лакшим гласом: </p> <p>— Јеси чула, овако се више не може.... |
<p>— Ко си ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата. </p> <p>— Отварај брже, хитно је... |
еде поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па |
ним оштрим сечивом, па јури даље, преко глатке снежне равнице, преко белога бескрајнога покрива |
ове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногла |
л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} Старче, кажем ја |
у весео осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} Гле мога Ђуре!...{S} Станка!... </p> <p>— Добро јутро, |
мах... </p> <p>...{S} Шта је ово?...{S} Гле, мрак... тамно, ту робно... у соби светлуца пламича |
»Шта се ово враћа светло, слатко?...{S} Гле, слободно се дише!...{S} Ох, како је слатко дисати! |
меденица, који му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... |
својим моћним зеленим покривалом...{S} Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једна |
ће мој попа овде?...{S} Откуда он...{S} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носили на крст |
цеђен лимун, као непотребну ствар...{S} Гле, нема где да склони обешчашћену главу!... </p> <p>» |
да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокролужанин слободно иде путом и звижду |
доживех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и заб |
цу јој се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А т |
наде Ђурицу и обрадова му се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас |
оме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако |
већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста |
и, кумови, па све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се |
ње је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпи |
ов поглед заустави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, како си порастô — рече попа благо |
овори, оним обичним гласом: </p> <p>— А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Овај |
м, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, |
мад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. </p> <p>Писар од тог одговора пост |
ва, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву ко |
се опажа саучешће на њиховим лицима... »Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају |
топал мокар млаз низ потиљак. </p> <p>»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова м |
</p> <p>— Како нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но гол |
своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива...{S} Топи се радосно срце мајчино, капљ |
} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове кур |
/p> <p>— Та држи се јуначки, мајковићу; гледа те толики свет!... — виче му Митар, скидајући га |
а раније да издржи ударце куршума...{S} Гледа и чека... не дише... </p> <p>Груну плотун...{S} З |
чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више |
, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије.{S} Та |
ше ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговори...{S} И таман да заус |
ђу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, ист |
овац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојиц |
пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође досељеник, |
здрави сестру, Спасу... нека те бар она гледа...{S} И, ако можете... подигните ми један камен н |
ење стоке, подметула руку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које |
ни испод куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли |
у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано...{S} Руке му |
— обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђурица гледа намрштено, презриво, у непомичну паћеницу.{S} У о |
{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гледа бесмислено у озбиљна лица ових простих људи, па м |
ернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па в |
емо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа. |
од очију, и чини ми се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога сам погледа утека |
Хвала им — одговара Ђурица механички, и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом. </p> <p> |
намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — рече после дужега ћута |
тимо. </p> <p>Митар приђе... опет иде и гледа некако у страну...{S} Пољуби се са њим, па се исп |
стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива...{S} Топи се радосно срце мајчин |
Ђуро, хајде, силази!... — вели Митар и гледа некуд у страну. </p> <p>Он пође, надвири се над р |
сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара.. |
о слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, ј |
} Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе по |
штва! ... </p> <p>Кога год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно шт |
<p>Звекет ланаца суморно одјекну, а он гледа око себе узверено, уплашено...{S} Сви спавају...{ |
оји се туђега погледа... и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике. </p> <p>...{S}Зве |
га младића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И напослетку, другови |
еља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. </p> |
разговетне слике, што га и сад необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глави... само се не |
може ме нанишанити...« — помисли они по гледа онамо у страну. </p> <p>— Предај се!{S} Не гини! |
а она маса.. </p> <p>Стигоше...{S} Свет гледа само њега, виновника овога необичнога сабора...{S |
ој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — рече после дуж |
ска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга. |
лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо |
из очију две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздр |
и кћери уместо мене... да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све шт |
он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти уме |
, господин-Мито, простота!... </p> <p>— Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире.. |
запињући. — Сутра ћу овде преданити, па гледај да се пази... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам |
е ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, нано, откуд |
p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онако твојски, знаш? |
м... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, спр |
се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти к |
мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није сигу |
а значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још |
договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у сел |
те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па |
причања по селу! </p> <p>— Море, децо, гледајте своја посла — одговара им онај с пушком, отрес |
сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радознало, необично; чак се опажа саучешће на њ |
виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у његово |
ури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао се |
икакве опасности нема.{S} Видећи да они гледају све у лево, погледа и она истим правцем и — сле |
ве, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се мога |
то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким страшним погл |
м косом на рамену, иђаше средином пута, гледајући неодређено пред собом.{S} Коса махаше за њего |
. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у гу |
а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави ј |
м тренутком погледа, па опет обори очи, гледајући у његове каљаве ципеле... </p> <p>Обоје су пр |
што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин. </p> <p>Ђурица извади револ |
то год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за ко |
е посете. </p> <p>— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је онома |
лела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено лице зликовчево. </p> <p>— Како га |
увати... — одговори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледом. </p> |
а овога дувара има још какво одељење. — Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепље |
ад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у кога. </p> <p>Пантовац, као чудећи се и |
е у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и н |
ајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђурица се с |
S} Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи.{S} |
је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} Она само махну главом у страну и још више н |
знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је ота |
иде стотина гласова: </p> <p>— Нису још гледали апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, још |
лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?...{S |
смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу |
вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим.. |
ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по овој околини...{S} И знаш ли још |
S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну...{S} И најгоре је то |
тито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због т |
гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се. </p> <p>Он јој пре |
Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе б |
ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, и |
јде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече |
Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где |
јестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После неколико |
еднемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нама свет ради, ври |
броја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он т |
све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> <p>— Ти разби |
ц и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и расли мали чворци, и |
ам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам! |
би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки п |
ке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, које се мењају свакога дана, |
о у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за сваки сл |
А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде |
{S} Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. </p> <p>— Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опклад |
њу беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликов |
он се заинтересова откивањем, па стаде гледати како му ковач вешто одсеца чивију, којом су спо |
да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друг |
>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — одговор |
мо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете |
на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} И капетан је сад промење |
рије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће ј |
на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је к |
с вршимо посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... |
смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут како се јуначки |
падаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су и |
онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички.{S} Раста беше малена, али снаге необи |
н се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом. </p> <p>— Зар ти ос |
и је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </p> |
, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па се |
ком, из које још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад |
ећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво бл |
у, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пош |
о што је досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и отворено у оно сухо и смежурано лице |
, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му |
ам буде топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му |
од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не ди |
унапред. </p> <p>Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац |
д Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака. </p> <p>Полица |
p> <p>Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну кра |
ође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, очекујући др |
асветлеше неком необичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хл |
танку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. </p> <p>— А што ми резилиш пљоску, бол |
том, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.{S} П |
ред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељ |
урским рукама...{S} Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој.{S} Али |
цаше јако и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она н |
ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они |
} Погледа преда се и, под једним густим гложјем, угледа њега где седи, са пребаченом пушком пре |
овника своје улице.{S} Ђурица је, преко гломазних војничких цокула, носио оне широке сукнене ча |
но. </p> <p>Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово |
раћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа више ва |
<p>— А ти се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се |
ли луд?...{S} Остави то! — викну Ђурица гневно. </p> <p>У том истрчаше обе жене из куће и, кука |
догађају.{S} Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, ј |
пази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и |
а и сетна усамљеност шири се око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, |
p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти о |
продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла завила у свој суморни плашт цео гра |
леко, на крају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} |
шаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{S} Станка дохвати секиру |
еку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке. |
..{S} Смрт!...{S} Привежу за колац, као говече, па дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А после |
ваше некуд, а после никад не започињаху говор о томе.{S} Станка је мрзела на ово своје стање, и |
им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена з |
их очију, које ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радисав га п |
ињеница у, тако рећи... у томе питању — говораше апотекар пред Јанковом пивницом својим присним |
емо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се |
пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, због |
начај свакога имена, те је тиме како он говораше, »распростирао научне философске идеје у питом |
на главно. </p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутало, дијете; заб |
... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут на |
ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка п |
т, а на ноћ — оно... </p> <p>— Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мал |
> <p>— Ја се не шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </p> <p>— Пуцај!...{S} Казао |
Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гласом. </p> <p>Он преноси вош |
замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради.{S} Само му једна мисао беше светла и мил |
.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој право... </p> <p> |
осада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, |
м?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова миса |
раширеним очима. </p> <p>»О чему то она говори?...{S} Причешће.. .{S}Какво причешће!..{S} И нај |
није за бољега, проклетница једна — од говори Марко срдито, узимајући гарабиљ са земље. — Позн |
е дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Н |
и последњи одговор охладнела срца, које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болн |
осврћући се око себе. </p> <p>— Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге.{S} Пер |
ивот да остави, ја како... </p> <p>— Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; н |
арачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што то сад? </p> |
оверење у њега, разбојника!...{S} Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... |
и се. </p> <p>— Добро те њој ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а с |
ознаде цело село, те се о њему још дуго говорило... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
осле неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те |
киде га Ђурица. </p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И |
. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести |
ли нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба добро отворити очи.. |
ак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће |
ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ |
о као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ја остављал |
, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта л |
врдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p |
p> <p>— Ништа, среће ми, само је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гле |
ми је то...{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем |
е га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то говорио? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих |
си више за њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га п |
ишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема |
<p>— Кроз сукњу се види лепо. </p> <p>— Говорите, господо, што хоћете, али ја опет велим: насле |
: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о |
оговори неодлучно: </p> <p>— Можете сад говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло |
та. </p> <p>Кад сви поседаше, Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста је било чекања, треба да се р |
брва. </p> <p>— Што?...{S} Шта ће ми он говорити? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си се неш |
p> <p>— Знаш шта, господине, после ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд не п |
/p> <p>— Ово је место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер с |
де је под други нокат. </p> <p>— Што не говориш, псино једна, него се мучиш због онога зликовца |
е. </p> <p>— Море каква песница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марк |
н Ђуричин сусед. </p> <p>— Море, шта ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су |
а: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шта ти говориш!... — плану Ђурица. </p> <p>— Немој да се љутиш |
Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не бој |
и ли полудео!...{S} О каквом убиству ти говориш? — одговори Симо зачуђено, али му преко лица пр |
од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара. </p> <p>— Батали, ч |
во нехотично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. </p> <p>— Хај |
у, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. </p> <p>— Ми м |
... по свачему!{S} По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што |
отпаднику из друштва! ... </p> <p>Кога год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, |
кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мен |
/p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита |
</p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси чов |
} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљи |
са...« </p> <p>— Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта |
о молована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њег |
који треба највише да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{ |
може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико |
ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диж |
дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} После је опет мислио и мислио, и најзад |
шали... од власти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем |
а тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје вољ |
огатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </p> <p>— Нека |
ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш куд |
чи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом упо |
ро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>Пос |
е још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« </p> <p>Опет се зачу |
цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недел |
до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> <p> |
ре, шта кријем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... </p> <p>— Па не мораш б |
ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако мог |
законима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он |
и верујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, |
ко хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад имати но |
ово... </p> <p>— Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у |
мет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> < |
ру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад |
се сачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у |
к; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право |
ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева |
них белих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже своје |
, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу сам |
се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило.{S} Понека врата зашкрипе, понек |
По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће л |
асад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сас |
Његовом почетничком самољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, који га |
ортачини...{S} Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починил |
о лице за харамбашу.{S} Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава н |
и, од којих је, за последњих тридесетак година, дрхтала цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се |
састависмо годину у ортачини...{S} Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S |
ре, добро је њему.{S} Издржаће неколико година, па кући...{S} Свима је њима лако, свима је добр |
е знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по овој околини...{S} И знаш |
ша, у разним варијацијама, већ неколико година.{S} Први пут је апотекар дао назив картама — јев |
ц:...{S} А после, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слободан!...{S} Идем, |
еше то зрео човек, око својих четрдесет година.{S} На црном циганском лицу беше усађен орловски |
и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а |
ањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поште |
ајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре му је то био |
да, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и радости. </p> <p>— А |
у собу висока, црномањаста жена средњих година, носећи у руци послужавник с кавом.{S} Сваки би |
ољима за појасом и један човек осредњих година са пребаченом шешаном преко крила.{S} Пред њима |
се нагледа познатих му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> <p>За један часак Ђ |
— Викну Лаза терзија, који је у младим годинама, испитујући своје подобности, носио добош у во |
Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; једнога је знао цео срез под именом Мите Срем |
<p>— Што си ти тако ослабила? </p> <p>— Године су, дијете, старост... — одговори она, затварају |
даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{ |
је оно што му је непрестано за ове две године лебдело пред очима, оно о чему он није смео да м |
971_C2"> <head>II</head> <p>Прођоше две године после ових крстоноша.{S} Ђурица постаде најкршни |
матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да |
е чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, две?... </p> <p>— Ништа ти ја не знам, но живим |
да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини...{S} Тек година, нема ни пуна година |
ље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е онда те само једно |
к кривом бритвом. </p> <p>Настаде права гозба.{S} Пандур је често доносио разне понуде, постављ |
е још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична господара.{S} Фењери пред каванам |
кара. </p> <p>— Батали, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за |
де разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.{S} Руке му снажно али механично замајиваху зв |
чић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из свега |
ора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе д |
о гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. </p> <p>— Паре дај! — подвикну Ђурица и за |
но, као прави деспот.{S} Они, који су с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, као к |
сли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али само |
о... </p> <p>Ветар брише и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, удара их својим |
на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, изр |
слити о умору. </p> <p>Кад дођоше испод голога преседластога превоја, којим се прелази отуд из |
ра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такву стањ |
да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво. </p |
тројица, четворица... начини се гужва, гомила...{S} Савладан је, побеђен... </p> <p>И мозак, и |
Отварај! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p> <p>Радиса |
ту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, једна погурена старица приђе тој х |
, као да није ни била... само се издиже гомила влажне земље...{S} Јадна Јока, како смо лепо жив |
а воде жив разговор. </p> <p>Највећа је гомила народа крај пута, на једној положитој рудини, са |
се купе, најпре један по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани.{S} Сакупи се вел |
у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њега.{S} Марко Радоњић не могаде отрпети с |
их необичних догађаја, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи н |
звикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, |
пне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздрави сестру, Спасу... н |
има да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и пов |
Около!{S} Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, |
опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам |
се! </p> <p>Ђурица прелете очима преко гомиле земље, што се издигла пред њим, угледа рупу и ко |
се он, лутајући нејасним погледом преко гомиле глава, окренутих к њему. </p> <p>Кола стадоше на |
е Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јел |
држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано...{S} Руке му везане, |
p>И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима |
та са револвером.{S} Видевши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испали два метка.{S} Кос |
ја се носи, иде...{S} Одвоји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и опет се |
е да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућица, што тону |
е.{S} Овај велики скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем д |
зе велика радозналост.{S} Скупљаху се у гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се где |
један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је оно страшило, од к |
е или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим народом, кој |
мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље.{S} К |
ш тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га |
аткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик |
кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.{S} Истрча и капетан сањив, с огрнутим капутом п |
огло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесности пр |
еда пред собом само неку тамну, нејасну гомилу са ножевима, који севаху према сунцу, па скочи, |
вер, коју непрестано, с места на место, гони велика хајка.{S} Због свега тога и он сам измени с |
ају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима селима одредише се чувари, који |
, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући. </p |
</p> <p>— Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... </p> <p>— Како... ја шта ћу? </p> < |
/p> <p>— Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни |
је; светло, весело, живо пролеће...{S} Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће |
ваној гори да оживи.{S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да ле |
ђе до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је |
а се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја... < |
гатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком |
муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога тренутка, кад је онако |
то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекоље |
ну снагу и једрину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му |
нца... </p> <p>— Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пре |
он суди, како је заслужио... </p> <p>А горе у страни, испод једнога сенастога клена, чује се т |
а више места, из чега они закључише, да горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: о |
размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светло |
лучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се пом |
е се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две провалије.{S} |
p>— Морала је, јадница.{S} Чекало би је горе зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи завезаних очиј |
горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти причаш... </p> <p> |
елога стаса?..{S} Као да је ове чаробне горе одједном преродише!... </p> <p>— Стале! — узвикну |
у се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и заклонила својим моћним зел |
може, јатацима не може, мојој кући... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: накупи па |
здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’ |
{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он вид |
иди један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисј |
тра сачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... </p> <p>— В |
...{S} Шта је било, јесу ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра морам све казат |
де да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно |
.. видиш сам...{S} Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја |
!...{S} А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њ |
се не измени; као да је очекивала нешто горе, неповољније, па је ово и не зачуди. </p> <p>— А п |
ђе, окрете се око себе, па спусти свећу горе на траву.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да |
чај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур...{S} Дошли смо п |
змишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. </p> <p>— Потражи, моје дете, па пожури |
{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш та |
боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Ш |
м ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је |
ченом шешаном преко крила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на |
и му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што с |
да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} Одједном се сва гора проломи од вике |
лио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... </p> <p>И што му је требало да се још окива ов |
ога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!.. |
гру... — праште пушке по зеленој густој гори. </p> <p>— Лево!{S} Страном!{S} За њима! — вичу км |
вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на |
га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то трице и к |
хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и о |
аква циља своме опстанку.{S} Неко љуто, горко осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше |
прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни |
оку сну.{S} Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави д |
д њега...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На среди |
, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледајући само нав |
дише... </p> <p>Где си, лисната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас |
на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога |
ј стрмој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.{S} Требало им је одморити се и душом да |
вио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... < |
без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће. </p> <p>— Тако је, |
а ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога |
ри, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови |
971" xml:lang="sr"> <text> <body> <head>ГОРСКИ ЦАР</head> <div type="chapter" xml:id="SRP18971_ |
, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </p> <p>Ђурица му одузеде часовник и дувански при |
<p>— Зар ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p |
p> <p>— Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти |
врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да |
олико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето г |
трашни корак: пушку преко средине, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате |
, опет то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шт |
>— Како... ја шта ћу? </p> <p>— Хајде у гору. </p> <p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} Све дос |
и моји, са чега толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме |
је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18971_ |
да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом |
удио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села?{S} Зато, што их род |
, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па |
ка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће т |
ка му је погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће уч |
ш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онд |
д којих се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни |
м, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише... </ |
чека«... </p> <p>И мисао за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећ |
да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће. </p> <p>— |
_C18"> <head>XVIII</head> <p>— Наслеђе, господа моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи.. |
о од канцеларије. </p> <p>»Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а |
еко од ове побожне свечаности.{S} Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека и врз |
пуним и празним колима и саонама, јуре господа на санкама, и сав тај свет иде весело и слободн |
а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p>— Ја што сте?...{S} Варошке... </p> <p |
дак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, као што је ред, гегуца општински би |
је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! ... — рече он као уз реч, али поглед |
одговори: амин, кмет повика: </p> <p>— Господајте, људи! </p> <p>А крстоноше сви, сваки друкчи |
Ето, де за каву! </p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулаци |
слатко се насмеја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојници — на страном језик |
у по душеку поред гојазна и флегматична господара.{S} Фењери пред каванама суморно шкиље, као д |
м, узвикнуше сложно: </p> <p>— Господи, Господи, помилуј нас! </p> <p>Напред иђаше крст и са њи |
ом и тоном, узвикнуше сложно: </p> <p>— Господи, Господи, помилуј нас! </p> <p>Напред иђаше крс |
ници — на страном језику.{S} А уваженој господи бандистима нека је слава и част! ...{S} А-а, го |
> <p>— Ваљда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутат |
е срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, господин-Мито, простота!... </p> <p>— Гледај, море, да |
ј сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ познајете господина Миту? </ |
н, да схватим драгоцене мисли уваженога господина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навр |
ам господин казати.{S} Ваљад’ познајете господина Миту? </p> <p>Ђурица подиже главу и јетко се |
стима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом, као |
ет почиње растапати... </p> <p>— Хвала, господине! — одговори он и седе за сто, помичући и наме |
, не излазећи из собе. </p> <p>— Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом...{S} Тражи в |
ућута као заливена. </p> <p>— Знаш шта, господине, после ћемо говорити о другим стварима, а сад |
либарске муштикле. </p> <p>— Варате се, господине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по о |
и, одговори одлучно: </p> <p>— Не знам, господине!...{S} Шта су они намислили са мном — Бог зна |
ваљада, подметнули? </p> <p>— Не знам, господине... </p> <p>— Добро, добро... — прекиде га кап |
н гласан одговор: </p> <p>— Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да |
а је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Ма |
и ли заиста ти Станка? </p> <p>— Јесам, господине. </p> <p>— Што си дошла? </p> <p>— Чуо си...{ |
дновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Н |
магазу...{S} Црногорац? </p> <p>— Нећу, господине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајд |
} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} Господине мој, шта мислите!... </p> <p>— То су, брате, |
сукњу се види лепо. </p> <p>— Говорите, господо, што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важн |
о то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прилике и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђ |
у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао |
ова новина и ове, како њему изгледаху, господске околности, па им се предао сав, не бринући се |
сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ... </p> <p>— Полако-те, море, ви |
у полициским билетенима, којима их ваше господство тако ревносно снабдева.{S} Да није Ђурице и |
ној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p>— Ја |
Шта ти вали што седиш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он гласно. </p> <p>С |
а јој чиним све... свега има, као каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више?!...{S |
, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа капетаница прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, |
у о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижи |
је неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Поку |
p>— Мацо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Једна плавојка, мало погу |
чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно какав буковички лаутар својим мо |
ше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си тако поранио, соколе? |
меде одговорити на поздрав, ни понудити госта да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели |
а мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S} И н |
дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти кће |
и, па сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — викну Рад |
е Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Ч |
љу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да руч |
м. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће оваки гости! — одговори му Пантовац, па затим викну: — Седи!{ |
и суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа свако су |
авану, где су се скупљали неки необични гости: и они су се, како изгледа, показивали само ноћу, |
сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.{S} Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасл |
да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђур |
осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет |
цује земљу гвозденом лопатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки груме |
му није кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац.{S} Уз |
ао твоје.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога |
амењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у једну гу |
иг...{S} Жандарми ношаху пушке на руци, готови да свакога тренутка проспу смртоносну ватру на и |
. </p> <p>— Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, о |
сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице. </p> <p>— П |
а је у нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: с |
помрчини засјаше необичним сјајем и он, готово несвесно, под утицајем овога лепог осећања, пође |
са газда Јанком.{S} Исприча му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујо |
шљајући више о своме плану, пође журно, готово трчећи, к општинском путу...{S} Грозан план севн |
иду... </p> <p>— Нема. </p> <p>— Па... готово и боље! </p> <p>— Отпре си волео. </p> <p>— Тхе. |
p>— Баш увек тако раде? </p> <p>— Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђ |
жу за колац, као говече, па дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А после, шта бива после?...{S} |
змеђу груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} Господине мој, шта мислите!... </p> <p>— |
кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — пита капетан, м |
...{S} Почиње губити свест... </p> <p>— Готово! — Викну Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, |
ош кога човека — рече Ђурица. </p> <p>— Готово тамо вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манас |
?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> <p>— Готово!...{S} Устани, Ђурице... — вели Митар и сагиње с |
прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори |
: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. </p> <p>— Ево ти снахе, побро |
а њега као какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} |
неколико дугих часова.{S} Сунце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се нар |
шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p> <p>— Овуда се мора т |
да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и готово... шта то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да |
, хладна...{S} После закопају у земљу и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... само се изд |
и потрча к оцу. </p> <p>Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пруж |
е пламена.{S} Очи му беху отворене, али готово испечене, услед чега цело лице више добијаше изг |
.. </p> <p>— Не брини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — одговори Митар. </p> <p>Је |
не са Ђуричиним погледом. </p> <p>»Овај готово не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му ј |
</p> <p>— Да бегамо низ реку — рече он готово нехотично, тек само да што каже и да говором ода |
можемо учинити...{S} Ја јесам позаимао готово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћал |
Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, из ко |
и да узму уцену за твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво, раширених очију Ђурица погледа попа.{S |
е. </p> <p>Ђурица се провуче и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око себе.{S} Од |
мисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми да је |
е држи много на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, пропала жена, и |
пкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. </p> <p>— Маџарица, Швабица — једна вјера, брате |
рас довести... </p> <p>— Каква ти је то гошћа? — прекиде је Новица. </p> <p>— Сестричина ми... |
послушна. </p> <p>— Не вичи, море, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђурици. — Како си, деш |
ниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде |
људи пружају руке поред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длет |
и путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по |
<p>Момчадија се, после барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пруж |
ли кућу Николе Чолића, богата сељака из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и разбојници, знају |
ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p>После првих удараца Сретен се само увијаш |
а магла завила у свој суморни плашт цео град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет ква |
унице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним |
походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си так |
астанио у Београду.{S} Кад је приспео у град, никоме се није обраћао за обавештења, никоме није |
суграђанима и осталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности |
киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се блат |
а се упути к високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до |
ам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати.{S} Па као што ’но курјак, кога потерају |
се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не |
во занимање.{S} Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са гра |
је утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, који су познавали Пантовца.{S} Прибравши довољ |
, а после гомилама, радознали и буновни грађани.{S} Сакупи се велики збор пред канцеларијом.{S} |
седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и пре |
</p> <p>— Не замерите скромним и мирним грађанима — продужи апотекар — што се у оскудици здраве |
н није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одли |
Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — једнак |
овуче се кроз рупу.{S} Настаде необична граја.{S} Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Мар |
се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плаш |
јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући устојане ноге и крила, или опружајућ |
{S} Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном от |
цу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише с |
и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге им.{S} Понегде куршум |
е свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претв |
е у шеварице, са којих опадоше неколико гранчица.{S} Истога часа загрмеше пушке иза леђа му, ал |
чица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, израсла хладовита |
и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девој |
акве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?...{S} Ђурица их је са |
и нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и |
е она рећи кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!... |
мо десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћи само »политика«, а |
по вољи. </p> <p>— Ти се, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим |
ла, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га убили!{S} Г |
а су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му |
имала под надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и |
се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе... »Пази!« — н |
о, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, као тада што је... сјајно, светло, слатко...{S |
и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и |
етки, густо избила из земље...{S} Сунце греје топло и благо, весело светле његови зраци оживело |
лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољу греје топло сунце, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља |
ело светле његови зраци оживелој земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нови |
а, коме сви робујемо!... — викну Ђурица грејући иглу трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи |
ти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељати, зна |
... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си |
нски биров. </p> <p>— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромаша |
а, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> <p>Другови прођоше забранчић, кој |
умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, |
ој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове забл |
саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, |
осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена по |
ста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нако... </p> <p>— Ка |
, јер му никако не силази она тежина са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију наиз |
Пуцај!{S} Не дај!{S} Уа! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... — праште пушке по |
пандури, као обично, беху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се дохватише чистога поља, потераше |
кад је тек претурио двадесету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце |
моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка иза |
иже очи... </p> <p>Ужас!...{S} Свих пет грлића пушчаних пружени... само се види округао отвор, |
репашћена, кад угледа наслоњене пушчане грлиће на прозорима! ...{S} Да станем тако, па нека вид |
ха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за њих. </p> <p>— От |
ази нешто врело и необично... јури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршћ |
ез осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не разбирајући шта ради...{S} То му је једини лек |
пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети д |
ешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, напреже се да прогута или д |
чне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га...{S} За песму тр |
товцем на поље. </p> <p>Истога тренутка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше св |
ће све...{S} Он сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет |
изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... </p> <p>— Више Војковића кућа, знам...{S} Чек |
е пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} Новица се подиже ис |
затим указа се Новица између проређених грмових дебала. </p> <p>— А ја те чекам на овом крају — |
сплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једном топлом сузом. |
па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пи |
крета!... </p> <p>Наједаред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и |
крст...{S} Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гласом. </p> <p>Он |
о можете... подигните ми један камен на гробу... </p> <p>— Јединче мој!... куку несрећници!... |
готово трчећи, к општинском путу...{S} Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и о |
, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} Ст |
ак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше као у грозници.{S} Друштво је распустио, давши сваком другу п |
ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.{S} Беху се обојица |
е се у глави му.{S} Оно старо осећање — грозничава плашња од свакога секунда који протицаше, пл |
исао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога |
нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи |
шта и не мисли... </p> <p>Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пуш |
и.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, ка |
но и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, очекујући свакога тренутка да пиће учини св |
чима. </p> <p>Неко неодољиво, страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада ср |
му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило... </p> </div> <div type="chapter" x |
му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао.{S} Али време проти |
је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а |
Капетан је разгледаше пажљиво...{S} Оно грозничаво дрхтање, необичан сјај очију, суве, запечене |
они, које је он побио!... </p> <p>У тој грозничавој безразложној нади проживео је до данас, а с |
слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом надању...{S} Све се роји, ври... без реда, |
чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљање. </p> < |
</p> <p>Вујо оде...{S} Нема више онога грознога погледа, који сече као ножем, од кога су стреп |
ји пажњу, очекујући да он порекне своју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још више осоколи, па је |
ара и врата се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изне |
у досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, |
и је то Стојка донела. </p> <p>Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, |
е један... </p> <p>— Та који су то сви, громове им њихове!{S} Кажи једнога по имену, шта ти јед |
иви звер, која свакога тренутка очекује громовито халакање потере.{S} Дању се спавало а ноћу жи |
. њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваш |
Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад кад прође, |
Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош. </p> <p>На Станку опет наиђе неко ново осећање: с |
држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотина ду |
у стотине грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори. </p> <p>— |
! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори. </ |
!{S} Уа! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој г |
аном поду. </p> <p>— Ко је то? — запита груб женски глас изнутра. </p> <p>— Отварај, море, озеб |
ебацио руку преко суседе, па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи главом напред и уд |
ве љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сва |
{S} Сад се место њега јавило неко ново, грубо и необично...{S} А иза тога распламтео се разврат |
на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без о |
убо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. </p> <p>Одма |
набраше обрве, па викну заповеднички и грубо </p> <p>— Излази! </p> <p>»Боље што се чини невеш |
пријатељице добро наплатиле за овакову грубост, али их уздржа његова оштра збиља, иза које су |
о прозора звижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу кровињарицу, одбија се од замрзлих зи |
и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута јединца сина...{S} У старим ис |
ним и густим наткриљем букова лисја.{S} Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше |
ети да му нека пријатна топлина леже на груди.{S} Очи му се засветлеше неком необичном радошћу, |
она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да н |
леда јој затворене очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жи |
... </p> <p>Одједном му спаде тежина са груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста р |
. </p> <p>Он се брзо исправља, истурује груди напред; намешта рукама кошуљу да се припије уз те |
те не могу сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветар |
изглед обичне трупине.{S} С леве стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, |
>Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње |
о на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу с |
н, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо |
му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, напреже с |
црну нову убрадачу... </p> <p>...{S}Из груди опет полази нешто врело и необично... јури кроз г |
разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му |
кметова осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слаба |
шта се ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измагли |
рече он, угледавши крв на десној страни груди. </p> <p>— Јадница, сумњам да ће преболети...{S} |
стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни гр |
па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан.{S} То није обичан човек... < |
ела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а |
урну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али истога тренутка Радован ок |
у да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би та |
Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето их кр |
и онако на ходу испали му други метак у груди.{S} Старац не мрдну више... </p> <p>Из шуме трчаш |
>Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, проговори: </p> <p>— |
ашном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле! </p> <p>Милутин слете |
витом брзином сјури га ономе страшилу у груди.{S} Осети само како нож удари у неку мекоту, као |
дугачку иглицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} Господи |
и, не живи...{S} Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешто с |
мо!... — Викну Митар, притискивајући га грудима и стежући му руке... </p> <p>Попадоше на њега ј |
ударца куршумâ... зацрвени се кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном остаде без ног |
иди гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радознало, необично; чак се |
ухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... </p> <p>...{S}Из гру |
ело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов с |
истина? </p> <p>— Ко то каже? </p> <p>— Грујица... мало пре дође озго. </p> <p>— Море лаже.{S} |
о хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом |
је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} Идући путом, б |
ет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету!...« Откако је у |
»Пази!« — неко викну пред вратима...{S} Груну још јачи ударац... врата излетеше, обртоше се и п |
јачи пуцањ...{S} Истога тренутка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и |
<p>Ђурица потрча још брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете у шевар |
је да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати |
.{S} Гледа и чека... не дише... </p> <p>Груну плотун...{S} Зелонобледо лице намршти се... очи с |
ата излетеше, обртоше се и падоше...{S} Грунуше пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима...{S |
ико тренутака... и сад се види како она група у средини необично иде, као да плива на чуну по в |
м касу, види се између њих нека нејасна група, из које вире пушке окренуте у врх...{S} Још неко |
новичке општине.{S} Саставиле се повеће групе на неколико места, па воде жив разговор. </p> <p> |
а иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и |
остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и опасно |
нокат једнога прста. </p> <p>Симо стаде грчевито трзати руку, стадоше му се стезати мишићи око |
јати ни повратити.{S} Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго по |
ишљања, онако исто као што се удављеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножи |
о није свакад овако? — прошапта Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све виш |
ед сниских кровињара, завејаних снегом; грчи се под натисцима хладна ветра, који скида с кровов |
бор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је т |
} Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} В |
рану.{S} Станка се полако придиже испод губера и, после кратког чекања, угледа два велика курја |
собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истресе једну трубу платна и из ње и |
добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се |
аву и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, |
озго све тежи, све мучнији...{S} Почиње губити свест... </p> <p>— Готово! — Викну Митар и устад |
вајући и узвикујући високим гласом, час гудећи басом.{S} Изговарао је све речи спојено и брзо, |
најгушћу шуму и завлачи се у непролазне гудуре, тако је и он, неким неодређеним нагоном самоодр |
ега још тројица, четворица... начини се гужва, гомила...{S} Савладан је, побеђен... </p> <p>И м |
амо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љута гуја! </p> <p>Ђурица, полако и опрезно, оде пред кућу.{ |
едаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и |
омиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јелецима, како се журно примичу к селу.{S} В |
одсече кнез. </p> <p>Међу момцима наста гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само једна |
њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> <p>А |
траху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина.{S} |
а знака од живота...{S} Приђе вратима и гурну их; зашкрипаше испуцана растављена врата и за њим |
им те Богом... </p> <p>Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се на његов |
и је тешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и насло |
не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата се почеше отварати...{S} Другови прих |
узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизати и падати, док н |
лаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, па |
ве од голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, израсла хладовита китина...{S} Поље с |
и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у шибљак, |
око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необичнога пре |
, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантовац од |
антовац.{S} Страх га беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још ук |
та се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђ |
ас у љубичасто пламено жутило.{S} И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева |
го.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху ј |
ад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лиц |
ледњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту наступа црна |
<p>Сви троје пређоше реку, дохватише се густе кленовичке шуме, која се пружила до близу Качера |
-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке. </p> <p>— Под кецељом, је ли? < |
носи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше |
у море блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима |
. ако се покаже отуд коњаник!... прамен густе прашине...{S} Краљ може...« </p> <p>— Живео Краљ! |
е...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и заклонила с |
дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела.{S} Кад осети да је близ |
многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити |
еше скоро поноћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а вет |
реком дубока корита, која беше обрасла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше |
ћи на мекој росној трави, под зеленим и густим наткриљем букова лисја.{S} Груди му се још силно |
ње...{S} Погледа преда се и, под једним густим гложјем, угледа њега где седи, са пребаченом пуш |
ућице; оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и воћњацима, белуцају се њихови зидови |
.{S} Висок, снажан младић, широка чела, густих повијених обрва, испод којих севају два зеленкас |
ачер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огранака. </p> </div> <div type="chapt |
де траве, која је, као власје на четки, густо избила из земље...{S} Сунце греје топло и благо, |
што да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којо |
љускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окр |
и зидови и црвене обасјани кровови кроз густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и |
и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; погледа свуд око себ |
рица, легнувши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се раширило и виси пред његови |
аква сила не може разбити и разнети оно густо прамење.{S} Али само неколико часака, и озго заси |
су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би |
еће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па уз |
гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори. </p> <p>— Лево!{S} Страном!{S} За њима! — |
њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>После десетак минута Ђурица разгле |
се као нека чуда издизаху и повијаху у густој помрчини.{S} Први кораци одјекнуше необично у ов |
а једној стрмој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.{S} Требало им је одморити се и д |
њe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцртава по који кров од стаје, |
ланином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише |
анина, које су, овога јутра, завијене у густу белу маглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и зел |
ише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и при |
много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, очекујући свакога тренутка |
S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му никако не силази она тежина са |
учешће... </p> <p>— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — рече један |
си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ја о |
а дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура |
вене обасјани кровови кроз густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зелен |
ца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. |
поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе |
о, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! </p> <p>— Дакле, сигурно? </p> < |
.« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло помилов |
шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... </p> <p>— Стој! — викн |
авне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огла |
о прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокролужан |
све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми само ово... |
> <p>— Зар се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — рече срески шумар, и пренесе |
би самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« проду |
... да се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, макар из заклона, оних наших песама, да |
на се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама |
ему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање.{S} Једар |
чи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро |
но је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути ка |
оворе од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. </p> <p> |
уком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиском ових необични |
нка на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим |
дба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — вик |
бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{ |
шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега не |
р би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што ради |
код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једем... </p> <p>— Море није то, него ја тако у |
буђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог о |
чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред |
није губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглаш |
ио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они м |
старче, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни |
а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} |
ене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре |
.. кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има |
м, макар из заклона, оних наших песама, да се напијем хладне воде са нашега студенца... </p> <p |
бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> |
ен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше |
ава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју... </p> |
овако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, |
ра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у којој |
а да се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предуз |
потера, изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше г |
д његове намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових савета, који |
оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А што |
се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овога реформатора), па најзад Дарвин.{S} |
љак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду своје главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? |
орише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S |
раг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} |
е како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћемо с |
понеке кућице нема ни толико дворишта, да се човек слободно обрне, а око понеке подигнути су у |
за њим послаше једнога од оних младића, да се прикрије у кукурузу, који је одмах испод куће, да |
а је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па сад п |
пренесе поглед преко својих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p> |
а коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се |
јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> < |
ом да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје и нашали са њима... да послу |
лако.{S} Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... </p> <p>— Који Радисав? — прек |
он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њ |
ну и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у |
едајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика философија. </p> <p>— Не зам |
тадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће |
и узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако са |
као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињ |
ати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. </p> <p |
трашну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </ |
S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма гд |
> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и уз |
о иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо врата споља! — |
у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена погледа, |
није или доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од |
ћутања — траљава посла!{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако к |
моићи.{S} У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окре |
а.{S} Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, ос |
ичина намера: он је желео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му |
му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, б |
. </p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заи |
тање... </p> <p>— Ђурице, ево ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. </p> <p>»Мајк |
, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Лети се наимала под надни |
у и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће б |
{S} Лице позеленело... очи се рашириле, да искоче из станишта... усне се скупиле, стегле... као |
ш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатим |
састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљиви |
.« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити левом руком за чело, које обузима |
запита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копал |
> <p>И они се приближише једно другоме, да тако удружени лакше сносе тешку самоћу... </p> </div |
чета од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бит |
а видети унапред: како он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец |
.{S} Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој ста |
! ...{S} Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} |
е и друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће прав |
и он и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље причати. — Једна све окупила око мене, |
године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — |
о вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе... </p> <p>Сад је већ постала пров |
ченик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p> |
о, простота!... </p> <p>— Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њи |
атора), па најзад Дарвин.{S} Разуме се, да је он морао објашњавати публици значај свакога имена |
стивом и пићем. </p> <p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја т |
а отпоче благо: </p> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побегао, јер |
. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... </p> <p>— Ко то изнесе |
стине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — В |
зраз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах прог |
ани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви |
а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству.{S} Пило с |
е у кукурузу, који је одмах испод куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Ун |
и нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. |
послаше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше ј |
ласно, као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— Оно |
{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоћену, понижену, уцвељену, па из |
кад осети потребу да отвори цело срце, да се наужива и провесели...{S} Дивна ли живота!... </p |
на њега. </p> <p>— Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене девојке! </p> <p>С |
кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, да се разговоримо. </p> <p>Ђурица зину од чуда и стаде |
: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби изра |
руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливен |
и преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако |
и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе |
штински биров. </p> <p>— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиром |
А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он |
прати. </p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и |
дећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је но |
затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу. |
а људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима |
ша не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја... </ |
ило веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе шт |
је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не ку |
кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се |
уком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко потока, |
а се пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може н |
ази далеко! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли си чула? — запита Станка, избегавајући да их назо |
изазива у памети.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз с |
баци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спрем |
бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и поглед |
<p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега сва Србиј |
ме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ства |
етку.{S} Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један другом дисање. </p> <p>— Камо се |
од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, смејући се и с |
олико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао н |
сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа могу одузети и одвести то једино њег |
ом не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од његове намере не може ништа бити, па, да би се шт |
љна ствар. </p> <p>Капетан одмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома |
ехом...{S} Дођоше и радознали варошани, да виде како проводи зликовац свој последњи дан.{S} Ула |
ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, н |
ој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже од те слутње.{S} На првом кор |
оји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на |
} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? </p> <p>Ђурица најпре беш |
ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се |
, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре сванућа. </p> <p>Легнувши у постељу, он |
н све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако |
Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци п |
им, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да н |
уду... само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p |
рже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чувати оне људе, који су њу чували...{S} Али б |
чију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, |
их познаника могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога високога младића, који т |
ту.{S} На први поглед могло се опазити, да су обе женске од онога реда, који не држи много на ч |
обом Ђурицу.{S} Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строж |
тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење. — Гледајући |
ајволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{ |
ти, ако непрестано стане овако трошити, да му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за т |
н и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>З |
т имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ. |
ећ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се пост |
убавне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој св |
и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да |
а смисла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа |
те, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе |
из заседе поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ов |
леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од |
то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то |
, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље трг |
измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кора |
скочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онд |
зачуђен Ђурица. </p> <p>— Хоћу, велим, да могу слободно погледати сваком у очи.{S} Што да ме н |
и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и дру |
се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега затвори.{S} Једном пандуру рече да одмах одво |
у ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — в |
ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све то некако изравнати и задовољити другове и се |
је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем; ну он бар неће онако заповеда |
а их он много.{S} Наишао ваљада послом, да му што јави. </p> <p>Тако проседеше у разговору дуго |
прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде з |
х: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мј |
на воду. </p> <p>— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула за Ђурицу? </ |
ну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли уваженога господина попе, ме |
ол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љ |
урица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S} Па зато |
. она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше |
сам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} |
е Коста да отеже. </p> <p>— Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се |
е тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавал |
узети и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи |
а одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим...{S} Шта је то робија, ништа!...{S} Слушам |
p>И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега з |
и да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одм |
пусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака |
земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> <p>А |
да, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати. </p> |
уче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> <p>— Паре!...{S} Бацај паре |
ву дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад нак |
осао. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача? </p> <p>— Море, дај што било.{S} И |
.{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме |
е руку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде...{S} П |
о новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао. |
сла. </p> <p>— Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се |
саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми к |
у.{S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S} Али једнога да |
а ради морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди позове к себи. </p> <p>Сунце |
а дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да |
обила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... </p> |
мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... </p> <p>У тај ма |
ли каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на пример нешто?... — и Ђу |
имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. </p> <p>— Оди |
о ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. |
жи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! </p> <p>Ђурица п |
тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити с |
лаву!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, |
све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељама.{S} Али га |
и — рече му жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да |
ослао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је жив чов |
чешће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више никаква друга излаза. </p> <p>Ђу |
н одвојио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио.{ |
а све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балва |
. </p> <p>— Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да пристајем... мо |
е то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом т |
о стање беше тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш т |
амо поручио да је посао свршен успешно, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одм |
исам рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није тако гов |
хнувши се. </p> <p>— Ехеј, море, побро, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка ош |
што нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па д |
који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, као што је ред, ге |
погледали.{S} Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек њему ми |
но деде причај. </p> <p>— Море број то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не прогово |
ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} А |
рвом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много претходних послова, па онда |
у! </p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулацији не страдате. |
ости ми, попо!... — шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опр |
ако пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба б |
ако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} |
} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је |
погледавши мимогред Станку — али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе за ње |
ити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... |
сијаше такво блаженство и таква страст, да она одједном појми све.{S} Весео и срећан осмех заиг |
один Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо |
часа укопава своју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажн |
и ових страшних зверова. </p> <p>— Пст, да ниси писнуо!...{S} Полази напред! — викну један од н |
још ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да девојку »одмах стражарно спроведе« срескоме месту.{S |
а и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више |
о је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од њега.{S} Најза |
и хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти н |
онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </ |
мао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно |
Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се |
Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, н |
луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју |
атим начином, ставио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то |
антовац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохват |
ши капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира. </p |
увши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова у највећем степену.{S} Кад |
возно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, |
вању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, тајио и од њега. </p> <p>Ра |
велој земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нових живота...{S} Све оживело |
стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.{ |
дна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само |
ушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде он да ч |
одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима |
двајао, као милостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Так |
и код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... |
Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по |
ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и црк |
их сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељ |
кат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док не дође д |
} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником. </p> <p>— Пожури се, |
м. </p> <p>— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је |
паметан је пусник!...{S} Мислим, знаш, да он сад, после Радованове погибије, нема ни једнога ч |
е уха, смешећи се: </p> <p>— Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ож |
је то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам т |
ки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од |
в пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи. </p> <p>Ђур |
и си жешћа од мога побратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу на похару. </p> <p>Ђурица се насмеја и |
ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију |
харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори |
ујо настави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањ |
но њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p |
да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долази |
ли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одго |
. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџ |
о, нема му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре!...{S} Смрт!...{S} Привежу за колац, као гове |
... </p> <p>— У наш Кленовик, је ли?... да се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, мак |
стаде... </p> <p>»Шта бих имао још?... да продужим још мало...« </p> <p>— Митре, ходи да се оп |
на ону страну, где није његова соба... да нас не може опазити с прозора. </p> <p>— Знам ја, са |
нако слатко насмеје и нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кикотање... да их, онак |
то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим...{S} Шта је то роб |
па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. </p> <p>— Одистине, зар би ти живел |
викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у се |
<p>— Мајко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се |
знаш... њему што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи. |
ослуша оно весело девојачко кикотање... да их, онако старински, смело у очи погледа..{S} И она |
не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори м |
да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи се своје сл |
јио од других.{S} Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — одговори трећа. </p |
S} Лези, спавај; сутра морамо ранити... да опет мало пијемо... </p> <p>Њему се не спава, зато ј |
ли... о коју се отимају толики момци... да упропастим ’наку девојку!«...{S} То беху тешке муке, |
ега...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p> <p>Одједном, као плаховит по |
— Дај ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта ра |
да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мириса...« </p> <p> |
ји хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем; ну он ба |
о, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца... </p> <p>— Није то, море, нег |
муца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој о |
би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти |
ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешч |
/p> <p>— - Ено, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад н |
опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај те мисли, опет му пр |
. </p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До |
— рече она зачуђено. </p> <p>— Знаш... да си тешка... — одговори он и поцрвене. </p> <p>Она га |
бија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муњ |
> <p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ни |
Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, пот |
је знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га стра |
гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме користити?...{S} У том се разлеж |
— Само један прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш стар |
де и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га дво |
ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} |
а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положајем осигура себи и своме другу будућност. |
То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без уста |
шћу, изгубио се сав.{S} Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас прежив |
жеља...{S} Опазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </ |
</p> <p>Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати |
. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђ |
на.{S} Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на |
..{S} По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидош |
о, зар Јевђовић?...{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе |
је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лиси |
тим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео да |
ушке, а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и |
мене? </p> <p>— Море, шта кријем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... </p> |
ене пушчане грлиће на прозорима! ...{S} Да станем тако, па нека види, нека зна ко је довео њего |
.{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те |
глави нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је слатко протегнути се |
више ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговори...{S} И таман да з |
хоће ови?...{S} Да убију... мене!...{S} Да бежим!...{S} Сад сам откован, слободан... само да тр |
а, то је оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме. |
е крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро |
дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> <p>— Готово!...{S} Устани, Ђ |
а закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... |
ица!... </p> <p>»Али како ћу сад?...{S} Да га убијем својом руком... не могу, нећу...{S} Тако б |
> <p>— А после.... шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући |
>»Шта је ово?...{S} Шта хоће ови?...{S} Да убију... мене!...{S} Да бежим!...{S} Сад сам откован |
, све, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — |
озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да није каква варанција... </p> <p>— Ја сам Станка... ч |
ан је погледа. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она поменула, тако ће и |
— »А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло помиловање, па неће још да каже?...{S} Ал |
и душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непозн |
...{S} Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта он |
е, и од крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко |
вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> |
д сунца и лепши од свега на свету...{S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих дру |
е господство тако ревносно снабдева.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга |
— Ништа.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изић |
да нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би до |
ти се воде, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неколико капи хладне бистре воде!...{S} Н |
: </p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам нану. </p> <p>После неколико минута промоли се |
у, која не зна ни за какве препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики в |
гла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао |
о, отвори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се |
у, леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би с |
е, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га пит |
заклопара и врата се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се так |
ајбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката...{S} Али п |
неки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{ |
на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па с |
красно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну.. |
ам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, |
/p> <p>— Како? </p> <p>— Хе... како?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Ниј |
</p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даљ |
Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да се |
човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!... </ |
ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе |
а. </p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико |
занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S |
к тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бе |
а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, з |
што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погод |
<p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прил |
о не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад |
ју научну фразу, иронично осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако наглас |
одговори он, осмехнувши се иронично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... |
авлачећи све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па |
танувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. </p> <p>— Потражи, моје |
одужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или |
ђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље?« Али кад устаде с постеље |
/p> <p>»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку н |
дучком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Ни |
м иде за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешн |
не воде са нашега студенца... </p> <p>— Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео |
Удаће се она, не бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!... </p> |
, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? </p> <p>— Распитивала је јуче полиц |
ше, Ђурица заостаде код Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — |
за мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби не трабуња штогод онај луди Јово?{S} Кажи ми сл |
краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не |
Марко до свога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p |
го ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем, ја...{S} Кад треба трчати и спремати за посао |
лушкује оно значајно шушкање. </p> <p>— Да бегамо низ реку — рече он готово нехотично, тек само |
ући му времена за размишљање. </p> <p>— Да се одметнем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо |
шио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим поје |
се само чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, |
а нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже |
нак никад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?. </p> <p |
.. дигоше на тебе сав свијет. </p> <p>— Да није потера? </p> <p>— Ноћас се дижу на тебе три сре |
њака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребни |
рица снуждено погледа Станку. </p> <p>— Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу |
<p>Погледаше сви по дворишту. </p> <p>— Да није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену ма |
уката! — вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш |
е на ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да ниси писнуо!...{S} Овде је капетан са целом војском: |
</p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо |
е, да горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. |
добровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђури |
Шта ћемо сад? — рече он. </p> <p>— Чек’ да наместим твој покривач — одговори Новица, па оде те |
Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио д |
нају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година глед |
пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим |
»Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њихов |
осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} Бе |
замишљао себе као хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућењ |
или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто |
негде склонити и проживети мирно.{S} А да би могао зарадити, требало је претходно да зајази ст |
ан дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од ч |
ста свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S |
p> <p>— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесет |
за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они |
. </p> <p>— Зар баш толико? </p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све |
. </p> <p>— Доста је било чекања, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не зарађујемо... |
хтала цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости |
есело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети. </p> <p>— Једанпут се мре! — дови |
Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, |
ршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам п |
и у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба да зарађујем. </p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да |
ти? — обрте се капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли ј |
ужје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? |
ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао |
могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити.« </p> </div> <div |
тра ће преданити код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се н |
добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Миле |
, јамачно, и старога новца.{S} То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не м |
љи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај спава слободно, нико му |
ак смета, стеже га...{S} За песму треба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само кра |
и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему н |
унца!... </p> <p>Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане.{S} Устаде са сламе |
дведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S} Занесе се и заспа одмах... </p> <p>...{S} |
обу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? |
икрада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас |
мо ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Е |
е замијени, </p> <p>— Онда треба и њега да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове |
и увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хт |
жају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изг |
ну, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење.{S} Раздадоше |
да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети. </p> <p>Капетана очекиваху други непов |
на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али |
оре по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа како проми |
да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен разговор. </p> <p>— Знаш, б |
о мрдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу, показујући тим да се не интересују оним, што |
вуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после |
а да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Ву |
м не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, са |
и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио његово душевно ста |
му исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. </p> <p>— Нијеси требао |
ео догађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па с |
и Пантовца.{S} Прибравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га |
тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина, море, какве с |
— рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за врач |
коро су ме петљали... </p> <p>— Знам ја да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара.{S} Човек т |
ишта нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Ид |
а дана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Ма |
ко: цију... цију... цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо не |
ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нако... </p> <p>— Како се провуче, слав |
више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чув |
ди — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу т |
предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стању.{S} После онаква живота у роди |
у већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самовољу.{S} Видели су да је то н |
и са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — од |
, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па |
<p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> |
уда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да скрива своје стање и положај, па није волео да га др |
грозничаво, очекујући свакога тренутка да пиће учини своју дужност... </p> <p>Жандарми певају |
. </p> <p>— Ђурица...{S} Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! |
да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвоз |
дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. |
секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренутка удари га Нов |
слутња.{S} Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она |
рата над степеницама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S} То беху врата |
Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно кре |
анко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло |
римамљиво.{S} И што се више она старала да ову необичну појаву себи објасни, у толико је више м |
хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је, последњом потером, извршила своју дужност: »Види |
је за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, |
сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала је ради чега ј |
е...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинул |
да живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да радим. </p> <p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти |
живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим нев |
јутрос отишао.{S} Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да |
, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, |
брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила |
да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледавши још ј |
ука; растури наредбе по свима општинама да се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати и |
ман превио рану и вечерао, па се спрема да легне...{S} Срећом, угледа жандарме како се привлаче |
авице.{S} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе замијени, </p> <p>— Онда треба и њега да се чув |
себи?...{S} Један нам је крај, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним све... свега има, као какв |
ну колима, па нити ко може приђи колима да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела |
м. </p> <p>— Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, |
е да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? |
суз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш |
е иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба малога руч |
зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу |
Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче го |
аса, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим с |
баш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њем |
{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </p> <p>— Не бојим с |
види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И |
оји ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... па опет...{S} Хм... женска по |
ски, смело у очи погледа..{S} И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати |
отрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђурица, п |
далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и златног |
што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш как |
знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од четвртине...{S} Боље му |
уда између потеса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, |
у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он мислио.. |
рцу жива човека, који зна, поуздано зна да сутра умире од куршума, па опет живи, једе, пије, сп |
и право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к ње |
его кажи што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на |
аше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} После, кад својим оштрим |
попо! ...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, |
еке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и |
о чисту искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он в |
Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — ре |
мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га пр |
у ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не р |
к ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђури |
речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи су |
сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али |
еш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. |
ију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. </p> <p>Вују севнуш |
</p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотина д |
не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи |
/p> <p>— Хе... како?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега |
најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђу |
Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> < |
. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да нас |
урици. </p> <p>— Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући |
S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши |
е ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио |
ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово |
као. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало зати |
едва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе из собе полако. < |
{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам на другу стран |
неше карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу |
слати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад разбирам.{S} Требаће ми сад |
сија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи у забран, Ђурица п |
о год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусу |
чан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па |
ги се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. |
Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна њего |
е.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... </p> <p>— Како ћемо сад, к |
и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> |
у — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да |
се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... </p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове |
ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек |
аде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Об |
дни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг д |
вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бри |
го, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} |
већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је... </p> <p>— Јели тај из вароши? — запи |
? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не размишља |
лике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми се куне срећом х |
Раскрсти с оним човјеком... знаш?... па да уживамо као цареви. </p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну |
ости, неке ћудљиве тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разум |
>— Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде? </p> <p>— |
или, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p |
ем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окрете и погледа иза себе |
</p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски |
и...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, св |
је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети |
бу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње ос |
ави... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као |
а!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап пр |
Ђурици како је једва приморао калуђера да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </ |
инама, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаш |
ни од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трња |
ко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај М |
шку, под којом је седео. </p> <p>— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. </ |
пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри, оти |
ва посла! </p> <p>— Како ништа; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да |
ку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Д |
дговорити на поздрав, ни понудити госта да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, |
»пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. </p> <p>— Хајде живо, да се разлазимо — рече |
о начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав изла |
Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се |
снови о будућности, све, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле |
ели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни |
</p> <p>— Колико даш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кл |
ко не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — муцаше ј |
. </p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта да каже.{S} Једва, после дужега ћутања, промуца: </p> < |
ња: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и |
прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да |
би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али сам на |
ика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? </p> <p>— Само један прави пу |
во и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао |
че с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигну |
евесео, збуњен, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к |
арко се у оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајући кундак од гар |
не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— |
т му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, |
брзо. </p> <p>Капетан је погледа. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она |
</p> <p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује! |
ђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти кажем... </p> <p>Ђурица се изненади овим речима, |
ки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би |
дигоше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам. |
аву.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој право... </p> |
..{S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гом |
чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад |
не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред вратима.{S} Прегледа кључаницу — сто |
, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да радим. </p> < |
гу... </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгу |
о и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоће |
, и он се заинтересова, па позва ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.{S} Марко се пров |
јкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити свак |
а, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ух |
урица, па леже на њену постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслон |
де први, и по упуству капетанову покуша да види јесу ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе |
/p> <p>— Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: </p> <p>— |
је.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклон |
пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и д |
о; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман Ђурица пл |
е руци поповој. </p> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барја |
си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако веш |
p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, молим те... |
ше. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже н |
ако, то могу...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што |
и кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни |
ру, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад п |
намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После неколи |
тако важну околност. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси ср |
и ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрил |
S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ова младе |
а тренутка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... им |
— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њега немој.{S} Е |
а песница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни глава |
али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосни |
, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатац |
абавити.. </p> <p>— Имам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. |
ица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дука |
и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> < |
здајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са |
, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам... |
ислим код куће, никако не могу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја с |
Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато |
да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џаб |
дила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у с |
, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац, који се одједном опу |
раденика у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских м |
некаква једноцевка, коју одмах познаде да је острагуша.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а п |
свачега, од самога пространства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљ |
преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова |
ле! </p> <p>Милутин слете с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у |
онда, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — ви |
се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власти.{S} |
ли пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама к |
и постају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима селима одредише се чувари |
. </p> <p>Одмарајући се на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који вл |
ротрља очи, па, онако у помрчини, стаде да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до |
речи и, идући полагано уз поток, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио |
већ прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке необичне покрете: час мрдне једним раменом |
еху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} |
оче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово дос |
нку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама н |
едном уђе у њега неописани страх: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од ш |
и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладно |
же се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред очима, спаде она тежина с главе |
носећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што д |
воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмереније. </p> <p>Куд ће сад? — Р |
он се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу |
за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима |
</p> <p>Неко пресече конопац.{S} Стаде да пада земља у раку...{S} Свршено је!{S} Правда је зад |
ији. </p> <p>Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је |
е почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} Осим познатих нам Пантовца и |
ојури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа |
идео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез проговори: </p> <p>— Ево Милошев |
ђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. </p> <p>За тренутак сви ућуташе, пос |
ћ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да |
, заборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, како да објасни човеку св |
махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, |
в колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели |
не очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S} Креће с |
послом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше |
ао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После дугога чи |
ди из торбе што имаде за јело, па стаде да руча. </p> <p>На извор долажаху почешће дечаци и дев |
међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, |
и страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати ни |
поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе |
еде на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на о |
Дај сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Бес |
поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи заклонитије место, а ви |
пасти, погуби... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако |
мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да прибира мисли. </p> <p>»Откуд ја ово идем?...{S} Шта |
собица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станка га једним тренутком погледа, па |
иђе одмах из собе. </p> <p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не |
антовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обо |
а њој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђу |
буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе |
ава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео. </p> <p>— Мора |
..« па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави. </p> <p>»Па каква је |
</p> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је |
авано осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узвер |
ло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не прође нико, сам |
здржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јо |
сам Никола се забави тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, |
ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. </p> <p>Станка угаси свећу, а |
тесом.{S} Саже се под један трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их |
Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Дом |
ице обузе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци. </p> <p>— Јово, јеси ли ти? — за |
е младенцима, па се обрте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запева |
урица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цигару.{S} Његовом почетничком самољубљу веом |
г осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наи |
који одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p>После првих ударац |
-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија цигару. </p> <p>Наста кратко ћутање.{S} Јово |
тешке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. </p> <p>Пред зору, |
ан другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, који су познавали Пантовца.{S} Пр |
ад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командовао неогр |
д вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«. </p> <p>— Децо — поче о |
ац. </p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Помора |
обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета хартија.{S} Извадивши |
е сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад |
е повезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта. </p> <p>— Па, Сретене... — поче Ђурица — |
вориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана послушника.{S} За т |
обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових ле |
но надање испуни му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговор |
собом невољу... рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p> <p>— Море |
нка угаси свећу, али не леже.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи недовршене мисли, које јој бе |
ао непотребну ствар...{S} Гле, нема где да склони обешчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шта ли |
кад, пође даље реком, застајући понегде да разгледа шта се ради по њивама.{S} Спаде му велики т |
довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила негде у папрати. |
да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа |
глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше пр |
и воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... </p> <p>После пола ноћ |
де да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој може много што шта р |
а рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њене прекоре, који му дос |
у мало речи појми њен положај, па хтеде да се користи оваким њеним стањем ради даље истраге, те |
осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога |
кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послу |
е празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан и |
на, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од |
оме се сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам |
о намораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но ра |
а је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да савлада о |
као утегом.{S} Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: |
и је пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да тр |
ој зависи све. </p> <p>Ђурица пак хтеде да крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одг |
м.{S} И он се наљути...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њ |
е.{S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти |
кад потрча другом страном потока, виде да је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и он о |
мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде оп |
траховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан одговор |
е те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по самом потоку. </p> <p>Тога ча |
ци се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} |
/p> <p>Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре му б |
вати камен са потока... </p> <p>— Хајде да се измиче! — проговори Пантовац сасвим другим гласом |
своје необичне намере. </p> <p>— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њ |
/p> <p>— Шта... шта је? </p> <p>— Хајде да идемо... не могу да спавам. </p> <p>Новица устаде, п |
де да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. </p> <p>— |
</p> <p>— Шта ћу се спремати, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја необична рад |
ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мо |
сад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— |
вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. </p> < |
> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} |
.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— Немој... остави то, молим те |
ајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што пара? — запит |
амо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, море, починио тамо |
га? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши ув |
и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једн |
иде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он |
јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на ногама!...« |
ке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво заговори, Ђур |
добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свр |
оју никако не може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим с |
ке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака |
мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи мо |
ан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то. |
себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, бо |
ебе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде поглед |
по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и л |
уче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћ |
стима за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, |
најстрашнија мисао, коју никако не може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...{S |
љенога стезања. </p> <p>— Е, то не може да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд |
{S} Лакомислена и бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што ј |
во сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за сваки случај... са њега право у поток, па |
ек, који може онако да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов бра |
де како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се зан |
и га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојни |
а у њему. </p> <p>— Како... зар то може да буде?... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко.. |
краја њеним мислима...{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; |
и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоце |
лавице...{S} Пита за све..{S} После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или |
ђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај |
ечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањен |
итеља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава своју младост и будућност, да је њ |
— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи са |
ћ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љута гуја! |
; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, |
арачунати. </p> <p>— Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не |
лажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чист |
цом? </p> <p>— Јесте...{S} Претио ми је да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме у |
а извршити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш.{S} Неки трговци одавде посла |
једе, пије, спава, мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S} И |
само ретки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тог |
види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао |
изненадио и саслушао је мирно: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му пос |
непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању |
и радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез |
д му беше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао |
лу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сва |
руги прозор.{S} Три жандарма одредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на |
досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где |
њим и пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и д |
ајази стотину других страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, кој |
она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове су улоге одређене |
ље? </p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто н |
ај непознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на г |
Једна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради...{S} О |
варошка, згодна као молована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и |
, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и |
помисли Ђурица, па стаде још пажљивије да ослушкује оно значајно шушкање. </p> <p>— Да бегамо |
говори Палилулац. </p> <p>— Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови старц |
е, стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце куршума...{S} Гледа и чека... не дише. |
а онда ја немам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њи |
се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали.{S} И то ће јави |
не опазе. </p> <p>— Зар није сигурније да останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи д |
оје се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај |
е добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене.{S} Овај велики скуп разби с |
ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајућ |
њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица |
томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажах |
кушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S} Ради тога Новица ће се са |
ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оном крају, Пантовац |
његова оштра збиља, иза које су опажале да сева нешто тајанствено и опасно.{S} Учинише се да не |
аше људи што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </ |
дала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. < |
дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надиш |
/p> <p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разглед |
рво да му постанем права жена, па после да се не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, сна |
да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.{S} Само треба срце да ти |
дио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима.{S} Најп |
ећао? </p> <p>— Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет д |
у се девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон. |
мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. </ |
у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слобо |
ретен.{S} И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} |
не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не п |
.. </p> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаш |
ма! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад оду |
си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори |
руги поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« </p> <p>И |
д, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скор |
о ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш |
велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — |
сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?.. |
људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети |
о заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. |
ити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињ |
не. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у потоку ил |
»Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми по |
жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </p> <p>Станка ућута и више ни с ки |
без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} Због тога се моји ника |
нако... какво зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— Што пита |
аки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно, пре ово |
ачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.{S} Младеж, чувши ћ |
Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде |
најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли |
ки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да |
а што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан |
} Помирише цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да |
одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око малога ручка, вратише се |
и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити кри |
у апотекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад х |
олико је кадро било једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ... </p> |
след тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична разговора са својим познаницима, |
уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви њег |
одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако почастили Ма |
и понеку пушку.{S} Сад није било сумње да су опкољени потером.{S} Остаје им још само потес, гд |
ци... — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут купов |
ка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ће бити нешто друго |
S} Сутра иде Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.{S} |
о. </p> <p>— Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. </p> <p>— Кад? </p> |
чкога механџију, није хтео после похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је поса |
ам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. </p> <p>— Па... кад није друкч |
вет! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и одне |
сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га погледа |
није одвајао очију.{S} И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је |
грлу.{S} Он затрепта очима, напреже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му с |
оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах да т |
ани, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако тешње?... |
Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде наредити што има |
ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба доб |
што тајанствено и опасно.{S} Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. < |
овицом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прили |
у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. |
.{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се о |
па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој |
инио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми муч |
ли ће баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прек |
, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад ов |
де у своје село.{S} Идући путом сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио за |
, разбегоше се по кукурузима, бојећи се да се разбојници не присете и не поврате. </p> <p>Ђуриц |
дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучењ |
целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да |
p>— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви? </p |
ица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одгово |
{S} Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодлучно: </p> <p>— |
на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... </p> <p>— Хајде да се изм |
ура удари клин. </p> <p>— Море чувај се да не заклиноше. </p> <p>— Стари смо познаници.{S} Ха-х |
е ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавала...{S} Та она је тако лепо видела оне чу |
а изиђе из собе... </p> <p>Учини јој се да он проговори, пошто се затворише врата, али се она в |
ах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{S} Двојица претрчаше преко про |
о ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела |
њем, са великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва ч |
тражећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину корака, наиђо |
ред потока нагло приближује, чини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју сн |
слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војн |
то је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био. |
{S} Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други ње |
роз нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, а |
да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће |
у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много |
н и опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа. |
</p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву же |
оласку. </p> <p>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши |
збуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А |
други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме мало потесни око врата, |
с отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у зноја |
е на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} |
рно.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ће да дижу потеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури са наредб |
неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку право у |
ра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају Мата |
спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После неколико минута врати се |
е се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се |
донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« </p> <p>Напослетку одлучише да престану |
мислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је |
кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле |
то вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да пог |
една од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да |
.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам то. |
е ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> <p>— Не г |
.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— |
ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све |
преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: |
/p> <p>— Е, мој попо! ...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ од |
>— Јесте, синко, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{ |
један пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остане удовица — наставља Митар. — Удаће се она, не |
том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S |
оштра длета... </p> <p>»А знам... хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде му поглед на јед |
ни на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му мног |
?...{S} Шта ће тај колац ту?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?. |
...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Марко! — повикаше радознали гле |
/p> <p>— Па, шта мислиш? </p> <p>— Хоће да те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати на ко |
ита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — |
вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће да разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно изду |
а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај те ми |
зати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, |
ма у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њим |
другима заповедати.{S} Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста |
налазак, те он не пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, веома не |
ад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Бил |
Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p>— Каква ти је то |
не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави |
позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, има неке мај |
Јесам... онако узгред.{S} Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени реч |
и све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми |
ти сто чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне п |
њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити |
и њега затвори.{S} Једном пандуру рече да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и д |
укама. </p> <p>Старац, још снажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{ |
му порасте Милета, најстарији син, поче да пати многу стоку, која такође велики приход доноси.{ |
ом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта ј |
но. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућност?...{S} Све се руши |
} Казао сам једном. </p> <p>Станка поче да нишани...{S} Истога тренутка зачу се иза њених леђа |
стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледавши случајно у двориште, угле |
стаде више њега, разави хартију и поче да чита пресуду. </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикну Ђур |
нџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа |
где да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни положај: личио је на зв |
.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се |
на овом месту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза |
авлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша узнемирено срце, које куцаше јако и брзо. </p> |
е, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној послушнос |
мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша уз |
ти споља.{S} Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим |
ваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде |
а није оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу д |
закачи и убоде је.{S} Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како ј |
распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} Али се М |
дући пред њима. </p> <p>Пантовац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те д |
ица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога |
иступе послу и раније.{S} Уходу послаше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта с |
ослу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављ |
баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживањ |
а примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које је очекив |
убац испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше |
обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да м |
где се привлаче обору.{S} Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше |
</p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чара |
ше, жандарми искочише из кола, па узеше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекре |
а остати тајно!{S} И његове везе почеше да избијају на видик.{S} После три недеље опази их прво |
огорац? </p> <p>— Нећу, господине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она |
агло. </p> <p>— О томе немој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је.. |
ажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо ( |
> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао |
head>XI</head> <p>Станка не могаше више да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино, бур |
с тобом.{S} Али... овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? |
одговори учитељ. </p> <p>Људи наставише да исказују један другом своје утиске, а капетан стаде |
власт, с друге они, који треба највише да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде |
.{S} Али га последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже иша |
рђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. </p> <p>— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми |
даде знак.{S} Испред куће му одговорише да је све повољно, и они се обојица пажљиво провукоше к |
а се пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких огранака, који су у дру |
би се указао згодан тренутак, одлучише да приступе послу и раније.{S} Уходу послаше да се прик |
е живи!...« </p> <p>Напослетку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде |
вио. </p> <p>Ђурица пристаде.{S} Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Но |
леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} Тако мислећи загледа |
и папучама на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, ра |
ј! </p> <p>Ђурица се уплаши.{S} Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав...{S} Једва се сети револ |
Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има |
донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да ручају. </p> <p>При крају ручка им залајаше пси, кој |
<p>— Е то јесте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и убиства. </p> <p>И опет обрће очи |
акво причешће!..{S} И наједаред стадоше да му се проносе у мислима светле и слатке слике давног |
лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. </p> <p>Станка нарочито заос |
наместише са домаћином у соби и стадоше да ручају, причајући о догађају са Сретеном. </p> <p>По |
ми од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, |
а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстаре жандарми свакога дана. </p> <p>Сеоских страж |
е, па искапи прву чашу. </p> <p>Стадоше да се ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а |
посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају. </p> <p>— Е, сад казуј |
се пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јов |
</p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да бе |
аше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. </p> <p>— Шта то дроби овај? |
е изгубљенога јединца.{S} Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе |
куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} |
го жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро п |
да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У та |
</p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Во |
а седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нама свет ради, |
сао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво, |
е кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, п |
е шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично |
енадила она напомена о јаловицама.{S} И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било |
е само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљ |
г тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... </p> <p>— Шта си окупио једнако с |
тињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је |
а му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више излажах |
до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?. |
н.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале људе, па се пожур |
<p>— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац забринуто. </p |
иже страном да пресече пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над провалијама застају сви и, у о |
оћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!.. |
старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бит |
тирску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам ве |
<p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S} |
ого поузданији, но да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чи |
доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима... </p> <p |
а продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде н |
но, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од опасности. </p> <p>Кроз ч |
/p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— |
придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он зауз |
иронично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се н |
а одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није д |
т ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разглед |
испод куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме |
шо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити капетана |
отово нехотично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. </p> <p>— |
а је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглу |
о се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће |
зао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хладно |
.« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаш |
еханџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме |
све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак |
па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам м |
провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан одмах пој |
лаву, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио о |
ћ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је после само је |
нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није нала |
треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... и опет да му |
у, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду свој |
ига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућност за предају. </p> |
дим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај как |
> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта |
па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмо |
је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> |
летку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су |
тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две п |
пет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </p> </div> <div type="ch |
њи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чекати...{S} Окупи некога пр |
е у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, ис |
<p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна в |
Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају. </p> <p>— Е, сад казуј шта знаш.{S |
ти, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесности прође му ду |
ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{ |
и три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капе |
после не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се. </p> <p>— Ех |
ераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични љ |
ар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на проз |
е знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу |
ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са |
која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо м |
да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> |
тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена |
ек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде |
ада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.{S} У крајњем случају ве |
цуру преварио.{S} Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива |
е тога сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од |
му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа. </p> <p> |
се добро промисли...{S} Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави пр |
} Жандарми ношаху пушке на руци, готови да свакога тренутка проспу смртоносну ватру на изненадн |
говорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Су |
мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и закопају. </p> <p>Увече је, украј ср |
овац, који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за ру |
далеко... има још времена...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, али то још не доводи |
ужим још мало...« </p> <p>— Митре, ходи да се опростимо. </p> <p>Митар приђе... опет иде и глед |
не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, п |
а не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако вече, частећи свој |
. </p> <p>»Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку |
лности, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени |
> <p>— Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, вид |
а неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са стол |
ажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим ов |
ече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађују четири жандарма с пушк |
судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници. </p |
вши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} Сагнувши се над њим, повуче за покрив |
страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико |
у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у једно исто вре |
} Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али |
докле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи ра |
се сад сети детињства.{S} Једаред опази да се легу чворци у једном високом, окресаном бресту.{S |
од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па ста |
{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале |
. — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо чини |
више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па |
ли место није одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро паз |
ке. </p> <p>Кад дође чиновник полициски да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, |
све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо б |
с.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али ова |
застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно |
тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За један тре |
и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко п |
оше играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необи |
ање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскидати, па онда не |
шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </p> <p>— Пуцај!...{S} Казао сам једном. </p> |
љад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти за |
а, прича и смеје се. </p> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица одједном. </p> <p>— Хоћу |
су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати облигацију од двеста дук |
и не дремају.{S} Опазили су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиц |
мере полициске, па су се сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, да |
ци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевиц |
сама.{S} Бегунци су свакога часа морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су |
огледом...{S} Као да су обојица осећали да треба одважно издржати овај први поглед, па застадош |
ур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с |
а? — запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да може. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође м |
ашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду |
ашњој и јучерашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, к |
не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да |
сле, кад му предам паре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{S} Че |
> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p> |
два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први поглед, ис |
другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У |
како рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> <p>— Хм... |
ији«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи писар. </p> |
као пре? </p> <p>— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно би |
} Кад су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет |
е знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па |
еком, где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их оп |
али су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или |
атима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно друштво!.. .{S}А ш |
ида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За један тренутак узбуни се це |
трепта очима, напреже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и н |
ећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брз |
!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну...{S} И најгоре |
оћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо ш |
ла?{S} Зато, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе |
и... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешк |
арам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чујем Добросава гд |
он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, кој |
ај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сва |
да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} С |
крмачу.{S} Људи, позвани позивом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет.{S} Онај сиромаш |
ако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђуриц |
ре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, |
преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: о |
да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме сма |
еће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. </p> <p>Јован скочи вес |
ица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући |
ђају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{ |
сказану мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. »Јест, зацело, ја ради |
њих, засијаше му очи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од |
ст не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у животу... </p> |
а се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере. </p> <p>— Хајде д |
е досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудњ |
еш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да |
лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети.. |
сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чек |
да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Тво |
ати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њим ниједно злочинст |
ко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти ре |
.. пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. </ |
у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p> <p>Станку веома изненади овај глас. |
еко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети оно густо пра |
а мисли сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза к |
жди и улеће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају |
и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </p> <p>— Стезали см |
скрива и бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт |
а се изненади овим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новиц |
мести код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао. </p> <p>После пола часа Мато устаде и зов |
екада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини м |
да крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одговором постигао циљ. </p> <p>— Што ћу и |
<p>— Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... </p> <p>— Како... ја шта ћу? </p> <p>— Х |
беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуц |
оворити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после краћега ћута |
ољно издавати остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Новица!...{S |
описану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је |
љим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собо |
гледавши је страсно. </p> <p>— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак го |
} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </p> |
ко нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмех |
о такту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух |
преврнутих очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто |
воришта, која ће посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је дворишт |
к се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, си |
аре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вуј |
> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на |
овчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — рече Вујо и ок |
се по његову изразу не могаше прочитати да ли му је непријатно то питање или му је непријатан с |
а страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају.{S} Услед то |
се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни ј |
Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала овом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко |
ожеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљут |
ого претходних послова, па онда се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше |
вајата.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се об |
> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, п |
и он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </ |
и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба |
та или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати. |
но у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одгов |
да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав, какви су остали људи.{S} Јанко г |
S} Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да шушка око пр |
мреже око њихових недела.{S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе |
окренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди.{S} Очи му се |
стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На к |
ви са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад |
голица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и с |
е је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога с |
гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огрома |
спитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви философи |
се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не поможе ништа |
ше разговор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ пр |
ора наредити, мора јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ |
<p>И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај |
ве лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. </p> <p>Станка се зачуди.{S} По свом |
цело село, и ником није смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући. </p> <p>— Па ј |
омка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа.{S} Још ниједан момак |
зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какв |
био окован и имао је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што с |
ше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.{S} Час се сећао с |
у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} |
а Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p> <p>Ђурица иђаше очима за С |
вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појав |
, кад никакве опасности нема.{S} Видећи да они гледају све у лево, погледа и она истим правцем |
апљом, пенсионованим писарем.{S} Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче |
о назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философијом.{S} |
му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. </p> <p>— Није то тако |
покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели кад ст |
ти, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлуч |
у Пантовац као с неким правом, налазећи да му је тим причињена хотимична штета. </p> <p>— Нема, |
езбрижном и веселом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то |
и Пантовац сасвим другим гласом, желећи да прекрати непријатан спор у овакву времену, где је др |
о прошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади малопрешњу срџбу. </p> <p>— Калауз из Паланк |
окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидевши од љутине |
обневиде..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне т |
и он, застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако к |
пада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажа |
p> <p>Свештеник га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са |
заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не |
ад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си |
је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да |
си чула? — запита Станка, избегавајући да их назове по имену. </p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су |
одговори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледом. </p> <p>»Овај |
и хајдуци?« — помисли он, заборављајући да је мало час сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућ |
бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом. |
о разберем — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте |
трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За јед |
ца се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Ј |
рестадоше играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају |
оно оданде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — одговори он, ударивши гласом на он |
хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да по |
урица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. </p> <p>— |
кну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђ |
а она озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне своју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још |
тише Радован и Коста сами, не очекујући да их ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само с |
миру.{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а |
мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p> <p>Митар жандарм, одважан момак |
де на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, с |
е — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. </p> <p>— Па добро |
кшање, како ли?...{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и |
..{S} И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, по неки пут се намршт |
год у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже своје осећање и чуђење. </p> <p>Седнувши на с |
— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њен |
е, никаква смисла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И |
Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа последње средство да буде потпуно поверљив са |
Према његову саопштењу, Радован одлучи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време |
н не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још |
зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организованом дружином, к |
да шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окр |
зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и од |
шен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што више мож |
и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и |
{S} Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па по |
</p> <p>Ђурица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па иско |
о, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. </p> <p>»Шта ов |
скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица за |
и обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, |
отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} |
тадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну |
путник. </p> <p>Међутим власт, видевши да Ђуричини напади постају све опаснији и смелији, стад |
даше слаба светлост свећице.{S} Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разг |
ђе у ходник, онако необучен, па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пандуру: </p> <p>— Одврн |
п их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи право к њим |
ад имао нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе ј |
на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> <p>— Ти ра |
а идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...{S} Знаш, онога... пшеница ми много добра |
е паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну ф |
ку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са пес |
ега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све т |
ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p>— Све сам прегледао, поч |
; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; нап |
ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлу |
најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш други |
и. — Сутра ћу овде преданити, па гледај да се пази... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам потера |
лазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а |
кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није сигурније д |
е отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> |
управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка |
ве је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S} Тако... |
квом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми и |
осао. </p> <p>— Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо |
p> <p>— Је ли то од истине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, о |
ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он пр |
нима, који га чувају... </p> <p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља н |
риш!... — плану Ђурица. </p> <p>— Немој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори.{S} Пр |
и? </p> <p>— Не спавам. </p> <p>— Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </p> <p> |
p>— Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити |
ратнице, па једни чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Б |
у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, на сам |
тављао питања више из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шал |
— запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. </p> <p>— |
ја старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, н |
вођењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па |
кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, болан, ј |
те кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било |
..{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да |
заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим...{S} А |
ја?...{S} Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... д |
то овако лакомислено запита. — Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где о |
ш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Мар |
ш? — одговори она осмехнувши се. — Знам да жене у том стању не иду... </p> <p>— Нема. </p> <p>— |
Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S |
ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он н |
неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, бра |
што је погинуо. </p> <p>— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени |
и да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника...{S} Истина, ја и заборавих |
...{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу |
слим, не смем да мислим...{S} Само знам да сам пропао, пропао сасвим. </p> <p>— Па што онда вез |
како год знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па ма |
Не смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је по |
страни груди. </p> <p>— Јадница, сумњам да ће преболети...{S} Што уби ову девојку, несрећниче! |
, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — |
Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, |
стотина, они све разграбе, и још морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим |
Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помуће |
шта вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да ј |
ванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? |
о луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милош |
да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? </p> <p>— Јесам. |
ка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати |
али, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори др |
у што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радована што је погинуо. </p> <p>— За |
>— Па, Сретене... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убије |
ро — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} |
ана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам да сам пропао, пропао сасвим. |
да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е |
/p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! < |
нога састанка на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или поб |
од последње, пред манастиром, казаше им да је старац мало пре измакао.{S} Младић, који је силаз |
ицу. </p> <p>— Седи, одмори се... видим да си се много уморила. </p> <p>Станка се осврте и седе |
орити? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки |
ла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема изла |
што знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је |
сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? </p> < |
ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне оп |
да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је то необично. < |
неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио.{S} С |
м?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су н |
је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} |
ако је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — рече апот |
ве сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то пот |
ко да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе опет звецн |
то на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p>— Остави то! — прекид |
>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. </p> <p>— |
о ти не умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако задаје страх... паметан је пусник!...{S |
смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш до |
и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умрем. </p> <p>— Море, живећемо, Стале!... </p> <p>З |
авај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, |
својих суседа да изиђу, показујући тим да се не интересују оним, што је иза њихових леђа... </ |
ајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над пр |
а хоћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </ |
а свету...{S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко |
нувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете. </p> |
рукчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на п |
ака, једнако крстари по селу, с намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изн |
} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале |
е ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одм |
јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. </p> < |
. па, ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необичн |
зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти т |
ко да га завара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Не |
јаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће и |
сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачин |
ица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— |
ва.{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работницима, а овим му је бар |
де Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научи |
да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »При |
појурише.{S} Требало је на сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирс |
ега човека, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на друг |
сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} То ли |
Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће. </p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А з |
тану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону мог |
јо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су |
аш.{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца... </p> <p |
p> <p>— Како нема?{S} Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији. </p> <p>— А, е |
есто поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, |
и прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледати сад — одг |
— смлавио га, уништио...{S} Није могао да се прибере задуго... </p> <p>Али, пролежавши подуже |
; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухва |
побегне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле |
се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну каву.{S |
а. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме бих с |
ски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе љу |
по, па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. </p> <p>Симо се исправи, машући оном руко |
е — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} |
ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. </p> <p>— Зашто? </p> <p> |
з среза устумараше.{S} Неко им потказао да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пред вече одјурише ж |
> <p>— Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад |
притрчаше му, створише се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} |
није ништа предузимало.{S} Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па |
напред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и ист |
а, обрнута лицем к земљи, савијена, као да се сама наслонила на лактове, па сакрива лице од нек |
па стоји тако непокретна и суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> |
има и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овог |
ит да се нагледа познатих му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> <p>За један ч |
пају у земљу и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... само се издиже гомила влажне земље.. |
лео очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{S} Само му струји нека ватра |
кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном остаде без ногу, клону... глава се затури.. |
и удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи. </p> <p>Пред иконостасом кресну жи |
викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко лич |
а се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете |
мо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јав |
о она група у средини необично иде, као да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жанд |
овор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, ш |
очињаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} По |
колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред оч |
зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за њих. </p> <p>— Отпасујте се, |
ну он одједном и устаде са столице, као да се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка |
азвуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: |
овац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Беспослица!{S} Какво венчање |
е одједном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену црвенкастом марамом |
ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити. |
крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи |
<p>Станки застаде осмех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејат |
ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим п |
... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од кога јој зависи св |
ашило необично отвори и рашири очи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он |
једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одговор ох |
...{S} У том се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе.. |
ове напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да г |
ш како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне |
Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да са |
куд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пр |
а ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? </p> <p>— Биће од ове омор |
е с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пружив |
одговори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина удовица, има нечега ст |
не. </p> <p>Она га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да л |
ече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... |
гу. </p> <p>— Лијепо сам намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угур |
се учини још радозналија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа непо |
ма? — рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и зан |
во и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је |
гао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га ова |
м местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у његовој појави. </p> <p>А |
p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним |
} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке стр |
сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да |
послетку махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиск |
уживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.{S} И затим му |
а жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу |
а Ђурицом, једну по једну банкноту, као да и њега интересује колико ће се наћи новаца у том зав |
ништа... усне се скупиле, стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце куршума...{S} Г |
и, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим плећима цела она маса.. </p> <p>Ст |
речи. </p> <p>Станка се не измени; као да је очекивала нешто горе, неповољније, па је ово и не |
успут људе, куће, дрвеће, све...{S} Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету... < |
<p>Ђурица се освести и следи...{S} Као да није ни капи сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На једној |
строгим, испитљивим погледом...{S} Као да су обојица осећали да треба одважно издржати овај пр |
ова чудна лепота целога стаса?..{S} Као да је ове чаробне горе одједном преродише!... </p> <p>— |
Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно за др |
цањ и више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{ |
идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново ос |
можемо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху |
з Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се с |
ти...{S} Само затрпају земљом, — па као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« у |
мишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеже рамени |
ати пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, з |
трвицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучнос |
оцкан... — рече он љутито, па после као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако др |
ку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... наплатић |
ата. </p> <p>Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица ос |
тили.{S} Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се |
тренутка заигра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да на |
вим очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће в |
ачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја |
цаше колена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад му је |
мену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. </p |
ат. </p> <p>Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, |
ош боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упирао п |
скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно скиде |
, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од друго |
бећаваше никаква добра... </p> <p>И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као |
и, видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка при |
руком поред уха, што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше из |
<p>— Бабетино једна!{S} Надао дреку као да му црева испадају!... </p> <p>— Сваки на своју стран |
н, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде исказати цело своје осећање. </p> <p>Она га по |
чајући успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Што не оде у |
д куће му наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђаво помаже!« — помисли капетан, улазећи у дв |
брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на |
посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад |
само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и о |
дина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као ш |
га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је било? </p> <p>— |
о... завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гор |
p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те н |
а и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође досељени |
>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Радован? </p> <p>— П |
га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно велико друштво: неколико људи за на |
проливена крв: напротив, он се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао. </p> <p>— |
е послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, |
оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај |
охаране ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на ве |
многе ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочити |
на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад н |
а... </p> <p>— А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелаја |
ну и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.{S} Истина, док се одл |
учај.{S} Пред Ђурицом се само претварао да није ни знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода |
поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније |
ледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.{S} У себ |
пуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица н |
ушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Само пролећу као искре, понесене бесни |
до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за тв |
ије сам урадио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... на |
спавају...{S} И Добросав, који је остао да дежура, уморан, савладан пићем, наслонио главу на ст |
ну мрежу својих замака.{S} Он је осећао да је тешко надавати свима и свакога задовољити: од тол |
добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати облигацију од двеста дуката.{S} Знали су да |
не, он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао |
ео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узви |
одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> |
да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше |
мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор. </p> <p>— Хе, момче, — одговори Јанко |
т!...{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће ово да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно последње, он |
као какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он из |
ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седн |
последњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи пра |
е му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после да се не раздвајам |
н се одлучи да огледа последње средство да буде потпуно поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му |
оју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану гл |
<p>— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше д |
ар није у вароши? </p> <p>— Јесте, него да није куд отишао послом.{S} Он ти сад води трговину н |
.. овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? — запита зачуђен |
А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оно |
м су рукама сви његови планови.{S} Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш |
, кад немам друга посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} |
вору, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Н |
, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а др |
бе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, |
и, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је било т |
њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану |
последњега тренутка.{S} У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могу |
а провидна Новичина намера: он је желео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји |
ва своје стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу |
ош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми имамо друштва |
ело пред очима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна |
едва истерах из овога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сач |
гим погледом својих великих очију, умео да прикрије ту особину.{S} Само га често издаваше нерво |
одговори она и застаде. </p> <p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он |
по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје м |
ч застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, |
{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, |
и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доно |
е пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, ук |
си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђуриц |
Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору толики његови в |
пакленом ватром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми |
оводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман онако како |
Звер пред хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... </p> <p>И |
ро си учинио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја |
своје! </p> <p>— Знаш... ја сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо негде далеко, |
и своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђаше невесео, за |
е глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да види |
тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ја остављала своју |
и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чека |
ађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> |
с неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и глад |
ле, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпу |
же. </p> <p>Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко зна |
поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам са |
тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си х |
послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. </p> <p>— Како? </p> <p>— Хе... как |
је много рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицо |
огућности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили зид, те изве |
састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно, да су нашли новаца више но |
ласку... </p> <p>— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, кад и |
ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му после |
о Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не |
их очију. </p> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце? — з |
гу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право кажеш: ма |
риђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч овој праведној, страшној погибији! < |
рим, нек погинем. </p> <p>— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени |
ше танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па после не марим |
таде да саставља у памети одговор, како да објасни човеку своје присуство на овом месту.{S} А м |
постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди оних четири стотине и двадесет дуката, што |
-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... — рече он, узимајући новце и ба |
екшим радозналим гласом. </p> <p>— Како да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> < |
пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А како да изиђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, само ти к |
и, па после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђуриц |
ај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — |
им њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... је |
ок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да |
ва — рече јој. </p> <p>— Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем св |
покрета... </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку. </p> <p>— - |
p>Станка изиђе, и мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратим |
ву на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{ |
га може убити последње циганче, па нико да му не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се опазило |
одговори Јово. </p> <p>— Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — прогово |
ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао |
али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш — рече |
ад ништа није доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им дел |
Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, |
ма је свраћао свагда, кад му је требало да се извести ко је прошао путом, има ли какве нове нар |
ој гори!... </p> <p>И што му је требало да се још окива овом женом?... </p> <p>»Истина, онда са |
држе... све од пића!...{S} Није требало да пијем, само сам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу |
>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прођ |
г и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, к |
а жив побеже...{S} Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.{S} Неко |
... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> |
он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. </p> <p>— Свршисмо, али М |
и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан.{S} Истога тренутка дохвати нож, којим ј |
гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Постоја ј |
сао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома во |
једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некак |
/p> <p>Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. </p> <p>— Оно ј |
ма се одупирао, клонуше, што је значило да се покорава и слуша.{S} Митар одвоји један од конопа |
— одговори Ђурица равнодушно.{S} Морамо да се одморимо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну |
јо га заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а т |
па нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би радио...{S} Проклето дериште!...« </p> |
врло много од овога првога посла, само да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда |
ва.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} |
у иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека. |
ујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да чека.{S} Због тога је и избегавао мисли о своме поло |
дноће ни умора...{S} Само што пре, само да се стигне на време!...{S} Наишла је на утрвен, насут |
Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, |
..{S} А како се могло лепо живети, само да беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, ка |
кукавац!{S} Лепо ли могах живети, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се р |
тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти |
} Трчала сам, журила сам се много, само да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо исприч |
абави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претур |
ога оца, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волел |
своју... </p> <p>— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле |
Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже |
макар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прикривен...« И он |
..{S} Сад сам откован, слободан... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочи |
ет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то |
па опет стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је |
p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гл |
се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} |
ал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, |
ку преко средине, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И |
тиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка зима!... </p> <p>— У наш Кленовик, |
Вала и јесте одвојио од других.{S} Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — од |
сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем, али нећеш!...« </p> <p>— Јеси ли спремио |
глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, здравља ми!... </p> <p>— Па кажи ми овде. |
оку и пожурише низ брдо. </p> <p>— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — пр |
нема никаква ћара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мора |
од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти |
у беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« с |
.. шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се |
пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се |
, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... |
..{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао |
му испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучност, која је рас |
ажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он р |
ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје |
е за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељач |
и се њега тицаху.{S} Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стра |
<p>— Немој, болан.{S} Што?{S} Седи само да ти кажем. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме оста |
и које се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и иде за њим |
јући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека. </p> <p>— Не бој |
ку — рече он готово нехотично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га обухвата |
е грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је о |
кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не по |
и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и готово... шта то |
спремајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је све једно, а |
и њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепашћена, кад угледа наслоњене |
ш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једном се мре.{S} |
</p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и с |
у нос, припретише: </p> <p>— Ако чујемо да опет мучиш сиротињу кајишарским интересом, убићемо т |
руди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... |
ја ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с од |
њу ти не брини... </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица |
ија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица |
ја, само ти хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема прозора. </p> <p>Капетан |
и шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да видимо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гл |
у. </p> <p>— Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се |
p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском. |
и да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш. |
S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он н |
од неких других узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би т |
е.{S} Тако су били много поузданији, но да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачу |
/p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p |
итељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, бр |
кне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, после онога необ |
ђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигацију од шест стотина |
ар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, д |
што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само д |
дем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! ... — |
још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и |
би могао зарадити, требало је претходно да зајази стотину других страна; требало је да задовољи |
да ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом. </p> <p>Кад му се растури |
таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђ |
излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство; али га изненади и убл |
чао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мат |
p>Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или |
повратка. </p> <p>Ђурица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љуба |
.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер мо |
н, приђе руци поповој. </p> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквен |
..« </p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се |
е знаш га какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одати. </p> <p>— Хе — одговори писар — има |
мјесто. </p> <p>— Кога? </p> <p>— Мучно да га знаш.{S} Једнога младића из Лукавице.{S} Њега он, |
опатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели |
даџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештат |
ер сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми |
то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} А јес |
ерен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без разм |
Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуд |
} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро да сване?...{S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. шта он |
с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до |
љно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шта ти говори |
ље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, окренуше обоје низ поље к |
о ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> |
ила, ни онако... какво зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— |
и то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да п |
> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате.. |
сом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где се |
слободно погледати сваком у очи.{S} Што да ме називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана же |
Станку — али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видим |
, ал’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за |
убити, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ам |
зар би ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш л |
бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. </p> <p>— Далеко му лепа ку |
вну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. </p> <p>— Зар нећеш че |
а је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика загонетка, коју кад |
ћутање.{S} Јово два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш са |
н... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које |
етан се осећа као ловац, који се кренуо да затекне курјака на легалу...{S} Разне пријатне слике |
а ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста такви |
на. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намо |
дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је |
жаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше |
о, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучи |
је важна чињеница... — отпоче апотекар да развија своју философску мисао... </p> <p>Међутим до |
видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, настављајући своју м |
атацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p |
дити.{S} Извириваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па нап |
е ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му комшија, |
ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси |
> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволики |
адзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. </p> <p>Станка није би |
амо, у онај непознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди |
часа морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа страну.{S} Б |
ко драго и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа познатих му места, као да је годинама од |
ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> <p>— Не говори тако, ако зна |
чање... — рече Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе бесп |
журно траже.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} |
седству.{S} Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки необични го |
нио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут |
на куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, да се наужива и провесели...{S} Ди |
> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тра |
ји може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов брак, те такав човек, велим, чини о |
је? </p> <p>— Хајде да идемо... не могу да спавам. </p> <p>Новица устаде, протрља очи, па, онак |
ако тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да држе... све од пића!...{S} Није требало да пијем, са |
и мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи |
од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако |
злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање... </p> <p> |
ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради Вујо |
д мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. |
зилио и друго којешта... </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу |
бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’ |
јми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме к |
ама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше |
ш невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... </p> <p |
у, али им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која |
/p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако о |
p> <p>— Па знаш... саветовао сам човеку да не пропада тако млад узалуд, нека се преда власти.. |
во село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и |
емаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним гласом. </p> <p> |
Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне |
ганац, знам ја њега...{S} Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ва |
је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Бо |
>— А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништ |
тигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> < |
одан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ |
срџбу на кмета, и осети неодољиву жељу да разговара с овим лудима. </p> <p>— Правите ко пуши — |
у собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. |
оме распитује, нити је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су знали |
ла је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе.. |
обар ручак.{S} Једна жена остаде напољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише |
ује груди напред; намешта рукама кошуљу да се припије уз тело и подиже очи... </p> <p>Ужас!...{ |
ла — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би |
гу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једнако крстари по селу, |
Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповере |
ом.{S} Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом тројицом станем пред |
није. </p> <p>Куд ће сад? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова |
е Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти н |
? </p> <p>— Он је ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. |
внике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела.{S} Кад осе |
ад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по ста |
ци.{S} Писар и кмет остадоше у заседању да се, поверљиво, разговоре о другим општинским послови |
злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију мисао.{S} |
на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S |
мо јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Постаде јој досадно ово |
« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да м |
а по грању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвојише се с |
ри самом облачењу написа наредбу писару да одмах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се на |
блигацију од двеста дуката.{S} Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху |
владају Станкину самовољу.{S} Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за |
<p>Обоје су променили ношњу; удесили су да се оделом не разликују од становника своје улице.{S} |
гу...{S} Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми с |
и се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На кленовичкој реци Ђури |
S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде још пажљивиј |
обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за о |
се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се п |
више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубин |
он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа г |
веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила |
те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби |
да се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља с |
>— Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резниц |
на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље, које |
} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смр |
ра на похару. </p> <p>— Све једно, хоћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па |
о си дошла? </p> <p>— Чуо си...{S} Хоћу да ти предам Ђурицу. </p> <p>— Чудо то?..{S} Ти живиш с |
ти.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«... </p> <p>— Новиц |
ран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да |
p> <p>— Божићњи, зар не знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и остали свет. </p> <p>Ђурица се по |
Не знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, са |
потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више д |
у ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање! ... |
попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу. </p> <p>Ђурица истрча |
да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мис |
право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он |
Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који мени помаж |
: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некак |
би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке ко |
и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уп |
дговори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да лучи свиње. </p> <p>— Све једно.{S} Прошао један, на |
рењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити |
у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажмури |
у — рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одовуд, од станице.{S} Зар те не прати Симо? </p |
успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем. </p> </div> <di |
са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадоше журно п |
више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за памет |
S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржа |
>— Ја — одговори она — само кад доживех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у ваше |
ји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубиј |
едала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му с |
га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица трагове ужасних злочина, мука |
} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право.{S} Отац га је научио |
саветника...{S} Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— |
е ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијо |
ки!{S} Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!...{S} |
} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар б |
руги, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. </p> <p>— |
то радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то н |
<p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајући да ће га В |
убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </p> <p>— М |
дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све |
</p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча с |
илазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте ли? </p> < |
} Ко ти то рече? </p> <p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да от |
ти беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.{S} Час се сећао села, своје куће и с |
Ђурицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се |
дно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а буд |
м.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај |
>— Шта ћу јести?...{S} Хлеба...{S} Знаш да је пост. </p> <p>— Какав пост? </p> <p>— Божићњи, за |
ије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да жи |
и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... |
Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунц |
га право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пу |
наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове кор |
и беличастих облачака... </p> <p>»Мораш да мећеш главу у торбу, ради њихове користи« — сети се |
они наши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она |
</p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у почетку стављ |
аш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога краја... па ћу |
олан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Доб |
е много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се види |
е убити, али сад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завит |
.. </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... како хоћеш.{ |
о паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну апотек |
вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом |
, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја |
<p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, знам шта ћеш.{S} |
лободно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p> <p>О |
ли ме гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се. </p> <p>Он ј |
ева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним гласом |
! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква по |
куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђ |
о да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штого |
и. </p> <p>— Видим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима... </p> <p>— Ба |
.{S} Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пита га |
почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је неп |
} Да није дошло помиловање, па неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се з |
..{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или |
пропастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} |
<p>— Дед’, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на |
ом бурних ветровитих осећања... </p> <p>Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несве |
во питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскидати, па он |
ачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једн |
се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунају |
је Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и |
.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под т |
ет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од |
потмула празнина пусте куће... </p> <p>»Да ли је жива, јадница — помисли он за мајку — или је и |
ко ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он |
или моја или твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Ал |
нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти зн |
.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по |
а и свињама, али се он много више бавио давањем новца под интерес.{S} То је од вајкада најпоузд |
су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} |
о?...{S} Кажи сам, колико је теби досад давао? </p> <p>— Па тако... само једном ми је дао десет |
устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца... < |
нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење...{S} Али се пред усијаним очима |
, сав твој... </p> <p>— Није он ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и |
аре нити сам имао одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих т |
радити боље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, |
ће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, не |
и и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшнији, необичнији изглед.{S} Преко целог |
њему згрудвало, смешало, следило...{S} Дави га и притискује она црна, најстрашнија мисао, коју |
ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, заноси, опија... </p> <p>»Ала ли се проведосмо! . |
му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себ |
вљаше, право у село. </p> <p>Сунце беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима преливаху и |
танкине нарави. </p> <p>Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину |
l:id="SRP18971_C7"> <head>VII</head> <p>Давно је свануло.{S} Звезде се угасиле, и предмети се с |
проносе у мислима светле и слатке слике давнога детињства.{S} Једва их изазива у памети.{S} Био |
ао у грозници.{S} Друштво је распустио, давши сваком другу по десет дуката, само остави са собо |
на Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош.{S} На варош |
} Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, мо |
идевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} |
Тамо се склонише одмах; Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало... </p> |
(једнога трњака испод Дикића кућа), па даде знак.{S} Испред куће му одговорише да је све повољ |
е тако радовала. </p> <p>После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и |
дећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, с |
ка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему з |
ресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд н |
је никад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се ку |
ad> <p>Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} Старац се намр |
{S} Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. </p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад |
о узмите па једите — одговори стражар и даде им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте |
ричин. </p> <p>Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек |
жје, те раздели свој тројици.{S} Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци |
ека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења.{S} Према његову саопштењу |
.{S} Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} Новица се подиже испод једнога |
</p> <p>Легнувши у постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди оних четири стотине и |
, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а п |
кнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — |
ст на одержимих бјесом...{S} По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања и да се |
ескочи врљике и побеже кроз кукуруз.{S} Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице |
у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу. </p> <p>— Море, девојке, ак |
учује са њима ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никак |
живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p |
ду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће што |
се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S} Ради |
игурно? </p> <p>— Сигурно! </p> <p>— Е, дај руку! </p> <p>Ђурица пружи своју хладну као лед рук |
о, да се испече погача? </p> <p>— Море, дај што било.{S} Имамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, |
цати на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> <p>— Т |
бе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...{S} Знаш, онога... пшеница ми много д |
знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним глас |
а су дошли. </p> <p>— Ваљано, побро!{S} Дај сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по |
p> <p>— Остави сад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— |
то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону глад |
озинку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са |
регачом појави се на вратима. </p> <p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се пис |
уката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{ |
Митко, лупајући ножем о пањ. </p> <p>— Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. </p> <p |
истио, наредио сваку као сат. </p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку |
ом на скоковима. </p> <p>— Пуцај!{S} Не дај!{S} Уа! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гру.. |
кусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то за н |
од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш с |
пред њом с голим ножем. </p> <p>— Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем. </p> <p>— Хоћу, |
им деца се умирише. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован |
е ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p>— Све сам прегледао, |
воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; |
јере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, |
} То би славно било!« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p> <p>Митар |
ти. — Једна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради... |
инути?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући ви |
мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, д |
ристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али ме |
цимо, или упропашћујеш поштени свет, па дајеш њима, који су тебе упропастили...{S} А кад дође д |
па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао је другога чове |
абоновао — одговори апотекар. </p> <p>— Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет |
таше журно неку велику књигу. </p> <p>— Дајте младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци |
{S} Наједаред узвикну весело: </p> <p>— Дајте мотику! </p> <p>— Марија, где је мотика? — запита |
и, повика: </p> <p>— Погибох, браћо, не дајте! </p> <p>Хајдуци га прихватише и за неколико секу |
су други«... </p> <p>Људи се растурају, дају пролаз некоме...{S} Ено, брадата, суха глава прила |
ако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђо |
етлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угаси |
ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му новчаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђу |
је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. </p> <p>Писар од тог одговора поста јо |
е — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене. |
оче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да |
во увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо уско |
е нагомилаваху све више.{S} Требало је, дакле, наотимати — »зарадити«, како он мишљаше — што ви |
врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што |
ити из онога насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено |
без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да чека.{S} Због тога је и избегавао мисли |
потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, гд |
осећање другим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и |
а рад? — Одреците му то, ако можете!{S} Дакле, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, |
андура у Танасијеву башчу за салату.{S} Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву |
аљад’, да пристајем... морам! </p> <p>— Дакле, сигурно? </p> <p>— Сигурно! </p> <p>— Е, дај рук |
ра ћу, дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит |
дном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је оно што му је непрестано за |
а ради онако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овде неуспех! </p> <p>Ђурица изиђе невесео, зб |
обе. </p> <p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да р |
аву на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост |
од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она |
ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на свак |
не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха |
е ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејати ни повратити.{S} Заиграше јој усне грчевит |
ad> <p>На белом хлебу!...{S} Како му је далека и страшна била та помисао некада, како се здрхта |
руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркв |
ха, што му изазва ова изненадна коб.{S} Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма.{S} Они с |
о да нећу пред обична човека. </p> <p>— Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се |
о је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених |
вука ни покрета... </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку. </p> |
пим много новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не би |
некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непрестано стајала пред оч |
руз.{S} Одатле јурну напред, док измаче далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуда око себе, |
S} После неколико минута опет звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање.{S} |
Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се хајду |
вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази далеко! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли си чула? — за |
а другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су и |
у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они путници г |
им правцем и — следи се... </p> <p>Тамо далеко, на крају потеса, издиже се велики го хум, по ко |
ђено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.{S} Народ господа, кор |
се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... има још времена...{S} Он види да се све спрем |
е не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и |
ре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, даље — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући му ру |
кретања, да се он ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предузимало.{S} Изгледа, као да је и |
ти, бре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, даље — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући |
тарац љутито ритну и обрецну: </p> <p>— Даље од мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те |
ли се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} |
з брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На кленович |
па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те прос |
ицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, угледа неколико људи п |
да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десним раменом, ј |
А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, застајући понегде да разгледа шта се ради п |
ад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изнен |
тело...{S} Хладна, мокра влага продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла зави |
толико пријатно то сећање, да сам поче даље причати. — Једна све окупила око мене, па ми даје |
аху дани... </p> <p>Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.{S} Имања, мож |
и се у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много |
кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, у так |
изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све св |
но унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук њего |
а сад каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У то |
што следује, урежу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити.. |
да се користи оваким њеним стањем ради даље истраге, те је прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти |
>»Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још |
м, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је |
својим леденим оштрим сечивом, па јури даље, преко глатке снежне равнице, преко белога бескрај |
ви и, у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у п |
е врдати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући даље заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са |
авац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, д |
свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> < |
ога, одоше кроз село, договарајући се о даљим својим плановима. </p> <milestone unit="subSectio |
врати од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима... </p> <p>А Вујо сачека Пантовца |
јала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се » |
саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских планина, које су, овога јутра, |
> <p>— Колико даш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе |
он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!...« </p> <p |
— Сад паре или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па ни |
леда Обрада значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко |
е од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу с |
онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика |
.{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — |
чито, брзо по такту... игра и удара као дамари...{S} У ушима шум... и тамо шушти, удара, пишти. |
е новцем, онда пружи руку, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!... |
ицу Јулу и кажи јој: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S |
се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци...{S} У тој истој с |
сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица не имађаше ни совре ни племена.{S |
и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле |
...{S} То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и т |
ају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погле |
знао одредити право занимање.{S} Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са |
о. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим |
p>Међутим догађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваше овај разговор, беху веома ст |
е због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини пријатељ и саветн |
овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— Оно, јест...{S} Али |
иде како проводи зликовац свој последњи дан.{S} Улазећи у собу, сваки се изненади, видевши весе |
рица. </p> <p>— Јуче ти је био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете убити? </p> <p |
} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </ |
Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он |
ад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говор |
нуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили |
ава!... </p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угр |
само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву разговору, смрче се, а они још има |
те се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко села, држећи |
ејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за посл |
а...{S} Што ти је жив човек!... </p> <p>Дан стрељања досад су крили од њега...{S} Јутрос рано и |
је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојничке похаре! — рече свештеник. </p> <p> |
Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу |
ове жене и двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљи |
е може.{S} Ето, то је оно!...{S} Првога дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу |
lestone unit="subSection" /> <p>Другога дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друшт |
18971_C25"> <head>XXV</head> <p>Другога дана, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која в |
ати, јер — куршум је пред очима свакога дана!...« </p> <p>Тако му пролажаху дани, дуги, досадни |
елу стадоше да крстаре жандарми свакога дана. </p> <p>Сеоских стражара Ђурица се није бојао.{S} |
га.{S} Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме ч |
на случајности, које се мењају свакога дана, онако исто, као што се мења небесно плаветнило ту |
<p>Ђурица и Станка се састајаху свакога дана.{S} Крили су се веома опрезно, али шта може међу љ |
гло ни мислити о пењању.{S} Али једнога дана свих пет младих чворака беху у његовим недрима: шт |
<p>— Шта ти уради, соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо з |
главу весело и прође... </p> <p>Једнога дана сиђе Станка на перило са рубинама.{S} На перилу — |
је, спава, мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S} И ето, до |
жњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога дана није никако помишљао о смрти и упорно се надао пом |
томе положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, |
8971_C3"> <head>III</head> <p>Четвртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пре |
би пасти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и од |
p>Међутим, Вујо није оклевао.{S} Истога дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, |
ку могућност за предају. </p> <p>Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некак |
т нападао човека, очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од |
ише на бистричкога механџију усред бела дана, пред десетином сељана, који се случајно затекоше |
сећи собом и студ и отров...{S} И усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи |
— Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мис |
ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва |
му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се |
18971_C26"> <head>XXVI</head> <p>Четири дана проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је сп |
с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једнако к |
а се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. </p |
тији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. |
и сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, |
а дрвета.{S} То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету.{S} Како су м |
ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S |
ослати, а сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и до |
тану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да |
/head> <p>Државна власт, после неколико дана, прогласи Ђурицу за хајдука; растури наредбе по св |
не прозбори ни речи.{S} После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осоје |
ја знам шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се |
_C6"> <head>VI</head> <p>После неколико дана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричи |
де за Ђурицом. </p> <p>Прођоше неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи д |
мо да видимо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онак |
} Онај огромни терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад |
ва лепе Војводине. </p> <p>Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града |
а пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово ве |
исоком, окресаном бресту.{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легл |
То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, |
...{S} Тамо не може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна... </ |
угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не изб |
нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да |
сна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До сад нисам никад болов |
> <p>— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам в |
не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђурица, запињући. |
Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ |
и да се онако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а |
ења небесно плаветнило туробних јесењих дана.{S} Живело се од данас до сутра, избегавала се сва |
ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише одлуку Касације, беше као убијен, промен |
или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваше неку |
Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па после не марим, нек погинем. </p> <p>— |
ео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништ |
их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да се ниси пр |
тренут дохватише се реке. </p> <p>— Е, данас јевтино прођосмо — рече Пантовац, умеравајући ход |
»И тај зликовац, који ме је упропастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као |
је он поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после |
о да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »д |
Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, две?... </p> <p>— Ништа ти ј |
и. </p> <p>— Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући |
; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно учинити »физиту...« </p> <p>— Шта в |
по народу; код себе не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где |
; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице. </p> <p>— Па...шта велиш?. |
ре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; н |
це.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— |
ишта и не једеш.{S} Истина, шта си јела данас? </p> <p>— Шта ћу јести?...{S} Хлеба...{S} Знаш д |
туробних јесењих дана.{S} Живело се од данас до сутра, избегавала се свака одређенија мисао о |
риље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погинути.{S} Како је онда лудо срљао у пропаст, к |
иглу над пламеном. </p> <p>— Шта ти је данас, јеси ли полудео!...{S} О каквом убиству ти говор |
је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио |
шити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш.{S} Неки трговци одавде послаће ти |
еку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. |
у његове сељанке, чија му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: </ |
дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је. </p |
е, чича, здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке г |
рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Милетића чаји |
</p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеба... — по |
ичавој безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> < |
да га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више поток |
може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, не б |
војка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — |
и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем |
зор.{S} У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани |
} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му ко |
је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте, казао ми је да те уб |
<p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи |
ладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чуд |
соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми |
а види, спусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто ј |
Исприча му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад |
му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душе |
ко је он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу д |
јо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче н |
шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху дани... </p> <p>Међутим Ђурица је и даље живео онако, к |
ога дана!...« </p> <p>Тако му пролажаху дани, дуги, досадни, тешки... </p> <p>Једаред га, преко |
рећи, и не имађаше.{S} Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све |
жаса, кад је слушао приче о томе црноме дану...{S} Чудио се срцу жива човека, који зна, поуздан |
пусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричин |
, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак... </p> <p>Изненади се |
а очекује громовито халакање потере.{S} Дању се спавало а ноћу живело.{S} И живот је тај био не |
проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка наместила пос |
, како изгледа, показивали само ноћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе |
да зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту |
адржа. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, него се завлачите свак |
дредише се чувари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да |
упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, право у село. </p> <p>Сунце беше да |
, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у гр |
и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села п |
} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, али и |
ватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то трице и кучине! умеша |
је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени |
мишљење. </p> <p>— Мој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апо |
Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и гл |
посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже.{S} Само из твога села траже пет кућа |
рваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изговорено таквим глас |
пише, све... </p> <p>— Што ти није све дао.... му његова! — викну Пантовац као с неким правом, |
те, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи ов |
</p> <p>— Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно др |
тавља стотине... </p> <p>— Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега досад |
пантелијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? — одговори Ник |
р и побегне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки |
иш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све |
/p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једног |
ко коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево |
оше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да н |
бише се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну кав |
од толиких похара још није ни половини дао први »пешкеш«, који се обично сматра као ситница и |
срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме б |
год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека дође ко |
речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда Јанко? </p> <p>— Ја ти то н |
, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз? — |
еколико година.{S} Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко |
да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. </p> <p>— |
збере име овога реформатора), па најзад Дарвин.{S} Разуме се, да је он морао објашњавати публиц |
појави се на вратима. </p> <p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као |
p> <p>— Где ти је мајка? </p> <p>Ђурицу дарну ова кметова осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди |
тнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади г |
и сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... </p> <p>Ови зраци подсетише га |
олико удараца узвикну весело: </p> <p>— Даска! </p> <p>— Лакше сад — рече му писар — пази да оп |
још јаче...{S} У ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко је то |
свога захтева. </p> <p>Опет зашкрипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекама... </p> <p>— К |
их, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску.{S} После неколико тренутака отворише се собна вр |
е.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако је... али то |
а се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но с |
ватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </p> <p>Капетан је разгледаше пажљиво...{S} Оно |
и син, на покајање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, очекујући жудно његов одговор |
му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања.{S} Своја кривица се обично заглађује љу |
ити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо?...{S} Шта он ради? </p> |
урица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упропашћујеш поштени свет, |
ујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега см |
ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, д |
е твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта се ради.{S} Пође му н |
Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи |
и да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У кући имаш што ти треба? </p> <p>— Има |
буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првога посла, само д |
уја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и с |
аше на пиштање ухваћена миша.{S} Ђурица дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, после б |
м.{S} Требало им је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у густ шиб |
е јака потреба.{S} Окупиле ове проклете дације... </p> <p>— Знам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро |
до свога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— |
ћи — одговара терзија. </p> <p>— Колико даш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. |
ла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам |
опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, кој |
на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову сн |
губера и, после кратког чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору.{S} Овце покуш |
ова је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојничке похаре! — рече свештеник. </p> |
знао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко о |
није да останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако и зече |
у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две провалије.{S} Више саставака опаз |
урица наједаред стаде као укопан.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! |
це, то су одређени за стражаре само она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у дв |
револвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па онда још три жандарма и д |
па скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за та |
. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито падаше у очи целом |
бе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у |
мији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно са |
и обичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, за |
— па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч |
више но обично.{S} Опасивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме |
о скиде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, ј |
ију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власти.{S} У оба из |
оше јаругом к реци.{S} Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свег |
проседеше у разговору дуго.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше ме |
обе стране, па онда још три жандарма и два пандура.{S} Жандарми и пандури, као обично, беху на |
и писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео д |
па га целива...{S} Узима попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... </p |
пред собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један с |
му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом...{S |
у гомили пред вратницама, Милета испали два метка.{S} Коста, који беше последњи, повика: </p> < |
разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому.{S} Писар извади из свога капут |
никаква одговора, издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по |
омози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> <p>Пантовац се још више потуљи, обо |
ћи око себе на све стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара погл |
помало, ет’ ... </p> <p>— Продајте нам два пурењака. </p> <p>— Нисмо их, вала, ни ми куповали, |
ничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине |
у. </p> <p>Наста кратко ћутање.{S} Јово два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се |
о до реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи |
едавши случајно у двориште, угледа тамо два човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к |
давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је т |
ица Милошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два на струк — одговори овај. </p> <p>— Па зар у сто кл |
много је то: неће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. </p> <p> |
— Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... </p> <p>— Колико |
свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклона, а она не може |
, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде за прикрив |
о место, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном прижељкивању, па се растану; и |
а, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само ј |
тих повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на |
ашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пан |
ху.{S} Испод суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за појасом и један чов |
S} Под ниским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезах |
кве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби |
ити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гл |
познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; једнога је знао цео срез под име |
ича Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она |
побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се двадесет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, разг |
је Ђорђе казао власти четири стотине и двадесет! </p> <p>— Тако они увек раде.{S} Кад би се на |
како да распореди оних четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, |
ица. </p> <p>— Јест, јест, брате... сто двадесет равно...{S} Нема више. </p> <p>— Како нема?{S} |
љају. </p> <p>— Хо, па овде је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још осамдесет? — рече Ђуриц |
а села имамо тридесет таких људи, а још двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, није |
Шта ово би са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, под зелени |
ићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад вечераше и запалише дуван, Вујо |
е бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђе |
ацију. </p> <p>— Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко |
да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од њега.{S} Најзад се иза врзине помоли |
Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динара. </p> <p>— Е, мој пријатељу — рече му |
и, највише имао респекта према Вују.{S} Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и, после б |
кни се малко натраг. </p> <p>Он коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекив |
зор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — гото |
пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, дваред...{S} И док си тренуо, нестаде га, провуче се кр |
и не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина |
до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћ |
апослетку... данас, сутра, кроз годину, две?... </p> <p>— Ништа ти ја не знам, но живим тако од |
и сва му се крв следи, окамени се...{S} Две челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, не |
та и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још |
скост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојничке похаре! — рече свештеник. </p> <p>— И ј |
и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао з |
утра је оно што му је непрестано за ове две године лебдело пред очима, оно о чему он није смео |
о разликује да се с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајући по блату, отресајући се и |
ни речи.{S} После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не вид |
ко то може бити?« — помисли она.{S} Пре две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ |
ор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{S} Само испаде из онога дима нека пр |
RP18971_C2"> <head>II</head> <p>Прођоше две године после ових крстоноша.{S} Ђурица постаде најк |
ечагама, преко којих су намештене уздуж две широке тренице; на њих се ставља јело; около ових т |
е челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... </p> <p>»От |
вног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, е |
е горе при врху имала два крака, управо две провалије.{S} Више саставака опазише најпре једну, |
са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас |
адо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му ј |
страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, |
аше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле |
ршће...{S} И одједном потекоше из очију две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из го |
има и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »он |
рале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ зелен шат |
ш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хе |
Никола отишао да наплати облигацију од двеста дуката.{S} Знали су да је Николина задруга на ра |
љаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад |
после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« |
S} Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији. </p> <p>— А, е то јест... али ниј |
стало од оних двеста... </p> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти четири стотине и двад |
здавао.{S} Мало је што и остало од оних двеста... </p> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе казао вл |
Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опе |
о, ограђено високом тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређени за стражаре само она два |
, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се П |
атова...{S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело |
Три часа већ путују необични сватови на двојим колима.{S} Распитиваше за калуђера код сваке мех |
се полако окрете и погледа иза себе... двојица држе конопац чврсто.... </p> <p>— Ђуро, хајде, |
учини им се да се неко промешкољи...{S} Двојица претрчаше преко прочевља и стадоше на врата соб |
изведоше, везаних руку, на двориште.{S} Двојица држаху конопац којим је везан. </p> <p>Свануло |
Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казати шт |
тарских и шљиварских трговаца.{S} Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршил |
ту потоку, коме се он упутио.{S} Остала двојица иђаху право на њега, држећи пушке на руци, које |
Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Последња Двојица полегали су у корову, што је израстао по ђубрет |
дредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће истерати чеља |
е, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у |
ми ти? </p> <p>— Поузданије је кад смо двојица... треба се чувати... — одговори Симо и обори г |
нска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.{S} Остале крстоноше понеше шта је ко им |
воји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом.. |
— али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо корис |
да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} Надао се какво |
, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, га |
</p> <p>Кад оде посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају. </p> <p |
место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да ручају. </p> <p>При крају ручка им з |
бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја те послушах |
осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад никакве опасности нема.{S} Видећи да они г |
запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да |
веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па запита једнога на ухо: </p> <p>— Чује ли се |
} Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици: </p> <p>— Пазите! </p> <p>Жена се пробуди, за |
е махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда то нећ |
тајаху пред вратима. </p> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а |
заборављајући да је мало час сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, Никола угледа снаху ка |
двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако разм |
а. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур...{S} Дош |
а њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њ |
ну се оружана потера, изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и |
ажарима су одређена места на вратницама дворишта, која ће посести споља и чувати да кроз њих ни |
тка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под... </p> <p>— Преда |
шкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта.{S} Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде д |
овори Пантовац, љутито, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме |
кроз вратнице на огради, претрча преко дворишта и стаде пред једна врата над степеницама, за к |
ја.{S} Око понеке кућице нема ни толико дворишта, да се човек слободно обрне, а око понеке поди |
х кућица или за накривљено прошће дугих дворишта...{S} Прођоше једна... друга... десетак кућица |
ћ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео |
p> <p>Ђурицу изведоше, везаних руку, на двориште.{S} Двојица држаху конопац којим је везан. </p |
игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком непр |
њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високом тарабом, имало само |
среска послуга, док уведе кола у среско двориште.{S} Жандарми одмах скидоше Пантовца и простреш |
што дође овамо. </p> <p>Прођоше мрачно двориште и кроз некаква сниска вратанца ступише у одају |
Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држаху запете |
<p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кл |
ишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену и дец |
није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му д |
провукоше кроз ограду обојица и уђоше у двориште.{S} Ђурицу обузе нека непојмљива зебња од ове |
о помаже!« — помисли капетан, улазећи у двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ак |
а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове су улоге одређене условно, а главна |
а га распрема.{S} Погледавши случајно у двориште, угледа тамо два човека, од којих један утрча |
са Симеоном. </p> <p>Врата на уласку у двориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док ј |
асплинуло се блато по свима улицама, по двориштима, по праговима и уласцима у куће...{S} Са стр |
а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту пред кућом.{S} Иза Букуље појави се сјајно црв |
викну капетан. </p> <p>Погледаше сви по дворишту. </p> <p>— Да није оно... — рече Митар, видевш |
. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} Ено га у дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће му намести |
кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гл |
право својој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаш |
ајића.{S} Разгледавши кроз плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где мота цев |
ост шири се око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, ниједнога знака о |
, а око понеке подигнути су у пространу дворишту кошеви за кукуруз, стогови сламе, сена и шаше, |
па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: </p> <p>— Хеј, мајковићу, |
— помисли он, застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Остави |
гова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи |
понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоумећи, не размишљајући више о своме плану, пође журн |
низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоумећи много, разбегоше се по кукурузима, бојећи се д |
ли да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— Дол |
о необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом св |
дсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио... знаш... скоро с |
рао се негде одморити.{S} После краћега двоумљења оде к Јову. </p> </div> <div type="chapter" x |
а око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, ко |
еха таквој досетци. </p> <p>— Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напосл |
о то каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву! </p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на |
одговара терзија. </p> <p>— Колико даш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. </p> |
p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати док |
жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомил |
розорче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се то |
тајаху талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! — узвикну кмет, погледав новце. </p> <p>»Пропао!... |
е Ђурици и пружи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, |
едаред застаде и узвикну: </p> <p>— Ене де, проваљен зид!... </p> <p>— Шта велиш, море? — викну |
ебе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, с |
кајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезани |
ака обрће и надгледа. </p> <p>— Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и |
аба светлост зимње зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. </p> < |
.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу у овој проклетој помрчини. </p> <p> |
аза се Новица између проређених грмових дебала. </p> <p>— А ја те чекам на овом крају — рече он |
о можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... </p> <p>— Више Војковића кућа, знам.. |
мљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије. </p> <p>— Море каква песница, шта ти |
омањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пенџерлијом.{S} Вуја приђе к прозору, |
ојави трома и сањива глава, са необично дебелом руком иза потиљка.{S} Са планине пирка студен, |
вањару и предаде је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, |
те, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кладу.{S} Пипајући зид и спотичући се по клизаво |
се искашља и протрља међу прстима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, про |
кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва продираше слаба светло |
оге им.{S} Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бег |
у са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што |
имус много са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази далеко! </ |
то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људи, који су потребни у |
убио.{S} То се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чу |
и уз њих му спремила широке тканице са девет разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке са |
истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања |
одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Д |
био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> <p>Станка се |
лучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да |
те изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га |
танка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, |
нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кикотање... да их, онако старински, смело у о |
Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој се д |
јим мислима, у којима је лепа прошлост, девојаштво њено, заузело прво место... </p> <p>Ветар бр |
Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда не |
рзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, рекао б |
p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене куће — одговори Ђурица, мењајући се |
в осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бива |
ти и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас или сут |
з собе. </p> <p>— Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да пр |
ало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи су већ давно |
ућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нис |
седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, или онај што коси... </p> <p>— Б |
чудној појави. </p> <p>»Па каква је то девојка?...{S} Зацопала се у разбојника!...{S} Ђаво нек |
ебњом очекиваше шта ће да буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као |
а сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш |
кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она и насмеја се весело, као да је то |
азмишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршу |
спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обич |
ше на разговор и причу. </p> <p>— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна |
<p>Кад се наже сунце ниско над заходом, девојке покупише рубине и разиђоше се у село разним пут |
и — скупљаху се, четвртком или суботом, девојке и жене сеоске, те испираху лужено рубље, па се |
о засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, девојке то протумачише радозналошћу, па јој испричаше с |
ричине речи, што их Јелица сад каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одво |
разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од |
ала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гл |
ио и постајао мекши и питомији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао т |
цу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и само |
е, да ти покажем како се заводе поштене девојке! </p> <p>Станка претрча пред Ђурицу, окрете се |
другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке ударају на зној... ха... ха... </p> <p>— Пријат |
...{S} А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за |
</p> <p>Другом приликом разговараху се девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па |
мамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у његову срескоме месту.{S} У његову затворенич |
шеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ваше девојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ |
p> <p>— Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. </p> <p>Ст |
и! </p> <p>— Причај, причај! — повикаше девојке. </p> <p>— Море ништа... здравља ми!...{S} Срел |
<p>Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у совр |
се јасно сви предмети... </p> <p>— Камо девојке? — викну капетан. </p> <p>Погледаше сви по двор |
мешећи се.{S} Истина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какве су в |
ољство, да изгледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момци.{S} Плашио их је |
м друга посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно ода |
ар ти остави хајдуковање, па сад вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући се као за себе |
гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ја шта си ти |
на. — Боље што не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зац |
људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, по законима и ти си крива као и он.{S} Ко год |
већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике из дев |
ц, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, |
еним кућама.{S} Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. </p> <p>Ђурица устаде нагл |
екиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије |
ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да девојку »одмах стражарно спроведе« срескоме месту.{S} К |
вом загонетком. </p> <p>Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика та |
те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла за хајдука? </p> <p>Ђурица се |
буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> <p>— Не помињи зло, молим те, — рече она |
умњам да ће преболети...{S} Што уби ову девојку, несрећниче! — обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђу |
ају толики момци... да упропастим ’наку девојку!«...{S} То беху тешке муке, али, срећом, оне за |
асвим. </p> <p>— Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? </p> |
о издиже, изиђе из корова и стаде према девојци, која се трже и погледа га зачуђено. </p> <p>— |
</p> <p>— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — ре |
> <p>На извор долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне судове, умију се, баце који камича |
ти, да ми пропада толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и у |
у једну страну крова и рече: </p> <p>— Дед’, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар п |
напред плашљиво и збуњено. </p> <p>Утом деда завришташе, а у кући закука жена. </p> <p>»Шта то |
квих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици бе |
{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе н |
Ево ти снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна. </p> <p>— |
одмах извади пљоску и натеже. </p> <p>— Деде, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна чо |
редвидео тако важну околност. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице |
ица. </p> <p>— Лако ћемо пребројати, но деде причај. </p> <p>— Море број то, да видимо колико и |
вају...{S} И Добросав, који је остао да дежура, уморан, савладан пићем, наслонио главу на сто и |
у, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву декламацију. </p> <p>— Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет п |
само Николиних речи и последњега свога дела: кад је пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око |
а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у дру |
ко, као и сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непрестано стајала пред очима као не |
ком. </p> <p>Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, |
, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и повија са стране у |
на то пристати.{S} Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да с |
ете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно |
земље, као једини споменик зликовачких дела. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18971_ |
реко својих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p>— Мој отац, као с |
рдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске таласасте равнице од рудничких, начичкан |
и.{S} Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он |
д нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... |
све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који мени помажу. </p> <p>— То је, |
ђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од св |
ше — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате |
од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоковима. </p> <p>— Пуцај!{S} Не дај |
себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши с посте |
, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли доста теби четвртина? </p> |
ак задах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, зано |
... — продужи писар. </p> <p>— Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </p> |
лни појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима.{S} Најпре — Бакон (та |
а појединости напада познате су, већим делом, свима.{S} Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, |
ви људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} |
пред сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отвор |
његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусу |
о је сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. |
ада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се |
вим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледајући само навише уз |
<p>На кленовичкој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с |
па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, све д |
других карактерних особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испо |
... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу...{S} Исекоше конопце, извадише онога из раке... |
наредио сваку као сат. </p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те и |
еба, паде рука кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, да се разговоримо. </p> <p>Ђурица зину о |
давши хајдука, зовну га: </p> <p>— Ходи дер ближе, момче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и до |
у, па се обрте Пантовцу: </p> <p>— Ходи дер, синко, придржи.{S} Стар сам, па не могу сам... </p |
дачки и потрча на њега. </p> <p>— Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене дев |
очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псето — помисли |
дигнувши се, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} |
бора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, ка |
га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозу |
мо да видим шта би радио...{S} Проклето дериште!...« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему друг |
{S} Петлови ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући усто |
не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам |
да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али морамо с |
јаловици.{S} Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среск |
светац:...{S} А после, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слободан!...{S} |
да шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров. |
дећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо ускоро опет на посао, јер нисам |
> <p>— Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго. |
тво је распустио, давши сваком другу по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер га беше |
воришта...{S} Прођоше једна... друга... десетак кућица, и он се напослетку заустави пред једном |
они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав твој... </ |
и из очију у густој шуми. </p> <p>После десетак минута Ђурица разгледа свуд око себе, окрете се |
ишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари десети пут... </p> <p>»Смем га убити, по закону; па још |
} Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му |
у лако.{S} У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.{S} |
уго згодно лице за харамбашу.{S} Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још н |
ричкога механџију усред бела дана, пред десетином сељана, који се случајно затекоше у механи.{S |
таковао и од других живео...{S} Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили у го |
. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу.{S} Склонили су њега добро... — вели јед |
не знам, попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, |
иш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— |
рош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, |
он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту св |
као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намеште |
руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пруж |
е даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи |
к он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без поздрава: </p> |
како не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу.{S} Сва ова |
Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. </p> <p>...{S} Међутим, Вујо, доз |
на Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући главу млитаво... </p> <p>— Та држи се |
ви посао. </p> <p>— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да |
се један одвојио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он у |
<p>Ђурица скочи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред што брже могаше.{S} Тек кад |
груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни груди. </p> <p>— Јадница, сумњам да ће пр |
све препоне, које му беху на путу.{S} У десној, опруженој низа се руци, држаше положену пушку, |
воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива...{ |
вао неограничено, самовласно, као прави деспот.{S} Они, који су с голим јатаганима јуришали на |
наху и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љ |
, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота |
а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, |
а он је, болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуда провући! </p> <p>— Отварај! — |
ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му ж |
за себе, извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. </p |
рђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђе |
Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </p> <p>— |
да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. < |
<p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела и преобуке. |
рате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« </p> <p>Пред подне Станка замаче |
горе у зобишту. </p> <p>— Потражи, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу ис |
иве поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на |
> <p>— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, в |
зу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држ |
а. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> <p>— Јок, не може! — одсече кнез. |
ову доласку. </p> <p>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у в |
ића на брду. </p> <p>— Чујем — одговори дете осврнувши се. </p> <p>— Јеси нашао јагњад, сине? < |
p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатем |
. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као |
стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо |
/p> <p>— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке |
— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па |
амбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с о |
> <p>— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. </p> <p>Пантовац, који готово ништ |
већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац? </p> < |
у му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, шт |
обра мати, како се она обрадовала своме детету, својој осрамоћеној, исмејаној кћери!{S} Сав све |
право!...{S} О, како је страшно кажњена детиња непослушност!...{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће о |
/p> <p>— Поп! — рече он, и сенка некога детињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагн |
и му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отв |
у мислима светле и слатке слике давнога детињства.{S} Једва их изазива у памети.{S} Био је тако |
ако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... </p> <p>— Јесте, синко, знам ја. |
веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен.{S} Било је у к |
дашца, што су му поглед миловала још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покошене |
ра и слатка, веома необична успомена из детињства сену му кроз главу, сети се како је некада де |
буни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави |
ило да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони н |
е и међу људима ретко налази.{S} Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше |
чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства.{S} Једаред опази да се легу чворци у једном |
а је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} Откада памти за себе, никада му још |
се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав ист |
е састави друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> |
онако наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца престадоше играти и занемеше, не знајући да ли да |
усед. </p> <p>— Море, шта ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела |
ок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! |
раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> <p>На вратницама, куда ће Н |
зите! </p> <p>Жена се пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p |
ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који ве |
истичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, би |
: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жива ми деца!...{S} Браћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — викну П |
<p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан — прошапта он, |
вај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да |
птица, журећи се на ноћиште... </p> <p>Деца се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и з |
, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа |
и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана преко реке, којим су прешл |
ијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слуг |
Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне к |
езак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Само ми ње |
прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жива ми деца!...{S} Браћо моја!... </p> <p> |
рча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је оно страшило, од кога се и |
вши кроз плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљај |
ажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, или их бар неће |
ужи право к њима. </p> <p>— Помози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> <p>Пан |
меја и причања по селу! </p> <p>— Море, децо, гледајте своја посла — одговара им онај с пушком, |
з заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— |
p> <p>— Добро јутро, нано! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви с |
им излаже свој »ратни план«. </p> <p>— Децо — поче он — сад имамо један тежак, али важан посао |
сад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свакога часа. </p> <p>— Е њихов |
епо, болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> |
о јој нешто рече, навлачећи шареницу на децу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни |
Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: </p> <p>— Помо |
{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а овај о |
вата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше |
а ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни о |
и пуцкају млади пурењаци, које један од дечака обрће и надгледа. </p> <p>— Одмакни де мало тањи |
и из ње искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и зд |
руча. </p> <p>На извор долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне судове, умију се, баце ко |
S} Испод суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за појасом и један човек о |
<p>— Оде у Локву с косачима — одговори дечко. </p> <p>— Колико их беше? </p> <p>— Петорица.{S} |
изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> <p>— Стако, чекај, бол |
ова? </p> <p>— Мучила се зимус много са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њи |
вори жена, прилазећи Ђурици. — Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довест |
апуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више излажаху пред |
испод куће, па ту, под једном кржљаком, дивљаком, наместише постељу.{S} Пантовац се завуче међу |
ију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празноверни страх, коме |
ице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.{S} Руке му снажно али механично замаји |
арицу, одбија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, преко стогова |
шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију...{S} Чује се једна |
о срце, да се наужива и провесели...{S} Дивна ли живота!... </p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго ј |
_C28"> <head>XXVIII</head> <p>Блиста се дивно јесење јутро.{S} Са плава чиста неба падају светл |
он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, |
Е видиш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> <p>— Ва |
сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се |
бично присела код завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који |
е нарави. </p> <p>Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самов |
пред носа! ...{S} Па кад прочитам указ, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа капетаниц |
...{S} Све му је сад јасно... </p> <p>— Дигни ме — вели му загушеним гласом. </p> <p>Подигоше г |
ше главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, |
момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца. |
је одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наи |
Шта ће ми бити? </p> <p>— Како, море... дигоше на тебе сав свијет. </p> <p>— Да није потера? </ |
<p>— Готово! — Викну Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, |
р — пази да опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику |
: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а др |
Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица |
Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; з |
вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на |
p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јаружице, |
собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и пови |
а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, као на команду.{S} Људи поскидаше капе и сваки у |
/p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јов |
присебан.{S} Кад му се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, н |
играње карата.{S} Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути |
ши човека где му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, |
чну играти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, као |
т пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, она је. |
су газдинске велике ливаде, са којих се диже по неколико стотина пластова.{S} Сад су већ пласто |
тка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом са |
прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад од |
<p>— Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђ |
ка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марк |
да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече о |
, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. </p> |
аше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: </p> <p>— Ни |
ве.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: </p> <p>— Камо Вуја? </p> |
си ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— А |
ми деца!...{S} Браћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — викну Пантовац. </p> <p>Он подиже новчаник и |
из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, |
текар Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо како књига вели. </p> <p>Ап |
.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ће да дижу потеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури са наредбама |
<p>— Да није потера? </p> <p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S |
...{S} И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, |
Преко целога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изг |
ом приликом, као и сваком... — рече он, дижући своју »шлафкапу« и поздрављајући капетана, који |
дмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. </p> <p>Ђурица га погледа зачуђ |
су друге за седење.{S} Имућнија племена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани |
да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. </p> <p>— Не може бити! </p> <p>— Јест, |
а и суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> <p>Другови прођоше забр |
р, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? |
ту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних ле |
да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: </p> <p>— Ходи дер, |
ојима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога |
разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, терају |
дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кић |
ди, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} |
ратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву. </p> <p>— Сад ћу, не улази ова |
о ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како |
а благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те |
ре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутало, дијете; заборавили су те, чим си отишао... засад ћеш би |
ти тако ослабила? </p> <p>— Године су, дијете, старост... — одговори она, затварајући за њима |
а у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. </p> <p>— Ев |
— Где је сад Ђурица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем селу...{S} Остао је на спавању, и сутра |
до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа), па даде знак.{S} Испред куће му одговориш |
овцем удари потоком, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту.{S} Јав |
Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље |
...{S} Ватра прсну пред очима... за њом дим... оне слике нестаде... она се, одмах чим пуче, нек |
снажне руке...{S} Само испаде из онога дима нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну це |
е пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пуши се... као у паклу!...{S} Ђ |
са пушком, из које још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не могући појмити шта то би. |
и своју пријатељицу, трошио по неколико динара, те је могао израчунати, ако непрестано стане ов |
аву и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општинс |
пресрете и нађе код њега само дваестину динара. </p> <p>— Е, мој пријатељу — рече му присебан, |
слом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше вес |
} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око |
ако има шта јести, само нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико ди |
— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су пар |
ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајте... </p> <p>Ђурица разви завезак и, видевши да ј |
те сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отр |
к он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оној хартији стоји н |
ако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко ко |
ека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, там |
</p> <p>— Ни једнога нисам мојом руком дирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не зна закон. </p> <p |
примакли, да су могли чути један другом дисање. </p> <p>— Камо се, по Богу си?... полудех од му |
Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, |
бодно се дише!...{S} Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта је ово заковано?...{S} Руке и ноге |
опет стају на прсте...{S} Старцу тешко дисати, стеже га младић као кљештима...{S} Најзад се не |
ах после оног убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... |
о ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћи |
ударце куршума...{S} Гледа и чека... не дише... </p> <p>Груну плотун...{S} Зелонобледо лице нам |
>Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у л |
<p>У народу свачије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. </p> |
ље.{S} Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по је |
светло, слатко?...{S} Гле, слободно се дише!...{S} Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта је о |
је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој ради срце... </p> <p>Капетан се саже, насл |
у чијој се хладовини слатко и слободно дише... </p> <p>Где си, лисната зелена горо!{S} Камо те |
чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кре |
ком необичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хладном водом |
другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од кога ј |
једну младу жену, која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово |
жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући. </p> <p>— Како ти кажеш... — прошапта она и пог |
»одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега. |
а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> <p>— Колико ти треба? — прекиде |
>Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да н |
парчета гвожђа, што падају испод оштра длета... </p> <p>»А знам... хоће да врачају...{S} Па не |
ајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено лице зликовчево. </p> <p>— |
<p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се искашља и протрља међу прстима |
елијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? — одговори Никола, |
и његов корак... </p> <p>— Добро велиш, Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја кажем.{S} Нек |
ласком... </p> <p>А тамо поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак |
И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо |
андарма с пушкама... </p> <p>Све досад, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад да се из |
. </p> <p>— Како?...{S} Хвала ти, попо, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умет |
> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте позадружна, јади је |
а смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода!... </p> <p>— Зацело згода! |
ала ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. ..{S} |
ме беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До те постеље стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, д |
еђу момцима наста гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али |
еше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којо |
бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... са |
— Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. </p> <p>— Па... кад ни |
словна, ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни погледали.{S} Он није заборавља |
о...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизат |
о се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све |
а бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклона, а она не може свуда с то |
куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осм |
стук. — Напослетку не браним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим |
То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих |
<p>Не остаде им више од стотине корака до реке.{S} Наједаред Пантовац погледа у лево, па, виде |
{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он с |
густе кленовичке шуме, која се пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате руднич |
м, па настави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га ч |
та ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим.. |
а виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразговетне слике, што га и сад необично |
он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«. |
<p>Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на другој |
девши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по твр |
конопац о коцу... </p> <p>Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... </p> <p>Г |
за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угледа како оно страшило необичн |
ти ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна |
. </p> <p>— Море остави ме, није ми сад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у ког |
видећи нигде столице, спусти се на под до пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и овако — од |
амирити? — запита Ђурица. </p> <p>— Све до једнога. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно |
раво к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награбили.{S} О |
и, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.{S} У себи је желео да се оно ни |
о ступао на кобну стазу, која га доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо живети, само |
мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. </p> <p>Свештениково се лице замрачи. </p> <p> |
. </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку. </p> <p>— - Ено, одма |
та!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а заса |
ичући се по клизавој подстрешници, дође до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру да |
покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори глав |
је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да |
ји су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да |
већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је упропас |
} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна планин |
е веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па |
овољно се осмехну.... </p> <p>Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, те с |
— окрете се он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p> |
сли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> </div> |
озничавој безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p |
е зачуди.{S} По своме поимању, она није до сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одг |
истурена, избачена отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је крај, шта |
ка пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом. </p> <p>— Добро |
— рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> <p>— Шта в |
шу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... |
ачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... </p> <p>— Више В |
тамо вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и |
њилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз ње |
о неке мисли и Марушки. </p> <p>— Он се до синоћ мало прибојавао од мене.{S} Лудак! — рече јој |
едајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. </p> <p>— А што м |
испретураше по соби, неки се докотураше до постеље...{S} И Ђурица пође једној постељи, али га и |
о. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше до места; спустише га више коца... </p> <p>— Ево ти кућ |
ним пандуром, те устаде, па га одведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S} Занесе се |
време најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плеск |
му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да ј |
ала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, |
о заметне шала и прича, која се продужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра рубине, |
оја... </p> <p>...{S}Пијанка се продужи до пред саму зору. </p> <p>Напослетку, кад се сви изопи |
н слободи кроз клисуру, којом се долази до манастира.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола |
во, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе... </p> <p>Сад је |
о: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба |
и храну, па их, тако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући још нека обавештења Радовану и |
у да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове се не шале! |
уми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти, а ли |
епоручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где |
лу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. </p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стад |
којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} С |
е, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских планина, које су, овога јутра, завијене у |
раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до последње паре, тако ми самога Бога... </p> <p>— Лаже |
о кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако иде |
зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће т |
ди тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа), па |
а једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> <p>— Што ћеш м |
себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. </p> <p>— Зар ти нећеш с |
ј да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако! </p> |
упао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех.{S} Ал |
о зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: или д |
од доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима.{S} У |
е би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе |
тим, само њему познатим начином, ставио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.{S} |
и!...{S} Срели се на путу, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све..{S} После узе да комендиј |
а чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи та |
</p> <p>— Пандур...{S} Дошли смо полако до његова стана; разгледам прво положај куће, па ми се |
учио. </p> <p>Изјутра зором отиде Марко до свога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај |
е и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ниче |
сене су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од |
/p> <p>— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све |
<p>— Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, |
укоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантовац одмах извади пљоску и натеже. < |
равнице од рудничких, начичканих једно до другога, брда и планина.{S} Пред њима се засветли и |
них јесењих дана.{S} Живело се од данас до сутра, избегавала се свака одређенија мисао о будућн |
омалену сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, оле |
е овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, |
, која обухвата цела човека, продире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану.. |
и у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет...{S} |
га препороди, ули му неку непознату му до сад снагу самоодбране, коју он никад у себи не претп |
к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребније — рече он, чим се |
ловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на |
тране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако бездуш |
уга!...{S} Оставих добру мајку, увредих до срца старога оца, окретох леђа целом свету, само да |
куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи махну гл |
шао.{S} Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док с |
/p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум |
и пандури, као обично, беху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се дохватише чистога поља, потера |
шала и прича, која се продужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их по |
је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро да сване?...{S} Па онда...{S} Шт |
А, пробудио си се! </p> <p>— Које ли је доба? </p> <p>— Нема још поноћи, сигурно...{S} Лези, сп |
н, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. </p> < |
сти прође му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих наро |
о да кажу један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Новица. </p> <p>Пошто се засад нису мор |
да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба малога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с празним |
пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.{ |
ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребније — р |
која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} Идући пу |
уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна жена остаде напољу да пази неће л |
се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бе |
То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад то |
рице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу |
ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то с |
денце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекиданих речи, услед којих |
>— - Ено, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад нас ти |
рака.{S} И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју...{S} По пла |
ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте ви |
ој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село |
ово испечене, услед чега цело лице више добијаше изглед обичне трупине.{S} С леве стране груди, |
баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га |
и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све о |
кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њег |
/p> <p>— Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш! </p> <p>Станка пребледе, али се не м |
ну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће |
Сад идите, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину. </p> <p>За овим се обртоше и |
пијанка занела је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се заси |
ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за др |
рпљења... </p> <p>Капетан је напослетку добио тачно извешће.{S} Кола са мртвим Пантовцем очекуј |
дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, те сад изгледаше где би још |
тренутка.{S} И сад су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати обли |
заваравати.{S} Подај и њему половину од добити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да се |
да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али |
а. — А други? </p> <p>— Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. |
ама, испитујући своје подобности, носио добош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко |
драви га Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} Откуд тако рано? </p> <p>— Хоћу у ча |
цу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он б |
но... и тај поглед не обећаваше никаква добра... </p> <p>И као да се хтеде још једном уверити д |
ра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} Како |
е?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он |
— под ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме детету, својој |
че Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга сна. < |
ремљена чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соб |
рен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом. |
таласа и повија са стране у страну, као добра пшеница под снажним ветром.{S} Велику муку имађаш |
м...{S} Знаш, онога... пшеница ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чи |
да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотина дуката, која је могла бити наша. </p> <p> |
и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а |
су то два прозорчића, између којих има добре згоде за прикривање свакојаких људи и ствари. </p |
шаше, кошаре за стоку и остале потребе добре земљоделске куће.{S} Становници су ове улице махо |
то ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да |
и нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ сад, па жури. </p> <p>Ђурица ок |
, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је |
квој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.{S} Неки пут је и сам бивао принуђ |
стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, добро загрејана, од чега сва собица беше врела. </p> <p |
на! ...{S} А Јово пропаде! ...{S} Море, добро је њему.{S} Издржаће неколико година, па кући...{ |
ок не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се пожурио!{S} Тако, брате, тако треба — рече |
ојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина механџије, који се пови |
<p>Ђурица је лети, кад је хтео радити, добро зарађивао.{S} Радио је све сеоске радове по скупо |
Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!... </p> <p>— Не брини, за минут ће бити |
у потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели |
о, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промислио.{S} Али зашто тако одмах, зашто нема мо |
Не знам, господине... </p> <p>— Добро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.{ |
ећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не |
сам остао без марјаша. </p> <p>— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — |
И то ће јавити. </p> <p>— Знам, знам... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се п |
..{S} И тако све, па мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо, робија.{S} А она?... |
ба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да с |
та вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за |
Није му ни првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— |
е мога Ђуре!...{S} Станка!... </p> <p>— Добро јутро, нано! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим |
га, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражи |
овор са пандурима из среза... </p> <p>— Добро, ми ћемо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му |
на згоду овде.« То је све... </p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми |
<p>— Казаћу ти на само све... </p> <p>— Добро.{S} Милисаве, пробуди све жандарме и пандуре.{S} |
p> <p>— Не знам, господине... </p> <p>— Добро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не т |
пазим на сваки његов корак... </p> <p>— Добро велиш, Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја |
ма стајаше пренеражен Ђурица. </p> <p>— Добро јутро, момче! — поздрави га писар. </p> <p>Ђурица |
а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вриј |
да се добацим каменом одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад нас ти поведи на ону страну, где није њег |
еда дође међу друштво и седе. </p> <p>— Добро јутро! — поздрави се капетан, седајући за сто. — |
/p> <p>— Нађох; вели да може. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се см |
искочи кроз прозор и побегне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> |
им те, — рече она крстећи се. </p> <p>— Добро те њој ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се |
го што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. < |
сигурно? </p> <p>— Тако вели. </p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село |
и да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зоро |
ећ зна све; кућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему ј |
, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год м |
чке реке; ја ћу полако путом. </p> <p>— Добро — одговори онај из помрчине и нестаде га. </p> <p |
отражих, као што си ми казао. </p> <p>— Добро си учинио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој |
Јесте, мајко: снаху и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је ис |
рица и стеже му пружену руку. </p> <p>— Добро...{S} Како ти?...{S} Хајде у собу. </p> <p>Ђурица |
хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... како хоћеш.{S} Само сад не могу... </p> <p>— О |
а; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје м |
ити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> <p>Ђурица приђе Пантовцу и |
S} Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« |
ити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зим |
попа говорио.{S} Само знам једно: треба добро отворити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка |
ледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он се одлучи. </p> <p>— Ђуро, знаш.. |
емо.{S} То је стари лисац, знам ја њега добро. </p> <p>После овога изиђоше обојица к друштву.{S |
к у десетом округу.{S} Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. </p> <p>— Море, шт |
буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се |
угога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} |
овориш?{S} Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе |
о вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p> |
е пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини... </p> |
о две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. </p> <p>— Е, мој соколе, није |
е улице махом они типски и Београђанима добро познати земљорадници Палилулци, или вредни и сиро |
то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити бе |
<p>»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја вид |
Сад ме остави, а после... </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p |
. — Може на његову коњу... </p> <p>— Па добро, кад је већ оседлан.{S} Нека изводе коње! </p> <p |
то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— Па добро најпосле, кад ти је он казао... — одговори Ђурица |
они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, али што ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шта к |
љутне, гори је од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је на |
сад бацати на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> |
у од смеха таквој досетци. </p> <p>— Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, |
и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није друкчије — одговори Ђурица забринуто. — |
, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу... само се, истина, мање шали од ост |
ајсигурније.{S} Чича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који |
пазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоћ |
ас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: </p> < |
већ му се приближује са стране.{S} Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снаг |
<p>— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не |
преко рамена. </p> <p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... </p> <p>Станка |
је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...« </p> <p>— Ђуро, спаваш ли? </p> <p>— Не |
кући...{S} Свима је њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{ |
друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не м |
се разредила помрчина, али се још није добро видело.{S} Тек се могло назирати небо, које се, к |
и чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлуч |
. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} И |
, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати. |
сећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Нов |
га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. </p> <p>Ђурица му исприча.{S} За онога шт |
> <p>— Мораћемо, ја како.{S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам прили |
и, с ким си извршио похару.{S} Ноћас се добро промисли...{S} Али не заборави да ми овде имамо т |
се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге. </p> <p>одједном му |
о, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p> <p>Одједно |
оље и држати Јова. </p> <p>— Сад пазите добро! — рече им капетан, и ако није било места опомени |
ак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђ |
новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру? </p> <p>— |
<p>Без сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за овакову грубост, али их уздржа његов |
</p> <p>Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису |
ш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед!{ |
о да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам га |
корак ближе. </p> <p>За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће |
аместим ту Добросава и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом тројицом станем пред врата и |
вратима.{S} Прегледа кључаницу — стоји добро... отуд је поуздан.{S} Приђе прозору с истока, об |
ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те |
<p>— Пожури се, што брже можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари зликовац.{S} Стићи ћеш |
Је ли доста? </p> <p>— О-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... — рече |
.{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти |
дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражи |
ор зазидан више од половине.{S} То знам добро, запазио сам толико пута...« Читав свет наде јурн |
а уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му црте строга и одлучна лица, он не изгу |
заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила из вида н |
ди га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напредује. </p> <p>Кад оде посланик за Новицу, њи |
синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, в |
>— Деде, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна човека — рече он, пружајући пљоску Ђури |
рица. </p> <p>— Немој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори.{S} Прва је мука: где ће |
са подигнутим ножем.{S} То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежн |
у тавану налажене.{S} Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом к |
нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, ре |
ерен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад |
а прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио завича |
еничком животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак |
и на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратим |
дише све ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, |
гло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио.{S} Том приликом |
не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас с |
да се одморимо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни |
<p>— Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини с |
а ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше пријатно слушати ове |
ен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} |
ô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— Имам хитна посла с тобом на само.{S} |
Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету... </p> <p>Палилулска улица претворила с |
Повуче ногом, те гвожђе опет звецну.{S} Добросав се трже. </p> <p>— А, пробудио си се! </p> <p> |
ко имате коња — одговори она. </p> <p>— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша |
к...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« пита |
.. </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пита га Добросав. </p> <p>— Не могу, ништа не могу...{S} Спавај |
ругој пандур.{S} За столом седи и дрема Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>»Већ се смркло!...{S} Ка |
ено, уплашено...{S} Сви спавају...{S} И Добросав, који је остао да дежура, уморан, савладан пић |
за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Добросава. </p> <p>— »Ја стојим, вели, под прозором и ч |
причекам док се обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »стој!... стој!«... и пуче пушка.. |
уче пушка...{S} Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...{S} Погледам: онај лежи |
> <p>Њему се не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако с |
стоји над самим потоком.{S} Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом |
мерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се често може опазити код људи зелен |
тац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако |
ати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не траж |
ила се као ниједна друга!...{S} Оставих добру мајку, увредих до срца старога оца, окретох леђа |
>— Јеси чула, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И |
века, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу стра |
омислено ступао на кобну стазу, која га доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо живет |
а сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. </p> <p>Свештениково се лице замрачи. < |
ого рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом се с |
ка мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто ч |
и ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскор |
{S} У последње време, нарочито откад је доведен из суда, променили су своје опхођење са њим и п |
ну он и махну главом. </p> <p>— Доведи, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући |
— намигну он и махну главом. </p> <p>— Доведи, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и ос |
м Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог |
леда га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет показује!...{S |
ко свршило...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ мор |
анем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S} Па онда... шта буде, не мар |
глед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да п |
бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, з |
у, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга... < |
S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p>— Каква ти је то гошћа? — прекиде је |
не мислиш на Ставру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде. </p> |
тру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Л |
и узвик споља.{S} Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици: </p> <p>— Пазите! </p> <p>Жена |
Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, |
ки умрети. </p> <p>— Једанпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прек |
књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па мака |
толико? </p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, |
е спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... иза ње |
еш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи |
је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мајко: снаху и ће |
послушно седе.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... </p> <p>— Како |
ад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бег |
оји су познавали Пантовца.{S} Прибравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капет |
и ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да скрива своје стање и положај, па није |
Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одгонетање. </p> <p>Капетан оде с |
разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно издубљеној рупи, стоји један Кленовичанин, па и |
најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S} Ради тога |
азмрсити њихове замке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се отегао |
ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је б |
вратима, слуша...{S} Нешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа |
трпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај испричати онако, како је у истини било. </p> <p |
го опрезнији од жандарма.{S} Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада ј |
</p> <p>Ђурица му исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. </p> <p> |
му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, с |
спрекидано, без везе у мислима, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало речи појми њен положај, па х |
је му баци сасвим нову светлост на овај догађај.{S} Он подиже главу, и са неким светитељским до |
пљаху се у гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> < |
</p> <p>Напослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још ствар озбиљно, |
и на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. </p> |
ех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао к Ву |
<head>XV</head> <p>Као што после онога догађаја, при оцењивању потре пред кленовичком судницом |
ишао од руке. </p> <p>Постепеним током догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљ |
о и сада, после ових бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и претурише преко ње |
шта смислити под утиском ових необичних догађаја, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу д |
то са својим жељама.{S} Али га последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од |
оју философску мисао... </p> <p>Међутим догађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваш |
нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} Старац се намршти и плану гневом, али се у |
продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и отвореније, но |
у соби и стадоше да ручају, причајући о догађају са Сретеном. </p> <p>После ручка донесе Станка |
а Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегавала |
а ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Б |
неопажени ни од кога, одоше кроз село, договарајући се о даљим својим плановима. </p> <milesto |
мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!...{ |
слушати.{S} Он је све преко мене водио договор са пандурима из среза... </p> <p>— Добро, ми ће |
сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај како било |
о размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново |
да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели |
да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду |
шких рана, Ђурица окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући |
и, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој: од толиких стрела, које досад срећно п |
ашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађа |
га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој: од толиких ст |
ослао ти Митко и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље |
p>— Зар ме не познајеш, газда Јанко?{S} Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговор |
та на стану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хле |
одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре сванућа. </p> <p>Легну |
p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете |
, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... < |
ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу. |
ојом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих са |
, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: </p> <p>— Прођи се, чича, здравља ти!...{S} Јадн |
ак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, дође ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Како си? — одго |
спотичући се по клизавој подстрешници, дође до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мок |
. </p> <p>— Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува д |
рџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а |
</p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годин |
Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити ка |
ћи капетана, који нешто туробна изгледа дође међу друштво и седе. </p> <p>— Добро јутро! — позд |
одговори мирним гласом: </p> <p>— Нека дође, па шта би? </p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, к |
Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право к |
ељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори |
стаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дики |
После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, |
собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} |
ако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.{S} Н |
{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— Оно, је |
: док радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја ро |
а, који су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију |
видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p>Разговорише се још о |
није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, за невољу?...{S} Хоћу пол |
е последње куће београдске. </p> <p>Кад дође чиновник полициски да распита за Ђурицу, нађе му в |
гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија...{S} Повија се у напред и |
треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба добро чу |
саветник Ђуричин. </p> <p>Једне недеље дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да п |
{S} Ова страшна мисао, која му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирн |
а без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се пожурио!{ |
е се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је уп |
...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна п |
у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по чел |
к, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука |
рини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ног |
то каже? </p> <p>— Грујица... мало пре дође озго. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако рез |
{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — викну ћато. </p> < |
мче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи ј |
, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место. </p> <p>Ђурица се сасвим збуни, је |
разгледати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да одје |
му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито падаш |
</p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> |
елики тунос са кићанком.{S} Тако одевен дође на крстоноше. </p> <p>Беше се искупило доста народ |
авља на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговор |
као најсрећнији тренуци у животу.{S} Он дође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час дв |
. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после.. |
и задовољно се осмехну.... </p> <p>Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, |
и неме самоће, и он се стаде кајати што дође овамо. </p> <p>Прођоше мрачно двориште и кроз нека |
а да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много п |
ло се, намучило се...« </p> <p>И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњи слобо |
{S} Дођем кући... слободан!...{S} Идем, дођем, радим, све како ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, |
т, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слободан!...{S} Идем, дођем, радим, све к |
до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси шт |
д одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па добр |
ма, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, |
али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло много, |
...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то ј |
о, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, |
понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како |
к дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? </p> <p |
<p>— А, бегунче, дође ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Како си? — одговори Ђурица и стеже му |
да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </p> |
а ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о те |
јо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме с |
рећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После је одлежао трлему, и мал’ није умр |
синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исп |
а си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти врат |
Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме овде чека«... </p> |
весела пијанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и радознали варошани, да виде како проводи злико |
се у то време најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелиц |
е нема кад мислити о умору. </p> <p>Кад дођоше испод голога преседластога превоја, којим се пре |
као ватра... </p> <p>— Казаше људи што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га пос |
и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људ |
>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да |
Оваква задовољства није он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела досад погледати, са |
</p> <p>— Ја — одговори она — само кад доживех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се ду |
ст за предају. </p> <p>Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, |
вом.{S} Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада д |
о издавати остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} К |
село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и нек |
дузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} Одмах затим беше му прва |
, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна... </p> <p>— Каква власт!{S} Перо ће је чувати, а |
ного трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно учинит |
етку, другови су се ревносно чували.{S} Дознавали су из раније за намере полициске, па су се сл |
јој кући. </p> <p>...{S} Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се |
тељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још |
али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то доз |
е ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — мо |
ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигац |
че да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њ |
ико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.{S} |
ила!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S} Једва |
и.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не |
та да радим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана |
ека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? </p> <p>— Распитивала је јуче полиција за тебе. |
траву. </p> <p>— ’Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим |
нати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју г |
<p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по се |
, кад треба што ујдурисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онд |
је држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд ок |
уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да кажеш... |
, ја нећу тако.{S} Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд.{S} Треба из раније да зн |
тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: па |
данас, чим се изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— Па добр |
наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће |
начелом — самовољом. </p> <p>А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала |
као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима. </p> <p>Ђурица се изненади; лак |
и не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: |
о на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, пропала жена, и Новица је м |
рате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах проговори: </p> <p>— Е, нисте видели в |
бравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и зако |
после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, |
гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз с |
{S} Велику муку имађаше среска послуга, док уведе кола у среско двориште.{S} Жандарми одмах ски |
али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало.{S} Сад, кад се нашао пред стварношћу, |
овакве последице наступити.{S} Истина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, |
еху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана послушника.{S} За то време Р |
— викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је в |
пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се по |
коностасом кресну жигица неколико пута, док не плану и осветли необично лице послушниково, који |
паде у кукуруз.{S} Одатле јурну напред, док измаче далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуд |
аста, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и стр |
е узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћан |
кчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити |
и прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. |
авом не шали... од власти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо дана |
мај... како је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! ... — рече он као уз реч |
одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} |
се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу блед |
а и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан |
е му жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар састављаше своју научну фразу, иронично ос |
ш обогатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </p> <p>— |
леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беш |
не, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.{S} Читав |
уче опет. </p> <p>Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радњ |
што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не преки |
сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш |
S} После се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликовац, који м |
може нико.{S} Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Ву |
ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо |
и други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га по |
одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом |
иком није смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући. </p> <p>— Па је ли све изврш |
> <p>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох |
{S} Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ изб |
а то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: |
добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p |
екам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мис |
ести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} Због тога се моји никад нису при |
тера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и |
</p> <p>Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугл |
.. </p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја и |
није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе |
знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата |
лином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда окрени све косом право |
напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше х |
еке, којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно |
ли, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа...{S} |
слете с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше |
то ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Д |
S} Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и на |
упадам у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус |
доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва од |
р, прескакаше рупе и камење низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, која беше обрасла гу |
нда те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, |
би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« </p> <p>Опет се |
је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових н |
па узвикну: </p> <p>— Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш! </p> <p>Станка пребледе |
нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — |
не и безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху |
Казао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда идите пра |
/p> <p>Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста.{S} Напунивши ведрице, она их, |
стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — |
Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се |
то...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети другу...{S} Зар толике мој |
не на ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бог |
Не брини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — одговори Митар. </p> <p>Један пандур ун |
ам још сад на сваки прст по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала св |
д заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако |
оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са |
. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло в |
>А Станка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њ |
<p>— Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за |
м дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... |
а јести, само нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> |
се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. |
ни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} Чим нар |
им за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а |
и Станка. </p> <p>Погледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети је |
S} Макну ногама једаред, дваред...{S} И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Нас |
азити, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! |
у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована.{S} Ко н |
и како га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. </p> <p>Ђурица му исприча.{S} За о |
им да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »ст |
још ’нако намучен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, |
ислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и та |
доћи осуђени путник.{S} Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна |
p>»Што ли је то тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од са |
ознавали Пантовца.{S} Прибравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан наред |
се о крају свега тога. </p> <p>— Море, докле ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим нек |
S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом |
ад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чека напослетку |
о, шта је ово?{S} Ја ћу полудети!...{S} Докле ће се овако? — рече Станка и седе крај њега на по |
других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он пол |
е примамљивије и интересније. </p> <p>— Докле ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се ст |
тренутка је опет завуче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> <p>— П |
ц једнако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све |
мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} После је опет мислио и мислио, и |
p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сва |
влада у целом округу.{S} Носио је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, о којима су вис |
опет заигра она злокобна измаглица.{S} Докопа пушку и, као холуј, испаде пред запис. </p> <p>— |
ко намучен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, шта ће |
андарми се испретураше по соби, неки се докотураше до постеље...{S} И Ђурица пође једној постељ |
који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваши. </p> <p>Писар га прекиде: </p> |
тигоше кола са спроводницима, писаром и доктором.{S} Народ нагрну колима, па нити ко може приђи |
ело, па стаде да руча. </p> <p>На извор долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне судове, |
е уплашено из свога заклона.{S} Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега |
само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочи |
е само претварао да није ни знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? — в |
, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, разг |
ер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четири светла ока као |
во?...{S} Шта ово би?...{S} Свршава се, долази крај...{S} Је ли крај свега.... смрт?{S} Не знам |
сматра као ситница и за којим тек после долази право разрачунавање, које мора имати неке сразме |
а, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу те ла |
ц Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до манастира.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи |
покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу ч |
..{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!... </p> <p> |
његове најтајније помисли.{S} И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше у стању |
он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Станк |
море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти |
ш нашу свету славу! </p> <p>Ђурица поче долазити к себи. </p> <p>— Јок ја, оногај... видео је с |
</p> <p>— Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна. </ |
сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и док не видим |
Ђурица смерно целива. </p> <p>— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и бл |
здрави с Јовом, који се изненади његову доласку. </p> <p>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само |
хоће да разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно издубљеној рупи, стоји један Кленовичан |
ушку право у груди механџине, дрекну: — Доле! </p> <p>Милутин слете с коња, стаде да звера упла |
само одмаче неколико корака. </p> <p>— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада |
ед изненадне појаве Ђуричине. </p> <p>— Доле с коња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом |
кну он и подиже руку с ножем. </p> <p>— Доле ту кустуру! — цикну кмет. </p> <p>Ђурица се само о |
ђе брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— Доле косе! </p> <p>Све косе попадаше, а косачи, преблед |
нтовац, па затим викну: — Седи!{S} Седи доле! — и замахну ножем. </p> <p>У кући се разлеже стра |
е, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нист |
а гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумед |
} Не знам само који ли је то од његових долијао. </p> <p>— Шта, има ли извешћа од синоћ? </p> < |
морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш |
.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише с |
/p> <p>Пантовац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажен |
грнула својим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина вар |
између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се велики |
евици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклањ |
би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, за |
ата... </p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер м |
рваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица ок |
отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишту. </p> <p>— А |
S} Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше на клизав пут.{S} |
мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим. </p> |
изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да ручају, причајући о догађ |
у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прили |
о се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква |
и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, је |
ве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се |
минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би св |
општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро ве |
чих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити.« </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
ко је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди. </p> <p>Опазила је само једно |
е нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледав |
оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сва |
овору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, к |
опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђуриц |
овора уплашила и стала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чу |
гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је |
неку песму кроз нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледа |
шће помињаше: бјеси... па се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пи |
ања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз |
у.{S} После онаква живота у родитељском Дому, после необуздане самовоље, којом је обележавала с |
ај: чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени рецит |
у село разним путовима.{S} Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод |
учинио тако.{S} И кад му је после мајка донела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико |
га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела. </p> <p>Писар се громко и слатко насмеја, а кме |
чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. |
му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица о |
танка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{S} Пантовац засветле очима и маши се чутуре. </p |
за њен долазак. </p> <p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ето нам |
гађају са Сретеном. </p> <p>После ручка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{ |
ршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био |
е се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— О, брате, — рече |
ов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. </p> <p>— Није то — рече писар. </p> <p>— Ама в |
него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се об |
е остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши сме |
} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да ручају. </p> |
од нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусурат |
пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> <p>— |
ли се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« |
јда од тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет стотина, они све разграбе, и још морам да мо |
итоме месту, па му узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда |
т. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — одговор |
од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му дан |
е су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... |
ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо как |
нако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије.{S} Тако му и проговори, оним |
многу стоку, која такође велики приход доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до велике тековине |
куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме посао |
о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусн |
и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — узвикну кме |
Настаде права гозба.{S} Пандур је често доносио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је |
ара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од |
века коме и не падаше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, п |
рло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из очи |
; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико распитивао, |
о, необично. </p> <p>Жандарми искривили доње вилице, свакоме игра усница. </p> <p>У народу свач |
роз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и |
е он још других карактерних особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, |
Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она ј |
сли Станка — а оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће |
} Што није сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке...« </p> <p>— Опет си се замислила! — |
да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова радост и послушност уз мене.. |
а и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало.{S} Он постаде опет онај стари, одважни младић |
луша као мало дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако |
года! — одговори Ђурица весело, коме се допаде што је Новица предвидео тако важну околност. </p |
говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и н |
о подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. |
мео напад у пожаревачком округу, где му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо препол |
Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, према ранијем дого |
} У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. </p> |
и му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... |
ао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> <p>— |
њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, истина, |
његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозо |
рани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се кри |
роћи кроз цело село, и ником није смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући. </p> |
о се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад успавано осећање у њему пробуди се и стаде да га |
номад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега досад пет дуката. </p> <p>Ђурица се намршти.{S} Пантова |
к, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} |
еку доживео.{S} Она, која га није хтела досад погледати, сад се разговара са њим и још како: ша |
е могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!...« И опет се даде у |
и је жив човек!... </p> <p>Дан стрељања досад су крили од њега...{S} Јутрос рано изведоше га на |
p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мис |
ало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почаст |
етири жандарма с пушкама... </p> <p>Све досад, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад д |
вари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, то |
дан је од нападача погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чек |
ликом, организованом дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од закона, и она га ј |
е у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незг |
је одлучности и присебности, као што је досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и отвор |
огоди се и њој: од толиких стрела, које досад срећно пролетаху поред ње, једна се закачи и убод |
ела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико надао и радовао? — Ничему... рекао је тада |
м?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!{S} Све је пропало, и младост, и они ле |
ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби досад давао? </p> <p>— Па тако... само једном ми је дао |
по, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од дет |
аховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. < |
ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси сркнуо досад. </p> <p>Ђурица седе за сто, наслони пушку на пос |
еда попа.{S} Ова страшна мисао, која му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледа |
измени своје поступке према другима.{S} Досада је у нападима бивао присебан, пажљив, готово бла |
на његов живот, задатке и поступке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајно |
ута понови, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о ком |
мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе. |
и он не може никад ништа смислити.{S} И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па посл |
Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде |
н разговор. </p> <p>— Знаш, брате Ново, досадило ми се робовати за другога.{S} Гини, мучи се и |
рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. </p> <p>— |
дједном те вечите њене прекоре, који му досадише, па узвикну: </p> <p>— Не звонцај ми ту, док н |
« </p> <p>Тако му пролажаху дани, дуги, досадни, тешки... </p> <p>Једаред га, преко обичаја, по |
размисли о овом открићу.{S} Постаде јој досадно ово запиткивање капетаново, које се никако није |
н ни Станку омрзнуо.{S} Само осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима као препрека његов |
а уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} |
а у њему зла човека.{S} Други је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац. |
јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху дани... < |
да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд |
ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине са вама!{S} Што го |
ви слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. </p> <p>— Па добро, де клади се ти — одговори |
ају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају |
шманин...{S} Ја сам се тек зимус почела досећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је |
ије за њега осећање, коме се само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар и то може да |
војим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. </p> <p>— Ми морамо леђа уз дувар — |
, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} Она само махну главом |
м, па се исправи. </p> <p>— Силази сад, доста је... </p> <p>Ђурица сиђе, окрете се око себе, па |
еку женску, ни младу ни стару, омалену, доста лепушкасту.{S} На први поглед могло се опазити, д |
зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и |
и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </ |
ца. </p> <p>— Све до једнога. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко |
а мајко! — чује се из народа. </p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђури |
поседаше, Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста је било чекања, треба да се ради.{S} Једнако једе |
два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. </p> <p>Јован скочи весео. </p> <p>— Е, ’вала ти |
Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије с |
ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он |
</p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p>Разго |
1_C14"> <head>XIV</head> <p>Ђурица нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгод |
њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} |
Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... — рече он, узимајући новце и бацајући и |
у гладну фукару, којој никад ништа није доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се |
е ли остати што другима? </p> <p>— Биће доста свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо т |
ом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спојило |
е смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е онда те само једно молим: не иди |
, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли доста теби четвртина? </p> <p>— А јатаке ћеш ти намирит |
еска и пружи их Новици. </p> <p>— Је ли доста? </p> <p>— О-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} Ка |
дговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај |
огу...{S} Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. </p |
е избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да |
о је више од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладније разм |
тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана преко ре |
на крстоноше. </p> <p>Беше се искупило доста народа.{S} Попа већ позвао одборнике у заседање, |
Хоће ли која да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пр |
} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p>— Једном |
њав и неразвијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и |
да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још |
кадионицу.{S} За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нар |
н подиже главу, и са неким светитељским достојанством погледа зликовца право у очи и одговори м |
ње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично и пр |
Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђу |
ригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тр |
Док нам је поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђ |
ли ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум је пред очима с |
до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад. |
па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему половину од |
ре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам |
да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о то |
?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али |
— Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и оштро п |
наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не |
идела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично и примамљиво.{S} И сад јој се она |
илософску мисао, па чак и капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљна изгледа, после ове на |
да је потпуно схватио свој положај, јер дотле му је све још изгледало обично: виђа се и разгова |
рестано стане овако трошити, да му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S |
обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи |
теже се конопац о коцу... </p> <p>Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... </ |
ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, |
жеш се ти слободно предати... </p> <p>— Доћи ће и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја |
! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S |
. </p> <p>На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Пос |
али би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен |
бро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, шта т |
Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одма |
.{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се |
ли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве з |
не, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још |
/p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. |
ући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.{S} Радован је, још док су били на |
још не сме...{S} Али ко зна... може још доћи одговор...{S} И срце се опет почиње растапати... < |
та за све..{S} После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{ |
о близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких огранака, који су у другом округу, гд |
изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много поузданији, но да и |
на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба |
знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и затури је на раме.{S} Ђур |
у крова и рече: </p> <p>— Дед’, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматрач, мога |
ушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пу |
вљеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако |
<p>Станка леже сва на ту пружену руку, дохвати револвер и обрну га у страну.{S} Марко, видевши |
озго, од дворишта.{S} Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И Станка се прену, |
е, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном си |
p>Одједном му спаде тежина са груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па |
твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... </p> <p>— Хајде да се измиче |
оведа се устумараше по обору.{S} Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљик |
дело да је присебан.{S} Истога тренутка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. |
/p> <p>Испалио је већ оба револвера, па дохвати магацинку. </p> <p>А споља одједном престаде ва |
н брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђури |
у напред што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде п |
бгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се на ногама. — Ова је мој |
и остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му |
ши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке...{S} Ослушну... не чује се ништа |
види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — |
жи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима. </p> <p>— Не |
дић као кљештима...{S} Најзад се некако дохвати паса, одакле истрже мали оштар ножић.{S} Сад би |
си се намучио! </p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искап |
обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад му је прочитана п |
није обичан човек... </p> <p>А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је брже мо |
и кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право |
</p> <p>Ђурица удари најгушћом шумом и, дохвативши се планинскога венца, одјури за три часа у Б |
амо да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац забринуто. </p> <p>— |
ху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима за крај рупца, али никако не може д |
то сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу зад |
угом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. </p> <p>Ђурица оборио г |
Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, поне |
енутак. </p> <p>Сви троје пређоше реку, дохватише се густе кленовичке шуме, која се пружила до |
а. </p> <p>Променише ракију на вино.{S} Дохватише се печена јагњета, па га стадоше заливати ста |
еху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се дохватише чистога поља, потераше брзим каријером...{S} |
и прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огранака. </p> </div> <di |
обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{S} Само испаде и |
ну, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише се реке. </p> <p>— Е, данас јевтино прођосмо |
људе, који су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће |
ти, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{S} Н |
} Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после као да се присети |
зликовац, кога зацело чека, раније или доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим по |
догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности |
плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и запита |
у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен |
опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> <p>— Кам’ т |
квашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то с |
ш.{S} Чичу питај... </p> <p>После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је ч |
дведе је право својој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој |
, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију. </p> |
за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита он бојаж |
ху други неповољни гласови.{S} Писар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта учин |
очи без педесет«...{S} У таквим мислима дочека свануће. </p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
и присебни само ретки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао је д |
екао је да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који м |
{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша се љубав једном сврши, оде, нестад |
госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, п |
во да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избегаваше сваку помисао, која би га на |
.{S} Он се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не |
карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} |
се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и н |
п.{S} Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. </p> <p>— Натраг, коме је живот мио! — |
пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице |
о, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме |
он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету! |
цу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо. |
једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — пола |
и га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у к |
ни, под којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спа |
т, дошло је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем |
и приход доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима |
ев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао н |
ном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пламичак наде, наде |
ади ништа што виде тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши |
о у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пут у жив |
попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо, па д |
нцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше пријатно слушати ове паметне |
икну он, не излазећи из собе. </p> <p>— Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом...{S} |
ед очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се мучити!...« < |
ајко: снаху и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грл |
<p>— Јесам, господине. </p> <p>— Што си дошла? </p> <p>— Чуо си...{S} Хоћу да ти предам Ђурицу. |
ако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не |
а — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђур |
м животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те о |
одаје крмачу.{S} Људи, позвани позивом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет.{S} Онај с |
, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур...{S} Дошли смо полако до његова стана; разгледам прво положа |
па одлучно проговори: </p> <p>— Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми остав |
рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљано, побро!{S} Дај сватове! — скочи |
та ће ово да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али |
мало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> |
оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{S} А м |
и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрли |
ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло помиловање, па неће још да каже?...{S} Али онда м |
Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела и преобуке. </p> |
и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му |
анке, чија му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: </p> <p>— Оне |
више привлачило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Је |
криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору? |
пољу срећноме свету.{S} Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјај |
</p> <p>— Можете сад говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то што |
ед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа позн |
жовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац — да н |
епријатан спор у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак. </p> <p>Сви троје пређоше реку |
му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те он не пропусти ниједно вече да |
. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли уваженога господина попе, мени се чини. |
е за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност. </p> <p>Одмарајући се на слами, ста |
Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и |
жовићи...{S} Истина јест, више нема нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја с |
, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком |
али да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом |
јака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој |
тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...{S} Истина јест, више нема нас Дражовића.{S |
</p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше |
неколико луди, па с чуђењем посматраху драму, која се одиграва пред њима.{S} Милош одборник ух |
ових јатака.{S} Обојица се заклонише за дрва, спремише пушке и одговорише на знак.{S} И с једне |
дравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракиј |
S} А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође оста |
ма од вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивен |
а беше и Станка.{S} Она се наместила на дрвено корито за појење стоке, подметула руку под точак |
а и слабости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушак |
ође к вратима...{S} Полако ухвати руком дрвену ручицу на вратима, очекујући неће ли чути страсн |
и механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне |
јуче.{S} Новица се подиже испод једнога дрвета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже |
х зракова продираху кроз пукотине стара дрвета.{S} То му беху једини гласници дана, који владаш |
просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са вис |
ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливад |
мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све...{S} Као да цела природа плаче за изгубљен |
а ће насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни м |
оше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. </p> <p>Стигоше Ђуричиној кући.{S} |
о дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бегунци потрчаше из све снаге, онако, као |
ену.{S} Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узе |
зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...{S} Једном речју, |
ругом приликом разговараху се девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при пов |
ви Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео |
да.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је било? </p> <p>— Ништа.{S |
пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле! </p> <p>Милутин слете с коња, стаде да |
притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама |
кну: </p> <p>— Бабетино једна!{S} Надао дреку као да му црева испадају!... </p> <p>— Сваки на с |
, на другој пандур.{S} За столом седи и дрема Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>»Већ се смркло!... |
.{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали да много трошиш, а н |
руци Пантовчевој одједном се нађе витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде да па |
о, ми ћемо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му прво повади оружје. — Сад сед |
> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гле |
ца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђу |
отекар. — Бандити су велико зло у свима државама... </p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту кри |
зу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно |
ml:id="SRP18971_C9"> <head>IX</head> <p>Државна власт, после неколико дана, прогласи Ђурицу за |
ратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року |
и уредно свршио школу и био би користан државни радник, а не би продавао чивит и соду по паланк |
амоту своје куће, па се обрати за помоћ државној власти.{S} Услед тога постаде Ђурици непоуздан |
авање, које мора имати неке сразмере са државном уценом.{S} Али се ипак он надао, неком маглови |
једна врата над степеницама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S} То бех |
>— Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. </p> <p>— Копај овде — реч |
а радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно целива. |
агу, па је према томе подешавао и своје држање и одело.{S} Као сиромах није се могао истицати б |
чи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем.{S} Беше то зрео човек, око својих четрдесет го |
носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њ |
в рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега. |
} Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство; ал |
ет живи, једе, пије, спава, мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људ |
ницима.{S} Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импонова |
оралу Ђурица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S} П |
мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе |
У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали свакога часа, |
оузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно велико |
оби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова. </p> <p>— Сад пазите добро! — рече им капе |
амотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге. </p> <p>одједном му се оч |
, везаних руку, на двориште.{S} Двојица држаху конопац којим је везан. </p> <p>Свануло је, виде |
ориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. </p> <p>— |
оким и снажним раменима, а цело му тело држаху необично развијене и еластичне ноге. </p> <p>Ђур |
момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кр |
у.{S} У десној, опруженој низа се руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнувши револвер, п |
еко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: |
е да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} А |
а у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, |
де на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева |
се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама.{S} Чаше звече... смеј, кикотање... н |
бодан... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окре |
тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да држе... све од пића!...{S} Није требало да пијем, само |
ко окрете и погледа иза себе... двојица држе конопац чврсто.... </p> <p>— Ђуро, хајде, силази!. |
{S} Остала двојица иђаху право на њега, држећи пушке на руци, које одсјаиваху према заходу сунч |
ед врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену за леђима. </p> <p>— Чији с |
е се много крио.{S} Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, |
пошто му предам новце? — запита Ђурица, држећи иглу над пламеном. </p> <p>— Шта ти је данас, је |
стаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да |
да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели |
озналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан |
p> <p>После дугога читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, обрте се младенцима: </p> <p |
вори Ђурица. </p> <p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема |
ма ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћ |
! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше |
обарајући главу млитаво... </p> <p>— Та држи се јуначки, мајковићу; гледа те толики свет!... — |
а да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад |
да су обе женске од онога реда, који не држи много на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста |
ајвећим невољама, у најљућим патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кора |
гледа пред собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Је |
лажаху, причајући успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Ш |
а на Митра, подигао једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа б |
дисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — одговори Стан |
етла и слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом надању...{S} Све се роји, ври... без |
мислити, па узвикну: </p> <p>— Онај што држи магазу...{S} Црногорац? </p> <p>— Нећу, господине, |
је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. |
знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — реч |
едам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Добросава. |
имо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаљ |
но раширише и одмах склопише... тело се дрмну, покрете се од ударца куршумâ... зацрвени се кошу |
ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.{S} Она скочи, па закук |
о им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући замиш |
огла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, мо |
она после тога легне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче Ву |
нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S |
ако рећи... утицаја... </p> <p>— Шта ту дробиш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, до |
сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом |
и једрину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око у |
p>Чиновник плану.{S} Изненади га толика дрскост.{S} Био је уверен у несумњиви успех, јер је прв |
шће свакога часа. </p> <p>— Е њихова је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојнич |
{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </p> <p>— Стража |
од Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> < |
е дугих дворишта...{S} Прођоше једна... друга... десетак кућица, и он се напослетку заустави пр |
код житарских и шљиварских трговаца.{S} Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су н |
се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, п |
се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у |
о јасно, да му није остало више никаква друга излаза. </p> <p>Ђурица је све погледе обрнуо свом |
ано, подигоше другу чашу. </p> <p>— Ова друга за лаку земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — реч |
мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} |
Истога тренутка отворише се према њима друга врата, на којима се указа разбарушена сањива глав |
рамоту, понижене, мучила се као ниједна друга!...{S} Оставих добру мајку, увредих до срца старо |
им прстима. </p> <p>— Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај |
море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука.{S} |
, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. </p> <p>Свештениково се л |
е у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да је остр |
њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано др |
рео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну |
ље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} После, кад |
ти у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга... </p> <p>— А, то не може, то никако не може.{S} |
а...{S} Што, зар не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Све јед |
Једном пандуру рече да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> < |
Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга.. </p> <p>— Вала и јесте одвојио од других.{S} Са |
p> <p>Улазећи у забран, Ђурица пропусти друга напред, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђури |
ао за себе. </p> <p>— Што ћу, кад немам друга посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вирови |
да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— Кога? </p> <p>— Мучно д |
мо још једном да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје и нашали са њима. |
ј смрти радовао?...{S} Мајка... отац... другарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра.. |
шке... </p> <p>— Лизо — викну она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке ударају |
олико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка |
у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је лако.{S |
не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ј |
Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се |
е на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне ох |
ја... </p> <p>Писар окрете разговор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судниц |
сној жудњи младости, па заборави на све друге обзире. </p> <p>Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љу |
да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S |
ове стаје.{S} Остало друштво заузело је друге вратнице, па једни чекају уговорени знак да упадн |
закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе ст |
мо нек пази на људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човека, који је имао |
и је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на |
невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије... </p> <p> |
ке и одговорише на знак.{S} И с једне и друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им |
икону Спасово Вазнесење.{S} Раздадоше и друге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под о |
неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Тако је цедио и становнике и |
ам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па сад?...{S} |
з њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.{S} За поповим коњем, важ |
то ти је!...{S} С једне стране власт, с друге они, који треба највише да ме чувају... куд год с |
ини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом лицу |
уцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја.. |
да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим стварима, једнако, |
а закон у прсте — онда је тако, нема му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре!...{S} Смрт!...{ |
ља јело; около ових треница поређане су друге за седење.{S} Имућнија племена дизала су над совр |
види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...{S} Једном речју, ваљало је проћи дос |
га било немогуће, другоме је ишло лако; други се попео и повадио му чворке.{S} С најрадоснијим |
помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је |
дан пандур унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— Пос |
S} Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — ви |
алију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за б |
стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па п |
човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је о |
кају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече. |
дни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али |
ива радозналост не силажаше с лица. — А други? </p> <p>— Радован и Коста добише по једну рану, |
је стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се |
наредити, мора јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не |
те главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију. </p> <p>За з |
...{S} Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да жив |
мен се весело повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које |
рма и пандура на један и толико исто на други прозор.{S} Три жандарма одредио је да упадну у ку |
потмуло одјекну...{S} Не чу се никакав други глас...{S} Она удари још јаче...{S} У ходнику шкр |
ца, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат. </p> <p>— Што не говориш, псино једна, нег |
мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо с |
же никад ништа смислити.{S} И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а |
. </p> <p>— Једанпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, с |
розор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} Истога тренутка нешто груну на о |
>— Све једно.{S} Прошао један, наићи ће други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу. |
у тако велико задовољство, да изгледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момц |
/p> <p>— Она је, убијена!... — повикаше други. </p> <p>Капетан и Митар приђоше врљикама.{S} Пре |
и дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљиви |
<p>— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров. </p> <p>— Немој, Мил |
, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима. |
о зло учинила...{S} Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, п |
буди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен.{S} Угледавши Ђурицу, он |
памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} |
беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној виси |
из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур.{S} Погледавши на улицу он се поч |
за стражаре само она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове с |
ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежина у ногама, у рука |
је?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!...{S} Назваће ме ло |
ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни |
е на све стране. </p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави др |
ег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети |
мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје |
ћ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још в |
сутра? </p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам |
и жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> < |
. </p> <p>— То је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био... т |
он се могао изменити, могао је постати други човек.{S} Али такве га очи не погледаше. </p> <p> |
н за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место. </p> <p>Ђурица се сасв |
вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други његов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју д |
Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђури |
урјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — в |
{S} Истога тренутка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под... |
је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; |
мало тањега гласа.{S} Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љу |
.. на посао? </p> <p>— Мораћеш; нема ко други.{S} За овај посао требају ми поуздани људи — одго |
} И после се одједном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену црвенкаст |
по!... — шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ј |
рица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна венчана, |
место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве, про |
<p>»Шта то њима раде?...{S} Откуд тамо други хајдуци?« — помисли он, заборављајући да је мало |
Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... како хоћеш.{S} Само сад н |
</p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом.... |
и, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у ру |
Ђурица скочи, и онако на ходу испали му други метак у груди.{S} Старац не мрдну више... </p> <p |
ше преко његове главе, наступише у њему други погледи на његов живот, задатке и поступке.{S} До |
д зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више |
рашним погледима?...{S} Нема их, ово су други«... </p> <p>Људи се растурају, дају пролаз некоме |
већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи |
е преболети. </p> <p>Капетана очекиваху други неповољни гласови.{S} Писар га дочека пред среско |
а је једним крајем излазила на улицу, а другим на поток.{S} Новица подиже један проштац, те се |
Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, |
он отера од себе то непријатно осећање другим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле, на слободу!...{S} |
ој лоповској дружини или разбојничким и другим предузећима, он беше или вођ или један од главни |
, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Стан |
се измиче! — проговори Пантовац сасвим другим гласом, желећи да прекрати непријатан спор у ова |
S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </p> <p>— Ево руке! — одговори она, па |
престано лебди пред њим, меша се с оним другим мислима и ствара једну збрку, из које се ипак ос |
заседању да се, поверљиво, разговоре о другим општинским пословима, а остали, заједно са Ђуриц |
абаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим стварима, једнако, али она непрестано лебди пред |
ш шта, господине, после ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — пр |
знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p |
одно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и нема |
о тридесет таких људи, а још двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, није то лако над |
ој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{S} Ја знам десет |
га и он сам измени своје поступке према другима.{S} Досада је у нападима бивао присебан, пажљив |
и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћена прогнаница!. |
ш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чи |
урица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега д |
и их у недра. — Само хоће ли остати што другима? </p> <p>— Биће доста свима, само ме чувајте? < |
{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ниш |
Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, р |
тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.{S} Само треба срце да ти је одважно |
ј.{S} Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Драж |
А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{S} Ја знам десетину људи, које су ти тв |
уга.. </p> <p>— Вала и јесте одвојио од других.{S} Само да није онаки... да кажем... тхе, па шт |
љад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од других, па... ето!... — одговори он уздахнувши. </p> <p |
д моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да б |
у.{S} Једнога се зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овак |
одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би |
требало је претходно да зајази стотину других страна; требало је да задовољи и Вуја и другове |
бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео од |
двојио од осталих.{S} Ну имађаше он још других карактерних особина.{S} Доњи му део лица са вили |
е се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте поза |
среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце не би се само поквар |
{S} И још ми се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чека |
ли ти пасош?...{S} Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си засл |
етар занесе, те се закрлеписмо једно за друго, не мислећи ништа и не знајући шта радимо...{S} А |
</p> <p>— Полако-те, море, ви одосте на друго, — проговори месни свештеник. — Ми смо почели о Ђ |
уро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти новост о наред |
адају иверје у земљу, заборављајући све друго што је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, ви |
аве уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.{S} Читаве десетине годи |
је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... — одговори он, па приђе вратима, кроз која је |
ако? </p> <p>— Оно тако је... али то је друго...{S} Бадава, неће он!... — рече Пантовац одсечно |
је избегавао поглед Станкин.{S} Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, |
сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљубљени, загрљени, занесени...{S} Младост ступ |
.{S} Сад се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, он |
оре лаже.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта... </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пет |
з самога Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радова |
>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед |
а хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељачки... </p> <p>— Знам, али ка |
ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутр |
у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен пове |
ља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх.{S} И усред тих |
ата, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, |
тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је казао прекјуче, после са |
ју од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? </p> < |
Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Облак плива. |
а, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту |
ити, па макар погинуо.{S} Него кажи што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се |
то страшило, онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Гл |
говори, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> <p>— Ма |
и гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снужде |
све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не |
</p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за з |
е, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пије |
устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене де, одку |
Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго... </p> <p>— И ја мишљах... — одговори Станка, ал |
е твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем, ја |
екуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта |
а навика: у томе је одрастао... </p> <p>Другова не имађаше.{S} Једини човек, пред којим је слоб |
страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих је било без броја |
ће све то некако изравнати и задовољити другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да |
ежи бар једно убиство.{S} И напослетку, другови су се ревносно чували.{S} Дознавали су из раниј |
ну...{S} Врата се почеше отварати...{S} Другови прихватише врата оздо, понеше их у страну и отв |
огледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагоревах |
у?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли ј |
икад дизати са грешне земље.... </p> <p>Другови прођоше забранчић, који се пружио иза вароши, п |
ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад |
утином. — Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спус |
брате Ново, досадило ми се робовати за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за |
..{S} Чим он испали на један прозор, са другога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... права |
Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору.{S} Ђурица се |
редај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. </p> <p>Ђурица окрете револвер и на та |
ца и Станка стадоше напред, једно поред другога, а иза њих се наместише Радован и Коста сами, н |
требале. </p> <p>— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да |
еш само по неколико дуката.{S} Нашао је другога човека, који ће му радити боље. </p> <p>— Који |
Хе... како?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега. </p> < |
ше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантовац одмах извади пљоску и натеже. </p> |
внице од рудничких, начичканих једно до другога, брда и планина.{S} Пред њима се засветли и заш |
настаде прелом: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се руководила свој |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Другога дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабран |
:id="SRP18971_C25"> <head>XXV</head> <p>Другога дана, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом |
у.{S} На једној постељи спава Митар, на другој пандур.{S} За столом седи и дрема Добросав...{S} |
ине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро |
се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се знало.{S} Међу њима беше и С |
и позна глас онога, који је рече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздр |
куће. </p> <p>— Нема тамо ништа.{S} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — р |
ури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страном потока, виде да је спасен.{S} За њим се |
> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чу |
ли Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандарму, који је одводи... </p> <p>— Где је ков |
састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута лица |
не мичући се и не пружајући руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је треба |
а тако примакли, да су могли чути један другом дисање. </p> <p>— Камо се, по Богу си?... полуде |
/p> <p>Људи наставише да исказују један другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађа |
! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике ливаде, са |
дмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скоро посла? < |
сад — одговори Радисав.{S} Он је већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? |
е дохвате рудничких огранака, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опас |
Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његов |
« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом чудном |
ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом приликом разговараху се девојке о дрекавцу.{S} Б |
недрима: што је за њега било немогуће, другоме је ишло лако; други се попео и повадио му чворк |
ј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора |
{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико |
адећи ништа. </p> <p>Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, К |
, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Новица. </p> <p |
ично. </p> <p>И они се приближише једно другоме, да тако удружени лакше сносе тешку самоћу... < |
међу којима не беху ни два налик један другому.{S} Писар извади из свога капута један нов пешк |
уку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, двар |
јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... |
е к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно, пре овог изасланика, Ђурица |
окачићима, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кроз малена незаштићен |
е ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортач |
чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке |
ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који |
оћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам на другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. </ |
астури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командовао неограничено, с |
S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} То ли би ти хт |
да овим положајем осигура себи и своме другу будућност.{S} Сад му живот беше милији но икада, |
с кровова снежну прашину и засипље њоме другу страну улице.{S} Пажљиво и опрезно корача момак, |
онако исто озбиљно и свечано, подигоше другу чашу. </p> <p>— Ова друга за лаку земљу.{S} Лака |
и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештица |
Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети другу...{S} Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, |
но и благо свештениково лице, очекујући другу реч, која би ублажила или преиначила ту страшну м |
.{S} Друштво је распустио, давши сваком другу по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер |
ривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </p> |
се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама свој |
екујући даље заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах се могло |
а кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово |
у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљ |
поврати.{S} Испи чашу, па заиска одмах другу. </p> <p>Жандарми, онако исто озбиљно и свечано, |
после.... шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да |
као, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе из собе полако. </p> <p>— М |
ма и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он је крив |
послом. </p> <p>Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао |
и организатор и управник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шум |
д осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не про |
з његове руке« прошли. </p> <p>— Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђ |
крају, Пантовац.{S} У свакој лоповској дружини или разбојничким и другим предузећима, он беше |
е имати посла са великом, организованом дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од |
.{S} Тако је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око |
вам са људима. </p> <p>— Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњен |
. </p> <p>— Хе, побро!... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, |
ад је све друкчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али |
вица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p> <p>— Море, не знам ни ја... био |
се после изести од муке.{S} Сад је све друкчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде |
ом. </p> <p>— Па како ћемо, кад не може друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Срет |
оју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није друкчије — одговори Ђурица забринуто. — Ја ћу је за ноћ |
и, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли |
младост провео.{S} Сад му све изгледаше друкчије.{S} Тужна и сетна усамљеност шири се око његов |
се необично догађа у кући, не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред вратима.{ |
нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? </p> <p>— Ја т |
би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка зима!... </p> |
љао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало.{S} Сад, кад |
нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он одједном и устаде са столице, ка |
је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... </p> <p>— Е, мој попо... шта ћу, таква ми ј |
е, људи! </p> <p>А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: </p> <p>— Г |
људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Сто |
А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако |
кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! < |
елој организацији великога зликовачкога друштва... и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт |
ђашњи слободни живот, кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, |
d> <p>Како је тешко живети отпаднику из друштва! ... </p> <p>Кога год видиш, сваки гледа свој п |
посла са полицијом. </p> <p>— Ми имамо друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, |
у за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али много п |
ћи. </p> <p>Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S |
<p>Ђурица још иђаше као у грозници.{S} Друштво је распустио, давши сваком другу по десет дукат |
ио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешк |
а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа |
еко му се приближује.{S} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} Потрчаше сви н |
да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па |
каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво заговори, Ђурица се полако извуче и оде у друго |
ерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај за Јулину биртију, код »Ч |
ад не сме носа помолити, док не састави друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га познају... познај |
а је смишљао да му није потребно велико друштво: неколико људи за нападе и три четири јатака, т |
Никола спремио за нове стаје.{S} Остало друштво заузело је друге вратнице, па једни чекају угов |
Бесна необуздана пијанка занела је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће |
ли да се врати. — »Оставих онако красно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гл |
p> <p>Одмах сутрадан, око заранка, исто друштво опколи кућу Николе Чолића, богата сељака из Гра |
</p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Марушка, па |
S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје и |
а, који нешто туробна изгледа дође међу друштво и седе. </p> <p>— Добро јутро! — поздрави се ка |
Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.{S} Само једно није могао уг |
своје стране давно је реситио рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себи и најтајнију жудњу за дру |
потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричко |
а прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме посао.{S} Ст |
. </p> <p>После овога изиђоше обојица к друштву.{S} Вујо им раздаде свима потребно оружје, муни |
е и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се радозналост сматрала за велики преступ: живи |
Четири дана проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка н |
вом и, за њега, сељака, веома необичном друштву.{S} Упозна се брзо са свима женскима, а једна м |
на.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да се млађи посет |
чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.{S |
ао сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немир |
јих је, за последњих тридесетак година, дрхтала цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се упознам |
разгледаше пажљиво...{S} Оно грозничаво дрхтање, необичан сјај очију, суве, запечене усне, нерв |
аше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио ј |
лно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква з |
ан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: </p> |
пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угледа како оно страшило необично о |
је... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из очију две вреле круп |
еза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова трч |
е застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из очију две вре |
, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрач |
а пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... </p> <p>— Опрости ми, попо!... — шапуће он на |
ећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. </p> <p>— Јок, једни |
и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необична успомен |
> <p>Ђурица се уплаши.{S} Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав...{S} Једва се сети револвера.. |
<p>— Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.{S} Б |
ла према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд зна |
{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза...{S} Падамо обоје и пропад |
анесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зр |
лена и бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћ |
о застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> <p>— Како... зар то може д |
а истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану миса |
равао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега осећање, коме се само могао |
њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуг |
камење низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, која беше обрасла густим шибљем и врбако |
јих људи, који би га светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његов |
— самовољом. </p> <p>А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала му се с |
дала овом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом месту, поседаше. |
сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко повуче из ћилибарске муштикле. </p> <p>— Варате |
амучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну.{S} Овога тренутка само једно једино осећа |
е овом чудном појавом, која јој се тако дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, |
у се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, |
а му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страном потока, вид |
се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и један прозор на горњем спрат |
о би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка |
ући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање |
тињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Тако је цедио и стан |
десету. </p> <p>Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«. </p> |
чија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је жив човек!... </p> <p |
даше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут ка |
ве каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одговор |
је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да м |
е лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, понеси Јову«. </p> <p>— Па, узе л |
. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Пан |
Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од овога. </p> <p>— Та не марим |
у. </p> <p>Ђурица му одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и н |
. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару |
оге пода се.{S} Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цигару.{S} Његовом почетничк |
ањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што за мене отуд? — запита Ђ |
p>— Правите ко пуши — рече он, пруживши дувањару. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво, узе дувањар |
шњи војник. </p> <p>— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем сел |
покрете се... </p> <p>Ђурица се саже уз дувар испод прозора, подиже руку са револвером и окрете |
острагуша.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за |
не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење. — Гледајући с поља, види |
ење. — Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепљено хартијом; кад се уђе у собу, в |
{S} Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару приковано — одговори кмет, показујући очима на о |
За њима! — вичу кметови. </p> <p>И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже стр |
и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да |
погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену слику пред собом. </p> |
колност. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси сркнуо досад. |
ој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели тамо. </p> <p>— |
га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} Она само м |
емарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљана кошуља, |
ице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скину |
онопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о кој |
а срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга сна. </p> <p>— Шта, зар нећемо сутра? — запита чуд |
ладић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших |
антовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једно |
јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава |
{S} Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да |
д ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка зима!... </p> <p>— У наш Кленовик, је ли?... да |
н је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се и |
прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти п |
рлијом.{S} Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклањаше половину проз |
ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар |
управо и замомчио.{S} Мајка му срезала дуге кошуље од убељена конопљана платна, сестра му их и |
арошка улица.{S} Петлови ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, п |
и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не |
којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен |
ита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца. </p> <p>— Не знам ја.{S} |
на!...« </p> <p>Тако му пролажаху дани, дуги, досадни, тешки... </p> <p>Једаред га, преко обича |
вали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је пок |
невоље.{S} У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу п |
без једне мисли...{S} Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио свак |
е претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина за |
погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и радости. </p> |
блатних кућица или за накривљено прошће дугих дворишта...{S} Прођоше једна... друга... десетак |
и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова.{S} Сунце удараше готово хоризонтално у ка |
твара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радознало, необ |
Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мирис |
у дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мириса...« |
ичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисли, ни једнога покрета!... |
живота!... </p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, ј |
а — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> |
ућута и као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упирао поглед у помрчину, па напосл |
пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима |
ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. </p> <p>— Чекао си ме, је ли? </p> < |
, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога положаја. »То, дакл |
ричао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, иза |
ућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто |
сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и пија |
бе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и |
брте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запевајући и узвикујући вис |
лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} С таквим изразом појави се пред кућом и |
прва опасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не р |
нда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, |
тла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више не |
реши.{S} У таквој неизвесности прође му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два ч |
ави. </p> <p>Тако проседеше у разговору дуго.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчин |
оћу полудети ’вако сам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зором, на посао! </p> <p>Ђур |
га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... </p> </div> <div type="chapter" xml:id |
ри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После дугога читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, |
<p>Кленовичка шума пружила се по једној дугој страни, која је испресецана јаругама и косама.{S} |
рушеном косом, сањивим надувеним очима, дугом и уском расом, изгледаше као страшило.{S} Кад пла |
ђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли...{S} Тако му пр |
ично лице послушниково, који, са својим дугом и разбарушеном косом, сањивим надувеним очима, ду |
испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске таласасте р |
вник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре м |
ог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.{S} Истога |
вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... </p> <p>После пола ноћи, неко л |
крет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори г |
ет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S} К |
Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он на |
ћанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шес |
, не знаде шта да каже.{S} Једва, после дужега ћутања, промуца: </p> <p>— Море ништа.... његова |
пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора. </p> <p>Станку подиђе нека топла језа |
а... </p> <p>— Ала мирише! — рече после дужега ћутања. </p> <p>— Шта? — насмеја се она. </p> <p |
<p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну: </p> <p>— Ен |
покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.{S} Петло |
и нема — правдаше Никола и себе и свога дужника. </p> <p>— Остави сад то — викну Ђурица. — Дај |
е, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на |
а је, последњом потером, извршила своју дужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«. |
ћи свакога тренутка да пиће учини своју дужност... </p> <p>Жандарми певају одавно, сваки је зас |
ј је криво што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> < |
грабе, и још морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у с |
, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике. </p> <p>— Нађи |
ичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, |
а ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ов |
ст, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... </p> <p>— Колико ти ј |
сао.{S} Прође нам вечерас добра стотина дуката, која је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, ка |
га Јанко одсечно. </p> <p>— Пет стотина дуката. </p> <p>— Ништа не можемо учинити...{S} Ја јеса |
S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се плати јатацима...{S} Т |
платио једну облигацију од шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, |
е. </p> <p>— А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никетића?{S} Паре овамо |
отишао да наплати облигацију од двеста дуката.{S} Знали су да је Николина задруга на раду у по |
једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожа |
.. пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече |
чком округу, где му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, опет му о |
дио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! < |
завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на по |
а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби доса |
сплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, |
ш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао је другога човека, који ће му радити б |
д ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш с |
<p>— Колико ти је обећао? </p> <p>— Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога но |
и он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и намр |
џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огл |
апита Ђурица. </p> <p>— Свега досад пет дуката. </p> <p>Ђурица се намршти.{S} Пантовац упаде у |
врши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али морамо сад доб |
овце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још с |
Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... пом |
распустио, давши сваком другу по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер га беше страх |
аспореди оних четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — |
> <p>— Хо, па овде је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још осамдесет? — рече Ђурица. </p> < |
аке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да с |
продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога новца.{S} Т |
м буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p>— Море, ти не тражи |
уцену, па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је казао прек |
...{S} Привежу за колац, као говече, па дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А после, шта бива |
p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене сант |
Ђурици. </p> <p>— Шта ти уради, соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ м |
коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим плећима цела |
е нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сет |
о мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију... цију... цини...{S} |
, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене.{S} Овај велики ск |
оја му одузима и последњу кап присуства духа. </p> <p>»Знам ја што је то« — продужи да мисли да |
кидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власти.{S} У оба извешћа старац |
ковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје |
е у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа |
а своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да |
Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. </p> <p> |
Фењери пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичава старца.{S} Отвори се понеки прозор, на |
о ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо |
е беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p>— Једном се мре!... — понови он своју |
, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. |
на штета. </p> <p>— Нема, нема човек... душе ми нема — правдаше Никола и себе и свога дужника. |
трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стреп |
рогих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својој ниш |
лакује изгубљенога јединца.{S} Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да |
а оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд знаш — реч |
дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Бо |
ров. </p> <p>— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вр |
ужи апотекар — што се у оскудици здраве душевне хране наслађују полициским билетенима, којима и |
мислима.{S} Све чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ћ |
о, које се никако није слагало са њеним душевним стањем: она иде на оно последње, на свршетак с |
, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну.{S} Овога тренутка |
штински биров... </p> <p>Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија |
е изазове младића, јер је појмио његово душевно стање.{S} Он му само рече озбиљно: </p> <p>— Ка |
дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немира. »Ухватише... то је оно; сад се почиње |
сете, некога неразумљивога и блаженога душевнога страха. </p> <p>— Што није свакад овако? — пр |
слабости, и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, који га је савладао. </p> <p |
арице, које се још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична господара.{S} Фењери |
наника могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога високога младића, који тако бе |
ест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни |
но, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— Мили ми се још живети, попо! </ |
немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољ |
обично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђ |
она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S} Станка га је знала по разговорима друг |
е варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одговор охладнела срца, које гов |
, горко осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несв |
ијен, промени се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње с |
нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S} Па онда... шта буде, не марим!«... </p> |
нам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити красан дома |
ијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек зимус почела досећати неки |
шким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да |
утка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зликовац, кога зацело чека, ра |
шибљем.{S} Требало им је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у гу |
жја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такву стању, пос |
пиштање ухваћена миша.{S} Ђурица дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, после безузро |
ш двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, није то лако надавати. </p> <p>— Знам, Рако |
може да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари |
ече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати.{S} Овако он одн |
Ђурица устајући. </p> <p>— Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејућ |
Пантовац, умеравајући ход. — Ха, снахо, душу ли му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ни |
а рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А |
после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> < |
ј мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко не |
к, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је |
сли Станка и нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, п |
чи им засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа... |
ојавом, која јој се тако дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу |
ладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?... |
а пространства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви опасни разбојн |
« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, кој |
никада му још нико није тако отворено у душу загледао...{S} И таква вера, такво поверење у њега |
писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. </p> <p>— Хајде |
ико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му с |
им као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по |
га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у гла |
оца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огроман утицај на сву околину |
чити, познати му звон меденица, који му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај |
говори Ђурица. </p> <p>— Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} |
неко чудно, загонетно надање испуни му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху вр |
ога распламтео се разврат, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно задовољство у овом новом |
{S} Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом м |
>— Море махни ме.{S} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини сумњив... па одох |
?...{S} Зацопала се у разбојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је к |
ао да идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« |
....{S} Пази ме, знаш, много. </p> <p>— Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнит |
то он мене криви за Пантовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, ко |
рали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за пар |
стајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу |
Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који те ђаво тера ноћас?...{S} Шта лупаш толико?...{S} Шта хоће |
ство.{S} Јест, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и |
ке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да н |
наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђаво помаже!« — помисли капетан, улазећи у двориште. »А |
о, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога с |
му се сад он учини страшнији од самога ђавола.{S} Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање м |
о снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} Старче, кажем ја теби |
> <p>— Узех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — об |
ребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно оданде ударих низ реку, не знајући да |
ацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, смејућ |
а да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно то с |
адост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи у забра |
а пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја к |
е... па опет...{S} Хм... женска посла — ђавоља посла!{S} Мораћу ја отворити очи, јер ми може на |
риште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњ |
и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они |
запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим ж |
и он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После дугога читања, отац Симеон, држећи |
е јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га закл |
>— Дајте младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекиданих речи, |
оцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову |
и!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погл |
з свега гласа: </p> <p>— Јаој, кукавац, ђе погибох!{S} Не, кумим те Богом... </p> <p>Пантовац г |
уго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутра сачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе |
— зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја |
нога дрвета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се саста |
<p>— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{ |
<p>— Не, море.{S} Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога п |
Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед дуж |
гласник... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много.{S} Наишао ваља |
е са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што то сад? </p> <p>— Тако |
побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна. </p> <p>— Не вичи, мор |
аво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — нас |
Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, море, негде |
је у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика...{S} Само |
е Јелица — те искочих из вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и |
Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!...{S} Ко га з |
Ђуричиној руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и |
ше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из све |
ном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у го |
гра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се |
јде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је ономад |
} У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два с |
куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољем |
илоша, коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још |
право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут |
кући се разлеже страховито врискање.{S} Ђорђе сав претрну, па одлучно проговори: </p> <p>— Ако |
да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац.{S} |
знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти |
Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. </p> <p>— Наопако, шта у |
о месеца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике радње |
ене и двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, |
ана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. </p> <p>— |
али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ћ |
веста... </p> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти четири стотине и двадесет! </p> <p>— |
Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио п |
ах, чим се освестио. </p> <p>— Зар није Ђорђе погинуо? </p> <p>— Није, али је опасно рањен...{S |
<p>Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. </ |
у с ракијом. </p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да ни |
p> <p>— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадош |
и истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... </p |
е: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом |
е. </p> <p>— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје мес |
жише да ручају. </p> <p>— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да ид |
/p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар не зна |
се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже се и пребледе, али му се п |
се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац |
брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из во |
S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу. </p |
друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сачека њихов ухода из истога сел |
не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високом тарабом, имало само двоје вра |
а по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на злико |
љемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.{S} Она скочи, па закука: </p> <p>— Не, не |
ка обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан кад изгреја сунц |
азгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке.{S} Наједаред узвикну весело: < |
олегали су у корову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове ш |
јим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли |
ење ради ове необичне посете. </p> <p>— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — |
осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} Гле мога Ђуре!...{S} Станка!... </p> <p>— Добро јутро, нано! </p |
<p>Другога дана, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па бри |
; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити |
рану.{S} Случајно, пре овог изасланика, Ђурица срете свога Кленовичанина, кога му је послао јат |
е се добро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. < |
ромне жртве, коју му је Станка принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој |
н и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз |
већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака исп |
и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио |
м, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориш |
авао.{S} Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} Сагнувши се над њим, пов |
Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке...{S} Ос |
је кмет прекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ва |
мисли овога тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. |
и узвици, који су обично без садржине, Ђурица одмах пређе на главно. </p> <p>— Како је сад ову |
ction" /> <p>Другога дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вуј |
знак.{S} Звиждање се понови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији. </p> <p>— От |
</p> <p>Како осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угле |
он заспа. </p> <p>Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало |
илати! </p> <p>Кад се друштво заговори, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење, које га |
јде, продужи посао. </p> <p>— Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, |
ртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} Идући путом сет |
ав корак. </p> <p>Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао.{S} Он није знао да ј |
петан одмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се |
ало прилегне. </p> <p>Улазећи у забран, Ђурица пропусти друга напред, коме овај поступак не би |
!...« </p> <p>Кад се навуче први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше |
бе... </p> <p>Кад сунце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се положају |
нађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да |
давши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.{S} Да |
кроз шибље и трњак, за један пушкомет, Ђурица наједаред стаде као укопан.{S} На два три корака |
аса.{S} Не чекајући други његов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на |
нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, |
мео погледати.{S} Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматра са с |
е ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из о |
к, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви |
обичним гласом: </p> <p>— А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Овај познати му |
, трешти, пуши се... као у паклу!...{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише |
е ватра... </p> <p>Шта ли ће сад?...{S} Ђурица се издиже полако на прсте и погледа на онај проз |
граорасте или, можда, зеленкасте?...{S} Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху упра |
, преко стогова, преко чиста поља...{S} Ђурица слатко спава после синоћне пијанке, видећи у сну |
преко поточића, јендека и врзина...{S} Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и |
, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на ходу испали му други метак у г |
сипајући сву собу пакленом ватром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његов |
ше... </p> <p>Из шуме трчаше неко...{S} Ђурица пружи пушку и викну... — Стој! </p> <p>Човек ста |
ај мах груну пушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну од |
ма, кметом, бировом и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} |
н би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечуве |
аше с пута по југозападним окрузима.{S} Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динар |
у и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се |
подсећаше на пиштање ухваћена миша.{S} Ђурица дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, |
оше две године после ових крстоноша.{S} Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед |
раја само један тренутак, један миг.{S} Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирн |
је, урежу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... </p> <p |
мицу с рубинама и затури је на раме.{S} Ђурица се зачуди: </p> <p>— Шта је?{S} Куд ћеш сад?... |
, које су на њихову тавану налажене.{S} Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, |
анди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цига |
ило свако вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђурица се провлачи поред сниских кровињара, завејаних с |
извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. </p> <p>— Је |
разликују од становника своје улице.{S} Ђурица је, преко гломазних војничких цокула, носио оне |
село.{S} У Радоњића забрану седоше.{S} Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. </p |
е, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се |
д, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи заклонитиј |
цом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни пол |
њаника, с којим су се морали срести.{S} Ђурица познаде попа. </p> <p>— Поп! — рече он, и сенка |
огли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа свако сумњиво мест |
p> <p>Наступио је последњи тренутак.{S} Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривен |
е у један склоп, застрвен павитином.{S} Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револв |
сти, као што је досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и отворено у оно сухо и смежура |
а сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, ј |
ње... нико и не помишља на опасност.{S} Ђурица пребацио руку преко суседе, па јој шапуће грубе |
навши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, ј |
може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — |
ир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно |
о видети да се надала овом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом |
и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу |
га света, куцање о капак на прозору.{S} Ђурица се прену.{S} Читава бура осећања пробуди се у ње |
ћи се само да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стез |
гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која |
ц остадоше код Јова и на преноћишту.{S} Ђурица и Станка однеше поњаве у кукуруз испод куће, па |
стрже нож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од Станке, прискочи старцу и стеже г |
спод млаза. </p> <p>— Зар ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини д |
.{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства.{S} Једаред опази да се ле |
та Станка, смејући се и сама. </p> <p>— Ђурица, слава га убила! </p> <p>Станки застаде осмех у |
груди овога дивнога ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер |
ситницу... морам знати зашто. </p> <p>— Ђурица...{S} Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ет |
мо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу.{S} |
у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаш |
е израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола спре |
ше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији.{S} Крв му појур |
Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче ошта |
ра, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му се |
равио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни к |
ави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај видокруг |
е, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток... |
чи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде |
лико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње куће београ |
уго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку. </p> <p>— Да идеш, за н |
а, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.{ |
плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке |
, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безбри |
е од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђурица стајаше над њима са пушком, из које још излажаше |
н.{S} То није обичан човек... </p> <p>А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је |
и отвореније, но на скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се |
што је може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљаш |
ри и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту ч |
па сад безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са сво |
гледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе ј |
ићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна |
ећниче! — обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђурица гледа намрштено, презриво, у непомичну паћеницу. |
другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, заста |
у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, |
од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убија |
ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко лице. < |
Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јо |
ар... </p> <p>— У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газ |
.. </p> <p>— Који Радисав? — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ваљад’? </p> |
тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће до |
> <p>— Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} Откуд |
тупа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом |
— одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. </p> <p>— Море, то се зна... какво изда |
у му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ |
капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира. </p> < |
у.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби |
ку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су би |
вну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у |
е слаба светлост свећице.{S} Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разгово |
а проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу. </p> <p>Ђурица истрча нап |
руке. </p> <p>Постепеним током догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилик |
еви, пиштољи и још многе ствари, којима Ђурица не знађаше намене. </p> <p>— Ето ти оружја; све |
у. </p> <p>После свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које се гоми |
ништа не могу...{S} Спавај! — одговара Ђурица, па опет леже. </p> <p>У глави му читав хаос, жи |
p>— Свет...{S} Шта свет! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше |
ју Јанко. </p> <p>— Хвала им — одговара Ђурица механички, и гледа како пандур расеца бурек крив |
а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу |
свакога дана. </p> <p>Сеоских стражара Ђурица се није бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад |
</p> <p>— Стражарите ли помало? — пита Ђурица смешећи се. </p> <p>— А ја... сеткаримо помало, |
Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега досад пет дуката. </p> <p>Ђуриц |
<p>— Има ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета. </p> <p>— Из среза, велиш?{S} Тсс... петљ |
ца, младића. </p> <p>— Шта је? — запита Ђурица устајући. </p> <p>— Брже, побро, душу ли му... д |
</p> <p>— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица. </p> <p>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’ |
после, пошто му предам новце? — запита Ђурица, држећи иглу над пламеном. </p> <p>— Шта ти је д |
<p>— А јатаке ћеш ти намирити? — запита Ђурица. </p> <p>— Све до једнога. </p> <p>— Доста ми је |
<p>— Па кад му то истиче рок? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је био последњи дан. </p> <p> |
Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. </p> <p>— Хм.. |
ој. </p> <p>— Ко је то прошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади малопрешњу срџбу. </p> |
<p>— Хоће ли сви право овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дрш |
и. </p> <p>— Како?{S} Кога то? — запита Ђурица живо. </p> <p>— Сад видех оца Симеона где се вра |
е. </p> <p>— Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге.{S} Перје кукурузно зашушт |
укче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. </p> <p>— Нећу тако, но кажи одсечно, д |
стој шуми. </p> <p>После десетак минута Ђурица разгледа свуд око себе, окрете се источној стран |
ко... зар то може да буде?... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко... да је то, што ти рад |
м, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном д |
нало. </p> <p>— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног и неочеки |
шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их зад |
но, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности |
уту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— Доле косе! </p> <p>Све косе |
ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Једна плавојка, мало погурена, јасн |
!...« </p> <p>Беше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, |
<milestone unit="subSection" /> <p>Кад Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро позн |
и седе на столицу. </p> <p>— Где је сад Ђурица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем селу...{S} О |
, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да б |
а, која је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну веш |
лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у ј |
д не могу... </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је ш |
а отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Ш |
head>XXVI</head> <p>Четири дана проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је спавао на таван |
осврте и приђе к столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине |
чућеш послије. </p> <p>— Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих |
да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здр |
плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни |
вдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, све ј |
живот, задатке и поступке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, које |
S} На истом, пређашњем месту, сачека је Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала ово |
P18971_C19"> <head>XIX</head> <p>Кад је Ђурица похарао бистричкога механџију, није хтео после п |
ли сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не |
наредбе кленовичкој општини, из које је Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражовића |
тима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, ис |
p>Разговорише се још о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, |
са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак |
учка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{S} Пантовац засветле очима и маши с |
други, много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по |
антовац и још један човек, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца, младића. </p> <p>— Шта ј |
ка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху |
то наставио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, ко |
иштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара |
бом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задовољно. </p> <p>У том се врати Марушка, водећ |
ене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, и |
би. </p> <p>Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном |
/p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. </p> <p>— Море, много је то: |
>— Како ти је осекô кукуруз? — обрте се Ђурица Милошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два на струк |
вог утиска. </p> <p>— Јоване — обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашли? </p> < |
d> <p>»Шта ово би са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, под |
и. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те зове |
чели тамо. </p> <p>— Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од овога. < |
ad>XXI</head> <p>Трећи је месец како се Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је приспео у град, н |
ле? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добро јутро, чича! — поздрав |
Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, зликовче, |
у.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. </p> <p>— Зна |
ће правцем ићи. </p> <p>— Стој! — рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си? </ |
нам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду |
срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је |
и мрднути. </p> <p>— То је мука, — рече Ђурица, погледавши мимогред Станку — али опет, да покуш |
ичиној. </p> <p>— Чујеш, Ново... — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...{ |
судници. </p> <p>— Шта зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети |
звиждање. </p> <p>— Шта је сад? — рече Ђурица, заклањајући се и одговарајући на знак.{S} Звижд |
главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш |
> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица одједном. </p> <p>— Хоћу, бане, с такијем соколо |
уката!{S} Камо ти још осамдесет? — рече Ђурица. </p> <p>— Јест, јест, брате... сто двадесет рав |
ад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стишавајући се. </p> <p>Марко окрете гараб |
p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Пантовац стаде |
.. ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу не мо |
е, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица. </p> <p>— Готово тамо вам је најсигурније.{S} Ч |
о једнога. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џ |
Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресн |
кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Шта ћемо мерити, кад |
p>— Немој... остави то, молим те — рече Ђурица, махнувши везаном руком. </p> <p>Митар остави ма |
{S} Прошао један, наићи ће други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу. </p> <p>Посл |
к.{S} Довече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде. </p> <p>»Погреших што слагах — стаде Ву |
>— Добро, ми ћемо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му прво повади оружје. — |
оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одговори обичним |
е шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљ |
</p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш |
то.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем, ја...{S} Кад треба трчати и |
а вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из оч |
ећемо... јок!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад ви |
о из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Т |
ено и право. </p> <p>— Кмет Перо — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са наши |
ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђурица, схватајући положај хајдука, који се удаљи од св |
огибе.{S} Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића.{S} Потом му |
<p>— Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. |
ох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Станком. </p> <p>Свешт |
о њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени ланац |
Јевта. </p> <p>— Па, Сретене... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хо |
p>— Стако, шта велиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беш |
чаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свак |
у соби. </p> <p>— Ја те послушах — поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као што си ми казао. </p> |
На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, д |
рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу б |
само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђурица, прескачући лаким еластичним скоковима све препо |
кукурузовина пред њима и из ње искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, |
и изиђе са њим. </p> <p>у соби остадоше Ђурица и Станка. </p> <p>Погледаше се обоје, и док им с |
поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, к |
p> <p>— Стој! — викну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и п |
еше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће |
и на куцање.{S} Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да |
, неки се докотураше до постеље...{S} И Ђурица пође једној постељи, али га издадоше ноге...{S} |
ребало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тр |
о где, или тако на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свештеника, очекуј |
ли по самом потоку. </p> <p>Тога часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да с |
Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> |
пили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S |
S} Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није вајд |
ан, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа |
тупише у одају.{S} Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и минд |
о време мисли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао к |
S} Он га упропасти, погуби... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, т |
узданије је, али је тешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет |
еде. </p> <p>— Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде |
ке и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Није.{S} Је ли.. |
рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p> <p>— Море, не знам ни ја. |
ером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та |
/p> <p>»Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и т |
p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чистини, него у соби...{S} О |
и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде још пажљивије да ослушкује оно значајн |
да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô...{S |
е она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леже на њену постељу и покуша да заспи. </p> |
икола. »Е, још ово, па квит!« — помисли Ђурица у себи, спремајући нож и пушку за напад. »Само д |
стаде. </p> <p>»Хвала Богу!« — помисли Ђурица.{S} Он се плашио само тога првога питања, страхо |
....{S} Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. </p> <p>— |
а већ после... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где г |
. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђурица. »Венчање...{S} Прате ме робијаши! ...{S} А како |
ека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа |
Овај готово не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то п |
/p> <p>»Ово он сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем, али нећеш!...« </p> <p>— Ј |
а, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Последња Двојица полегали |
У оној немој, мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да прибира мисли. </p> <p>»Откуд ја ово ид |
еће и маше народу... </p> <p>— Еј, црни Ђурица! — узвикује неко близу њега. </p> <p>— А-а! ... |
!... </p> <p>— Зацело згода! — одговори Ђурица весело, коме се допаде што је Новица предвидео т |
p> <p>— Ништа, море, иди ти! — одговори Ђурица збуњено. </p> <p>И поп их беше угледао поиздаље, |
p> <p>— Знам, знам... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосм |
д... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном растера сваку сумњу код |
их дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђурица, запињући. — Сутра ћу овде преданити, па гледај |
после, кад ти је он казао... — одговори Ђурица равнодушно.{S} Морамо да се одморимо у забрану. |
покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђурица, пребацивши руку преко ње. </p> <p>— Јест, све т |
— Дођох, вала...{S} Како си? — одговори Ђурица и стеже му пружену руку. </p> <p>— Добро...{S} К |
е, озебох на овом кијамету — — одговори Ђурица. </p> <p>Врата се отворише; иза њих зину иста та |
тави ме, није ми сад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у кога. </p> <p>Пантовац |
и они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. </p> <p>— Бо |
Па добро, кад није друкчије — одговори Ђурица забринуто. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а |
Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. </p> <p>— Ха, сињу ли му душу... чекни само до |
мирно! </p> <p>— Даље, даље — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући му руке. — Иди, прочи |
ова девојка, из поштене куће — одговори Ђурица, мењајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зину од чуда |
— Није он ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Са |
кох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном љутином. — Но ако си |
ају моји сељани, њега његови — одговори Ђурица. </p> <p>— Вала, мени је право, како хоће побрат |
цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат |
да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, д |
ду. </p> <p>— Отишао је кући — одговори Ђурица, прилазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да ни |
пред прозора казати што имам — одговори Ђурица веома благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дије |
а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за њего |
мо и овде наредити што имамо — одговори Ђурица, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама. |
p> <p>— Не брини, прећи ћемо — одговори Ђурица, па сви троје убрзаше корак. </p> <p>Кад стигоше |
ко, а после већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно из куће. </p> <p>Вујо задржа Радован |
ет. </p> <p>— ’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу... |
у. </p> <p>— Једва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. |
омлане мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пријатељски, као стари познаник. </ |
огађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десетом о |
е стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим |
ов одговор. </p> <p>На кленовичкој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговор |
е си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погледавши је страсно. </p> <p>— Видео си да см |
х био одвојен... </p> <p>За један часак Ђурица се спусти са високе планине и удари реком, која |
излуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и |
е стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом лицу нагаравље |
ође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изненађен. </p> <p>— Камо ти Симо? — у |
} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. </p> <p>Ђурица о |
Тако пролажаху дани... </p> <p>Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.{S |
о у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде. </p> <p>»Хвала Богу!« — помисли Ђурица.{S |
прости, некако ’нако... </p> <p>И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа прого |
/p> <p>— Шта?{S} Како? — запита зачуђен Ђурица. </p> <p>— Хоћу, велим, да могу слободно погледа |
м вратима, на којима стајаше пренеражен Ђурица. </p> <p>— Добро јутро, момче! — поздрави га пис |
ово никад заборавити — одговори збуњен Ђурица. </p> <p>— Та ма’ни, човече!{S} Само се ти пожур |
/p> <p>Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скри |
зацрвени се кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном остаде без ногу, клону... глава |
тренутак сви ућуташе, посматрајући како Ђурица невештим прстима одваја један по један лист папи |
збиљом, сија на сваком лицу...{S} Само Ђурица необично изгледа.{S} Нека суморна сета и замишље |
>— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора. </p> <p |
/p> <p>Готово плашљиво, раширених очију Ђурица погледа попа.{S} Ова страшна мисао, која му доса |
аса ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно целива. </p> <p>— Ако ми долазиш, као она |
шћу, памећу, нарочито овом памећу, коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не осећаше...{S} Али ни |
.. </p> <p>Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то прави |
к Ђуричин. </p> <p>Једне недеље дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у гр |
и му у крила. </p> <p>— Број! — рече му Ђурица. </p> <p>— Лако ћемо пребројати, но деде причај. |
икола, чудећи се тачном рачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао п |
м! </p> <p>— Шта ти говориш!... — плану Ђурица. </p> <p>— Немој да се љутиш, него добро размисл |
</p> <p>— Шта нема... ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео педесет, |
</p> <p>— Опет си се замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам |
уричине. </p> <p>— Доле с коња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, који се и самом њем |
и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку. </p> <p>Утом се зачу из шуме от |
ареви. </p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те |
, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе. </p> <p>За часак беху сви д |
— Јеси ли луд?...{S} Остави то! — викну Ђурица гневно. </p> <p>У том истрчаше обе жене из куће |
/p> <p>— Сваки на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо! </p> <p>За један миг разиђоше се с |
код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом. </p> <p>— Маро!... |
?{S} Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. </p> <p>— Можете ме убити, али сад немам. </p> |
ар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица. </p> <p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само д |
м. </p> <p>— Доведи, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје. |
зликовца, коме сви робујемо!... — викну Ђурица грејући иглу трећи пут. — Кажи право, па иди куд |
Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица. </p> <p>— Имаш ли ти пасош?...{S} Знаш... ја те |
ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.{S} Она скочи, |
ужника. </p> <p>— Остави сад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. |
м ножем. </p> <p>— Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем. </p> <p>— Хоћу, брате, хоћу, мо |
>— Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, |
уду. </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикну Ђурица, кад се у пресуди помену Краљево име.{S} И одјед |
а висио бео рубац.{S} Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете.{S} Корачао је брзо |
ла. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, п |
"> <head>IV</head> <p>Први пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле пра |
id="SRP18971_C13"> <head>XIII</head> <p>Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о посл |
id="SRP18971_C17"> <head>XVII</head> <p>Ђурица и Пантовац остадоше код Јова и на преноћишту.{S} |
:id="SRP18971_C12"> <head>XII</head> <p>Ђурица и Станка се састајаху свакога дана.{S} Крили су |
:id="SRP18971_C14"> <head>XIV</head> <p>Ђурица нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бр |
је оштар? </p> <p>— Љута гуја! </p> <p>Ђурица, полако и опрезно, оде пред кућу.{S} Беше све ми |
зите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга сна. </p> <p>— Шта, зар нећ |
прави се на ноге, не брукај се! </p> <p>Ђурица прелете очима преко гомиле земље, што се издигла |
/p> <p>— Ходи дер ближе, момче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га |
Божју.{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гледа бесмислено у озбиљна лица ових простих људ |
А тамо... пази!... отварај очи! </p> <p>Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, |
ка из гласа: </p> <p>— Помагај! </p> <p>Ђурица се уплаши.{S} Стадоше да му дршћу руке, задрхта |
ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха. < |
ј, јадниче, како си се намучио! </p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини |
зачу се условљени знак: — Пст! </p> <p>Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине.{S} Обр |
авиш и окаљаш нашу свету славу! </p> <p>Ђурица поче долазити к себи. </p> <p>— Јок ја, оногај.. |
Сигурно! </p> <p>— Е, дај руку! </p> <p>Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохва |
</p> <p>Дакле, и овде неуспех! </p> <p>Ђурица изиђе невесео, збуњен, уплашен, не знајући шта д |
..{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и следи...{S} Као да није ни капи срк |
вера у добро обузима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио завичају, камо га је снажном силом вук |
зрогачи очи од страха и чуда... </p> <p>Ђурица и Станка стадоше напред, једно поред другога, а |
на радост, блаженство, срећа... </p> <p>Ђурица погледа Станку и очи му остадоше приковане на њо |
p> <p>— Силази сад, доста је... </p> <p>Ђурица сиђе, окрете се око себе, па спусти свећу горе н |
ва, и челична цев покрете се... </p> <p>Ђурица се саже уз дувар испод прозора, подиже руку са р |
.{S} Само ми њега не дирајте... </p> <p>Ђурица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и ду |
} Сад нећу ништа да ти кажем... </p> <p>Ђурица се изненади овим речима, али се учини да није на |
ко се командује туђом главом... </p> <p>Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, какв |
ше заливати старом румеником... </p> <p>Ђурица једнако маше рукама, прича и смеје се. </p> <p>— |
ко у скупу, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица не имађаше ни совре ни племена.{S} Он, са неколи |
онај из помрчине и нестаде га. </p> <p>Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Бре |
ечега, што их одбијаше од њега. </p> <p>Ђурица је опажао ово опште нерасположење према себи, па |
тало више никаква друга излаза. </p> <p>Ђурица је све погледе обрнуо своме селу.{S} Тамо се бав |
и поглед, који уништава човека. </p> <p>Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао по |
још нису ни видели од повратка. </p> <p>Ђурица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, о |
од чега сва собица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станка га једним тренутко |
у ручконошу с празним судовима. </p> <p>Ђурица плану и погледа Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Је |
вођењу, доиста весели и занима. </p> <p>Ђурица се изненади; лако црвенило прелете му преко лица |
ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је т |
Не, ако Бога знаш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро погледа, али, прочитавши у њену лицу он |
е гини! — викну жандарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча још брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршу |
викну неко са другога прозора. </p> <p>Ђурица окрете револвер и на тај прозор, па окиде... </p |
p> <p>— Свега досад пет дуката. </p> <p>Ђурица се намршти.{S} Пантовац упаде у разговор: </p> < |
старац и пропусти га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: научио је из дети |
вала, побољех, не радећи ништа. </p> <p>Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. </p> |
едати и као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно скиде капу, смерно приђе руци све |
раку, а добро се знате обојица. </p> <p>Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. </p> <p>— Је |
репеченице нијеси сркнуо досад. </p> <p>Ђурица седе за сто, наслони пушку на постељу поред себе |
вчаник и опет га пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се |
ништа, но изиђе одмах из собе. </p> <p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« |
дговор, од кога јој зависи све. </p> <p>Ђурица пак хтеде да крунише свој успех, јер му се учини |
чно развијене и еластичне ноге. </p> <p>Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју рет |
лони се у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клец |
ор, а Маца затражи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако вече, частећи своју пријатељицу, трошио |
потпуно њене потребе и навике. </p> <p>Ђурица је лети, кад је хтео радити, добро зарађивао.{S} |
— викну он, скочивши с постеље. </p> <p>Ђурица се сети Новичина савета, па отпоче благо: </p> < |
ако пређе поток и ступи у поље. </p> <p>Ђурица скочи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну |
азиђоше се сви на разне стране. </p> <p>Ђурица удари најгушћом шумом и, дохвативши се планинско |
нећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, мо |
ајући га са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђурица се свакад збуњиваше од ових нежних белих руку, и |
ћу ти сто дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пр |
пијана — поче Вујо, смешећи се. </p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта да каже.{S} Једва, после |
дохватити — рече он смешећи се. </p> <p>Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.{S} Спопала |
апсани.{S} Хајде, провлачи се. </p> <p>Ђурица се провуче и стаде на готову меку постељу, па уз |
ојници не присете и не поврате. </p> <p>Ђурица с Пантовцем удари потоком, који протиче испод Ди |
м не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију |
јо! — зачу се глас испред куће. </p> <p>Ђурица познаде глас Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче |
а сви троје полегаше и ућуташе. </p> <p>Ђурица, легнувши на леђа, угледа зелено и густо лисје б |
наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи |
е повраћа — рече један од људи. </p> <p>Ђурица се освести.{S} Намршти се од бола у лактовима. < |
То је моја брига, само ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. |
адоше се као најбољи пријатељи. </p> <p>Ђурица је имао пуне руке посла.{S} Требало је разделити |
згоде...{S} Хајд’ сад, па жури. </p> <p>Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, |
стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта се ради.{S} Пође му нека љутина уз |
реба стићи на место, па чекати. </p> <p>Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, пра |
ву у торбу ради њихове користи. </p> <p>Ђурица, погнуте главе и бледа лица, слушаше ове необичн |
амо чекати док се добро смрачи. </p> <p>Ђурица му исприча.{S} За онога што се појави из шуме, н |
м упути да узме црквени барјак. </p> <p>Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барја |
рат, кâ да те никад имао нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па при |
и је пара у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота из крвава завес |
е Вујо, дижући рам са хартијом. </p> <p>Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у |
ом, гледајући на појас Ђуричин. </p> <p>Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окрето |
е Пантовац и погледа га лукаво. </p> <p>Ђурица застаде и погледа га право у очи. </p> <p>— Где |
лаву, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S |
, кога му је послао јатак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше као у грозници.{S} Друштво је распусти |
врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица пристаде.{S} Легоше да спавају, а њему не излазе |
ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од његове намере не може ништа бити, п |
ко лица прелете смртно бледило. </p> <p>Ђурица спусти свећу поред себе, узе једну Симову руку и |
р ти, момче, да се разговоримо. </p> <p>Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. </p> < |
ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у почетку стављао питања више из радозналости |
ом девојком? — запита он оштро. </p> <p>Ђурица устаде нагло. </p> <p>— О томе немој никад више |
руги, који дође на твоје место. </p> <p>Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не мож |
ро, момче! — поздрави га писар. </p> <p>Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, |
се причестим, кô и остали свет. </p> <p>Ђурица се подиже и погледа је зачуђеним раширеним очима |
Доле ту кустуру! — цикну кмет. </p> <p>Ђурица се само одмаче неколико корака. </p> <p>— Доле н |
м мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђаше невесео, замишљен, не слушајући шта се око |
S} Како ти?...{S} Хајде у собу. </p> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намест |
дсјаиваху према заходу сунчеву. </p> <p>Ђурица застаде; једним брзим погледом разгледа положај |
ма у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и нас |
а он порекне своју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још више осоколи, па је погледа озбиљно и одг |
узвикну Пантовац при уласку му. </p> <p>Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. </p> <p> |
еш, да поведемо и њу на похару. </p> <p>Ђурица се насмеја и погледа Станку. </p> <p>— Она то и |
е путујемо као птица кроз гору. </p> <p>Ђурица му одузеде часовник и дувански прибор па га пуст |
о, претурајући руком по појасу. </p> <p>Ђурица приђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да бр |
ти потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га права истина, коју му Станка |
уше обоје низ поље ка Брезовцу. </p> <p>Ђурица је још раније, за време првих састанака, упознао |
а Ђурица носи црквену меденицу. </p> <p>Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду |
p>— Знам, али ако намораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништ |
ку, која је одбегла за хајдука? </p> <p>Ђурица се намршти, јер не нађе одговора на то питање.{S |
шта учинисте! ...{S} А новаца? </p> <p>Ђурица извади из недара смотуљак и баци му у крила. </p |
А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу |
анице.{S} Зар те не прати Симо? </p> <p>Ђурица му исприча малопређашњи догађај и каза да је пус |
аљад’ познајете господина Миту? </p> <p>Ђурица подиже главу и јетко се насмеши. </p> <p>— Тсс.. |
, да ти не претурамо целу кућу? </p> <p>Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у стран |
p> <p>Станку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то може бити?« — помисли она.{ |
ну страну крова и рече: </p> <p>— Дед’, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматр |
во?...« </p> <p>— Готово!...{S} Устани, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогне. </p> |
</p> <p>Свршило се читање... </p> <p>— Ђурице, ево ти мајке, да се опростиш са њом... — вели м |
анко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. </p> <p>— Није то тако — одг |
, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандарму, који је одводи... </p |
ицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. </p> <p>Кме |
ања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да |
башо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кор |
ство тако ревносно снабдева.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена |
оглед заустави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, како си порастô — рече попа благо, па |
?...{S} Скидај!... — вели писар. — Седи Ђурице! </p> <p>»Ковач...{S} Шта ће му ковач?...« — мис |
ече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> <p>— Шта вели |
јући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. </p> <p>— А што ми р |
акло. </p> <p>Кад помену капетан осуду, Ђурици заклецаше колена, обузе га зима свега, и као да |
узе оружје, те раздели свој тројици.{S} Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена п |
земљани свећњак на под, па стаде према Ђурици. </p> <p>— Шта ти уради, соколе: дуну једнога да |
његово проницљиво око опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} Је |
лушника.{S} За то време Радован исприча Ђурици како је једва приморао калуђера да изврши венчањ |
државној власти.{S} Услед тога постаде Ђурици непоуздано и његово село, јер Марко само вребаше |
пред њим.{S} Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд ти, бре |
<p>Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности и одважности.{S} Он, з |
у и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђурици. </p> <p>— Натегни, побратиме, па да ви’ш како о |
вши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд знаш — рече му одлучно — |
вања, респекта и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало.{S} Он постаде опет онај стари, о |
но скидати епитрахиљ, па се онда окрете Ђурици. </p> <p>— Кад си сам потражио Бога, онда га бар |
азао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му новчаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — |
намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да нам |
, дајући још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан к |
ена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше так |
о се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, |
на вољу.{S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај сап |
, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђурици. — Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће |
екам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одовуд, од станице.{S} Зар те н |
елеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигацију. — На њој све пише, све... </p> <p>— |
ову девојку, несрећниче! — обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђурица гледа намрштено, презриво, у н |
наручена.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који не одвајаше очију од Јуле. </p> <p>— Ја ни |
ила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци, који стајаху у битној прот |
вори месни свештеник. — Ми смо почели о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те човек, који може |
још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разн |
што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа |
> <p>Одједном, као плаховит поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди |
на спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он се загледа у жену и поми |
зраза, устаде иза стола и пође насусрет Ђурици. </p> <p>— Где си, Мишо; камо се? — рече она, сп |
одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То беше |
ре пред кленовичком судницом, наступи у Ђурици извесан прелом у мишљењу и осећању, тако и сада, |
орна човека — рече он, пружајући пљоску Ђурици. </p> <p>— Море остави ме, није ми сад до тога — |
одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо ускоро опет на |
... </p> <p>— Пријатан мирис... </p> <p>Ђурици би криво што тако рђаво протумачише његов израз, |
зуј све по реду шта сте радили. </p> <p>Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд |
нашом њивом, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, мног |
а видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше пријатно слушати ове паметне речи; мило му |
сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад |
залудан сам — одговори Радован и оде за Ђурицом. </p> <p>Прођоше неколико дана, а Радован не оп |
умњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Б |
зналошћу, па јој испричаше своју коб са Ђурицом. </p> <p>— Окупила ме Живана пљускати — поче Је |
ошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. </p> <p |
немеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </p> <p>— Стражарите ли помало? — пита Ђурица |
што си хтела...{S} Кад си и зашто си са Ђурицом раскинула? </p> <p>Станка му исприча укратко, и |
нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима. </p> <p>Новица и Коста утрчаше |
инила први корак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла |
тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, као да и њега интерес |
тинским пословима, а остали, заједно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и полегаше на меку зелену |
еде у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом се само претварао да није ни знао за њен долаза |
емље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спремио...{S} Кад би гот |
увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку је оставио код оца јој и доз |
се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот.{S} Његово учешће у оном н |
и убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом.... </p> <p>— Зар Новица?... — рече она и трже |
рам знати зашто. </p> <p>— Ђурица...{S} Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... |
з ограду обојица и уђоше у двориште.{S} Ђурицу обузе нека непојмљива зебња од ове мрачне и неме |
необично изгледаху у овој полутами.{S} Ђурицу нехотице обузе језа; он опружи пушку и стаде да |
Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и по |
као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, до |
изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се |
пај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу.{S} Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед |
! ... — рече он као уз реч, али погледа Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чича, кô брату! |
Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо врата споља! — рече му |
ало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право.{S} О |
о.{S} Истога дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} |
пуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула за Ђурицу? </p> <p>— Шта? — одговори она и застаде. </p> < |
д дође чиновник полициски да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, у пећи још тињ |
падаху унаоколо. </p> <p>— Чусте ли за Ђурицу? — рече једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш оде у |
добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.{S} Но с |
а и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком, која својом драго |
у, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман онако како је он желео.{S} Али ње |
бредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од к |
их девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а ник |
а, па узеше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући г |
о и све светитеље. </p> <p>За један миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише све ствари из |
одније време.{S} Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он се одлучи. </ |
не девојке! </p> <p>Станка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га р |
неко звиждукање.{S} Она баци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким скоком прескочи |
места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} |
ад овако, нарочито помоћу жена, привеже Ђурицу за себе, остајаће му од похара много више, но шт |
а: он је желео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S |
се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. </p> <p>— Натраг, коме је живот мио! — узвикну |
и пандури за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту. </p> </div> <d |
се придружи. </p> <p>Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек сеђаху три младе женске, здраве и примамљи |
ви на све друге обзире. </p> <p>Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи |
а Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву. — Да ми |
шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ј |
а што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, |
кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини |
на власт, после неколико дана, прогласи Ђурицу за хајдука; растури наредбе по свима општинама д |
је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — викну он |
ибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, после онога необичнога састан |
ма.{S} Његова необична озбиљност уплаши Ђурицу, збуни га, те не умеде одговорити на поздрав, ни |
и, само нешто мало писмен.{S} Угледавши Ђурицу, он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блен |
и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p> <p>— Х |
одизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама.{S} Сретен, к |
/p> <p>— Чуо си...{S} Хоћу да ти предам Ђурицу. </p> <p>— Чудо то?..{S} Ти живиш са њим. </p> < |
јо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окрен |
а за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где с |
и.{S} Прилазећи поњавама, он опет зовну Ђурицу по имену, па, не чувши никаква одговора, издиже |
од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам само који ли ј |
се.{S} Сутра, зором, на посао! </p> <p>Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно |
да се интересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су знали само по имену, разуме се лажном, које м |
шта ћу? </p> <p>— Хајде у гору. </p> <p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} Све досад сматрао је |
че капетан, па изиђе пред кућу. </p> <p>Ђурицу изведоше, везаних руку, на двориште.{S} Двојица |
ава: </p> <p>— Где ти је мајка? </p> <p>Ђурицу дарну ова кметова осорљивост.{S} Пође му срџба у |
трос везао пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу још више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман |
ходнику. </p> <p>После неколико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху и |
зе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестан |
урицу.{S} Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед. </p> <p>Пандур стаде копати и после нек |
ао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: </p> <p>— Ја не знам, господине |
јо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. </p> <p>Сви ућуташе, осећајући незгоду, |
p>Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин. </p> <p>Једне недеље дође му Ђурица рано у пох |
Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. </p> <p>— Море, шта ти говориш? — Деца м |
он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин. </p> <p>Ђурица извади револвер и даде га Станк |
х затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало погурена старица, збрчк |
II</head> <p>Четвртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу |
работу.{S} Ту се копа рака, вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће да разгледа ту кућу необич |
по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренутка удари га Новица ноже |
вој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стишавајући се. </p> |
раку и окиде пушку... </p> <p>Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте |
лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и |
момцима наста гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он |
нуше на општинској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти, у који |
вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричине. </p> <p>— Доле с коња! — викну Ђурица промукл |
{S} Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза.{S} Девојке се ра |
тник. </p> <p>Међутим власт, видевши да Ђуричини напади постају све опаснији и смелији, стаде д |
и главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледом. </p> <p>»Овај готово не крије шта х |
S} Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.{S} Сваке |
/p> <p>Одједном, кад сунце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по прашини.{S} Он с |
гине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас: </p> <p>— Пуцај, |
ога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. </p> <p> |
оцрвени или побледи, чим ко спомене име Ђуричино.{S} У први мах је ова загонетна појава наљути, |
коло.{S} Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричино коло.{S} Љуља се леса млађаних и веселих играч |
ко дрво, у сваки камен. </p> <p>Стигоше Ђуричиној кући.{S} Хајдуку се стеже срце и обузе га нек |
рити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној. </p> <p>— Чујеш, Ново... — рече Ђурица устај |
<p>...{S} Најпре они необични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове |
нут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с леђ |
бар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значит |
ут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.{S} Раз |
Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, кметом, биро |
који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстаре жандарми |
одговори ништа на ову изненадну милост Ђуричину. </p> <p>»Нисам могла веровати баба Маци — пом |
ричајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину. </p> <p>За овим се обртоше и он и Пантовац и |
а за лаку земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. </p> <p>— Лака ти земља била! — пон |
кри иза кметових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто |
а оде к нему сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго место — |
мо ми то трпели? </p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!...{S} Све је тако... то је истина, али ти не море |
е он уздахнувши. </p> <p>— Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... </p> <p>— Како |
му брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... са |
... упитамо за здравље. </p> <p>— Море, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бл |
близу себе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, Ђуро, од Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица |
да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима |
p>Капетан изиђе из собе. </p> <p>— Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику воштан |
ине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мајко: снаху и ћерку. </p> <p>— |
ојица држе конопац чврсто.... </p> <p>— Ђуро, хајде, силази!... — вели Митар и гледа некуд у ст |
орише главе и заћуташе обоје. </p> <p>— Ђуро, шта је ово?{S} Ја ћу полудети!...{S} Докле ће се |
е му и метну му руку на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра се мора извршити осуда.{S} Па знаш, обичај |
ро расположена, он се одлучи. </p> <p>— Ђуро, знаш... мени би требало пара.{S} Баш ми је јака п |
е се развуче у весео осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} Гле мога Ђуре!...{S} Станка!... </p> <p>— Д |
ато устаде и зовну га полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђуриц |
а како га обузима стид, ужас. </p> <p>— Ђуро, пољуби овај свети крст...{S} Покај се бар сад, пр |
ово лице, страшно, необично!« </p> <p>— Ђуро, ојађениче мој!... — чује он загушен глас, јецање. |
Ти си мени све добро моје...« </p> <p>— Ђуро, спаваш ли? </p> <p>— Не спавам. </p> <p>— Немој д |
баша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.{S} Чичу питај... </p> <p>По |
ени, кад је ’вака девојка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас или сутра, почем, дође Перо — |
свих двеста по облигацији. </p> <p>— А, е то јест... али није све платио...{S} Ево облигације к |
о што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта т |
двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању д |
она што је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... — одговори он, па приђе вратима, кроз |
е!...{S} А још харамбаша, хајдук!...{S} Е, нећемо више тако.{S} Мора се радити како ваља, или н |
притегни пса, па нек пуцају кости...{S} Е ја... </p> <p>Писар окрете разговор на друге ствари и |
земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... наплатићемо се!...« </p> <p>Кад се на |
ма. </p> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се тога сетио... </p> <p>— |
та и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад |
тачном рачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{ |
а вребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно оданде ударих низ реку, не знајући |
, сигурно? </p> <p>— Сигурно! </p> <p>— Е, дај руку! </p> <p>Ђурица пружи своју хладну као лед |
S} Зар је то разбојништво?... </p> <p>— Е то јесте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и |
се огледати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо да се разговарамо о послу |
ти си ми изгледао друкчији... </p> <p>— Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...{S |
после казати.{S} Хтео сам... </p> <p>— Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја |
ему ћу казати... само њему... </p> <p>— Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави |
ошао кроз ребра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? |
у писар и зацену се од смеја. </p> <p>— Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који гр |
аиграше од усиљенога стезања. </p> <p>— Е, то не може да буде... она је варошка.{S} Неће она бе |
ори она после краћега ћутања. </p> <p>— Е, не може тако.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер |
д њега само дваестину динара. </p> <p>— Е, мој пријатељу — рече му присебан, неки весељак, вере |
} Чекам извешће свакога часа. </p> <p>— Е њихова је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана д |
кад прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао |
ову годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е онда те само једно молим: не иди к њему, док не прибе |
дан тренут дохватише се реке. </p> <p>— Е, данас јевтино прођосмо — рече Пантовац, умеравајући |
го, само да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо испричај... то што си хтела...{S} Кад |
ше подоста, Вујо га заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином |
и буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси човјек, неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А о |
дима добро, па ће нас чувати. </p> <p>— Е, мој соколе, није женско срце као твоје.{S} Ти мораш |
те ствари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмет |
и за један сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим.{S |
е тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p>— Е видиш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, |
закључа и узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он |
Јуче ти је био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете убити? </p> <p>— Јок, не море |
.. полудех од муке — рече он. </p> <p>— Е, синовче, на муци се познају јунаци...{S} Није то шал |
уги људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, по законима и ти си крива као и он.{S} Ко г |
ови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде |
а. </p> <p>Јован скочи весео. </p> <p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право |
ње. </p> <p>— Јест, све тако. </p> <p>— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одм |
али погледа Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад забор |
чекујући жудно његов одговор. </p> <p>— Е, мој попо! ...{S} Камо среће да имам начина да ти дођ |
ручају и да се наразговарају. </p> <p>— Е, сад казуј шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта |
но да каже, а попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу. </p> <p> |
И доиста, он одмах проговори: </p> <p>— Е, нисте видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку |
ине... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’ |
авлачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се радозналост смат |
гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« — помисли Ђурица у себи, спремају |
о лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, |
па их наслонише на рагастов... </p> <p>»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад ј |
е истим правцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскр |
а, како смо лепо живеле....{S} Она мени еве:{S} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја пола |
у лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} И све би |
авоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној ст |
Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигацију. — На њој |
де у пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живко |
Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али |
>Свршило се читање... </p> <p>— Ђурице, ево ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. |
н тихим гласом. </p> <p>— Закључао сам, ево кључа. </p> <p>Капетан изиђе у ходник, онако необуч |
, кога јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама.{S} Гледај је |
га је више привлачило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p |
а шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — муцаше јадник једнако, претурајући руком п |
/p> <p>— Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод поја |
е то јест... али није све платио...{S} Ево облигације код мене, па читајте... на њој то пише — |
> <p>— Не, душе ти; само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. </p> <p>Зликовци је потераше |
ујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо ускоро опет на посао, је |
а ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш хар |
ста; спустише га више коца... </p> <p>— Ево ти куће...{S} Исправи се на ноге, не брукај се! </p |
нећу ни с ким другим, знаш... </p> <p>— Ево руке! — одговори она, па му се усхићена и весела ба |
а је готово старија од њега«. </p> <p>— Ево ти снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђе |
/p> <p>Капетан изиђе из собе. </p> <p>— Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику в |
вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље н |
су »кроз његове руке« прошли. </p> <p>— Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у соб |
ет банкнота и даде их Новици. </p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само |
и, па хоћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му комшија, изневши поцрнелу од ча |
ека.{S} У том кнез проговори: </p> <p>— Ево Милошева Срете.{S} Шта велите људи? </p> <p>— Нек м |
уће слабачак и промукао глас: </p> <p>— Ево ме, Перо, сад ћу. </p> <p>Одмах затим појави се на |
>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не г |
еки трговци одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, и |
ића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми дува |
себе на све стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на с |
од оних женских морала је бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једно |
е — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у гр |
са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, ево нам трећега! — викну апотекар |
су прилике и околности, у којима човек егзистира, од пресуднијега, тако рећи... утицаја... </p |
аква добра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станк |
а дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како си се намучио! </p> <p>Ђурица се жудн |
д се окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах живети, само да ми беше о |
него за невољу, за вечиту невољу...{S} Еј-хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. |
несрећници!... кућо моја!... </p> <p>— Еј, црна мајко! — чује се из народа. </p> <p>— Доста, б |
ободно креће и маше народу... </p> <p>— Еј, црни Ђурица! — узвикује неко близу њега. </p> <p>— |
апотекар читаву декламацију. </p> <p>— Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет пара јалову паприку — ви |
учку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих |
ело му тело држаху необично развијене и еластичне ноге. </p> <p>Ђурица је веома ценио своје тел |
Напред трчаше Ђурица, прескачући лаким еластичним скоковима све препоне, које му беху на путу. |
и значај те мисли, опет му пројури нека електрина кроз главу, кроз тело, и застаде у срцу...{S} |
се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и пл |
су жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне г |
го прозорче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би с |
ате, па... и с тобом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га п |
му хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица та |
ху стајаху талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! — узвикну кмет, погледав новце. </p> <p>»Пропао |
приђе Ђурици и пружи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Да |
одједаред застаде и узвикну: </p> <p>— Ене де, проваљен зид!... </p> <p>— Шта велиш, море? — в |
душе ти; само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. </p> <p>Зликовци је потераше пред собо |
е она и довела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, |
е? — запита капетан Станку. </p> <p>— - Ено, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одав |
ко оно рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима уч |
реза, велиш?{S} Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару приковано — одговори кмет, показујућ |
част. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испур |
је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела |
е они, који раде против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су ут |
се растурају, дају пролаз некоме...{S} Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознал |
рштећи се. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} Ено га у дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће м |
одговора поста још веселији. </p> <p>— Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири |
иди се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S} Како се тамни!... </p> <p>— А врбе |
е неко повика из свега гласа: </p> <p>— Ено их!{S} Пуцај! </p> <p>Одмах затим разлеже се пуцањ |
о читати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пр |
о! — викну старац и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онда окрете Ђурици. </p> <p>— Кад си с |
а средини храма, где стајаше старац под епитрахиљем и преврташе журно неку велику књигу. </p> < |
, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље |
се. </p> <p>— А ја... сеткаримо помало, ет’ ... </p> <p>— Продајте нам два пурењака. </p> <p>— |
— кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!... </p> <p>Сви разделише ову философску |
де сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> <p>Станка се прену, ра |
од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да бег |
хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело |
же да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...{S} Једном речју, ваљало је проћ |
радознали гледаоци. </p> <p>— Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко |
Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! </p> <p>Пандур се уозбиљ |
.{S} Мало од оца, мало од других, па... ето!... — одговори он уздахнувши. </p> <p>— То је, то ј |
ле му се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђурица, схватају |
кметових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се приб |
..{S} Опет ће се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а |
>— А, то не може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!...{S} Првога дана, пошто мене затворе, |
— рече он. </p> <p>— Па лепо, болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом др |
и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа руком на ст |
да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S} Моја Марушка мени с |
Па како ћемо, кад не може друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не мож |
је знати шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се |
ћу, ко то каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву! </p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, д |
вамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљ |
праведној, страшној погибији! </p> <p>— Ето их, иду! — Викну неко. </p> <p>Свет се окрете, уско |
смо три пут куповали сведоке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Ка |
има Ђурица не знађаше намене. </p> <p>— Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка |
, која им причаше о дрекавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је с |
ћи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. </p> <p> |
— одговори Станка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си остави |
ја њој праштам...{S} Не послушах те, па ето... </p> <p>Свештеник се измаче и рече му нешто, али |
ене на товар жита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— |
нам сваки пурењак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. < |
у бити присебни само ретки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао |
урица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, к |
даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« приближи муњевитом брзином и, |
остао нем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али т |
леда онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном набраше |
е ме лопужом и свакојаким именима...{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није |
ашу заједничку и пољубише се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да на |
рилике и воспитаније, какви бакрачи!{S} Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао |
говори Станка, осмехнувши се. </p> <p>— Ехеј, море, побро, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ |
емо...{S} Сутра иде Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дука |
а лагано. </p> <p>— Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. </p> <p>— Ка |
у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} |
а мила и блиска пријатељица.{S} Он није жалио новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да |
варошани, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га погу |
ећање, које је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме |
ници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао се да је то зб |
ови он своју стару лозинку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесн |
чи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остане удовица — наставља |
ројици да стану на врата. </p> <p>Митар жандарм, одважан момак, стаде први, и по упуству капета |
/p> <p>— Предај се!{S} Не гини! — викну жандарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча још брже.{S} У та |
олвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па онда још три жандарма и два п |
анкину опису куће, и одредио по једнога жандарма и пандура на један и толико исто на други проз |
своју мисао, која се, без сумње, тицала жандарма... </p> <p>Кроз кукурузе приближаваху се и про |
S} Али је морао бити много опрезнији од жандарма.{S} Ономадашњи догађај показао му је, да се ов |
</p> <p>Али сад, кад угледа она четири жандарма, стеже му се срце, раскида с... рашири очи... |
да се онамо према коцу упарађују четири жандарма с пушкама... </p> <p>Све досад, до овога трену |
н и толико исто на други прозор.{S} Три жандарма одредио је да упадну у кућу, од којих ће двоји |
S} Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма.{S} Они су га опазили раније, то је јасно, јер |
жандарма с обе стране, па онда још три жандарма и два пандура.{S} Жандарми и пандури, као обич |
е пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма... </p> <p>— Митре, молим те само немојте у гл |
се спрема да легне...{S} Срећом, угледа жандарме како се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз п |
p> <p>— Добро.{S} Милисаве, пробуди све жандарме и пандуре.{S} Нека се живо обуку и нек спреме |
њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз густо ж |
који вири из рупе.{S} Коњаници сјахаше, жандарми искочише из кола, па узеше да скидају окована |
зећи на сваки корак, на сваки миг...{S} Жандарми ношаху пушке на руци, готови да свакога тренут |
онда још три жандарма и два пандура.{S} Жандарми и пандури, као обично, беху наоружани »до грла |
а, док уведе кола у среско двориште.{S} Жандарми одмах скидоше Пантовца и простреше га по зелен |
ну и Радованову селу стадоше да крстаре жандарми свакога дана. </p> <p>Сеоских стражара Ђурица |
/p> <p>— Лака ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше. </p> <p>— Хвала ви, само ме с |
отишао са Митом.{S} Пред вече одјурише жандарми са писаром право у Трешњевицу, а Радован таман |
чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, сам |
н, па седе за сто.{S} Поседаше и остали жандарми.{S} Један наточи свакоме по чашу ракије, подиг |
зеленој ледини, а око њега се начетили жандарми, који су се вратили с пута. </p> </div> <div t |
нају лица, виде се над целом оном масом жандарми коњаници како одскачу од седла у лаганом касу, |
изглед.{S} Преко целога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули |
p> <p>Савлада га пиће сасвим... </p> <p>Жандарми се испретураше по соби, неки се докотураше до |
да пиће учини своју дужност... </p> <p>Жандарми певају одавно, сваки је засветлео очима, а он |
преврте се, страшно, необично. </p> <p>Жандарми искривили доње вилице, свакоме игра усница. </ |
пи чашу, па заиска одмах другу. </p> <p>Жандарми, онако исто озбиљно и свечано, подигоше другу |
р, одваја је од Ђурице и предаје другом жандарму, који је одводи... </p> <p>— Где је ковач?...{ |
днако режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, к |
ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, он |
зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава...{S} Видиш како |
слатком младачком заносу.{S} Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оно |
овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звиж |
ану одакле се чуо пуцањ.{S} Иза једнога жбуна издиже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, |
дуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; погледа свуд око себе, па, |
p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И |
синоћ спремљено све што треба гладним и жедним путницима, па се онда сви троје окретоше потоку |
ио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, очекујући свакога тренутка да пиће |
и.{S} Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неколико капи хладне бистре воде! |
њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена погледа, стр |
вши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем |
ве до последњега тренутка.{S} У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако ј |
постала провидна Новичина намера: он је желео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га о |
Ђурицу повољно, таман онако како је он желео.{S} Али његово проницљиво око опази промену на Ђу |
роговори Пантовац сасвим другим гласом, желећи да прекрати непријатан спор у овакву времену, гд |
Ко је то прошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади малопрешњу срџбу. </p> <p>— Калауз из |
урицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидевши од |
а бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је после само једно: да га Новица доб |
, да ни сам није био на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи догађаји принудише да мисли, |
или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи проме |
и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. </p> <p>Стигоше Ђурич |
покварио би и однео собом све планове и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих планова, |
ести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му |
стару срџбу на кмета, и осети неодољиву жељу да разговара с овим лудима. </p> <p>— Правите ко п |
— његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не об |
> <p>— Отварај брже, хитно је... видиш: жена сам!.... </p> <p>Кључаница шкрипну, врата се отвор |
! </p> <p>На томе се сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држ |
еч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после да се не раздвајам од њега. </p> <p>— Ал |
{S} Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не пад |
Отворише се изнутра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим д |
p>Утом деда завришташе, а у кући закука жена. </p> <p>»Шта то њима раде?...{S} Откуд тамо други |
еше доиста нека рођака Марушки, пропала жена, и Новица је много рачунао на њу, кад се одлучио д |
у свакојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допа |
чекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна жена остаде напољу да пази неће ли ко изненада наићи, а |
никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде!{S} И напослетку, угледавши врата, једним ско |
ло затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњих година, носећи у руци послужавник с кавом. |
ушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се в |
ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Што не знадо |
пази их прво Станкина мати.{S} Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњавом, |
те. </p> <p>— Ја, истина... шта му ради жена...{S} Матова? </p> <p>— Мучила се зимус много са д |
в сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога ни |
>— Не вичи, море, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђурици. — Како си, дешо?...{S} А овај м |
годи још на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ |
, па не зна; треба је научити — рече му жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дет |
свега.{S} И кад овако, нарочито помоћу жена, привеже Ђурицу за себе, остајаће му од похара мно |
оној двојици: </p> <p>— Пазите! </p> <p>Жена се пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, а |
м: </p> <p>— Помози Бог, снахо! </p> <p>Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га |
ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диж |
отвори се бесна, разуздана пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на ст |
— одговори она осмехнувши се. — Знам да жене у том стању не иду... </p> <p>— Нема. </p> <p>— Па |
и се одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешки |
рица гневно. </p> <p>У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. < |
уће. </p> <p>Ђурица познаде глас Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — викну он, па о |
тне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Ми |
шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све жене из те улице, носила халине од неке загасите вунене |
т је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд |
реле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздрави сестру, Сп |
ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да |
зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око малога ручка, вратиш |
ху се, четвртком или суботом, девојке и жене сеоске, те испираху лужено рубље, па се ту обично |
/p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о ч |
видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — узвикн |
, дај што било.{S} Имамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу п |
само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. </p> |
p> <p>— Море, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба |
А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућење, на рад? — Одреците му то, ако может |
научити — рече му жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створ |
ољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> <p>На вратницама, куда ће Никола до |
што му је требало да се још окива овом женом?... </p> <p>»Истина, онда сам био луд, нисам знао |
разбојник, и све... па опет...{S} Хм... женска посла — ђавоља посла!{S} Мораћу ја отворити очи, |
први поглед могло се опазити, да су обе женске од онога реда, који не држи много на чедност и п |
а уведоше Ђурицу, увек сеђаху три младе женске, здраве и примамљиве, обучене онако, као што се |
поду. </p> <p>— Ко је то? — запита груб женски глас изнутра. </p> <p>— Отварај, море, озебох на |
ћу, не улази овамо!... — одговори отуд женски глас. </p> <p>Побратими се вратише на своја мест |
а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да в |
против себе сама.{S} Жудио је за лепим женским светом.{S} Још за ово време, под утицајем какви |
ном друштву.{S} Упозна се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиск |
то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН |
с чувати. </p> <p>— Е, мој соколе, није женско срце као твоје.{S} Ти мораш свакога часа бити го |
ађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену црвенкастом марамом са белим цве |
се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни стару, омалену, доста лепушкасту.{S |
е ни мрднуо.{S} Ено га у дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће му наместио стражу. </p> |
ште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: </p> <p |
ци не паде на памет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је г |
икну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.{S} Она скочи, па закука: </p> <p>— Не, не ако Бог |
и вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао.{S} Старче, кажем ти, купи сватове |
их...« и паде му поглед на једну младу жену, која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Ст |
у дворишту неколико деце у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљајући много, отвори вр |
} Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица.{S} Њихов поглед продираше оштро у саму душу ч |
у се јасно видела четири светла ока као жеравице.{S} Курјаци се приближише обору, па стадоше да |
ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу на |
целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у један угао и стаде да дише |
у Вујо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај |
жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После је одлежао трлему, и мал’ није |
Шта је, Симо? </p> <p>— Пантовац једва жив побеже...{S} Јуче, чим се сазнало да је Мита погину |
оваца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> <p>— Ко |
повеће групе на неколико места, па воде жив разговор. </p> <p>Највећа је гомила народа крај пут |
ад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, једна погурена с |
скуп дуван од капетана...{S} Што ти је жив човек!... </p> <p>Дан стрељања досад су крили од ње |
а ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </p> <p>Капетан је разгледаше пажљиво...{S} |
руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше. </p> <p>— Шта ће ми |
ека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p |
атио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с краја. </p> |
е говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш. < |
нако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто вре |
... шта то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим...{S} Шта је |
мало погурена, јасних и светлих очију, жива и страсна израза, устаде иза стола и пође насусрет |
»Није то шала, болан, живот човечји!{S} Жива здрава човека убити... онако без ичега, без болова |
н замуца: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жива ми деца!...{S} Браћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — |
/p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру превари |
Капетан се саже, наслони ухо. </p> <p>— Жива је, ради јој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види |
о! — рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му о |
ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети другу...{S} Зар толике моје муке и ср |
арошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда |
би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Панто |
јој је и присело... једва, кажу, остаде жива...{S} И опет, како вешто одговара на суду: не зна |
</p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... </p> <p>— Стој! — викну Стан |
де да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој ради |
и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« |
разнина пусте куће... </p> <p>»Да ли је жива, јадница — помисли он за мајку — или је и она закл |
ће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме користити?...{ |
а...{S} Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! </p> <p>Пандур с |
апред јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдука...{S} Он му одаје све своје јата |
о томе црноме дану...{S} Чудио се срцу жива човека, који зна, поуздано зна да сутра умире од к |
ју коб са Ђурицом. </p> <p>— Окупила ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира...{S |
само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се |
отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити |
ко, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ј |
ија, преко од канцеларије. </p> <p>»Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и |
штрим трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, |
ђу строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својо |
т, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш од других — |
па то ти је.{S} Само сам, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њи |
заједно.. </p> <p>— Одистине, зар би ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у се |
е земље...{S} Јадна Јока, како смо лепо живеле....{S} Она мени еве:{S} Шећерка, вели, метни ми |
но плаветнило туробних јесењих дана.{S} Живело се од данас до сутра, избегавала се свака одређе |
акање потере.{S} Дању се спавало а ноћу живело.{S} И живот је тај био необичан.{S} Најпре није |
ртију и поче да чита пресуду. </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикну Ђурица, кад се у пресуди помен |
е прашине...{S} Краљ може...« </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикује он поново, прекидајући слабо |
, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код житарских |
ани... </p> <p>Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.{S} Имања, може се |
е, видиш, другима јатаковао и од других живео...{S} Ја знам десетину људи, које су ти твоји при |
примити у своја нема наручја... </p> <p>Живео је као што живи звер, која свакога тренутка очеку |
ећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба да зарађуј |
22"> <head>XXII</head> <p>Како је тешко живети отпаднику из друштва! ... </p> <p>Кога год видиш |
овога стања!...{S} А како се могло лепо живети, само да беше ове садање памети...{S} Сад би он |
осле?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила д |
ст по једну!...{S} Ти мислиш ја не могу живети без тебе....{S} Море с каквом сам се варошком он |
>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч ошину преко срца као муња; з |
Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чу |
...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p> <p> |
аде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах живети, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ... |
души тешко... </p> <p>— Мили ми се још живети, попо! </p> <p>— Јадан ти је такав живот, синко! |
Сад не марим да умрем. </p> <p>— Море, живећемо, Стале!... </p> <p>Загрљени и радосни сиђоше у |
еш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишту. </p> <p>— А она...{S} |
радозналост сматрала за велики преступ: живи како знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си |
хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем; ну он бар н |
год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} На |
ењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онд |
} Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пита га До |
мртвило... ништа не осећа, не мисли, не живи...{S} Тешка мòра притисла му груди, стегла му глав |
паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« </p> <p>Напослетку одлучише да престану с пиј |
о је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је после |
а у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ј |
Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и он осећ |
иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира. |
дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.{S} |
стаде пред њега.{S} Очи јој севаху као живи пламен, сагореваху....{S} Она се исправи и погледа |
али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни организат |
ема наручја... </p> <p>Живео је као што живи звер, која свакога тренутка очекује громовито хала |
зна да сутра умире од куршума, па опет живи, једе, пије, спава, мисли...{S} Држао је да тога д |
њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим...{S} Шта је то робија |
акон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умр |
а?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање! ...{S} |
ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, |
атње преживеле у туђини, очи им засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна ра |
е?... </p> <p>— Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, |
да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. </p> <p>— Одистине, зар би ти живела с |
склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... </p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове гла |
его у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да радим. </p> <p>— |
обом.{S} Али... овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? — з |
ти не брини... </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица ни |
ео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке.{S} Наједаред узвикну весело: </p> <p>— |
p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као |
, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокролужанин слободно иде |
/p> <p>— Шта ти вали што седиш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он гласно. |
је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију. < |
те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио с |
едам Ђурицу. </p> <p>— Чудо то?..{S} Ти живиш са њим. </p> <p>— Казаћу ти на само све... </p> < |
м, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо д |
олико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме вод |
<p>— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац.{S} Какве прилике и воспит |
кви бакрачи!{S} Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за сво |
ећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем.{S} Видећи да је В |
е зачуди, не изненади се, само јој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан и присебан.{S} |
ве опаснији и смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима селима одредише се чувари, који су с |
зговорнији и веселији.{S} Крв му појури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она прија |
вога живота... </p> <p>И срце хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред собом неку нејас |
чито Сретен.{S} И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се ста |
ом. </p> <p>Митар остави мараму ћутећи, живо привеза конопац за колац, па узе пушку и стаде у р |
I</head> <p>Пролеће је; светло, весело, живо пролеће...{S} Гора се развила, па се њено нежно, з |
<p>— Како?{S} Кога то? — запита Ђурица живо. </p> <p>— Сад видех оца Симеона где се враћа из в |
о у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се |
са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!...{S} Он се н |
— стаде Коста да отеже. </p> <p>— Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај |
буди све жандарме и пандуре.{S} Нека се живо обуку и нек спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} |
не ишаране чарапе и опанчиће... сећа се живо како је једнако загледао у шаре на чарапама.{S} Се |
м, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоковима. </p> |
асне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад |
S} Пред њима се засветли и зашарени она живописна котлина, у којој су без икаква реда разбацане |
е у једној мисли: »Није то шала, болан, живот човечји!{S} Жива здрава човека убити... онако без |
гу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> <p>— Не говори тако, а |
вети, попо! </p> <p>— Јадан ти је такав живот, синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да |
наступише у њему други погледи на његов живот, задатке и поступке.{S} Досада је Ђурица на цео с |
к! — рече јој Новица. — А мени је његов живот потребнији но њему самом. </p> <p>— Зар баш толик |
епаше Ђурицу. </p> <p>— Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, |
ној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, на самом кра |
не могаше више да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, ко |
{S} Дању се спавало а ноћу живело.{S} И живот је тај био необичан.{S} Најпре није смео ни главе |
од те слутње.{S} На првом кораку у нови живот, она задрхта... </p> </div> <div type="chapter" x |
ло, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот.{S} Његово учешће у оном нападу било је тако јасн |
ла сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки прс |
реме, кад је остављао пређашњи слободни живот, кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упути |
з покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се |
имамљиво.{S} И сад јој се онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца и лепши од свега на свет |
ваки. </p> <p>— Оно, јест...{S} Али тај живот?... </p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли м |
ва своју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажна и моћна |
Није.{S} А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућење, на рад? — Одреците му то, |
урна младост не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у живо |
себи и своме другу будућност.{S} Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху |
њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не остављ |
размисли о свом стању.{S} После онаква живота у родитељском Дому, после необуздане самовоље, к |
за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште...{S} Болан, Станк |
убори и шапуће песму нове среће, новога живота... </p> <p>И срце хајдуково живље и веселије куц |
почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?.. |
напред што више може. </p> <p>»Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постар |
мо ћутање у околини, ниједнога знака од живота...{S} Приђе вратима и гурну их; зашкрипаше испуц |
а се наужива и провесели...{S} Дивна ли живота!... </p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго је још до |
а, са једином светлом и слатком страном живота његова.{S} Зато је избегаваше свуда, а она, с то |
елу кору, да из ње извуку безброј нових живота...{S} Све оживело новим, светлијим, веселијим жи |
светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама весе |
и, који стајаху у битној противности са животом њене околине, који наилажаху на општу (ма и при |
најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.{S} Само једно није могао угушити.{S} Али ту би |
Све оживело новим, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планин |
ака, упознао Станку са својим хајдучким животом, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим с |
ескоме месту.{S} У његову затвореничком животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му с |
а предвиди све оно, што је може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав предао неочекиваној с |
њом изгледаху као најсрећнији тренуци у животу.{S} Он дође на обично место, ту се нађу обоје и |
овори он и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу к |
нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе око себе.{S} Кад пређе поток |
8971_C4"> <head>IV</head> <p>Први пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« како в |
таве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.{S} Ник |
јаруге обрасле шумом, која представљаше живу згоду за курјачке ноћне нападе.{S} Чим се чуло за |
монотоним циликањем растресао загрејане живце...{S} Мрачна и влажна ноћ навукла се на ово места |
ет леже. </p> <p>У глави му читав хаос, живци већ отупели од страховања... све се у њему згрудв |
м људи. </p> <p>Пред иконостасом кресну жигица неколико пута, док не плану и осветли необично л |
та — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још ужасније, и он некако механички, бе |
топлом и јасном светлошћу сунчевом.{S} Жиле повукле у себе свемоћну влагу, истерале је на врхо |
ће поганац, знам ја њега...{S} Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после |
: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука...{S} Поред крстоноша јаше |
ј. </p> <p>— Па зар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица. </p> <p>— Море није, ви’ш, Пер |
о педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму бра |
понајвише у вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских трговаца.{S} Друга двојица беху |
а ноћ... </p> <p>Шта се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане улице?...{S} Ни најбољ |
ом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се блато по свима улица |
по растопљеној, замешеној и расплинулој житкости.{S} Тихо се провлачи задоцнели становник, прид |
е по скупој надници, а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А ч |
ивлаче га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још од детињс |
а.{S} Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећ |
си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{ |
преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је било так |
/p> <p>И као да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка принела, Ђурица се разнежи и о |
о све до последње паре, што су по скупе жртве награбили.{S} Он им је од тога одвајао, као милос |
ку, као његова сенка.{S} И за ту велику жртву она тражи од њега само чисту искрену љубав.{S} Он |
целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, |
по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота... </p> |
мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од |
и против природе и против себе сама.{S} Жудио је за лепим женским светом.{S} Још за ово време, |
заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише |
или тако на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свештеника, очекујући пов |
, како си се намучио! </p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, |
исли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да |
лов дати — рече му свештеник, очекујући жудно његов одговор. </p> <p>— Е, мој попо! ...{S} Камо |
ом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. </p> <p>— Шта? — рече она зачуђено. </p> <p>— Зн |
томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од м |
.{S} Услед тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична разговора са својим познан |
била девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се с |
на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђурица се свакад збуњиваше од ових нежни |
лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући. </p> <p> |
ивлачи.{S} Предала се сва оној заносној жудњи младости, па заборави на све друге обзире. </p> < |
штвом.{S} Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.{S} Само једно није |
брадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али о |
аву небу пролете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћиште... </p> <p>Деца се окупила у једно |
/p> <p>Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Ву |
е то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и |
ој кући добре згоде...{S} Хајд’ сад, па жури. </p> <p>Ђурица окрете у шуму, али чим се толико о |
окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. |
а сад... све једно!. ..{S} Трчала сам, журила сам се много, само да стигнем на време. </p> <p> |
у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нест |
требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем. </p> </div> <div type="chapter" xml:id |
ка, од сваке људске појаве на улици.{S} Журно улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна л |
отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око себе на св |
е из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с ким |
} Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладној, росној трави, не осећајући ни |
сом се растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомили |
</p> <p>Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запел |
ек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онда окрете Ђурици. </p> |
ели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од стида. </p |
ећ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно из куће. </p> <p>Вујо задржа Радована. </p> <p>— |
е размишљајући више о своме плану, пође журно, готово трчећи, к општинском путу...{S} Грозан пл |
ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. </p> <p>Станка изиђе, и мало потом стаде неко да |
ма и црним гуњевима и јелецима, како се журно примичу к селу.{S} Види се и коњаник, који се спу |
јаше старац под епитрахиљем и преврташе журно неку велику књигу. </p> <p>— Дајте младенце! — ре |
вља извешће начелнику, а писари стадоше журно писати наредбе кленовичкој општини, из које је Ђу |
о — рече Радован. </p> <p>Подизаше се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала дв |
м прескочи речицу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, к |
олу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запевајући и узвикујући високим гл |
м. </p> <p>— Хо, младићу, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они т |
о, ту робно... у соби светлуца пламичак жуте воштанице, а око њега тамно, нејасно...{S} У ушима |
рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресну палидрвце и упали свећу.{S} Зати |
трено црвенило, час у љубичасто пламено жутило.{S} И она густа измаглица, која се вазда виђа ок |
вао чилу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати! |
а... </p> <p>— Шта ту дробиш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар састављ |
, па им то мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене ку |
не може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што виш |
јом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти |
ог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. </p> <p>Она подиже глав |
испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, |
му... товни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чу |
стаде пред једна врата над степеницама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију |
агушом о рамену и револвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па онда још |
на мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова |
мрдни, па не брини! — одговори Новица, за кога то, као што изгледаше, не беше никаква неповољн |
т. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за мене није — упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу п |
о, шта велиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у |
но?...{S} Руке и ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали |
пасово Вазнесење.{S} Раздадоше и друге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под општинск |
Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало... </p> <p>...{S}Ћути хајдук у м |
вши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} Она сам |
рад сви највећи зликовци, од којих је, за последњих тридесетак година, дрхтала цела Шумадија. |
Брезовцу. </p> <p>Ђурица је још раније, за време првих састанака, упознао Станку са својим хајд |
писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе у кућу. </ |
ну му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, за невољу?...{S} Хоћу полудети ’вако сам. </p> <p>— Нећ |
е је то масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо д |
едно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, веома необичном друштву.{S} Упозна се |
што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар |
> <p>— Пазите! </p> <p>Жена се пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућ |
> <p>— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту нев |
, добро гађајте!... </p> <p>— Не брини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — одговори |
еретају и причају једна другој новости, за које се знало.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се |
ред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упо |
Протрчавши потоком, кроз шибље и трњак, за један пушкомет, Ђурица наједаред стаде као укопан.{S |
у мрву присебности и одважности.{S} Он, за тренутак, заборави где је, заборави своју задаћу и с |
лужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају ручка, Срет |
јника!...{S} Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђа |
такво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу...{S} Еј-хај!... — уздахну он после не |
дено погледа Станку. </p> <p>— Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу више тако |
Окиде!...{S} Ватра прсну пред очима... за њом дим... оне слике нестаде... она се, одмах чим пу |
ој гори. </p> <p>— Лево!{S} Страном!{S} За њима! — вичу кметови. </p> <p>И цео, дуг ланац луди, |
... нешто му ипак смета, стеже га...{S} За песму треба да се отвори и раздрага цело срце, а њег |
ном окрете и потрча натраг к шуми...{S} За тренут ока нестаде га... </p> <p>— Вујо! — зачу се г |
ито на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, као што је ред, гегуца општински биров... </p> |
к једва разбуди успавана послушника.{S} За то време Радован исприча Ђурици како је једва примор |
редстава, која су законом забрањена.{S} За ово му није требала постепена навика: у томе је одра |
о смрачи. </p> <p>Ђурица му исприча.{S} За онога што се појави из шуме, не могоше смислити ко ј |
му ногу, те се овај саплете и падне.{S} За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној |
о? </p> <p>— Мораћеш; нема ко други.{S} За овај посао требају ми поуздани људи — одговори Вујо |
у ти сутра послати, а сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке |
ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега |
еше обрасла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше Станка, погледајући чешће у |
м страном потока, виде да је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и он окрете низ поток о |
ца!{S} Какво венчање... — рече Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако |
стељи спава Митар, на другој пандур.{S} За столом седи и дрема Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>» |
с одговором, видевши пружену пушку.{S} За њим иђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђ |
њихова је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојничке похаре! — рече свештеник. < |
ад, с друге онај што носи кадионицу.{S} За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, к |
вој околини...{S} И знаш ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја з |
/p> <p>— Ћути, попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да т |
ка га Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини... </p> <p>— Царски ћемо да живимо, с |
уде, зевајући и протежући се. </p> <p>— За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — |
и за Радована што је погинуо. </p> <p>— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радован |
ко ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? — одговори Никола, чудећи се тачном рачуну, к |
ини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, и |
ити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те раз |
ча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право о |
д можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па |
џарица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — о |
да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога од оних младића, да се прикрије |
је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у какво |
у... </p> <p>Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послуж |
је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђури |
о, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је лако |
...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p> |
о мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право.{S |
евао.{S} Истога дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи. |
аграде (тако је он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети |
сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје и |
оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац... наместили се људи, пружили пушке и чекају з |
И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица с |
одигоше другу чашу. </p> <p>— Ова друга за лаку земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — рече Мита |
ре од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. </p> <p>— А |
м тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много претходних послова, па онда се |
он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на ногама!...« — п |
то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идет |
ога друштва... и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт министру...{S} Затим јавна похвала |
у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубијали и узели велике уц |
ђати.{S} Тешка је и страшна казна Божја за оне, који се титрају именом његовим... </p> <p>— Ћут |
</p> <p>— Распитивала је јуче полиција за тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремај |
о види и разуме... </p> <p>»Ово је рака за мене...{S} Откуда она?...{S} Шта ће тај колац ту?... |
нен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко |
сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек у |
>— Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би |
гоненуо, није пружио довољно материјала за одгонетање. </p> <p>Капетан оде са писарима у канцел |
У овом друштву се радозналост сматрала за велики преступ: живи како знаш, нико те неће питати |
ли село чувати девојку, која је одбегла за хајдука? </p> <p>Ђурица се намршти, јер не нађе одго |
по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи з |
} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да ј |
х паоца, од којих се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром |
напуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула за Ђурицу? </p> <p>— Шта? — одговори она и застаде. </p |
сваки прст по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, |
е удала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онд |
сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право зан |
ока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном силом, коју он никад |
нели становник, придржавајући се рукама за мокре зидове блатних кућица или за накривљено прошће |
е срећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ј |
времена...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом.. |
се скупиле, стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце куршума...{S} Гледа и чека.. |
сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за појасом и један човек осредњих година са пребаченом |
њу владати њима.{S} Дохватио је прстима за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не |
вени барјак. </p> <p>Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори г |
онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Добросава. </p> |
сле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко |
видимо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онако тво |
забадава.{S} Не смем ја будити капетана за сваку ситницу... морам знати зашто. </p> <p>— Ђурица |
ви ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Није.{S} Је ли... </p> <p>— Ја шта је рад |
же га грозно, не остављајући му времена за размишљање. </p> <p>— Да се одметнем? — прошапта он |
ад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби не траб |
дисав на који ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p> |
да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га прати н |
»Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> <p>— Готово!...{S} Устани, Ђурице... — |
јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момц |
мљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој из |
ших песама, која нам буде топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и нем |
А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. </p> <p>— Чекао си ме, је ли? </p |
за кривца. »Ко чини зло — он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим |
е?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и за |
сто као што се удављеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножић иза паса, ист |
>»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изишла...{S} То би славно било!« |
о га ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти са |
рука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p> <p>— Не помињи ми то, |
вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели |
уту, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све..{S} После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на |
> <p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а |
>Кад дође чиновник полициски да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, у пећи још |
о одсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио... знаш... скор |
па се и он пружи, не знајући више ништа за себе... </p> <p>Кад сунце одскочи високо, Ђурица се |
трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе. </p> <p>— Стој! — викну онај са стране, и Ђури |
и опет га пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, |
ре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени је Радован више требао но њему. |
добрих јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они не имађаху |
омисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!...{S} Видим шта х |
кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружнога...{S} Је ли то на реду?...{S} Море, срећан |
поимању, она није до сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одговара за њега«, мисли |
о.{S} Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, |
{S} Требало је одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега наред |
пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, и они, који са м |
лим: не иди к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, |
о; около ових треница поређане су друге за седење.{S} Имућнија племена дизала су над совром кро |
о каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву! </p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на так |
самом извору, извади из торбе што имаде за јело, па стаде да руча. </p> <p>На извор долажаху по |
ратом. </p> <p>Напослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још ствар о |
Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто.{S} Поседаше и остали жандарми.{S} Један наточи |
ијеси сркнуо досад. </p> <p>Ђурица седе за сто, наслони пушку на постељу поред себе, па искапи |
Хвала, господине! — одговори он и седе за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, којим су м |
— рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу. </p> <p>После вечере, Радован, још пијанији, |
а, згодна као молована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи |
у опасности, у великој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити бе |
м Станком, која својом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без по |
у, обрте се младенцима: </p> <p>— Хајде за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола, певу |
озора. </p> <p>— Знам ја, само ти хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема пр |
а, залудан сам — одговори Радован и оде за Ђурицом. </p> <p>Прођоше неколико дана, а Радован не |
розорчића, између којих има добре згоде за прикривање свакојаких људи и ствари. </p> <p>— Овамо |
нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица. </p> <p>— Шта ћем |
лостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Тако је цедио и с |
другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим! |
снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом. </p> <p>— Маро!... о Маро!.... — викну Нови |
S} Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од куће од родитеља, од села |
вет разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, тер |
закључана врата.{S} Стаде на праг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их |
ку као памук кожу на руци, потом је узе за образе, поглади јој меку намирисану косу на глави и |
цу и посадивши је поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на р |
вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: </p> < |
чно. </p> <p>Он јој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се са |
ава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад си је |
p> <p>— Нијеси требао.{S} Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глав |
мо да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казати све што зна?.. |
природе и против себе сама.{S} Жудио је за лепим женским светом.{S} Још за ово време, под утица |
сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђу |
навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за мене није — упаде му Станка оштр |
сам научила да радим. </p> <p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће од |
лу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћи само » |
чворака беху у његовим недрима: што је за њега било немогуће, другоме је ишло лако; други се п |
— одговори Ђурица забринуто. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у |
тар одвоји један од конопаца, што их је за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Зати |
зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и за ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и јо |
то питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да извуче новаца. |
је ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољега, проклетница једна — од говори Марко срдито, |
дотрајати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова нови |
носно чували.{S} Дознавали су из раније за намере полициске, па су се сложно старали да их осуј |
руку, но је то много дубље и необичније за њега осећање, коме се само могао досећати, али га ни |
тотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и стар |
еће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре. </p> <p>— Што он мене криви за Пантовца? < |
не.{S} О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вреднос |
ло, радосно... </p> <p>Очи се приковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је |
му се нове пријатељице добро наплатиле за овакову грубост, али их уздржа његова оштра збиља, и |
био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сироти |
о заковано?...{S} Руке и ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... |
чане грлиће, као да су им очи приковане за њих. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све |
изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Вујо није оклевао.{S} |
лу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, а |
их после поубијали и узели велике уцене за њихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?.. |
ше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. </p> <p> |
о три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао |
руз, стогови сламе, сена и шаше, кошаре за стоку и остале потребе добре земљоделске куће.{S} Ст |
ки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирска врата, онда им је сав труд у |
жају руке поред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длета... </p> |
као ви, што само седите и намештате се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријатељиц |
оњаву преко сламнога јастука и врати се за розгу. </p> <p>— Лијепо сам намјестио, као да спаваш |
мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак... </p> <p>Изненади се веома, кад нађе Стан |
га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу |
икну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p> <p>Радисав откључа бра |
p> <p>— ’Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше |
</p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, богме!{S} Свакому је танак в |
му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као |
ци. </p> <p>— Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то каже? — одушев |
, да му равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А на ве |
живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.{S} Читаве десетине година прођоше му у та |
ће, све...{S} Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету... </p> <p>Палилулска улиц |
е!...« </p> <p>Пред подне Станка замаче за шљивар испод куће па отуд оде право у забран.{S} Сад |
рнувши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђ |
аћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p |
о спава.{S} Сагнувши се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену. </p> <p>Мато скочи с м |
ватови на двојим колима.{S} Распитиваше за калуђера код сваке механе редом, и код последње, пре |
ито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога положаја. »То, д |
>Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица |
— обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти ре |
и неодређено пред собом.{S} Коса махаше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док с |
рча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати. </p> <p>— Лакше, не мора баш |
се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно. </p> <p>Станка га само погледа, па п |
ст и покорност његовој вољи.{S} То беше за њега новина, нешто неочекивано, те одједном умекша с |
а сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. </p> < |
другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — запи |
и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим д |
њихових јатака.{S} Обојица се заклонише за дрва, спремише пушке и одговорише на знак.{S} И с је |
шњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да |
>— Зимус ми он не треба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се ск |
ста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући неку лукаву препреденост. </p> <p> |
лагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ |
дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде нек |
итава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угушуј |
а сваком кораку, као његова сенка.{S} И за ту велику жртву она тражи од њега само чисту искрену |
саучешће... </p> <p>— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — рече јед |
рате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Д |
није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, |
зашкрипаше испуцана растављена врата и за њима одјекну потмула празнина пусте куће... </p> <p> |
ш«, који се обично сматра као ситница и за којим тек после долази право разрачунавање, које мор |
поред старца, а кола одјурише напред и за неколико минута стадоше близу манастирских врата. </ |
сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не уд |
из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула старица.{S} По |
и западе у долину, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише се реке. </p> <p>— Е, данас ј |
дајте! </p> <p>Хајдуци га прихватише и за неколико секунада сјурише се у поток.{S} Тамо му пре |
о без његова знања, чујем да те криви и за Радована што је погинуо. </p> <p>— За паре знам да с |
Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му |
д би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... |
звешани револвери, фишеклије за појас и за ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и још многе ств |
го више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Добро — ре |
и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити.{S} И |
и различни.{S} То су жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — узвикну кмет одједном, из |
чадија се, после барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале из |
одигнути су у пространу дворишту кошеви за кукуруз, стогови сламе, сена и шаше, кошаре за стоку |
а оне паре. </p> <p>— Што он мене криви за Пантовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сат |
ндур унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— Послао ти |
ад ништа смислити.{S} И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је |
љу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. </p> <p>— |
е да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу с |
потребно велико друштво: неколико људи за нападе и три четири јатака, то је свега.{S} И кад ов |
оту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И |
ао, видиш: ово прозорче може да послужи за сваки случај... са њега право у поток, па у шуму... |
шили, молићемо, и који је рад кориснији за народ, мој или ваш?... </p> <p>— Зар се школе уче са |
ећи падаху унаоколо. </p> <p>— Чусте ли за Ђурицу? — рече једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш од |
г, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, |
теме, па окиде...{S} Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и |
кама за мокре зидове блатних кућица или за накривљено прошће дугих дворишта...{S} Прођоше једна |
ите, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину. </p> <p>За овим се обртоше и он и Па |
рече он чудећи се. </p> <p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Ка |
све тако. </p> <p>— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, |
видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђурица. |
мах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривиц |
права, не разбирајући ни за прилике, ни за последице, ни за шта на свету... </p> <p>У вече Радо |
јући ни за прилике, ни за последице, ни за шта на свету... </p> <p>У вече Радован стиже први на |
рите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак.{S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да уб |
буздана, срчана природа, која не зна ни за какве препреке.{S} Марко се само чудио и вртео главо |
љаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке |
вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, највише живела |
опијен слашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра |
свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајте... </p> <p> |
ступа у своја права, не разбирајући ни за прилике, ни за последице, ни за шта на свету... </p> |
е варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали. </p> <p>— |
Истина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље |
лашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосу |
тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за пос |
ало само двоје вратнице, то су одређени за стражаре само она два младића, а сви други требало ј |
е тамо, траже ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p>— Све са |
>— Стој!...{S} Пуцај!... — повикаше они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи п |
мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... </p> <p>Ови зраци по |
ао, изиђе пред судницу.{S} Он и пандури за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к |
дохвативши се планинскога венца, одјури за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. |
ричувај — рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и |
ућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мене причувај — рече кмет |
нота и даде их Новици. </p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми каж |
посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде |
брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочек |
она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље. </p> <p>За један |
, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако |
аш, брате Ново, досадило ми се робовати за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а |
... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. </p> |
м, ја...{S} Кад треба трчати и спремати за посао, кад треба што ујдурисати код власти и дознати |
је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> <p>Старица се одистине обр |
трпети срамоту своје куће, па се обрати за помоћ државној власти.{S} Услед тога постаде Ђурици |
о више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Пар |
израз на лицу. — Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! |
дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. </p> <p>Сељане обузе велика радозналост.{S} |
друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука.{S} Али то неће још, можеш се ти слободно пр |
је и у детињству био...{S} Откада памти за себе, никада му још нико није тако отворено у душу з |
</p> <p>У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни стару, омалену, доста |
ето, које само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он мислио...).{S} А ова за весел |
де, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружен |
кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам тв |
ма, и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кораку, као његова сенка.{S} И за ту в |
— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. |
јутро! — поздрави се капетан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса вел |
старост... — одговори она, затварајући за њима врата. </p> <p>Кад се изређаше она прва питања |
једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч овој праведној, |
</p> <p>...{S} Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још мога |
дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.{S} Она скочи, па закука: </p> < |
месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а н |
наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај за Јулину биртију, код »Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу |
кмету!...« Откако је учинила први корак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стаја |
— одговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно. </p> <p>Кмет развуче вил |
бро напредује. </p> <p>Кад оде посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразго |
се непрестано чини да му је непријатељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт дознаде за цео дога |
им подаље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е онда те сам |
гов поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, због које не бих могао про |
S} Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </p> <p>Чиновник пл |
да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} Има ли он својих људи, који би га свети |
вао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негда црни, а са |
S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! . |
зда Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. </p> <p>— Пристајем! — викну Марко и пружи |
си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да се ниси |
p>— Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно |
који дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док н |
боле, да се мораде ухватити левом руком за чело, које обузимаше све већа ватра... </p> <p>— Нек |
одсудним презирањем и неком, необичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин п |
и свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Поморављу.{S} На томе разг |
т мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да |
кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом се само претварао да ни |
<p>»Да ли је жива, јадница — помисли он за мајку — или је и она заклопила уморне старачке очи?« |
тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који дође |
а!... </p> <p>— Право кажеш: мари ти он за њине претње.{S} Не убија се лако ’наки човек — прихв |
, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да је мој тата одборник, б |
да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео. |
— рече му она слободно, смејући се као за себе. </p> <p>— Што ћу, кад немам друга посла? </p> |
<p>— Да се одметнем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти че |
..{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море, играју преда м |
рицом се само претварао да није ни знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода донесе овамо, Ју |
{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S} Једва си чек |
ах шта ме овде чека«... </p> <p>И мисао за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} |
приспео у град, никоме се није обраћао за обавештења, никоме није поверавао своје тајне; сам ј |
и, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће |
рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу...{S} Еј-хај!... — уздахну |
ивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гле |
би се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После с |
у Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— Како?{S} Није, браћо, није |
д је ноћио код Јова, није ништа наредио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само |
ав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајев |
е на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џ |
витлове шиндре, коју је Никола спремио за нове стаје.{S} Остало друштво заузело је друге вратн |
да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош ј |
. не могу, нећу...{S} Тако би се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећ |
не браним. </p> <p>— Па кад велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, са |
се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то време...{S} Наживело се, настраховало се, намучил |
а курјачке ноћне нападе.{S} Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор |
поведе (само не у село) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} Намести је о |
нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. </p> <p>— Ето га |
а дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </p> <p>— Море, Ђуро, надлагује се свет — о |
и хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема прозора. </p> <p>Капетан је још пу |
рекосутра, свакога часа...{S} И ми ћемо за тобом сви... </p> <p>Одједном му спаде тежина са гру |
еба боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово л |
нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се и |
..{S} Сутра је оно што му је непрестано за ове две године лебдело пред очима, оно о чему он ниј |
и ветар занесе, те се закрлеписмо једно за друго, не мислећи ништа и не знајући шта радимо...{S |
паре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то |
ан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.{S} Н |
не тренувши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова у највећем степену. |
е, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна човека — рече он, пружајући пљоску Ђурици. </ |
Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни |
куршум или робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је |
а. </p> <p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али |
. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то за новце? </p> <p>— Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш д |
а.{S} Она се наместила на дрвено корито за појење стоке, подметула руку под точак, па гледа как |
— одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу...{S} Него, ти мени свакад да ј |
и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета. </p> <p>— Из среза |
ваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Панту? </p> <p>— Јок.{S} Шта је било. </p> <p |
але људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} Који то беше? — |
ком тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? — одговори Никола, чудећи |
та имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, п |
да, услед тога, изгуби сваку могућност за предају. </p> <p>Истога дана Вујо дозва једнога свог |
та, те му, на име мајчино, написа молбу за помиловање, и он с великом пажњом испрати молбу на п |
о буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху по душ |
сле шумом, која представљаше живу згоду за курјачке ноћне нападе.{S} Чим се чуло за курјаке, од |
аројко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, |
.. да се мре!...{S} Смрт!...{S} Привежу за колац, као говече, па дум! ...{S} Готово, свршило се |
како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица зад |
а Вују.{S} Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које су му |
му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене. </p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се по глав |
</p> <p>— Море, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни ба |
, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели |
/p> <p>— Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? </p> <p>— То |
>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући.{S} Мајка га доче |
и Ђурица у себи, спремајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад |
но пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очит |
о разгледа, држећи једну руку сакривену за леђима. </p> <p>— Чији си ти, море? — запита га стар |
у, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво, раширених очиј |
оде« како веле правници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој м |
{S} Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.{S} Само једно није могао |
ам то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти н |
и обори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љут |
ати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваља |
о, нарочито помоћу жена, привеже Ђурицу за себе, остајаће му од похара много више, но што је Ву |
е желео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако |
т, после неколико дана, прогласи Ђурицу за хајдука; растури наредбе по свима општинама да се ст |
ашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — викну она. </p> |
аш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату.{S} Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита ап |
не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу пола |
да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђе са х |
гурније да останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако и з |
све разграбе, и још морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, да уп |
ави мараму ћутећи, живо привеза конопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом |
о искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја...{S} Али то |
од овога. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за н |
ражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одго |
о... </p> <p>— Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово о |
да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа није доста.{S} |
кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да види неће |
огу...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазн |
уја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p>— Да как |
, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да уту |
не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови наши одавде по |
а, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </p> <p> |
удио је за лепим женским светом.{S} Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се мо |
е стари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да но |
у! — викну Ђурица. — Само брзо! </p> <p>За један миг разиђоше се сви на разне стране. </p> <p>Ђ |
годинама од њих био одвојен... </p> <p>За један часак Ђурица се спусти са високе планине и уда |
кну Ђурица и ступи корак ближе. </p> <p>За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њи |
доке цело село и све светитеље. </p> <p>За један миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише с |
за, па стаде да броји банкноте. </p> <p>За тренутак сви ућуташе, посматрајући како Ђурица невеш |
р и одведе право у канцеларију. </p> <p>За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу |
уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За један тренутак узбуни се цела среска кућа.{S} Пандур |
уцену добили за главу Ђуричину. </p> <p>За овим се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљиш |
каче с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За јечам?...{S} Раздао сам по народу, тако ми самога Бо |
S} У његову затвореничком животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као д |
ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум. |
о један лист папира.{S} И сам Никола се забави тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, |
му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о |
сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спавати. </ |
омузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и опет подигну глав |
{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко бил |
црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« приближи муњевит |
— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док т |
ао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити капетана за сваку ситниц |
а у једном углу пред вајатом, цепкају и забадају иверје у земљу, заборављајући све друго што је |
да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и истога тренутка заигра ногама — изгледаше к |
како не може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим стварим |
ом, кренути се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а он, после оволиких злочина, још није ни тре |
м лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бегунци потрчаше из све сна |
сам венчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели кад старац последњи пут прочита оба писма, сави |
к њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отворенозеленкастим |
Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им в |
ећу поред себе, узе једну Симову руку и забоде му усијану иглу под нокат једнога прста. </p> <p |
одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат. </p> <p>— Што не говориш, пс |
у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса.. |
ле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити левом руком за чело, које |
а рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви траже... није један. |
ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> <p>— Колико ти треба |
ад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши на мест |
и.{S} Он, за тренутак, заборави где је, заборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у пам |
ности и одважности.{S} Он, за тренутак, заборави где је, заборави своју задаћу и све, па стаде |
кивано, те одједном умекша своју љутњу, заборави стару срџбу на кмета, и осети неодољиву жељу д |
страшнија мисао, коју никако не може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...{S} О |
се сва оној заносној жудњи младости, па заборави на све друге обзире. </p> <p>Седе уз Ђурицу, п |
S} Ноћас се добро промисли...{S} Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од којих и |
о га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и опасности овога света. </p> </div> |
а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу.{S} Тако се још нису ни видели од поврат |
мени? </p> <p>— Све се ућутало, дијете; заборавили су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран |
домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и срка |
нов поглед на свет...{S} Срећом, сад је заборавио на своје околности, иначе би му ово ново осећ |
е то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао чове |
е комедије, кад ти кажем.{S} Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече он љутито, |
јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица скак |
и, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад заборавити — одговори збуњен Ђурица. </p> <p>— Та ма’ни |
аш мудрога саветника...{S} Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? |
чаја... </p> <p>Уморни путници оживеше, заборавише све муке и патње преживеле у туђини, очи им |
озната безбрижна лица, и сам се соколи, заборавља на страх и загрева се јаким пићем. </p> <p>— |
ткуд тамо други хајдуци?« — помисли он, заборављајући да је мало час сам видео двојицу. </p> <p |
ивама и шљиварима, корачајући несвесно, заборављајући и на свој положај и на сваку опрезност... |
том, цепкају и забадају иверје у земљу, заборављајући све друго што је иза њих.{S} Један малиша |
е нису честито ни погледали.{S} Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чистога страх |
лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. </p> <p>Ово последње објашњење као да ни |
себе.{S} Кад пређе поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необичнога предосећ |
да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи у забран, Ђурица пропусти друга напред, коме овај поступа |
а шљивар испод куће па отуд оде право у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без оног |
састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом месту, поседаше. </p> <p> |
а у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле |
Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и |
дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S} Како се тамни!... </p> <p>— А врбе поред |
ски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз њега. |
с празним судовима, па удари опет преко забрана.{S} На истом, пређашњем месту, сачека је Ђурица |
ретоше и одоше кроз село.{S} У Радоњића забрану седоше.{S} Ђурица одброја осамдесет банкнота и |
врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, знаш онај више реке... </p> <p>— Зар ти знаш к |
био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више потока.{S} Сретох једну ручконошу с празн |
по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи заклонитије место, а видело се да то и |
оца наљутила...{S} Јест, то беше онда у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ниш |
равнодушно.{S} Морамо да се одморимо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну Симо и радост му |
решне земље.... </p> <p>Другови прођоше забранчић, који се пружио иза вароши, пређоше поток, па |
ати и таквих средстава, која су законом забрањена.{S} За ово му није требала постепена навика: |
ругом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута лица, оборише главе и заћуташе обоје. </p> <p |
ро, кад није друкчије — одговори Ђурица забринуто. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра |
а се дохватимо реке — прозбори Пантовац забринуто. </p> <p>— Не брини, прећи ћемо — одговори Ђу |
д свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи. </p> <p>Пред ико |
уза, те над главама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сет |
ка једнако налазила у послу.{S} Сва ова забуна потраја само један тренутак, један миг.{S} Ђуриц |
тито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога |
ку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочито сада буде при |
леда снаху како је необично присела код завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашен |
после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га о |
ве разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему половину од добити, јер сад |
тересује колико ће се наћи новаца у том завежљају. </p> <p>— Хо, па овде је само сто двадесет д |
есет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дат |
њега не дирајте... </p> <p>Ђурица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче |
рубу платна и из ње испаде један велики завезак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми деце!{S} Не |
давши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </p> <p>— Лези овде на посте |
оре зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи завезаних очију? </p> <p>— Кроз сукњу се види лепо. </p |
ца се провлачи поред сниских кровињара, завејаних снегом; грчи се под натисцима хладна ветра, к |
насмеја; одброја сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новици. </p> <p>— Је ли доста? </p> |
дура, не боји се туђега погледа... и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике. </p> <p |
ај с пушком, отресајући печен кукуруз и завијајући га у зелену шашу.{S} Мало затим зашушта куку |
ачерских планина, које су, овога јутра, завијене у густу белу маглу.{S} Све трепери од сјаја су |
амога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла завила у свој суморни плашт цео град, као какво чудовиш |
куће стајаше нека стара вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{ |
S} То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свако |
аху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити аде |
тек очекује прави одговор, од кога јој зависи све. </p> <p>Ђурица пак хтеде да крунише свој ус |
{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. </p> <p>Рекосмо д |
му руке посла: треба повратити Станку и завити јој рану, треба позвати општинску власт и Станки |
м — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га по глави. </p> <p>Пљусну крв н |
а не познаје веће насладе од милога јој завичаја... </p> <p>Уморни путници оживеше, заборавише |
зима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио завичају, камо га је снажном силом вукло срце његово. < |
и раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети опасност...{S} Кућа ти је |
у са свих страна, тражи најгушћу шуму и завлачи се у непролазне гудуре, тако је и он, неким нео |
згледа, показивали само ноћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе и јазби |
ању заједно, као прави хајдуци, него се завлачите сваки у своје село? </p> <p>— Па... сигурнији |
ни дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене девојке! </p> <p>Станка претрча пред Ђур |
Жива је, ради јој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је ударена. </p> <p>— Код Петра су |
где је ударена. </p> <p>— Код Петра су завоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! |
Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познат |
е све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце |
читави батаљони.{S} Ту, на једној већој завојици, леже у павитини С једне стране Радован и Кост |
ажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. </p> <p>— Стој!...{S} Пуцај!... — повикаше он |
Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... да упропаст |
д плашљиво и збуњено. </p> <p>Утом деда завришташе, а у кући закука жена. </p> <p>»Шта то њима |
орије, од којих и мутави проговоре... — заврши капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица о |
нда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко повуче из ћилибарске муштикле. </p> |
ниште, усамљено, склоњено и поуздано... завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се ото |
по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола спремио за нов |
душом дахнути, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{ |
где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази по |
ви Радисав.{S} Стаде лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, који је сву |
и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на поље. </p> |
аком, наместише постељу.{S} Пантовац се завуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, као |
а звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет |
исок густ кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у шибљак, који је израстао пред судницом. </p |
узме само једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и |
извуче празну и истога тренутка је опет завуче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац |
жене из те улице, носила халине од неке загасите вунене тканине. </p> <p>— Чудо се ниси опет на |
рошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади малопрешњу срџбу. </p> <p>— Калауз из Паланке — |
и оправдања.{S} Своја кривица се обично заглађује љутњом.{S} И он се наљути...{S} Али он хтеде |
Лакомислена и бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је м |
подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без дво |
ли то Ђурици не паде на памет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S |
е роје мисли у глави...{S} Тако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сив |
зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз трњак, он угледа пред собом, у поток |
ајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђурица, дохва |
p> <p>Загрљени и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. </p> < |
у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Шта је вај |
панчиће... сећа се живо како је једнако загледао у шаре на чарапама.{S} Сестрица му, обучена у |
нетком. </p> <p>Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, кој |
а му још нико није тако отворено у душу загледао...{S} И таква вера, такво поверење у њега, раз |
ети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. |
у, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад |
ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о својој љубави. |
Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја |
зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и |
смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво заговори, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење |
же се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђ |
врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи |
конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одгонетање |
што да проваљују зид?{S} То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце |
сурови човек стајао пред очима као нема загонетка, која те све више привлачи, што је мање разум |
и, али не као мало пре..{S} Сад му беше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне обичне по |
жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, у такву се девојку загледао Ђу |
мене име Ђуричино.{S} У први мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се неколико пута пон |
е да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Новичине. </p> <p>»Он много зна, а неће |
права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу. </p> <p>Стаде да чека |
ком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђурица н |
бодан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као |
де ли преде...{S} А ја старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва |
, и сам се соколи, заборавља на страх и загрева се јаким пићем. </p> <p>— Хо, младићу, та немој |
е мала четвртаста пећ, сандучара, добро загрејана, од чега сва собица беше врела. </p> <p>Ђуриц |
ар својим монотоним циликањем растресао загрејане живце...{S} Мрачна и влажна ноћ навукла се на |
рније.{S} Чича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, |
сте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. </p> <p>В |
ину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако р |
но ватрено осећање, које их је бацило у загрљај...{S} Сад се место њега јавило неко ново, грубо |
ко се нађоше једно уз друго приљубљени, загрљени, занесени...{S} Младост ступа у своја права, н |
<p>— Море, живећемо, Стале!... </p> <p>Загрљени и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у |
вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас: </p> <p>— Пуцај, небеса му њего |
ра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} Истога тренутка нешто гру |
адоше неколико гранчица.{S} Истога часа загрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури |
... без јаука, без речи... </p> <p>Опет загрокташе пушке, засипајући сву собу пакленом ватром.. |
ер и на тај прозор, па окиде... </p> <p>Загрокташе пушке на оба прозора, куршуми прелећу преко |
<p>— Ђуро, ојађениче мој!... — чује он загушен глас, јецање... затим се склапају сухе, хладне |
<p>— Доведи, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје.{S} Беш |
сно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин. </p> <p>Ђ |
ена. </p> <p>— Зар баш тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девој |
д јасно... </p> <p>— Дигни ме — вели му загушеним гласом. </p> <p>Подигоше га.{S} Стаде на ноге |
ијаним сном.{S} Ваздух у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим је прожет |
пштега питања, које сам себи непрестано задаваше.{S} Онај огромни терет, који већ неколико дана |
г у његовој појави. </p> <p>А Станка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слободна, код оц |
и.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако задаје страх... паметан је пусник!...{S} Мислим, знаш, |
ше у њему други погледи на његов живот, задатке и поступке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад |
енутак, заборави где је, заборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, ка |
Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет |
соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... |
мен, згорео сву косу и по кући се просу задах... </p> <p>Како осети смрад спаљене косе, Ђурица |
суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за појасом и један човек осредњих г |
оши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти |
али опет... </p> <p>И продужи се шала и задиркиване, нарочито на Јеличин рачун. </p> <p>Кад се |
треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике. </p> <p>Ђуриц |
сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задовољавајући се његовим обичним опхођењем са њом, Ста |
у, па се растану; и он се враћа срећан, задовољан, опијен слашћу љубави, не бринући се ни за њу |
и водити у друго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку. </p> <p>— |
што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} Надао се каквој неприлици, а ово му је ве |
— повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. </p> <p>— Срећно да Бог |
а у раку...{S} Свршено је!{S} Правда је задовољена, закон је извршен! </p> <p>Кад оде сав свет |
омичну паћеницу.{S} У оку му сија израз задовољене освете, али не прозбори ни речи... </p> <p>К |
зи стотину других страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих |
о видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је после само једно: д |
ао да је тешко надавати свима и свакога задовољити: од толиких похара још није ни половини дао |
надом, да ће све то некако изравнати и задовољити другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако ј |
лазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не смедох |
се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви? </p> <p>— Како неће бити задовољни на он |
задовољни сви? </p> <p>— Како неће бити задовољни на оноликим парама!{S} Сви се хвале, не може |
p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задовољно. </p> <p>У том се врати Марушка, водећи за со |
ца дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, после безузрочна страха, седе на постељу. </ |
аком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав п |
ј, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра како пурењак руди и п |
о јутрос, зацело нећемо« — помисли он и задовољно се осмехну.... </p> <p>Тако дође до изворца, |
емљу преврнуо. </p> <p>Вују севнуше очи задовољно. </p> <p>— Што ће ти сад паре? </p> <p>— Без |
икога зликовачкога друштва... и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт министру...{S} Затим |
непрестано звераху око себе.{S} Оваква задовољства није он у свом веку доживео.{S} Она, која г |
а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи |
еном упаљене лојанице, и осећаше велико задовољство што не обори очи пред оним строгим, испитљи |
злило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек.{S} Ну девојке су |
биров... </p> <p>Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на свако |
хватио му душу и срце, и он осећа чудно задовољство у овом новом и примамљивом стању...{S} Није |
сплинулој житкости.{S} Тихо се провлачи задоцнели становник, придржавајући се рукама за мокре з |
у боју...{S} По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћиште... </p> <p>Деца |
а... </p> <p>Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стање пред сном, тек њо |
е са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... </p> <p>Наједаред трже се из сна; разбуди га |
маћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом. </p> |
урица и оде журно из куће. </p> <p>Вујо задржа Радована. </p> <p>— Чујеш, мени се ово не свиди. |
ован излажаху из свога ноћишта, Вујо их задржа. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању заједно, |
м.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} |
ом селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, |
хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да о |
е, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући устојане ноге и крила, |
... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као у |
еста дуката.{S} Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца |
ечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази далеко! </p> <p>— Шта ли |
познато име Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који |
се уплаши.{S} Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав...{S} Једва се сети револвера...{S} Истрже |
пуњена неизмерном слашћу и блаженством, задрхта им цело тело, и они сами не опазише како се нађ |
p>Ова је реч ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с тр |
Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, здравља ми!... </p |
е.{S} На првом кораку у нови живот, она задрхта... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
вори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. </p> <p>— Море, то се зна... какво издавање!{S |
а!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. </p> <p>— Откуд теби, момче, ове |
енадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека м |
али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од о |
ека га нек спава... он има још да живи, задуго... </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пита га Добросав |
ошта!...{S} И ја одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим...{S} Шта је то робија, ништа |
рата и лупнем јако...{S} Не би одговора задуго.{S} Лупнем опет...{S} Отворише се изнутра собна |
ена. </p> <p>— Ништа, среће ми, само је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само реч |
уништио...{S} Није могао да се прибере задуго... </p> <p>Али, пролежавши подуже време, поче се |
таде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дуван |
ногама на хладну плочу степенице...{S} Задухну је планинска ноћна студен, и она се стресе од з |
а, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико |
дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе |
јући ни има ли места томе смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први |
>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица. </p> <p>— Шт |
се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву.{S} Трчао је |
само ти хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема прозора. </p> <p>Капетан је |
и, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, умерише корак.{S} У оној немој, мрачној |
а невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. </p> |
месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p |
рело и топло сунце!...{S} Хајдук вас се зажелео!... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
ишта му не треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... и |
Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушака на њега, чини м |
умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је |
има зуји, зачује се понеки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, с |
Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, као на команду.{S} |
а на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине.{S} То знам добро, запазио сам |
ма, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши г |
ом унатраг, забаци је и истога тренутка заигра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура |
а љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измаглица.{S} Докопа пушку и, као х |
дном појми све.{S} Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а |
но и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада срца, испуњена неизмерном слашћу и бл |
и се може дале смејати ни повратити.{S} Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не |
— рече Станка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљенога стезања. </p> <p>— Е, то не може |
кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па позва ковача да опет, истим начином, и |
Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова откивањем, па стаде гледати како му ковач |
ше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова у највећем степену.{S} Кад није могла виде |
.{S} Једва се поврати.{S} Испи чашу, па заиска одмах другу. </p> <p>Жандарми, онако исто озбиљн |
ли ја то не разумем.{S} Маркова је кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; |
је пажљиво разгледа. </p> <p>— Јеси ли заиста ти Станка? </p> <p>— Јесам, господине. </p> <p>— |
ме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако д |
могао зарадити, требало је претходно да зајази стотину других страна; требало је да задовољи и |
олом, зашто не бих! </p> <p>Испише чашу заједничку и пољубише се. </p> <p>— Ех, побро, кад би м |
мо добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљ |
се забави тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, као да и њ |
другим општинским пословима, а остали, заједно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и полегаше на |
и је овако да проживимо који месец дана заједно, па после не марим, нек погинем. </p> <p>— И св |
заједно. </p> <p>— На посао ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поузда |
. </p> <p>— Не ваља тако.{S} Боље идите заједно. </p> <p>— На посао ћемо свакад заједно, а овак |
ехане путом, можете га стићи, па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... — одговори Вујо. </p |
ола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак. </p> <p |
е нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким друг |
тако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула за Ђурицу? </p> <p>— Шта? — одгов |
узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. </p> <p>— Одистине, зар би ти живела са мном? |
знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећ |
младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове су улоге одређене условно |
. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, него се завлачите сваки у с |
и?« — помисли она.{S} Пре две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак |
малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. </p> <p>— Миљо, |
сад срећно пролетаху поред ње, једна се закачи и убоде је.{S} Она сама опажаше да није са њом с |
н.{S} Приђе прозору с истока, обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је ра |
е. </p> <p>— Шта је сад? — рече Ђурица, заклањајући се и одговарајући на знак.{S} Звиждање се п |
ворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака.{S} И шума, и поље |
одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклањаше половину прозора, па извади цео рам са хартиј |
ла овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасије |
!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри на |
свет... </p> <p>— А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? < |
/p> <p>Кад помену капетан осуду, Ђурици заклецаше колена, обузе га зима свега, и као да му нешт |
ари клин. </p> <p>— Море чувај се да не заклиноше. </p> <p>— Стари смо познаници.{S} Ха-ха-ха! |
оустајаше и погледаше уплашено из свога заклона.{S} Шуштање долажаше озго, са врха стране и са |
ваш по два округа до каквога поузданога заклона, а она не може свуда с тобом.{S} И после тога, |
ст! </p> <p>Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на |
елених ливада, да се наслушам, макар из заклона, оних наших песама, да се напијем хладне воде с |
жи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, по |
и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидевши од љутине и узбуђења, |
а црвенкастосива тама пред очи, која му заклони собом све предмете и сва лица...{S} Он не виђаш |
их ватрених паоца, од којих се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и прш |
е хладовите горе, која га је наткрила и заклонила својим моћним зеленим покривалом...{S} Гле, ш |
ко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и оштро погледа Срет |
купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на једној већој завој |
а стаде да разгледа по забрану, тражећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо. |
ање, знак њихових јатака.{S} Обојица се заклонише за дрва, спремише пушке и одговорише на знак. |
е, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно |
нога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.{S} Да је гром удар |
врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за |
ца — помисли он за мајку — или је и она заклопила уморне старачке очи?«...{S} Као одговор на ње |
.{S} Капци, на једином прозорчићу, беху заклопљени, и само неколико сјајних зракова продираху к |
ратима, кроз која је ушла Станка, те их закључа и узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам |
и вас, каже, да преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо врата споља! — рече му он тихим гласом. < |
астов... </p> <p>»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изишла...{S} То |
уству капетанову покуша да види јесу ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе за ручицу и поди |
а! — рече му он тихим гласом. </p> <p>— Закључао сам, ево кључа. </p> <p>Капетан изиђе у ходник |
е, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше... </p> <p>Тада га познаде цело село, те се о |
овалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организованом дру |
рха стране и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи или стока </p> <p>— Да се б |
опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га |
ко је слатко дисати!...{S} А шта је ово заковано?...{S} Руке и ноге приковане за под, за шта ли |
S} Свршено је!{S} Правда је задовољена, закон је извршен! </p> <p>Кад оде сав свет и кад се на |
ирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не зна закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим овако до |
...{S} И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!...{S} Па т |
ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника. |
је досад био потребан јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто |
тишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је |
је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, по законима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са |
помаже му, чува га — и он је крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где се налази разбојни |
А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од њего |
да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена.{S} За ово му није требала постепена |
ни праву разлику између строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која управља т |
есети пут... </p> <p>»Смем га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили. |
бледа, па пожутела, хладна...{S} После закопају у земљу и готово!...{S} Ништа, као да није ни |
овац, капетан нареди да га одмах носе и закопају. </p> <p>Увече је, украј срескога пута, израст |
ви — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! </p> < |
ију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не |
отивном, где је соба, олепљена земљом и закречена.{S} У оној магластој тамнини кућа им изгледаш |
од друштва и огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погину |
{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно за друго, не мислећи ништа и не знају |
а рамена Ђорђеву жену.{S} Она скочи, па закука: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не |
пи, као иглом убоден, клече на колена и закука из свега гласа: </p> <p>— Јаој, кукавац, ђе поги |
</p> <p>Утом деда завришташе, а у кући закука жена. </p> <p>»Шта то њима раде?...{S} Откуд там |
го село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а |
ди, не изненади се, само јој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан и присебан.{S} Кад м |
пет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми |
е да ручају. </p> <p>При крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод куће под амбаром. |
<head>XXV</head> <p>Другога дана, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац |
густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и тре |
е надражише курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал.{S} У исти мах севну секир |
ватише се печена јагњета, па га стадоше заливати старом румеником... </p> <p>Ђурица једнако маш |
вица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, напротив, стреља очима и по десет |
рисећајући се. </p> <p>Станка ућута као заливена. </p> <p>— Знаш шта, господине, после ћемо гов |
оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливени, само им се ноге померају, одскачу од земље и |
ца је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му никако не силази она тежина са грла... |
једи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S} Моја М |
д, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати. </p> </div> <div type="chapter" |
ко твојски, знаш? </p> <p>— Могу, вала, залудан сам — одговори Радован и оде за Ђурицом. </p> < |
</p> <p>— Од муке, мој старче, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гл |
ти од мене криво... </p> <p>— Остави се залуднице, вјере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај |
снахâ да дворе и послужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...{S} Кад би |
летима.{S} Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му |
ли и спутавали у бескрајну мрежу својих замака.{S} Он је осећао да је тешко надавати свима и св |
адоше близу манастирских врата. </p> <p>Замало стиже и Пантовац са Симеоном. </p> <p>Врата на у |
затим викну: — Седи!{S} Седи доле! — и замахну ножем. </p> <p>У кући се разлеже страховито ври |
</p> <p>— Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем. </p> <p>— Хоћу, брате, хоћу, молим те... |
угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у |
утине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим костим |
то му је!...« </p> <p>Пред подне Станка замаче за шљивар испод куће па отуд оде право у забран. |
ретреса велика философија. </p> <p>— Не замерите скромним и мирним грађанима — продужи апотекар |
испираху лужено рубље, па се ту обично заметне шала и прича, која се продужи до позна доба.{S} |
сељак, кога он познаваше по изгледу, са заметнутом косом на рамену, иђаше средином пута, гледај |
ући се и вукући се опет по растопљеној, замешеној и расплинулој житкости.{S} Тихо се провлачи з |
} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе замијени, </p> <p>— Онда треба и њега да се чувам? </p> |
ујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. |
падају варошке...« </p> <p>— Опет си се замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, те |
. </p> <p>Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад врана |
не погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!. |
престано, радећи своје сељачке послове, замишљао себе као хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљ |
и лепи снови младости.« Како је он лепо замишљао своју будућност!...{S} Али на што се сад сећат |
једанпут. </p> <p>Ђурица иђаше невесео, замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради.{S |
и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај видокруга, откуда се п |
у, Бога ми! — одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари десети пут.. |
што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, по неки пут се намршти, па опет мисли и мисл |
еобично изгледа.{S} Нека суморна сета и замишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, ка |
одговори Станка и оде пољем, ступајући замишљено и узбуђено... </p> <p>...{S} Најпре они необи |
} Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд про |
Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. </p> <p>— Како? </p> <p>— Хе... како?{S} Да те |
здрави, па ћемо полако размрсити њихове замке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвог |
нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако |
да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова |
да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у |
села о крстоношама.{S} Тада се управо и замомчио.{S} Мајка му срезала дуге кошуље од убељена ко |
арији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може на његову коњу... </p> <p>— Па доб |
е до тебе. </p> <p>Свештениково се лице замрачи. </p> <p>— Ако си одвојен, сам си се одвојио; а |
.{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, мора да |
ајући у слабу кровињарицу, одбија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко |
ама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, |
хташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жива ми деца!...{ |
умели испословати, продужавао је стари занат.{S} У крађи и нападима био је плаховит као олуја. |
да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, истина опасан, али носи собом неку врст |
мишицама позавидели би многи атлети од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде на једном месту, већ |
и разврату.{S} Бесна необуздана пијанка занела је цело друштво, које је добило вољу да се прове |
. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« |
очекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна мис |
и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </p> |
и пребледе.{S} Деца престадоше играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само |
н, узевши пушку на руку. </p> <p>Сељани занемеше, кмет најпре скочи љутито, али се одмах трже, |
говорено таквим гласом, од кога хајдуци занемеше, згледаше се, па не рекавши ни речи, изиђоше и |
ровесели до највеће мере, да се засити, занесе... </p> <p>Сад је већ постала провидна Новичина |
дне постеље и наместише га да легне.{S} Занесе се и заспа одмах... </p> <p>...{S} Шта је ово?.. |
и сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно за друго, не мислећи ни |
ше једно уз друго приљубљени, загрљени, занесени...{S} Младост ступа у своја права, не разбирај |
њење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога |
нима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом. </p> <p>Кад му се растури прва д |
је казала о провођењу, доиста весели и занима. </p> <p>Ђурица се изненади; лако црвенило преле |
сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тр |
{S} Али се он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова новина и ове, како ње |
слом, нити му је ко знао одредити право занимање.{S} Сваки дан је проводио у граду; ту је седео |
мо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких под |
недовршене мисли, које јој беху једино занимање у овој тешкој и необичној самоћи. </p> <p>Одав |
слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим. |
то извршио.{S} Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога те |
заносу.{S} Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и уре |
} У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... </p> <p>Руке су му |
је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у којој се он налазио. »Ш |
и секу зелену сочну траву.{S} Пријатан, заносан мирис отаве шири се уоколо, те не могу сите да |
ха.... запара, смрад... па све то дави, заноси, опија... </p> <p>»Ала ли се проведосмо! ...{S} |
слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезов |
које некада ни погледати није смео.{S} Заносна ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и |
е право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра... </p> <p> |
илике, које је очекиваху, изгледаху јој заносне, пуне интереса...{S} Лакомислена и бурна младос |
своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и |
еном отвору указа се он — предмет њених заносних мисли...{S} Сунце падаше косо на лишће пред њи |
се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она предаде сва, без протеста, |
снажно привлачи.{S} Предала се сва оној заносној жудњи младости, па заборави на све друге обзир |
о, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном прижељкивању, па се растану; и он се |
од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на го |
и она се нађе у неком слатком младачком заносу.{S} Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му |
тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... </p> <p>— Та |
докруг.{S} Оштар хладан планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривен |
на изненаднога нападача или бегунца.{S} Заобиђоше узорану њивицу, и кад се испеше на брег углед |
ви у пуцање и вику. </p> <p>— Около!{S} Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје: једни трч |
влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрнула својим непробојним покривалом куће и улице, п |
ечица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону долину, којо |
па. </p> <p>Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало од оних |
зе са студенца. </p> <p>Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста.{S} Напунивши |
ава по који кров од стаје, по неки стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, на к |
био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаше и за један тренут до |
дан више од половине.{S} То знам добро, запазио сам толико пута...« Читав свет наде јурну му у |
боље? — рече он гласно. </p> <p>Станка запали свећу, па седе на под, по коме беху прострте нек |
ршили двадесету. </p> <p>Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни пла |
.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце не би се с |
којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, заноси, опија... </p> |
брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!... </p> <p> |
екиваше шта ће да буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомиш |
S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запевајући и узвикујући високим гласом, час гудећи басо |
амешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаш |
упадоше наоружани људи.{S} Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} |
оследњи пут прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је тр |
ерити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одговор охладнела с |
аво дрхтање, необичан сјај очију, суве, запечене усне, нервозно трзање главе побуди у њему сумњ |
е мала крвава рана, улепљена усиреном и запеченом крвљу. </p> <p>— Што ти је човек, брате — реч |
</p> <p>— Послом... — одговори Ђурица, запињући. — Сутра ћу овде преданити, па гледај да се па |
Докопа пушку и, као холуј, испаде пред запис. </p> <p>— Шта то радите! — викну он, узевши пушк |
ју врши кмет.{S} Онај сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест |
опа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати |
не сањарије...{S} Крстоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис |
д заседе у совре, које су подигнуте око записа.{S} Свако племе имало је своју совру — четири ди |
а, к судници. </p> <p>Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у совре, које су под |
ора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо.{ |
је израстао пред судницом. </p> <p>Под записом, великим брестом што се разгранао пред судницом |
ствари; сврши се спомен под општинским записом, па се кретоше крстоноше.{S} Кад попа очита пос |
онај луди Јово?{S} Кажи ми слободно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва. </ |
онај повереник. </p> <p>— Нађе ли га? — запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да може. </p> <p>— Д |
сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у в |
ику! </p> <p>— Марија, где је мотика? — запита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донет |
<p>— Шта ли раде моји, да ли си чула? — запита Станка, избегавајући да их назове по имену. </p> |
прозор. </p> <p>— А има ли што пара? — запита Симо. </p> <p>— Има нешто... биће, биће! — одгов |
сна. </p> <p>— Шта, зар нећемо сутра? — запита чудећи се. </p> <p>— Сутра, ја како.{S} Али неће |
p> <p>— Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега досад пет дуката. </p> < |
у. </p> <p>— Има ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета. </p> <p>— Из среза, велиш?{S} Тсс. |
/p> <p>— Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо |
зачуђено. </p> <p>— Зар си још овде? — запита она, погледавши га право у очи. </p> <p>— Откуд |
а синовца, младића. </p> <p>— Шта је? — запита Ђурица устајући. </p> <p>— Брже, побро, душу ли |
овде? </p> <p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> |
е кмет. </p> <p>— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица. </p> <p>— Тако је, брате; то је људски, |
а леђима. </p> <p>— Чији си ти, море? — запита га старац. </p> <p>— Зар ме не познајеш, газда Ј |
Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку. </p> <p>— - Ено, одмах на ономе |
ад, или после, пошто му предам новце? — запита Ђурица, држећи иглу над пламеном. </p> <p>— Шта |
м нађе самога Сима. </p> <p>— Има ли? — запита га лагано. </p> <p>— Милутин иде сутра у Жабаре |
дочека у соби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очеку |
> <p>— Откуд теби, момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске с |
и крушци. </p> <p>— Јово, јеси ли ти? — запита он полугласно, кад се они из кукуруза приближише |
огу по опекама... </p> <p>— Ко си ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата. </p> <p>— Отва |
? </p> <p>— А јатаке ћеш ти намирити? — запита Ђурица. </p> <p>— Све до једнога. </p> <p>— Дост |
е ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. </p> <p>— Богме јесте; излудих од муке |
и је... </p> <p>— Јели тај из вароши? — запита она брзо. </p> <p>Капетан је погледа. »Шта да јо |
г. </p> <p>— Па кад му то истиче рок? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је био последњи дан. < |
p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. </p> <p |
{S} Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. </p> <p>Ђурица устаде нагло. </p> <p>— |
и је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, смејући се и сама. </p> <p>— Ђурица, сла |
и Вујовој. </p> <p>— Ко је то прошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади малопрешњу срџбу |
било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. < |
о начинили, кад није још никога убио? — запита она радознало. </p> <p>— Па... побегô од власти, |
а се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? — запита зачуђен Ђурица. </p> <p>— Хоћу, велим, да могу с |
у. </p> <p>— Хоће ли сви право овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајући да му н |
нима. </p> <p>— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и притворновеселим гласо |
те стићи. </p> <p>— Како?{S} Кога то? — запита Ђурица живо. </p> <p>— Сад видех оца Симеона где |
скочи уплашено. </p> <p>— Шта је то? — запита она полугласно, осврћући се око себе. </p> <p>— |
ли главу на поље. </p> <p>— Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше п |
по земљаном поду. </p> <p>— Ко је то? — запита груб женски глас изнутра. </p> <p>— Отварај, мор |
идим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} |
икну ћато. </p> <p>— Велиш то истину? — запита и кмет. </p> <p>— Тхе, помало...{S} Јутрос малко |
и често бивала у цркви и на причешћу? — запита је он мекшим радозналим гласом. </p> <p>— Како д |
о. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да |
м.{S} Јанко познаде шта он мисли, па га запита: </p> <p>— Што ће ти толике паре? </p> <p>— Треб |
и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па запита једнога на ухо: </p> <p>— Чује ли се што? </p> < |
ослужити овим одговором, па се уздржа и запита: </p> <p>— Баш увек тако раде? </p> <p>— Па... г |
>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запита озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да није к |
вца на уреченом месту, па с нестрпљењем запита: </p> <p>— Шта би? </p> <p>— Ништа.{S} Оно ти је |
опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: </p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће он доћи, |
и одмах се покаја што овако лакомислено запита. — Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је мо |
тање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви философију |
ње: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} Беше јој |
рузу. </p> <p>— Шта си му то говорио? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих. </p> <p>— |
вом открићу.{S} Постаде јој досадно ово запиткивање капетаново, које се никако није слагало са |
еч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Б |
ре није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гледати, |
сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће. </p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А знаш |
ао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.{S} Само треба срце да ти је одважно, па не |
рани туђим знојем; ну он бар неће онако заповедати.{S} Он је радостан кад му се пружи сто банкн |
му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички и грубо </p> <p>— Излази! </p> <p>»Боље шт |
ати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући даље заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом |
ка, који је то извршио.{S} Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога |
родужи, не осврћући се на његово очајно запомагање.{S} Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђ |
ада га одазваше некуд, а после никад не започињаху говор о томе.{S} Станка је мрзела на ово сво |
лупну о сто.{S} Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима. </p> <p>— Дај нам Дарв |
и стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни запурењачио...{S} Кад стигне твоја њива, стићи ће и мој |
а видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вал |
е трже, као из дуга сна. </p> <p>— Шта, зар нећемо сутра? — запита чудећи се. </p> <p>— Сутра, |
ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — викну ћато. </p> <p>— Велиш то истину? |
ј се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми |
нуше. </p> <p>— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе г |
да живимо заједно.. </p> <p>— Одистине, зар би ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само |
све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга... </p> <p>— А, то не може, то ни |
зар је он... </p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није ње |
/p> <p>— Какав пост? </p> <p>— Божићњи, зар не знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и остали све |
напротив... </p> <p>— Што ћу те лагати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он |
..{S} И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати какву сјајну сре |
ој Станка у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле |
ној руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа |
вића, кâ што ти причаш... </p> <p>— Ко, зар Јевђовић?...{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само д |
е ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, бр |
или би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мо |
анџија, знаш га ваљад’? </p> <p>— Како, зар је он... </p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад б |
.. да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, д |
е како ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би с |
ри Пантовац, смешећи се. </p> <p>— Што, зар... </p> <p>— Зато, што би онда и потајници, и власт |
ам, због чега упропашћујем толики свет, зар због себе? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми је ва |
узвикнуо би: </p> <p>— Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?...{S} Их, д |
бље укоренила у њему. </p> <p>— Како... зар то може да буде?... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, |
људи, но све њему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, по |
сам је чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У поч |
моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!{S} Све је пропало, и мла |
/p> <p>— Остави се залуднице, вјере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о |
пропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а |
лако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша се љубав једном свр |
није ништа... само сам га ровашио...{S} Зар је то разбојништво?... </p> <p>— Е то јесте — рече |
ок сам ја жива, нећеш узети другу...{S} Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме оту |
е сав народ... пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку |
ом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једем... </p> <p>— Море није |
— Мишљах да ћеш одовуд, од станице.{S} Зар те не прати Симо? </p> <p>Ђурица му исприча малопре |
ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!{S} С |
а чега толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме мало поте |
>— Једанпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, свакога ча |
илиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу |
p>— Остави то! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он |
му присебан, неки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да |
знам ни ја... био сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} |
је те ноћи ишао с Ђурицом.... </p> <p>— Зар Новица?... — рече она и трже се као опечена.{S} Сад |
ији за народ, мој или ваш?... </p> <p>— Зар се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник |
брану, знаш онај више реке... </p> <p>— Зар ти знаш куд ће ме послати? </p> <p>— Знам, ићи ћете |
... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — пита капетан, мрштећи се. </p> <p>— |
но чека да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си |
а, тргнувши руку испод млаза. </p> <p>— Зар ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио |
ри очи и погледа га зачуђена. </p> <p>— Зар баш тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пр |
онај пакосник неће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо?...{S} Шта он ради? </p> <p>— Састајала сам се |
аши и наљути, кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упро |
раво, па иди куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да |
е да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши? </p> <p>— Јесте, него да није куд от |
едај да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није сигурније да останем у шуми.{S} Могао бих за д |
је мило? — рече он чудећи се. </p> <p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? < |
’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p>— Ја што сте?...{S} Варошке |
у се, бели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са мном.... </p> <p>— Не знам, али к |
о Каменара, после ћу ја кући. </p> <p>— Зар ти нећеш са мном? </p> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му |
е смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? </p> <p>— Мораћеш; нема ко дру |
у је топлим, нежним погледом. </p> <p>— Зар ти остави хајдуковање, па сад вребаш девојке? — реч |
вот потребнији но њему самом. </p> <p>— Зар баш толико? </p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачић |
строгим, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће оваки гости! — одговори му Пантова |
олазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу |
и стаде на месту као укопан. </p> <p>— Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопа |
једемо, па да идемо на посао. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача? </p> <p>— |
казао одмах, чим се освестио. </p> <p>— Зар није Ђорђе погинуо? </p> <p>— Није, али је опасно р |
е трже и погледа га зачуђено. </p> <p>— Зар си још овде? — запита она, погледавши га право у оч |
било сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки н |
S} Он је већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. </p> <p |
ш неке послове, а ти седи ту. </p> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му не одговори ништа, но изи |
ти, море? — запита га старац. </p> <p>— Зар ме не познајеш, газда Јанко?{S} Догонио сам ти оном |
шти, па приђе попу и шану му: </p> <p>— Зар из ’наке куће?!... </p> <p>— Знам — одговори му поп |
је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. </p> <p> |
сва миришеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ваше девојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њих |
једном сврши, оде, нестаде је...{S} Ама зар сам зато ја трпела толику срамоту, понижене, мучила |
на струк — одговори овај. </p> <p>— Па зар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица. </p> < |
трлему, и мал’ није умро. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? </p> <p>— Пок |
је прикована на судници. </p> <p>— Шта зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже |
има нечега стиднога. </p> <p>— Удовица зар?...{S} Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, |
p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и опет под |
Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— Имам хитна по |
аловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они не имађаху ништа ни |
и свега тога, кад је све прошло...{S} И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сир |
, зготовљене од добрих јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та |
о досећати, али га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!. |
тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, из којих се више |
мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живим |
а ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли доста теби четвртина? </p> <p>— А ја |
{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајта |
е више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад ти знаш како ћеш... </p> <p>— Не |
ити и проживети мирно.{S} А да би могао зарадити, требало је претходно да зајази стотину других |
ише.{S} Требало је, дакле, наотимати — »зарадити«, како он мишљаше — што више, па се после негд |
обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико |
рица је лети, кад је хтео радити, добро зарађивао.{S} Радио је све сеоске радове по скупој надн |
вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба да зарађујем. </p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да ме |
се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не зарађујемо...{S} Сутра иде Милутин механџија у Жабаре д |
ковића кућа, знам...{S} Чекаћу те после заранака.{S} А тамо... пази!... отварај очи! </p> <p>Ђу |
вих леђа... </p> <p>Одмах сутрадан, око заранка, исто друштво опколи кућу Николе Чолића, богата |
да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. </p> <p>...{S} Три часа већ путују необични св |
иновца, узеше му осам стотина банака и, зарезавши му нос, припретише: </p> <p>— Ако чујемо да о |
} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти |
ете; заборавили су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати |
ће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p> |
ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то вео |
лаве. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p |
оба ноћи стиже Новица. </p> <p>Пошто се засад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њ |
.{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ |
не, сваки твој корак по селу, али им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће л |
аве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше |
коју је Ђурица собом донео.{S} Пантовац засветле очима и маши се чутуре. </p> <p>— Ох, сејо рођ |
/p> <p>Жандарми певају одавно, сваки је засветлео очима, а он не осећа још ништа, као да није н |
тна топлина леже на груди.{S} Очи му се засветлеше неком необичном радошћу, и он гледаше, не ди |
ругога, брда и планина.{S} Пред њима се засветли и зашарени она живописна котлина, у којој су б |
жњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало |
не, увек у једно исто време, одвајају у засебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} И |
народа.{S} Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити.{S} Крст |
ом кућом не беше никога.{S} Уђоше сви у заседање, где писар састави протокол о свршеном претрес |
и одборници.{S} Писар и кмет остадоше у заседању да се, поверљиво, разговоре о другим општински |
изређа под записом сва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око записа.{S} Свако |
славу, па да почну играти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.{S} Наро |
па... само да је видим, макар из какве заседе, прикривен...« И он седе ту у један шибљак, прем |
S} То се Никола враћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу познај |
и ступи у поље. </p> <p>Ђурица скочи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред што брже |
они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, |
бетина.{S} Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко и |
S} Неко љуто, горко осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, кор |
а лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и радости. </p> <p>— Ама је л |
о стање пред сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепер |
ње.{S} Али само неколико часака, и озго засија радосно и светло небо... </p> </div> <div type=" |
p>— Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало пр |
зи да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми да су искочили из ла |
речи... </p> <p>Опет загрокташе пушке, засипајући сву собу пакленом ватром...{S} Ђурица је опа |
, који скида с кровова снежну прашину и засипље њоме другу страну улице.{S} Пажљиво и опрезно к |
, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело...{S} Хладна, мокра |
да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе... </p> <p>Сад је већ постала провидна Н |
гласом. </p> <p>Свештеник се изненади; засја му у оку необична родитељска радост, али он, не и |
ше обојица у собу, она се трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, намр |
де да идемо — одговори она, а у оку јој засја необична радост. »То је оно!{S} Почиње се« — поми |
ла? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. </p> <p>— Шта? — рече она |
а му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило. |
огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати цела околина. </p> <p>На путу што води к срцу Ш |
целоме телу.{S} Очи му у оној помрчини засјаше необичним сјајем и он, готово несвесно, под ути |
муке и патње преживеле у туђини, очи им засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели беск |
сан?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, девојке то протум |
служио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим...{S} А Ста |
већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> <p>А горе у страни, испод једнога сена |
ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још |
там, то није наш обичај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију...{S} Пасош ти можем |
еби, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни с |
и наместише га да легне.{S} Занесе се и заспа одмах... </p> <p>...{S} Шта је ово?...{S} Гле, мр |
инити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. </p> <p>Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код |
кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само светњаци пред ч |
код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао. </p> <p>После пола часа Мато устаде и зовну га |
се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} Новици остаде још толико свести, те угаси св |
савладан пићем, наслонио главу на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има |
им да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. </p> <p>— Чекао си ме, је ли? </p> <p>— Нисам т |
ило да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад |
<p>Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. </p> <p>Пред зору, кад стадоше звезде једна по |
ца, па леже на њену постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслони с |
ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци |
ман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си тако поранио, соколе? — ослов |
ао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и обори главу. </p> <p>— Шта си стао т |
з груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и |
е сама и од онога вечерњега сутона..{S} Застаде и ослушну...{S} Неко му се приближује.{S} А, је |
учеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p> < |
вац и погледа га лукаво. </p> <p>Ђурица застаде и погледа га право у очи. </p> <p>— Где си био |
ху према заходу сунчеву. </p> <p>Ђурица застаде; једним брзим погледом разгледа положај и, не м |
неко јако унутрашње осећање.{S} Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који н |
бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну: </p> <p>— Ене де, проваљен зид!... < |
нека електрина кроз главу, кроз тело, и застаде у срцу...{S} Окрете главу навише и погледа Митр |
Ђурицу? </p> <p>— Шта? — одговори она и застаде. </p> <p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да |
ном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, напреже се да про |
Ђурица, слава га убила! </p> <p>Станки застаде осмех у половини, као да је ко укочи усред смех |
чила ту страшну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у |
шле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим по |
ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му н |
а одважно издржати овај први поглед, па застадоше, не мичући се и не пружајући руке један друго |
ло и необично... јури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S |
и да их стигне.{S} Али над провалијама застају сви и, у оном узбуђењу, не могући трчати даље, |
а у бес крајне сањарије...{S} Крстоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, |
ео, радоснији но икад, пође даље реком, застајући понегде да разгледа шта се ради по њивама.{S} |
њима како веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; погледа свуд око себе, па, видевши д |
нога срца или пиштање уха.{S} Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом паж |
и сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у |
ше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. </ |
м. </p> <p>»Баш сам луд!« — помисли он, застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра и |
Нема их нигде, славе ми! — рече малишан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим |
, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би да |
S} На средини стоји округао велики сто, застрвен чистим, белим платном (с пандурске постеље), а |
стотину корака, наиђоше у један склоп, застрвен павитином.{S} Ђурица разгледа место и учини му |
миндерлуком, а на средини стоји округао застрвен сто, препуњен јестивом и пићем. </p> <p>— Сјед |
етку, кад се сви изопијаше, полегаше по застртом поду.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио на |
крв: напротив, он се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао. </p> <p>— Симо, ти с |
су, дијете, старост... — одговори она, затварајући за њима врата. </p> <p>Кад се изређаше она |
што... биће, биће! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре св |
у му сад руке слободне.{S} Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше н |
о је оно!...{S} Првога дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па мак |
н да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирска врата, онда им је сав труд узалудан |
</p> <p>Врата на уласку у двориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди у |
Митар је полагано преврте, погледа јој затворене очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша |
ке у његову срескоме месту.{S} У његову затвореничком животу и мање забаве биле би му добро дош |
обра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разго |
људи.{S} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> <p>— |
с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране куће на прозор, а ј |
ји одраслији укућанин са њим, да и њега затвори.{S} Једном пандуру рече да одмах одвоји три дру |
е сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што пара? — запита С |
чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, |
сви к општинској судници.{S} Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђури |
номад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p> <p>— Не |
све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам глед |
брзим касом... </p> <p>А старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише |
гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кладу.{S} Пипајући зид |
уо.{S} Ено га у дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће му наместио стражу. </p> <p>»Као д |
ни недељу дана, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна... </p> <p>— Каква власт!{S} Перо |
ести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурск |
појуре ти у груди хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, |
>Учини јој се да он проговори, пошто се затворише врата, али се она више не обрте назад...{S} П |
> <p>Први пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле правници.{S} Кад шкр |
е без ногу, клону... глава се затури... затеже се конопац о коцу... </p> <p>Митар дотрча до коц |
н се осећа као ловац, који се кренуо да затекне курјака на легалу...{S} Разне пријатне слике из |
пред десетином сељана, који се случајно затекоше у механи.{S} Секоше, мучише и тукоше механџију |
говца у Поморављу.{S} На томе разговору затече их зора. </p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
S} Више саставака опазише најпре једну, затим више белих сеоских кошуља, угледаше и понеку пушк |
ј!... — чује он загушен глас, јецање... затим се склапају сухе, хладне руке око његова врата, и |
да ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднич |
седа за сто, пише рапорт министру...{S} Затим јавна похвала у званичним новинама... орден... кл |
чај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па запита једнога на ухо: </p |
рипну, и Ђурица осети да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да шушка око прозора, који је нам |
ице, кресну палидрвце и упали свећу.{S} Затим извади једну иглу и наднесе је над пламен. </p> < |
Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: </p> <p>— Помагај! </p> <p>Ђуриц |
p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p> <p>Ђурица иђаш |
врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у |
оваки гости! — одговори му Пантовац, па затим викну: — Седи!{S} Седи доле! — и замахну ножем. < |
имао са њом какву нарочиту намеру.{S} И затим му падоше у очи широка Николина леђа, у сукнену ј |
е на ноге.{S} Перје кукурузно зашушта и затим се чу тихо звиждање, које највише подсећаше на пи |
ништа, врати се кући зловољна.{S} Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повамп |
ми зачу се такво исто звиждање.{S} Мало затим указа се Новица између проређених грмових дебала. |
и завијајући га у зелену шашу.{S} Мало затим зашушта кукурузовина пред њима и из ње искочише Ђ |
атими се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњих годин |
/p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде |
а, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. </p> <p>— Брже паре дај, немамо |
ђи адвоката...{S} Лези, бре! — подвикну затим Сретену, који се очас пружи по откосу.{S} У руци |
е и дозна што о свом положају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбој |
донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожаревачком округу, где му д |
не помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник. </p> <p>Наступио је последњи трену |
и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се разли велика |
p> <p>— Ено их!{S} Пуцај! </p> <p>Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.{S} |
х у мараму и метну у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше сви к општинској судници.{S} Баба Мара зат |
p>— Ево ме, Перо, сад ћу. </p> <p>Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S |
позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те раздели свој тројици.{S} Ђурици да |
и без успеха, а после ње настаде обично затишје, у коме и власт и хајдуци мироваху..{S} Власт ј |
ало пијемо... </p> <p>Њему се не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човек |
<p>»Видиш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ ч |
мо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао |
како не силази она тежина са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију наизменце, гута |
лом и слатком страном живота његова.{S} Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шт |
тару, међу правим и једрим церићима.{S} Зато се и попов поглед заустави на њему. </p> <p>— А гл |
</p> <p>— Знам ја то, нано, одавно.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него |
гору толики његови вршњаци из села?{S} Зато, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но |
је дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки његов корак... </p> <p>— Добро |
ећи се. </p> <p>— Што, зар... </p> <p>— Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд |
им без њега. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што ми је он поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, дан |
еби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све |
равило, по коме се сви управљају.{S} Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.{S} И |
и ледена облога око њега... </p> <p>Али зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу... |
врши, оде, нестаде је...{S} Ама зар сам зато ја трпела толику срамоту, понижене, мучила се као |
ише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако вече, част |
ла ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу...{S} Него, ти мени |
део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отворенозеленкастим сјајем шибље и лишће око |
нилом прснути огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати цела околина. </p> <p>На путу што |
мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, напреже се да прогута или да избаци то |
о лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе... »Пази!« — неко викну пред вратима...{S} Грун |
снажном песницом по њима...{S} Врата се затресоше, а ходник потмуло одјекну...{S} Не чу се ника |
после?...{S} Ко ће то знати...{S} Само затрпају земљом, — па као да ниси ни био...« </p> <p>»А |
</p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко очајнички. — О |
се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пл |
ше може. </p> <p>У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући н |
S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по п |
та је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке |
не пред њу; поздрави је нежним осмехом, затури главу весело и прође... </p> <p>Једнога дана сиђ |
дном остаде без ногу, клону... глава се затури... затеже се конопац о коцу... </p> <p>Митар дот |
с траве, дохвати обрамицу с рубинама и затури је на раме.{S} Ђурица се зачуди: </p> <p>— Шта ј |
а овога необичнога сабора...{S} А он се затурио у колима, накренуо се у страну и наслонио леђа |
ашена и забринута лица, оборише главе и заћуташе обоје. </p> <p>— Ђуро, шта је ово?{S} Ја ћу по |
> <p>— Нека удовица... води га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напредује. </p> <p>Кад о |
јима је лепа прошлост, девојаштво њено, заузело прво место... </p> <p>Ветар брише и звижди прек |
премио за нове стаје.{S} Остало друштво заузело је друге вратнице, па једни чекају уговорени зн |
и од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али много поузданије и корисније н |
д оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу.{S} Тако се још нису ни |
чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом чудном појавом, која јој се тако дубоко ур |
е да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће истерати чељад напоље |
{S} Зора!... </p> <p>Одређена четворица заузеше места под прозорима.{S} Још једаред прегледаше |
...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћ |
рим церићима.{S} Зато се и попов поглед заустави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, как |
а... десетак кућица, и он се напослетку заустави пред једном. </p> <p>»Баш сам луд!« — помисли |
ођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. |
триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом. |
из Шумадије у руднички крај, бегунци се зауставише на једној стрмој коси, која беше обрасла гус |
рачном простору и хајдуци се и нехотице зауставише при улазу. </p> <p>— Палите свеће, море; хоћ |
арочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго ос |
ако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједно |
чуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти тешк |
да га завара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехот |
е јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани љу |
авши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мал |
ун. </p> <p>Кад се наже сунце ниско над заходом, девојке покупише рубине и разиђоше се у село р |
ћи пушке на руци, које одсјаиваху према заходу сунчеву. </p> <p>Ђурица застаде; једним брзим по |
она гласно, сазнавајући умесност свога захтева. </p> <p>Опет зашкрипаше даске, зачу се ход бос |
без броја и који су га све више, својим захтевима и услугама, обавезивали и спутавали у бескрај |
. </p> <p>»Хе, одсад нећемо као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и задовољно се осмехну.... |
да је мисао истинита и правилна. »Јест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе |
о самога потока.{S} Згода!... </p> <p>— Зацело згода! — одговори Ђурица весело, коме се допаде |
душом и телом — оглашени зликовац, кога зацело чека, раније или доцније — куршум.{S} Знала је, |
ваца. </p> <p>— Не знам ја.{S} То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговор |
ћ... лако је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти ка |
ве дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас |
ица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. </p> <p>— Е тога нема... њено се зн |
</p> <p>»Па каква је то девојка?...{S} Зацопала се у разбојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ј |
дрмну, покрете се од ударца куршумâ... зацрвени се кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да о |
захтева. </p> <p>Опет зашкрипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекама... </p> <p>— Ко си ти |
ености, кад не могаше ништа распознати, зачу се условљени знак: — Пст! </p> <p>Ђурица скочи и п |
га дивнога ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде ч |
нут ока нестаде га... </p> <p>— Вујо! — зачу се глас испред куће. </p> <p>Ђурица познаде глас В |
, кад сунце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по прашини.{S} Он се трже, и умало |
ка поче да нишани...{S} Истога тренутка зачу се иза њених леђа неко звиждукање.{S} Она баци пуш |
ан рачун о времену... </p> <p>Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о к |
уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: </p> <p>— Ево ме |
Ђурица и стеже му руку. </p> <p>Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно звиждање. </p> <p>Вујо нап |
ам ове новце људима...« </p> <p>Опет се зачу звиждање. </p> <p>— Шта је сад? — рече Ђурица, зак |
ико тренутака отворише се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко ј |
...{S} У ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко је то? </p> < |
а опет звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање.{S} Мало затим указа се Нов |
о укопан.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се к |
и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, |
у и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, |
очи?«...{S} Као одговор на његову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим |
јамачно се спрема... </p> <p>У исти мах зачу се неки узвик споља.{S} Митар истрча из куће, дови |
и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е |
о, Ђурица се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, али се одмах сети но |
ш опрезнији. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца. </p> <p>— Ву |
еном пушком преко крила...{S} Она се не зачуди, не изненади се, само јој срце живље закуца, а п |
нешто горе, неповољније, па је ово и не зачуди. </p> <p>— А после.... шта ћеш после?...{S} Да н |
ти да не будеш крива. </p> <p>Станка се зачуди.{S} По своме поимању, она није до сад сматрала с |
инама и затури је на раме.{S} Ђурица се зачуди: </p> <p>— Шта је?{S} Куд ћеш сад?... </p> <p>— |
де на ноћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загонетка |
андара на путу? </p> <p>Ђурицу још више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти одгово |
ати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. </p> <p>— |
ори и рашири очи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да је то |
уци послужавник с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву ску |
лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!... </p> <p>— |
потекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећ |
нчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? — запита зачуђен Ђурица. </p> <p>— Хоћу, велим, да могу слободно |
атема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. </p> <p>— Ја, вала, једног уцољах, па ак |
и одлучан одговор, нађе се изненађен и зачуђен. </p> <p>...{S}Овака варошка, згодна као молова |
танка се прену, рашири очи и погледа га зачуђена. </p> <p>— Зар баш тако,? — рече му загушеним |
. </p> <p>Ђурица се подиже и погледа је зачуђеним раширеним очима. </p> <p>»О чему то она говор |
рема девојци, која се трже и погледа га зачуђено. </p> <p>— Зар си још овде? — запита она, погл |
а га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је |
са хартијом. </p> <p>Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем к |
S} Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, |
змерна жудња. </p> <p>— Шта? — рече она зачуђено. </p> <p>— Знаш... да си тешка... — одговори о |
p> <p>Она се прену.{S} Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, |
} Зелонобледо лице намршти се... очи се зачуђено раширише и одмах склопише... тело се дрмну, по |
Шта велиш? </p> <p>Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: </p |
> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно з |
? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да му се |
вом убиству ти говориш? — одговори Симо зачуђено, али му преко лица прелете смртно бледило. </p |
а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су им очи пр |
е још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад овога трену |
коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде. </p> <p>Дево |
јој ватрено засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, девојке то протумачише радозналошћу, па јој и |
њега тамно, нејасно...{S} У ушима зуји, зачује се понеки весео узвик, зазвече чаше... али где ј |
ножјем Венчаца, оном шумовитом страном, зачуше пред собом познато звиждање, знак њихових јатака |
руд узалудан.{S} После краткога времена зачуше пред собом певање црквених песама.{S} То се отац |
а и планина.{S} Пред њима се засветли и зашарени она живописна котлина, у којој су без икаква р |
живота...{S} Приђе вратима и гурну их; зашкрипаше испуцана растављена врата и за њима одјекну |
ћи умесност свога захтева. </p> <p>Опет зашкрипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекама... |
год на земљи променило.{S} Понека врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара: то буновни |
не својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са тим посл |
оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, бр |
/p> <p>— Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих! </p> <p>Испише чашу заједничку и пољубише |
одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђурица није још био |
она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика загонетка, ко |
бро промислио.{S} Али зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља д |
епрестано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, |
пет.... </p> <p>— Како то хајдук?...{S} Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио? — |
ао слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? </p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!. |
кве ствари не вршим без њега. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што ми је он поузданији.{S} Ако |
х имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда Јанко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а |
да нипошто не свраћаш к Мату. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Он је ономад јавио капетану да ћеш ноћ |
те!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки његов корак... </p> <p |
учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} Јест, а |
ричај... то што си хтела...{S} Кад си и зашто си са Ђурицом раскинула? </p> <p>Станка му исприч |
ата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта мислиш? </p> <p>— Х |
сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обр |
он је, јамачно, добро промислио.{S} Али зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за |
апетана за сваку ситницу... морам знати зашто. </p> <p>— Ђурица...{S} Ђурицу хајдука да му сад |
потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале. </p> <p>— Ако ћу после чути од дру |
гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она |
А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!...{S} |
ом изићи на крај.{S} То ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам |
ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су те обрла |
е да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} Беше јој неправо |
ијајући га у зелену шашу.{S} Мало затим зашушта кукурузовина пред њима и из ње искочише Ђурица |
а се подиже на ноге.{S} Перје кукурузно зашушта и затим се чу тихо звиждање, које највише подсе |
време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се на |
вуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S} Станка га је знала по разговор |
и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши н |
га. </p> <p>Станка не зна шта се у њему збива, не погађа мисли које се у њему роје.{S} Она види |
прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху дани... </p> <p>Међутим Ђурица |
жао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.{S} Само кад би крстоноше минуле поред каква бо |
кметови. </p> <p>И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече |
ову грубост, али их уздржа његова оштра збиља, иза које су опажале да сева нешто тајанствено и |
би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p>— Е видиш, са |
огме, не!{S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти |
шевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу...{S} Само Ђурица необично |
зда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци |
о!{S} Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем толики свет, зар због себе? — Јо |
а претресе цело село... </p> <p>— Знам, због тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запит |
Ја не знам за такву опасност или љутњу, због које не бих могао пробати овако лепу мученицу«. </ |
а — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но оби |
то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћује |
опа не да ником, док се не исповеда.{S} Због тога се моји никад нису причешћивали. </p> <p>— И |
.{S} Остаје му, дакле, само да чека.{S} Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су |
с места на место, гони велика хајка.{S} Због свега тога и он сам измени своје поступке према др |
а стишавати и хладније вршити посао.{S} Због те његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и |
»надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене.{S} |
Каква ми је вајда од тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет стотина, они све разграбе, и |
у животу, а њега још ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса... </p> |
адате.{S} Може вам се отворити стециште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да п |
но људи потчињавају.{S} Услед тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична разгово |
а да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ |
кву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и |
ам осрамотила своју кућу и име, кад сам због тебе окренула леђа целом свету, па нећу се шалити |
помисли она, обузета великим узбуђењем због ових необичних прилика. </p> <p>Радован обеси торб |
зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да |
њих, не сме у очи погледати... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} |
еликим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва човека, а |
ервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за доб |
због чега упропашћујем толики свет, зар због себе? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми је вајда |
<p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике радње са шљивама и свињама, али се он |
брате, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на ј |
ична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њега.{S} Марко Рад |
капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. </p> <p>— Не може бити! </p> < |
не говориш, псино једна, него се мучиш због онога зликовца, коме сви робујемо!... — викну Ђури |
и буновни грађани.{S} Сакупи се велики збор пред канцеларијом.{S} Капетан разгледа проваљено м |
апса.{S} Марко се провуче опет. </p> <p>Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опо |
су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели пухор косе, виђаше с |
тио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећ |
ра и узбуђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим |
се с оним другим мислима и ствара једну збрку, из које се ипак осећа само она...{S} И уз то јед |
ајка.{S} То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију.{S} Падаше у очи њ |
главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи п |
егова необична озбиљност уплаши Ђурицу, збуни га, те не умеде одговорити на поздрав, ни понудит |
пропусти га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад |
оче Вујо, смешећи се. </p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта да каже.{S} Једва, после дужега ћут |
шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног и неочекиванога питања. </p> <p |
а твоје место. </p> <p>Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа. |
неуспех! </p> <p>Ђурица изиђе невесео, збуњен, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене |
Нећу ти ово никад заборавити — одговори збуњен Ђурица. </p> <p>— Та ма’ни, човече!{S} Само се т |
д кога му пођоше сузе из очију. </p> <p>Збуњен, уплашен, изненађен свим овим што се са њим дого |
им те... остави ме мало! — одговори она збуњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је и |
но... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. </p> <p>— Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! |
Ништа, море, иди ти! — одговори Ђурица збуњено. </p> <p>И поп их беше угледао поиздаље, али ви |
— рече он, ступајући напред плашљиво и збуњено. </p> <p>Утом деда завришташе, а у кући закука |
страсне жудње. </p> <p>Ђурица се свакад збуњиваше од ових нежних белих руку, и обично муцаше те |
ше колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, |
<p>— Здрави су.{S} Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос отишао.{S} Мајка т |
рт министру...{S} Затим јавна похвала у званичним новинама... орден... класа... »Онај качерски |
а човека.{S} Други је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је ж |
а твојим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, глав |
га капетан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани |
head>VII</head> <p>Давно је свануло.{S} Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознај |
заспаше. </p> <p>Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило |
е, студени, скаче са постеље... </p> <p>Звекет ланаца суморно одјекну, а он гледа око себе узве |
селе путнике. </p> <p>...{S}Звер!...{S} Звер пред хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобо |
осећа свој ужасни положај: личио је на звер, коју непрестано, с места на место, гони велика ха |
аручја... </p> <p>Живео је као што живи звер, која свакога тренутка очекује громовито халакање |
лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. </p> < |
аш! </p> <p>Истога тренутка искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, пру |
збрижне и веселе путнике. </p> <p>...{S}Звер!...{S} Звер пред хајком!...{S} А он је мислио да ј |
</p> <p>Милутин слете с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у џеп |
помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше ни |
раху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Станка врисну и дохва |
} Прави горски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S |
поље. </p> <p>Ђурица скочи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред што брже могаше.{S |
под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око себе на све стране.{S} Још корак два, и е |
к и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе.{S} Оваква задовољства није он у свом |
аје од његова трчања, постаде као права зверка која се спасава од велике хајке.{S} Вараше га ку |
е осети усамљен, у власти ових страшних зверова. </p> <p>— Пст, да ниси писнуо!...{S} Полази на |
</p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени ланац на ногама |
од лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело |
, у разним тоновима, а по једном такту, звецкање јасних прапораца... трес-трес... трес-трес... |
ко узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном набраше обрве, п |
ако је слатко протегнути се овако...{S} Звецну гвожђе...{S} Шта је то?...{S} Гвожђе... воштаниц |
ра! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе опет звецну.{S} Добросав се трже. </p> <p>— А, пробудио си с |
ими се једва држе на столицама.{S} Чаше звече... смеј, кикотање... нико и не помишља на опаснос |
клањајући се и одговарајући на знак.{S} Звиждање се понови као и пре, Ђурица одговараше, али бе |
} И с једне и друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао кој |
<p>Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно звиждање. </p> <p>Вујо напреже снагу, па звизну кратко, |
итом страном, зачуше пред собом познато звиждање, знак њихових јатака.{S} Обојица се заклонише |
леко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање.{S} Мало затим указа се Новица између проређен |
је кукурузно зашушта и затим се чу тихо звиждање, које највише подсећаше на пиштање ухваћена ми |
е новце људима...« </p> <p>Опет се зачу звиждање. </p> <p>— Шта је сад? — рече Ђурица, заклањај |
и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако |
прошли божићни празници.{S} Око прозора звижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу кровиња |
ело прво место... </p> <p>Ветар брише и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, уд |
већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у њега.{S} После му се чини да лепо види |
неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију... </p> <p>Капетан се осећа као лова |
га тренутка зачу се иза њених леђа неко звиждукање.{S} Она баци пушку пред Ђурицу, обрте се хит |
онај Мокролужанин слободно иде путом и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ...{S |
око себе, окрете се источној страни, па звизну учестано с прекидима. </p> <p>Не чувши никаква о |
виждање. </p> <p>Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: </p> <p>— Помаг |
е напред.{S} После неколико минута опет звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто зви |
едначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и |
ке и разлеже онај једначити, познати му звон меденица, који му душу разгаљује...{S} Гле, и сад |
.{S} Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон с |
еницу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се у |
Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далек |
сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... </p> <p>Мислио је о оној увреди.{ |
и му досадише, па узвикну: </p> <p>— Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш! </p> <p> |
розору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренут |
главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — » |
е, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... </p> <p>И он, харамба |
кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама |
сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом ср |
момак, бојећи се и презајући од свакога звука, од сваке људске појаве на улици.{S} Журно улази |
котлином.{S} Тишина! ...{S} Ни једнога звука ни покрета... </p> <p>— Има ли сад далеко да се и |
се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (н |
раше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погл |
аквим гласом, од кога хајдуци занемеше, згледаше се, па не рекавши ни речи, изиђоше из храма зл |
а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода!... </p> <p>— Зацело згода! — одговори Ђурица вес |
а потока.{S} Згода!... </p> <p>— Зацело згода! — одговори Ђурица весело, коме се допаде што је |
каже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да приступе послу и раније.{S |
>Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњи |
p>— Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али |
два прозорчића, између којих има добре згоде за прикривање свакојаких људи и ствари. </p> <p>— |
м ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ сад, па жури. </p> <p>Ђурица окрете у |
них женских морала је бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном до |
и зачуђен. </p> <p>...{S}Овака варошка, згодна као молована, пристаје да иде за њим, куд год је |
варошке!... кâ моловане, беле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам н |
старом познанству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после. |
ра водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: |
се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја. |
се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одл |
ад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! |
промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно време. </p> <p>— Кад буде време само ми јави. </ |
огло?... све једно, Новица би јој нашао згодно место, он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би до |
ену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.{S} Читаве десетине година про |
ут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде.« То је све... </p> <p>— Добро, иди сад прав |
е обрасле шумом, која представљаше живу згоду за курјачке ноћне нападе.{S} Чим се чуло за курја |
е...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах... </p> <p>Как |
са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица.{S} Али зар је он крив за |
{S} И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, кол |
проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, брате, па |
ју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? </p> <p>— Знаш шта |
еше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спојило се у једноставну масу неправилна обл |
отупели од страховања... све се у њему згрудвало, смешало, следило...{S} Дави га и притискује |
тотина пластова.{S} Сад су већ пластови зденути, а у Милошевој ливади подигла се зелена отава.{ |
то шала, болан, живот човечји!{S} Жива здрава човека убити... онако без ичега, без боловања... |
е Ђурицу, увек сеђаху три младе женске, здраве и примамљиве, обучене онако, као што се носе дев |
— продужи апотекар — што се у оскудици здраве душевне хране наслађују полициским билетенима, к |
вајући да их назове по имену. </p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он ј |
м кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако ослабила? </p> <p>— Го |
/p> <p>Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет |
а кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то у |
од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </p> <p>— Стражарите ли помало? — |
неки наслонише ухо: тишина... све спава здравим јутрењим сном...{S} На истоку се јасно разликуј |
хвалу, додао: </p> <p>— Прођи се, чича, здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски ца |
ма задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, здравља ми!... </p> <p>— Па кажи ми овде. </p> <p>— Ама |
викаше девојке. </p> <p>— Море ништа... здравља ми!...{S} Срели се на путу, па ме пратио до Гла |
ођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </p> <p>— Море, Ђуро, надлагује се свет — одго |
видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — |
Станојчин, Јевто, Петар... </p> <p>— У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. |
н сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим.{S} Кажи он |
еше весео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? |
</p> <p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, даље — одговори Ђурица ма |
ња. </p> <p>— Само ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с Радованом.{S} Са њега ћеш |
страшна била та помисао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе црноме д |
ориште.{S} Ђурицу обузе нека непојмљива зебња од ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати |
оме и све више је обузимала нека слатка зебња при тим мислима.{S} Све чешће овлада њоме неки ду |
ја сад?« — помисли Станка и нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад мож |
срце од некога необичнога предосећања и зебње...{S} Погледа преда се и, под једним густим гложј |
{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га угле |
апут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде. </p> <p>Девојка запе о |
рачке очи?«...{S} Као одговор на његову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуцање и з |
з њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, зевајући и протежући се. </p> <p>— За то мени синоћ пев |
ледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред |
ше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p> |
ка, за која народ вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први поглед, исказиваху неизмерн |
голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, израсла хладовита китина...{S} Поље се пре |
p>— Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о че |
лободно дише... </p> <p>Где си, лисната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло сунце!...{S} Хај |
дне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наруч |
денути, а у Милошевој ливади подигла се зелена отава.{S} По њој се поређали млади косачи, па је |
е велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гом |
ме га оне равне и непрегледне, покошене зелене ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и раз |
ед реке, по дну саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских планина, које с |
аглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и зелени се весело, светло, радосно... </p> <p>Очи се при |
а...{S} Поље се прелива и трепери јасно зеленило младе траве, која је, као власје на четки, гус |
ака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцртава по који кров од стаје, по нек |
одведе право у канцеларију. </p> <p>За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, п |
пут, лежећи на мекој росној трави, под зеленим и густим наткриљем букова лисја.{S} Груди му се |
а је наткрила и заклонила својим моћним зеленим покривалом...{S} Гле, шушти и бруји ту та плани |
е мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију.{S} Падаше у очи њен кукаст нос и |
Кленовик, је ли?... да се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, макар из заклона, оних |
повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зеј |
адоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?...{S} Ђурица их је само једном сагледао, ка |
збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући неку лукаву |
ст, која се често може опазити код људи зеленкастоплаветних очију.{S} Али кад се мало пажљивије |
народ угледа на њему право самртничко, зелено бледило... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта хоће о |
.{S} Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и јасном светлош |
/p> <p>Ђурица, легнувши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се раширило и виси пр |
обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, |
ви и црвене обасјани кровови кроз густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густо |
угледа мртвога Новицу, где се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили жандарми, који с |
н је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... </p> <p>И што му је требало да се још |
дмах скидоше Пантовца и простреше га по зеленој ледини.{S} Народ се окупи уоколо. </p> <p>На бл |
Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори. </p> <p>— Лево!{S} Страном!{S} За |
ога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави горск |
ојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело |
есајући печен кукуруз и завијајући га у зелену шашу.{S} Мало затим зашушта кукурузовина пред њи |
ерамидом покривених, кућица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче г |
изиђоше пред судницу и полегаше на меку зелену траву. </p> <p>— ’Натема вас било, како дознасте |
команди, измахују оштрим косама и секу зелену сочну траву.{S} Пријатан, заносан мирис отаве ши |
. не дише... </p> <p>Груну плотун...{S} Зелонобледо лице намршти се... очи се зачуђено раширише |
<p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у о |
>Неко пресече конопац.{S} Стаде да пада земља у раку...{S} Свршено је!{S} Правда је задовољена, |
p>— Ова друга за лаку земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. </p> <p>— Лака ти земља |
, Ђуро! — рече Митар. </p> <p>— Лака ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше. </p> < |
{S} Нешто не знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, т |
на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде према Ђурици. </p> <p> |
собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко је то? — запита груб женски |
пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича.. |
вори Марко срдито, узимајући гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је с |
у јелеку, како су необично одскочила од земље.{S} И после се одједном нађе над њим неко други, |
и, само им се ноге померају, одскачу од земље и опет стају на прсте...{S} Старцу тешко дисати, |
p> <p>Ђурица прелете очима преко гомиле земље, што се издигла пред њим, угледа рупу и колац што |
ас сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, једна погурена старица приђе тој хумци, паде на |
ни била... само се издиже гомила влажне земље...{S} Јадна Јока, како смо лепо живеле....{S} Она |
срескога пута, израстао нов хум влажне земље, као једини споменик зликовачких дела. </p> </div |
да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> <p>Другови прођоше забранчић, који се пр |
е, као власје на четки, густо избила из земље...{S} Сунце греје топло и благо, весело светле ње |
створише се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи у с |
лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом, што м |
гове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа право на њега...{S} Чим он испали |
ху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило.{S} Понека врата зашкрипе, понеки точак |
го, весело светле његови зраци оживелој земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безбр |
ред њима лежаше Станка, обрнута лицем к земљи, савијена, као да се сама наслонила на лактове, п |
ане ноге и крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што г |
је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је |
кошаре за стоку и остале потребе добре земљоделске куће.{S} Становници су ове улице махом они |
, а на противном, где је соба, олепљена земљом и закречена.{S} У оној магластој тамнини кућа им |
кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац.{S} Узе га у об |
.{S} Ко ће то знати...{S} Само затрпају земљом, — па као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћ |
они типски и Београђанима добро познати земљорадници Палилулци, или вредни и сиромашни Војвођан |
аје Коста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нако... </p> < |
Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза му њиме руке, па г |
уче, некако необично, у косо, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи... </p> <p>Опет заг |
е му ковач?...« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да није |
стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливени, само им се ноге |
, стоји један Кленовичанин, па избацује земљу гвозденом лопатом.{S} Већ је готов, само хоће леп |
а заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђур |
воју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су намештене узд |
у куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост |
ед вајатом, цепкају и забадају иверје у земљу, заборављајући све друго што је иза њих.{S} Један |
пожутела, хладна...{S} После закопају у земљу и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... сам |
ца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. </p> <p>Вују севнуше очи задовољно. </p |
другу чашу. </p> <p>— Ова друга за лаку земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. </p> |
ица приђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, ко |
покривалом куће и улице, притисла саму земљу, па стоји тако непокретна и суморна, као да се и |
те, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такву стању, после непрекиднога јуре |
еш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! |
да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђурица. </ |
Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући потиљак. </p> |
Како то? </p> <p>— Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха.. |
а отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у |
је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то вео |
бега.{S} Из тога што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати пос |
а загонетно, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно м |
аслони на њих дебелу кладу.{S} Пипајући зид и спотичући се по клизавој подстрешници, дође до вр |
е и узвикну: </p> <p>— Ене де, проваљен зид!... </p> <p>— Шта велиш, море? — викну онај с прозо |
ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... </p> <p>— Који Радисав? — прекиде га Ђурица. </p |
и прелећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа право на њега... |
Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо |
адисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољ |
дне цигље, ни једнога већега парчета од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зи |
ав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну: </p> <p>— Ене де, пр |
лабу кровињарицу, одбија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, пр |
овник, придржавајући се рукама за мокре зидове блатних кућица или за накривљено прошће дугих дв |
иварима и воћњацима, белуцају се њихови зидови и црвене обасјани кровови кроз густо зелено гpaњ |
S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и за н |
иди округао отвор, као прстен, и унутра зија црна цев.... </p> <p>Ниједне мисли у глави...{S} Л |
на кожа, па једном месту напукла, па ту зија огромна спржена рана.{S} На лицу му не беше ни брк |
е стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, улепљена усиреном и запеченом |
суду, Ђурици заклецаше колена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па сте |
рукчије...{S} Само да прође ова дугачка зима!... </p> <p>— У наш Кленовик, је ли?... да се нагл |
ј и њему половину од добити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега н |
нинска ноћна студен, и она се стресе од зиме... </p> <p>»Нека је, вратиће се она сутра мирнија |
је сад овде? </p> <p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питањ |
се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и л |
, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се отимала од нем |
роз који једва продираше слаба светлост зимње зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — рече он Станки |
наћеш све. </p> <p>Разговорише се још о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму про |
м, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што то сад? </p> <p>— Тако... виђ |
у, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, тајио и од њега. </p> <p>Раста |
о, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терати дрва у ва |
чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то м |
жена...{S} Матова? </p> <p>— Мучила се зимус много са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у |
ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек зимус почела досећати неким речима твог оца, па сад тек |
>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему ар |
омче, да се разговоримо. </p> <p>Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. </p> <p>— Зар |
то мало писмен.{S} Угледавши Ђурицу, он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њег |
ица, мењајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зину од чуда. </p> <p>— Хајдуци немају никаква посла с |
ица. </p> <p>Врата се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина, каква беше на по |
стаде очајавати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет пон |
е искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се |
гим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — рече апотекар. — Бандити с |
тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегавала да мисли о т |
о себи и своме положају.{S} Једнога се зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се |
те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи махну главо |
и нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође досељеник, звао се Новиц |
’нака човека, који ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти к |
ка сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам то — р |
— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутра сачекати? </p> <p>— |
кашља и протрља међу прстима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићет |
шли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, од кога није одвајао очију. |
којој се он налазио. »Шта сам ја?...{S} Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју |
ис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку |
акога човека, за кога нам се каже да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, море, починио тамо у Трб |
адознали варошани, да виде како проводи зликовац свој последњи дан.{S} Улазећи у собу, сваки се |
она предаје и душом и телом — оглашени зликовац, кога зацело чека, раније или доцније — куршум |
{S} Али добро отварај очи: оно је стари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу т |
док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је упропастио, данас пружа пушку на м |
но, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити |
в хум влажне земље, као једини споменик зликовачких дела. </p> </div> <div type="chapter" xml:i |
га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко лице. </p> <p>— Прво ти мени кажи: шта хоћеш |
ке, прича о целој организацији великога зликовачкога друштва... и капетан задовољно седа за сто |
, псино једна, него се мучиш због онога зликовца, коме сви робујемо!... — викну Ђурица грејући |
вао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца... </p> <p>— Није то, море, него сам се бојао |
игла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. </p> <p>— |
еким светитељским достојанством погледа зликовца право у очи и одговори му: </p> <p>— Ово је ме |
е ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако м |
он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. </p> <p>Радован плану |
{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, па истрже нож иза пој |
врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже се и пребледе, али му се по погледу виде |
показа Милета са револвером.{S} Видевши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испали два ме |
ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога може убити последње циганче, па нико да |
амо ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо главу изг |
у и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за последњих тридесетак година, |
.{S} Ево пара, ено их у вајату. </p> <p>Зликовци је потераше пред собом у вајат.{S} Она уђе, по |
ле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над провалијама заста |
а угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! — в |
и потрча на њега. </p> <p>— Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене девојке! |
газда Дмитар, гледајући онакажено лице зликовчево. </p> <p>— Како га је гајила, тако је и прош |
у сну. </p> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет. |
мо ће га још више ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговори...{S} |
значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад то капетан каж |
орала је, јадница.{S} Чекало би је горе зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи завезаних очију? </ |
о сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а |
етвориле у девојку. </p> <p>— Не помињи зло, молим те, — рече она крстећи се. </p> <p>— Добро т |
</p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она |
у, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала |
S} Нисам никог убила, ни онако... какво зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема |
осла са судом...{S} Нисам ником никакво зло учинила...{S} Казаће ти то и он и други људи, које |
о! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у свима државама... </p> <p>— Бог с тобом, Коста, ш |
осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште и брује, пева |
ојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.{S} Мало затим прође кроз село глас: да се пок |
па не рекавши ни речи, изиђоше из храма зловољни и упутише се изласку... </p> <p>— Право рече н |
видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија.{S} Непрестано је потом мислила и питала се: |
авам или да је гледам онако натмурену и зловољну...{S} И најгоре је то, што неће ни речи да про |
мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком, која сво |
им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидоше весели, држ |
груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измаглица.{S} Докопа пушку и, као холуј, испад |
.{S} А сад, одједном јој се приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне н |
се она не могаше противити.{S} И у тој злослутној суморности, она се предаде црним мислима о с |
.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха. </p> <p>— Ј |
Зора већ забелела, а он, после оволиких злочина, још није ни тренуо.{S} Морао се негде одморити |
му спира с прљава лица трагове ужасних злочина, мука, уздисаја...{S} И с мокрих камених плоча |
и му Митар. </p> <p>Пресуда ређа његове злочине... </p> <p>Кад се помену његово разбојништво, и |
ваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочине. </p> <p>»Шта хоће они од мене... па и овај Нов |
такав човек, велим, чини онаке покоре и злочинства и на ономадашњој и јучерашњој похари?{S} Кој |
ш...{S} Ти ниси извршила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђ |
ати највише право.{S} Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше |
да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, |
шку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: </p> <p>— Измакни се малко |
поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умрем. </p> <p>— Море, |
{S} Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То |
отац, шта ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће право!...{S} О, како је страшно каж |
е он баш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но |
пандури са наредбама у села. </p> <p>— Зна ли Радисав на који ће крај? </p> <p>— Не зна за цел |
аву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </p> <p>— Не бој |
је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примит |
ве рачуне нико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћ |
да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} Јес |
да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S |
а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби не |
.{S} Да станем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S} Па онда... шта бу |
т: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... па опет...{S} Хм... женск |
арински, смело у очи погледа..{S} И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погле |
.{S} Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и о |
итај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто мислити. |
ала се у разбојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је кућа заиста по |
азговор: </p> <p>— Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова ч |
И опет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, н |
и Радисав на који ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> |
и Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му после казати.{S} Хтео сам... </p> <p>— |
то необуздана, срчана природа, која не зна ни за какве препреке.{S} Марко се само чудио и врте |
редстављаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.{S} Да је школован, он би, без |
ћи корача поред њега. </p> <p>Станка не зна шта се у њему збива, не погађа мисли које се у њему |
стари. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. </p> <p>— Ћути, ж |
ио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело |
, није ништа наредио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену да |
аше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га пра |
у, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пред једном каваном |
ом дирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не зна закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим овак |
д виде човека насред пута.{S} Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} Нек |
прозбори ни речи... </p> <p>Капетан не зна шта ће пре, пуне му руке посла: треба повратити Ста |
; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. |
није умро. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га ј |
али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — |
импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере и |
лели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. |
о ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део |
ла! </p> <p>— Како ништа; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим |
на шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са |
између мене и тебе...{S} Свакад нек се зна унапред колико коме од нас припада... </p> <p>— Так |
нако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене и тебе...{S} Свакад нек се зна ун |
смеја. </p> <p>— Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S} Н |
а Ђурица задрхта. </p> <p>— Море, то се зна... какво издавање!{S} Али ко ће ’наке муке поднети? |
же потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђуриц |
у...{S} Чудио се срцу жива човека, који зна, поуздано зна да сутра умире од куршума, па опет жи |
и... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> <p>— Готово!...{S} Устани, Ђурице. |
ко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и злат |
за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш |
богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна његове рачуне и крајеве. </p> <p>— Знаш... и ја так |
то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од четвртине...{S} Боље |
о, Новица би јој нашао згодно место, он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... кри |
сте!...{S} И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!...{S} |
онетне речи Новичине. </p> <p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на по |
е одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... </p> <p>Ђурица је |
а?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јест |
ре... и како је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро да сване?...{S} Па о |
, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта |
пу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека |
тога тренутка је опет завуче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> <p |
крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти.. |
ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна... може још доћи одговор...{S} И срце се опет почињ |
кривуда између потеса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали |
вна ли живота!... </p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит наужи |
бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зо |
, наде очајне, мученичке... </p> <p>»Ко зна... ако се покаже отуд коњаник!... прамен густе праш |
, ипак му је одговорио: »Нека чини како зна, само нек пази на људе«.{S} Али сад, после друге по |
ред стварношћу, изгубио се сав.{S} Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је д |
у и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он мисл |
се срцу жива човека, који зна, поуздано зна да сутра умире од куршума, па опет живи, једе, пије |
у. </p> <p>— Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, па |
е досад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш о |
.{S} Онда ће ми, ваљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!.. |
{S} Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке.{S} После испитуј: ко је ј |
ви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га п |
, није никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, |
анина и Качера, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ћ |
не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи |
смешећи се. </p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта да каже.{S} Једва, после дужега ћутања, прому |
Једна брука, па то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S |
ја се радовао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме овде чека«... </p> <p>И мисао за мишљу, с |
оврсна осећања: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, |
а њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом тренутк |
н скриваше и од себе сама.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике |
</p> <p>Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете.{S} |
љи и још многе ствари, којима Ђурица не знађаше намене. </p> <p>— Ето ти оружја; све је пуно и |
Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма кака |
ле већ... лако је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће |
.{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, на |
p>— Знам ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, |
они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад |
ци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут на мене? </p> <p>— Јо |
од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак п |
о за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је ли мене х |
си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... < |
по селу, али им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку |
ави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра и так |
ох да што разберем — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове |
S} Никола је био на путу, и разбојници, знајући тачно кад ће се вратити, чекаху га свакога трен |
стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> < |
ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек к |
реко срца као муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамиц |
, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места томе смеху.{S} Кад зађе у поток |
<p>Ђурица се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша леп |
} Деца престадоше играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и по |
и, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе... </p> <p>Кад сунце одскочи |
му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе. </p> <p>— Стој! — викну она |
рица изиђе невесео, збуњен, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде |
и!{S} Ја оно оданде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — одговори он, ударивши глас |
е. </p> <p>Марко се у оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајући к |
д, те се нађе уз самога Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и об |
м узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и вик |
о једно за друго, не мислећи ништа и не знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешка б |
ом, зачуше пред собом познато звиждање, знак њихових јатака.{S} Обојица се заклонише за дрва, с |
за дрва, спремише пушке и одговорише на знак.{S} И с једне и друге стране понављаше се звиждање |
урица, заклањајући се и одговарајући на знак.{S} Звиждање се понови као и пре, Ђурица одговараш |
нога трњака испод Дикића кућа), па даде знак.{S} Испред куће му одговорише да је све повољно, и |
Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} Новица се подиже испод једнога дрве |
би славно било!« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p> <p>Митар жанд |
врљике и побеже кроз кукуруз.{S} Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бега |
аше ништа распознати, зачу се условљени знак: — Пст! </p> <p>Ђурица скочи и помоли се из заклон |
уге вратнице, па једни чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> |
морно у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, н |
местили се људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и бли |
, тихо немо ћутање у околини, ниједнога знака од живота...{S} Приђе вратима и гурну их; зашкрип |
.{S} Ђурица дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, после безузрочна страха, седе на по |
ће од родитеља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава своју младост и будућност |
тела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли ун |
о чека, раније или доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати от |
е збива у души његовој.{S} Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на ње |
о ради статистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што по |
наплати облигацију од двеста дуката.{S} Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код к |
ад како то?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па сад продужују старо поз |
И сад су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати облигацију од двес |
ересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су знали само по имену, разуме се лажном, које му је у пас |
ричају једна другој новости, за које се знало.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се наместила |
рмова... </p> <p>— Више Војковића кућа, знам...{S} Чекаћу те после заранака.{S} А тамо... пази! |
сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом о |
он уздахнувши. </p> <p>— То је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани...{S} |
да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, знам шта ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она и обрт |
али.{S} И то ће јавити. </p> <p>— Знам, знам... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како |
ам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{S} Све је то удесио онај матори угурсуз.{S} Знао |
ва... с оцем... </p> <p>— Јесте, синко, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио |
а и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђурица, схватајући положај хајдука, који |
јсторије. </p> <p>— Хоће, хоће поганац, знам ја њега...{S} Сваку ће жилу да истегне, свако парч |
о јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ја њега добро. </p> <p>После овога изиђоше обојица |
ко даш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос |
жете сад говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за т |
лиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бац |
т?{S} Не знам!...{S} Шта је то смрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хла |
питаш? — одговори она осмехнувши се. — Знам да жене у том стању не иду... </p> <p>— Нема. </p> |
> <p>— Зар из ’наке куће?!... </p> <p>— Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... н |
купиле ове проклете дације... </p> <p>— Знам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, п |
го...{S} Ми, онако сељачки... </p> <p>— Знам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ј |
ком ти говориш?{S} Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска |
наш... скоро су ме петљали... </p> <p>— Знам ја да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара.{S} |
побио.{S} Само га се чувај... </p> <p>— Знам ја то, нано, одавно.{S} Зато сам се и одвојио од њ |
потера претресе цело село... </p> <p>— Знам, због тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — |
, очекујући повољна одговора. </p> <p>— Знам шта мислиш, синко.{S} То не може.{S} Сваки је, кој |
ас не може опазити с прозора. </p> <p>— Знам ја, само ти хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо |
ко он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У кући имаш што ти треба? </p> |
брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чека куршум. </p> <p>— Тхе... куршум |
р док живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мисли |
ли му, није то лако надавати. </p> <p>— Знам, Рако, али опет... нисте ни ви седели скрштених ру |
уговарали.{S} И то ће јавити. </p> <p>— Знам, знам... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај |
оп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да |
е да те убије, то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, д |
а, нисам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{S} Све је то удесио онај матори угурсуз.{S} |
ар ти знаш куд ће ме послати? </p> <p>— Знам, ићи ћете у смедеревску Мораву.{S} Али ништа, саст |
.{S} Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не зна |
падају испод оштра длета... </p> <p>»А знам... хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде му |
од хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио.{S} Није м |
/p> <p>— Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам |
... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина, море, какве су т |
имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је... </p> <p>— Јели тај из вароши? — запита |
само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} Има ли он свој |
чи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја |
ма јатаковао и од других живео...{S} Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили |
могу ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, |
с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, |
ече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто пред |
»Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах проговори: </p> <p>— Е, нисте |
ар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И |
{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море, играју преда мном кâ на тањир |
те, ако ми све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све исприча |
ца друкчије мислити. </p> <p>— Море, не знам ни ја... био сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, |
/p> <p>— Тхе... куршум или робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у са |
волео. </p> <p>— Тхе... тек онако... не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се наме |
p>— То ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајт |
?{S} Да ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Виш |
ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам само који ли је то од његових долијао. </p> <p>— Ш |
погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свакога |
...{S} Је ли крај свега.... смрт?{S} Не знам!...{S} Шта је то смрт?{S} Знам, видела сам кад умр |
од оних што су са мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прош |
епоуздан, тако непознат... </p> <p>— Не знам, како ћу... </p> <p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада м |
ван више требао но њему... </p> <p>— Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим |
ју руку преко њена рамена. </p> <p>— Не знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с |
е ниске старинских новаца. </p> <p>— Не знам ја.{S} То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе |
је мотика? — запита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је де |
о у очи, одговори одлучно: </p> <p>— Не знам, господине!...{S} Шта су они намислили са мном — Б |
су ти, ваљада, подметнули? </p> <p>— Не знам, господине... </p> <p>— Добро, добро... — прекиде |
ољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одс |
деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта |
Ђуричин гласан одговор: </p> <p>— Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам ти јед |
ше њих двојица сами. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му |
одину, две?... </p> <p>— Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не |
љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је овако, па |
стави се залуднице, вјере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} |
S} Његов поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, због које не бих мога |
ене.{S} Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </p> <p>Чиновн |
о што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо да тражимо — рече писар и м |
е.{S} Једва ти се онда раскравих; те не знам како напуних судове и побегох. </p> <p>— А мене ср |
дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} Има ли он својих људи, који би га |
кућним, рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам нану. </p> <p>После неколико м |
среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписм |
.{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!. |
но је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— Дете је |
пропасти, болан брајко? </p> <p>— То не знам, попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не зна |
о у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд и |
сам и јесенас због тога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, |
ована што је погинуо. </p> <p>— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} |
урјаком изићи на крај.{S} То ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш |
ио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су |
е бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника...{S} Истина, ја и забор |
а, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се не може овако...{S} |
не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам да сам пропао, пропао сасвим. </p> <p>— Па што онд |
ће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба добро отворити очи...{S} Ча-Вујо, пов |
ј нас како год знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, |
и три дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може |
</p> <p>— Без њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p> < |
>— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погле |
прозор зазидан више од половине.{S} То знам добро, запазио сам толико пута...« Читав свет наде |
Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> |
нисам мојом руком дирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не зна закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{ |
<p>— Не смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да |
} Рај или пакао? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и пакл |
и последњу кап присуства духа. </p> <p>»Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и жу |
нда ја немам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њихов |
о снабдева.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и |
— уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали св |
вљено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је лако.{S} Овај ће проказат |
</p> <p>— Како ћемо сад, кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у тр |
нпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, свакога часа...{S |
цима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где би с |
цима, криво му што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радована што је погинуо. |
, само њему познатим начином, ставио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.{S} Ни |
е су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од тал |
е, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем ићи. </p> <p>— Стој! — рече Ђуриц |
није се изненадио и саслушао је мирно: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} Али ка |
ве је то удесио онај матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си |
... </p> <p>Мислио је о оној увреди.{S} Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.{S} Њег |
ратећи их два дана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасит |
махни ме.{S} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини сумњив... па одох раније. |
не криви за Пантовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми је |
дана...{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море, играју пр |
е туђом главом... </p> <p>Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начино |
мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао |
беху два човека у годинама; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца.{S} Он се наимао у |
ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је имао об |
су похаране ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића |
ом својом, Ђурица још многе ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах после извршене |
још многе ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нар |
ао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати том |
и свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују се разведри лице, при |
који је рече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се |
за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила цел |
ед Ђурицом се само претварао да није ни знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода донесе овам |
/p> <p>»Истина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота |
и сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је то необично. </p> <p>И они се приближише ј |
Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање.{S} Сваки дан је проводио |
би долазио ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати |
мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може ни |
ну налажене.{S} Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, |
сити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио.{S} Том приликом заподе |
тим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> <p>Ђурица приђе Пантовцу и рукова с |
Радован и опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим |
ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши с постеље. </p> <p>Ђурица се |
да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим земљама, |
под утисцима оне плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људим |
кчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је учинио |
им — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код кућ |
дити капетана за сваку ситницу... морам знати зашто. </p> <p>— Ђурица...{S} Ђурицу хајдука да м |
и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље о |
p> <p>— Е, не може тако.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Нов |
А после, шта бива после?...{S} Ко ће то знати...{S} Само затрпају земљом, — па као да ниси ни б |
<p>— Хм... је ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а зас |
на.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше преку и страсну пр |
је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p>Разговорише се још о зимовању, али |
, беше сакривена од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже од |
ме убију... да ме убију....« и он појми значај те мисли, опет му пројури нека електрина кроз гл |
се, да је он морао објашњавати публици значај свакога имена, те је тиме како он говораше, »рас |
појави иза ћошка, он претходно направи значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је д |
, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њ |
p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p> <p>— Хај |
и кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај своја посл |
а и озбиљна изгледа, после ове напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Сам |
амо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно. </p> <p>Кмет развуче вилице у широк глуп осме |
роговоре... — заврши капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под к |
ко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад |
па стаде још пажљивије да ослушкује оно значајно шушкање. </p> <p>— Да бегамо низ реку — рече о |
рече он као уз реч, али погледа Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чича, кô брату!{S} Нећ |
успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио от |
е беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоц |
»јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече.{S} У другој п |
е: олакшање, како ли?...{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, т |
очију. — »На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате |
ке, којима се одупирао, клонуше, што је значило да се покорава и слуша.{S} Митар одвоји један о |
се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чит |
лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.« Али |
/p> <p>Сретен пође уз њу. </p> <p>— Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са с |
де га Ђурица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ваљад’? </p> <p>— Како, зар је он... </p> <p>— |
Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... |
селу, није ми на одмет....{S} Пази ме, знаш, много. </p> <p>— Ђаво ли си, побро, како ти то уд |
тера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо заједно — слушам |
ради и куд иде.{S} Само онако твојски, знаш? </p> <p>— Могу, вала, залудан сам — одговори Радо |
<p>— Биће то који његов гласник... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта прода... има их о |
илулац. </p> <p>— Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови старци... — упл |
си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </p> <p>— Ево руке! — одговори она, па му се ус |
рах... паметан је пусник!...{S} Мислим, знаш, да он сад, после Радованове погибије, нема ни јед |
средине уха, смешећи се: </p> <p>— Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер н |
p>— Није то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да |
положена, он се одлучи. </p> <p>— Ђуро, знаш... мени би требало пара.{S} Баш ми је јака потреба |
похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, знаш онај више реке... </p> <p>— Зар ти знаш куд ће ме |
ослетку не браним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек |
девојке, јесу ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одгов |
буку и нек спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, Станка, ходи овамо. </p> <p>Капетан је у |
ја! ...{S} Раскрсти с оним човјеком... знаш?... па да уживамо као цареви. </p> <p>— Р-р-раскрш |
двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио... знаш... скоро су ме петљали... </p> <p>— Знам ја да сви |
о. </p> <p>— Која је боља, побро?...{S} Знаш?... — на мигну му Новица, махнувши главом у страну |
рица. </p> <p>— Имаш ли ти пасош?...{S} Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај. |
p> <p>— Шта ћу јести?...{S} Хлеба...{S} Знаш да је пост. </p> <p>— Какав пост? </p> <p>— Божићњ |
питивала је јуче полиција за тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају.{S} Опазили |
овима... па вељу, дај да причекам...{S} Знаш, онога... пшеница ми много добра: биће сто крстина |
еро ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада т |
сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити? </p> <p>— Не бери |
вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? </p> <p>— Чу |
<p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} З |
ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, к |
та велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не бој се, синко.{S |
.... — рече он после краткога ћутања. — Знаш како је.{S} Уцена је повишена одмах после оног уби |
ца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па |
дећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио |
<p>— Бадава, своје па своје! </p> <p>— Знаш... ја сам мислио да накупим много новаца, па да по |
<p>Станка ућута као заливена. </p> <p>— Знаш шта, господине, после ћемо говорити о другим ствар |
образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ов |
зна његове рачуне и крајеве. </p> <p>— Знаш... и ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се |
и стаде му поверљиво шаптати. </p> <p>— Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-х |
им и притворновеселим гласом. </p> <p>— Знаш... они наши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви |
има, па сиђе на пут с кметом. </p> <p>— Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је ку |
p>— Шта? — рече она зачуђено. </p> <p>— Знаш... да си тешка... — одговори он и поцрвене. </p> < |
ве Новицу на искрен разговор. </p> <p>— Знаш, брате Ново, досадило ми се робовати за другога.{S |
р код тебе? — запита он бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је изви |
{S} Зашто бисмо ми то трпели? </p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!...{S} Све је тако... то је истина, а |
/p> <p>— Па... шта ради Вујо? </p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. |
а вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро |
p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да |
. </p> <p>— Кога? </p> <p>— Мучно да га знаш.{S} Једнога младића из Лукавице.{S} Њега он, чини |
Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро погледа, али |
и, па закука: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— |
м рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није тако говори |
аланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну апотекар. |
риче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш. |
/p> <p>— Па кажи ми овде. </p> <p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало — р |
ро, сутра се мора извршити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш.{S} Неки трго |
та, кад се врати међу њих. </p> <p>— Па знаш... саветовао сам човеку да не пропада тако млад уз |
разговарају. </p> <p>— Е, сад казуј шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p |
да: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људе.{S} Она |
оћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад имати новаца |
обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје |
{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« </p> <p>Напослетку одлу |
цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан. |
и натеже. </p> <p>— Деде, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна човека — рече он, пруж |
и будеш харамбаша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.{S} Чичу питај. |
века, очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. </ |
Хм, богме ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одат |
се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Ву |
децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом ве |
ан, неки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачува |
— Какав пост? </p> <p>— Божићњи, зар не знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и остали свет. </p> |
м, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће оваки гости! — одговори му Пантовац, па з |
дам шта се ради по овој околини...{S} И знаш ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме |
<p>— Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô |
ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’ |
од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онак |
е дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ниси зло про |
запита. — Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има сва |
проговори: </p> <p>— Ја се не шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </p> <p>— Пуцај |
мо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и |
а ће бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти знаш како пролазе они, који раде против моје воље...{S} |
, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад ти знаш како ћеш... </p> <p>— Не бригај.{S} Играће ми без |
авши га право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, пр |
знаш онај више реке... </p> <p>— Зар ти знаш куд ће ме послати? </p> <p>— Знам, ићи ћете у смед |
бити свима. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немо |
а како... </p> <p>— Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би |
т сматрала за велики преступ: живи како знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки |
</p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да ли би се ко |
Шта ће ми он говорити? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си се нешто променио... а знам да ј |
дборник, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми |
ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука је то.{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти |
етљењу, не опази. </p> <p>— Откуд ти то знаш? — одговори он, и одмах се покаја што овако лакоми |
се, среће ми хајдучке!{S} А ти чини што знаш.... </p> <p>Станка стеже зубима усну, погледа га н |
Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе |
А зар ваше девојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. < |
шта каже Миша: њихне девојке ударају на зној... ха... ха... </p> <p>— Пријатан мирис... </p> <p |
роз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто... </p> |
адишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а т |
да живи туђом муком, да се храни туђим знојем; ну он бар неће онако заповедати.{S} Он је радос |
ући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. </p> <p>— Потражи, моје дете, па пожури, — вик |
навши Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} |
ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који |
море? — викну онај с прозора. </p> <p>— Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да тр |
ица познаде глас Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз |
ка вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она вели? < |
лава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: </p> <p>— Ходи дер ближе, момче! </p> <p>Ђури |
де и зовну га полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава |
потражише да ручају. </p> <p>— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па |
. </p> <p>После пола часа Мато устаде и зовну га полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну га он неколико |
гнувши се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да |
у руци.{S} Прилазећи поњавама, он опет зовну Ђурицу по имену, па, не чувши никаква одговора, и |
ануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе |
...{S} Петлови почињу своју песму...{S} Зора!... </p> <p>Одређена четворица заузеше места под п |
="SRP18971_C5"> <head>V</head> <p>Свиће зора.{S} По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуб |
морављу.{S} На томе разговору затече их зора. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18971_ |
не са Вујом, кренути се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а он, после оволиких злочина, још ни |
држећи да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели кад старац последњи пут прочита оба пис |
ји једва продираше слаба светлост зимње зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — рече он Станки, обла |
треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </p> <p>Капетан ј |
а морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. </p> <p>— Па... кад није |
он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> </div> <di |
... развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па умире, гаси се...{S} Пе |
> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зором, на посао! </p> <p>Ђурицу нешто ледну, али он оте |
одговори Симо. </p> <p>— Кад? </p> <p>— Зором. </p> <p>— Је ли сигурно? </p> <p>— Тако вели. </ |
Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изјутра зором отиде Марко до свога суседа Петра. </p> <p>— Да м |
леда поврће, па оде на свињац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. |
им сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да б |
зима обоје, и они заспаше. </p> <p>Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и не |
увши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у зору. </p> <p>— Море махни ме.{S} Беше тамо један... ђа |
га, преко обичаја, посети Тима, рано у зору.{S} Беху прошли божићни празници.{S} Око прозора з |
дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са панду |
p>...{S}Пијанка се продужи до пред саму зору. </p> <p>Напослетку, кад се сви изопијаше, полегаш |
улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљав |
застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење...{S} Али се пред у |
трепери, заклањајући један део сунчаних зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову |
оку недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака...{S} Тако се носи и мисао младости по пучини нед |
еху заклопљени, и само неколико сјајних зракова продираху кроз пукотине стара дрвета.{S} То му |
прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несн |
венило, као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не ис |
ицу дарови сјајна сунца!... </p> <p>Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане. |
еје топло и благо, весело светле његови зраци оживелој земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из |
ће небесним плаветнилом прснути огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати цела околина. |
плава чиста неба падају светли ватрени зраци по шуми и косој падини, што се протегла између Бу |
пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. </p> <p>»Смрк |
беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве, окићене росни |
лаветнило небесно трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрајном просто |
лити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, море, негде наквасио |
ашношћу и нарочитим држањем.{S} Беше то зрео човек, око својих четрдесет година.{S} На црном ци |
о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? </p> <p> |
.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна |
чини што знаш.... </p> <p>Станка стеже зубима усну, погледа га некако у косо, необично... и та |
уди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена погледа, страшљиво уп |
али му у ушима наступи читава свирка од зујања, све по такту, на прекиде, те стаде очајавати да |
а око њега тамно, нејасно...{S} У ушима зуји, зачује се понеки весео узвик, зазвече чаше... али |
, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{ |
и — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми |
мо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам само |
p> <p>— Предај се! — викну једна глава, и челична цев покрете се... </p> <p>Ђурица се саже уз д |
о себе на све стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на |
дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро |
писар«...{S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и |
тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђурица ст |
заклецаше колена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад |
дао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати.{S} Кад је Станка у |
здуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздух |
, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У |
ато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S} Станка га ј |
! </p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} |
му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и |
нога обичног, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз |
сли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изн |
} Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе |
</p> <p>Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па о |
жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву |
говори Ђурица. </p> <p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нем |
о прамење.{S} Али само неколико часака, и озго засија радосно и светло небо... </p> </div> <div |
оска путања, која прелази преко потока, и спаја село са потесом.{S} Саже се под један трн и ста |
а ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим јо |
очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. |
ку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на |
има и саонама, јуре господа на санкама, и сав тај свет иде весело и слободно, певајући песме ил |
аби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито општинска — |
највећим невољама, у најљућим патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком ко |
м позаимао готово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам и |
ји се, сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Ве |
да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које с |
сен.{S} За њим се није могло на коњима, и он окрете низ поток обичним кораком.{S} Више није ни |
ељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног |
ћи један део сунчаних зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отвор |
иста нека рођака Марушки, пропала жена, и Новица је много рачунао на њу, кад се одлучио да је д |
ј намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да н |
ну наду, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се н |
ер му ни кривица још није тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови. |
, дакле, није био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, |
био потребан јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да прова |
ренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и ул |
и ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све с |
обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори: </p> <p>— Истин |
аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} |
ају сухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... </p> <p>...{S}И |
у љутњу, заборави стару срџбу на кмета, и осети неодољиву жељу да разговара с овим лудима. </p> |
а по имену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му с |
ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће право!...{S} О, како је страшно кажњена детиња |
дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S |
и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, заборавља на страх и загрева се јаким |
нутка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше свога стражара како прескочи врљике |
прекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ поз |
p> <p>— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног и неочекиванога п |
кленовичкој општини, из које је Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме |
Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. </p> <p>— Откуд т |
ођоше једна... друга... десетак кућица, и он се напослетку заустави пред једном. </p> <p>»Баш с |
влагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се гу |
тављен капут, купљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све |
И срце хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, обузима га нек |
лази напред! — викну један од нападача, и Никола осети јак ударац у леђа. </p> <p>— Не ударај с |
нутка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом |
тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: » |
Станку код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад |
ти је обећао? </p> <p>— Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њему оса |
и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, |
} Донеси пет стотина, они све разграбе, и још морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једна |
ор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур.{S} Погледавш |
атра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} Истога тренутка нешто г |
пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухват |
ви ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући устојане ноге |
разгледао и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S |
и ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету!...« Откако је учинила први корак |
ао чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима, а по |
ђена осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грозни |
блачећи се журно. </p> <p>Станка изиђе, и мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се он |
ој брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером. |
неко тапкање по прашини.{S} Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута |
Глава га жигну још јаче, још ужасније, и он некако механички, без размишљања, онако исто као ш |
</p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. </p> <p>Пред зору, кад стадоше звезде је |
а и Станка. </p> <p>Погледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети |
.{S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе |
Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нама свет ради |
етром понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоумећи, не размишљајући више о своме плану, пођ |
то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде н |
урица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му је донело ле |
ој чистини, најлакше погодити из пушке, и река која кривуда између потеса и шуме.{S} Али ко зна |
показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога |
ница, који му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан.. |
ј попа овде?...{S} Откуда он...{S} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носили на крстоноша |
Давно је свануло.{S} Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају.{S} По ваздуху јо |
онако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овде неуспех! </p> <p>Ђурица изиђе невесео, збуњен, у |
/p> <p>Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али |
ни ма који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. < |
е се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и |
део сунчаних зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију бо |
едаред случајно погледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадн |
ад бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезаним младићима, а |
вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, |
и и од изненаднога полета гладне вране, и од крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом с |
</p> <p>— Стој! — викну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и |
ене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио...{S} |
ом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком... </p> <p>Механ |
га Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђ |
еленкастим сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком заносу.{S} Наје |
ме мајчино, написа молбу за помиловање, и он с великом пажњом испрати молбу на пошту.{S} Од тог |
во осећање, које је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се не види и не р |
S} Станка је мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да г |
ва приморао калуђера да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се |
ду«.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, одјурише трком. </p> < |
зни страх од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. — Ко се |
ћа из Лукавице.{S} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе замијени, </p> <p>— Онда треба и њега |
а луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмерениј |
p> <p>Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мењ |
овића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.{S} Па |
угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као и |
ве то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци по |
љива зебња од ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати што дође овамо. </p> <p>Прођоше мр |
план напада, према Станкину опису куће, и одредио по једнога жандарма и пандура на један и толи |
тљено слабим пламеном упаљене лојанице, и осећаше велико задовољство што не обори очи пред оним |
је, побеђен... </p> <p>И мозак, и срце, и крв, све се следило, умртвило... ништа не осећа, не м |
о се разврат, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно задовољство у овом новом и примамљивом |
ју, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање |
и га права истина, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања.{S} Своја кривица |
ти без владике. </p> <p>— Нађи, старче, и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде сватовски...{S} |
унцу, па скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама |
га страшила, што му над главом стајаше, и он се лако помири са својим стањем.{S} Овај састанак |
се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију.{S} Беше их |
љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворк |
нам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. </p> <p>Вују |
с«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што |
пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — пред |
ратнице на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих прође коњаник.{S} То се Никола враћа с пута. |
што тако рђаво протумачише његов израз, и још више што тако оштро исмеваху његове сељанке, чија |
.{S} Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос отишао.{S} Мајка ти је поручила |
Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав... </p> <p>Убице се окретоше и одоше |
ако га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и опасности овога света. </p> </di |
хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пе |
ца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. </p> <p>Ђури |
никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се |
и.{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак |
врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом |
изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа како промиче кроз благу шумску хладовину. |
>— Около!{S} Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалиј |
тар жандарм, одважан момак, стаде први, и по упуству капетанову покуша да види јесу ли закључан |
се радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица ј |
— Хвала им — одговара Ђурица механички, и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом. </p> < |
посао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво |
е две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у кол |
а последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. |
се балвана преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све ј |
очи неколико раденика у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од о |
на једином прозорчићу, беху заклопљени, и само неколико сјајних зракова продираху кроз пукотине |
е начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. </p> <p>Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостад |
ћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Твоје ми признање не треба н |
како коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Е |
се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је |
омуца он као стидећи се своје слабости, и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, |
је он у опасности, у великој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот б |
јдук Пантовац, који се одједном опусти, и некако необично седе и леже у ватру на прочељу, леже |
од оца навикао.{S} Имања, може се рећи, и не имађаше.{S} Једна кућица са даном орања око ње и ј |
м раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.{S} Кад сврши игру, он се диже |
— прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.{S} Беху се обојица тако прим |
/p> <p>— Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би и |
Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. </p> < |
проницљиво око опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} Једнога ју |
се легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво ј |
онављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад |
у му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нек |
непознат. </p> <p>Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто о |
јо брањаше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на ходу испали му други метак у груди.{S} Стара |
о осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несвесно, |
, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица у |
о дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична |
бодне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не трен |
једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, угледа неко |
авладан је, побеђен... </p> <p>И мозак, и срце, и крв, све се следило, умртвило... ништа не осе |
ком, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, дође ли?... </p> <p |
ре.{S} А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника.{S} Али шта је одвело |
уче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... па опет...{S} Хм... женска посла — ђавоља посл |
курјаком изићи на крај.{S} То ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ће |
е ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три |
едају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрај |
и сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, |
газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. </p> <p>— Стој!... |
ећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати т |
} А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући. </p> <p>— Како ти кажеш. |
еда их својим немим старачким погледом, и наједаред јој прелете радост преко лица, које се разв |
аше за калуђера код сваке механе редом, и код последње, пред манастиром, казаше им да је старац |
му их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила широке тканице са девет разнобојни |
а, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу.{S} Тако се још нису ни видели од повр |
лек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком.{S} Тако одевен дође на крст |
Пуцај!... — повикаше они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вран |
S} Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника...{S} Истина, ја и |
ло новим, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речи |
ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на |
{S} Писар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта учини с Новицом, одговори му: < |
оносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} От |
Стале! — узвикну он блажен, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде исказати цело своје |
и мутави проговоре... — заврши капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се |
>— Сад пазите добро! — рече им капетан, и ако није било места опомени, јер сваки од њих беше ви |
ћи! </p> <p>— Отварај! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. < |
.{S} Задухну је планинска ноћна студен, и она се стресе од зиме... </p> <p>»Нека је, вратиће се |
рча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страном потока, виде да је спасен. |
само се види округао отвор, као прстен, и унутра зија црна цев.... </p> <p>Ниједне мисли у глав |
познаде попа. </p> <p>— Поп! — рече он, и сенка некога детињега стида прелете му преко лица, ал |
жене и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беше та |
’, стићи... нећу погинути?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само |
рахује... па, ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и |
>»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу. </p> <p> |
> <p>— Откуд ти то знаш? — одговори он, и одмах се покаја што овако лакомислено запита. — Шта и |
је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан...{S} Мајка му обукла н |
О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових познаника могао с поузд |
сети се како је некада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињст |
баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед |
тра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може при |
..{S} И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, |
беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ћ |
се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, |
ти другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне |
је...{S} После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора |
и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он поб |
</p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашавши с |
еше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаља глав |
некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори |
етан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па позва ковача да опет, истим на |
још више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита: </p> <p>— Је |
ину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана по |
глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </ |
е и досад презирала!{S} Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!...{ |
{S} Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бегунци по |
едби, морала тако проћи кроз цело село, и ником није смела допустити да је одреши, док не стигн |
и нека електрина кроз главу, кроз тело, и застаде у срцу...{S} Окрете главу навише и погледа Ми |
ћу и блаженством, задрхта им цело тело, и они сами не опазише како се нађоше једно уз друго при |
младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да |
еспредметна радозналост повуче га тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, пр |
«... и пуче пушка...{S} Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...{S} Погледам: он |
сте то ви философију свршили, молићемо, и који је рад кориснији за народ, мој или ваш?... </p> |
сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све л |
се прену.{S} Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се о |
еке шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обич |
ренела...{S} А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, као тада |
д куће му одговорише да је све повољно, и они се обојица пажљиво провукоше кроз шибљак и кукуру |
десет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога новца.{S} То треба да се узме паметно: ако мо |
му, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу б |
на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p>Вујо се насмеја |
ћете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној ко |
јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они не имађаху ништа н |
их његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа руком на стакло. |
нати шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је |
стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дув |
ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга... </p> <p>— А, то не може, то никако |
век буде чиновник? — рече срески шумар, и пренесе поглед преко својих слушалаца, да би се увери |
е чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђ |
резирала!{S} Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!...{S} Шта да с |
оје је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Нек |
двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном силом, коју он никад у себи не |
демо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама своје хаљине.{S} |
ст на овај догађај.{S} Он подиже главу, и са неким светитељским достојанством погледа зликовца |
д продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а |
и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе. </ |
јој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем к |
пред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну снагу и једрин |
за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега |
је одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да |
и ће следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдука...{S} О |
девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мен |
у, леже онако леђима, преврнутих очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али |
Хе, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S |
ад збуњиваше од ових нежних белих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуцима, не налаз |
аиђе на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од ни |
дођох кући.{S} После је одлежао трлему, и мал’ није умро. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како |
Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угуш |
се у поток.{S} Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова стр |
.{S} После неколико минута опет звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање.{S |
ори на куцање.{S} Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен.{S} Затим стаде нека рука |
у нашем селу...{S} Остао је на спавању, и сутра ће преданити код њега.{S} Али треба да идеш одм |
из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и разбојници, знајући тачно кад ће се вратити, чекаху г |
з врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше ништа распознати, |
леда Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. </p> <p>— Брже паре да |
</p> <p>Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, в |
се засветлеше неком необичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па ква |
сја.{S} Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.{ |
и бегунца.{S} Заобиђоше узорану њивицу, и кад се испеше на брег угледаше омалену сеоску кућу, к |
да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против |
транства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви опасни разбојник, ко |
исар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико год |
во мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није си |
ушам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити |
оја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мене причувај |
већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— |
мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се мора наредити, мора јој се нешто учинити да дру |
ду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у ср |
...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, |
>— Кажу, не ваља се... </p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи.{S} А т |
е то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш с |
Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.{S} Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричи |
— Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе ј |
обросава где викну: »стој!... стој!«... и пуче пушка...{S} Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, г |
људи?...{S} Шта је ово?...{S} Смрт!«... и он нехотично извуче цео рам и испусти га. </p> <p>— П |
ако размрсити њихове замке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се от |
а сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже на |
зацији великога зликовачкога друштва... и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт министру.. |
овчева и речи његових, сети се свега... и истога тренутка скочи. </p> <p>»Ух, бруке!...« узвикн |
е на оно последње, на свршетак свега... и после тога настаје тама... крај света... општа пропас |
и пандура, не боји се туђега погледа... и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике. </ |
е у врх...{S} Још неколико тренутака... и сад се види како она група у средини необично иде, ка |
умâ... зацрвени се кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном остаде без ногу, клону... |
нама? </p> <p>— Са свима, брате, па... и с тобом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја |
та? — насмеја се она. </p> <p>— Коса... и сва миришеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ваше девој |
А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом, као и сваком... — рече он, дижући свој |
/p> <p>»Већ се смркло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S |
има.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. < |
а гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде још |
едној од њих, не сме у очи погледати... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошки |
е чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој праштам...{S} Не послушах те, па ето... </p> < |
е може, јатацима не може, мојој кући... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: накупи |
и удара као дамари...{S} У ушима шум... и тамо шушти, удара, пишти...{S} Срце се стегло, следил |
, погледа га некако у косо, необично... и тај поглед не обећаваше никаква добра... </p> <p>И ка |
удећи се. </p> <p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан |
улети тамо, у онај непознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се |
мо да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и готово... шта то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... |
раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћ |
ове рачуне и крајеве. </p> <p>— Знаш... и ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви б |
у очи погледати... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} |
где су се скупљали неки необични гости: и они су се, како изгледа, показивали само ноћу, а дању |
бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаљ |
</p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она |
опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које је очекиваху, изгледаху јој за |
е главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се извештава |
м љубавном прижељкивању, па се растану; и он се враћа срећан, задовољан, опијен слашћу љубави, |
но се само чуди откуд та жена овде!{S} И напослетку, угледавши врата, једним скоком испаде из |
аст ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по селу се рашчују одмах, а ова је дос |
и шта може међу људима остати тајно!{S} И његове везе почеше да избијају на видик.{S} После три |
{S} Причешће.. .{S}Какво причешће!..{S} И наједаред стадоше да му се проносе у мислима светле и |
мо до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. </p> <p>Ђур |
.. и готово... шта то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим.. |
све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда ј |
од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се мучити!...« </p> <p>Једним лаким скоком, као |
је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Не |
газиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема |
ао, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И тако све, па мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ с |
ли су, онако као онда Мита писар«...{S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, м |
на се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку |
исело... једва, кажу, остаде жива...{S} И опет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за |
у, Спасу... нека те бар она гледа...{S} И, ако можете... подигните ми један камен на гробу... < |
ед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед!{S} Све једно, опет је боље |
е ужасних злочина, мука, уздисаја...{S} И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре |
ну смрт, без устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ћ |
како она мишљаше, никаква смисла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док го |
лом угушио онај стид од себе сама...{S} И сад му се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи тр |
у, из које се ипак осећа само она...{S} И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно |
а сутра, прекосутра, свакога часа...{S} И ми ћемо за тобом сви... </p> <p>Одједном му спаде теж |
нца, уносећи собом и студ и отров...{S} И усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и |
.{S} Макну ногама једаред, дваред...{S} И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Н |
ислећи и не видећи ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, к |
после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угледа како оно страшило необично отвори и раши |
би, неки се докотураше до постеље...{S} И Ђурица пође једној постељи, али га издадоше ноге...{S |
више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из очију две вреле крупне капи. </p |
да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана преко реке, којим су прешли, и како ј |
чега.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној |
и истога тренутка је опет завуче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </ |
огу бити присебни само ретки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочек |
ледам шта се ради по овој околини...{S} И знаш ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма ко |
гледа како да га завара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу. |
ије тако отворено у душу загледао...{S} И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!...{S} |
ажу. </p> <p>— То је, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене |
што је... сјајно, светло, слатко...{S} И никад га више не одведоше цркви и не причестише. </p> |
ати свега тога, кад је све прошло...{S} И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној с |
и ко зна... може још доћи одговор...{S} И срце се опет почиње растапати... </p> <p>— Хвала, гос |
ерено, уплашено...{S} Сви спавају...{S} И Добросав, који је остао да дежура, уморан, савладан п |
ело, стара мајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропаст |
не смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е онда те само једно молим: не ид |
гледам онако натмурену и зловољну...{S} И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћут |
јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч овој праведној, страшној погиби |
ише привлачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је њега привлачио, али чиме?...{S} Својом тајанс |
ако старински, смело у очи погледа..{S} И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи |
а то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> </div> <div type="ch |
е затвори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може да послуж |
а се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се забавља, само нека њу воли.{S} |
де и три четири јатака, то је свега.{S} И кад овако, нарочито помоћу жена, привеже Ђурицу за се |
аклањајући један део сунчаних зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију |
на сваком кораку, као његова сенка.{S} И за ту велику жртву она тражи од њега само чисту искре |
вратити, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Ник |
зненадила она напомена о јаловицама.{S} И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, бил |
енкастом марамом са белим цветићима.{S} И више се ничега није сећао... </p> <milestone unit="su |
иђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе |
нке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву. </p> <p>Једар |
ми ћемо гледати... није нам првина.{S} И капетан је сад промењен, овај је нови опак... </p> <p |
а одваја један по један лист папира.{S} И сам Никола се забави тим послом и стаде да броји, зај |
ли и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други нап |
нац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку |
у, дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушко |
ео само извршити оно што му се каже.{S} И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али |
шиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од |
како су необично одскочила од земље.{S} И после се одједном нађе над њим неко други, као да је |
е, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако |
кад се у пресуди помену Краљево име.{S} И одједном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... |
од сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави своје кћери. </p> <p>Једаред н |
Ничему... рекао је тада сам у себи.{S} И сад се сетио чворкова... </p> <p>Али је опет, још јач |
што учинити да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{ |
одмах почнете оно што сте уговарали.{S} И то ће јавити. </p> <p>— Знам, знам... добро! — одгово |
ху и неке његове најтајније помисли.{S} И њему је долазило све то на памет, али он никад не беш |
откуда се више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> <p>Тамо, куда уведоше Ђурицу, |
ад можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војковцима треба послати.{S} А чим нађеш прил |
едом могао слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и д |
ах, коме се она не могаше противити.{S} И у тој злослутној суморности, она се предаде црним мис |
ари он не може никад ништа смислити.{S} И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па по |
спремише пушке и одговорише на знак.{S} И с једне и друге стране понављаше се звиждање, да би о |
аклона, а она не може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа |
кривица се обично заглађује љутњом.{S} И он се наљути...{S} Али он хтеде да извуче корист из о |
ођаци и неки момци, нарочито Сретен.{S} И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не д |
а сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. |
ост, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажна и моћна сила примамљиваше тамо, о |
то ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало |
ве јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она старала да ову необичну појаву себи о |
дотле чињаше необично и примамљиво.{S} И сад јој се онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сун |
благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И напослетку, другови су се ревносно чували.{S} Дознава |
требало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је |
ак да се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, на самом крају вароши, поред потока што пре |
рече му отац.{S} Он је учинио тако.{S} И кад му је после мајка донела куване чворке, он се чуд |
е.{S} Дању се спавало а ноћу живело.{S} И живот је тај био необичан.{S} Најпре није смео ни гла |
ило, час у љубичасто пламено жутило.{S} И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка с |
им нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад разбирам.{S} Требаће ми сад повише новац |
ују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим |
ош морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће кр |
и шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штог |
е одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом упорношћу.{S} И кап |
еникова, од кога није одвајао очију.{S} И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело |
го не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ва |
кроз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети |
тање понови, он скочи и пружи пушку.{S} И они обоје поустајаше и погледаше уплашено из свога за |
е имао са њом какву нарочиту намеру.{S} И затим му падоше у очи широка Николина леђа, у сукнену |
а своју одлуку с највећом упорношћу.{S} И капетан напослетку безнадежно махну главом, па се пож |
о осећање, изазивајући ужасан страх.{S} И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жу |
о то сад? </p> <p>— Тако... виђећеш.{S} И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, |
и шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али |
мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?... |
за ствари, које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, подметнули? </p> <p>— Не знам, госп |
оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша се љубав једном сврши, оде, нестаде је...{S} Ама |
но све једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља |
брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах проговори: </p> <p>— Е, нисте видели |
би?...{S} А, јест, убио сам човека!..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му |
а досад није никад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишл |
ош ово мало времена што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и |
т! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непознату му до с |
ви: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му |
га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окрете и погледа иза себе... двојица држ |
ни хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај те мисли, опет му пројури нека електр |
види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који |
а све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухват |
е?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова откивањем, па стаде гледати како м |
м, макар из какве заседе, прикривен...« И он седе ту у један шибљак, према самом извору, извади |
.. хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде му поглед на једну младу жену, која га посматраш |
речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан.{S} |
е десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су |
м... — рече он, дижући своју »шлафкапу« и поздрављајући капетана, који нешто туробна изгледа до |
ако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такву стању, после непрекидн |
аједно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу... само се, ист |
не знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и остали свет. </p> <p>Ђурица се подиже и погледа је за |
аље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто п |
оже, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— Оно, јест...{S} Али тај живот?... </ |
па затим викну: — Седи!{S} Седи доле! — и замахну ножем. </p> <p>У кући се разлеже страховито в |
ноћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не |
имо где, или тако на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свештеника, очек |
водиш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи махну главом. </p> <p>Станка скочи, па ста |
.. </p> <p>— Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> |
Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то говорио |
з заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђури |
ећ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе.. |
Али нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге. </p> <p>одједном му се очи раширише, у |
жи са разбојником, помаже му, чува га — и он је крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где |
«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распозн |
ише не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе тол |
ши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одм |
та је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам вер |
е малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило по |
.{S} Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа руком на стакло. </p> <p>Кад помену капетан ос |
ри писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно. </p> <p>Кмет развуче вилице у ши |
} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је. </p> <p>— Н |
је могао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио онолико, колико је кадро било једно сељач |
{S} А човек је, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино мл |
че он. — А ја мишљах друго... </p> <p>— И ја мишљах... — одговори Станка, али ни она не исказа |
сам ти казала за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али о |
моји никад нису причешћивали. </p> <p>— И ја ћу се исповедити...{S} Нисам никог убила, ни онако |
чке похаре! — рече свештеник. </p> <p>— И јуче изјутра онај случај у Кленовику! — одговори капе |
после не марим, нек погинем. </p> <p>— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћути |
иво што је ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољега, проклетница једна — од говори Марко с |
овно људи потчињавају.{S} Услед тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична разго |
ла, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се отима |
оја да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно то |
имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p> |
жи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? </ |
ићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнув |
обро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике. |
еље. </p> <p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајући |
вршисмо.{S} Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра |
о дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А са |
S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...{S} Истина јест, више нема нас |
</p> <p>— Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересиј |
лио: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из |
кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се н |
међу строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по сво |
оби по поду беху разбацани комади хлеба и печена меса, неке крпе и стара поњава, раширена преко |
ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа |
одних послова, па онда се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на ум ку |
да тебе замијени, </p> <p>— Онда треба и њега да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш |
аженој господи бандистима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине капетане, част нам је... |
е, опазише одмах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{S} Двојица претр |
клонуше, што је значило да се покорава и слуша.{S} Митар одвоји један од конопаца, што их је з |
самим потоком.{S} Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом тројицом |
ти Радован? </p> <p>— Погибе.{S} Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај |
ани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни положај: личио је на звер, коју неп |
аву као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се...{S} А терет озго све тежи, све мучнији...{ |
механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети се свега... и истога тренутка скоч |
маглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и зелени се весело, светло, радосно... </p> <p>Очи се п |
погурена, јасних и светлих очију, жива и страсна израза, устаде иза стола и пође насусрет Ђури |
p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} |
ребу да отвори цело срце, да се наужива и провесели...{S} Дивна ли живота!... </p> <p>»...{S}Ал |
хладовита китина...{S} Поље се прелива и трепери јасно зеленило младе траве, која је, као влас |
ну, свакога часа надаху. — Ко се скрива и бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за |
овињарицу, одбија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, преко сто |
Само сам, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао |
<p>Ђурица и Пантовац остадоше код Јова и на преноћишту.{S} Ђурица и Станка однеше поњаве у кук |
урица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, Којо, са нама? </p> <p> |
..{S} Он сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се |
д прилике, погледа у једну страну крова и рече: </p> <p>— Дед’, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да |
Тако се полако издиже, изиђе из корова и стаде према девојци, која се трже и погледа га зачуђе |
чуђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да ј |
, велим, чини онаке покоре и злочинства и на ономадашњој и јучерашњој похари?{S} Која вели да с |
ободни живот, кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијо |
сле само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — ми |
а очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!...{ |
. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. </p> |
ма нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну целим телом... </p> <p>— Овамо!... — Викну М |
д тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради ж |
рудвало, смешало, следило...{S} Дави га и притискује она црна, најстрашнија мисао, коју никако |
га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића |
/p> <p>Пантовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши д |
иве душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне вра |
ду саучешће... </p> <p>— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — рече ј |
о оне тамне, неразговетне слике, што га и сад необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глав |
слободно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и |
ношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут како се јуначки држи. »Као |
бог тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... </p> <p>— Шта си окупио једнако |
Две челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... </p> <p>» |
циља, ту наместили.{S} Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаш |
груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете у шеварице, са којих опадоше неколико гранчица |
ило...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још с |
детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да |
ле и суморне сете, некога неразумљивога и блаженога душевнога страха. </p> <p>— Што није свакад |
пред собом добро познате му црте строга и одлучна лица, он не изгуби ништа од своје одлучности |
, гони велика хајка.{S} Због свега тога и он сам измени своје поступке према другима.{S} Досада |
аст!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слу |
м — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> <p>— Јок, не мо |
црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно у |
роке тканице са девет разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} |
ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p> |
та.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одл |
нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега затвори.{S} Једном пандуру рече да одмах одвоји |
по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа како промиче |
и себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Ми |
да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} |
S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај с |
е се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори |
д си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини.. |
естима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у његовој појави. </p> <p>А Ста |
летку махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиском |
урицом, једну по једну банкноту, као да и њега интересује колико ће се наћи новаца у том завежљ |
о казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од п |
ону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, обрасла воћем и жи |
милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива...{S} Топи се радосно срце мајчино, капљу врел |
је да издржи ударце куршума...{S} Гледа и чека... не дише... </p> <p>Груну плотун...{S} Зелоноб |
да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више излаж |
у намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — рече после дужега ћу |
оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети. </p> <p>Капет |
зе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашавши све у реду остави их. </p> <p>— Тако, соколе |
дећи да они гледају све у лево, погледа и она истим правцем и — следи се... </p> <p>Тамо далеко |
а није ни чула одговор: само га погледа и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то био тамо? — зап |
а до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад |
орише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко до |
роводити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да |
оставио код нега све новце, па се онда и он намести код Мата, леже и наскоро се учини да је за |
Што, зар... </p> <p>— Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за на |
чких, начичканих једно до другога, брда и планина.{S} Пред њима се засветли и зашарени она живо |
га робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти |
ца и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </ |
азговоримо. </p> <p>Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. </p> <p>— Зар ти први — пр |
ан сањив, с огрнутим капутом преко леђа и папучама на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, најп |
своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отпасавши му ткани |
послужити овим одговором, па се уздржа и запита: </p> <p>— Баш увек тако раде? </p> <p>— Па... |
их је за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па запита ј |
ито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрачном и суморном планин |
имаш мудрога саветника...{S} Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао |
ије имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се д |
ад видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за се |
— узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, ко |
есету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, мор |
га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> <p>— Море, децо, гледајте своја |
њу на похару. </p> <p>Ђурица се насмеја и погледа Станку. </p> <p>— Она то и тражи једнако — ре |
елом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнич |
е и поверенике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и услугама, оба |
ри Ђурица, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама. </p> <p>Старац, још снажан, поче да |
head> <p>Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} Старац се на |
х страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих је било без број |
и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, |
. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђ |
, које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио и |
је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је о |
у синовца, узеше му осам стотина банака и, зарезавши му нос, припретише: </p> <p>— Ако чујемо д |
зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђурица, схв |
њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу |
орача, прескаче преко поточића, јендека и врзина...{S} Ђурица то исто чини, не престајући звони |
На белом хлебу!...{S} Како му је далека и страшна била та помисао некада, како се здрхтавао од |
гано кретала путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згр |
твари, две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари |
...{S} Докле ће се овако? — рече Станка и седе крај њега на под. </p> <p>— Што, Стале? — одгово |
е уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна жена остаде напољу да пази неће |
<p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па о |
>— Хајде, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући замишљено и узбуђено... </p> <p> |
</p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отера |
трах: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које пост |
у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком.. |
одброја сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новици. </p> <p>— Је ли доста? </p> <p>— О-х |
љаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опаз |
над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само |
те навуче поњаву преко сламнога јастука и врати се за розгу. </p> <p>— Лијепо сам намјестио, ка |
је, који се повио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, по такту вранчева касања...{S} Нека |
човек — прихвати друга.. </p> <p>— Вала и јесте одвојио од других.{S} Само да није онаки... да |
ô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем г |
о ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — наставља Ми |
еш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </p> <p |
кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се отимала од немаштине и глади, а да |
ено рубље, па се ту обично заметне шала и прича, која се продужи до позна доба.{S} Станка, у ша |
, али опет... </p> <p>И продужи се шала и задиркиване, нарочито на Јеличин рачун. </p> <p>Кад с |
али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина, море, ка |
кан.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале људе, па се пож |
> <p>— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац забринуто. < |
е дошло овако... треба јој купити одела и преобуке. </p> <p>— Све ћу ти сутра послати, а сад мо |
еко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено |
отпадница од куће од родитеља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава своју мла |
бухвата цела човека, продире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану...{S} Пов |
помолити из собе.{S} Станка је излазила и набављала најпрече потребе.{S} После се упозна са Тим |
вољнија.{S} Непрестано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни др |
, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица.{S} Он није жалио новаца, а она је |
сте хладовите горе, која га је наткрила и заклонила својим моћним зеленим покривалом...{S} Гле, |
се Станка после таква одговора уплашила и стала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, |
ици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непр |
} Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред и за |
акао.{S} Младић, који је силазио с кола и распитивао у механама, намести се на предње седиште, |
самостаном.{S} Хајдуци поскакаше у кола и одјурише кроз кланац брзим касом... </p> <p>А старац |
човек... душе ми нема — правдаше Никола и себе и свога дужника. </p> <p>— Остави сад то — викну |
јте... на њој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пруж |
жива и страсна израза, устаде иза стола и пође насусрет Ђурици. </p> <p>— Где си, Мишо; камо се |
ло, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом н |
ади.{S} Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад њег |
...{S} Двојица претрчаше преко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко о |
цео рам са хартијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорч |
говим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве, окићене росним капљицама, које се по брежуљцима |
тницама дворишта, која ће посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто ј |
— рече Дмитар књижар, пошто се искашља и протрља међу прстима свој дебео златан ланац о врату. |
не околине, који наилажаху на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци — изгледаху јој |
глас због своје велике радње са шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под |
заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несвесно, заборављајући и на св |
ој страни, која је испресецана јаругама и косама.{S} Бегунци су свакога часа морали да слазе у |
енице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.{S} Руке му снажно али механично зама |
лаву право. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше до места; спустише га више коца... </p> <p>— Е |
јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јелецима, како се журно примичу к се |
села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао је друго |
чи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и затури је на раме.{S} Ђурица се зачуди: </p> <p>— Шта |
неописан страх од самоће, од себе сама и од онога вечерњега сутона..{S} Застаде и ослушну...{S |
као по команди, измахују оштрим косама и секу зелену сочну траву.{S} Пријатан, заносан мирис о |
брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— |
ана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јелецима, како се журно примичу к селу.{S} Види се и |
и који су га све више, својим захтевима и услугама, обавезивали и спутавали у бескрајну мрежу с |
ма улицама, по двориштима, по праговима и уласцима у куће...{S} Са стреха и из натмурено сребрн |
Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже м |
Он је осећао да је тешко надавати свима и свакога задовољити: од толиких похара још није ни пол |
Викну Митар, притискивајући га грудима и стежући му руке... </p> <p>Попадоше на њега још троји |
светла неодређена вера у добро обузима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио завичају, камо га је |
а да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа. </p> <p>»Знам ја што је |
де, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај...{S} Куд ли путује онај облак и шта ли је там |
олазе рабаџије с пуним и празним колима и саонама, јуре господа на санкама, и сав тај свет иде |
пред њим, меша се с оним другим мислима и ствара једну збрку, из које се ипак осећа само она... |
м »пријатељима, партнерима, суграђанима и осталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — |
тар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим посло |
адао. </p> <p>— Е, девојко, по законима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојник |
> <p>Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у со |
ло затим зашушта кукурузовина пред њима и из ње искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од |
једва се распознају у густим шљиварима и воћњацима, белуцају се њихови зидови и црвене обасјан |
а конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, зб |
па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.{S} К |
ом кмету, који с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу. </p> <p>Писар седе на клупицу пре |
се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: </p> <p>— Ходи дер бл |
ога знака од живота...{S} Приђе вратима и гурну их; зашкрипаше испуцана растављена врата и за њ |
ге необичне.{S} Његовим широким плећима и снажним мишицама позавидели би многи атлети од заната |
одио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, к |
ниже страном да пресече пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над провалијама застају сви и, у |
ен.{S} Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледа |
а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада она пијана мора... </p> <p>Писар стаде |
хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи! |
собом донео.{S} Пантовац засветле очима и маши се чутуре. </p> <p>— Ох, сејо рођена и мајко миљ |
понеки прозор, на коме се појави трома и сањива глава, са необично дебелом руком иза потиљка.{ |
ису куће, и одредио по једнога жандарма и пандура на један и толико исто на други прозор.{S} Тр |
с обе стране, па онда још три жандарма и два пандура.{S} Жандарми и пандури, као обично, беху |
е био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаше и за један тренут |
ше из кола, па узеше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, об |
и није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига |
па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија.{S} Непрестано је потом мислила и пита |
ину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.{S} Петлови ућуташе, после дуге |
усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и ц |
рјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица |
ши се чутуре. </p> <p>— Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга — рече |
говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не до |
ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из свега гласа: </p> <p>— Јаој, кукавац, ђе по |
аносне, пуне интереса...{S} Лакомислена и бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да |
огледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, |
ва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, те им се види сам |
ге издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се на ногама. — Ова је моја... моја... </p> <p> |
аху његове сељанке, чија му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: |
p> <p>Радисав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му |
кошеви за кукуруз, стогови сламе, сена и шаше, кошаре за стоку и остале потребе добре земљодел |
и капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљна изгледа, после ове напомене значајно махну гл |
руке! — одговори она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да пло |
другом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута лица, оборише главе и заћуташе обоје. </p> |
ио, па прошао.{S} И опет је нека снажна и моћна сила примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да н |
поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необ |
Сад му све изгледаше друкчије.{S} Тужна и сетна усамљеност шири се око његова гнезда, пустош у |
мало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична господара.{S} Фењери пред каванама суморн |
сију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— Послао ти Митко и поздравио |
Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе.{S} Поче ручак.{S} Свирала одјекну... </p> <p>Мо |
анимала га је у великој мери ова новина и ове, како њему изгледаху, господске околности, па им |
жавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему з |
, па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи |
ше, мучише и тукоше механџију Цинцарина и момка му синовца, узеше му осам стотина банака и, зар |
спремљена чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној с |
{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. </p> <p>— Ко је то? — запита л |
арави својој.{S} Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.{S |
д њега само чисту искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мис |
ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. </p> <p>...{S} Међутим, В |
Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он об |
p> <p>— Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. </p> |
гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет показује!... |
њој је криво што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> |
тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене? — |
... </p> <p>— Зар Новица?... — рече она и трже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чув |
стите са некаквим девојкама? — рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о прово |
агати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. </p> <p> |
а Ђурицу? </p> <p>— Шта? — одговори она и застаде. </p> <p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô |
чина ми... удовица јадна — одговори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестри |
сви потчињавају.{S} Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњава сувоњавос |
тену — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде |
младић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наши |
ђоше обојица у собу, она се трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, на |
ед очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа после јакога пића. </p> |
и шаренице, истресе једну трубу платна и из ње испаде један велики завезак. </p> <p>— То ви је |
ла саму земљу, па стоји тако непокретна и суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне |
растресао загрејане живце...{S} Мрачна и влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрнула свој |
а девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања сеоској момчадији. </p> <p>Кад пређе |
ше од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична изјава његова...{S} Толико је пута она слуша |
је старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће б |
астирску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам |
</p> <p>Кад се изређаше она прва питања и узвици, који су обично без садржине, Ђурица одмах пре |
и да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. </p> <p>Одмах после венчања нађе |
е срце од некога необичнога предосећања и зебње...{S} Погледа преда се и, под једним густим гло |
квим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, ка |
ли му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним |
, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица.{S} Али зар је |
S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледавши случајно у дворишт |
чен, блед, нем...{S} Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренераж |
е и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу...{S} Исекоше конопце, извадише онога из |
има, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са тим послом.{S} Развесели с |
се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док с |
еселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и |
ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. |
, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од из |
ца се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам ш |
> <p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S |
рихвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како |
ао светац:...{S} А после, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слободан!...{ |
не. </p> <p>»Шта хоће они од мене... па и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси |
мисли, које се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Постад |
да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да |
у велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. </p> <p |
а траву.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— Немој... остави то, мо |
.{S} Крстоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се св |
} Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури |
о из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — |
леда шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општински биро |
а, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред а |
влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необична успомена из детињства сену му |
о игра једначито, брзо по такту... игра и удара као дамари...{S} У ушима шум... и тамо шушти, у |
лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку |
} Станка се полако придиже испод губера и, после кратког чекања, угледа два велика курјака где |
много поузданији, но да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} |
е шуме, која се пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких огранака, ко |
е, од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам преда |
епену.{S} Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је у |
ма, које клецаху и повијаху се од умора и слабости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и |
ваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој |
ло доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима... </p> |
</p> <p>Најзад се, после тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедереву.{S} Тамо се склони |
да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде |
и одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те час |
е, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме хладна |
ће се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме хладна језа кад поми |
ш већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од Станке, приско |
баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка. </p> <p>Станка леже сва на ту пружену |
ћ се дела маса радознала на рода таласа и повија са стране у страну, као добра пшеница под снаж |
егли по самом потоку. </p> <p>Тога часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да |
ушке, и река која кривуда између потеса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао |
{S} Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, |
мати шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и |
лулска улица претворила се у море блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по |
а у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђу |
може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио, тако ћ |
раде против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак учиниле |
некакве слике, која му је тако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа |
о, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не в |
т...{S} Отворише се изнутра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... т |
олико тренутака отворише се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко |
х; зашкрипаше испуцана растављена врата и за њима одјекну потмула празнина пусте куће... </p> < |
да с осталом тројицом станем пред врата и лупнем јако...{S} Не би одговора задуго.{S} Лупнем оп |
} Новица се подиже испод једнога дрвета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? |
необично изгледа.{S} Нека суморна сета и замишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, |
детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на д |
свежњевима хартија, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта.{S} Чим капетан проговори, он се |
уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. »Јест, зацело, ја радим, а они све односе и |
то. </p> <p>— Велиш то истину? — запита и кмет. </p> <p>— Тхе, помало...{S} Јутрос малко почесм |
ад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... </p> <p>»Та неће м |
у обичним приликама.{S} Беше то стасита и ретка појава.{S} Висок, снажан младић, широка чела, г |
си собом неку врсту поштовања, респекта и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало.{S} Он п |
и завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на |
е.{S} Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. </p> <p>— Ево ти за сад оволико, па к |
за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се час у ва |
нчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака.{S} И ш |
с и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: </p> |
отворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у со |
е, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викн |
а се испричати!... </p> <p>Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} После неколико |
н то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи уп |
и тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p> <p>— Па како, бо |
ко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... </p> <p>Руке су му се грозничаво тресле, |
м...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела данас? </p> <p>— Шта |
еписмо једно за друго, не мислећи ништа и не знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, те |
се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим |
тнице на огради, претрча преко дворишта и стаде пред једна врата над степеницама, за која је др |
иже на ноге.{S} Перје кукурузно зашушта и затим се чу тихо звиждање, које највише подсећаше на |
тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити |
леду светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не |
страшило.{S} Кад плануше неколико свећа и храм се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини х |
гао једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијан |
еоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завича |
и шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и |
намах расани и разрогачи очи од страха и чуда... </p> <p>Ђурица и Станка стадоше напред, једно |
овима и уласцима у куће...{S} Са стреха и из натмурено сребрнаста неба сипи и капље ситна роса, |
други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под... </p> <p>— Предај се, не гини лудо! — в |
<p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запита озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да није |
а тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. </p> <p>Радован плану, севнуше |
ште.{S} Жандарми одмах скидоше Пантовца и простреше га по зеленој ледини.{S} Народ се окупи уок |
на посао.{S} Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; једнога је знао |
ј гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем |
Ђурицом и Митом к њима. </p> <p>Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и к |
ац, те се провукоше кроз ограду обојица и уђоше у двориште.{S} Ђурицу обузе нека непојмљива зеб |
кеш«, који се обично сматра као ситница и за којим тек после долази право разрачунавање, које м |
бро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад ј |
/> <p>Другога дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спрем |
амо да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и о |
оше код Јова и на преноћишту.{S} Ђурица и Станка однеше поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под |
нута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње куће београдске. < |
Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} Откуд тако р |
т...{S} Шта свет! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на |
може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их задржа. </ |
послије. </p> <p>— Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох |
на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, с |
> <p>Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом п |
— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. </p> <p>— Море, много је то: неће с |
и. </p> <p>— Шта зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да |
д’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу не могаше пр |
осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Шта ћемо мерити, кад се то з |
S} Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића.{S} Потом му каза д |
е научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Станком. </p> <p>Свештеник се |
. </p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени ланац на нога |
овина пред њима и из ње искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг |
са њим. </p> <p>у соби остадоше Ђурица и Станка. </p> <p>Погледаше се обоје, и док им се погле |
после... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочек |
, вала...{S} Како си? — одговори Ђурица и стеже му пружену руку. </p> <p>— Добро...{S} Како ти? |
одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове план |
осле већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно из куће. </p> <p>Вујо задржа Радована. </p> |
мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пријатељски, као стари познаник. </p> <p>— |
је од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку. </p> <p>Утом се зачу из шуме отегнуто, |
</p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дох |
Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе. </p> <p>За часак беху сви добро по |
. </p> <p>— Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем. </p> <p>— Хоћу, брате, хоћу, молим те. |
аг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча |
18971_C17"> <head>XVII</head> <p>Ђурица и Пантовац остадоше код Јова и на преноћишту.{S} Ђурица |
P18971_C12"> <head>XII</head> <p>Ђурица и Станка се састајаху свакога дана.{S} Крили су се веом |
очи од страха и чуда... </p> <p>Ђурица и Станка стадоше напред, једно поред другога, а иза њих |
м замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али истога тр |
осно, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од опасности. </p> <p>Кроз |
је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као |
пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца и лепши од свега на свету...{S} Да јој је само још једн |
ну се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије. </p> <p>— Море каква песниц |
p> <p>Ђурица једнако маше рукама, прича и смеје се. </p> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — рече |
... </p> <p>И мисао за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећање — |
неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекну јак му |
необучен умешао се у гомилу.{S} Истрча и капетан сањив, с огрнутим капутом преко леђа и папуча |
кроз која је ушла Станка, те их закључа и узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам будити.{ |
е рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и за |
би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико |
идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, |
х му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да |
илош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђ |
а. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вам |
ви људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли |
</p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p |
без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време д |
оде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... </p> <p>Наједаред трже се из сна; разбуди |
ништа...{S} Прекорачи високи кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу степенице...{S} За |
у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара. </p> <p>— Батали, човече, сав |
, и још више се збуни од овог отвореног и неочекиванога питања. </p> <p>— Само ти не ваља што с |
ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, од кога није одвајао очиј |
се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; би |
њи очекивати какву сјајну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{S} А овако, за |
помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би?... |
<p>— Тако, соколе!{S} Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. |
па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип.{S} Али се хитро пружише многе руке |
ту, бре? </p> <p>Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности и одважно |
Станка га само погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, ст |
ца, по један и по двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом... </p> <p>Све ближе и |
це поред старца, а кола одјурише напред и за неколико минута стадоше близу манастирских врата. |
е, љуљајући се и поводећи главом напред и удесно. </p> <p>— Која је боља, побро?...{S} Знаш?... |
ред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Мак |
још суморнија...{S} Повија се у напред и натраг по томе, како се коњ у скакању покреће, а у гл |
једним раменом или пружи руку у напред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне |
ни на њих дебелу кладу.{S} Пипајући зид и спотичући се по клизавој подстрешници, дође до врата |
елећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа право на њега...{S} |
че, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту његову... </p> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Бољ |
е се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} Новици остаде још толико свести, те угаси |
ру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} Господине мој, шта мислите!... </p> < |
у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S} Требало је одмах пресећи ове путеве з |
и и питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, јатацим |
езаштићена оканца, уносећи собом и студ и отров...{S} И усред дана у таквој је улици помрчина, |
ца лука задовољава потпуно њене потребе и навике. </p> <p>Ђурица је лети, кад је хтео радити, д |
и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео. </p> <p |
да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он за |
ини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју снагу и полети низ поље, као на |
. душе ми нема — правдаше Никола и себе и свога дужника. </p> <p>— Остави сад то — викну Ђурица |
ше последице тога непрестано и око себе и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово с |
се иронично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се |
и пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући по мрачном ходнику. </p> <p>После неколико м |
d>XXIV</head> <p>Враћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и један напад |
ос разноврсних мисли, које се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом откр |
он се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао. </p> <p>— Симо, ти сад окрени десн |
прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне |
користи. </p> <p>Ђурица, погнуте главе и бледа лица, слушаше ове необичне речи, које исказивах |
лед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака. </p> <p>Поли |
</p> <p>— Стој! </p> <p>Подизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним |
сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је она, п |
ле испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голи |
плашена и забринута лица, оборише главе и заћуташе обоје. </p> <p>— Ђуро, шта је ово?{S} Ја ћу |
, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне |
у, увек сеђаху три младе женске, здраве и примамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у |
име забавиле, штрбну мало угажене траве и опет подигну главе, очекујући музару... </p> <p>Прве |
је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу. </p> <p>Ово |
тином, јер поток, кривудајући кроз њиве и ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и к |
требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих је било без броја и који с |
о некако изравнати и задовољити другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готов |
скравих; те не знам како напуних судове и побегох. </p> <p>— А мене срео у Беглуцима, па пита з |
олазити, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу |
а покварио би и однео собом све планове и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих планова |
ивим питањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што за мене отуд? — |
да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа.{S} Још |
о привлачи к себи, и заборави све бриге и опасности овога света. </p> </div> <div type="chapter |
оваца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху ни једнога часа.{S} Вуј |
аху на гранама, протежући устојане ноге и крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху |
дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би |
се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. |
адна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја к |
је била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди.{S} О |
велико друштво: неколико људи за нападе и три четири јатака, то је свега.{S} И кад овако, нароч |
су учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} |
претпостављаше, пребаци се преко ограде и паде у кукуруз.{S} Одатле јурну напред, док измаче да |
/p> <p>Он коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде. </ |
од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да |
од онога вечерњега сутона..{S} Застаде и ослушну...{S} Неко му се приближује.{S} А, јест, то ј |
гледа га лукаво. </p> <p>Ђурица застаде и погледа га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? < |
поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну: </p> <p>— Ене де, проваљен зид!... </p> <p>— |
докле год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и о |
Писар попуши неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унаоколо.{S} Иза куће стајаше нека ста |
} Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом. </p> <p>— Маро!... о Маро!.... — вик |
м на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби остадоше Ђурица и Станка |
ше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </p> <p>— Стражарите ли помало? |
видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши га, оде у др |
ао. </p> <p>После пола часа Мато устаде и зовну га полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну га он неколи |
за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није |
> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха- |
као каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку друго?...{ |
пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгл |
бом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кум |
одједном опусти, и некако необично седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнути |
у поље. </p> <p>Ђурица скочи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред што брже могаше |
остимо. </p> <p>Митар приђе... опет иде и гледа некако у страну...{S} Пољуби се са њим, па се и |
би ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па умест |
м, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је три вечера узалуд.{S} Че |
у би се већ морао борити против природе и против себе сама.{S} Жудио је за лепим женским светом |
х испод куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свако |
атове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. </p> <p>...{S} Три |
у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе обла |
је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из |
т је осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи« умел |
»невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије... </p> < |
p>Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче д |
у лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. </p> <p>Ово последње објашњење као да |
ридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче оштар ножић преко |
урица се разнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој руку преко рамена. </p> <p>— Ти си мени с |
рукама, као утегом.{S} Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и о |
не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши на месту, стаде претур |
нашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити капетан |
коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од де |
д би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. </p> <p> |
— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наор |
...{S} Хајде у собу. </p> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани с |
споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено висо |
готово нехотично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. </p> <p> |
ом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете. </p> <p>— Ђурђе |
елећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кроз малена незаштићена оканца, уно |
па се онда и он намести код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао. </p> <p>После пола час |
своје!...« па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави. </p> <p>»Па к |
Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли |
>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јаружице, изиђ |
p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </ |
ебан.{S} Кад му се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним |
века где му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он с |
великим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: </p> <p>— Ништа т |
и остали свет. </p> <p>Ђурица се подиже и погледа је зачуђеним раширеним очима. </p> <p>»О чему |
друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, а из |
пе с великом масом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се над целом |
бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскравих; те не знам к |
ма дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар |
купили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима. |
анастирских врата. </p> <p>Замало стиже и Пантовац са Симеоном. </p> <p>Врата на уласку у двори |
збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и о |
ова и стаде према девојци, која се трже и погледа га зачуђено. </p> <p>— Зар си још овде? — зап |
отерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу |
Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниједног |
и стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива...{S} Топи се радосно срце мајч |
а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јесен, по |
коме се сви управљају.{S} Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.{S} И да не би о |
шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.{S} Опаси |
у, дакле, само да чека.{S} Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе б |
му отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потч |
своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, |
и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} |
ишта предузимало.{S} Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек он |
> <p>— Наслеђе, господа моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питању — говора |
и на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде |
а бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казна Божја за оне, који се титрају именом ње |
удње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично и |
, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не |
ажаху дани... </p> <p>Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.{S} Имања, м |
се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} Откада памти за себе, никада му |
.{S} Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није ва |
да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље |
ико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; расп |
кључаницу на кућним вратима, извуче је и полако отвори тешка растова врата...{S} Јово јој нешт |
..{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се тресе од х |
мет. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — одгов |
могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себ |
жио првим шумарцима над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се прибли |
ајвише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбија |
јадница — помисли он за мајку — или је и она заклопила уморне старачке очи?«...{S} Као одговор |
тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се оп |
, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног о |
ао; час тргне главом унатраг, забаци је и истога тренутка заигра ногама — изгледаше као да у ње |
руп, па код капетана!...{S} Вала јој је и присело... једва, кажу, остаде жива...{S} И опет, как |
упорно се надао помиловању.{S} Чудан је и тај разлог његову надању.{S} Састојао се у једној мис |
о. </p> <p>— Како га је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ. </p> <p>Људи наставише да и |
завлачи се у непролазне гудуре, тако је и он, неким неодређеним нагоном самоодржања, изабрао се |
оји му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до |
е, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!...« </p> <p>Беше превалила поноћ, кад Ђурица |
јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим з |
д му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав |
е осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о с |
а, добро позната појава.{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работниц |
енутка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зликовац, кога зацело чека, |
папрати. </p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене трав |
х другарица, да се онако слатко насмеје и нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кик |
орном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слобод |
онитоме месту, па му узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, он |
е чувши никаква одговора, покупи оружје и пође напред.{S} После неколико минута опет звизну, и |
жаху пред очи и биваху све примамљивије и интересније. </p> <p>— Докле ћемо ми овако, шта велиш |
ш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар |
му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте ли? </p> <p>— Сврш |
нем?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!{S} Све је пропало, и младост, и они |
узео Вујово место, али много поузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљ |
огађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваше овај разговор, беху веома страшни. </p> |
е тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојк |
га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмереније. </p> <p>Куд ће сад? — Рекли су му да удар |
догађају, али сад већ много слободније и отвореније, но на скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчав |
а као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p |
иге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекин |
из које нема излаза...{S} Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена шт |
дође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном прижељкивању, па |
во од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узв |
еоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике |
тар хладан планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца з |
, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Крстоноше заст |
е да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих је било без броја и који су га све |
S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и |
{S} Ја вам опет велим, господо: прилике и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из |
исар, стари полицајац.{S} Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи!{S} Ехе... кажем... — ту с |
оја вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као што видим, налази да је свем |
а«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек егзистира, од пресуднијега, |
аше свога стражара како прескочи врљике и побеже кроз кукуруз.{S} Дадоше знак онима у кући, па |
атаганима јуришали на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћал |
потребе.{S} Тако је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мр |
љаху се, четвртком или суботом, девојке и жене сеоске, те испираху лужено рубље, па се ту обичн |
Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. </p> <p>Станка нар |
ни разбојник, који преза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочине. </p> <p>»Шта хоће |
аде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, познати му звон меденица, кој |
иге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и |
о је кући, однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка нач |
че...{S} У ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко је то? </p> |
у други погледи на његов живот, задатке и поступке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао |
ни путници оживеше, заборавише све муке и патње преживеле у туђини, очи им засјаше живим весели |
узети другу...{S} Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...{S} |
..{S} А шта је ово заковано?...{S} Руке и ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути се не |
кип.{S} Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. </p> <p>— Натраг, коме је живот мио! |
би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радовану. </p> <p>Пантовац узе новчаник, о |
мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је п |
за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па запита једнога |
кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. </p> <p>— Биће то који други, |
ј-хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и |
по соби, разгледао и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта |
ца се заклонише за дрва, спремише пушке и одговорише на знак.{S} И с једне и друге стране понав |
лац... наместили се људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све бл |
морен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душо |
езô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — одговори Станка |
бруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљивога и блаженога душевн |
адоше да му се проносе у мислима светле и слатке слике давнога детињства.{S} Једва их изазива у |
...{S} Хладна, мокра влага продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла завила у |
</p> <p>Протрчавши потоком, кроз шибље и трњак, за један пушкомет, Ђурица наједаред стаде као |
репери отворенозеленкастим сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком |
апи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... </p> <p>Наједаред трже се из сна; |
и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега осећање, коме се само могао досећа |
ивота... </p> <p>И срце хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну над |
егуца општински биров... </p> <p>Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљо |
де лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао застрвен сто, |
устаде, па га одведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S} Занесе се и заспа одмах... |
розор напоље?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. |
што болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За јечам?...{S} Раздао сам по |
увши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке...{S} Ослушну... не чује се ниш |
м, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама ве |
о им се ноге померају, одскачу од земље и опет стају на прсте...{S} Старцу тешко дисати, стеже |
ито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> <p>— Како... зар то може |
је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да |
Извадивши половину рама, погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се...{S} Две челичне цев |
соби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова. </p> <p>— Сад пазите добро! — рече им ка |
ј падини, што се протегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у |
акву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући. </p> <p>»То |
штајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђурица се |
е одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу.{S} Сва ова забуна потр |
им сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не |
овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.{S} Истог |
се изненади, видевши весела човека коме и не падаше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, |
после ње настаде обично затишје, у коме и власт и хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је |
рашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу... |
њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим костима.{S} Станка врисну и посрну, ал |
нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још ужасниј |
бјасни, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка зебња при тим мисли |
она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заг |
обро.{S} Милисаве, пробуди све жандарме и пандуре.{S} Нека се живо обуку и нек спреме коње.{S} |
После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па |
е ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно с |
му ово ново осећање само позледило ране и муке му увећало... </p> </div> <div type="chapter" xm |
уци прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огранака. </p> </div> < |
} Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да горе иду људ |
одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} Одмах затим беше му прв |
још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покошене зелене ливаде, по којима се бел |
као се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ћ |
ушке и одговорише на знак.{S} И с једне и друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што и |
о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад о |
лиш?... </p> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} |
одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешким пиј |
еце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету |
цело му тело држаху необично развијене и еластичне ноге. </p> <p>Ђурица је веома ценио своје т |
Казао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хлад |
пре, само нек се зна рачун између мене и тебе...{S} Свакад нек се зна унапред колико коме од н |
...« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрч |
у пандурским рукама...{S} Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој.{S |
танцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код р |
а... и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике. </p> <p>...{S}Звер!...{S} Звер пред х |
ца је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје |
ко над заходом, девојке покупише рубине и разиђоше се у село разним путовима.{S} Станка иђаше д |
по коме беше растурено ђубре од живине и стоке.{S} Наједаред узвикну весело: </p> <p>— Дајте м |
механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрм |
ити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, |
јицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.{S} По |
асак Ђурица се спусти са високе планине и удари реком, која тече кроз потес кленовички.{S} Поте |
ад је Ђорђе казао власти четири стотине и двадесет! </p> <p>— Тако они увек раде.{S} Кад би се |
. како да распореди оних четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају |
лони.{S} А Марко, обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фи |
бајала.{S} Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад |
<p>— Добро — одговори онај из помрчине и нестаде га. </p> <p>Ђурица с Новицом окрете уз брдо, |
остепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицах |
дању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се радозн |
сто чуда...{S} Ко ти зна његове рачуне и крајеве. </p> <p>— Знаш... и ја тако мислим.{S} Али м |
узе нека непојмљива зебња од ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати што дође овамо. </p |
наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... </p> <p>»Откуд овде ови људи?.. |
ца све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ип |
.{S} Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.{S} |
нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу...{S} Еј-хај! |
је према томе подешавао и своје држање и одело.{S} Као сиромах није се могао истицати богатств |
јући чешће у лево, откуд се чуло викање и пуцњава.{S} Пантовац, тежак и тром, изостајаше све ви |
нез. </p> <p>Међу момцима наста гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само једна реч: »ј |
ица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта.{S} Седе на |
ао довољно узрока да скрива своје стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, |
снажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање шуме, која се склопила над овим тихим самоста |
е налазећи речи да искаже своје осећање и чуђење. </p> <p>Седнувши на столицу и посадивши је по |
е из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула старица.{S} |
а да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— Около!{S} Заобилази! — вичу кметови, |
девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, |
ца«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече.{S} У другој прилици о |
као на команду.{S} Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу.{S} Утом по |
... обула му нове црвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа се живо како је једнако загледао у ш |
нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи |
и комади хлеба и печена меса, неке крпе и стара поњава, раширена преко сламе.{S} Тада беше јасн |
и, као кртице, у тамне и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се радозналост сматрала за |
ој, стегнувши револвер, прескакаше рупе и камење низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, |
аквом склонитоме месту, па му узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш у |
ече он, кад стадоше да се ређају похаре и убиства. </p> <p>И опет обрће очи низ пут, али у њима |
у вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истресе једну трубу платна и из ње испаде ј |
е, ћерамидом покривене кућице; оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и воћњацима, б |
и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њим дру |
вља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’наког |
е такав човек, велим, чини онаке покоре и злочинства и на ономадашњој и јучерашњој похари?{S} К |
ће да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им п |
ако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.{S} Још из детињства она беш |
и!...{S} То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и |
положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више онога |
ји тако непокретна и суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> <p>Дру |
досећања и зебње...{S} Погледа преда се и, под једним густим гложјем, угледа њега где седи, са |
ак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту. </p> </div> <div type="chapter |
му је све још изгледало обично: виђа се и разговара слободно са својим сељанима, виђају га и по |
појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: </p> <p>— Помози Бог, снахо! </ |
ош толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе... </p> <p>Ка |
дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на пре |
пава тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах ск |
ају би помислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{ |
али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца престадоше играти и занемеше, не зн |
</p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже се и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан. |
е и наместише га да легне.{S} Занесе се и заспа одмах... </p> <p>...{S} Шта је ово?...{S} Гле, |
о, мученички... па обори очи, окрете се и полако пође к вратима...{S} Полако ухвати руком дрвен |
здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике лив |
ца хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздр |
сно — рече Радован. </p> <p>Подизаше се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала |
ане, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријат |
о! — Викну Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, непокретан |
чи ударац... врата излетеше, обртоше се и падоше...{S} Грунуше пушке на врата, на прозоре, соба |
ако се журно примичу к селу.{S} Види се и коњаник, који се спушта косом, идући пред њима. </p> |
може догодити сваком ратнику, догоди се и њој: од толиких стрела, које досад срећно пролетаху п |
осад успавано осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђа |
ца промуклим, узбуђеним гласом, који се и самом њему учини непознат. </p> <p>Механџија рашири о |
спојени са тим послом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђ |
у ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и н |
и шибљем.{S} Требало им је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у |
данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је. </p> <p>— Нека ти Бог опрости! — рече он, п |
, али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар |
у кога. </p> <p>Пантовац, као чудећи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу.{S} Његов погле |
жљиво и опрезно корача момак, бојећи се и презајући од свакога звука, од сваке људске појаве на |
кад овако? — прошапта Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку ош |
па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи главом напред и удесно. </p> <p>— Која је бо |
а је сад? — рече Ђурица, заклањајући се и одговарајући на знак.{S} Звиждање се понови као и пре |
чје, шљепкајући по блату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној, замешеној и расплинуло |
ко увребао? — запита Станка, смејући се и сама. </p> <p>— Ђурица, слава га убила! </p> <p>Станк |
ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући потиљак. </p> <p>— Потера!...{S} Вујо послао о |
први поглед, па застадоше, не мичући се и не пружајући руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну |
но у овом мрачном простору и хајдуци се и нехотице зауставише при улазу. </p> <p>— Палите свеће |
ире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе, п |
е робовати за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S} М |
ед, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно. |
намеру са Станком. </p> <p>Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћ |
а наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? |
нам ја то, нано, одавно.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш |
опет што чути споља.{S} Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно |
тртом поду.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} Новици остаде још толико |
вен пут њихову пријатељству.{S} Пило се и веселило свако вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђурица с |
и ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још кој |
ђу правим и једрим церићима.{S} Зато се и попов поглед заустави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице |
. </p> <p>Кроз кукурузе приближаваху се и провлачаху се три човека, који необично изгледаху у о |
тадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се |
немо чупавим крилима...{S} Он се стресе и пожури уз брдо... </p> </div> <div type="chapter" xml |
нтовац, капетан нареди да га одмах носе и закопају. </p> <p>Увече је, украј срескога пута, изра |
ест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш од других |
ут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина |
исплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једном топлом сузом |
што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? </p> <p>— То не знам, поп |
Јова, није ништа наредио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомен |
p>— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, вол |
— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. </p> <p>Пантовац, који готово ништа не |
ке и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лак |
ђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне.{S} За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а |
очи, која му заклони собом све предмете и сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, осим једно је |
ио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се |
оше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осе |
дговори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, |
у сутону опазити, па се одједном окрете и потрча натраг к шуми...{S} За тренут ока нестаде га.. |
па да скочим!...« и он се полако окрете и погледа иза себе... двојица држе конопац чврсто.... < |
ападним окрузима.{S} Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динара. </p> <p>— Е, мој |
, бојећи се да се разбојници не присете и не поврате. </p> <p>Ђурица с Пантовцем удари потоком, |
е могу мирисати као ви, што само седите и намештате се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се |
уде, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши с постеље. </p |
исар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али |
икну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко лице. </p> <p>— Прво т |
много уморила. </p> <p>Станка се осврте и седе на столицу. </p> <p>— Где је сад Ђурица? </p> <p |
{S} Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га пог |
е односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по самом потоку. </p> <p> |
еколико редова; све се пропиње на прсте и посматра неку необичну работу.{S} Ту се копа рака, ве |
...{S} Ђурица се издиже полако на прсте и погледа на онај прозор испред куће.{S} Очи му прелете |
ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека. </p> <p>— Не бој се, снах |
овамо. </p> <p>Прођоше мрачно двориште и кроз некаква сниска вратанца ступише у одају.{S} Нови |
днога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један од дечака обрће и |
обом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а по |
ли доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од куће |
а, ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кид |
да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једном се м |
о...{S} Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта се р |
и слободно предати... </p> <p>— Доћи ће и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она |
ити?...{S} Кад је она поменула, тако ће и бити« па одговори: </p> <p>— Јесте, из вароши је. </p |
сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука је то.{S} Ствари су |
неле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p |
зане, али овлаш, те њима слободно креће и маше народу... </p> <p>— Еј, црни Ђурица! — узвикује |
дугих година засија израз невине среће и радости. </p> <p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти |
она, не бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин |
му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај спава слобод |
на, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мр |
ди пурењаци, које један од дечака обрће и надгледа. </p> <p>— Одмакни де мало тањи крај, видиш |
слима.{S} Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да |
вши врата, једним скоком испаде из куће и потрча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потр |
</p> <p>У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи |
е тога. </p> <p>Обојица изиђоше из куће и, неопажени ни од кога, одоше кроз село, договарајући |
нула својим непробојним покривалом куће и улице, притисла саму земљу, па стоји тако непокретна |
шњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту њ |
е ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији.{S} К |
тово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо ус |
та, болан... — рече он, узимајући новце и бацајући их у недра. — Само хоће ли остати што другим |
котур жуте воштанице, кресну палидрвце и упали свећу.{S} Затим извади једну иглу и наднесе је |
е узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизати и падати, док |
свакога часа морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа стран |
е у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу... |
које у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика...{S} Сам |
азиђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто |
уке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше... </p> <p>Тада га познаде цело село, те се |
Не размишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио же |
дао чистац... </p> <p>— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац.{S} Как |
маже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандарму, који је одводи... </p> <p>— |
д кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. </p> <p>Кмет уђе с |
ко ревносно снабдева.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> |
дним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. </p> <p>— А што ми резилиш |
уричиној кући.{S} Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено |
то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута.{S} Увече исприча Марку све што је видела, прат |
ка!..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки вели |
оркова... </p> <p>Али је опет, још јаче и страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне |
, па ето... </p> <p>Свештеник се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо |
кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху нови црвени опанци, а |
у, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам |
му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. </p> <p>Капетан се |
се он љутито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али |
уштво заговори, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> |
провлачи се. </p> <p>Ђурица се провуче и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око |
{S} Али истога тренутка нешто јако пуче и њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и о |
унцима.{S} Пантовац једнако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, па, кад опа |
то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он |
ми јави. </p> <p>Пријатељи се руковаше и растадоше. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
еницу«. </p> <p>Тада сви троје полегаше и ућуташе. </p> <p>Ђурица, легнувши на леђа, угледа зел |
чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљи |
тим више белих сеоских кошуља, угледаше и понеку пушку.{S} Сад није било сумње да су опкољени п |
а у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. |
— рече он, па седе за сто.{S} Поседаше и остали жандарми.{S} Један наточи свакоме по чашу раки |
чних догађаја, који се на брзо изређаше и претурише преко његове главе, наступише у њему други |
та он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћут |
пружи пушку.{S} И они обоје поустајаше и погледаше уплашено из свога заклона.{S} Шуштање долаж |
ма и западе у долину, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише се реке. </p> <p>— Е, данас |
ао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се под теретом његова тела.{S} Тако пролежа б |
силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква |
авршили двадесету. </p> <p>Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни п |
тку застаде први сутон.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама на шум |
ти, за које се знало.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се наместила на дрвено корито за појењ |
ањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало прибра, у |
ше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она старала да о |
његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђу |
жара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, т |
напад извршити. </p> <p>Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки |
ид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан одмах п |
астаде у срцу...{S} Окрете главу навише и погледа Митра...{S} Све му је сад јасно... </p> <p>— |
ави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљи |
зби се у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ мног |
.. — рече Станка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљенога стезања. </p> <p>— Е, то не мож |
узело прво место... </p> <p>Ветар брише и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, |
намршти се... очи се зачуђено раширише и одмах склопише... тело се дрмну, покрете се од ударца |
<p>Кључаница шкрипну, врата се отворише и Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који те ђаво тера ноћа |
не дајте! </p> <p>Хајдуци га прихватише и за неколико секунада сјурише се у поток.{S} Тамо му п |
ку на прозор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{S} Само испаде из онога ди |
но затекоше у механи.{S} Секоше, мучише и тукоше механџију Цинцарина и момка му синовца, узеше |
т старом познанству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ посл |
у икону Спасово Вазнесење.{S} Раздадоше и друге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под |
пијанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и радознали варошани, да виде како проводи зликовац сво |
а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђ |
ноћи, узнемири се стока.{S} Овце пођоше и окретоше главе низа страну.{S} Станка се полако приди |
плете и падне.{S} За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. </p> |
уши му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по |
паде мртав... </p> <p>Убице се окретоше и одоше кроз село.{S} У Радоњића забрану седоше.{S} Ђур |
ву Ђуричину. </p> <p>За овим се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, |
мртва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше и она изиђе из собе... </p> <p>Учини јој се да он прого |
— помисли Ђурица у себи, спремајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно ист |
онај с пушком, отресајући печен кукуруз и завијајући га у зелену шашу.{S} Мало затим зашушта ку |
а кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, у т |
о, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јат |
ки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба |
главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио |
еста: један куршум иза трна покварио би и однео собом све планове и жеље...{S} Истина није он б |
потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... </p> <p>— |
а мисао: да овим положајем осигура себи и своме другу будућност.{S} Сад му живот беше милији но |
оложење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одлучно: < |
ти, она се предаде црним мислима о себи и својој будућности, која, истина, беше сакривена од оч |
нчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају.{S} Једнога се зла опрости, а стотине |
ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред |
рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.{S} Са |
<p>»Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не прође н |
а живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузим |
беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова у највећем степену.{S} Кад није могла ви |
гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да ручају, причајући о догађају са Сретеном. |
глади јој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — рече по |
Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг. |
е секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе месту, где је тр |
ламен, сагореваху....{S} Она се исправи и погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, |
већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је после само |
гледаху јој необично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе.{S} Све што ј |
о радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице. </p |
шао без његова знања, чујем да те криви и за Радована што је погинуо. </p> <p>— За паре знам да |
..{S} И никад га више не одведоше цркви и не причестише. </p> <p>— Јеси ли често бивала у цркви |
</p> <p>— Јеси ли често бивала у цркви и на причешћу? — запита је он мекшим радозналим гласом. |
и воћњацима, белуцају се њихови зидови и црвене обасјани кровови кроз густо зелено гpaњe воћња |
} Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури |
> <p>— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров. </p> <p>— Немој, М |
курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал.{S} У исти мах севну секира према месе |
гне.{S} Али над провалијама застају сви и, у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући |
тањега гласа.{S} Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на |
шити бар једно убиство; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његовој вољи.{S} |
еколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онако твојски, знаш? </p> <p>— Могу, |
а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање.{S} Једаред застаде |
не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, отвар |
ш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да |
ар, на другој пандур.{S} За столом седи и дрема Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>»Већ се смркло!. |
разни случајеви, па сад безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са сами |
као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица траго |
божићни празници.{S} Око прозора звижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу кровињарицу, о |
чиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандар |
ише ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или |
ст, и на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад успавано осећање у њем |
гестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Крстоно |
, спаде она тежина с главе... лепо види и разуме... </p> <p>»Ово је рака за мене...{S} Откуда о |
сунце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, а |
бре згоде за прикривање свакојаких људи и ствари. </p> <p>— Овамо, синовче, па се одмарај колик |
ветлим очима посматра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало |
едном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, напреже се да п |
, продужавао је стари занат.{S} У крађи и нападима био је плаховит као олуја.{S} Јуришао је без |
ије место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину корака, наиђоше у један склоп, |
во, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што то сад? |
му је Станка принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој руку преко рамена. |
ати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — одговори Станка. — |
и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све |
иђаше уз њега.{S} Сад је био присебнији и одлучнији, није га потресла проливена крв: напротив, |
и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији.{S} Крв му појури живље по телу, а пред очим |
да Ђуричини напади постају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима селима о |
ударена. </p> <p>— Код Петра су завоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — р |
што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама.{S} Путом само Јелица весело причаше, а Ста |
и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и |
мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати |
У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. </p> <p>Кад се и |
тановници су ове улице махом они типски и Београђанима добро познати земљорадници Палилулци, ил |
S} Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... </p> <p>О |
. </p> <p>Марко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њега. </p> <p>— Стани дер, зликовче, да ти |
ом набраше обрве, па викну заповеднички и грубо </p> <p>— Излази! </p> <p>»Боље што се чини нев |
јих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p>— Мој отац, као сељак, да |
им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то за новце? </p> <p>— Јесам.{S} А на |
Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа. < |
ом: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се руководила својим начелом — |
за тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали да много тр |
и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоковима. |
етнем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи |
не каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствар |
а сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуј |
војим захтевима и услугама, обавезивали и спутавали у бескрајну мрежу својих замака.{S} Он је о |
у нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није на |
а за њихов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене за њихове главе... </p> <p>— Ама, |
н по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани.{S} Сакупи се велики збор пред канцел |
рми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, |
родужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разаст |
то је казала о провођењу, доиста весели и занима. </p> <p>Ђурица се изненади; лако црвенило пре |
на пољу срећноме свету.{S} Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сј |
реста, гледао како су се легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети к |
одредише се чувари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше |
сила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} Идући путом, беше погнуо г |
после прве пијанке, саопштио неке мисли и Марушки. </p> <p>— Он се до синоћ мало прибојавао од |
а тела.{S} Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, |
, по неки пут се намршти, па опет мисли и мисли...{S} Нема краја њеним мислима...{S} А о чему м |
рда и планина.{S} Пред њима се засветли и зашарени она живописна котлина, у којој су без икаква |
не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђ |
у других страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих је било б |
за ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и још многе ствари, којима Ђурица не знађаше намене. </ |
, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} Идући путом сети се да ономад, к |
три жандарма и два пандура.{S} Жандарми и пандури, као обично, беху наоружани »до грла«. </p> < |
Лака ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше. </p> <p>— Хвала ви, само ме сутра немо |
еба падају светли ватрени зраци по шуми и косој падини, што се протегла између Букуље и Венчаца |
адне.{S} За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. </p> <p>— Ха, |
речи, услед којих се овај намах расани и разрогачи очи од страха и чуда... </p> <p>Ђурица и Ст |
и точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које с |
ци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцим |
нати земљорадници Палилулци, или вредни и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, именују Ба |
наших села... још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли сви право ов |
е, живећемо, Стале!... </p> <p>Загрљени и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако др |
а отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је крај, шта има да мисли!...{S |
н.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само се потчињаваше оно |
неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је о |
збуњен, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и |
ти, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједнога тренут |
У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику. |
авши ни речи, изиђоше из храма зловољни и упутише се изласку... </p> <p>— Право рече нама Вујо |
на.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и |
>Беше скоро поноћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а в |
на место ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшн |
окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаше му, створише се уз њега, као |
тов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен |
... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне вране, и од крештања без |
еха и из натмурено сребрнаста неба сипи и капље ситна роса, која обухвата цела човека, продире |
p>Писар окрете разговор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судницу.{S} Он и па |
д... </p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне леде |
лио новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству |
т, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљајући много, о |
бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... </p> <p>— Пардон! — викну апотека |
шити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људи, који су потребни у такву |
и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га неп |
се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчевим изласком... </p> <p>А |
х облака.{S} Плаветнило небесно трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бес |
<p>— У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад п |
апа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! — узвикну кмет, погледав |
рим планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота... </p> <p>И с |
ен, не слушајући шта се око њега говори и ради.{S} Само му једна мисао беше светла и мила: да ј |
ата, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кладу.{S} Пипајући зид и спотич |
же га...{S} За песму треба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само крави.... силом |
гледа како оно страшило необично отвори и рашири очи, као да се нечему јако зачуди, па их превр |
нили су своје опхођење са њим и пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, |
наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Врбљане, пред кућу ч |
буњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђурица остаде са н |
не треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... и опет да |
око, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђурица стајаше над њима са пушком |
миш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} |
спричај... то што си хтела...{S} Кад си и зашто си са Ђурицом раскинула? </p> <p>Станка му испр |
ије то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао чо |
руци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже м |
ватру сунчаних зрака...{S} Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лутајући под прит |
S} Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу јо |
{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} Пос |
мо наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за т |
да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вр |
о онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, очекујући жудно њ |
њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао.{S} Због те његове плаховите од |
дговора уплашила и стала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни |
орио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле |
хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима. </p> <p>— Нека ти је |
као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно |
гурнуо...{S} После се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликов |
азно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена.{S} За ов |
е Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, |
ом надом, да ће све то некако изравнати и задовољити другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако |
чин изглед. </p> <p>Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну весело: </p> <p>— Даск |
Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко очајнички. — Оно је нек |
е и пребледе.{S} Деца престадоше играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или са |
кад би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!. |
вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље. </p> |
ут прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад |
p>— Да кажем, ја...{S} Кад треба трчати и спремати за посао, кад треба што ујдурисати код власт |
омисли, да му свакога часа могу одузети и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, |
е дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему |
ла, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се отимала од н |
вим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам да сам п |
се чини да никаква сила не може разбити и разнети оно густо прамење.{S} Али само неколико часак |
Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега |
ге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари |
е сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намуч |
уката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован |
и за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме |
добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати. </p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка изабрала м |
— што више, па се после негде склонити и проживети мирно.{S} А да би могао зарадити, требало ј |
и огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати цела околина. </p> <p>На путу што води к срцу |
али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо |
Ово је место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крва |
ти ни недељу дана, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна... </p> <p>— Каква власт!{S} Пер |
ово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама...{S} Та |
може потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђур |
тога дана није никако помишљао о смрти и упорно се надао помиловању.{S} Чудан је и тај разлог |
ао, кад треба што ујдурисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, о |
то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и следи...{S} Као да није ни капи сркнуо...{S} Подиже г |
озор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи овамо — рече старац и пропуст |
беше у њој много неке необичне охолости и самосталности, неке ћудљиве тврдоглавости.{S} Па да ј |
одузе Ђурици последњу мрву присебности и одважности.{S} Он, за тренутак, заборави где је, забо |
он не изгуби ништа од своје одлучности и присебности, као што је досад обично бивало.{S} Ђуриц |
е или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изненади.{S} Сматрао је своје село као једино поуздан |
да, без свезе... </p> <p>Пролазе минути и часови, протиче време тихо, нечујно...{S} Примичу се |
мена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: </p> <p>— Оне раде тешке послове, п |
оследњем догађају.{S} Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове мл |
хеј! </p> <p>Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само |
ним зеленим покривалом...{S} Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо |
тарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком... </p> <p>Наједаред косачи с |
удараца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, кле |
ти хајдук у мрачној јазбини, не мислећи и не видећи ништа око себе...{S} И чини му се сад да је |
затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова.{S} |
је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен |
лава провући.{S} Људи се чуде, зевајући и протежући се. </p> <p>— За то мени синоћ пева лево ув |
дуго и журно, кроз нос, час запевајући и узвикујући високим гласом, час гудећи басом.{S} Изгов |
има, корачајући несвесно, заборављајући и на свој положај и на сваку опрезност... </p> <p>Најед |
гује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу ре |
p> <p>Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.{S} Стаде лено пред вратима |
! — одговори он и седе за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, којим су му ноге оковане. < |
егов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен.{S} И сама власт поче мно |
слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљон |
/p> <p>На извор долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне судове, умију се, баце који ками |
н ветар. </p> <p>Пролазе сељани, пешаци и коњаници, пролазе рабаџије с пуним и празним колима и |
изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. </p> <p>— Знаш... ја сам |
ико дана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне в |
на.{S} Он се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет н |
м.{S} Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} |
.{S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и |
у, а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврату.{S} Бесна необуздана пијанка занела је цело |
арац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова девојка сад нема куд, к |
ћно пролетаху поред ње, једна се закачи и убоде је.{S} Она сама опажаше да није са њом све у ре |
ама своје хаљине.{S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. </p> |
пољу греје топло сунце, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља се коло веселих сељана — сватова.. |
љаше он у памети последње Николине речи и изазиваше све оне страшне слике, које се мало час пре |
>Вујо устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завез |
хове користи« — сети се он попових речи и, идући полагано уз поток, стаде да мисли о томе. </p> |
, али се сад сећаше само Николиних речи и последњега свога дела: кад је пружио, скоро наслонио, |
ови још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} |
ма, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и интересније. </p> <p>— Докл |
што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати.{S} Испи чашу, па з |
... </p> <p>Станка се прену, рашири очи и погледа га зачуђена. </p> <p>— Зар баш тако,? — рече |
она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена |
пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш |
тојанством погледа зликовца право у очи и одговори му: </p> <p>— Ово је место, где само ја могу |
немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га по |
вљени знак: — Пст! </p> <p>Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине.{S} Обрнувши главу у |
ну, па, кад се шуштање понови, он скочи и пружи пушку.{S} И они обоје поустајаше и погледаше уп |
<p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица. </p> <p>— |
и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. </p> <p>— Јеси ли луд?...{S} |
ога си напао?...{S} И тако све, па мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо, робија |
Станком. </p> <p>Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко |
де, славе ми! — рече малишан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у |
ј груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{ |
, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему половину од добити, јер сад је зима на прагу.... |
Пантовац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући |
>Ђурица му исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. </p> <p>— Нијеси |
у гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад |
једним брзим погледом разгледа положај и, не мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к пот |
свесно, заборављајући и на свој положај и на сваку опрезност... </p> <p>Наједаред случајно погл |
у још ове недеље. </p> <p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђуриц |
е капу, смерно приђе руци свештениковој и осети како му опет малопрешње црвенило наилази на лиц |
она је истурена, избачена отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је кра |
Јовом.{S} Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада |
је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. </p |
јој беху једино занимање у овој тешкој и необичној самоћи. </p> <p>Одавно она већ није више он |
се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власти.{S} У оба извешћа старац исприча о |
шум.{S} Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} Одједном се сва гора прол |
укући се опет по растопљеној, замешеној и расплинулој житкости.{S} Тихо се провлачи задоцнели с |
ке покоре и злочинства и на ономадашњој и јучерашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнал |
е могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе. |
ло викање и пуцњава.{S} Пантовац, тежак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скака |
дирајте... </p> <p>Ђурица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у нед |
, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се |
о и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа |
и уживај...{S} Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно |
е обојица пажљиво провукоше кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и д |
р савлада.{S} Завукоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантовац одмах извади п |
еру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду св |
ш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишту. </p> <p>— |
/p> <p>Ђурица извади из недара смотуљак и баци му у крила. </p> <p>— Број! — рече му Ђурица. </ |
.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђав |
Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву.{S} Тр |
аше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже се и пр |
сти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по овој околини... |
разделише ову философску мисао, па чак и капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљна изгле |
држа.{S} У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: </p> <p>— Ево ме, Перо, сад ћу. </p> < |
ћи дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са к |
<p>Она га погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену слику пред соб |
ну Пантовац. </p> <p>Он подиже новчаник и опет га пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све то време |
ору. </p> <p>Ђурица му одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и |
брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућност за предају. </ |
вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пик и подели... </p> <p>После једнога часа прође улицом Сим |
о осврташе око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необ |
адном водом, па онда полако пређе поток и ступи у поље. </p> <p>Ђурица скочи из заседе и, звера |
блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца... |
а... </p> <p>Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин. </p> <p>Једне недеље дође му Ђурица |
укчије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш с |
Смрт!«... и он нехотично извуче цео рам и испусти га. </p> <p>— Предај се! — викну једна глава, |
блудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог оца нашега Василија, |
о село... </p> <p>— Знам, због тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станку, с |
већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. </p> |
ој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради Вујо? </p> |
рљиво шаптати. </p> <p>— Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што с |
>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци |
ајала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти |
...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— |
ад глава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да |
овека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згоре |
е ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад путује, д |
лити. — »Али како?...{S} Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке.{S} П |
ики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се искашља и про |
овац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђев |
оној помрчини засјаше необичним сјајем и он, готово несвесно, под утицајем овога лепог осећања |
корита, која беше обрасла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше Станка, погле |
ама, где стајаше старац под епитрахиљем и преврташе журно неку велику књигу. </p> <p>— Дајте мл |
јем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... </p> <p>— Па не мораш баш све, али |
туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељака, поносном охолошћу; али је |
ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то с |
привлаче га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још од дети |
све у лево, погледа и она истим правцем и — следи се... </p> <p>Тамо далеко, на крају потеса, и |
мести се на предње седиште, ошину бичем и кола појурише.{S} Требало је на сваки начин да стигну |
ити после.{S} Сад, у здрављу! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и не |
који је израстао у честару, међу правим и једрим церићима.{S} Зато се и попов поглед заустави н |
аци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне кровињаре на другу |
општи новост о наредби. </p> <p>— Видим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с љ |
је то — рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за |
а она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. </p> <p>Неко неодољиво, страсно и гроз |
} Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменима, а цело му тело држаху необично разв |
акој лоповској дружини или разбојничким и другим предузећима, он беше или вођ или један од глав |
тамо? — запита га она неким радозналим и притворновеселим гласом. </p> <p>— Знаш... они наши. |
дговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и |
се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, п |
о! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. |
Видим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај к |
одбија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, преко стогова, преко |
еше толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и тел |
ш синоћ спремљено све што треба гладним и жедним путницима, па се онда сви троје окретоше поток |
на платна, сестра му их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила широке тканице са |
жећи на мекој росној трави, под зеленим и густим наткриљем букова лисја.{S} Груди му се још сил |
ософија. </p> <p>— Не замерите скромним и мирним грађанима — продужи апотекар — што се у оскуди |
ишле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. </p> <p>— Ја бруке наше, болан! — реч |
е; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о својој љубави.{S} А сад, одједном ј |
ци и коњаници, пролазе рабаџије с пуним и празним колима и саонама, јуре господа на санкама, и |
г, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: </p> <p>— С |
рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p> <p>— Не помињи ми то, молим т |
осад погледати, сад се разговара са њим и још како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја м |
уда, променили су своје опхођење са њим и пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају с |
тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укоче |
и се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће |
з сиротиње.{S} После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад |
оли прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник. </p> <p>Наступио је последњи тренутак.{S |
код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> |
Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њој је криво што седи сама; за |
/p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само ш |
о је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем толики свет, зар збо |
ћи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало |
а, па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу уречених гр |
алена незаштићена оканца, уносећи собом и студ и отров...{S} И усред дана у таквој је улици пом |
и је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </ |
а сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и стаде н |
округао застрвен сто, препуњен јестивом и пићем. </p> <p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и д |
ниједно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, веома необичном друштву.{S} Упозна |
он осећа чудно задовољство у овом новом и примамљивом стању...{S} Није он ни Станку омрзнуо.{S} |
ски писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео |
е у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.{S} Само једно није могао угушити.{S} |
м косом, сањивим надувеним очима, дугом и уском расом, изгледаше као страшило.{S} Кад плануше н |
ице послушниково, који, са својим дугом и разбарушеном косом, сањивим надувеним очима, дугом и |
сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па |
ком прескочи речицу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, |
ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио |
ко му и треба!...{S} Назваће ме лопужом и свакојаким именима...{S} Ех, луд ли сам што се ја о м |
, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом. </p> <p>— У торби су вам нагарављени |
рица дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, после безузрочна страха, седе на постељу. |
ослетку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали |
унаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав |
рекла.{S} Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога може убити последње циган |
д у помрчину, па напослетку махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа |
гледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу је, не може ме нани |
рај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра како пурењак руди и |
има безбројне ледене санте, чији се лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, те уле |
зелено, младо лишће прелива под топлом и јасном светлошћу сунчевом.{S} Жиле повукле у себе све |
а.{S} И сам Никола се забави тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну ба |
говим лепим сновима, са једином светлом и слатком страном живота његова.{S} Зато је избегаваше |
противном, где је соба, олепљена земљом и закречена.{S} У оној магластој тамнини кућа им изглед |
>Отпоче бесна, весела пијанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и радознали варошани, да виде как |
е. </p> <p>Ђурица удари најгушћом шумом и, дохвативши се планинскога венца, одјури за три часа |
, и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, који га је савладао. </p> <p>— Само т |
е, нећу друкчије! — узвикну он одједном и устаде са столице, као да се сад нечему присети. — Је |
paњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцртава по који кров од стај |
аше мала крвава рана, улепљена усиреном и запеченом крвљу. </p> <p>— Што ти је човек, брате — р |
ане му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних |
и о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да |
тиснуо целом својом страховитом тежином и — како му сад изгледаше — смлавио га, уништио...{S} Н |
се »тачкица« приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га гроз |
а се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму |
ећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу. </p> <p>— Седи, одмори се... видим д |
ље.{S} Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... </p> <p>Мислио је о оној увреди.{S} Знао |
цу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива...{S} Узим |
а и јасика...{S} А над њом, над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече гус |
Пазите! </p> <p>Жена се пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. < |
стигоше кола са спроводницима, писаром и доктором.{S} Народ нагрну колима, па нити ко може при |
То се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никак |
спод прозора, подиже руку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у тем |
а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом. </p> <p>Уђе капетан у собу...{S} У последње |
боду!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога плани |
ој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.{S} Требало им је одморити се и душом дахнути, |
/p> <p>— »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз пр |
дечка са заденутим пиштољима за појасом и један човек осредњих година са пребаченом шешаном пре |
А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: </p> <p>— Господи, Господи, |
еди!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио. |
једном речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају.{S} Он није био крупна и разв |
куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију.{S} Беше их и старији |
ко онај Мокролужанин слободно иде путом и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ... |
} С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препреденос |
кли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима. </p> <p>Новица и Коста утрчаше у кућу, |
тиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку је оставио код оца јој и дозвао лека |
дарцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је са |
да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зликовац, кога зацело чека, раније и |
а, певушећи неку песму кроз нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенци |
е одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не поз |
ше с лица. — А други? </p> <p>— Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поре |
леже у павитини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица |
и’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, |
другога, а иза њих се наместише Радован и Коста сами, не очекујући да их ко позове.{S} Калуђер |
у, вала, залудан сам — одговори Радован и оде за Ђурицом. </p> <p>Прођоше неколико дана, а Радо |
да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој нов |
омимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па |
ати зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности да побегне кад се већ одлу |
’натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. </p> <p>— Ја, вала, једног уцољах, па |
по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Тако је цедио и становнике |
есели свет, који је исто тако раздраган и расположен... </p> <p>А ко се у такву весељу нађе увр |
S} То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и таман |
бузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опс |
по једнога жандарма и пандура на један и толико исто на други прозор.{S} Три жандарма одредио |
S} Одвоји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и опет се стопе с великом ма |
ивље закуца, а поглед јој беше слободан и присебан.{S} Кад му се приближи, он се диже и осмехну |
ући.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребн |
нџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчан |
све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се изненађен и зачуђен. </p> <p |
очеше отварати, он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у ли |
чно да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне |
{S} То би славно било!« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p> <p>Мит |
Како! ...{S} Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водит |
а!... — повикаше други. </p> <p>Капетан и Митар приђоше врљикама.{S} Пред њима лежаше Станка, о |
ан и одлучан одговор, нађе се изненађен и зачуђен. </p> <p>...{S}Овака варошка, згодна као моло |
и! — одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари десети пут... </p> <p |
ер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оруж |
а им изгледаше као пласт сена, развршен и развучен.{S} Примакоше се уз брвна, неки наслонише ух |
богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, пр |
био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше на клизав пут.{S} Па сад |
што је имао, изиђе пред судницу.{S} Он и пандури за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се |
трала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само |
ве речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви мог |
?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} Како оно рече: мож |
ни са својим мислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све |
гу. </p> <p>— Дајте младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекид |
не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. </p> <p>Станка угаси |
..{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак учиниле његове страшне речи. |
истом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа како промиче кроз |
ричину. </p> <p>За овим се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, а по |
кво зло учинила...{S} Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, |
дим да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно |
као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и задовољно се осмехну.... </p> <p>Тако дође до изворца |
p> <p>— Хвала, господине! — одговори он и седе за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, кој |
>— Знаш... да си тешка... — одговори он и поцрвене. </p> <p>Она га погледа пажљиво, као да беше |
у доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље при |
од. </p> <p>— Што, Стале? — одговори он и пребаци своју руку преко њена рамена. </p> <p>— Не зн |
куд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, зано |
беле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене једро развијене руке. </p> <p>Станка нех |
се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко повуче из ћилибарске муштикле. </p> <p>— Варат |
зати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. </p> <p>— Доведи, доведи!... — викну Ђу |
р он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. </p> <p>— Доле ту кустуру! — цик |
ло са потесом.{S} Саже се под један трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру |
је што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али оп |
ј! </p> <p>Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал у |
обичне појаве, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за |
} Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при |
ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одело.{S} Као сиромах није се могао ис |
..{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{S} Ја знам десетину људи, које су |
код Чолића.{S} Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја |
жив.{S} Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути |
он се чудио: чему се досад толико надао и радовао? — Ничему... рекао је тада сам у себи.{S} И с |
о прозорче, те ходао по соби, разгледао и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, ка |
ићи!...« </p> <p>Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећањ |
малу шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све жене из те улице, носила халине од неке загасите |
ек.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момци.{S} Плашио их је највише његов рђав глас у наро |
и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две |
робуди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен.{S} Угледавши Ђурицу, о |
е памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{ |
не, част нам је... и овом приликом, као и сваком... — рече он, дижући своју »шлафкапу« и поздра |
ма.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи |
д сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непр |
д кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли |
еше само један, овакав исти прозор, као и овај изнутра.{S} Ко није посвећен у тајну, никад не б |
} Обе жене и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби б |
девојко, по законима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чув |
кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!...{S} Назваће |
јући на знак.{S} Звиждање се понови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији. </p> |
близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} Новица се подиже испод једнога дрвета и махн |
му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. </p> <p>»Смркло се, мора бити« — ре |
Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, бр |
неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства |
за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком с |
де да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командовао неограничено, самовласно, као прави деспот |
</p> <p>Симо се у почетку напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућу |
— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. </p> <p>— Зар није Ђорђ |
м ножем.{S} То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смр |
покреће, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога пута: »Само да га видим упла |
— узвикује он поново, прекидајући слабо и монотоно читање пресуде. </p> <p>— Ћути, не сметај са |
аначким механама, који светлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се |
д се место њега јавило неко ново, грубо и необично...{S} А иза тога распламтео се разврат, обух |
е око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно |
ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да |
кад порасту.{S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S} Али |
а села о крстоношама.{S} Тада се управо и замомчио.{S} Мајка му срезала дуге кошуље од убељена |
јана Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући главу млитаво... </p> <p>— Та држи с |
иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде...{S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањ |
о, баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи корача поред њега. </p> <p>Станка не зна |
пље њоме другу страну улице.{S} Пажљиво и опрезно корача момак, бојећи се и презајући од сваког |
.. — рече он, ступајући напред плашљиво и збуњено. </p> <p>Утом деда завришташе, а у кући закук |
... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчиј |
вала нешто горе, неповољније, па је ово и не зачуди. </p> <p>— А после.... шта ћеш после?...{S} |
о с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се договара |
исао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{ |
буђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> <p>— С |
</p> <p>— Нема. </p> <p>— Па... готово и боље! </p> <p>— Отпре си волео. </p> <p>— Тхе... тек |
вца.{S} Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.{S} С |
а из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, да она одједном појми све.{S} Весео и с |
нешто туробна изгледа дође међу друштво и седе. </p> <p>— Добро јутро! — поздрави се капетан, с |
село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа познатих м |
} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква |
столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запевајући и узвикујући високим |
алко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, к |
и.{S} Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мач |
гу и једрину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око |
д осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак |
ки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разн |
кога је, још из детињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњ |
е, другоме је ишло лако; други се попео и повадио му чворке.{S} С најрадоснијим срцем отрчао је |
! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. </p> <p>— Срећно да Бо |
ст, да она одједном појми све.{S} Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне ж |
вати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђ |
ђе му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да б |
вој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у |
вао и своје покрете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге ун |
>Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку |
асоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да |
и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, п |
тана пресуда на суду, није се изненадио и саслушао је мирно: знао је да има још судова, који ће |
руге случајне потребе.{S} Тако је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се оп |
какве препреке.{S} Марко се само чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога с |
меру, да зиму проведе у Београду, тајио и од њега. </p> <p>Растадоше се као најбољи пријатељи. |
није, то је јасно, јер се један одвојио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумови |
Море лаже.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта... </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пе |
ле год траје...{S} После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момч |
ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац |
>Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну |
плаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке |
слушао разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разговору је би |
им се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сваке девојке.{S} Чудна |
злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта мислиш? </p> <p>— |
добро истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно време. </p> <p>— |
ај који га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је било? </ |
је онај пакосник многе људе упропастио и побио.{S} Само га се чувај... </p> <p>— Знам ја то, н |
и с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и |
ован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да проглед |
ово?{S} Кажи ми слободно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва. </p> <p>— Што? |
е сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу р |
и. </p> <p>— Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде наре |
у. </p> <p>— Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо |
м било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. </p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде право у |
<p>— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што пара? |
ка, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њихове замке |
паметне речи; мило му беше седети овако и разговарати се лепо са најугледнијим човеком...{S} Та |
стиша узнемирено срце, које куцаше јако и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} Он ј |
паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, |
ка.{S} У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дот |
оњици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глатко |
<p>— Љута гуја! </p> <p>Ђурица, полако и опрезно, оде пред кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, к |
чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад то капетан каже — а он зна закон у |
>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да с |
звесан прелом у мишљењу и осећању, тако и сада, после ових бурних и необичних догађаја, који се |
како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем...{S} П |
аса отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи |
м и веселом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ ј |
S} Чаше звече... смеј, кикотање... нико и не помишља на опасност.{S} Ђурица пребацио руку преко |
Стојка донела. </p> <p>Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ ј |
жио, скоро наслонио, пушку на слепо око и окинуо.{S} Одједном Никола седе; нити му се лице пром |
вољом. </p> <p>А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала му се свом сил |
њ.{S} Иза једнога жбуна издиже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који ј |
p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари д |
ина. </p> <p>— Пристајем! — викну Марко и пружи руку. </p> <p>Пошто се руковаше, Марко леже пре |
густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише... </p> <p>Где си, лисната зелена горо! |
ј своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе |
такло ракије. </p> <p>— Послао ти Митко и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па т |
ле низа страну.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се |
уди га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је |
ици, дође до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску.{S} После неколико тренута |
ју, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа Милета са револвером.{S} Видевши зл |
ри Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за |
тављао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати |
лисната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас се зажелео!... </p> </d |
топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вили |
>...{S}Из груди опет полази нешто врело и необично... јури кроз грло, али не застаје... иде на |
си, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Н |
> <p>— Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати исп |
рицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље. </p> <p>За један миг Ђурицу везаше пан |
е да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И се |
уседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако |
а на санкама, и сав тај свет иде весело и слободно, певајући песме или подвикујући на стоку, ни |
је нежним осмехом, затури главу весело и прође... </p> <p>Једнога дана сиђе Станка на перило с |
шта рукама кошуљу да се припије уз тело и подиже очи... </p> <p>Ужас!...{S} Свих пет грлића пуш |
амо да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам |
ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибох, бр |
и густо лисје буково, које се раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као |
неко непојмљиво осећање, које је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се н |
избила из земље...{S} Сунце греје топло и благо, весело светле његови зраци оживелој земљи, гре |
о од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ћ |
ри кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, или онај |
еш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мене причувај — рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти за т |
p>— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умрем. </p> |
а! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да |
д мога побратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу на похару. </p> <p>Ђурица се насмеја и погледа Ста |
рете се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде наредити што имамо — одговори Ђурица, па одједан |
ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде |
{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар пос |
ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </p> <p>— Море, Ђуро, на |
а... треба се чувати... — одговори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним |
рану. </p> <p>— Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па д |
а сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узв |
оћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене и тебе...{S |
S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу |
а гвоздене решетке.{S} Прозор се лагано и опрезно отвори.{S} Струја свежега, хладнога ноћнога в |
S} Услед тога постаде Ђурици непоуздано и његово село, јер Марко само вребаше прилику да дозна |
и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тог |
мех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то |
опет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </p> </div> <div type=" |
а собом водити — одговори Станка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а |
вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, очекујући свакога тренутка да пиће учини |
ично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и отворено у оно сухо и смежурано лице, осветљено слаби |
сећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа.{S} Још ниједан момак не могаше поуз |
бично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она старала да ову необи |
се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S} Како се тамни!... </p> <p>— А врбе пор |
је су опажале да сева нешто тајанствено и опасно.{S} Учинише се да не чуше његов одговор, а Мац |
басом.{S} Изговарао је све речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молит |
Ђурица, легнувши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се раширило и виси пред њего |
а високога младића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И напослетку, |
Станка и оде пољем, ступајући замишљено и узбуђено... </p> <p>...{S} Најпре они необични гласов |
абрао себи станиште, усамљено, склоњено и поуздано... завукао се у своју јазбину и чекао да пад |
остави ме мало! — одговори она збуњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумар |
расположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сео |
и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубо |
ти, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право. </p> <p>— Кмет Перо — рече Ђурица — ако још је |
ашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чекати...{S} Окупи некога |
и кадионицу.{S} За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а н |
ла...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, очекуј |
од мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно |
х људи, па му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима |
— рече старац, посматрајући га озбиљно и радознало. </p> <p>— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, |
још више осоколи, па је погледа озбиљно и одговори: </p> <p>— Не шалим се, среће ми хајдучке!{S |
ј да се шалиш! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне своју грозну ша |
у. </p> <p>Жандарми, онако исто озбиљно и свечано, подигоше другу чашу. </p> <p>— Ова друга за |
у ниједног од ових, што сад овако мирно и послушно седе.{S} Само би један миг био довољан, па д |
рази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, очекујући другу реч, која би |
зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто... </p> <p>— Пиј, море, шта си се побабио! — уз |
тлију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празноверни страх, ком |
ој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она предаде сва, без протест |
еше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, |
ланова, али је све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељ |
очима. </p> <p>Неко неодољиво, страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада |
еднако савијаше руку, машући њоме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без поздрава: </p> <p>— |
рица скочи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред што брже могаше.{S} Тек кад се дох |
неколико часака, и озго засија радосно и светло небо... </p> </div> <div type="chapter" xml:id |
е. </p> <p>— Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро |
оворио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. </p> <p>— Хм... је ли или ниј |
међу обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну |
свега, што јој се дотле чињаше необично и примамљиво.{S} И сад јој се онај пређашњи живот чињаш |
Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И шт |
ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице. </p> <p>— Чекај, брате, нису још љ |
p> <p>— Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу.{S} Разведри му се лице, кад виде Ђури |
заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно... </p> <p>Она се прену.{S} Погледа око |
лицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са у |
баци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким скоком прескочи речицу; узе судове с во |
Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна к |
ш, Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како |
меја и погледа Станку. </p> <p>— Она то и тражи једнако — рече он. </p> <p>— Па лепо, болан.{S} |
бро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће |
никакво зло учинила...{S} Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, дев |
ш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веом |
у огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима ос |
евољну мелодију...{S} Чује се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито |
о чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја г |
у та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодиј |
, савладан пићем, наслонио главу на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да им |
вен павитином.{S} Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чек |
ао куд сам шта раздавао.{S} Мало је што и остало од оних двеста... </p> <p>— Каких двеста, кад |
разделити новац јатацима, оставити што и мајци, па онда узети Станку и, пошто нареди рачуне са |
вај Радован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} |
осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасл |
и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред |
очајавати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови.{S |
>Преко њега прелете буљина, машући тихо и немо чупавим крилима...{S} Он се стресе и пожури уз б |
бескрајном простору, а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују ватру |
гледаше слободно и отворено у оно сухо и смежурано лице, осветљено слабим пламеном упаљене лој |
но узмите па једите — одговори стражар и даде им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви говораст |
сећати, али га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S |
ји потписаше кмет и одборници.{S} Писар и кмет остадоше у заседању да се, поверљиво, разговоре |
p>— Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и б |
аћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. </p> <p>— Е тога нема... њено се |
>— Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. </p> <p>Писар уђе први унутра |
>— Ђуро, хајде, силази!... — вели Митар и гледа некуд у страну. </p> <p>Он пође, надвири се над |
о!...{S} Устани, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’ва |
вест... </p> <p>— Готово! — Викну Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, само остаде на поду он |
ру на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </p> <p>Пролазе сељани, пешаци и коњани |
воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је три веч |
ка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су |
ици.{S} Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређан |
прозора. </p> <p>Ђурица окрете револвер и на тај прозор, па окиде... </p> <p>Загрокташе пушке н |
шта не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку |
Ђуричин. </p> <p>Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Т |
ва на ту пружену руку, дохвати револвер и обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер ум |
ру, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова. |
извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. </p> <p>— Није то |
овину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу. </p> <p>— Море, девојке, ако сад бане пред нас |
лаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; |
о што поменусмо, био главни организатор и управник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низ |
ђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију. </p> <p>За зеленим столом |
ачије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. </p> <p>Неко пресеч |
извешани револвери, фишеклије за појас и за ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и још многе с |
<p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се |
ного више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Добро — |
роз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и з |
а, здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни |
дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне |
горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а |
нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац, ко |
шу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти Бог |
Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати звоно |
х очију.{S} Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, док |
два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момк |
ађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања |
Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На средини стоји окр |
он је извршен! </p> <p>Кад оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, и |
им оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују |
адионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Сп |
свршеном претресу, који потписаше кмет и одборници.{S} Писар и кмет остадоше у заседању да се, |
— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти |
бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати |
ико сте струка нашли? </p> <p>— Педесет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на това |
<p>— Педесет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — п |
државни радник, а не би продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш |
ма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника |
настаде обично затишје, у коме и власт и хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је, послед |
јој рану, треба позвати општинску власт и Станкине родитеље, треба видети шта ће са Јовиним уку |
и га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његовој вољи.{S} То беше за њега новина, не |
а је да тога часа укопава своју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет |
га.{S} Допадала ми се она његова радост и послушност уз мене...{S} Од њега стрепе сви људи, а о |
и поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се често мо |
ирен нос, који издаваше велику срчаност и одважност.{S} Под ниским, испупченим челом, сијаху дв |
се само да га не остави ова присебност и одлучност, која је расла све више, у колико се он при |
ога реда, који не држи много на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, |
помилуј нас! </p> <p>Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда цркв |
ђено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на |
а те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега |
висок густ кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у шибљак, који је израстао пред судницом. < |
у беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној ви |
p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна |
јој: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем |
укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— О |
p>Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше п |
е заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах се могло опазити, да |
госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче мо |
га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: </p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— Сад ћ |
беше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, |
одина Миту? </p> <p>Ђурица подиже главу и јетко се насмеши. </p> <p>— Тсс... познајемо — прогов |
азише, али Пантовац лагано подиже главу и ослушну, па, кад се шуштање понови, он скочи и пружи |
откуд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену старицу где му прилази... |
антовац се још више потуљи, обори главу и некако неодређено махну руком поред уха, што се могло |
ј не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да је мо |
... ништа... </p> <p>Станка обори главу и не одговори ништа на ову изненадну милост Ђуричину. < |
али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, |
помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да п |
ј сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара |
</p> <p>Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну к |
тине.{S} Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше |
псанским. </p> <p>Радисав откључа браву и отвори врата широм.{S} Кроз ону рупу продираше светло |
</p> <p>— Ми имамо друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препор |
... </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, |
уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да ниси писнуо!...{S} Овде је |
даш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја |
т иза себе и он напреже сву своју снагу и полети низ поље, као на крилима.{S} Већ се приближио |
још јаче истицало његову необичну снагу и једрину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год |
сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишту. </p> <p>— А она...{S} Станка, шта ћу с њом? |
пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и овако — одговара он Станки, која му нуди јастук. — На |
м што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опом |
брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши од т |
ки људи пружају руке поред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра дл |
те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... </p> <p>После пола ноћи, неко лупну |
шао би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајк |
.{S} Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих залети прв |
то, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{ |
да! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није |
о и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака...{S} Тако се носи и ми |
>Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно |
издиже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, па в |
д ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвр |
вештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан кад изгреја сунце, дру |
утрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — |
и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека |
у у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра... </p> <p>— Казаше људи што дођоше |
ила у једном углу пред вајатом, цепкају и забадају иверје у земљу, заборављајући све друго што |
ам ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који |
је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како |
туденцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се знало.{S} Ме |
за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају. </p> <p>— Е, сад казуј шта знаш. |
ку, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један се во узнемирио од о |
е.{S} Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: |
и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју...{S} По плаву небу пролете јато задо |
велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он сам... </p> <p>— А |
p>Писар стаде више њега, разави хартију и поче да чита пресуду. </p> <p>— Живео Краљ!... — узви |
раздаде свима потребно оружје, муницију и храну, па их, тако опремљене, испрати до оближње шуме |
стадоше му се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако |
ђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и |
јника.{S} Али шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да |
амо слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, |
.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па се онда и он намести к |
сном...{S} На истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планински... развлачи се она прва бл |
арени, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — До |
тар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... </p> <p>Глава се Ђуричина искрете, бел |
тно истурен напред, те испољаваше преку и страсну природу, али је он, једним благим погледом св |
...{S} Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!...{S} |
са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се поз |
ако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а |
срећа... </p> <p>Ђурица погледа Станку и очи му остадоше приковане на њој: откуд јој се поврат |
авити што и мајци, па онда узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут. </p |
е му руке посла: треба повратити Станку и завити јој рану, треба позвати општинску власт и Стан |
друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђурици. </p> <p>— |
а, па се онда сви троје окретоше потоку и пожурише низ брдо. </p> <p>— Само да пређемо потес пр |
ови сламе, сена и шаше, кошаре за стоку и остале потребе добре земљоделске куће.{S} Становници |
— Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— Како?{S} Није, браћо, није Бога ми!. |
лош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврћ |
ругога.{S} Пантовац одмах извади пљоску и натеже. </p> <p>— Деде, побратиме; не знаш како је ов |
ндарме и пандуре.{S} Нека се живо обуку и нек спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, Станк |
воје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и о |
> <p>Он јој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаш |
а, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући.{S} Мајка га дочека у дво |
се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена... </p> <p>....{S} Ври у глави ро |
свећу поред себе, узе једну Симову руку и забоде му усијану иглу под нокат једнога прста. </p> |
м, па га целива...{S} Узима попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... < |
нагнутој равници лежаше раширених руку и опружених ногу, мртав Пантовац.{S} Страх га беше погл |
не бих! </p> <p>Испише чашу заједничку и пољубише се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пр |
} Дакле, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се в |
исли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задово |
она злокобна измаглица.{S} Докопа пушку и, као холуј, испаде пред запис. </p> <p>— Шта то радит |
али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... < |
у од разјаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} И |
момче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи |
привеза конопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма... </p> <p>— М |
ме трчаше неко...{S} Ђурица пружи пушку и викну... — Стој! </p> <p>Човек стаде, погледа у пруже |
цу нехотице обузе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци. </p> <p>— Јово, јеси ли |
е други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу. </p> <p>После вечере, Радован, још пи |
их леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} Иза је |
аним мецима.{S} Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и |
себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериш |
— одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат. </p> <p>— Што не говориш, |
упали свећу.{S} Затим извади једну иглу и наднесе је над пламен. </p> <p>Симо све то посматраше |
да носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у |
а прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не |
сити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесности прође му |
се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на |
аси ову реч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни радник, а не би продавао чиви |
тави руке младенцима, па се обрте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, ча |
ан тренутак, одлучише да приступе послу и раније.{S} Уходу послаше да се прикрије негде око кућ |
у, код »Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу и кажи јој: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквар |
} Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушака на њега, чини |
помисли Ђурица, па леже на њену постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућн |
екако необично, у косо, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи... </p> <p>Опет загрокташ |
овру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су намештене уздуж две |
ла, хладна...{S} После закопају у земљу и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... само се и |
иђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој |
утак, један миг.{S} Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодл |
зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сване, нађи се са Р |
с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злуради |
И капетан га погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра се мора |
Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци у ж |
речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити |
запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, проговори: </p> <p>— Ја се не |
{S} Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе |
е једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета... </p> <p>Али сад, кад угледа она четири жан |
арамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. </p> <p>Усекнувши свећу |
оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук ње |
ће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!...{S} Назваће ме лопужом и свакојаким именима. |
, доносећи му сатљик ракије.{S} Тако му и проговори, оним обичним гласом: </p> <p>— А гле!...{S |
гавао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. </p |
еднувши на месту, стаде претурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља.{S} Уостал |
им нестаде.{S} Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли |
, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше сви к општинс |
но, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се |
Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега |
у се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по |
То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме |
је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа |
тито, па после као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: г |
поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеш |
ају са свих страна, тражи најгушћу шуму и завлачи се у непролазне гудуре, тако је и он, неким н |
ојаве на улици.{S} Журно улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, |
ме, дајући још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан |
пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина гла |
о ’нако... </p> <p>И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: </p> <p |
празним судовима. </p> <p>Ђурица плану и погледа Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти посл |
есну жигица неколико пута, док не плану и осветли необично лице послушниково, који, са својим д |
же.{S} И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве после |
Трешњевицу, а Радован таман превио рану и вечерао, па се спрема да легне...{S} Срећом, угледа ж |
у и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... </p> <p>— Тајо!.. куку, тајо! ... — ври |
затурио у колима, накренуо се у страну и наслонио леђа на Митра, подигао једну руку, у којој д |
снажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га испред Николиних очију, а он се осети усам |
дала.{S} Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а сит |
ихватише врата оздо, понеше их у страну и отворише сасвим...{S} Слаба, бледа светлост показа им |
, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб |
севну јој само једаред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да разми |
S} Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: </p> <p>— По |
паде на памет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово |
а, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао.{S} Старче, кажем ти, купи сватове! </p |
напуштено огњиште, у коме је безазлену и срећну младост провео.{S} Сад му све изгледаше друкчи |
ичних мишића, које је откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу.{S} Таква глава беше усађена |
ед јахаше капетан с острагушом о рамену и револвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с |
мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, при |
Хајде за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола, певушећи неку песму кроз нос.{S} Кум |
спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну...{S} И најгоре је то, што неће ни речи да п |
гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад ста |
бије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за хара |
еше новчаник, али је опет извуче празну и истога тренутка је опет завуче...{S} И ко зна докле б |
поуздано... завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зе |
удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток... </p> <p>Протрчавши пот |
а, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај леп |
— викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Никола осети страшан б |
стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстаре жандарми свакога д |
ра, који скида с кровова снежну прашину и засипље њоме другу страну улице.{S} Пажљиво и опрезно |
скочи. </p> <p>»Ух, бруке!...« узвикну и, под утиском разноврсна осећања: стида, срџбе, бола — |
в сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — викну Станка н |
упи по тврдим костима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а из дру |
а види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! |
слободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: </p> <p>— Даље од мене, кучко, не погани ме! |
} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му се подиже рука с но |
намучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну.{S} Овога тренутка само једно једино осе |
ше се чувари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крст |
глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега. </p> < |
и и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити.{S} |
ступи у Ђурици извесан прелом у мишљењу и осећању, тако и сада, после ових бурних и необичних д |
и, прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељ |
ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село |
, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештенику. </p> <p>— Не смем ти тражити |
ачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: </p> <p>— Зар из ’наке куће?!... </p> <p>— З |
е, што се издигла пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ош |
>Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њи |
се.{S} Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цигару.{S} Његовом почетничком самољу |
оји три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се ка |
имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних г |
вело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци...{S} У тој истој соби спремани су и васпитан |
ога лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} О |
екнуше необично у овом мрачном простору и хајдуци се и нехотице зауставише при улазу. </p> <p>— |
оз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се |
па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — пита капета |
> <p>— Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу |
атистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, |
чинили покоре.{S} А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника.{S} Али шт |
анци...{S} У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од који |
Сретен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од |
главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах... </p> <p>Како осети смрад сп |
ике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на слам |
месту.{S} У његову затвореничком животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показ |
видевши овакав поглед, застаде на месту и обори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ д |
ајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... обула |
а шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бег |
јој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. </p> < |
p>— Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести? |
вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не мо |
е, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? </p> <p>— Мораћеш; нема ко други.{S} |
не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У кући имаш што ти треба? </p> <p>— Имам све |
заборави где је, заборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, како да о |
ступише у одају.{S} Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и ми |
а после не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се. </p> <p>— |
судници.{S} Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, |
ion" /> <p>Кад Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му црте строга и одлу |
под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам због тебе окренула леђа целом свету, па |
млада срца, испуњена неизмерном слашћу и блаженством, задрхта им цело тело, и они сами не опаз |
о падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем.{S} Беше то зрео човек, око својих |
шаше ове необичне речи, које исказиваху и неке његове најтајније помисли.{S} И њему је долазило |
ло, те се под његовим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве, окићене росним капљицама, које |
д од себе сама...{S} И сад му се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га ш |
а храма, који се као нека чуда издизаху и повијаху у густој помрчини.{S} Први кораци одјекнуше |
ху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мајко: снаху и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, дете моје! — рече ст |
цама, које се по брежуљцима већ стапаху и испараваху.{S} Испод суднице, крај пута, сеђаху два д |
ица сад каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У |
вораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па по |
се једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху се од умора и слабости.{S} Ушавши у собу, ле |
еновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p>После први |
ом, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Ст |
обојица. </p> <p>Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти се досадило, поб |
болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— |
отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични |
нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, напротив, стреља очима |
у: узме само једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд |
е и чуђење. </p> <p>Седнувши на столицу и посадивши је поред себе, он је узе за руку, па стаде |
ову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... обула му нове црвене |
им гласом. </p> <p>Он преноси воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње |
аједно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и полегаше на меку зелену траву. </p> <p>— ’Натема вас |
осле барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст |
} Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за дру |
време.{S} Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он се одлучи. </p> <p>— |
и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја б |
одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну |
главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама.{S} Сретен, који беј |
врата.{S} Стаде на праг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лага |
анка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Ма |
се ослободи од Станке, прискочи старцу и стеже га својим снажним рукама, као утегом.{S} Станка |
би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} После је опет мислио и ми |
ра, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђур |
ута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се раз |
аспламтео се разврат, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно задовољство у овом новом и при |
бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на пр |
не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали срце... |
овор на неке обичне ствари, па се одмах и удаљи. </p> <p>Нашавши Станку на одређеноме месту, по |
ивати за његове планове, обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} |
се руши, свега нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.« Како је он лепо зами |
ца, и сам се соколи, заборавља на страх и загрева се јаким пићем. </p> <p>— Хо, младићу, та нем |
>Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одг |
бор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весели путник. </p> <p>Међут |
том, надвисио сву момчадију.{S} Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њ |
чекујући да их ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само састави руке младенцима, па се о |
помаљаху ретке паучинасте кудеље сивих и беличастих облачака... </p> <p>»Мораш да мећеш главу |
</p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава? </p> <p>— Ни једнога нисам мојом руком |
кад оцени праву разлику између строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која у |
ворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонил |
ио сву момчадију.{S} Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први |
и овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави проговоре... — заврши капетан, и тако се знача |
у вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских трговаца.{S} Друга двојица беху младићи из |
му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома ре |
Ђуричино коло.{S} Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у |
рављена у помрчину, отворених, осушених и врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче |
осећању, тако и сада, после ових бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и претур |
p>Једна плавојка, мало погурена, јасних и светлих очију, жива и страсна израза, устаде иза стол |
купамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шиб |
уршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ног |
се зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад л |
. </p> <p>Ђурица приђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. </p> <p>За трену |
доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Последња Двојица полегали су у корову, што |
е ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво. </p> <p>Ђурица застаде и погледа г |
море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на т |
пружену пушку.{S} За њим иђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђурица познаде Вујова с |
> <p>За овим се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, а повезани коса |
и.{S} Ха-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија цигару. </p> <p>Наста кратко ћутање.{ |
и да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече |
<p>— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га по глави. |
оварати се.{S} Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавш |
> <p>— Нек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онда окрете Ђури |
ако, соколе!{S} Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p |
Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају.{S} |
ном високом, окресаном бресту.{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се |
Сагнувши се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену. </p> <p>Мато скочи с места, и као |
ле једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — п |
нике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право |
ли тај живот?... </p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p>— Види |
овори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пс |
Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... </p> <p>— Шта си окупио једнако с тим јелом, |
вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заварава |
лаву однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, нано, откуд то? </p> <p>— |
ан. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Са |
те се рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, Којо, са нама? </p> <p>— Па... морам...{S} Вујо т |
>— То је, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио догов |
и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био с |
како је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! </p> <p>Ђурица поче долазити |
све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим |
а ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру с |
н?{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он в |
р из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка ста |
нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смеј |
сто време мисли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао |
лиш, побро, ове се не шале! ... </p> <p>И отвори се бесна, разуздана пијанка.{S} Жене се изопиј |
обода, у немој зеленој гори!... </p> <p>И што му је требало да се још окива овом женом?... </p> |
Не знађах шта ме овде чека«... </p> <p>И мисао за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави |
д не обећаваше никаква добра... </p> <p>И као да се хтеде још једном уверити да је не варају оч |
му нове среће, новога живота... </p> <p>И срце хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред |
а ти си, видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Стан |
.{S} Он га упропасти, погуби... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, |
ук: цин... цан... цин... цан... </p> <p>И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, |
а...{S} Савладан је, побеђен... </p> <p>И мозак, и срце, и крв, све се следило, умртвило... ниш |
г да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а по |
ма. </p> <p>— Јест, али опет... </p> <p>И продужи се шала и задиркиване, нарочито на Јеличин ра |
да се ређају похаре и убиства. </p> <p>И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S |
планове, обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко |
жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше т |
ом!{S} За њима! — вичу кметови. </p> <p>И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на н |
ти! — одговори Ђурица збуњено. </p> <p>И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морај |
Нисам знао како је то необично. </p> <p>И они се приближише једно другоме, да тако удружени лак |
дио...{S} Проклето дериште!...« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој м |
астраховало се, намучило се...« </p> <p>И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређа |
поузданије је, али је тешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опе |
адати, док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је упропастио, данас пружа пушк |
заостала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у |
рна гар, по негде обрисана, те показује иа том месту трагове пламена.{S} Очи му беху отворене, |
м углу пред вајатом, цепкају и забадају иверје у земљу, заборављајући све друго што је иза њих. |
н га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизати и падат |
еваху према сунцу, па скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохва |
ајнбруху: узме само једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар само: м |
и и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из свега гласа: |
осади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат. </p> <p>— Што не гово |
у предам новце? — запита Ђурица, држећи иглу над пламеном. </p> <p>— Шта ти је данас, јеси ли п |
сви робујемо!... — викну Ђурица грејући иглу трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде. < |
е једну Симову руку и забоде му усијану иглу под нокат једнога прста. </p> <p>Симо стаде грчеви |
це и упали свећу.{S} Затим извади једну иглу и наднесе је над пламен. </p> <p>Симо све то посма |
та; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу... само се, истина, мање шали од осталих.{S |
нешто игра једначито, брзо по такту... игра и удара као дамари...{S} У ушима шум... и тамо шуш |
њему половак шљивове препеченице, која игра у стаклету као кристал.{S} Около стоје празни тањи |
Жандарми искривили доње вилице, свакоме игра усница. </p> <p>У народу свачије лице бледо, нико |
чито и весело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољств |
ене бесним ветром....{S} У темену нешто игра једначито, брзо по такту... игра и удара као дамар |
а боље, а сад знам...{S} Варошке, море, играју преда мном кâ на тањиру, још какве варошке!... к |
а зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први поглед, исказ |
јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.{S} Кад сврши игру, он се диже полако, ка |
трже се и пребледе.{S} Деца престадоше играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, |
ка док попа напије у славу, па да почну играти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазво |
наш како ћеш... </p> <p>— Не бригај.{S} Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у к |
рође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — полако, тихо, да н |
оло.{S} Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у такту тру |
S} Напунивши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему ш |
се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави му беш |
з плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљајући мно |
, и продужи играње карата.{S} Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, |
етело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај...{S} Куд |
се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај...{S} |
у масу неправилна облика, која се носи, иде...{S} Одвоји се по која гомилица, по један и по дво |
не и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој.{S} Али на њиховим састанцима сад нема |
по што сам мислио?...{S} Облак плива... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата |
но... јури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједно |
ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи о |
а одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — |
рошка, згодна као молована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да |
умевајући при том добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједнога тренутка, да |
свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, умерише кор |
с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да се ов |
е слагало са њеним душевним стањем: она иде на оно последње, на свршетак свега... и после тога |
демо, а ништа не зарађујемо...{S} Сутра иде Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера раки |
о дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онако твојски, знаш? </p> <p>— Могу, вала, |
антовац одсечно, размисливши мало. — Не иде, све је у његовим рукама... без њега ми не можемо н |
пази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаре |
бивао на твом месту, то покушао, па не иде.{S} После неколико месеца повуче га опет нека сила |
током, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране.{S} Сад доб |
гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да |
и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива своје работе.{S} Не брини ти: |
та... </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку. </p> <p>— - Ено, |
он у опасности, у великој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бит |
<p>Хм, опет то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако |
ши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— Па добро најпосле, кад ти |
њи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. </p> <p>— Нијеси требао.{S} Истина, он је за |
вицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро бе |
? — запита га лагано. </p> <p>— Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. |
...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше |
тује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити, јер знам, кад |
S} Гле, како онај Мокролужанин слободно иде путом и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од |
ко би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај. |
види како она група у средини необично иде, као да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђури |
<p>— Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. |
јуре господа на санкама, и сав тај свет иде весело и слободно, певајући песме или подвикујући н |
опростимо. </p> <p>Митар приђе... опет иде и гледа некако у страну...{S} Пољуби се са њим, па |
омилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, угледа неколико љу |
и је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај п |
вораше, »распростирао научне философске идеје у питомој Шумадији«. </p> <p>— Је ли то онај, што |
те ме.{S} Дођем кући... слободан!...{S} Идем, дођем, радим, све како ја хоћу...{S} Па онда...{S |
— Батали, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одгово |
њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> < |
па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад путу |
вити.. </p> <p>— Имам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. </ |
кле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем |
сам урадио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... навед |
>— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друш |
на похару. </p> <p>— Све једно, хоћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој |
туцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више да ж |
да прибира мисли. </p> <p>»Откуд ја ово идем?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам човека! |
</p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја |
ега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у г |
нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђур |
. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало затим в |
ти.{S} А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад разбирам.{S} Требаће ми сад по |
спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да се |
о си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек об |
<p>— Шта... шта је? </p> <p>— Хајде да идемо... не могу да спавам. </p> <p>Новица устаде, прот |
p> <p>— Шта ћу се спремати, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја необична радост |
иш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — ре |
p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотина дука |
о их задржа. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, него се завлачит |
маш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... |
а снуждено погледа Станку. </p> <p>— Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу виш |
ће преданити код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће |
наш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...{S} |
јова синовца. </p> <p>— Вујо те зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће |
одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се |
сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога краја... па ћу и ј |
. </p> <p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да |
хиташе на ручак. </p> <p>— Ништа, море, иди ти! — одговори Ђурица збуњено. </p> <p>И поп их беш |
ду овде.« То је све... </p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устреб |
ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер |
е Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се разговори са њим.{S} Видећеш, |
ађох; вели да може. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и |
а махнувши пушком, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене. </p> <p>Ћато оде |
болан!...{S} Мој тата вели... </p> <p>— Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се не |
убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, тре |
/p> <p>— Како ћемо да видимо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд и |
иш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... |
имо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венч |
е доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« </p> <p>Напосле |
рејући иглу трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад |
— Што? </p> <p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не |
/p> <p>— Е онда те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде |
могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, |
Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад |
ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Милетића чајир, па у поток, а после |
видите шта је било са потером, па онда идите право Штуловићу. </p> <p>— Хоће ли нам он шиљати |
и пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђури |
адован. </p> <p>— Не ваља тако.{S} Боље идите заједно. </p> <p>— На посао ћемо свакад заједно, |
ј, страшној погибији! </p> <p>— Ето их, иду! — Викну неко. </p> <p>Свет се окрете, ускомеша...{ |
нувши се. — Знам да жене у том стању не иду... </p> <p>— Нема. </p> <p>— Па... готово и боље! < |
е места, из чега они закључише, да горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је |
и знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, али што ти к |
репље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« |
Ништа.{S} Кажи — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> < |
рам да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Ш |
че он благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео свога свештеника. </p> <p>— Хоћу ја |
патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кораку, као његова сенка.{S} И з |
е користи« — сети се он попових речи и, идући полагано уз поток, стаде да мисли о томе. </p> <p |
иди се и коњаник, који се спушта косом, идући пред њима. </p> <p>Пантовац чекаше да потера сиђе |
румен соли и бут непечене свињетине.{S} Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше |
е овој својој необичној послушности.{S} Идући са њим, само извуче своју руку из његове, јер јој |
Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} Идући путом сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, н |
у, коме се он упутио.{S} Остала двојица иђаху право на њега, држећи пушке на руци, које одсјаив |
нуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешч |
изгледу, са заметнутом косом на рамену, иђаше средином пута, гледајући неодређено пред собом.{S |
чи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред |
ше се у село разним путовима.{S} Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче |
ога дана, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно миш |
да узме црквени барјак. </p> <p>Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па |
о да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђаше невесео, замишљен, не слушајући шта се око њега г |
куће па отуд оде право у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узб |
и, Господи, помилуј нас! </p> <p>Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, п |
ну, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> <p>— Стако, чекај, болан, да напуни |
вором, видевши пружену пушку.{S} За њим иђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђурица п |
а гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена погледа, страшљиво управљена у помрчину, |
ћање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несвесно, забор |
Ново? — обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу |
абрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз њега.{S} Сад је био присебнији и одлучнији, ни |
е послао јатак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше као у грозници.{S} Друштво је распустио, давши св |
ику молитву светог оца нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом...{S} По томе им дадох пас |
то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене куће — одговори Ђурица, мењајући се у лицу. |
види се између њих нека нејасна група, из које вире пушке окренуте у врх...{S} Још неколико тр |
е озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи или стока </p> |
аво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна планинска вода преко липова л |
»зарада« одлази у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. </p> <p>После свога нео |
е и бити« па одговори: </p> <p>— Јесте, из вароши је. </p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то би |
ту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под клупе.{S |
рно писати наредбе кленовичкој општини, из које је Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђуриц |
<p>А Ђурица стајаше над њима са пушком, из које још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, |
ло му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући |
им другим мислима и ствара једну збрку, из које се ипак осећа само она...{S} И уз то једнако, у |
м да се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза...{S} Падамо обоје и пропадамо, па |
ори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован п |
се диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник. </p> |
де поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, |
иљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.{S} Према такв |
побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили зид, те извели Ђурицу, о |
е девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје |
ше, у колико се он приближавао кући.{S} Из памети му не излажаху Симове речи: »Јесте, казао ми |
пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за |
отуд? — запита Ђурица кмета. </p> <p>— Из среза, велиш?{S} Тсс... петљају нешто... ено тамо на |
Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури. |
али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи |
— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. < |
едаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, д |
дознати, па онда ја немам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пу |
у...{S} Исекоше конопце, извадише онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, |
ој земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нових живота...{S} Све оживело нов |
о...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрестано да л |
рђеве куће.{S} Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења.{S |
има.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је ономад напла |
, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде поглед на онај дуги пл |
пколи кућу Николе Чолића, богата сељака из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и разбојници, зн |
снагу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: </p> <p>— Помагај! </p> <p>Ђурица се уплаши.{ |
пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: </p> <p>— Ено их!{S} Пуцај! </p> <p>Одм |
иглом убоден, клече на колена и закука из свега гласа: </p> <p>— Јаој, кукавац, ђе погибох!{S} |
а је, као власје на четки, густо избила из земље...{S} Сунце греје топло и благо, весело светле |
шта чини и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се она пре |
, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} После, кад својим оштрим и проницљивим |
реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ неколико да |
е преко мене водио договор са пандурима из среза... </p> <p>— Добро, ми ћемо се разговарати — р |
стара и слатка, веома необична успомена из детињства сену му кроз главу, сети се како је некада |
<p>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — одговори баба |
нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу |
Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новици. </p> <p>— Је ли до |
>— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјак |
о доба малога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с празним судовима, па удари опет преко забрана |
<p>— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, можете га |
>— Мучно да га знаш.{S} Једнога младића из Лукавице.{S} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе з |
ено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико распитива |
ска појава, као она светла јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за себе.{S |
ај и, не мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поре |
чу се неки узвик споља.{S} Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици: </p> <p>— Пазите! </p |
Јатак му показа трговачкога вересијаша из Београда, који се враћаше с пута по југозападним окр |
дластога превоја, којим се прелази отуд из Шумадије у руднички крај, бегунци се зауставише на ј |
а Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио |
, угледавши врата, једним скоком испаде из куће и потрча к првој шуми, која му паде у очи.{S} А |
егоше две снажне руке...{S} Само испаде из онога дима нека прилика, паде на њега, стеже га и пр |
! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. </p> <p>Погледавши на ону страну, где је био |
о минута крену се оружана потера, изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња ва |
образе.{S} Тако се полако издиже, изиђе из корова и стаде према девојци, која се трже и погледа |
ва ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.{S} Марко се провуче опет. </p> <p>Зборисање се |
... </p> <p>Врата шкрипнуше и она изиђе из собе... </p> <p>Учини јој се да он проговори, пошто |
место, па чекати. </p> <p>Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом |
му ноге оковане. </p> <p>Капетан изиђе из собе. </p> <p>— Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи |
а да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе из собе полако. </p> <p>— Море, прођи се комедије, кад |
, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да ост |
корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе месту, где је требала да |
} Кад уђоше обојица у собу, она се трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим при |
{S} Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Новичине. </p> <p>»Он много зна |
и страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију. </p> <p>Збуњен, уплашен, изненађен свим овим |
си зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати |
е збуни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здра |
сељана, читав сабор...{S} Највише их је из кленовичке општине.{S} Саставиле се повеће групе на |
нко?{S} Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пријатељск |
{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој с |
ка на легалу...{S} Разне пријатне слике из напада, који ће следовати, већ се унапред јављају, и |
гневно. </p> <p>У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> < |
ту шубару.{S} Станка је, као и све жене из те улице, носила халине од неке загасите вунене ткан |
крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздрави сестру, Спасу.. |
ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ћ |
>Враћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешк |
што оговарала његову Станку, враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигне с |
и задрема... </p> <p>Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, |
... </p> <p>— Еј, црна мајко! — чује се из народа. </p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — вели Мит |
— Пст! </p> <p>Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа |
м се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.{S} Неко им потказао да је Пантовац |
{S} Као одговор на његову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појав |
њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду... само да има |
свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже.{S} Т |
озеленело... очи се рашириле, да искоче из станишта... усне се скупиле, стегле... као да се спр |
вања!{S} Ја — заврши он и Дубоко повуче из ћилибарске муштикле. </p> <p>— Варате се, господине |
јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може |
једно једино страшило, које се помаљаше из те таме са подигнутим ножем.{S} То је страшило добро |
и влажно дрво. </p> <p>Бегунци потрчаше из све снаге, онако, као што може потрчати човек, који |
Ђурица је у почетку стављао питања више из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да |
{S} Коњаници сјахаше, жандарми искочише из кола, па узеше да скидају окована и пијана Ђурицу, а |
даше се, па не рекавши ни речи, изиђоше из храма зловољни и упутише се изласку... </p> <p>— Пра |
ми прије тога. </p> <p>Обојица изиђоше из куће и, неопажени ни од кога, одоше кроз село, догов |
тра... </p> <p>— Казаше људи што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пуст |
дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из очију две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке ж |
у, створише се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи |
лади малопрешњу срџбу. </p> <p>— Калауз из Паланке — одговори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу д |
затим зашушта кукурузовина пред њима и из ње искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од ч |
шаренице, истресе једну трубу платна и из ње испаде један велики завезак. </p> <p>— То ви је с |
има и уласцима у куће...{S} Са стреха и из натмурено сребрнаста неба сипи и капље ситна роса, к |
едајући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>После десетак минута Ђу |
а потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке.{S} Тако |
а му исприча.{S} За онога што се појави из шуме, не могоше смислити ко је. </p> <p>— Биће то ко |
дни и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих краје |
братио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено |
сви! — викну писар. </p> <p>Изиђоше сви из куће. </p> <p>— Нема тамо ништа.{S} На другом је то |
едан шибљак, према самом извору, извади из торбе што имаде за јело, па стаде да руча. </p> <p>Н |
дети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресну палидрвце и упал |
...{S} А новаца? </p> <p>Ђурица извади из недара смотуљак и баци му у крила. </p> <p>— Број! — |
ва налик један другому.{S} Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима ш |
е дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а пита |
у очи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од опасности. </p |
га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па |
к.{S} То се Никола враћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу поз |
ти? — запита он полугласно, кад се они из кукуруза приближише. </p> <p>— Ми смо, наши смо... — |
е пандури конопцем, повадише све ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђ |
кну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. </p> <p>— Копај овде — рече писар одлучно и |
стадоше на путу, према коцу, који вири из рупе.{S} Коњаници сјахаше, жандарми искочише из кола |
пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Стаде д |
а Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро п |
е и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад овако мирно и послуш |
је, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, и река која кривуда између потеса и шуме.{S} |
ја како.{S} Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на мес |
.{S} Најпре није смео ни главе помолити из собе.{S} Станка је излазила и набављала најпрече пот |
има, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан |
p>— Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први сам те |
амо се ти пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући по мрачном ходнику. </p> <p>После не |
казао ми је да те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чистини испод куће: сео на једа |
тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. </p> <p>— Дошла, господине, она девојка што ид |
ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши свога љубимца у крв |
трговаца.{S} Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. </p> <p> |
колима да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и |
м истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или |
о не одоше у гору толики његови вршњаци из села?{S} Зато, што их родитељи нису учили да краду и |
есам.{S} Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему |
м кориту речном, те са њега сви радници из потеса носе воду.{S} Одатле му падоше у очи неколико |
ок и ступи у поље. </p> <p>Ђурица скочи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред што б |
евом и срџбом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком... </ |
... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан |
ше они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдо |
путом. </p> <p>— Добро — одговори онај из помрчине и нестаде га. </p> <p>Ђурица с Новицом окре |
а да знам који је... </p> <p>— Јели тај из вароши? — запита она брзо. </p> <p>Капетан је поглед |
спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. </p> <p>— Ко је то? — |
е окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво |
{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Није.{S} Је ли... </p> <p>— Ја |
следње време, нарочито откад је доведен из суда, променили су своје опхођење са њим и пандури и |
обра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга сна. </p> <p>— Шта, зар нећемо сутра? — запита |
ка леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, мом |
, који је тек пре неколико месеца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас |
он омекша.{S} Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно |
рице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда |
бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанк |
на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте н |
се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. </p |
о причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство и са Ђу |
<p>— Што ти је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ . |
ма — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философијом.{S} Кад је утврд |
најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако |
му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео |
нашим људима дао, а људи траже.{S} Само из твога села траже пет кућа:{S} Стојићи, Илија, Никола |
да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам |
и обоје поустајаше и погледаше уплашено из свога заклона.{S} Шуштање долажаше озго, са врха стр |
видећемо — одговори Ђурица и оде журно из куће. </p> <p>Вујо задржа Радована. </p> <p>— Чујеш, |
па му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, напреж |
ћудљиве тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена о |
па приђе попу и шану му: </p> <p>— Зар из ’наке куће?!... </p> <p>— Знам — одговори му попа. — |
х зелених ливада, да се наслушам, макар из заклона, оних наших песама, да се напијем хладне вод |
на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прикривен...« И он седе ту у један шиб |
ути...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој |
заборављао ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му |
огаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узб |
једнако мислим код куће, никако не могу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?.. |
head> <p>Како је тешко живети отпаднику из друштва! ... </p> <p>Кога год видиш, сваки гледа сво |
S} Идући са њим, само извуче своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а о |
бити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђурица се зло |
у горе на траву.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— Немој... остав |
су се ревносно чували.{S} Дознавали су из раније за намере полициске, па су се сложно старали |
аши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад |
га јутра, кад Ђурица и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их задржа. </p> <p>— Што ви, мор |
уди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: </p> <p>— Ево ме, Пер |
а и стеже му руку. </p> <p>Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно звиждање. </p> <p>Вујо напреже |
е за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима.{S} Пантова |
јо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе. </p> <p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се |
главу!...{S} У почетку те једва истерах из овога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад |
ана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па |
, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али |
о било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гон |
а се и међу људима ретко налази.{S} Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликова |
апетан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика философија. </p> <p |
уди.{S} Старац не мрдну више... </p> <p>Из шуме трчаше неко...{S} Ђурица пружи пушку и викну... |
иди црну нову убрадачу... </p> <p>...{S}Из груди опет полази нешто врело и необично... јури кро |
.. </p> <p>Одједном, кад сунце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по прашини.{S} |
бост, али их уздржа његова оштра збиља, иза које су опажале да сева нешто тајанствено и опасно. |
а око прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке.{S} Прозор се лагано и опрезно отв |
везу са собом...{S} То је негде тамо... иза њега негде, где ли...{S} А помиловање му не слази с |
вори Ђурица. </p> <p>Врата се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина, каква бе |
обично, леже на дворишту пред кућом.{S} Иза Букуље појави се сјајно црвенило, као од огромна по |
е на ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} Иза једнога жбуна издиже се Марко и погледа на њих у чу |
па устаде и обиђе сву кућу унаоколо.{S} Иза куће стајаше нека стара вајатина.{S} Он завири у њу |
стадоше напред, једно поред другога, а иза њих се наместише Радован и Коста сами, не очекујући |
ило неко ново, грубо и необично...{S} А иза тога распламтео се разврат, обухватио му душу и срц |
Једва се сети револвера...{S} Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде...{S} Тр |
јну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење. — Гледајући с п |
им!...« и он се полако окрете и погледа иза себе... двојица држе конопац чврсто.... </p> <p>— Ђ |
ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како ку |
шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати пушку и пруж |
дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас: </p> <p>— Пу |
их очију, жива и страсна израза, устаде иза стола и пође насусрет Ђурици. </p> <p>— Где си, Миш |
девши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га н |
погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђурица остаде са некаквим помеш |
ћи тим да се не интересују оним, што је иза њихових леђа... </p> <p>Одмах сутрадан, око заранка |
у земљу, заборављајући све друго што је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више куће, дови |
, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми да су искоч |
гранчица.{S} Истога часа загрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку с |
а! </p> <p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запита озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} |
о дваестак корака од њега.{S} Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и |
урица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радознало |
да нишани...{S} Истога тренутка зачу се иза њених леђа неко звиждукање.{S} Она баци пушку пред |
ио.{S} Све, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, које је готово да га |
, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно скиде капу, смер |
, паде у још већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од Ста |
ти се натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан израз лица, ка |
само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окрете и погл |
а и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугач |
ти страсно кајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше и о |
да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђуро... ето малко.. |
амо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. </p> <p>— Отуд мо |
раци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу св |
сањива глава, са необично дебелом руком иза потиљка.{S} Са планине пирка студен, оштар поветара |
ер јој није ни било места: један куршум иза трна покварио би и однео собом све планове и жеље.. |
угови прођоше забранчић, који се пружио иза вароши, пређоше поток, па стадоше уз једну ограду, |
<p>Наједаред косачи се пренуше.{S} Неко иза њих повика: </p> <p>— Стој! </p> <p>Подизаше главе |
а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка. </p> <p>Станка леже сва на |
сто и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други његов покрет, Ђурица ист |
лижује, чини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју снагу и полети низ поље |
слабу шибљику, дохвати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином |
еше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње куће београдске. </p> <p>Кад дође чин |
ити. — Благо мени, кад је ’вака девојка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас или сутра, поче |
неким неодређеним нагоном самоодржања, изабрао себи станиште, усамљено, склоњено и поуздано... |
та му је у руци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђуриц |
дноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Спасово Вазнес |
ље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб.{S} Далеко пред њим касаху на |
, који су се одиграли дан раније и који изазваше овај разговор, беху веома страшни. </p> <miles |
ке слике давнога детињства.{S} Једва их изазива у памети.{S} Био је тако мали, да је мало што р |
је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх.{S} И усред тих мисли он се се |
ше он у памети последње Николине речи и изазиваше све оне страшне слике, које се мало час пред |
није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен разговор. </p> <p>— Знаш, брат |
ну гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио његово душевно стање.{S} |
на другу страну.{S} Случајно, пре овог изасланика, Ђурица срете свога Кленовичанина, кога му ј |
је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се постиди |
пта очима, напреже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намр |
о и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ход |
врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што бољ |
еној рупи, стоји један Кленовичанин, па избацује земљу гвозденом лопатом.{S} Већ је готов, само |
јци, о оцу... то није; она је истурена, избачена отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?. |
понижену, уцвељену, па избачену напоље, избачену као исцеђен лимун, као непотребну ствар...{S} |
вако осрамоћену, понижену, уцвељену, па избачену напоље, избачену као исцеђен лимун, као непотр |
е моји, да ли си чула? — запита Станка, избегавајући да их назове по имену. </p> <p>— Здрави су |
х дана.{S} Живело се од данас до сутра, избегавала се свака одређенија мисао о будућности, јер |
ду нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно о |
ледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момци.{S} Плашио их је највише његов |
ица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин.{S} Свачије друго туђење он је |
дакле, само да чека.{S} Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе бил |
атком страном живота његова.{S} Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се зби |
тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и |
х зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради |
де на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека. </p |
сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овога реформатора), па најзад Дарвин.{S} Раз |
друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </p> <p>— Теш |
стати тајно!{S} И његове везе почеше да избијају на видик.{S} После три недеље опази их прво Ст |
бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста таквих глав |
код куће, никако не могу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те |
ве, која је, као власје на четки, густо избила из земље...{S} Сунце греје топло и благо, весело |
и стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и ово |
, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи |
којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. </p> <p>— К |
подви ноге пода се.{S} Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цигару.{S} Његовом по |
ту у један шибљак, према самом извору, извади из торбе што имаде за јело, па стаде да руча. </ |
аљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> <p>— Не гово |
ом, која заклањаше половину прозора, па извади цео рам са хартијом.{S} Али уместо поља и шуме, |
ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресну палидрвце |
дајући на појас Ђуричин. </p> <p>Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јару |
инисте! ...{S} А новаца? </p> <p>Ђурица извади из недара смотуљак и баци му у крила. </p> <p>— |
ресну палидрвце и упали свећу.{S} Затим извади једну иглу и наднесе је над пламен. </p> <p>Симо |
га. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, понеси |
ху ни два налик један другому.{S} Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с |
па спусти свећу горе на траву.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— |
ојаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању вла |
аше једно до другога.{S} Пантовац одмах извади пљоску и натеже. </p> <p>— Деде, побратиме; не з |
ди рам, на коме је разапета хартија.{S} Извадивши половину рама, погледа напоље и сва му се крв |
дном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p> <p>— Види |
а и пружи депешу...{S} Исекоше конопце, извадише онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате! |
другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности. </p> <p>Кленовичка шума пружила |
мршти се од бола у лактовима. </p> <p>— Изведите га напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ног |
осад су крили од њега...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу со |
тан, па изиђе пред кућу. </p> <p>Ђурицу изведоше, везаних руку, на двориште.{S} Двојица држаху |
а по плећима.{S} Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку |
убељена конопљана платна, сестра му их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила ш |
Из тога што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са ве |
свом кукурузу крмачу једнога сиромашка, извео кмета, те оценио потру, па сад продаје крмачу.{S} |
кленовичком судницом, наступи у Ђурици извесан прелом у мишљењу и осећању, тако и сада, после |
т, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...{S} Истина јест, виш |
ој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја |
Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, |
кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито општинска — није се тако радо |
свраћао свагда, кад му је требало да се извести ко је прошао путом, има ли какве нове наредбе, |
јаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и за ношење прек |
ци, кад им се за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљ |
ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована.{S} Ко на то не пристаје, |
духовној и полицијској власти.{S} У оба извешћа старац исприча опширно како су га хајдуци ухват |
па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власти.{S} У оба извешћ |
узу, који је одмах испод куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је |
његових долијао. </p> <p>— Шта, има ли извешћа од синоћ? </p> <p>— Ништа ново.{S} Један је од |
у канцеларију, па узе одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадоше журно писати наредб |
знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свакога часа. </p> <p>— Е њихова је дрскост пре |
p> <p>Капетан је напослетку добио тачно извешће.{S} Кола са мртвим Пантовцем очекују се свакога |
урица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} Старац се намршти и пл |
сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18 |
ањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је прошао кр |
жеш, псино матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Нико |
’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела. </p> <p>Писар |
<p>И мисао за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећање — грознича |
амни!... </p> <p>— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим |
шари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело |
арјака се никако не могоше погодити.{S} Извириваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, |
— Па добро, кад је већ оседлан.{S} Нека изводе коње! </p> <p>После неколико минута крену се ору |
ди проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле сутра!...{S} С |
до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, п |
е за јело, па стаде да руча. </p> <p>На извор долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне су |
S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... </p> <p>Н |
он седе ту у један шибљак, према самом извору, извади из торбе што имаде за јело, па стаде да |
љно се осмехну.... </p> <p>Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, те са њ |
, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна планинска вода преко |
њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо се у почетку напада отимао |
о је!{S} Правда је задовољена, закон је извршен! </p> <p>Кад оде сав свет и кад се на ономе мес |
о и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вај |
S} Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, само њему познатим на |
> <p>Кад се помену његово разбојништво, извршено над Сретеном у ливади, ОН узвикну: </p> <p>— Т |
рици како је једва приморао калуђера да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </p> |
Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то... |
у саопштењу, Радован одлучи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време; али ако би |
е и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. |
утка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... има још |
вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са |
е двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожаревачком округу, где му допадош |
т је сматрала да је, последњом потером, извршила своју дужност: »Видите шта ми можемо, само кад |
гне својој кући. </p> <p>— Па је ли све извршила? </p> <p>— Морала је, јадница.{S} Чекало би је |
и све треба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи |
ба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару.{S} Ноћас се добро промисли...{S} Али не |
да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, |
ки од њих добро знао човека, који је то извршио.{S} Том приликом заподену се занимљив спор изме |
ити оно што му се каже.{S} И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сања |
један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударите н |
на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра се мора извршити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се данас мало |
огледаху где би се могао још који напад извршити. </p> <p>Радован се више и не врати у село, ну |
ео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство; али га изненади и ублажи ов |
ац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} И ову похару извршио је |
е сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизб |
иш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p> <p>— Ја, б |
љи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нових живота...{S} Све оживело новим, св |
приђи колима да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на рода та |
ад, напипа кључаницу на кућним вратима, извуче је и полако отвори тешка растова врата...{S} Јов |
за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’.. |
S} И он се наљути...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом |
а нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељачки. |
ре!...{S} Бацај паре! </p> <p>Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али |
д се друштво заговори, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење, које га је више привлачил |
чној послушности.{S} Идући са њим, само извуче своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, |
је ово?...{S} Смрт!«... и он нехотично извуче цео рам и испусти га. </p> <p>— Предај се! — вик |
п, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну и истога тренутка је опет завуче...{S} И |
ене, услед чега цело лице више добијаше изглед обичне трупине.{S} С леве стране груди, на чисто |
лабом светлошћу придаваше још суморнији изглед мрачним сводовима храма, који се као нека чуда и |
оји му даваху још страшнији, необичнији изглед.{S} Преко целога темена, куда су жандарми, дижућ |
а њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не у |
стаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што |
} Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед. </p> <p>Пандур стаде копати и после неколико уд |
.{S} Даље се није ништа предузимало.{S} Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важниј |
Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодлучно: </p> <p>— Мож |
: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шта ти говориш!. |
дрављајући капетана, који нешто туробна изгледа дође међу друштво и седе. </p> <p>— Добро јутро |
који дотле стајаше намрштена и озбиљна изгледа, после ове напомене значајно махну главом, као |
реба човеку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама |
ња. </p> <p>— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. </p> <p>— Бог с тобо |
неки необични гости: и они су се, како изгледа, показивали само ноћу, а дању се завлачили, као |
. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га је видео п |
сваком лицу...{S} Само Ђурица необично изгледа.{S} Нека суморна сета и замишљено расположење о |
плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа ка |
жљебљивани су шашовци, те је цела совра изгледала као нека стаја.{S} Лепо је видети око цркве и |
е, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало.{S} Сад, кад се нашао |
живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} Намести је он, рецимо, код... где би то м |
о свој положај, јер дотле му је све још изгледало обично: виђа се и разговара слободно са своји |
и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... </p> <p>— Е, мој попо... шта ћу, т |
гло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло |
и саме ове прилике, које је очекиваху, изгледаху јој заносне, пуне интереса...{S} Лакомислена |
прикривену) осуду, сви они — поступци — изгледаху јој необично велики, примамљиви и налажаху, у |
на, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци у животу.{S} Он дође |
провлачаху се три човека, који необично изгледаху у овој полутами.{S} Ђурицу нехотице обузе јез |
еликој мери ова новина и ове, како њему изгледаху, господске околности, па им се предао сав, не |
м надувеним очима, дугом и уском расом, изгледаше као страшило.{S} Кад плануше неколико свећа и |
ед њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска појава, као она светла ју |
згледа проваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући.{S} Љу |
ци је и истога тренутка заигра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себ |
ада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавале, |
лови добит, опет му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио.{S} Јатак му показа трговач |
виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим.{S |
јом страховитом тежином и — како му сад изгледаше — смлавио га, уништио...{S} Није могао да се |
и срећну младост провео.{S} Сад му све изгледаше друкчије.{S} Тужна и сетна усамљеност шири се |
ве што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно |
на.{S} У оној магластој тамнини кућа им изгледаше као пласт сена, развршен и развучен.{S} Прима |
— одговори Новица, за кога то, као што изгледаше, не беше никаква неповољност. — Хоћу ли га по |
молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат... </p> <p>— Не |
ао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по изгледу, са заметнутом косом на рамену, иђаше средином |
ћи високим гласом, час гудећи басом.{S} Изговарао је све речи спојено и брзо, без предиха, те м |
сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци занемеше, згл |
љада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, испечена кожа, п |
ђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод |
аше брзо... </p> <p>Одједном, кад сунце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по пра |
право у село. </p> <p>Сунце беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима преливаху и блиста |
стане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућност за предају. </p> <p>Истога дана |
, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац? |
више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше ја |
ица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>После десетак ми |
те му црте строга и одлучна лица, он не изгуби ништа од своје одлучности и присебности, као што |
екаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке.{S |
.{S} Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав.{S} Само зна једно: да је могао унапред |
чко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. </p> <p>Ђу |
, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </ |
и, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену... </p> <p>Наје |
ек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« </p |
с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, али шта |
приковане на њој: откуд јој се поврати изгубљени сјај лепих очију, откуд ова чудна лепота цело |
све...{S} Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету... </p> <p>Палилулска улица п |
нарицање.{S} То мајка несрећна оплакује изгубљенога јединца.{S} Ни једне душе да јој приђе, ни |
бо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и |
хта. </p> <p>— Море, то се зна... какво издавање!{S} Али ко ће ’наке муке поднети? </p> <p>— Ти |
да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале људе, па се пожури да дозна што бар за |
ски повијен, на крају раширен нос, који издаваше велику срчаност и одважност.{S} Под ниским, ис |
а прикрије ту особину.{S} Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које је откри |
не, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда крвнички!{S} Ја се само мало обрецнуо, хтед |
беше вичан таквој препредености, па се издаде.{S} На лицу му се јасно могла читати мисао: »Про |
S} И Ђурица пође једној постељи, али га издадоше ноге...{S} Поможе му Митар с једним пандуром, |
ица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се на нога |
агушеним гласом и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђ |
њских копита и осећа да га снага помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад’, стићи... нећу по |
у руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... </p> <p>— Опрости ми, попо!... — ш |
а приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље |
<p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђ |
а како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по изгледу, са |
е да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га овакова, не и |
ко.{S} Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо такв |
здаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуд |
/p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те |
тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега |
{S} Ене де!... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беш |
релете очима преко гомиле земље, што се издигла пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње... |
о имену, па, не чувши никаква одговора, издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже и |
. </p> <p>Тамо далеко, на крају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене |
оме месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, једна погурена старица приђ |
акле се чуо пуцањ.{S} Иза једнога жбуна издиже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’ |
</p> <p>Шта ли ће сад?...{S} Ђурица се издиже полако на прсте и погледа на онај прозор испред |
} Ништа, као да није ни била... само се издиже гомила влажне земље...{S} Јадна Јока, како смо л |
вреле, једре образе.{S} Тако се полако издиже, изиђе из корова и стаде према девојци, која се |
сводовима храма, који се као нека чуда издизаху и повијаху у густој помрчини.{S} Први кораци о |
{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву |
<p>— Пристала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у почетку стављао пит |
да су обојица осећали да треба одважно издржати овај први поглед, па застадоше, не мичући се и |
пропаде! ...{S} Море, добро је њему.{S} Издржаће неколико година, па кући...{S} Свима је њима л |
ш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бић |
стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце куршума...{S} Гледа и чека... не дише... |
је кадро било једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ... </p> <p>— |
ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно издубљеној рупи, стоји један Кленовичанин, па избацује |
и ми то, молим те.{S} Хтео сам се после изести од муке.{S} Сад је све друкчије, не брини. </p> |
еколико минута крену се оружана потера, изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала па |
мисли Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе пра |
једре образе.{S} Тако се полако издиже, изиђе из корова и стаде према девојци, која се трже и п |
у село.{S} На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник. </p> <p>— Нађе ли га? — |
па позва ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.{S} Марко се провуче опет. </p> <p>Зборис |
а друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судницу.{S} Он и пандури за часак појахаше к |
роз рупу.{S} Настаде необична граја.{S} Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Марко, и он с |
, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома волео |
анки, облачећи се журно. </p> <p>Станка изиђе, и мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, п |
тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше и она изиђе из собе... </p> <p>Учини јој се да он проговори, |
..{S} Што ће вам то? — рече капетан, па изиђе пред кућу. </p> <p>Ђурицу изведоше, везаних руку, |
у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. </p> <p>Ово последње објашњење к |
уку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху нови ц |
p>Дакле, и овде неуспех! </p> <p>Ђурица изиђе невесео, збуњен, уплашен, не знајући шта да чини |
ићи на место, па чекати. </p> <p>Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен дво |
Вујо није оклевао.{S} Истога дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скуп |
издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му повер |
а и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високом т |
на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби остадоше Ђурица и Станка. |
узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ наг |
акључао сам, ево кључа. </p> <p>Капетан изиђе у ходник, онако необучен, па видевши да лампа сла |
јим су му ноге оковане. </p> <p>Капетан изиђе из собе. </p> <p>— Ево, Ђуро! — прозбори Митар, в |
ате, па да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе из собе полако. </p> <p>— Море, прођи се комедије |
таху, очекујући даље заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах с |
? </p> <p>Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе. </p> <p>Ђурица стаде да премишља. |
кочи речицу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђ |
по кући.{S} После краткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима |
а, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А како да изиђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, само ти кажи |
о не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. </p> <p>Сви ћут |
потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда окрени све косом право мојој |
те сутра сачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... </p> |
ше, згледаше се, па не рекавши ни речи, изиђоше из храма зловољни и упутише се изласку... </p> |
ословима, а остали, заједно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и полегаше на меку зелену траву. < |
знам ја њега добро. </p> <p>После овога изиђоше обојица к друштву.{S} Вујо им раздаде свима пот |
аћемо се ми прије тога. </p> <p>Обојица изиђоше из куће и, неопажени ни од кога, одоше кроз сел |
посла — проговори Пантовац, љутито, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ... |
Јову Дикићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље, које пресеца поток, угледаше коњ |
ов, кад се обратио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беш |
, који су се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље.{S} Момчадија пребледела, па нико не диш |
мете, овамо сви! — викну писар. </p> <p>Изиђоше сви из куће. </p> <p>— Нема тамо ништа.{S} На д |
рдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу, показујући тим да се не интересују оним, што је |
очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тв |
с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака |
ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!...« </p> <p>Неколико пута је седао и одмах скака |
и бар петнаест.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«...{S} У таквим мислима дочека |
истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја знам, и знам зашто.... вјеруј м |
ледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледати сад — одговори |
з војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике радње са шљивама и сви |
зар би му смела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу п |
закључали врата за Станком, кад је она изишла...{S} То би славно било!« — мисли капетан и даје |
говараху се девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први |
, обраћаше пажњу она одлучна и необична изјава његова...{S} Толико је пута она слушала од момак |
руку преко суседе, па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи главом напред и удесно. |
ико је пута она слушала од момака разне изјаве — разуме се љубавне — али све то не беше овако р |
ликом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души |
је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту м |
аре! — рече свештеник. </p> <p>— И јуче изјутра онај случај у Кленовику! — одговори капетан. </ |
..« Сан га превари, и он заспа. </p> <p>Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја. </p> <p> |
Али се Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изјутра зором отиде Марко до свога суседа Петра. </p> < |
он приближавао кући.{S} Из памети му не излажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убијем! |
ви његовим особинама, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и интересни |
{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их задржа. </p> <p>— Шт |
стајаше над њима са пушком, из које још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не могући п |
</p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Поморављу |
раше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«. </p> <p>— Децо — поче он — са |
е.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна д |
га.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; |
о, да му није остало више никаква друга излаза. </p> <p>Ђурица је све погледе обрнуо своме селу |
ише пропада у неку дубину, из које нема излаза...{S} Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се жи |
о!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже |
уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде поглед на онај |
истаде.{S} Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Новичине. </p> <p>»Он мн |
ече!{S} Само се ти пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући по мрачном ходнику. </p> <p |
: »Јесте, казао ми је да те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чистини испод куће: се |
та је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. </p> <p>— Дошла, господине, она девој |
па викну заповеднички и грубо </p> <p>— Излази! </p> <p>»Боље што се чини невешт старом познанс |
ству.{S} Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки необични гости |
ни главе помолити из собе.{S} Станка је излазила и набављала најпрече потребе.{S} После се упоз |
уз једну ограду, која је једним крајем излазила на улицу, а другим на поток.{S} Новица подиже |
епери и весело одсјајкује пред сунчевим изласком... </p> <p>А тамо поред реке, по дну саме котл |
изиђоше из храма зловољни и упутише се изласку... </p> <p>— Право рече нама Вујо да су то луда |
ницима, он омекша.{S} Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити б |
ма...{S} Груну још јачи ударац... врата излетеше, обртоше се и падоше...{S} Грунуше пушке на вр |
чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух |
а му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од пи |
запита га овај. </p> <p>— Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. </p> <p>— Ха, сињу л |
стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа после јакога пића. </p> <p>Проме |
пред очима му опет заигра она злокобна измаглица.{S} Докопа пушку и, као холуј, испаде пред за |
S} По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало руменила.{S |
убичасто пламено жутило.{S} И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, прет |
стиром, казаше им да је старац мало пре измакао.{S} Младић, који је силазио с кола и распитивао |
крете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удари потесом |
м злурадим осмехом проговори: </p> <p>— Измакни се малко натраг. </p> <p>Он коракну двапут у на |
Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста.{S} Напунивши ведрице, она их, као как |
сетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихо |
и косачи, па једначито, као по команди, измахују оштрим косама и секу зелену сочну траву.{S} Пр |
ушах те, па ето... </p> <p>Свештеник се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се |
у кукуруз.{S} Одатле јурну напред, док измаче далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуда ок |
е пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде за прикривање свакојаких љ |
погодити из пушке, и река која кривуда између потеса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од по |
по шуми и косој падини, што се протегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пут |
звиждање.{S} Мало затим указа се Новица између проређених грмових дебала. </p> <p>— А ја те чек |
неки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и |
дскачу од седла у лаганом касу, види се између њих нека нејасна група, из које вире пушке окрен |
а једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу |
што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене и тебе...{S} Свакад нек се зна унапред коли |
Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије. </p> <p |
удбином народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих законских одредаба и живе душе ч |
танку дугачку иглицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} |
гове страшне речи. </p> <p>Станка се не измени; као да је очекивала нешто горе, неповољније, па |
лика хајка.{S} Због свега тога и он сам измени своје поступке према другима.{S} Досада је у нап |
необична родитељска радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђур |
тицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, могао је постати други човек.{S} Али такве га |
пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спојило се у једноставну масу непр |
амен са потока... </p> <p>— Хајде да се измиче! — проговори Пантовац сасвим другим гласом, желе |
ме петљали... </p> <p>— Знам ја да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара.{S} Човек треба са |
низу година, смењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше вољ |
> <p>— Ево ти, брате — рече му комшија, изневши поцрнелу од чађи пушку — пун је још од лањскога |
оред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, |
олео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} |
трану.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да |
а жена остаде напољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у соб |
а хоћеш још? </p> <p>Чиновник плану.{S} Изненади га толика дрскост.{S} Био је уверен у несумњив |
а ће извршити бар једно убиство; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његовој |
тини да је хајдук. </p> <p>Станку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то може б |
Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призор |
преко крила...{S} Она се не зачуди, не изненади се, само јој срце живље закуца, а поглед јој б |
цима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо.{S} Случајно је дошао био |
ништа да ти кажем... </p> <p>Ђурица се изненади овим речима, али се учини да није на њих обрат |
иста весели и занима. </p> <p>Ђурица се изненади; лако црвенило прелете му преко лица, али то С |
че он, чим се поздрави с Јовом, који се изненади његову доласку. </p> <p>— Новицу... сад ће дет |
следњи дан.{S} Улазећи у собу, сваки се изненади, видевши весела човека коме и не падаше на пам |
потресеним гласом. </p> <p>Свештеник се изненади; засја му у оку необична родитељска радост, ал |
{S} У Београду највише. </p> <p>Вујо се изненади, то му се познало на лицу, по коме падаше слаб |
или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изненади.{S} Сматрао је своје село као једино поуздано |
у, не бринући се за последак... </p> <p>Изненади се веома, кад нађе Станку код Јова.{S} Беху по |
ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога поздрава. </p> <p>Сре |
ме се сви управљају.{S} Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.{S} И да не би ове |
у је прочитана пресуда на суду, није се изненадио и саслушао је мирно: знао је да има још судов |
усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши о |
у се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб.{S} Далеко пред њим касаху на коњима три |
брига, онај опрезни, нервозни страх од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину, св |
рже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричине. </p> <p>— Доле с коња! — вик |
а...{S} Некаква суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело |
ајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногам |
пу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. </p> <p>— Јок, једни ће на Радованов |
ога тренутка проспу смртоносну ватру на изненаднога нападача или бегунца.{S} Заобиђоше узорану |
ест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне вране, и од крештања безазлен |
обори главу и не одговори ништа на ову изненадну милост Ђуричину. </p> <p>»Нисам могла вероват |
сузе из очију. </p> <p>Збуњен, уплашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у |
кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изненађен. </p> <p>— Камо ти Симо? — упита га још на хо |
њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се изненађен и зачуђен. </p> <p>...{S}Овака варошка, згодн |
чудећи се тачном рачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народ |
амо кâ једнога свога... </p> <p>— Ко то изнесе? — викну трећи. </p> <p>— Шта их ту испитујеш... |
адован? </p> <p>— Погибе.{S} Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код |
итрчаше му, створише се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} Коњ |
адуго.{S} Лупнем опет...{S} Отворише се изнутра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ј |
о један, овакав исти прозор, као и овај изнутра.{S} Ко није посвећен у тајну, никад не би могао |
дети да је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парче |
p>— Ко је то? — запита груб женски глас изнутра. </p> <p>— Отварај, море, озебох на овом кијаме |
се бесна, разуздана пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама. |
му зору. </p> <p>Напослетку, кад се сви изопијаше, полегаше по застртом поду.{S} Где се ко наша |
да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати. </p> <p>— Лакше, не мора баш тако брзо — пр |
е и пуцњава.{S} Пантовац, тежак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стај |
м магловитом надом, да ће све то некако изравнати и задовољити другове и себе.{S} Надао се у тв |
ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p> <p>— Овуда се мора трчати; |
ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање... </p> <p>— Немам ја посла са с |
у непомичну паћеницу.{S} У оку му сија израз задовољене освете, али не прозбори ни речи... </p |
јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и радости. </p> <p>— Ама је л’ то од |
криво што тако рђаво протумачише његов израз, и још више што тако оштро исмеваху његове сељанк |
ојава не зачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели |
ге — одговори кмет, правећи тајанствени израз на лицу. — Све ћу ја њему јавити за један сат, по |
лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немира. »Ухватише... то је оно |
н и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако |
за ћошка, он претходно направи значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражи |
ити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О, па он није нашао: мог |
јасних и светлих очију, жива и страсна израза, устаде иза стола и пође насусрет Ђурици. </p> < |
, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, |
нешто, што је дуго тражио.{S} С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не |
ица и намршти се мало, али се по његову изразу не могаше прочитати да ли му је непријатно то пи |
га грања претворио се густ зелен шатор, израсла хладовита китина...{S} Поље се прелива и трепер |
има, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види је |
</p> <p>Увече је, украј срескога пута, израстао нов хум влажне земље, као једини споменик злик |
еоски пут и завуче се у шибљак, који је израстао пред судницом. </p> <p>Под записом, великим бр |
падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим церићима.{S} З |
ња Двојица полегали су у корову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао |
трошио по неколико динара, те је могао израчунати, ако непрестано стане овако трошити, да му н |
крстоношама, к судници. </p> <p>Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у совре, |
меона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим зај |
ке, које се мало час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само Николиних речи и после |
тварајући за њима врата. </p> <p>Кад се изређаше она прва питања и узвици, који су обично без с |
х и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и претурише преко његове главе, наступише у ње |
паметан.{S} Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју |
се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по с |
у. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, застајући понегде да разгледа шт |
дућност.{S} Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху све више.{S} Требало |
во досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. </p> <p>Одмах после венчања нађе некол |
и она живописна котлина, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом покривене кућице; |
е право у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само се |
и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и неод |
а меденица, па онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.{S} О |
ајвише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито опш |
а се одмах упутише сви у цркву.{S} Пред иконом храмовном светлуцаше »неугасима лампада«, те сво |
, као да је пун храм људи. </p> <p>Пред иконостасом кресну жигица неколико пута, док не плану и |
е крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела |
ници изабраше једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење.{S} Раздадоше и друге, за литиј |
даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општ |
аква неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Но |
га сретали свакога часа, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше |
деци како треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш |
елек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, |
анама, протежући устојане ноге и крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: |
више тако.{S} Мора се радити како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме |
.{S} Сељани су га сретали свакога часа, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у оном кр |
о у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па |
— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце? — запита Ђурица, држе |
се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним |
ћеш! </p> <p>— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њег |
е, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека. </p> <p> |
мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу |
адоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за |
а добро познати земљорадници Палилулци, или вредни и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, |
{S} Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њем |
омад примио од Никетића?{S} Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. </p> <p>— Можете ме убит |
њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упропашћујеш поштени свет, па дајеш њима, који су т |
ђамо која је оно девојка што купи сено, или онај што коси... </p> <p>— Бадава, своје па своје! |
да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села.{S} Стога |
сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још н |
е, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко познаде шта он мисли, |
ре реком, где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако и |
ђене!...{S} Робија! окови!...{S} Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку |
} Имали су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, |
да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој ради срце... </p> <p>Капетан се саже, |
мене нађене!...{S} Робија! окови!...{S} Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: |
д се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и п |
, јер не нађе одговора на то питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо |
ама... крај света... општа пропаст... — или тако нешто... а он окупио о неким ситницама, које п |
е жива, јадница — помисли он за мајку — или је и она заклопила уморне старачке очи?«...{S} Као |
з сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, који влада м |
од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; тр |
е... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да пре |
ујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, власт |
, очекујући другу реч, која би ублажила или преиначила ту страшну мисао, али поп нарочито заста |
> <p>Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одј |
лан, право, која ти се више допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она је варошка, н |
.{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, ве |
д вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно друштво!.. .{S |
ед зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За један тренутак узбуни с |
ном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на похару. </p> <p>— Све једно, хоћу да |
о икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука...{S} Поред крстоноша јаше на ко |
н затрепта очима, напреже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи |
е рукама за мокре зидове блатних кућица или за накривљено прошће дугих дворишта...{S} Прођоше ј |
ајке.{S} Вараше га куцање рођенога срца или пиштање уха.{S} Одједаред застане блед као смрт, ст |
мртоносну ватру на изненаднога нападача или бегунца.{S} Заобиђоше узорану њивицу, и кад се испе |
м и другим предузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо без њега није н |
нека стаја.{S} Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих |
крстари по селу, с намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изненади.{S} См |
ца. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} Новица вели да |
шени зликовац, кога зацело чека, раније или доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чи |
: како он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана саопштила |
т иде весело и слободно, певајући песме или подвикујући на стоку, нико се не боји полиције ни п |
ти какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?...{S} Ђурица их ј |
читати да ли му је непријатно то питање или му је непријатан сам Пантовац. </p> <p>— Баш ја јед |
чим стигне кукуруз. </p> <p>— Сад паре или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки |
и у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?...{S} Ђурица их је само једном |
бојничким и другим предузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо без њег |
ва...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој ради срце... </p> <p>Капетан се саже, наслони у |
из чега они закључише, да горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто оп |
а га право у очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад |
, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко спомене име Ђуричино.{S} У први мах |
Пантовац.{S} У свакој лоповској дружини или разбојничким и другим предузећима, он беше или вођ |
отри на његова кретања, да се он ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предузимало.{S} Изглед |
забави, а код Вуја се морало или радити или спавати. </p> <p>»А најпаметније сам урадио, што ни |
воумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође |
лак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа |
, и који је рад кориснији за народ, мој или ваш?... </p> <p>— Зар се школе уче само ради тога, |
штво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну...{S} И нај |
: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да види |
м виру на реци — скупљаху се, четвртком или суботом, девојке и жене сеоске, те испираху лужено |
бичне покрете: час мрдне једним раменом или пружи руку у напред и тргне је истога тренутка, као |
мо чека куршум. </p> <p>— Тхе... куршум или робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако |
и је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавала...{S} Та он |
в поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге |
да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спавати. </p> <p>»А најпаметније сам ура |
<p>— Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S} Нису наши док |
изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћ |
говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, због које не бих могао пробати овако лепу му |
> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жив |
ј стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само |
ју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, ко |
па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком о |
тано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или дов |
твога села траже пет кућа:{S} Стојићи, Илија, Никола, Јово... </p> <p>— Подај им свима, колико |
нтовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пан |
трећи. </p> <p>— Шта их ту испитујеш... им њихова! — викну Пантовац — још им нађи адвоката...{S |
јао, као милостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Тако ј |
ечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«. </p> <p>— Децо — поче он — |
ају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S} Ради тога Новица ће се сакри |
уће му наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђаво помаже!« — помисли капетан, улазећи у двори |
боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље, које пре |
едоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове корист |
за њим затворе манастирска врата, онда им је сав труд узалудан.{S} После краткога времена зачу |
свим...{S} Слаба, бледа светлост показа им унутрашњост куће, опазише одмах место, где чељад спа |
ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту |
м снажним рукама, као утегом.{S} Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито |
доше да ручају. </p> <p>При крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод куће под амбаро |
Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хвала им — одговара Ђурица механички, и гледа како пандур рас |
ове су улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син |
ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљано, побро! |
њему изгледаху, господске околности, па им се предао сав, не бринући се о крају свега тога. </p |
{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} Т |
, децо, гледајте своја посла — одговара им онај с пушком, отресајући печен кукуруз и завијајући |
еизмерном слашћу и блаженством, задрхта им цело тело, и они сами не опазише како се нађоше једн |
ечена.{S} У оној магластој тамнини кућа им изгледаше као пласт сена, развршен и развучен.{S} Пр |
ечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </p> <p>— Стражарите |
одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову ми |
.. </p> <p>— Та који су то сви, громове им њихове!{S} Кажи једнога по имену, шта ти један вели. |
ајући гране, које лако падаху пред ноге им.{S} Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одје |
се склонише одмах; Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало... </p> <p>.. |
ите па једите — одговори стражар и даде им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте сад о |
брзо — проговори он. </p> <p>Не остаде им више од стотине корака до реке.{S} Наједаред Пантова |
сумње да су опкољени потером.{S} Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше |
и Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџију ус |
... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене једро развијен |
јест на одержимих бјесом...{S} По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања и да |
увезана широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погл |
ли...{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и |
енцима: </p> <p>— Хајде за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола, певушећи неку песму |
ова. </p> <p>— Сад пазите добро! — рече им капетан, и ако није било места опомени, јер сваки од |
чинити после.{S} Сад, у здрављу! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и |
и код последње, пред манастиром, казаше им да је старац мало пре измакао.{S} Младић, који је си |
ничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада срца, испуњена неизмерном слашћу и блаженством |
. отац... другарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би |
сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења.{S} Према његову саопшт |
а њима накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану каза |
још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, |
ју, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S} А |
ше одмах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{S} Двојица претрчаше пре |
ве муке и патње преживеле у туђини, очи им засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели б |
але чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац. |
Илија, Никола, Јово... </p> <p>— Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи треба |
анка. </p> <p>Погледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети једно |
шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху |
што су по скупе жртве награбили.{S} Он им је од тога одвајао, као милостињу, по неку ситницу, |
а се више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> <p>Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек |
појаве, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега о |
кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — одгово |
вога изиђоше обојица к друштву.{S} Вујо им раздаде свима потребно оружје, муницију и храну, па |
{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вал |
Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, одјурише трком. </p> <p>Пред о |
уо, они се из среза устумараше.{S} Неко им потказао да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пред веч |
вима је њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не д |
расла густом гором и шибљем.{S} Требало им је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада. |
у...{S} Обојица ћуте као заливени, само им се ноге померају, одскачу од земље и опет стају на п |
одмах; Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало... </p> <p>...{S}Ћути хај |
понављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем ићи. </p> <p |
но у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за њих. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, |
вно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли доста теби четвртина? < |
засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа... </p> |
де, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог оца нашега Василија, иже јест |
еш... им њихова! — викну Пантовац — још им нађи адвоката...{S} Лези, бре! — подвикну затим Срет |
е то од његових долијао. </p> <p>— Шта, има ли извешћа од синоћ? </p> <p>— Ништа ново.{S} Један |
у томе, што јој је сестричина удовица, има нечега стиднога. </p> <p>— Удовица зар?...{S} Вуци |
сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, има неке мајсторије. </p> <p>— Хоће, хоће поганац, знам |
ебало да се извести ко је прошао путом, има ли какве нове наредбе, где се налази кмет...{S} Али |
што му јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много.{S} Наишао ваљада послом, да му што јав |
сматрао као нешто што је још далеко... има још времена...{S} Он види да се све спрема за неко |
макар погинуо.{S} Него кажи што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се склони |
нам шта ћу, али не знам за после....{S} Има ли он својих људи, који би га светили? </p> <p>— Ду |
и једнога звука ни покрета... </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан С |
ном каваном нађе самога Сима. </p> <p>— Има ли? — запита га лагано. </p> <p>— Милутин иде сутра |
а ли што пара? — запита Симо. </p> <p>— Има нешто... биће, биће! — одговори Вујо, па, затварају |
од кметове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета. </p> <p |
о и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што пара? — запита Симо. </p> <p>— Има нешто... |
мисли!...{S} Ја јој чиним све... свега има, као каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта |
<p>— А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу |
} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гво |
ненадио и саслушао је мирно: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му после |
опет стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је ве |
могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење. — Гледајући с поља, види се наср |
ни и себи?...{S} Један нам је крај, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним све... свега има, као |
онда га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ће да дижу потеру.{S} Синоћ од |
овчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше |
ад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — рече апотекар. — |
у стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S} Овце, од страха, јурнуш |
... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од оне твоје ап |
се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места томе смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе је |
> <p>— Је ли то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи писар. </p> <p>— Чича |
њим! ...{S} Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — |
се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.{S} А док он ко |
/p> <p>— Море број то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не проговоривши ни речи и н |
во је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, али што ти кријеш од м |
што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја...{S} Али то није све.{S} Него је п |
прикована на судници. </p> <p>— Шта зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и ст |
ало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> |
и из реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ неколик |
, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде за прикривање свакојаких људи и ствари. |
према самом извору, извади из торбе што имаде за јело, па стаде да руча. </p> <p>На извор долаж |
отрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври.{S} Заљуља с |
и зар је то каква кривица?{S} Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често по |
у такву разговору, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> <p>У неко доб |
ток, кривудајући кроз њиве и ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се б |
томе је одрастао... </p> <p>Другова не имађаше.{S} Једини човек, пред којим је слободно смео о |
, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица не имађаше ни совре ни племена.{S} Он, са неколико вршњака |
а навикао.{S} Имања, може се рећи, и не имађаше.{S} Једна кућица са даном орања око ње и једна |
д наиђоше на село курјаци.{S} Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би са |
ница под снажним ветром.{S} Велику муку имађаше среска послуга, док уведе кола у среско дворишт |
је његов пут одвојио од осталих.{S} Ну имађаше он још других карактерних особина.{S} Доњи му д |
иђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две провалије.{S} Више саставак |
е ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: или да опет ударе |
иште Ђорђево, ограђено високом тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређени за стражаре с |
и не осећаше...{S} Али није ни то...{S} Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту ста |
д, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као нешто што је још да |
су подигнуте око записа.{S} Свако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу |
<p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да |
капетан, улазећи у двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, п |
тако послушна. </p> <p>— Не вичи, море, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђурици. — Како си |
Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гл |
> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одвајај се |
. </p> <p>— Отуд морам на другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица о |
урнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ сад, па жу |
што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} Док сам ишла |
ш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па |
седе на клупу под шљивом, па настави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако |
S} Пасош ти можемо набавити.. </p> <p>— Имам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам |
{S} У кући имаш што ти треба? </p> <p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... т |
р то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— Имам хитна посла с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш |
<p>— Е, мој попо! ...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвој |
али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми имамо друштва у С |
бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </p> <p>— Не бојим се код |
аја што овако лакомислено запита. — Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а |
арушка мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S |
/p> <p>— Што ћу их тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја не могу |
Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезан |
р, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — одговори Ђурица веома благим гласом. </p> <p>— Б |
Морам ја то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је... |
огача? </p> <p>— Море, дај што било.{S} Имамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, а Милош оде у по |
одати. </p> <p>— Хе — одговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно. </p |
ас мало.{S} Само у ова четири наша села имамо тридесет таких људи, а још двадесет у другим срез |
и план«. </p> <p>— Децо — поче он — сад имамо један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите |
омисли...{S} Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави проговоре... |
говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи овамо — рече |
а имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми имамо друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери гд |
> <p>— Нека, можемо и овде наредити што имамо — одговори Ђурица, па одједанпут кидиса на Вуја и |
живео онако, како је од оца навикао.{S} Имања, може се рећи, и не имађаше.{S} Једна кућица са д |
ико, колико је кадро било једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ.. |
друге послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе |
е од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.{S} Опасивао је ок |
вет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради Вујо? </p> <p>— |
сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да се старац стиша |
Перуничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио пре вој |
ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.{S} И затим му падоше |
ледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.{S} Радован је, још док су бил |
ире које носе Палилулци, а на леђима је имао кратак постављен капут, купљен од једнога Сремца, |
који уништава човека. </p> <p>Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станк |
ао најбољи пријатељи. </p> <p>Ђурица је имао пуне руке посла.{S} Требало је разделити новац јат |
питање није управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек |
е, Вујо посла пред њега човека, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да св |
питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да скрива своје стање и положај, па |
овор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судницу.{S} Он и пандури за часак поја |
, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка |
ве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— |
дузимао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују.{S} Двапут је осуђиван на роби |
у отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињ |
и зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности да побегне кад се већ одлучи |
штено враћали, али толике паре нити сам имао одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти рече |
други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу |
. морам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. </p> <p>Пантовац г |
у.{S} Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или ст |
над раком, па стаде... </p> <p>»Шта бих имао још?... да продужим још мало...« </p> <p>— Митре, |
ину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се лете |
авао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда Јанк |
јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: |
S} Умеш ли јахати? </p> <p>— Умећу, ако имате коња — одговори она. </p> <p>— Добросав ће сад с |
е долази право разрачунавање, које мора имати неке сразмере са државном уценом.{S} Али се ипак |
ш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу |
казати остале. </p> <p>— Хм, богме ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је паксијан...{S |
е извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организованом дружином, којој ј |
Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — рече Вуј |
де у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скоро посла? </p> <p>— Мораћемо, ја како.{S} Сви |
.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право.{S} Отац га је научио злу, а он се |
нам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. </p> <p>— Ама јест то, н |
е он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће право!...{S} О, како је страшно кажњена детиња не |
аша. — Што ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одав |
е л’ то шала? — викну Ђурица. </p> <p>— Имаш ли ти пасош?...{S} Знаш... ја те ништ’ друго не пи |
, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам научил |
а ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника...{S} Истина, ја и заборавих да |
тобом.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Г |
иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... </p> <p>— Шта си окуп |
и: </p> <p>— Истину си рекла.{S} Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога мо |
p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У кући имаш што ти треба? </p> <p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, |
слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На северној страни собе, у којој лежа |
е, попо? </p> <p>— Само један прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, т |
{S} Окупи некога практиканта, те му, на име мајчино, написа молбу за помиловање, и он с великом |
то поцрвени или побледи, чим ко спомене име Ђуричино.{S} У први мах је ова загонетна појава наљ |
шта је руководило апотекара, да избере име овога реформатора), па најзад Дарвин.{S} Разуме се, |
д ноге, кад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам због тебе окренула леђа целом свету, па не |
Ђурица, кад се у пресуди помену Краљево име.{S} И одједном му се очи обртоше низ пут, којим је |
а.{S} У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао д |
орао објашњавати публици значај свакога имена, те је тиме како он говораше, »распростирао научн |
!...{S} Назваће ме лопужом и свакојаким именима...{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад брине |
годинама; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца.{S} Он се наимао у сваком селу на ра |
шна казна Божја за оне, који се титрају именом његовим... </p> <p>— Ћути, попе! — викну Пантова |
то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} Деде, каж |
д њим, повуче за покривач и зовну га по имену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није ни спа |
, громове им њихове!{S} Кажи једнога по имену, шта ти један вели... шта хоће сваки?... </p> <p> |
та Станка, избегавајући да их назове по имену. </p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су ти оца нешто зва |
бригом. </p> <p>Ђурицу су знали само по имену, разуме се лажном, које му је у пасошу означено; |
азећи поњавама, он опет зовну Ђурицу по имену, па, не чувши никаква одговора, издиже секиру, ко |
омашни Војвођани, који се, сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих крајева лепе В |
ајдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно |
који су с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и |
треница поређане су друге за седење.{S} Имућнија племена дизала су над совром кров, а около сед |
радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и баја |
да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. </p> <p>Сељане обузе в |
м, сад је заборавио на своје околности, иначе би му ово ново осећање само позледило ране и муке |
а ми рече да сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, има неке мајсторије. </p> <p>— Хоће, хоће |
вао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. </p> |
отребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као |
а, кад јој може много што шта рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечи |
е он много више бавио давањем новца под интерес.{S} То је од вајкада најпоузданији начин богаће |
очекиваху, изгледаху јој заносне, пуне интереса...{S} Лакомислена и бурна младост не може да з |
ху пред очи и биваху све примамљивије и интересније. </p> <p>— Докле ћемо ми овако, шта велиш? |
јемо да опет мучиш сиротињу кајишарским интересом, убићемо те на месту. </p> <p>Сви сељани оста |
једну по једну банкноту, као да и њега интересује колико ће се наћи новаца у том завежљају. </ |
спитује, нити је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су знали само п |
уседа да изиђу, показујући тим да се не интересују оним, што је иза њихових леђа... </p> <p>Одм |
нути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како зна, само нек паз |
енети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас при |
пада познате су, већим делом, свима.{S} Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, који ће сав дога |
лазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а ви |
а, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непо |
ислима и ствара једну збрку, из које се ипак осећа само она...{S} И уз то једнако, уза сваку ми |
ди тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној. </p> <p>— Чујеш, Нов |
.{S} У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали свакога ч |
сразмере са државном уценом.{S} Али се ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све то нек |
Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештенику. </p> <p>— Не |
осећаше јаке болове више лаката.{S} Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му р |
и му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га...{S} За песму треба да се отвори |
апотекар састављаше своју научну фразу, иронично осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпит |
и мислила? — одговори он, осмехнувши се иронично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у оч |
викну онај с коња и пружи депешу...{S} Исекоше конопце, извадише онога из раке...{S} Ала би то |
у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже своје осећање и чуђење. </p> <p>Седнувши на стол |
ши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете. </p> <p> |
љах... — одговори Станка, али ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, тицала жандарма |
бље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао ис |
ган, и у том једном узвику као да хтеде исказати цело своје осећање. </p> <p>Она га погледа, ра |
на зејтину.{S} Очи му, на први поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву |
а лица, слушаше ове необичне речи, које исказиваху и неке његове најтајније помисли.{S} И њему |
етле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у |
овори учитељ. </p> <p>Људи наставише да исказују један другом своје утиске, а капетан стаде да |
не јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући неку лукаву препреденост. </p> <p>Погледавши |
наслони пушку на постељу поред себе, па искапи прву чашу. </p> <p>Стадоше да се ређају чаше са |
га, и да му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диж |
ка ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше. </p> <p>— Хвала ви, само ме сутра немојт |
се привлаче обору.{S} Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по |
ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се искашља и протрља међу прстима свој дебео златан ланац |
!{S} Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — |
ље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} После, кад својим оштрим и про |
Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, ко |
. </p> <p>Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, те са њега сви радници и |
Лице позеленело... очи се рашириле, да искоче из станишта... усне се скупиле, стегле... као да |
, шта га чекаш! </p> <p>Истога тренутка искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном на |
анкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на поље. </p> <p>Истога тренутка гр |
ндарме како се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегне. </p> <p>— Добро те се ниј |
ваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушко |
. — повикаше они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећ |
асијаше му очи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од опасн |
оваца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{ |
а ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он |
зашушта кукурузовина пред њима и из ње искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда и |
из рупе.{S} Коњаници сјахаше, жандарми искочише из кола, па узеше да скидају окована и пијана |
мисао да се ухвати.{S} Само пролећу као искре, понесене бесним ветром....{S} У темену нешто игр |
ио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен разговор. </p> <p>— Знаш, брате Ново, досадило м |
а, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака дев |
поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри м |
лику жртву она тражи од њега само чисту искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако |
киде пушку... </p> <p>Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, стра |
се, страшно, необично. </p> <p>Жандарми искривили доње вилице, свакоме игра усница. </p> <p>У н |
гађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поздрави је нежним осмехом, затури гла |
/p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} |
евен дође на крстоноше. </p> <p>Беше се искупило доста народа.{S} Попа већ позвао одборнике у з |
његов израз, и још више што тако оштро исмеваху његове сељанке, чија му је успомена и данас ве |
овала своме детету, својој осрамоћеној, исмејаној кћери!{S} Сав свет обрће главу од ње, као од |
о једна!{S} Надао дреку као да му црева испадају!... </p> <p>— Сваки на своју страну! — викну Ђ |
змаглица.{S} Докопа пушку и, као холуј, испаде пред запис. </p> <p>— Шта то радите! — викну он, |
ице, истресе једну трубу платна и из ње испаде један велики завезак. </p> <p>— То ви је свега, |
ослетку, угледавши врата, једним скоком испаде из куће и потрча к првој шуми, која му паде у оч |
ше и стегоше две снажне руке...{S} Само испаде из онога дима нека прилика, паде на њега, стеже |
S} Требаће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мис |
иковце у гомили пред вратницама, Милета испали два метка.{S} Коста, који беше последњи, повика: |
оја се осипа право на њега...{S} Чим он испали на један прозор, са другога већ сипа ватра на ње |
уше...{S} Ђурица скочи, и онако на ходу испали му други метак у груди.{S} Старац не мрдну више. |
</p> <p>Бој... права битка!... </p> <p>Испалио је већ оба револвера, па дохвати магацинку. </p |
стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђурица се злоћудо на |
ма, које се по брежуљцима већ стапаху и испараваху.{S} Испод суднице, крај пута, сеђаху два деч |
преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву. </p> <p>— Сад ћу, не улази овамо!... — |
</p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача? </p> <p>— Море, дај што било.{S} Имамо п |
ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не познаје, |
изгорели пухор косе, виђаше се црвена, испечена кожа, па једном месту напукла, па ту зија огро |
на.{S} Очи му беху отворене, али готово испечене, услед чега цело лице више добијаше изглед оби |
е се тек рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском |
.{S} Заобиђоше узорану њивицу, и кад се испеше на брег угледаше омалену сеоску кућу, која на он |
олити Богу.{S} Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе.{S} Поче ручак.{S} Свирала одјекн |
и намршти се...{S} Једва се поврати.{S} Испи чашу, па заиска одмах другу. </p> <p>Жандарми, она |
докле ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како |
не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{S} Само му струји нека ватра кроз тело, на че |
или суботом, девојке и жене сеоске, те испираху лужено рубље, па се ту обично заметне шала и п |
е бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. </p> <p>Неко пресече конопац |
због чега!...{S} Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... </p> <p>— Синовче, говори! — п |
тво што не обори очи пред оним строгим, испитљивим погледом...{S} Као да су обојица осећали да |
очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене?{S} И то су т |
зна се... они мене у томруке.{S} После испитуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си |
есе? — викну трећи. </p> <p>— Шта их ту испитујеш... им њихова! — викну Пантовац — још им нађи |
аза терзија, који је у младим годинама, испитујући своје подобности, носио добош у војној банди |
такијем соколом, зашто не бих! </p> <p>Испише чашу заједничку и пољубише се. </p> <p>— Ех, поб |
јој прогута јединца сина...{S} У старим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков |
Сутра иде Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.{S} Ти |
— Како нема?{S} Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији. </p> <p>— А, е то је |
ху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпр |
наш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} Због тога се моји никад нису причешћивали. |
нису причешћивали. </p> <p>— И ја ћу се исповедити...{S} Нисам никог убила, ни онако... какво з |
са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се не |
ћ, широка чела, густих повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ ве |
запита Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва. </p> <p>— Што?...{S} Шта ће ми он говорити |
је заслужио... </p> <p>А горе у страни, испод једнога сенастога клена, чује се тужно нарицање.{ |
... </p> <p>Кад одјахаше коње у потоку, испод Јовове куће, беше се разредила помрчина, али се ј |
унце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сачека њихов ухода из исто |
брежуљцима већ стапаху и испараваху.{S} Испод суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим |
еселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа...{S} |
са њим до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа), па даде знак.{S} Испред куће му одг |
ујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S |
иза страну.{S} Станка се полако придиже испод губера и, после кратког чекања, угледа два велика |
де знак као и јуче.{S} Новица се подиже испод једнога дрвета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, |
аху како је необично присела код завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа |
да, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже. </p> <p>Нико од сељака није упамти |
с Пантовцем удари потоком, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту.{ |
а Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама.{S} Путом само |
кад мислити о умору. </p> <p>Кад дођоше испод голога преседластога превоја, којим се прелази от |
Ђурица и Станка однеше поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под једном кржљаком, дивљаком, намес |
ручка им залајаше пси, који беху везани испод куће под амбаром. </p> <p>— Опет је јунад у кукур |
злазећи из шуме, угледа Вуја на чистини испод куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму. </p> |
а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.{S} Чико се боји |
> <p>Пред подне Станка замаче за шљивар испод куће па отуд оде право у забран.{S} Сад иђаше там |
е се... </p> <p>Ђурица се саже уз дувар испод прозора, подиже руку са револвером и окрете цев т |
грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длета... </p> <p>»А знам... хоће да врачају |
та кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. </p> <p>— Зар ниси чула?{S} Ђурица побегô |
први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ов |
ри, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и |
чепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше... </p> <p>Тада га познаде це |
а се прикрије у кукурузу, који је одмах испод куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси др |
а, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{ |
вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше преку и страсну природу, али је он, једним б |
омиловања, које су му »пријатељи« умели испословати, продужавао је стари занат.{S} У крађи и на |
а и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, ј |
позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре по вре |
ише коца... </p> <p>— Ево ти куће...{S} Исправи се на ноге, не брукај се! </p> <p>Ђурица прелет |
о живи пламен, сагореваху....{S} Она се исправи и погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то мо |
у страну...{S} Пољуби се са њим, па се исправи. </p> <p>— Силази сад, доста је... </p> <p>Ђури |
је казао да ме убијеш. </p> <p>Симо се исправи, машући оном руком, која је бодена. </p> <p>— Н |
да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очи |
, само стој право... </p> <p>Он се брзо исправља, истурује груди напред; намешта рукама кошуљу |
уницију и храну, па их, тако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући још нека обавештења Рад |
бу за помиловање, и он с великом пажњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога дана није никако пом |
пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. </p> <p>— Зар т |
ка испод Дикића кућа), па даде знак.{S} Испред куће му одговорише да је све повољно, и они се о |
а.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га испред Николиних очију, а он се осети усамљен, у власти |
с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — одговори Ђурица веома |
> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. </p> <p> |
> <p>— Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. </p> <p>— Молим, ја сам се пре абоновао |
олако на прсте и погледа на онај прозор испред куће.{S} Очи му прелетеше преко некакве слике, к |
де га... </p> <p>— Вујо! — зачу се глас испред куће. </p> <p>Ђурица познаде глас Вујове жене. < |
пући ће од муке, што му узабрах крушку испред носа! ...{S} Па кад прочитам указ, дигнем се, па |
те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричине. </p> <p>— Доле с коња |
се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекиданих речи, услед којих се овај намах расани и р |
ула? </p> <p>Станка му исприча укратко, испрекидано, без везе у мислима, ноћашњи догађај.{S} Ка |
жила се по једној дугој страни, која је испресецана јаругама и косама.{S} Бегунци су свакога ча |
а га пиће сасвим... </p> <p>Жандарми се испретураше по соби, неки се докотураше до постеље...{S |
де потпуно поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, |
књавом, но стеже срце и ућута.{S} Увече исприча Марку све што је видела, пратећи их два дана уз |
Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића.{S} Потом му каза да |
научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Станком. </p> <p>Свештеник се и |
те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљано, побро!{S} |
вана послушника.{S} За то време Радован исприча Ђурици како је једва приморао калуђера да изврш |
смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа |
са Ђурицом раскинула? </p> <p>Станка му исприча укратко, испрекидано, без везе у мислима, ноћаш |
док се добро смрачи. </p> <p>Ђурица му исприча.{S} За онога што се појави из шуме, не могоше с |
Зар те не прати Симо? </p> <p>Ђурица му исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима н |
цијској власти.{S} У оба извешћа старац исприча опширно како су га хајдуци ухватили на путу, му |
о повади оружје. — Сад седи лепо, па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. </p> <p>Сим |
м на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо испричај... то што си хтела...{S} Кад си и зашто си са |
{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. </p> |
нао Станку са својим хајдучким животом, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сар |
од Чолића.{S} Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја п |
али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </p> <p>Станка ућута и више ни с ким не п |
очекује писар Мита, који ће сав догађај испричати онако, како је у истини било. </p> <p>По подн |
и хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још |
јке то протумачише радозналошћу, па јој испричаше своју коб са Ђурицом. </p> <p>— Окупила ме Жи |
исли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али пролазни |
обузе их обоје, заиграше им млада срца, испуњена неизмерном слашћу и блаженством, задрхта им це |
о, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у с |
ку срчаност и одважност.{S} Под ниским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и о |
а ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам |
ничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај бл |
рт!«... и он нехотично извуче цео рам и испусти га. </p> <p>— Предај се! — викну једна глава, и |
S} Приђе вратима и гурну их; зашкрипаше испуцана растављена врата и за њима одјекну потмула пра |
</p> <p>Врата се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу.{S |
памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А |
на слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију мисао.{S} Све ок |
Мораћемо, ја како.{S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, са |
оглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и мо |
ац, знам ја њега...{S} Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш |
{S} Жиле повукле у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две од голо |
е капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Где се нађоше |
ојица заузети врата на соби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова. </p> <p>— Сад пази |
и твоју главу!...{S} У почетку те једва истерах из овога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мен |
дељење, на коме беше само један, овакав исти прозор, као и овај изнутра.{S} Ко није посвећен у |
ећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} Откада памти за |
енутка беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохва |
њих залети први и скочи на чатал.{S} У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку |
о шушка, јамачно се спрема... </p> <p>У исти мах зачу се неки узвик споља.{S} Митар истрча из к |
заинтересова, па позва ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.{S} Марко се провуче опет. |
а они гледају све у лево, погледа и она истим правцем и — следи се... </p> <p>Тамо далеко, на к |
Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду |
а миша.{S} Ђурица дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, после безузрочна страха, седе |
у, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, |
ко ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљ |
ад нам свима треба.... </p> <p>— Треба, истина је.{S} Али како ти мислиш... као пре? </p> <p>— |
раће, они ти много прете. </p> <p>— Ја, истина... шта му ради жена...{S} Матова? </p> <p>— Мучи |
слима о себи и својој будућности, која, истина, беше сакривена од очију јој, али први знаци бех |
ј положај као на обичан занат, који је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, рес |
на пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом |
к — копа добро, игра у колу... само се, истина, мање шали од осталих.{S} Али опет.... </p> <p>— |
ба Маци — помисли Станка — а оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још к |
виње — одговори онај први — а свињче... истина јесте, у неку руку, како ћу казати... као човек, |
ко знам да имаш мудрога саветника...{S} Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си о |
и однео собом све планове и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих планова, али је све |
извесно, а и сви стари Дражовићи...{S} Истина јест, више нема нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути |
де ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?.. |
ја теби да код чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту н |
власт, па учинити сто чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује |
и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе? </p> < |
ао да ће овакве последице наступити.{S} Истина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и н |
адовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру |
к иде кући. </p> <p>— Нијеси требао.{S} Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати н |
се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела данас? </p> <p>— Шта ћу јести?...{S |
ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако |
води трговину на своју руку. </p> <p>— Истина? ...{S} Може се још обогатити. </p> <p>— Неће, н |
то ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у |
везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </p> <p>— Ко то каже? </p> <p>— Грујица... мало |
/p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га права истина, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дат |
та је, Ђуро!...{S} Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај.{ |
апад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се н |
да се још окива овом женом?... </p> <p>»Истина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио |
овори му апотекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само |
. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су |
е он, као у шали. </p> <p>— Је ли то од истине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га она озбиљ |
сав догађај испричати онако, како је у истини било. </p> <p>По подне стигоше кола са спроводни |
о, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. »Јест, зацело, ја радим, а они све |
ко допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. </p> <p>Капетан се јетко насмеши, ка |
неким тешким болом, одговори: </p> <p>— Истину си рекла.{S} Шта ти имаш с једним хајдуком и, та |
го сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме н |
начке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... ре |
почео? — викну ћато. </p> <p>— Велиш то истину? — запита и кмет. </p> <p>— Тхе, помало...{S} Ју |
ело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну снагу и једрину.{S} У коло је |
е и одело.{S} Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећ |
ет врати натраг. </p> <p>— Па кад му то истиче рок? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је био п |
.. </p> <p>Одмах сутрадан, око заранка, исто друштво опколи кућу Николе Чолића, богата сељака и |
о да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет вели |
лиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен... </p> <p>А ко се у т |
његово место већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да |
и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање.{S} Мало затим указа се Новица између про |
сти, које се мењају свакога дана, онако исто, као што се мења небесно плаветнило туробних јесењ |
некако механички, без размишљања, онако исто као што се удављеник грчевито хвата за слабу шибљи |
ка одмах другу. </p> <p>Жандарми, онако исто озбиљно и свечано, подигоше другу чашу. </p> <p>— |
охвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} |
и ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у груди. |
га жандарма и пандура на један и толико исто на други прозор.{S} Три жандарма одредио је да упа |
лађи посетиоци ове каване, увек у једно исто време, одвајају у засебну собу, откуда се више не |
плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и |
и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за срц |
ћи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину корака, наиђоше у ј |
очића, јендека и врзина...{S} Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, ал |
е уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то дв |
радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је мн |
а он као стидећи се своје слабости, и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, кој |
нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!. |
сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи |
ападе.{S} Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и крав |
гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко паса. </p> |
ом. </p> <p>Станка поче да нишани...{S} Истога тренутка зачу се иза њених леђа неко звиждукање. |
главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} Истога тренутка нешто груну на онај други прозор са дво |
е је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе г |
са којих опадоше неколико гранчица.{S} Истога часа загрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у |
се по погледу видело да је присебан.{S} Истога тренутка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диж |
</p> <p>Међутим, Вујо није оклевао.{S} Истога дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, |
не тишине, којој се беше сав предао.{S} Истога тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи |
н, па отвори једна врата на ходнику.{S} Истога тренутка отворише се према њима друга врата, на |
Не чекајући други његов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с |
еном или пружи руку у напред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне главом уна |
ве куће.{S} Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења.{S} П |
чева и речи његових, сети се свега... и истога тренутка скочи. </p> <p>»Ух, бруке!...« узвикну |
; час тргне главом унатраг, забаци је и истога тренутка заигра ногама — изгледаше као да у њему |
е новчаник, али је опет извуче празну и истога тренутка је опет завуче...{S} И ко зна докле би |
оји су сигурно његови претходници, ради истога циља, ту наместили.{S} Попе се на њега и осети с |
и му нож у груди.{S} Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, |
евати да је то он убио Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто јако пуче и њега нешто тако јако |
p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га |
небеса му његова, шта га чекаш! </p> <p>Истога тренутка искочи, као звер разјарени, Пантовац у |
па искочи са Пантовцем на поље. </p> <p>Истога тренутка грмну пушка код великих вратница, и хај |
уби сваку могућност за предају. </p> <p>Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде м |
верљиву разговору и пијанци...{S} У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви на |
оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари десети пут... </p> <p>»Смем га убити, по з |
... отуд је поуздан.{S} Приђе прозору с истока, обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади |
ве спава здравим јутрењим сном...{S} На истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планински. |
пери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало руменила.{S} Још неколико тренут |
има, па удари опет преко забрана.{S} На истом, пређашњем месту, сачека је Ђурица.{S} По лицу јо |
хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а ником не може пасти на |
...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана слатко ј |
урица разгледа свуд око себе, окрете се источној страни, па звизну учестано с прекидима. </p> < |
е користи оваким њеним стањем ради даље истраге, те је прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам к |
Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истресе једну трубу платна и из ње испаде један велики |
љику, дохвати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га о |
руком по појасу. </p> <p>Ђурица приђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. |
ти једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка. </p> <p>Ст |
сав...{S} Једва се сети револвера...{S} Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окид |
то зликовца, паде у још већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се осло |
} Најзад се некако дохвати паса, одакле истрже мали оштар ножић.{S} Сад би могао убости противн |
а онако необучен умешао се у гомилу.{S} Истрча и капетан сањив, с огрнутим капутом преко леђа и |
а носи црквену меденицу. </p> <p>Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисар |
у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи |
мах зачу се неки узвик споља.{S} Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици: </p> <p>— Пази |
о! — викну Ђурица гневно. </p> <p>У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше |
Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше преку и страсну природу, |
њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без су |
селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избачена отуд, па јој и није до њих.{S} О мен |
ј право... </p> <p>Он се брзо исправља, истурује груди напред; намешта рукама кошуљу да се прип |
вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек |
ло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p>— Једном се мре!... — понови |
ељену, па избачену напоље, избачену као исцеђен лимун, као непотребну ствар...{S} Гле, нема где |
знаш куд ће ме послати? </p> <p>— Знам, ићи ћете у смедеревску Мораву.{S} Али ништа, састаћемо |
је горе зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи завезаних очију? </p> <p>— Кроз сукњу се види лепо. |
ад не може друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или пре |
њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди позов |
е без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пу |
је?{S} Куд ћеш сад?... </p> <p>— Морам ићи.{S} Остави ме сад, молим те! </p> <p>— Немој, болан |
>— Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док не посвршав |
оћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! ...{S} Убио би ме без реч |
прилази по мраку, знао којим ће правцем ићи. </p> <p>— Стој! — рече Ђурица лагано, кад опази чо |
есу, беше већ свануло.{S} Сад се морало ићи чистином, јер поток, кривудајући кроз њиве и ливаде |
то год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јав |
код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслуша |
не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. </p> <p>Кад стиже ку |
одине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице. |
рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаша, хајдук!...{S} Е, не |
рука рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> |
је свадба, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!. |
и с твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он м |
шисмо, али Мита плати главом. </p> <p>— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива ра |
ашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причањ |
латке слике давнога детињства.{S} Једва их изазива у памети.{S} Био је тако мали, да је мало шт |
ћи да се понеко из публике мршти, назва их философијом.{S} Кад је утврдио тај генерални појам, |
да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. |
Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Зати |
д.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју го |
уша оно весело девојачко кикотање... да их, онако старински, смело у очи погледа..{S} И она зна |
очасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} Осим познатих нам Пантовца и Кос |
шке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. </p> <p>Пред зору, кад |
ће баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде |
таве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у знојава |
страном да пресече пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над провалијама застају сви и, у оном |
од куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме по |
е полициске, па су се сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, давал |
ко рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> <p>— Хм... нећ |
>— Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... </p> <p>— Како... ја шта ћу? </p> <p>— Хајд |
а, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа.{S} Још ниједан момак не |
чула? — запита Станка, избегавајући да их назове по имену. </p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су ти |
е Радован и Коста сами, не очекујући да их ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само саст |
као да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим плећима цела она маса.. </p> <p>Стиго |
S} Тако су били много поузданији, но да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачун ј |
ратима суха увенула старица.{S} Погледа их својим немим старачким погледом, и наједаред јој пре |
снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега...{S} Види |
њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p> <p>— Па добро, |
и твоји већ почели тамо. </p> <p>— Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начини јед |
А знам... хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде му поглед на једну младу жену, која га по |
с онаким страшним погледима?...{S} Нема их, ово су други«... </p> <p>Људи се растурају, дају пр |
Јеси нашао јагњад, сине? </p> <p>— Нема их нигде, славе ми! — рече малишан застанувши и као раз |
му јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много.{S} Наишао ваљада послом, да му што јави. < |
наслађују полициским билетенима, којима их ваше господство тако ревносно снабдева.{S} Да није Ђ |
коше подоста.{S} Напунивши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мис |
одиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата се почеше отвара |
олим Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву свет |
вцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон.{S} Са њима беше и С |
S} Још једаред прегледаше магацинке, па их наслонише на рагастов... </p> <p>»Е сад још ако не б |
танка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се с |
одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кладу.{S} Пипај |
и очи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило ха |
<p>— Нисмо их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узмите па једите — одговори |
да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене за њихове главе |
а потребно оружје, муницију и храну, па их, тако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући још |
чукара, куда се провлаче бегунци, удара их својим леденим оштрим сечивом, па јури даље, преко г |
то изнесе? — викну трећи. </p> <p>— Шта их ту испитујеш... им њихова! — викну Пантовац — још им |
те или, можда, зеленкасте?...{S} Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене н |
урица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. </p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад год |
тером.{S} Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, и р |
ујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетина и |
шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна жена остаде |
е, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да |
иво, страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада срца, испуњена неизмерном с |
сило се оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај...{S} Сад се место њега јавило н |
е вратима, кроз која је ушла Станка, те их закључа и узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га мор |
че Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашавши све у реду остави их. </p> <p>— |
Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хладном водом, па онда полако |
Поморављу.{S} На томе разговору затече их зора. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP189 |
које још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад овога тр |
овадише све ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писа |
епотом, надвисио сву момчадију.{S} Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у св |
} Другови прихватише врата оздо, понеше их у страну и отворише сасвим...{S} Слаба, бледа светло |
д оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати.{S} Кад је Станка у колу, |
број сељана, читав сабор...{S} Највише их је из кленовичке општине.{S} Саставиле се повеће гру |
ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло посл |
ац последњи пут прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који ј |
уричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше с |
х прегледа и, нашавши све у реду остави их. </p> <p>— Тако, соколе!{S} Оружје ти је сад и отац |
сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новици. </p> <p>— Је ли доста? </p> <p>— О-хој!{S} Т |
ају на видик.{S} После три недеље опази их прво Станкина мати.{S} Кад виде жена своју несрећу, |
ака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један се во узнемирио од обада, а |
ој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога пол |
добро наплатиле за овакову грубост, али их уздржа његова оштра збиља, иза које су опажале да се |
а њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица ск |
твоји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поу |
и како треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то |
слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, криво му што си отишао без њег |
а ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — од |
ко ће ’наке муке поднети? </p> <p>— Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... </p> <p>— |
сприча Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми о |
— одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо ускоро опет |
Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у Локву с |
. — рече он, узимајући новце и бацајући их у недра. — Само хоће ли остати што другима? </p> <p> |
е паре нити сам имао одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не би |
однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприк |
е често доносио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је м |
у га избегавале, као и момци.{S} Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у њего |
Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их задржа. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању заједн |
сад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опре |
ку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду своје главе... </p> < |
сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ неко |
чима — одговори дечко. </p> <p>— Колико их беше? </p> <p>— Петорица.{S} Пајо Станојчин, Јевто, |
за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан — прошапта он, бацајући погле |
дајте нам два пурењака. </p> <p>— Нисмо их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но |
е ти; само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. </p> <p>Зликовци је потераше пред собом у |
ко повика из свега гласа: </p> <p>— Ено их!{S} Пуцај! </p> <p>Одмах затим разлеже се пуцањ и ви |
кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да бега на |
не росне капљице, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело...{ |
едној, страшној погибији! </p> <p>— Ето их, иду! — Викну неко. </p> <p>Свет се окрете, ускомеша |
гову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега. </p> <p>Ђурица је опажао ово опште |
х четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, |
{S} Митар одвоји један од конопаца, што их је за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S |
о све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а |
ки његови вршњаци из села?{S} Зато, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и |
тили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброј |
одговори Ђурица збуњено. </p> <p>И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срес |
е очекујући да их ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само састави руке младенцима, па с |
им је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у густ шибљак и поседаш |
>Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај дос |
од убељена конопљана платна, сестра му их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремил |
а од живота...{S} Приђе вратима и гурну их; зашкрипаше испуцана растављена врата и за њима одје |
д дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекав |
ало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва |
ам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. </p> <p>Вују севнуше о |
дговором постигао циљ. </p> <p>— Што ћу их тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну!... |
бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, |
} Жива здрава човека убити... онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} |
оде, и та га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изв |
свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} |
ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где |
ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. </p> <p>Постепеним током догађаја Ђурица |
бичне појаве, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њ |
питуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И тако све, па мучи и питај. |
ју други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом.... </p> <p>— Зар Новица?... — рече она |
му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда висио б |
новим појасићем... обула му нове црвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа се живо како је једна |
<p>— Састајала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} |
адржи ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво |
ем, али на то није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у врућици... </p> <p>После поноћи |
а код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S} А |
ад на сваки прст по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу м |
јка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да |
и ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p>— |
... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и златног одела |
чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола отиша |
то је за њега било немогуће, другоме је ишло лако; други се попео и повадио му чворке.{S} С нај |
то би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где с |
е ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су паре, или |
ату.{S} Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву декламацију. </p> <p>— Еј, Танас |
ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} Има ли он с |
</p> <p>— Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А на великом студенцу сабра |
да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пук |
ујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите сви. </p> <p>Поседаше |
да имаш мудрога саветника...{S} Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо оти |
а? — запита чудећи се. </p> <p>— Сутра, ја како.{S} Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, д |
} Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде |
вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре. </p> <p |
p> <p>— Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош. </p> <p>На Станку опет наиђе неко ново ос |
} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> <p>— Не говори тако, ако знаш за невољу |
ом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја са |
..{S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо да тражимо — ре |
си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли доста теби четврт |
о, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, мо |
није све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А |
овако, па шта ћемо више! </p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ће се напослетку дознати, па онда |
елио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем, ја...{S} Кад треба трчати и спремати за посао, кад треб |
ну неко испред каване. </p> <p>— Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар. </p> <p>— Д |
речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, |
Пантовац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина |
јер познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и насл |
сао истинита и правилна. »Јест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p |
имати скоро посла? </p> <p>— Мораћемо, ја како.{S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ пр |
хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вај |
е он. </p> <p>— Па лепо, болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и |
. </p> <p>— Па, узе ли? </p> <p>— Узех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је он |
вима. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам |
ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега...{S} В |
имо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S} Моја Марушка мени спреми све ш |
’!...{S} Ко ти то рече? </p> <p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Кост |
ли ће и тамо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као шт |
аженога господина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто |
а, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помилов |
е гони да их трпиш... </p> <p>— Како... ја шта ћу? </p> <p>— Хајде у гору. </p> <p>Ђурицу удари |
p> <p>— Имаш ли ти пасош?...{S} Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, |
дава, своје па своје! </p> <p>— Знаш... ја сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо |
му поверљиво шаптати. </p> <p>— Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} |
е ми не можемо више о томе разговарати: ја такве ствари не вршим без њега. </p> <p>— Зашто? </p |
врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч ошину пр |
/p> <p>— Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако прав |
ом.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом. </p> <p>— Добро — одговори онај из |
и’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко повуче из ћилибарске муштикле. |
зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... < |
— Даље од мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао |
од ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш по |
/p> <p>»Ала ме издаде онда крвнички!{S} Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а он |
ке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно оданде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих |
познаник. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} |
Море каква песница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко. </p> <p>— |
ћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делит |
ан нам је крај, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним све... свега има, као каква госпођа: ништа |
имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да радим. </p> <p>— Лако је за новац.{ |
ем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па |
врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да |
о-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће. </p |
р, Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њега оставила све... осрамотила се, те не с |
т излети кроз прозор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дад |
ништа ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за |
реко Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он одједном и устад |
ет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао.{S} Мало је ш |
</p> <p>— Ништа не можемо учинити...{S} Ја јесам позаимао готово свима Вујовим људима, и они су |
ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек зимус почела досећати неким речима твог о |
угима јатаковао и од других живео...{S} Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измам |
же, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна |
устићу те, ако ми све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све |
.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као |
ер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? </p> |
после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. < |
<p>— Како ништа; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна |
сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подјед |
стина јест, више нема нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, д |
. </p> <p>— Махни се тога, најпосле.{S} Ја сам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и |
, саветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи |
мијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p> <p>— Што? |
како.{S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згод |
еш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али |
и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. < |
исто онако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прилике и околности.{S} Узм |
ве мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, б |
оје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те ј |
аде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А заш |
је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дође |
</p> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побегао, јер не знам куд ћу: |
легне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. |
е обоје. </p> <p>— Ђуро, шта је ово?{S} Ја ћу полудети!...{S} Докле ће се овако? — рече Станка |
луцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, |
</p> <p>— То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. |
ало промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посврш |
— одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако к |
аш тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са |
пио? — рече она, осмехнувши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у зору. </p> <p>— Море махни ме.{S |
друкчије — одговори Ђурица забринуто. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати |
диш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> |
е није — упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после да се |
је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суд |
јок!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S |
.. — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати... — рече он, |
јок... што? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Н |
војке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ја шта си ти мислила? — одговори он, осмехнувши се ирон |
— Их, болан, што си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош. </p> <p>Н |
S} Да није каква варанција... </p> <p>— Ја сам Станка... чуо си... она што је са њим. </p> <p>— |
хајдука? — Није.{S} Је ли... </p> <p>— Ја шта је радио, но се спремао... — упаде му учитељ у р |
ра као своју, сасвим своју... </p> <p>— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре н |
е ли за Ђурицу? — рече једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — |
и и увуче пуне груди ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад.. |
ји не одвајаше очију од Јуле. </p> <p>— Ја нисам с раскида, ако она хоће... </p> <p>— Не можемо |
ве браће, они ти много прете. </p> <p>— Ја, истина... шта му ради жена...{S} Матова? </p> <p>— |
двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја те послушах — поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као |
а не би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вала, јок... што? — нађе се Сретен увређен — ја тек |
њега ћеш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, |
а му не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не |
повикаше радознали гледаоци. </p> <p>— Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да |
личанствену слику пред собом. </p> <p>— Ја — одговори она — само кад доживех да опет видим ово! |
а, који стајаше под прозором. </p> <p>— Ја сам...{S} Симо. </p> <p>— Шта је, Симо? </p> <p>— Па |
оше гласним и веселим смехом. </p> <p>— Ја бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јеле |
ада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава? </p> <p> |
вори бунован и зачуђен Марко. </p> <p>— Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одер |
а. </p> <p>Сретен пође уз њу. </p> <p>— Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо |
а омекша и одобровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — о |
предомишљајући се, проговори: </p> <p>— Ја се не шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуц |
ушаше Ђуричин гласан одговор: </p> <p>— Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам |
/p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} |
</p> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p>— Ја што сте?...{S} Варошке... </p> <p>— Лизо — викну она |
у ли му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. |
ло, јесу ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра морам све казати.{S} Иначе, вел |
а ти јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} Кажем ти: свет... </p> <p>— А јесу |
и човека близу себе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, Ђуро, од Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде г |
е, могу ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оста |
мо, кад погледаш смрти у очи? </p> <p>— Ја ти рекох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, |
</p> <p>— Зашто, газда Јанко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може |
. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више потока.{S} Сретох једн |
ти је оно... ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову из |
ћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </ |
Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав |
на, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.{S} Него кажи |
истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; нећ |
Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. </p> <p>— П |
а ћара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одго |
и сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> <p>Стариц |
Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради |
Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре |
ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене |
</p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд био |
десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мен |
м, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </p> </div> <div type="chapter" |
оја Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. |
иђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку |
S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, |
па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — одговори Ђури |
а њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тр |
ци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче |
вори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради |
урица, прилазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте л |
S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... </p> <p>— |
бро јутро, нано! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, |
.{S} Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види с |
ше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме о |
живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих |
... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти б |
му се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам засп |
добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да жив |
егов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед!{S} Све једно, опе |
снаша кудељу, па преде ли преде...{S} А ја старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим д |
и нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p> |
д није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо с |
, беле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени ка |
д’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити |
д власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли с |
јастук. — Напослетку не браним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па вел |
сен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом |
ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с он |
.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. < |
>— Тхе... ја мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу |
а њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, |
Без њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p> <p>— Па добр |
да и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, |
о ли, побратиме... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и мах |
да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар |
о ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не |
ади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. </p> <p>— Приста |
отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича! |
о ли је то Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго... </p> <p>— И ја мишљах... — одговори |
О, веру му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста аба |
— Сам, господине, он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што је |
проређених грмових дебала. </p> <p>— А ја те чекам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици. |
? — пита Ђурица смешећи се. </p> <p>— А ја... сеткаримо помало, ет’ ... </p> <p>— Продајте нам |
ара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој |
оток, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{ |
је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као с |
ик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p>— Е |
Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </p> <p>— Не бојим се к |
а сад видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за |
<p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он м |
} Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћемо. </p |
седим ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ј |
прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не мог |
ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло! </p> <p>На томе се |
! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао |
едао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? |
каже, а попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу. </p> <p>Ђурица |
е; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико сел |
стаде да прибира мисли. </p> <p>»Откуд ја ово идем?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам |
итегни пса, па нек пуцају кости...{S} Е ја... </p> <p>Писар окрете разговор на друге ствари и, |
— Не, море.{S} Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога пото |
{S} И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољега, проклетн |
а слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја ми |
<p>— Зар ти нећеш са мном? </p> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја с |
видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем толики свет |
тно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, |
е, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима познао да нечега има |
ким именима...{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме ниј |
е требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли дост |
мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. </p> |
што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте, казао ми је д |
и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> <p>— Што ћеш ми ти? </p> <p>— Поуздан |
зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали што седиш |
његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа руком на стакло. < |
ам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ни |
ећ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па |
гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде још па |
чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој праштам...{S} Не послушах те, па ето... </p> <p> |
е рачуне и крајеве. </p> <p>— Знаш... и ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бој |
до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. </p> <p>Ђуриц |
и готово... шта то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим...{ |
д мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се мучити!...« </p> <p>Једним лаким скоком, као в |
кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? |
нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад разбирам.{S} Требаће ми сад повише новаца, |
е могао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио онолико, колико је кадро било једно сељачко |
он. — А ја мишљах друго... </p> <p>— И ја мишљах... — одговори Станка, али ни она не исказа св |
м ти казала за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одс |
ји никад нису причешћивали. </p> <p>— И ја ћу се исповедити...{S} Нисам никог убила, ни онако.. |
е. </p> <p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајући да |
и Радован? </p> <p>— Погибе.{S} Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај к |
т!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слуша |
казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре |
водити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гл |
и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем гла |
ли тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина, море, какв |
наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — |
чије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смр |
савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради Вујо? </p> <p |
глава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се |
ека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео |
ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад путује, док |
и свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се искашља и протр |
ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то ста |
то — рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за в |
Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како т |
ј Радован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да |
снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао.{S} Старче, кажем ти, купи сватове! </p> |
— Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S |
а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? </p> <p>— Мораћеш; нема ко други.{S} За |
ори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, |
То је, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио договор |
разбојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је кућа заиста поштена — к |
имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{ |
<p>— Говорите, господо, што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоче ап |
еко њена рамена. </p> <p>— Не знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па |
ало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, |
па као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке стр |
право, која ти се више допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она је варошка, није |
остадоше њих двојица сами. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у к |
екај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па |
о, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда крвнички!{S} Ја се с |
се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад сам бацила образ под но |
јеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А после, и то вам ни |
ије мислити. </p> <p>— Море, не знам ни ја... био сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да |
/p> <p>— Тхе... тек онако... не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на п |
о је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито, провуче се кроз про |
p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртв |
вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гледај |
кроз годину, две?... </p> <p>— Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бит |
д прве љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је овак |
... миром мирише. </p> <p>— Кажем ли ти ја! ...{S} Раскрсти с оним човјеком... знаш?... па да у |
дно« — па оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, биле смо |
> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши пог |
ила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти поми |
више. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у оч |
ица поче долазити к себи. </p> <p>— Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац. |
д паре или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па није т |
радићу ти помиловање... </p> <p>— Немам ја посла са судом...{S} Нисам ником никакво зло учинила |
а, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ сад, па жури. < |
здахнувши. </p> <p>— То је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани...{S} Ти си |
с оцем... </p> <p>— Јесте, синко, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, дру |
ије. </p> <p>— Хоће, хоће поганац, знам ја њега...{S} Сваку ће жилу да истегне, свако парче мес |
и, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ја њега добро. </p> <p>После овога изиђоше обојица к др |
сад говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за те ств |
е ове проклете дације... </p> <p>— Знам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће |
и говориш?{S} Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко т |
. скоро су ме петљали... </p> <p>— Знам ја да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара.{S} Чове |
.{S} Само га се чувај... </p> <p>— Знам ја то, нано, одавно.{S} Зато сам се и одвојио од њега, |
може опазити с прозора. </p> <p>— Знам ја, само ти хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за ку |
вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У кући имаш што ти треба? </p> <p>— |
ке старинских новаца. </p> <p>— Не знам ја.{S} То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ к |
сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се р |
м мојом руком дирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не зна закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да |
ледњу кап присуства духа. </p> <p>»Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи |
ња. </p> <p>— Е, не може тако.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једно |
шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте о |
окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једе |
, ништа нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} |
>— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени је Радован више требао |
јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја?...{S} Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи |
То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети другу...{S} Зар толике моје муке и |
е варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, он |
е ли то на реду?...{S} Море, срећан сам ја, бадава!«... </p> <p>А Станка само слуша како ветар |
удесио онај матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим |
два дана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну |
зимајући гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> |
днице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p |
рио да није лако... </p> <p>— А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одгов |
да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једем... </p> <p>— Море није то, него |
} Шта је то робија, ништа!...{S} Слушам ја тамо све старешине... као светац:...{S} А после, пет |
си госпођа капетаница прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружнога...{S} Је |
акву је цуру преварио.{S} Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. </p> < |
за своју мисао. — Поп има право, кажем ја...{S} Али то није све.{S} Него је пао углед власти, |
Ко би се тога сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је |
ви се капетан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика философија. |
е и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити капетана за сваку ситницу... морам знати зашт |
днако: цију... цију... цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо |
ву ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нако... </p> <p>— Како се провуче, с |
шта је било? </p> <p>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осој |
почели о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, који може да во |
по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио. |
енчани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, |
она не би хтела новаца, но онако... као ја?... — рече Станка, а усне јој се скупише и заиграше |
вадесету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, |
пођоше и сами за њима. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђурица. »Венчање...{S} Прате ме ро |
о једем... </p> <p>— Море није то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ни |
е, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем, ја...{S} |
беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. |
>— Што ће ти? — одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Ви |
дан!...{S} Идем, дођем, радим, све како ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не бих могао наћи |
а, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да |
ри му: </p> <p>— Ово је место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражи |
опет мислити. — »Али како?...{S} Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна се... они мене у томру |
еш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, ве |
оде, нестаде је...{S} Ама зар сам зато ја трпела толику срамоту, понижене, мучила се као нијед |
д вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто п |
ц ту?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежи |
{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. </p> <p>— Аа... — отеже Ђуриц |
ћи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах проговори: </p> <p>— Е, ни |
помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, |
<p>— Остави се залуднице, вјере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о посл |
рзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што |
ли је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! ... |
ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде.« То је све... < |
: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. </p> <p>Станка се за |
им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они н |
вљу! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и нека мучна зебња обузе јој |
он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти |
вао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да |
ећи тајанствени израз на лицу. — Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, |
де да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. </p> <p>— Зар ти нећеш са мном? </p> <p>— Не ј |
д ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толи |
тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, |
— одговори му апотекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је |
види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћ |
чим се изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— Па добро најпос |
женска посла — ђавоља посла!{S} Мораћу ја отворити очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан |
у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журн |
сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} |
, срео свога свештеника. </p> <p>— Хоћу ја — одговори поп, осврћући се на Пантовца, који већ бе |
да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па |
лашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô куку |
ати. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку те јед |
тво од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; |
непријатан сам Пантовац. </p> <p>— Баш ја једнако мислим код куће, никако не могу из главе да |
на сваки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја не могу живети без тебе....{S} Море с каквом сам се |
а сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја од |
не може, мојој кући... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у |
орбу.{S} Његов поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, због које не би |
начајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га ова појава н |
а је било?« питам Добросава. </p> <p>— »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, до |
, потрчи напред што више може. </p> <p>»Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах с |
м том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчевим из |
то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавала...{S} Та она је |
им беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућнос |
м дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.{S |
љу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђур |
та си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} |
ав хаос разноврсних мисли, које се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом |
а где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо и |
} Само осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима као препрека његовим плановима...{S} Нез |
у једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. </p> <p>— Морао сам та |
време. </p> <p>— Кад буде време само ми јави. </p> <p>Пријатељи се руковаше и растадоше. </p> < |
већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет пренесе очи на ону сл |
</p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ја њега добр |
ого.{S} Наишао ваљада послом, да му што јави. </p> <p>Тако проседеше у разговору дуго.{S} Прођо |
где је оставио Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђош |
ацило у загрљај...{S} Сад се место њега јавило неко ново, грубо и необично...{S} А иза тога рас |
</p> <p>— Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет дуката, |
</p> <p>— Зашто? </p> <p>— Он је ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога |
ула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p> <p>Станку веом |
д чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица пристаде.{S} Легоше да спавају, а |
а му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће з |
чнете оно што сте уговарали.{S} И то ће јавити. </p> <p>— Знам, знам... добро! — одговори Ђуриц |
ка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општега питања, које сам себи непрест |
нствени израз на лицу. — Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, сад у з |
и џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити? </p> <p>— Не бери бриге — одговори кмет, правећ |
ће ли нам он шиљати још кога? </p> <p>— Јавиће он све.{S} Кад се сврши потера, вели, биће најзг |
, то могу...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што го |
н ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p |
виш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} |
а прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једнако крстар |
врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позав |
ојници...{S} Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... |
пада, који ће следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдук |
ји његов гласник... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много.{S} Наи |
дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету!...« Откако је учинила први корак за бл |
нако узгред.{S} Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу и |
а сто, пише рапорт министру...{S} Затим јавна похвала у званичним новинама... орден... класа... |
да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја?...{S} Зликов |
гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за |
мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила негде у папрати. </p> <p |
дете осврнувши се. </p> <p>— Јеси нашао јагњад, сине? </p> <p>— Нема их нигде, славе ми! — рече |
ракију на вино.{S} Дохватише се печена јагњета, па га стадоше заливати старом румеником... </p |
је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у за |
<p>— Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога. </p> |
према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана о |
{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, знаш онај више реке... </p> <p>— За |
ротињи очекивати какву сјајну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{S} А овако |
ема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би |
аст ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то трице и кучине! |
Мили ми се још живети, попо! </p> <p>— Јадан ти је такав живот, синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S |
> <p>Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља сво |
них лепих очију.{S} И јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што см |
кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </p> <p>— Море чуће за |
се грдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе |
па сад — под ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме детету, |
дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоћену, понижену, |
аки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а |
>— Зар баш толико? </p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми са |
амо се издиже гомила влажне земље...{S} Јадна Јока, како смо лепо живеле....{S} Она мени еве:{S |
ица. </p> <p>— Сестричина ми... удовица јадна — одговори она и саже главу стидљиво, као да у то |
<p>— Прођи се, чича, здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема ви |
ма. — Чек’, чек’... ево сад... — муцаше јадник једнако, претурајући руком по појасу. </p> <p>Ђу |
ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к |
а пусте куће... </p> <p>»Да ли је жива, јадница — помисли он за мајку — или је и она заклопила |
е ли све извршила? </p> <p>— Морала је, јадница.{S} Чекало би је горе зло. </p> <p>— Како ли је |
и крв на десној страни груди. </p> <p>— Јадница, сумњам да ће преболети...{S} Што уби ову девој |
ђеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како си се намучио! </p> <p>Ђурица се жудно до |
као кртице, у тамне и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се радозналост сматрала за в |
асно, какав се становник скривао у овој јазбини. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP189 |
... </p> <p>...{S}Ћути хајдук у мрачној јазбини, не мислећи и не видећи ништа око себе...{S} И |
ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети опасност...{S} Кућа ти је сад најсиг |
лоњено и поуздано... завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново |
тиме користити?...{S} У том се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва с |
х у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха. |
викну један од нападача, и Никола осети јак ударац у леђа. </p> <p>— Не ударај се, молим те, на |
у га озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и |
<p>— Одврни ту лампу. </p> <p>Кад паде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво разгледа. < |
ш... мени би требало пара.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле ове проклете дације... </p> <p |
први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката.{S} Али ипак то није ништа прем |
соколи, заборавља на страх и загрева се јаким пићем. </p> <p>— Хо, младићу, та немој тако журно |
бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоће |
, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава...{S} Видиш како он лепо са њим! ...{S} Па н |
а, али су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још в |
рица беше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаљ |
е да стиша узнемирено срце, које куцаше јако и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} |
себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Ву |
е тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уредно свршио школу и био |
лом тројицом станем пред врата и лупнем јако...{S} Не би одговора задуго.{S} Лупнем опет...{S} |
е пред среску кућу.{S} Умор је савладао јако, али она не стаде, не предахну...{S} Прође кроз вр |
} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити левом руком за чело, |
нутка нешто јако пуче и њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога прету |
а да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање.{S} Једаред застаде, погледа око |
Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто јако пуче и њега нешто тако јако удари у слепо око, гур |
о отвори и рашири очи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да ј |
на и блага измаглица, што наступа после јакога пића. </p> <p>Променише ракију на вино.{S} Дохва |
у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.{S} Пандури |
га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па да се н |
о печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то какв |
До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна г |
зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.{S} И да не би ове меденице, како се родио п |
црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је много мислио, тако мн |
Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.{S} Његов отац, који умре пре десет месеца, че |
p>— Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко од канцелари |
за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога новца.{S} То треба да се узме паметн |
што? </p> <p>— Будан је... нешто шушка, јамачно се спрема... </p> <p>У исти мах зачу се неки уз |
нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити так |
же ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промислио.{S} Али зашто тако одмах, зашт |
шта не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо м |
ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда |
и пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно какав буковички лаутар својим монотоним циликањ |
е су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос отишао.{S} Мајка ти је поручила да сврат |
заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица.{S} Али зар је он |
тави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p |
аса.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожаревачком о |
иже у Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Пајића.{S} Разгледавши кроз плот, виде у дворишту |
устаде, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену |
је сад онакав, какви су остали људи.{S} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и |
на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па га запита: </p> <p>— Што |
</p> <p>— Колико ти треба? — прекиде га Јанко одсечно. </p> <p>— Пет стотина дуката. </p> <p>— |
х ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда Јанко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, п |
ац. </p> <p>— Зар ме не познајеш, газда Јанко?{S} Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме |
.. </p> <p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S |
дговор. </p> <p>— Хе, момче, — одговори Јанко после краткога ћутања — траљава посла!{S} Најбоље |
.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хвала им — одговара Ђурица механички, |
се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће. </p> <p>— |
у томе питању — говораше апотекар пред Јанковом пивницом својим присним »пријатељима, партнери |
дство да буде потпуно поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му искрено, готово наивно, цео данаш |
лена и закука из свега гласа: </p> <p>— Јаој, кукавац, ђе погибох!{S} Не, кумим те Богом... </p |
и кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђур |
едној дугој страни, која је испресецана јаругама и косама.{S} Бегунци су свакога часа морали да |
стију.{S} Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаше живу згоду за к |
лвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек што корачише два три пута, а озг |
револвер, прескакаше рупе и камење низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, која беше об |
оде право у село.{S} На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник. </p> <p>— Нађ |
гунци су свакога часа морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле н |
н. </p> <p>Подизаше се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо |
ланке — одговори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да лучи свиње. </p> <p>— Све једно.{S} Прошао |
о рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрачном и суморном планином |
даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питомим л |
</p> <p>Једна плавојка, мало погурена, јасних и светлих очију, жива и страсна израза, устаде и |
м тоновима, а по једном такту, звецкање јасних прапораца... трес-трес... трес-трес... </p> <p>— |
</p> <p>Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно звиждање. </p> <p>Вујо напреже снагу, па звизну к |
ише и погледа Митра...{S} Све му је сад јасно... </p> <p>— Дигни ме — вели му загушеним гласом. |
нога већега парчета од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да и |
рма.{S} Они су га опазили раније, то је јасно, јер се један одвојио и у највећем трку јури десн |
м је везан. </p> <p>Свануло је, виде се јасно сви предмети... </p> <p>— Камо девојке? — викну к |
Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима |
дравим јутрењим сном...{S} На истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планински... развлач |
дености, па се издаде.{S} На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« </ |
е, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.{S} Курјаци |
ели од повратка. </p> <p>Ђурица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предан |
ава, раширена преко сламе.{S} Тада беше јасно, какав се становник скривао у овој јазбини. </p> |
китина...{S} Поље се прелива и трепери јасно зеленило младе траве, која је, као власје на четк |
Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају.{S} По ваздуху још трепери она беличас |
д не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо го |
егово учешће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више никаква друга излаза. </p |
.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који |
нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пропадам, због чега у |
ајбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче туде две ноге чо |
да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи св |
елено, младо лишће прелива под топлом и јасном светлошћу сунчевом.{S} Жиле повукле у себе свемо |
вако — одговара он Станки, која му нуди јастук. — Напослетку не браним...{S} А ја до тебе... зн |
па оде те навуче поњаву преко сламнога јастука и врати се за розгу. </p> <p>— Лијепо сам намје |
о прави деспот.{S} Они, који су с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, као крвожед |
те сад изгледаше где би још ударио.{S} Јатак му показа трговачкога вересијаша из Београда, кој |
свога Кленовичанина, кога му је послао јатак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше као у грозници.{S} |
о: неколико људи за нападе и три четири јатака, то је свега.{S} И кад овако, нарочито помоћу же |
ед собом познато звиждање, знак њихових јатака.{S} Обојица се заклонише за дрва, спремише пушке |
Је ли доста теби четвртина? </p> <p>— А јатаке ћеш ти намирити? — запита Ђурица. </p> <p>— Све |
ана хајдука...{S} Он му одаје све своје јатаке, прича о целој организацији великога зликовачког |
. помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ј |
ебало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих је било без броја и који су |
то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{S} Ја знам десетину људи |
због тога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим из |
им да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S} Д |
главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се извештавају |
.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли дозна |
<p>— Јесам.{S} Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти односиш, а нама |
о, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!...{S} А-ја!...{ |
дуката...{S} Али прво мора да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри, отимај!...« </p |
нком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да се овако јо |
му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, криво му што си отишао без његова знања, чује |
ке посла.{S} Требало је разделити новац јатацима, оставити што и мајци, па онда узети Станку и, |
ренију боју...{S} По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћиште... </p> <p> |
, у косо, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи... </p> <p>Опет загрокташе пушке, засип |
, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— Умећу, ако имате коња — одговори она. |
м, које се пружа више вароши.{S} Напред јахаше капетан с острагушом о рамену и револвером о бед |
аде глас Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу. < |
и тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту њег |
ио чворкова... </p> <p>Али је опет, још јаче и страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби |
се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну снагу и једрину.{S} У кол |
никакав други глас...{S} Она удари још јаче...{S} У ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се упл |
е и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још ужасније, и он некако механички, без размишља |
више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} Истога тренутка нешто груну на онај др |
неко викну пред вратима...{S} Груну још јачи ударац... врата излетеше, обртоше се и падоше...{S |
трукове бела лука...{S} Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Об |
вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби досад давао? |
го нисам заспао. </p> <p>— Чекао си ме, је ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао д |
»физиту...« </p> <p>— Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица. </p> <p>— Имаш ли ти пас |
, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, |
им једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се нећеш растављати од |
ачка зима!... </p> <p>— У наш Кленовик, је ли?... да се нагледам оних зелених ливада, да се нас |
прогрушале брке. </p> <p>— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је те |
а га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола к |
.. шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек |
р, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђурица, пребацивши руку преко ње. </p |
вега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њо |
погледа га право у очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то |
прилике и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Није.{S} Ј |
да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </p> <p>— Ко то каже? </p> <p>— Грујица.. |
мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавал |
} Јух, болан, па сад за окружнога...{S} Је ли то на реду?...{S} Море, срећан сам ја, бадава!«.. |
тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако је... али то је друго... |
чунати, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли доста теби четвртина? </p> <p>— А јатаке ћеш ти н |
би?...{S} Свршава се, долази крај...{S} Је ли крај свега.... смрт?{S} Не знам!...{S} Шта је то |
за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који не одвајаше очиј |
преман из малена за хајдука? — Није.{S} Је ли... </p> <p>— Ја шта је радио, но се спремао... — |
ч. </p> <p>— Пардон, не прекидај ме.{S} Је ли он непрестано, радећи своје сељачке послове, зами |
ти. </p> <p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, |
ке идеје у питомој Шумадији«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо.. |
есто.{S} Нијеси више за њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и |
оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у оч |
— насмеја се он, као у шали. </p> <p>— Је ли то од истине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа |
ва завеска и пружи их Новици. </p> <p>— Је ли доста? </p> <p>— О-хој!{S} Ти си добро пазарио... |
Пантовцу и рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај |
p> <p>— Кад? </p> <p>— Зором. </p> <p>— Је ли сигурно? </p> <p>— Тако вели. </p> <p>— Добро је |
у, па квит посла — рече кмет. </p> <p>— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица. </p> <p>— Тако је, |
о посматраше раширених очију. </p> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто |
усти одговор, а Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти тешко тако, болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вал |
али одговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p> |
> <p>— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од |
ан се саже, наслони ухо. </p> <p>— Жива је, ради јој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где ј |
ата и стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива...{S} Топи се радосно срце м |
во седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држ |
о овој чудној појави. </p> <p>»Па каква је то девојка?...{S} Зацопала се у разбојника!...{S} Ђа |
сли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. </p> <p>— Ево ти снахе, поб |
ених рамена и одржа се на ногама. — Ова је моја... моја... </p> <p>...{S}Пијанка се продужи до |
ствари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, |
ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, не з |
е зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је |
звешће свакога часа. </p> <p>— Е њихова је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбој |
добро размисли, па ми одговори.{S} Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити ни не |
а рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. </p> <p |
а, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутр |
у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и заклонила својим моћним зеленим покривало |
а се збива у души његовој.{S} Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на |
н још није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова новина и ове, како њему изгледаху |
Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се нек |
а тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о својо |
ебан јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују зид? |
</p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао.... |
иваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом страховитом тежином |
о извуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! — в |
к вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљана |
као, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би г |
жући душевном и физичком умору, који га је савладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па не брини! — од |
је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Бре |
се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помиш |
јим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и ник |
и га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад |
да то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лиси |
уја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} |
ци, а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јесен, |
да из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном |
те његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз ње |
љад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела. </p> <p>Пис |
жено лице зликовчево. </p> <p>— Како га је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ. </p> <p> |
о вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забра |
> <p>Ђурица се вратио завичају, камо га је снажном силом вукло срце његово. </p> <p>Упамтио је |
оси укусно јело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би |
по коме се сви управљају.{S} Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.{S} И да не б |
S} Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре |
много поузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно |
Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне пл |
цу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад |
учитељ имати највише право.{S} Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што |
аху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти |
да буде присебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Са |
кући, угледа још некога над оним, кога је он убио.{S} То се снаха наднела над мртвим девером и |
ого тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао.{S} Али не |
Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин.{S} Свачије друго туђење он |
ту беху два човека у годинама; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца.{S} Он се наима |
за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.{S} Оп |
е му, дакле, само да чека.{S} Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и инач |
да му отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се п |
ст. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси сркнуо досад. </p> |
ко журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели тамо. </p> <p>— Нека |
бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј |
и. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... </p> <p>— Стој! — викну С |
е губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени |
и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе |
овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше је |
у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју... </p> <p> |
увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у којој се |
..{S} Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А ш |
ра), па најзад Дарвин.{S} Разуме се, да је он морао објашњавати публици значај свакога имена, т |
она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству.{S} Пило се и |
но, као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— Оно зн |
Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоћену, понижену, уцвељену, па избач |
у умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио |
азива у памети.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан. |
м Ђурицу.{S} Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строжији |
ца је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S} Па зато га |
ти и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у |
ти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од |
ве било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана |
ледали.{S} Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек њему мило |
пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља |
а укопава своју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажна и |
и — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова у највећем степену.{S} Кад ни |
а Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац |
о му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпун |
и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоуми |
, изгубио се сав.{S} Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео |
/p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђури |
и од крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од |
која не зна ни за какве препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војс |
лопара и врата се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако и |
научну фразу, иронично осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако нагласи о |
а вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да |
ећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} Беше |
ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али са |
е може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само |
исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. </p> <p>— Нијеси требао.{S |
догађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па се о |
антовца.{S} Прибравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га од |
дуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је, последњом потером, извршила своју дужност: »Видите |
правдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, св |
ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... па опет...{S} Хм... женска посла |
и, неке ћудљиве тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети |
оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети. < |
која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећа |
ишта око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и |
а их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац, који се одједном опусти |
деника у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских мора |
каква једноцевка, коју одмах познаде да је острагуша.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по з |
страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати није |
д потрча другом страном потока, виде да је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и он окре |
свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, море, починио тамо у |
: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он сам |
никако не може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим ства |
Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку |
сељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где је |
овори други, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако почастили Маска |
е одвајао очију.{S} И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је бил |
стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој ра |
о што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо |
, са великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва чове |
је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био...{ |
опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа.{S} |
лити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је јо |
се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Била ј |
е знак.{S} Испред куће му одговорише да је све повољно, и они се обојица пажљиво провукоше кроз |
овалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан одмах појми, |
у преварио.{S} Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива би |
ц, који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за руку. |
сти, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени, д |
ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати облигацију од двеста дуката |
, кад му предам паре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{S} Чекај |
шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, |
.{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну...{S} И најгоре је |
зану мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. »Јест, зацело, ја радим, |
ору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p> <p>Станку веома изненади овај глас. »Ђу |
ти код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао. </p> <p>После пола часа Мато устаде и зовну |
крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одговором постигао циљ. </p> <p>— Што ћу их т |
еврнутих очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто ја |
одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни једн |
ата.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обрат |
н и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </p> |
Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да шушка око прозо |
еже око њихових недела.{S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уц |
са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад она |
разговор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ права |
И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај не |
о село, и ником није смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући. </p> <p>— Па је л |
атина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појави и |
ом, пенсионованим писарем.{S} Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче са |
тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан |
ајдуци?« — помисли он, заборављајући да је мало час сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, |
Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подви |
> <p>Ђурица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи |
запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. </p> <p>— Гд |
ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен с |
вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је в |
последње, пред манастиром, казаше им да је старац мало пре измакао.{S} Младић, који је силазио |
им речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио.{S} Само |
енога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истр |
регледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледати сад — одгово |
реза устумараше.{S} Неко им потказао да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пред вече одјурише жанд |
е ништа предузимало.{S} Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек |
да се нагледа познатих му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> <p>За један часа |
дари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи. </p> <p>Пред иконостасом кресну жигиц |
е вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и п |
уче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: </p |
дједном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену црвенкастом марамом са |
главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... |
Станки застаде осмех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејати н |
оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши |
— рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима |
вши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.{S} И затим му пад |
чи. </p> <p>Станка се не измени; као да је очекивала нешто горе, неповољније, па је ово и не за |
чудна лепота целога стаса?..{S} Као да је ове чаробне горе одједном преродише!... </p> <p>— Ст |
и.{S} Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се леп |
очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види |
ђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја зн |
ране ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велик |
ге ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, |
мрежу својих замака.{S} Он је осећао да је тешко надавати свима и свакога задовољити: од толики |
он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђ |
ер пред хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... </p> <p>И што |
ко му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чекати. |
</p> <p>Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао о |
много рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом с |
стаје с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно, да су нашли новаца више но што |
ив побеже...{S} Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.{S} Неко им |
ребледе, али му се по погледу видело да је присебан.{S} Истога тренутка дохвати нож, којим је с |
кар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прикривен...« И он сед |
не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, ве |
оје се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и иде за њим та |
ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} |
из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигацију од шест стотина дук |
договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, окренуше обоје низ поље ка Б |
и, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му комшија, из |
ш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним гласом. </p> <p>Све |
она.{S} Јово му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајам |
гацију од двеста дуката.{S} Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху сам |
дају Станкину самовољу.{S} Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за как |
Шта ћу јести?...{S} Хлеба...{S} Знаш да је пост. </p> <p>— Какав пост? </p> <p>— Божићњи, зар н |
, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним гласом изр |
— Дед’, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђур |
} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим |
своје поступке према другима.{S} Досада је у нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а са |
ов живот, задатке и поступке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, ко |
ови, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се пр |
може никад ништа смислити.{S} И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, |
вом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној висини, па су оп |
лава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпуно схватио свој положај, јер дотле му је све јо |
о му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа в |
А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника.{S} Али шта је одвело у хајду |
емља у раку...{S} Свршено је!{S} Правда је задовољена, закон је извршен! </p> <p>Кад оде сав св |
вет. </p> <p>Ђурица се подиже и погледа је зачуђеним раширеним очима. </p> <p>»О чему то она го |
ш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, ш |
>— Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради |
p>— Па кад велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још ко |
{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — о |
ан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре |
погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.{S} Радован је, још док су |
пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.{S} Него кажи што |
, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандарму, који је одводи. |
муку истерао. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго |
слушаоци. </p> <p>— Једна сељанка, која је нешто оговарала његову Станку, враћала се из вароши. |
авно она већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навик |
нам вечерас добра стотина дуката, која је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац, обо |
шиљаста, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и |
репери јасно зеленило младе траве, која је, као власје на четки, густо избила из земље...{S} Су |
с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити та |
еху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и б |
пружила се по једној дугој страни, која је испресецана јаругама и косама.{S} Бегунци су свакога |
потчињаваше оној неодољивој тежњи, која је тамо снажно привлачи.{S} Предала се сва оној заносно |
очима на ону објаву среске власти, која је прикована на судници. </p> <p>— Шта зар има? — рече |
имо се исправи, машући оном руком, која је бодена. </p> <p>— Ништа, среће ми, само је задуго го |
остави ова присебност и одлучност, која је расла све више, у колико се он приближавао кући.{S} |
поток, па стадоше уз једну ограду, која је једним крајем излазила на улицу, а другим на поток.{ |
{S} А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла за хајдука? </p> <p>Ђурица се намршти, јер н |
заше се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две провалије. |
у, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хри |
, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </p> <p>— Нека удовица... води га као коња заузд |
главом напред и удесно. </p> <p>— Која је боља, побро?...{S} Знаш?... — на мигну му Новица, ма |
ед једна врата над степеницама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S} То |
дговори он, па приђе вратима, кроз која је ушла Станка, те их закључа и узе кључ са собом. </p> |
ао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непрестано стајала пред |
у, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, или онај што коси... </p> |
.{S} А уваженој господи бандистима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине капетане, част н |
Али опет на крају би помислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно |
она се стресе од зиме... </p> <p>»Нека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђу |
а.{S} На истом, пређашњем месту, сачека је Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала |
ead> <p>— Наслеђе, господа моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питању — гов |
та поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нису раније |
лази на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, оста |
ео ни главе помолити из собе.{S} Станка је излазила и набављала најпрече потребе.{S} После се у |
д не започињаху говор о томе.{S} Станка је мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је |
на глави малу шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све жене из те улице, носила халине од неке з |
је опет извуче празну и истога тренутка је опет завуче...{S} И ко зна докле би тако радио, да П |
о ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука је то.{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе ни |
а га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казна Божја за оне, који се титрају именом |
еће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p>— Море, ти не тражи наводаџију за ж |
ниси што дознао? </p> <p>— Распитивала је јуче полиција за тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, ал |
тив: његова коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђа |
о разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро п |
иру, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је три вечера узалуд.{S} Четвртог вечера, око поноћи, у |
родитеља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава своју младост и будућност, да ј |
а нарочито сада буде присебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред |
, раније или доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадниц |
Па је ли све извршила? </p> <p>— Морала је, јадница.{S} Чекало би је горе зло. </p> <p>— Како л |
адоњића, а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће м |
е жудње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично |
ату.{S} Бесна необуздана пијанка занела је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до |
ке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> |
ишла је на утрвен, насут пут, прелазила је преко поточића, преко камењара, убадала се, убијала |
мислити својој незгоди. </p> <p>Опазила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови |
и зло — он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме |
је мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о то |
лом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико |
а, богата сељака из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и разбојници, знајући тачно кад ће се в |
Један је од нападача погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} |
ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање |
ли на то није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у врућици... </p> <p>После поноћи стиж |
амо да се стигне на време!...{S} Наишла је на утрвен, насут пут, прелазила је преко поточића, п |
з невине среће и радости. </p> <p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђ |
па кући...{S} Свима је њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ј |
ће неколико година, па кући...{S} Свима је њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе. |
акшире које носе Палилулци, а на леђима је имао кратак постављен капут, купљен од једнога Сремц |
се сва предала својим мислима, у којима је лепа прошлост, девојаштво њено, заузело прво место.. |
тражара Ђурица се није бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад му је требало да се извести ко ј |
{S} Његовом почетничком самољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, који |
онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да је побратим не омрзне, да је не може |
аткога ћутања. — Знаш како је.{S} Уцена је повишена одмах после оног убиства.{S} Сад ће се све |
свима треба.... </p> <p>— Треба, истина је.{S} Али како ти мислиш... као пре? </p> <p>— Сви бис |
— помисли Станка — а оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан |
и од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га |
</p> <p>— Е, то не може да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, види |
и ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само |
о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избачена отуд, па јој и није до њих.{S} О |
шарену масу под врљикама. </p> <p>— Она је, убијена!... — повикаше други. </p> <p>Капетан и Мит |
атељица.{S} Он није жалио новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен п |
то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала је ра |
ори ни речи.{S} После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не |
ини јој се да није спавала...{S} Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу |
на догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово неп |
е очекивала нешто горе, неповољније, па је ово и не зачуди. </p> <p>— А после.... шта ћеш после |
</p> <p>Ђурица се још више осоколи, па је погледа озбиљно и одговори: </p> <p>— Не шалим се, с |
ко пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се |
ју да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?... </p> < |
p>Упамтио је последњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради мор |
телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одело.{S} Као |
док не стигне својој кући. </p> <p>— Па је ли све извршила? </p> <p>— Морала је, јадница.{S} Че |
се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави |
, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.{S} Према такву стасу Ђурица |
еб!... </p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је оно што му је непрестано за ове две године лебдело п |
ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призива |
опекама... </p> <p>— Ко си ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата. </p> <p>— Отварај брж |
бивала у цркви и на причешћу? — запита је он мекшим радозналим гласом. </p> <p>— Како да нисам |
намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одгов |
падала је одмах у очи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, по |
се исправи. </p> <p>— Силази сад, доста је... </p> <p>Ђурица сиђе, окрете се око себе, па спуст |
ше, Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста је било чекања, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а |
да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е онда те само једно молим: не иди к њему |
на очи изићи!...« </p> <p>Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђе |
као да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је било? </p> <p>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, тако |
је било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô |
е и заћуташе обоје. </p> <p>— Ђуро, шта је ово?{S} Ја ћу полудети!...{S} Докле ће се овако? — р |
— викну одједном. </p> <p>— Шта... шта је? </p> <p>— Хајде да идемо... не могу да спавам. </p> |
ј свега.... смрт?{S} Не знам!...{S} Шта је то смрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, п |
се и заспа одмах... </p> <p>...{S} Шта је ово?...{S} Гле, мрак... тамно, ту робно... у соби св |
</p> <p>»Откуд овде ови људи?...{S} Шта је ово?...{S} Смрт!«... и он нехотично извуче цео рам и |
ају јунаци...{S} Није то шала...{S} Шта је било, јесу ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми |
се овако...{S} Звецну гвожђе...{S} Шта је то?...{S} Гвожђе... воштаница...{S} Митар... капетан |
мном? </p> <p>— Ништа, брате...{S} Шта је теби?... </p> <p>— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — |
, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и |
им, задуго, много, да остарим...{S} Шта је то робија, ништа!...{S} Слушам ја тамо све старешине |
теник. — Ми смо почели о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, |
за нашега Панту? </p> <p>— Јок.{S} Шта је било. </p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, |
— познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да |
ица плану и погледа Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p |
Вујова синовца, младића. </p> <p>— Шта је? — запита Ђурица устајући. </p> <p>— Брже, побро, ду |
<p>Опет се зачу звиждање. </p> <p>— Шта је сад? — рече Ђурица, заклањајући се и одговарајући на |
лава.{S} То беше капетан. </p> <p>— Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. |
у апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде |
> <p>— Ја сам...{S} Симо. </p> <p>— Шта је, Симо? </p> <p>— Пантовац једва жив побеже...{S} Јуч |
с пушком, скочи уплашено. </p> <p>— Шта је то? — запита она полугласно, осврћући се око себе. < |
аме.{S} Ђурица се зачуди: </p> <p>— Шта је?{S} Куд ћеш сад?... </p> <p>— Морам ићи.{S} Остави м |
Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта је ово заковано?...{S} Руке и ноге приковане за под, за |
а? — Није.{S} Је ли... </p> <p>— Ја шта је радио, но се спремао... — упаде му учитељ у реч. </p |
ди, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стоти |
ући. </p> <p>»А овај ништа не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачно је Коста стигао и исприч |
рикријете на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда идите право Штуловићу. </p> |
у реду.{S} Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита |
аго, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама...{S} Тада се |
а је било оваких разбојника.{S} Али шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики све |
а што га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио.{S} Није му ни првина, не бој се! </p> <p |
тан и љутито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </ |
> <p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашл |
па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овога реформатор |
бисмо ми то трпели? </p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!...{S} Све је тако... то је истина, али ти не |
. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </p> < |
p>— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разде |
обросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Добросава. </p> <p>— »Ја стојим, вели, |
још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би?...{S} Свршава се, долази крај |
ртничко, зелено бледило... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта хоће ови?...{S} Да убију... мене!...{ |
, па воде жив разговор. </p> <p>Највећа је гомила народа крај пута, на једној положитој рудини, |
магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода!... </p> <p>— Зац |
није но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно велико друштво: неколико |
рођака Марушки, пропала жена, и Новица је много рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у с |
и сву собу пакленом ватром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе |
су на њихову тавану налажене.{S} Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно |
ју од становника своје улице.{S} Ђурица је, преко гломазних војничких цокула, носио оне широке |
а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му н |
и да се надала овом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом месту, |
новаца, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена с |
мисли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је п |
ролажаху дани... </p> <p>Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.{S} Имања |
<p>Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по |
бео рубац.{S} Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете.{S} Корачао је брзо и лако |
омандује туђом главом... </p> <p>Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било |
што их одбијаше од њега. </p> <p>Ђурица је опажао ово опште нерасположење према себи, па се пос |
ше никаква друга излаза. </p> <p>Ђурица је све погледе обрнуо своме селу.{S} Тамо се бавио по ц |
д, који уништава човека. </p> <p>Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Ст |
Бога знаш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро погледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што |
вијене и еластичне ноге. </p> <p>Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снаг |
аца затражи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако вече, частећи своју пријатељицу, трошио по нек |
о њене потребе и навике. </p> <p>Ђурица је лети, кад је хтео радити, добро зарађивао.{S} Радио |
е као најбољи пријатељи. </p> <p>Ђурица је имао пуне руке посла.{S} Требало је разделити новац |
еш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у почетку стављао питања више из радозналости, тек д |
је низ поље ка Брезовцу. </p> <p>Ђурица је још раније, за време првих састанака, упознао Станку |
му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} Откада памти за себе, никада |
имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одати. </p> <p>— Х |
га — и он је крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га ј |
уде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> <p>А го |
ли на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло...{S} И зар се могао чему бољем надати, з |
о што је и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му |
отрова.{S} Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се поглед |
некада, како се здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе црноме дану...{S} Чудио се срцу |
х двеста... </p> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти четири стотине и двадесет! </p> < |
.{S} Идући путом сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио за Станку, те и н |
и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми |
резан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на к |
сту.{S} Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није |
p>И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњи слободни живот, кад се одвајао од |
А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...« < |
> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ов |
а.{S} Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица и |
рено грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако дана |
е и навике. </p> <p>Ђурица је лети, кад је хтео радити, добро зарађивао.{S} Радио је све сеоске |
ригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стр |
пакао? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све |
не буду закључали врата за Станком, кад је она изишла...{S} То би славно било!« — мисли капетан |
ода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш |
његову коњу... </p> <p>— Па добро, кад је већ оседлан.{S} Нека изводе коње! </p> <p>После неко |
ијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи |
линих речи и последњега свога дела: кад је пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око и окинуо. |
жем?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она поменула, тако ће и бити« па одговори: </p> <p>— |
</p> <p>— Нађи, старче, и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му њего |
а својим познаницима, он омекша.{S} Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да |
ше их никад није смео погледати.{S} Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је д |
ике мршти, назва их философијом.{S} Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га це |
о се Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је приспео у град, никоме се није обраћао за обавештења |
е имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. < |
знао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> <p>Станци прекипе.{S} Врати јо |
"SRP18971_C19"> <head>XIX</head> <p>Кад је Ђурица похарао бистричкога механџију, није хтео посл |
...{S} У последње време, нарочито откад је доведен из суда, променили су своје опхођење са њим |
е, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну |
да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши |
ра нов поглед на свет...{S} Срећом, сад је заборавио на своје околности, иначе би му ово ново о |
, који непрестано иђаше уз њега.{S} Сад је био присебнији и одлучнији, није га потресла проливе |
тео сам се после изести од муке.{S} Сад је све друкчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док с |
слух, кад се куцање опет понови.{S} Сад је, чини му се, осећао присуство човечје с оне стране к |
где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу.{S} Склонили су |
учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је лако.{S} Овај ће проказати остале. </p> <p>— Хм, бог |
одај и њему половину од добити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њег |
ре, да се засити, занесе... </p> <p>Сад је већ постала провидна Новичина намера: он је желео да |
ходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме посао.{S} Стражарима су одређена |
го више, но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио после прве пијанке, саопштио не |
лована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!.. |
слио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.{S} Само кад би |
регледа кључаницу — стоји добро... отуд је поуздан.{S} Приђе прозору с истока, обрте обе закачк |
дсечно, размисливши мало. — Не иде, све је у његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути |
ше намене. </p> <p>— Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те с |
: зар ме није и досад презирала!{S} Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, с |
</p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!...{S} Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјако |
и шта ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{S} Све је то удесио онај матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пр |
ио, док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није та |
шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а |
приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обред |
ошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака |
аша се љубав једном сврши, оде, нестаде је...{S} Ама зар сам зато ја трпела толику срамоту, пон |
не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђурица остаде са некаквим по |
у: </p> <p>— Да ниси писнуо!...{S} Овде је капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш. </p> |
апсану и паде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објас |
у том завежљају. </p> <p>— Хо, па овде је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још осамдесет? |
Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед!{S} Све једно, опет је боље да трп |
p>— Дајте мотику! </p> <p>— Марија, где је мотика? — запита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, да |
ико поузданих кућа у разним селима, где је могао склањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву бри |
ом, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикић |
у, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одоб |
{S} Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских трговаца.{S} Дру |
њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом и закречена.{S} У оној магласт |
. </p> <p>Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова о |
и непријатан спор у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак. </p> <p>Сви троје пређоше р |
з све снаге секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренутка у |
ом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше нико |
хоћеш?... </p> <p>— Капетана...{S} Где је капетан?... </p> <p>— Што ће ти ноћас капетан? — обр |
ндарму, који је одводи... </p> <p>— Где је ковач?...{S} Скидај!... — вели писар. — Седи Ђурице! |
осврте и седе на столицу. </p> <p>— Где је сад Ђурица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем селу. |
ишта наредио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је она к |
ности.{S} Он, за тренутак, заборави где је, заборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у |
рце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је ударена. </p> <p>— Код Петра су завоји и стаклета — |
ки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{S} У |
рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам нану. </p> <p>После неколико минута про |
ивши пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и п |
авши Станку на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде |
p> <p>— Каква ти је то гошћа? — прекиде је Новица. </p> <p>— Сестричина ми... удовица јадна — о |
смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, настављајући своју мисао гласно — а баш сам |
с или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом |
ри Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат. </p> <p>— Што не говориш, псино јед |
етаху поред ње, једна се закачи и убоде је.{S} Она сама опажаше да није са њом све у реду, или |
виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужино |
што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоче апотекар да развија своју |
да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је чов |
ца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике радње са шљи |
рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђурици. </p> <p>— Натегни, |
длучно. </p> <p>Он јој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се |
тишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад си |
томе смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојаж |
, опет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну вра |
p>— Што ћеш ми ти? </p> <p>— Поузданије је кад смо двојица... треба се чувати... — одговори Сим |
се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела свет |
рити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја |
друкчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли б |
е нервозно трзање виличних мишића, које је откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу.{S} Такв |
је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много ду |
де лепше није; и саме ове прилике, које је очекиваху, изгледаху јој заносне, пуне интереса...{S |
лики бол, неко непојмљиво осећање, које је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечег |
друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове |
S} Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, по законима и ти с |
то време долазили су му на ум они, које је он побио!... </p> <p>У тој грозничавој безразложној |
на пијанка занела је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се з |
иза њега као какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{ |
ује.{S} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђ |
ако је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро да сване?...{S} Па онда...{S} |
ти наредбе кленовичкој општини, из које је Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражов |
повукле у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурог |
ра умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта |
ачу и сркао докле год траје...{S} После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да |
могу, те једва жив дођох кући.{S} После је одлежао трлему, и мал’ није умро. </p> <p>— Па зар б |
кажем.{S} Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после као да се |
<p>— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи |
ам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чистини, него у соби...{S} Овде сам слободн |
сјећ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љута гуј |
вим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисл |
кога ћутања — траљава посла!{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради она |
и нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси |
аја... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је упропастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збриш |
иш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ.. |
огибије, нема ни једнога човека, с киме је сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, помислим ти ст |
: што је за њега било немогуће, другоме је ишло лако; други се попео и повадио му чворке.{S} С |
неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно какав буковички лаутар својим монотоним цили |
ио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома к |
дочепаше Ђурицу. </p> <p>— Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, |
а тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета хартија.{S} Извадивши половину рама, поглед |
са, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијам |
воје осамљено напуштено огњиште, у коме је безазлену и срећну младост провео.{S} Сад му све изг |
жина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командовао неограничено, самовласно, као |
у није требала постепена навика: у томе је одрастао... </p> <p>Другова не имађаше.{S} Једини чо |
раменом или пружи руку у напред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне главом |
, па шта би? </p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш че |
ој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ови |
оје су се отегле низа страну.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасн |
чивит и соду по паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — |
ко натмурену и зловољну...{S} И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљен |
у.{S} Затим извади једну иглу и наднесе је над пламен. </p> <p>Симо све то посматраше раширених |
њавати публици значај свакога имена, те је тиме како он говораше, »распростирао научне философс |
јатељицу, трошио по неколико динара, те је могао израчунати, ако непрестано стане овако трошити |
аким њеним стањем ради даље истраге, те је прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је уб |
коло седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совра изгледала као нека стаја.{S} Лепо је виде |
колико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; р |
. </p> <p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад од |
аху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену... </p> |
} Откуда он...{S} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носили на крстоношама« — осећа како |
ија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, |
а више. </p> <p>— Како нема?{S} Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији. </p> |
реших ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. |
на... </p> <p>— Каква власт!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде |
може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна... </p> <p>— Каква в |
јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се |
971_C23"> <head>XXIII</head> <p>Пролеће је; светло, весело, живо пролеће...{S} Гора се развила, |
, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузд |
га одмах носе и закопају. </p> <p>Увече је, украј срескога пута, израстао нов хум влажне земље, |
амо једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готов |
ипа кључаницу на кућним вратима, извуче је и полако отвори тешка растова врата...{S} Јово јој н |
е, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} З |
себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство |
ој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се тресе о |
олико је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка зебња при тим мислима.{S} Све |
а нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па наст |
ку особину чуднога јој стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, св |
> <p>— Морала је, јадница.{S} Чекало би је горе зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи завезаних о |
у све до последњега тренутка.{S} У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ак |
у, зацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, см |
и: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете |
маше све већа ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епитрах |
е један велики завезак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пар |
о: </p> <p>— Можете сад говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то ш |
оме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је |
вим тренуцима искрсне пред њу; поздрави је нежним осмехом, затури главу весело и прође... </p> |
ао да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је |
епих очију.{S} И јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас |
боку и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђурици. </p> <p>— Натегни, побратиме, па да ви’ш как |
{S} Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} Иза једнога жб |
име Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се ожени |
е на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на пам |
који га потресе свега, јер познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући |
е њено значење и позна глас онога, који је рече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, а |
ви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у младим годинама, испитујући своје подобности, носи |
диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извеш |
харе, Вујо посла пред њега човека, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да |
ро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио.{S} Том приликом заподену се занимљив спо |
де нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке.{S} Прозор се |
и.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све |
.... </p> <p>Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, те са њега сви радниц |
.{S} Сви спавају...{S} И Добросав, који је остао да дежура, уморан, савладан пићем, наслонио гл |
када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме мес |
синко.{S} То не може.{S} Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.{S} После |
Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О, па он није нашао: могу се још спа |
а сеоски пут и завуче се у шибљак, који је израстао пред судницом. </p> <p>Под записом, великим |
— рече он благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео свога свештеника. </p> <p>— Хоћу |
ку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и један пр |
ле се упозна са Тимом Банаћанином, који је становао у суседству.{S} Са њим је почео по неки пут |
е при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске. </p> <p>Газ |
рви падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим церићима.{S |
свој положај као на обичан занат, који је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, |
агрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен... </p> <p>А ко се |
тарац мало пре измакао.{S} Младић, који је силазио с кола и распитивао у механама, намести се н |
ладића, да се прикрије у кукурузу, који је одмах испод куће, да прима извешћа од уходе и да их |
Ђурице и предаје другом жандарму, који је одводи... </p> <p>— Где је ковач?...{S} Скидај!... — |
их у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Станка |
ви философију свршили, молићемо, и који је рад кориснији за народ, мој или ваш?... </p> <p>— За |
у апсу једнога Новицу, па да знам који је... </p> <p>— Јели тај из вароши? — запита она брзо. |
. </p> <p>Жандарми певају одавно, сваки је засветлео очима, а он не осећа још ништа, као да ниј |
мислиш, синко.{S} То не може.{S} Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде. |
ће питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да скрива своје стање и положај, |
а кмет. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — од |
је оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{S} |
ао себе као хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућење, на |
е, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледавши још једаред |
а празнина пусте куће... </p> <p>»Да ли је жива, јадница — помисли он за мајку — или је и она з |
<p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, |
паклу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, исти |
..{S} Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити |
е појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Ч |
S} Станка... није, није!...{S} А где ли је Станка?...{S} У селу, кажу помилована... а, то је он |
која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> <p>— Го |
и једва муку истерао. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате |
>— А, пробудио си се! </p> <p>— Које ли је доба? </p> <p>— Нема још поноћи, сигурно...{S} Лези, |
кинути с врата.{S} Не знам само који ли је то од његових долијао. </p> <p>— Шта, има ли извешћа |
... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи... |
ала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га |
екало би је горе зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи завезаних очију? </p> <p>— Кроз сукњу се в |
А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до |
раха, седе на постељу. </p> <p>— Што ли је то Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго... < |
рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли је то тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми |
ије он баш био без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам ниј |
се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на |
са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђурица, и ти, Ма |
е боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе |
није Ђорђе погинуо? </p> <p>— Није, али је опасно рањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с изве |
коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од мил |
н је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало.{S} |
уку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну и истога тренутка је опет завуче. |
хе... куршум или робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако |
ближио првим шумарцима над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се при |
покрете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му |
е највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одб |
испољаваше преку и страсну природу, али је он, једним благим погледом својих великих очију, уме |
костима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, |
> <p>Разговорише се још о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Београд |
е наредбе, где се налази кмет...{S} Али је морао бити много опрезнији од жандарма.{S} Ономадашњ |
ше главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала тако |
И сад се сетио чворкова... </p> <p>Али је опет, још јаче и страсније, пригрлио Станку, па стад |
и он намести свећу, прекрсти се и упали је. </p> <p>— Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе з |
Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?.. |
ва, јадница — помисли он за мајку — или је и она заклопила уморне старачке очи?«...{S} Као одго |
обом, ни са својим мислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће |
ебе? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет |
p> <p>— Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од других, п |
да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала не |
ли гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређа |
: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво мо |
ћи све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па после |
ратећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па |
о чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би |
га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба добро отв |
жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне опет, ал |
друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је учи |
жао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела. </p> <p>Писар се громко и слатко н |
вори Новица овеселивши. — Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђурица се насмеја |
<p>— Све до једнога. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да |
p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље |
</p> <p>— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштан |
е чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати |
и не знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да рад |
не волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед!{S |
ина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Н |
вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га то сатар |
ао? </p> <p>— Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно |
. </p> <p>— Мој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апотекару |
с нарачунати. </p> <p>— Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли |
излажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на ч |
ога мириса...« </p> <p>— Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу. |
овицом? </p> <p>— Јесте...{S} Претио ми је да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто м |
А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац... |
...« </p> <p>— О, попо, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам |
рече он уздахнувши. </p> <p>— Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... </p> <p>— |
/p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. |
еба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А в |
овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања. </p |
</p> <p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што ми је он поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, данас убију, ост |
ам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се |
знаш... мени би требало пара.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле ове проклете дације... </p> |
— одговори Ђурица. </p> <p>— Вала, мени је право, како хоће побратим.{S} С мојом пушком сигуран |
шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени је Радован више требао но њему... </p> <p>— Не знам, то |
после, пошто му предаш новце...{S} Мени је страшно претио, а обећао ми... </p> <p>— Колико ти ј |
се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим |
ти није право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добр |
.{S} Лудак! — рече јој Новица. — А мени је његов живот потребнији но њему самом. </p> <p>— Зар |
ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима |
е знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш тако — |
е, дохвати обрамицу с рубинама и затури је на раме.{S} Ђурица се зачуди: </p> <p>— Шта је?{S} К |
> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја |
а вечерас довести... </p> <p>— Каква ти је то гошћа? — прекиде је Новица. </p> <p>— Сестричина |
ма заповедати.{S} Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се |
обру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледа |
у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S |
могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тр |
м коштуњавим прстима. </p> <p>— Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези |
н је јамачно јутрос отишао.{S} Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па |
сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </ |
.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито, п |
ећи иглу над пламеном. </p> <p>— Шта ти је данас, јеси ли полудео!...{S} О каквом убиству ти го |
збину, чим осети опасност...{S} Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... им |
он бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то |
м«. </p> <p>— Па добро најпосле, кад ти је он казао... — одговори Ђурица равнодушно.{S} Морамо |
а ослови без поздрава: </p> <p>— Где ти је мајка? </p> <p>Ђурицу дарну ова кметова осорљивост.{ |
х. </p> <p>— Тако, соколе!{S} Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у |
ер су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изговорено т |
Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти |
рок? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад может |
p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љута гуја! </p> <p>Ђурица, полако и |
аљи од свога посла. </p> <p>— Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија. |
се још живети, попо! </p> <p>— Јадан ти је такав живот, синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад |
куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти р |
ажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једно |
е, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— Кога? </p> <p> |
ек је, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и ма |
омах Илија изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђурица и |
бити они коњаници?... </p> <p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док н |
ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди ку |
иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, штогод. |
једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— Мили ми се још живети, попо! |
ам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— Ми |
већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... </p> |
то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз? — обрте се Ђурица Милошу. </p> <p>— П |
д седи лепо, па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. </p> <p>Симо се исправи, машући |
ри му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, уср |
оставља стотине... </p> <p>— Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега до |
тио, а обећао ми... </p> <p>— Колико ти је обећао? </p> <p>— Сто дуката сад, и после да се јави |
о пантелијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? — одговори |
га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек зимус почела досећ |
<p>— Шта би? </p> <p>— Ништа.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из засед |
слиш? </p> <p>— Хоће да те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати на коју масну похару, па |
. </p> <p>— Сад паре или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> |
ката, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је казао прекјуче, после састанка са Новицом? </p> <p>— |
суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, највише живела код Јова и баба-М |
су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га ра |
А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, с друге они, који треба |
аст; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника. </p> <p>Хм, опет |
е главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> |
ажи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је жив човек!... </p> <p>Дан стрељања досад су крили од |
ном и запеченом крвљу. </p> <p>— Што ти је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запара |
. </p> <p>— Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре |
то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунат |
е, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — продужи мислити — све... све, али без хлеба |
и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И там |
бичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и |
олео да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> |
ат и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две ог |
о углед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим |
{S} Како ли би то изгледало?{S} Намести је он, рецимо, код... где би то могло?... све једно, Но |
кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је она, по његово |
а, и очи јој ватрено засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, девојке то протумачише радозналошћу, |
RP18971_C21"> <head>XXI</head> <p>Трећи је месец како се Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је |
жегао; час тргне главом унатраг, забаци је и истога тренутка заигра ногама — изгледаше као да у |
пара, ено их у вајату. </p> <p>Зликовци је потераше пред собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке |
ћи га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен |
нога. </p> <p>— Удовица зар?...{S} Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да |
х од муке — рече јој Ђурица, погледавши је страсно. </p> <p>— Видео си да смо радили сами ових |
</p> <p>Седнувши на столицу и посадивши је поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону |
па одговори: </p> <p>— Јесте, из вароши је. </p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити Новица? |
ина.{S} И капетан је сад промењен, овај је нови опак... </p> <p>»Ово он сад мене плаши — помисл |
уместо мене... да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам у |
мора извршити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш.{S} Неки трговци одавде по |
туд и отров...{S} И усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, |
и лепши од свега на свету...{S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих другарица, |
п-труп, па код капетана!...{S} Вала јој је и присело... једва, кажу, остаде жива...{S} И опет, |
: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваши. </p> <p>Пи |
главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина удовица, има нечега стиднога. </p> <p>— У |
великом, организованом дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од закона, и она г |
одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре п |
, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, |
се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече |
човек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад б |
, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да |
, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна |
сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше |
танка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом и |
отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. </p> |
то ли је то тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога |
кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одговори бир |
рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга сна |
рече Ђурица. </p> <p>— Готово тамо вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манастира добро загре |
за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи |
ам, нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! </p> <p>— Јок, ја нећу тако |
р неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам ка |
о, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако, а посл |
њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је крај, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним све... св |
а ми добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребније — рече он, чим се поздрави с Јовом, ко |
..{S} А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом, као и сваком... — рече он, дижућ |
никоме није поверавао своје тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати.{S} |
ва друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он н |
дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео б |
њим затворе манастирска врата, онда им је сав труд узалудан.{S} После краткога времена зачуше |
су улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, к |
Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџију усред |
о су по скупе жртве награбили.{S} Он им је од тога одвајао, као милостињу, по неку ситницу, да |
ла густом гором и шибљем.{S} Требало им је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада.{S} |
мах; Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало... </p> <p>...{S}Ћути хајдук |
че, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за к |
ив, осећаше се јак задах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара, смрад... па с |
.{S} Истога тренутка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угл |
једном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пламичак наде, на |
не имађаше.{S} Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио прич |
аде главног апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад он учин |
ориште.{S} Двојица држаху конопац којим је везан. </p> <p>Свануло је, виде се јасно сви предмет |
који је становао у суседству.{S} Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су се скуп |
орска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она вели |
</p> <p>— Нема тамо ништа.{S} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он |
Дому, после необуздане самовоље, којом је обележавала сваки свој корак, наједаред настаде прел |
беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и да се |
ј розги, пободеној у градини, под којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до позната му ноћишта |
е и стаде да разгледа крушку, под којом је седео. </p> <p>— Мора да су црвљиве ове караманке; в |
ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за образе, поглади јој меку намирисану косу на г |
ешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда |
Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум је пред очима свакога дана!...« </p> <p>Тако му пролажа |
је имао доћи осуђени путник.{S} Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва п |
о одредити право занимање.{S} Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са гос |
начини се гужва, гомила...{S} Савладан је, побеђен... </p> <p>И мозак, и срце, и крв, све се с |
д синоћ? </p> <p>— Ништа ново.{S} Један је од нападача погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не з |
p> <p>— Чује ли се што? </p> <p>— Будан је... нешто шушка, јамачно се спрема... </p> <p>У исти |
и упорно се надао помиловању.{S} Чудан је и тај разлог његову надању.{S} Састојао се у једној |
да он тек ’нако задаје страх... паметан је пусник!...{S} Мислим, знаш, да он сад, после Радован |
д паде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво разгледа. </p> <p>— Јеси ли заиста ти Станка |
ледати... није нам првина.{S} И капетан је сад промењен, овај је нови опак... </p> <p>»Ово он с |
ош ври од нестрпљења... </p> <p>Капетан је напослетку добио тачно извешће.{S} Кола са мртвим Па |
вам се неће жив дати... </p> <p>Капетан је разгледаше пажљиво...{S} Оно грозничаво дрхтање, нео |
у, одакле нема прозора. </p> <p>Капетан је још путем саставио план напада, према Станкину опису |
оши? — запита она брзо. </p> <p>Капетан је погледа. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу погодити? |
ти, Станка, ходи овамо. </p> <p>Капетан је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па се огрт |
рењак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, |
/p> <p>Све досад, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као нешт |
S} И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на |
</p> <p>— Нијеси требао.{S} Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад г |
а столицу и посадивши је поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук ко |
ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће |
тупити.{S} Истина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчиј |
ећ постала провидна Новичина намера: он је желео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да г |
о каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промислио.{S} Али зашто тако одмах, |
ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да свикнеш т |
у бескрајну мрежу својих замака.{S} Он је осећао да је тешко надавати свима и свакога задовољи |
вању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је |
регледати сад — одговори Радисав.{S} Он је већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загледал |
а нам буде топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа |
се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку... < |
p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ |
нала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управни |
ну он бар неће онако заповедати.{S} Он је радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би |
} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио договор са пандурима из среза.. |
ову Станку, враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој |
вајај се од Радована ни за корак.{S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да печ |
којни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, ал |
о моралу Ђурица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S |
ица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код житарс |
начини паприкаш« — рече му отац.{S} Он је учинио тако.{S} И кад му је после мајка донела куван |
ш к Мату. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Он је ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су |
јо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују.{S} |
ио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} И ову поха |
вер!...{S} Звер пред хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... |
не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{S} Ја |
ту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не |
ледали апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло |
по са најугледнијим човеком...{S} Та он је, у последње време, могао разговарати само с онима, к |
лед Станкин.{S} Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељ |
тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада |
Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос отишао.{S} Мајка ти је поручила да св |
шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паме |
разбојником, помаже му, чува га — и он је крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где се на |
, хоћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити гл |
шено је!{S} Правда је задовољена, закон је извршен! </p> <p>Кад оде сав свет и кад се на ономе |
а, изневши поцрнелу од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, само наспи новога барута у в |
а и да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у дол |
ријатељи« умели испословати, продужавао је стари занат.{S} У крађи и нападима био је плаховит к |
ест увојака више но обично.{S} Опасивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два уб |
о мимоићи.{S} У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар |
ашио само тога првога питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља |
епих очију, он се могао изменити, могао је постати други човек.{S} Али такве га очи не погледаш |
врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ип |
пад са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), и |
лигацију од шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њег |
је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство; али га и |
и, једе, пије, спава, мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S |
је он, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на њега.{S} Сам |
лико надао и радовао? — Ничему... рекао је тада сам у себи.{S} И сад се сетио чворкова... </p> |
ни само ретки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам |
да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је пос |
само да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казати све што зна |
, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да |
се изненадио и саслушао је мирно: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му |
/p> <p>Мислио је о оној увреди.{S} Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.{S} Његов от |
је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе пит |
Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, посл |
гласом, час гудећи басом.{S} Изговарао је све речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, |
са њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди по |
необично наљути и изненади.{S} Сматрао је своје село као једино поуздано уточиште, а сад му пр |
као муња по срцу.{S} Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је дал |
аном бресту.{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и |
е обрте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запевајући и узвикујући |
д Јова Дикића, у нашем селу...{S} Остао је на спавању, и сутра ће преданити код њега.{S} Али тр |
, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, очекујући свакога тренутка да пи |
е подешавао и своје покрете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао |
паде под једну лиснату букву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да |
чворке.{S} С најрадоснијим срцем отрчао је кући, однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. |
могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« </p> <p>— Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. |
дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао је другога човека, који ће му радити боље. </p> <p>— Ко |
и та га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, |
је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе |
а био је плаховит као олуја.{S} Јуришао је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне д |
упита га још на ходу. </p> <p>— Отишао је кући — одговори Ђурица, прилазећи му. </p> <p>— А-а. |
ло је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} |
а на суду, није се изненадио и саслушао је мирно: знао је да има још судова, који ће га судити. |
идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« — по |
ла и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигацију. — На њој све |
е овака?...{S} Ово није она...{S} Какво је ово лице, страшно, необично!« </p> <p>— Ђуро, ојађен |
Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> |
од чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших с |
/p> <p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела и преобук |
стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. </p> <p>Подизаше се и ж |
раво у очи и одговори му: </p> <p>— Ово је место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А |
е... лепо види и разуме... </p> <p>»Ово је рака за мене...{S} Откуда она?...{S} Шта ће тај кола |
насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислит |
ца још иђаше као у грозници.{S} Друштво је распустио, давши сваком другу по десет дуката, само |
понуде, постављао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је |
кажем ја...{S} Али то није све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} |
погледа га у очи. </p> <p>— Море, много је то: неће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осам |
а!... </p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — |
омисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> </di |
а и као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упирао поглед у помрчину, па напослетку |
и у своја нема наручја... </p> <p>Живео је као што живи звер, која свакога тренутка очекује гро |
грозничавој безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... |
себи. </p> <p>— Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да |
а би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кн |
Сад му беше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобрав |
колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, |
а је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељс |
а.{S} Једва их изазива у памети.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа с |
.{S} Изненади га толика дрскост.{S} Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опаз |
стари занат.{S} У крађи и нападима био је плаховит као олуја.{S} Јуришао је без размишљања, ка |
њем.{S} Овај састанак пред судницом био је од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауто |
хтео радити, добро зарађивао.{S} Радио је све сеоске радове по скупој надници, а кад настане н |
м Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и в |
а други прозор.{S} Три жандарма одредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата |
ође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у вароши, |
ив природе и против себе сама.{S} Жудио је за лепим женским светом.{S} Још за ово време, под ут |
да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све о |
са њим и пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, |
>Бој... права битка!... </p> <p>Испалио је већ оба револвера, па дохвати магацинку. </p> <p>А с |
ти звоном и — мислити... </p> <p>Мислио је о оној увреди.{S} Знао је он кога се тиче она напоме |
на са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво |
х затим и цео коњаник. </p> <p>Наступио је последњи тренутак.{S} Ђурица случајно погледа на врз |
та, који влада у целом округу.{S} Носио је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, о који |
беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима за крај рупца, али никако не може да га изву |
илом вукло срце његово. </p> <p>Упамтио је последњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим |
мева и осећа свој ужасни положај: личио је на звер, коју непрестано, с места на место, гони вел |
а се збуни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се з |
што му се каже.{S} И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће |
е реситио рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим живо |
дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. </p> <p>— К |
влачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је њега привлачио, али чиме?...{S} Својом тајанственошћ |
знутра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а он |
ни мене у томруке.{S} После испитуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?...{S |
а и промоли главу на поље. </p> <p>— Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који |
мехну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко је то прошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади |
ритрча и притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напип |
сих ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко је то? — запита груб женски глас изнутра. </p> <p>— Отв |
чу се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко је то? </p> <p>— Отварај! — викну она гласно, сазнавају |
станем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S} Па онда... шта буде, не |
етлост зимње зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. </p> <p>Стан |
и љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде д |
кад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — о |
е појави из шуме, не могоше смислити ко је. </p> <p>— Биће то који његов гласник... они, знаш.. |
гда, кад му је требало да се извести ко је прошао путом, има ли какве нове наредбе, где се нала |
ече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити с |
о никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље ј |
Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у |
посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с в |
се сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{S} И |
да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за мене није — упаде му Станка о |
ишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то изв |
у другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових познаника могао с поуздањем т |
гове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвозд |
од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је имао |
у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознати.{S |
ве, обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко села, |
крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу.{S} Тако се још |
шко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га јо |
амо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> <p>А горе у страни, испод једнога с |
на се шта, и имаће право!...{S} О, како је страшно кажњена детиња непослушност!...{S} А свет?.. |
не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао.{S} Али време протицаше брзо... </p> |
ји ће сав догађај испричати онако, како је у истини било. </p> <p>По подне стигоше кола са спро |
утим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.{S} Имања, може се рећи, и не имађаше |
Како је онда лудо срљао у пропаст, како је лакомислено ступао на кобну стазу, која га доведе до |
...{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је слатко протегнути се овако...{S} Звецну гвожђе...{S} |
} Гле, слободно се дише!...{S} Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта је ово заковано?...{S} Ру |
А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад путује, док спавају господа полицај |
ца — па да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где си био целе зиме? — запита г |
ј наредби хтеде данас погинути.{S} Како је онда лудо срљао у пропаст, како је лакомислено ступа |
и пепео, они лепи снови младости.« Како је он лепо замишљао своју будућност!...{S} Али на што с |
а одмах пређе на главно. </p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутал |
ње, он промени разговор. </p> <p>— Како је овде, велиш.... — рече он после краткога ћутања. — З |
ац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио он |
ињства сену му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и сад му се учини да осећа он |
ана преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је било |
»Већ се смркло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда |
За то време Радован исприча Ђурици како је једва приморао калуђера да изврши венчање, и то пошт |
Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зл |
м да не бих могао...{S} Нисам знао како је то необично. </p> <p>И они се приближише једно друго |
чарапе и опанчиће... сећа се живо како је једнако загледао у шаре на чарапама.{S} Сестрица му, |
све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој н |
иче на Ђурицу повољно, таман онако како је он желео.{S} Али његово проницљиво око опази промену |
лазећи у кућу, Никола угледа снаху како је необично присела код завале испод прочеља, дигла рук |
не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би |
ад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а |
е он после краткога ћутања. — Знаш како је.{S} Уцена је повишена одмах после оног убиства.{S} С |
</p> <p>— Деде, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна човека — рече он, пружајући пљос |
</p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Пле |
досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пропадам, због |
RP18971_C22"> <head>XXII</head> <p>Како је тешко живети отпаднику из друштва! ... </p> <p>Кога |
овде, и не јављајући кмету!...« Откако је учинила први корак за ближе познанство са Ђурицом, о |
p>— Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету |
окајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад се покажеш |
нисам научила да радим. </p> <p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће |
чево. </p> <p>— Како га је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ. </p> <p>Људи наставише д |
и завлачи се у непролазне гудуре, тако је и он, неким неодређеним нагоном самоодржања, изабрао |
.. сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, |
, којој никад ништа није доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ј |
дуван и друге случајне потребе.{S} Тако је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану |
ја такође велики приход доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до велике тековине, каква се ретко |
Јоване? — запита Ђурица. </p> <p>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама |
. — стаде он да заплеће. </p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем |
те...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако је... али то је друго...{S} Бадава, неће он!... — рече |
а слуша, не тражећи за то награде (тако је он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна к |
ата, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби досад давао? </p> <p>— Па тако... само једном м |
отекару — и ја сам учио онолико, колико је кадро било једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али |
а и необична изјава његова...{S} Толико је пута она слушала од момака разне изјаве — разуме се |
необичну појаву себи објасни, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала нека сла |
ми ћемо те препоручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Каж |
рно.{S} А да би могао зарадити, требало је претходно да зајази стотину других страна; требало ј |
а зајази стотину других страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, |
ица је имао пуне руке посла.{S} Требало је разделити новац јатацима, оставити што и мајци, па о |
ти се нагомилаваху све више.{S} Требало је, дакле, наотимати — »зарадити«, како он мишљаше — шт |
ошину бичем и кола појурише.{S} Требало је на сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим |
ав Вујов труд и сви планови.{S} Требало је одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде |
мо она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове су улоге одређе |
ги људи могу...{S} Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине на |
ни казао куд сам шта раздавао.{S} Мало је што и остало од оних двеста... </p> <p>— Каких двест |
сећаше...{S} Али није ни то...{S} Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а |
игнуте око записа.{S} Свако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спо |
могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица в |
а нове стаје.{S} Остало друштво заузело је друге вратнице, па једни чекају уговорени знак да уп |
ну. </p> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... в |
, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам |
једнога већега парчета од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, д |
, остаде слабуњав и неразвијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па |
ђа по селима.{S} У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи је Ђ |
от.{S} Његово учешће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више никаква друга изл |
} Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде...{S} А ја старац |
ову необичну снагу и једрину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, |
конопац којим је везан. </p> <p>Свануло је, виде се јасно сви предмети... </p> <p>— Камо девојк |
ово да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћ |
о!...{S} Баш је поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито угаси |
бодена. </p> <p>— Ништа, среће ми, само је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само |
а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине.{S} То зна |
е са улице? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, в |
е и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега осећање, коме се |
нико не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. </p> <p>Неко пресече конопац.{S} Стад |
очарана и још зловољнија.{S} Непрестано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види |
тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себи и на |
SRP18971_C7"> <head>VII</head> <p>Давно је свануло.{S} Звезде се угасиле, и предмети се сасвим |
Али попа му разгали срце...{S} И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, |
..{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове |
таде да пада земља у раку...{S} Свршено је!{S} Правда је задовољена, закон је извршен! </p> <p> |
ненади ништа што виде тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, па, виде |
оварали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за |
вање му не слази с памети никако... оно је једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета... < |
же можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} |
о, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле |
угасити — јекну Марко очајнички. — Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших |
оз врата. </p> <p>— Отварај брже, хитно је... видиш: жена сам!.... </p> <p>Кључаница шкрипну, в |
пита шта је било код Чолића.{S} Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио на |
совра изгледала као нека стаја.{S} Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око судни |
.{S} А Јово пропаде! ...{S} Море, добро је њему.{S} Издржаће неколико година, па кући...{S} Сви |
о? </p> <p>— Тако вели. </p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} Н |
све; кућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље |
...{S} У селу, кажу помилована... а, то је оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{S} Ниј |
су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан ви |
људи за нападе и три четири јатака, то је свега.{S} И кад овако, нарочито помоћу жена, привеже |
хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задо |
вори он уздахнувши. </p> <p>— То је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани... |
војој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да |
ндарма.{S} Они су га опазили раније, то је јасно, јер се један одвојио и у највећем трку јури д |
с припада... </p> <p>— Тако, соколе, то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти |
ма нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно« |
не може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!...{S} Првога дана, пошто мене затворе, она нема |
} Неко му се приближује.{S} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} Потрчаше св |
продужују старо познанство.{S} Јест, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она з |
} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и следи...{S} Као |
огме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!...« </p> <p>Беше превалила поноћ, кад Ђури |
икога душевнога немира. »Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи |
ш шта је, Ђуро!...{S} Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на кра |
та Ђурица. </p> <p>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је |
оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, |
о, капљу вреле сузе низ образе...{S} То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} |
још не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... иза њега негде, где ли...{S} А помилов |
е... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене куће — одговори Ђурица, |
е из те таме са подигнутим ножем.{S} То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема см |
иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ја њега добро. </p> <p>После овога |
бавио давањем новца под интерес.{S} То је од вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим сел |
ана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати н |
>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право. </p> <p>— Кмет Перо — рече Ђурица — |
вели, наместити њега на згоду овде.« То је све... </p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу |
а ми не можемо ни мрднути. </p> <p>— То је мука, — рече Ђурица, погледавши мимогред Станку — ал |
— одговори он уздахнувши. </p> <p>— То је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душ |
ве људе, који мени помажу. </p> <p>— То је, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S |
— А како да изиђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, само ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони гла |
колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћи сам |
виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S |
му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан м |
е, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе д |
њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја. |
p>— Јесте, из вароши је. </p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он опет |
Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет показ |
мало света пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно |
што је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... — одговори он, па приђе вратима, кроз која |
и тако? </p> <p>— Оно тако је... али то је друго...{S} Бадава, неће он!... — рече Пантовац одсе |
нам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја пог |
а у оку јој засја необична радост. »То је оно!{S} Почиње се« — помисли она, обузета великим уз |
ему што је чула, пође кући. </p> <p>»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пу |
ијемо... </p> <p>Њему се не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, ко |
не силази она тежина са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је |
слатком страном живота његова.{S} Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се |
отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због не |
, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део атар сеоски и |
исао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p>Свршило се читање... </p |
руке, којима се одупирао, клонуше, што је значило да се покорава и слуша.{S} Митар одвоји једа |
гонетка, која те све више привлачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је њега привлачио, али чим |
ујући тим да се не интересују оним, што је иза њихових леђа... </p> <p>Одмах сутрадан, око зара |
{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— |
ље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав преда |
осад, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као нешто што је још |
ећ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђи |
а, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </p> <p>— М |
сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам она |
раз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} С таквим изразом појави се пред кућо |
ледња Двојица полегали су у корову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се заву |
муштерије, разграбише људи!{S} Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. </ |
дих чворака беху у његовим недрима: што је за њега било немогуће, другоме је ишло лако; други с |
, сунце није тако грејало, као тада што је... сјајно, светло, слатко...{S} И никад га више не о |
ап присуства духа. </p> <p>»Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »ј |
ња, чујем да те криви и за Радована што је погинуо. </p> <p>— За паре знам да се љути, али шта |
<p>— Ја сам Станка... чуо си... она што је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... — одгов |
</p> <p>Опазила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци, који стајаху |
души јој, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и |
ного боље него оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>»А мајка, јад |
и ућута.{S} Увече исприча Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце. </p> <p>— Зна |
овори Ђурица весело, коме се допаде што је Новица предвидео тако важну околност. </p> <p>— Деде |
посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.{S} Све, што се тицал |
и је тако у село.{S} Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала тако проћи кроз цело |
азговор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судницу.{S} Он и пандури за часак п |
да је Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом.... </p> <p>— Зар Новица?... |
све конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одгонет |
своје одлучности и присебности, као што је досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и от |
непрекидно господа.{S} За њим, као што је ред, гегуца општински биров... </p> <p>Весеље и прав |
опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад |
ао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољега, прокл |
да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлу |
о је осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља |
је у земљу, заборављајући све друго што је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више куће, д |
стајаће му од похара много више, но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио после п |
а и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима. </p> <p> |
сад да се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... има још времена...{S} Он види да се св |
тивши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен |
о, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици.{S} Нареди те |
брамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући. </p> <p>»То је човек — размишљаше о |
погурену старицу где му прилази... »Што је овака?...{S} Ово није она...{S} Какво је ово лице, с |
тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у |
оз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високом тарабом, имало са |
и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стишавајући се. < |
Новицом, одговори му: </p> <p>— Погинуо је. </p> <p>— Како! ...{S} Ко га уби? — викну капетан и |
шаље? </p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошт |
бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају |
отив... </p> <p>— Што ћу те лагати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он нам |
} И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати какву сјајну срећу?{ |
би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, |
ја, знаш га ваљад’? </p> <p>— Како, зар је он... </p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у |
икнуо би: </p> <p>— Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу |
ништа... само сам га ровашио...{S} Зар је то разбојништво?... </p> <p>— Е то јесте — рече он, |
ица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они не имађаху ништа ни у то |
отовљене од добрих јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они |
, па сакрива лице од некога...{S} Митар је полагано преврте, погледа јој затворене очи, прислон |
сад отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што г |
ноћио.{S} У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да |
ли...{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па т |
ечима уздржа да не изазове младића, јер је појмио његово душевно стање.{S} Он му само рече озби |
Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант |
видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} Она |
овом памећу, коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не осећаше...{S} Али није ни то...{S} Имало ј |
он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад ти знаш како ћеш... </p> |
љаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман |
S} Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричи |
ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти изврши |
поноћи стиже пред среску кућу.{S} Умор је савладао јако, али она не стаде, не предахну...{S} П |
</p> <p>Настаде права гозба.{S} Пандур је често доносио разне понуде, постављао их на сто, а д |
е онај други поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« < |
кући... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми |
испод куће под амбаром. </p> <p>— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викн |
је њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажна и моћна сила примамљиваше тамо, опет јој |
њу се спавало а ноћу живело.{S} И живот је тај био необичан.{S} Најпре није смео ни главе помол |
е и власт и хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је, последњом потером, извршила своју ду |
састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то м |
елива...{S} Узима попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... </p> <p>— О |
ијама, већ неколико година.{S} Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи д |
RP18971_C1"> <head>I</head> <p>Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама.{S} Т |
ична, добро позната појава.{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работ |
ише имао респекта према Вују.{S} Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога п |
обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих.{S} Ну имађаше он још д |
збацује земљу гвозденом лопатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки гр |
Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} Старче, кажем ја теби да је ваљано |
ј се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена |
е ручка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{S} Пантовац засветле очима и маш |
урица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола спремио за нове стаје.{S} Остало друштво зауз |
ка. </p> <p>Радован обеси торбу, у коју је још синоћ спремљено све што треба гладним и жедним п |
ш са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и |
рва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по нека пара.{S} Али, при свем том, |
рица срете свога Кленовичанина, кога му је послао јатак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше као у гр |
ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му |
воде, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неколико капи хладне бистре воде!...{S} Наједар |
еизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу |
оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мисл |
лика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па стаде да |
а и бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт дозна |
овац као с неким правом, налазећи да му је тим причињена хотимична штета. </p> <p>— Нема, нема |
успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Што не оде у војск |
онај непознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још н |
извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га стариј |
оштро исмеваху његове сељанке, чија му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљн |
повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже. </p> < |
прелетеше преко некакве слике, која му је тако позната и тако блиска, али се он не зауставља н |
д беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, |
е? — То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно. |
које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на то |
тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужас |
мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица |
букву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и д |
е рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао си и оружје о |
ао.{S} К њима је свраћао свагда, кад му је требало да се извести ко је прошао путом, има ли как |
охвати само срце, па стеже...{S} Кад му је прочитана пресуда на суду, није се изненадио и саслу |
ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада га |
отац.{S} Он је учинио тако.{S} И кад му је после мајка донела куване чворке, он се чудио: чему |
ку други, много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим |
. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </p> <p>— Нека удовиц |
аву навише и погледа Митра...{S} Све му је сад јасно... </p> <p>— Дигни ме — вели му загушеним |
ву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила весело, |
амо по имену, разуме се лажном, које му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокић |
пуно схватио свој положај, јер дотле му је све још изгледало обично: виђа се и разговара слобод |
тражити више од четвртине...{S} Боље му је овако, па неће ни пристати. </p> <p>— Па, брате, кад |
о: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо ј |
, смењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а |
ам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи ск |
видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини |
вђовић?...{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не |
е шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам |
ову изразу не могаше прочитати да ли му је непријатно то питање или му је непријатан сам Пантов |
се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. </ |
м он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма |
он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана саопштила своје о |
да ли му је непријатно то питање или му је непријатан сам Пантовац. </p> <p>— Баш ја једнако ми |
видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање.{S} Сваки дан је про |
у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се |
ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како зна, само нек пази на људ |
е.{S} Шта велите људи? </p> <p>— Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задо |
љује жене својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са т |
опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло |
p>— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у канцеларији |
А Пантовац, напрегнувши слух, могао му је ухватити само једну реч, коју чешће помињаше: бјеси. |
дарма.{S} Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу |
{S} Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.{S} Неки пут је и с |
о, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и |
у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа уважењ |
и догађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. </p> <p> |
о лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му не |
/head> <p>На белом хлебу!...{S} Како му је далека и страшна била та помисао некада, како се здр |
и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му никако не силази она те |
може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не мис |
урици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, |
сле похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно, да су нашли |
ека његовим плановима...{S} Незгодно му је што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа д |
ло, не разбирајући шта ради...{S} То му је једини лек од оне страшне бољке, које се он боји виш |
толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што мал |
к се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p> < |
чај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« </p> <p>Пред подне Станка замаче за шљивар испо |
ко му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред Ђуриц |
у се тако слепо предао....{S} Вечито му је овај сурови човек стајао пред очима као нема загонет |
отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Не може сит да се |
немој зеленој гори!... </p> <p>И што му је требало да се још окива овом женом?... </p> <p>»Исти |
>Дакле сутра!...{S} Сутра је оно што му је непрестано за ове две године лебдело пред очима, оно |
се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој п |
ви ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли им |
ли с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој ј |
ке његове најтајније помисли.{S} И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше у ста |
ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се не |
? </p> <p>— Не смију, богме!{S} Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шт |
е само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зго |
на хладну плочу степенице...{S} Задухну је планинска ноћна студен, и она се стресе од зиме... < |
де Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка наместила постељу, |
ком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу је, не може ме нанишанити...« — помисли они по гледа он |
е се свакад враћао кући.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад ј |
— беше му све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке р |
е.{S} Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: сл |
исте ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за на |
је — одговори Ђурица забринуто. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити |
је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет оде задовољ |
е и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом. </p> <p>— Зар ти остави хај |
у се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто... </p> <p>— Пиј, море, |
ко спомене име Ђуричино.{S} У први мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се неколико п |
су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p |
рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> <p>— Хм... неће б |
или, можда, зеленкасте?...{S} Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њ |
ом.{S} Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, и река |
би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетина и доб |
о се оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај...{S} Сад се место њега јавило неко |
ој сељана, читав сабор...{S} Највише их је из кленовичке општине.{S} Саставиле се повеће групе |
а избегавале, као и момци.{S} Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову |
Митар одвоји један од конопаца, што их је за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} З |
е једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда крвнички!{S} Ј |
ад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку исте |
и другове и јатаке и поверенике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтеви |
тоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за последњих тридесетак година, дрхтала цела Шумади |
ке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћн |
ојник, а осећа.{S} Чудновато!...{S} Баш је поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће |
Није вајде, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти н |
веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав.{S} Он је већ у др |
а ми одговори.{S} Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити ни недељу дана, власт |
мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} |
а посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади |
, које му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему др |
рви пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, на |
, кâ што ти причаш... </p> <p>— Ко, зар Јевђовић?...{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те |
потекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био н |
.{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти причаш... </p> <p>— Ко, зар Јевђов |
ика.{S} Али шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да в |
ним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта. </p> <p>— Па, Сретене... — поче Ђурица — чујем д |
т дохватише се реке. </p> <p>— Е, данас јевтино прођосмо — рече Пантовац, умеравајући ход. — Ха |
е за њих. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи корак бл |
</p> <p>— Петорица.{S} Пајо Станојчин, Јевто, Петар... </p> <p>— У здрављу! — прекиде га Ђуриц |
<p>За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. </p> <p |
ова забуна потраја само један тренутак, један миг.{S} Ђурица напреже вољу и, старајући се да из |
p> <p>Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху п |
будућности, јер јој није ни било места: један куршум иза трна покварио би и однео собом све пла |
и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је крај, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним |
о доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашн |
сто.{S} Поседаше и остали жандарми.{S} Један наточи свакоме по чашу ракије, подигоше сви прву |
ешћа од синоћ? </p> <p>— Ништа ново.{S} Један је од нападача погинуо, а Никола је досад умро.{S |
у порожју и поји их на једном виру.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благ |
орављајући све друго што је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и |
ристати.{S} Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађа |
јих ће двојица заузети врата на соби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова. </p> <p>— |
трчавши потоком, кроз шибље и трњак, за један пушкомет, Ђурица наједаред стаде као укопан.{S} Н |
ва бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угушујући |
западе у долину, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише се реке. </p> <p>— Е, данас јевт |
раз на лицу. — Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! — |
— викну Ђурица. — Само брзо! </p> <p>За један миг разиђоше се сви на разне стране. </p> <p>Ђури |
динама од њих био одвојен... </p> <p>За један часак Ђурица се спусти са високе планине и удари |
е цело село и све светитеље. </p> <p>За један миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише све |
унутра или да стоји напољу. </p> <p>За један тренутак узбуни се цела среска кућа.{S} Пандури п |
ући како Ђурица невештим прстима одваја један по један лист папира.{S} И сам Никола се забави т |
дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење...{S} |
дредио по једнога жандарма и пандура на један и толико исто на други прозор.{S} Три жандарма од |
па право на њега...{S} Чим он испали на један прозор, са другога већ сипа ватра на њега... </p> |
леда Вуја на чистини испод куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му |
ругому.{S} Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. |
и спаја село са потесом.{S} Саже се под један трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, саже |
тресе једну трубу платна и из ње испаде један велики завезак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми |
цу, а другим на поток.{S} Новица подиже један проштац, те се провукоше кроз ограду обојица и уђ |
</p> <p>— Сви, Вујо, сви траже... није један... </p> <p>— Та који су то сви, громове им њихове |
ре прште и пуцкају млади пурењаци, које један од дечака обрће и надгледа. </p> <p>— Одмакни де |
адоше, не мичући се и не пружајући руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је |
кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим |
м ногама.{S} Стадоше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, радознали и буновни г |
ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал.{S} У исти ма |
га опазили раније, то је јасно, јер се један одвојио и у највећем трку јури десно, да му спреч |
се онесвестио.{S} Сад се повраћа — рече један од људи. </p> <p>Ђурица се освести.{S} Намршти се |
/p> <p>— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му мо |
ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на |
чка са заденутим пиштољима за појасом и један човек осредњих година са пребаченом шешаном преко |
гате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, прем |
овако мирно и послушно седе.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... |
ба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плав |
да се покорава и слуша.{S} Митар одвоји један од конопаца, што их је за овај случај понео, па м |
Доле, у довољно издубљеној рупи, стоји један Кленовичанин, па избацује земљу гвозденом лопатом |
ичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитат |
> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш стотина? </p> <p |
гу.{S} Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. </p> <p>— Море, шта ти говориш? — |
. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначи |
другим предузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо без њега није ништа |
еда...{S} И, ако можете... подигните ми један камен на гробу... </p> <p>— Јединче мој!... куку |
ихове!{S} Кажи једнога по имену, шта ти један вели... шта хоће сваки?... </p> <p>— Махни се тог |
обојица тако примакли, да су могли чути један другом дисање. </p> <p>— Камо се, по Богу си?... |
ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, |
оја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине.{S} То знам добро |
шкира, међу којима не беху ни два налик један другому.{S} Писар извади из свога капута један но |
и свиње. </p> <p>— Све једно.{S} Прошао један, наићи ће други — рече Ђурица, па наслони пушку и |
а, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој |
по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неук |
ви планови.{S} Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, |
«. </p> <p>— Децо — поче он — сад имамо један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, |
а радим, научи ме, попо? </p> <p>— Само један прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, д |
у послу.{S} Сва ова забуна потраја само један тренутак, један миг.{S} Ђурица напреже вољу и, ст |
о, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти прозор, као и овај изнутра.{S} Ко ни |
. </p> <p>— Море махни ме.{S} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини сумњив... |
де...{S} Одвоји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и опет се стопе с вели |
једите — одговори стражар и даде им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте сад о Срете |
Ђурица невештим прстима одваја један по један лист папира.{S} И сам Никола се забави тим послом |
{S} Стадоше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани.{S |
кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће са |
имо.{S} После стотину корака, наиђоше у један склоп, застрвен павитином.{S} Ђурица разгледа мес |
ве заседе, прикривен...« И он седе ту у један шибљак, према самом извору, извади из торбе што и |
рче се, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Новица. < |
тељ. </p> <p>Људи наставише да исказују један другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава |
јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остане удовиц |
</p> <p>— Мацо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Једна плавојка, мал |
си писнуо!...{S} Полази напред! — викну један од нападача, и Никола осети јак ударац у леђа. </ |
риште, угледа тамо два човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. » |
у пушку.{S} За њим иђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца |
Док тренеш... — одговори Митар. </p> <p>Један пандур унесе целу тепсију бурека, а други за њим |
, треба да умеш мушки умрети. </p> <p>— Једанпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта н |
гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђаше невесео, замишљен, не сл |
еста!« Ђурица се сад сети детињства.{S} Једаред опази да се легу чворци у једном високом, окрес |
и угуши неко јако унутрашње осећање.{S} Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као чове |
угу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, дваред...{S} И док си тренуо, нестаде га, пров |
м путу...{S} Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и оде... она се не постара да |
ица заузеше места под прозорима.{S} Још једаред прегледаше магацинке, па их наслонише на рагаст |
за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба малога ручка.{S} Стан |
ад најзгодније време.{S} Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он се од |
у дани, дуги, досадни, тешки... </p> <p>Једаред га, преко обичаја, посети Тима, рано у зору.{S} |
е сам чудио нарави своје кћери. </p> <p>Једаред наиђоше на село курјаци.{S} Сваки, ко имађаше с |
донело лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, |
јурења целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у један угао и стаде да |
апетана!...{S} Вала јој је и присело... једва, кажу, остаде жива...{S} И опет, како вешто одгов |
потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш друг |
оше да му дршћу руке, задрхта сав...{S} Једва се сети револвера...{S} Истрже га иза паса, насло |
и да му се влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати.{S} Испи чашу, па заиска одмах другу. |
ле и слатке слике давнога детињства.{S} Једва их изазива у памети.{S} Био је тако мали, да је м |
} Камо ти Радован? </p> <p>— Погибе.{S} Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео д |
рица се збуни, не знаде шта да каже.{S} Једва, после дужега ћутања, промуца: </p> <p>— Море ниш |
вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскравих; те не знам како напуних суд |
рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но ск |
ра и очекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смеј |
јо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини...{S} Тек година, не |
брте се по том осталима, који од страха једва стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут |
S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... а у глав |
то време Радован исприча Ђурици како је једва приморао калуђера да изврши венчање, и то пошто м |
ли кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лука |
не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху се од ум |
Жене се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама.{S} Чаше звече... смеј, кикотањ |
’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После је одлежао трлему, и мал |
чувати твоју главу!...{S} У почетку те једва истерах из овога ћилера, ниси смео да се одвојиш |
азде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. </p> <p>— Стој!...{S |
ћерамидом покривене кућице; оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и воћњацима, бел |
лету ухватио дебео слој леда, кроз који једва продираше слаба светлост зимње зоре. </p> <p>— Ви |
је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Гд |
затворена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана послушника.{S} За то време Радов |
> <p>— Шта је, Симо? </p> <p>— Пантовац једва жив побеже...{S} Јуче, чим се сазнало да је Мита |
а сутра умире од куршума, па опет живи, једе, пије, спава, мисли...{S} Држао је да тога дана мо |
има, као каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку друго |
неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да |
у, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије ста |
гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једем... </p> <p>— Море није то, него ја тако уз реч ве |
Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. </p> <p>— Зар нећеш чекат |
ло чекања, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не зарађујемо...{S} Сутра иде Милутин м |
S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела данас? </p> <p>— Шта ћу ј |
Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, |
у, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.{S} Петлови ућуташе, после дуге ју |
астао... </p> <p>Другова не имађаше.{S} Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу |
који се удаљи од свога посла. </p> <p>— Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе |
не разбирајући шта ради...{S} То му је једини лек од оне страшне бољке, које се он боји више о |
бо и суморно у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угасио.{S} И још |
длежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин. </p> <p>Једне недељ |
бе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без по |
ута, израстао нов хум влажне земље, као једини споменик зликовачких дела. </p> </div> <div type |
оз пукотине стара дрвета.{S} То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме све |
изненади.{S} Сматрао је своје село као једино поуздано уточиште, а сад му прва опасност отуд п |
{S} Он не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, које се помаљаше из те таме са подигну |
око хукну.{S} Овога тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке сло |
исли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она предаде св |
свакога часа могу одузети и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта |
ој ноћи недовршене мисли, које јој беху једино занимање у овој тешкој и необичној самоћи. </p> |
ше скоро ништа распознати.{S} Капци, на једином прозорчићу, беху заклопљени, и само неколико сј |
њем, са свима његовим лепим сновима, са једином светлом и слатком страном живота његова.{S} Зат |
То мајка несрећна оплакује изгубљенога јединца.{S} Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи з |
укама ту кобну грудву, која јој прогута јединца сина...{S} У старим исплаканим очима не беше ви |
те ми један камен на гробу... </p> <p>— Јединче мој!... куку несрећници!... кућо моја!... </p> |
па их нећемо ни продавати, но узмите па једите — одговори стражар и даде им по један печен куку |
де!...{S} Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.{S} Се |
жив човек, издиже гомила влажне земље, једна погурена старица приђе тој хумци, паде на свежу м |
, које досад срећно пролетаху поред ње, једна се закачи и убоде је.{S} Она сама опажаше да није |
а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Што не знадох, барем, д |
} Имања, може се рећи, и не имађаше.{S} Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у плани |
е их очекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна жена остаде напољу да пази неће ли ко изненада на |
то сећање, да сам поче даље причати. — Једна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене |
га гошћа. </p> <p>— Маџарица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наруче |
повикаше радознали слушаоци. </p> <p>— Једна сељанка, која је нешто оговарала његову Станку, в |
{S} Упозна се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељиц |
познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево згоде |
</p> <p>— И није за бољега, проклетница једна — од говори Марко срдито, узимајући гарабиљ са зе |
ди, претрча преко дворишта и стаде пред једна врата над степеницама, за која је држала да су на |
. </p> <p>Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се |
је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Плескоњићевој. </p> <p>Станка пребледе, ос |
/p> <p>После неколико минута промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хај |
ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора. </p> <p>Станку подиђе нек |
о. </p> <p>— Чусте ли за Ђурицу? — рече једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш оде у хајдуке. </p> |
о сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!... |
на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима |
ено прошће дугих дворишта...{S} Прођоше једна... друга... десетак кућица, и он се напослетку за |
S} Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.{S} С |
>— У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад пол |
Причекај ти ту — рече јој он, па отвори једна врата на ходнику.{S} Истога тренутка отворише се |
же да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купамо? |
други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у |
по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву. </p |
шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значе |
њ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога пута: »Само да г |
нокат. </p> <p>— Што не говориш, псино једна, него се мучиш због онога зликовца, коме сви робу |
трашно, па подвикну: </p> <p>— Бабетино једна!{S} Надао дреку као да му црева испадају!... </p> |
>Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи п |
брале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се знало.{S} Међу њима бе |
а се око њега говори и ради.{S} Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је |
спусти га. </p> <p>— Предај се! — викну једна глава, и челична цев покрете се... </p> <p>Ђурица |
кну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Једна плавојка, мало погурена, јасних и светлих очију, |
авише му да Сретен, са неколико момака, једнако крстари по селу, с намером да га убије или ухва |
мисли...{S} Он мисли о другим стварима, једнако, али она непрестано лебди пред њим, меша се с о |
та је било чекања, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не зарађујемо...{S} Сутра иде М |
наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — једнако ми сепија пуцка: окрени овако, она — цак! окрен |
енчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не см |
пријатан сам Пантовац. </p> <p>— Баш ја једнако мислим код куће, никако не могу из главе да те |
да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу.{S} Сва ова забуна потраја сам |
вати старом румеником... </p> <p>Ђурица једнако маше рукама, прича и смеје се. </p> <p>— Хоћеш |
рапе и опанчиће... сећа се живо како је једнако загледао у шаре на чарапама.{S} Сестрица му, об |
е му не слази с памети никако... оно је једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета... </p> |
с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и ра |
нано, откуд то? </p> <p>— Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му онолик |
огледа Станку. </p> <p>— Она то и тражи једнако — рече он. </p> <p>— Па лепо, болан.{S} Ето, ја |
ек’, чек’... ево сад... — муцаше јадник једнако, претурајући руком по појасу. </p> <p>Ђурица пр |
али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само да не |
он, осмехнувши се иронично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p> |
запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево. </p> < |
једеш и нако... </p> <p>— Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S |
м да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће кривице д |
во уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију... цију... цини...{S} Видим ја да ће бити |
је се ипак осећа само она...{S} И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило |
амо под прозорима.{S} Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... |
присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам б |
овао — рече она гневно. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... </p> < |
>Ова вика поможе бегунцима.{S} Пантовац једнако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера р |
се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, познати му звон меденица, који му душу разга |
звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се вид |
{S} По њој се поређали млади косачи, па једначито, као по команди, измахују оштрим косама и сек |
есним ветром....{S} У темену нешто игра једначито, брзо по такту... игра и удара као дамари...{ |
у; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика...{S} Само ти срце игра, а у |
бичну својевољну мелодију...{S} Чује се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњ |
ица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује |
и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољ |
шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегун |
в се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли...{S} Тако му пролажаху дуги, бескрајни час |
еретом његова тела.{S} Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— |
диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник. </p> <p |
инца.{S} Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч овој |
кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рекоше: олакшање, како ли?...{S} |
ћна оплакује изгубљенога јединца.{S} Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И |
дубљен у своје немо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисли, ни једнога покрета!... </p> <p>Наједаред, |
ађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} |
разна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зида.{S} Било |
пандуром, те устаде, па га одведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S} Занесе се и з |
еме најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњи |
. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне стране.{S} Све то јесте тако као што ви сви велит |
хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, с друге они, који треба највише да |
мише пушке и одговорише на знак.{S} И с једне и друге стране понављаше се звиждање, да би онај, |
едној већој завојици, леже у павитини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. </p |
јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.{S} |
о кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кро |
идео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. </ |
них гостију.{S} Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаше живу згод |
ни пријатељ и саветник Ђуричин. </p> <p>Једне недеље дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше |
овога изненаднога гласа. </p> <p>— Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овам |
ази! — вичу кметови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе |
а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. </p> |
о друштво заузело је друге вратнице, па једни чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други д |
у к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бе |
овде!{S} И напослетку, угледавши врата, једним скоком испаде из куће и потрча к првој шуми, кој |
аше преку и страсну природу, али је он, једним благим погледом својих великих очију, умео да пр |
заходу сунчеву. </p> <p>Ђурица застаде; једним брзим погледом разгледа положај и, не мислећи ви |
Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станка га једним тренутком погледа, па опет обори очи, гледајући |
а и зебње...{S} Погледа преда се и, под једним густим гложјем, угледа њега где седи, са пребаче |
ок, па стадоше уз једну ограду, која је једним крајем излазила на улицу, а другим на поток.{S} |
а чини неке необичне покрете: час мрдне једним раменом или пружи руку у напред и тргне је истог |
воју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отпасавши му тканице |
аци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким скоком прескочи речицу; узе судове с водо |
а је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отв |
— рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гл |
журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> <p>— Стако, чек |
а издадоше ноге...{S} Поможе му Митар с једним пандуром, те устаде, па га одведоше до једне пос |
<p>— Истину си рекла.{S} Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога може убит |
и!...{S} И ја ћу се мучити!...« </p> <p>Једним лаким скоком, као ветром понесена, Станка преско |
</p> <p>Ђурица и Станка стадоше напред, једно поред другога, а иза њих се наместише Радован и К |
је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом |
е Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично. </p> <p>Жандар |
стварношћу, изгубио се сав.{S} Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас |
рецимо, код... где би то могло?... све једно, Новица би јој нашао згодно место, он зна сваку к |
сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. ..{S} Трчала сам, журила сам се много, само да |
{S} И овде је онај други поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; поузданије је, али је |
игурно да ћу ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} |
Већ Станка би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> |
мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскидати, па онда не морам ни крити.« </ |
з Јасеницу да лучи свиње. </p> <p>— Све једно.{S} Прошао један, наићи ће други — рече Ђурица, п |
или прекосутра на похару. </p> <p>— Све једно, хоћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче |
обија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко.. |
уде крви! ...{S} Оно истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. </p> |
е ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!{S} Све је пропало |
ар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помен |
<p>— Тхе... шта ми вали?{S} Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. </ |
крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати најв |
S} Завукоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантовац одмах извади пљоску и нат |
о необично. </p> <p>И они се приближише једно другоме, да тако удружени лакше сносе тешку самоћ |
о, и они сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљубљени, загрљени, занесени...{S} Мла |
част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица о |
ом му спаде тежина са груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцед |
љане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од |
леди не састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена и забрин |
да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба добро отворити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћ |
ица...{S} Он не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, које се помаљаше из те таме са п |
во положај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји над самим потоком.{S} Намести |
ко.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обе |
сам учио онолико, колико је кадро било једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, господски |
за друштвом и његовим животом.{S} Само једно није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао бор |
и дубоко хукну.{S} Овога тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад ру |
својој незгоди. </p> <p>Опазила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци |
и свака жеља...{S} Опазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рач |
S} И доста је. </p> <p>— Е онда те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут. |
авом... </p> <p>Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити |
ас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно за друго, не мислећи ништа и не знајући шта радим |
тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И напослетку, другови су се ревносно |
, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство; али га изненади и ублажи ова попустљивос |
е да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она пред |
а се млађи посетиоци ове каване, увек у једно исто време, одвајају у засебну собу, откуда се ви |
родитеља.{S} Сад се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна |
асасте равнице од рудничких, начичканих једно до другога, брда и планина.{S} Пред њима се засве |
ан и зачуђен Марко. </p> <p>— Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... </ |
и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника. </p> <p>Хм, опет то није...{S} Нека г |
и Косте, ту беху два човека у годинама; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца.{S} Он |
се стаде домишљати шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излажаху из свога н |
жно мишљаше о себи и своме положају.{S} Једнога се зла опрости, а стотине других, мањих и већих |
>— Кога? </p> <p>— Мучно да га знаш.{S} Једнога младића из Лукавице.{S} Њега он, чини ми се, и |
S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... </p> <p>— Ко то изнесе? — викну трећи. |
предају. </p> <p>Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се |
ше; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се о |
ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} Иза једнога жбуна издиже се Марко и погледа на њих у чуду и |
{S} Затим приђе оној двојици, па запита једнога на ухо: </p> <p>— Чује ли се што? </p> <p>— Буд |
имао кратак постављен капут, купљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубару.{S} Стан |
p>— Чуо сам. </p> <p>— Е видиш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те ос |
лужио... </p> <p>А горе у страни, испод једнога сенастога клена, чује се тужно нарицање.{S} То |
к као и јуче.{S} Новица се подиже испод једнога дрвета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан |
ђе осмицу пик и подели... </p> <p>После једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам и |
зити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога од оних младића, да се прикрије у кукурузу, кој |
вену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење.{S} Р |
се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије. </p> <p>— Море каква песница, |
и су то сви, громове им њихове!{S} Кажи једнога по имену, шта ти један вели... шта хоће сваки?. |
није могло ни мислити о пењању.{S} Али једнога дана свих пет младих чворака беху у његовим нед |
упом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зида.{S} Било је јасно сваком |
емо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисли, ни једнога покрета!... </p> <p>Наједаред, усред тога гробн |
умовитом котлином.{S} Тишина! ...{S} Ни једнога звука ни покрета... </p> <p>— Има ли сад далеко |
их мртвих и рањених глава? </p> <p>— Ни једнога нисам мојом руком дирнуо. </p> <p>— То знам ја, |
сад, после Радованове погибије, нема ни једнога човека, с киме је сасвим отворен.{S} А неки пут |
риге и незгоде, које га не остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, |
рити? — запита Ђурица. </p> <p>— Све до једнога. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у |
са околином.{S} Народ се нагомилао око једнога места у неколико редова; све се пропиње на прст |
ло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда |
према Станкину опису куће, и одредио по једнога жандарма и пандура на један и толико исто на др |
а гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају мла |
руку и забоде му усијану иглу под нокат једнога прста. </p> <p>Симо стаде грчевито трзати руку, |
и. </p> <p>— Шта ти уради, соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што |
и пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је... </p> <p>— Јели та |
одборник ухватио у свом кукурузу крмачу једнога сиромашка, извео кмета, те оценио потру, па сад |
а, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа), па даде знак.{S} Исп |
затури главу весело и прође... </p> <p>Једнога дана сиђе Станка на перило са рубинама.{S} На п |
>Највећа је гомила народа крај пута, на једној положитој рудини, са које се лепо види цела варо |
ли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на једној већој завојици, леже у павитини С једне стране Р |
и капи сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На једној постељи спава Митар, на другој пандур.{S} За сто |
руднички крај, бегунци се зауставише на једној стрмој коси, која беше обрасла густом гором и ши |
котураше до постеље...{S} И Ђурица пође једној постељи, али га издадоше ноге...{S} Поможе му Ми |
огледа..{S} И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... и све то због |
. </p> <p>Кленовичка шума пружила се по једној дугој страни, која је испресецана јаругама и кос |
тле му падоше у очи неколико раденика у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњић |
разлог његову надању.{S} Састојао се у једној мисли: »Није то шала, болан, живот човечји!{S} Ж |
ртачине са вама!{S} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми т |
отегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се |
велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, који влада масом и коме се сви по |
то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас к |
и га обухваташе. </p> <p>— Хајде, вала; једном се мре! — одговори Пантовац, севајући очима бесн |
екавца, кад, ето, други људи могу...{S} Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађ |
укућанин са њим, да и њега затвори.{S} Једном пандуру рече да одмах одвоји три друга, па са њи |
кије, па га исцеди у душак... </p> <p>— Једном се мре!... — понови он своју стару лозинку, коју |
неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онак |
д заната.{S} Ушавши у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавши оком сваки кутић, стаде д |
ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца. </p> <p>— Не |
ји држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак |
се, виђаше се црвена, испечена кожа, па једном месту напукла, па ту зија огромна спржена рана.{ |
нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право |
акав крај дочекасмо?{S} И наша се љубав једном сврши, оде, нестаде је...{S} Ама зар сам зато ја |
зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пред једном каваном нађе самога Сима. </p> <p>— Има ли? — за |
ућица, и он се напослетку заустави пред једном. </p> <p>»Баш сам луд!« — помисли он, застанувши |
поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под једном кржљаком, дивљаком, наместише постељу.{S} Пантов |
стано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи |
те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једном топлом сузом. </p> </div> </body> </text> </TEI> |
ине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш |
врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер из |
цуцам? </p> <p>— Пуцај!...{S} Казао сам једном. </p> <p>Станка поче да нишани...{S} Истога трен |
мо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и |
— узвикну он блажен, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде исказати цело своје осећање. |
досад давао? </p> <p>— Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из а |
јала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— Само једном, кад сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А к |
да, зеленкасте?...{S} Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и в |
но разногласно, у разним тоновима, а по једном такту, звецкање јасних прапораца... трес-трес... |
— помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из |
Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више потока.{S} Сретох једну ручконошу |
на ноћиште... </p> <p>Деца се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и забадају иверје у з |
Ђурица је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом месту, поседаше. </p> <p>— Где си, бол |
а.{S} Једаред опази да се легу чворци у једном високом, окресаном бресту.{S} Месец и по дана об |
едаш смрти у очи? </p> <p>— Ја ти рекох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му пл |
које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болно, мученички... па обори очи, окрет |
добра... </p> <p>И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запеча |
<p>— Кмет Перо — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу т |
свега на свету...{S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих другарица, да се онако |
>После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једн |
о радовала. </p> <p>После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одбо |
, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци, па се онда обојица кренуше ни |
ве то измешало, згрудвало, спојило се у једноставну масу неправилна облика, која се носи, иде.. |
воцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да је острагуша.{S} Обе |
м и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, као да и њега интересује колик |
но као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље |
књицу и црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли |
га, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајте... </p> <p>Ђур |
вет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се искашља и протрља |
.{S} Па нека их...« и паде му поглед на једну младу жену, која га посматраше не дишући... »Где |
виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне изненада |
гао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре. |
} Варошке... </p> <p>— Лизо — викну она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке у |
меша се с оним другим мислима и ствара једну збрку, из које се ипак осећа само она...{S} И уз |
мери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву.{S} Трчао је више од часа, па му је |
<p>Ђурица спусти свећу поред себе, узе једну Симову руку и забоде му усијану иглу под нокат је |
<p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашавши све у р |
алије.{S} Више саставака опазише најпре једну, затим више белих сеоских кошуља, угледаше и поне |
подиже неке губере и шаренице, истресе једну трубу платна и из ње испаде један велики завезак. |
зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаше пис |
за вароши, пређоше поток, па стадоше уз једну ограду, која је једним крајем излазила на улицу, |
виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљајући много, отв |
ека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} После је оп |
алидрвце и упали свећу.{S} Затим извади једну иглу и наднесе је над пламен. </p> <p>Симо све то |
а му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, понеси Јову«. |
е руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу ру |
е Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од овога. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим д |
а.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену за леђима. </p> <p>— Чији си ти, м |
трану и наслонио леђа на Митра, подигао једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гле |
, ако можете!{S} Дакле, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, |
знао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигацију од шест стотина дуката; продао је ту с |
нисте видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру између гру |
егнувши слух, могао му је ухватити само једну реч, коју чешће помињаше: бјеси... па се непреста |
пробудим Марушку само да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ј |
ги? </p> <p>— Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. </p> <p>— |
он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето, док са |
жити, кад још сад имам на сваки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја не могу живети без тебе....{S |
ћ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да |
да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, као да и њега интересује колико ће се н |
— дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашавши све у реду остав |
одвојише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор |
>Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: </p> <p>— Дед’, Ђурице, дохв |
ходи овамо. </p> <p>Капетан је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљ |
е три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. </p> <p>— Па... доб |
једном забрану, више потока.{S} Сретох једну ручконошу с празним судовима. </p> <p>Ђурица план |
ла, па кваси хладном водом своје вреле, једре образе.{S} Тако се полако издиже, изиђе из корова |
ји је израстао у честару, међу правим и једрим церићима.{S} Зато се и попов поглед заустави на |
ш јаче истицало његову необичну снагу и једрину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год с |
м кâ памук — одговори он и погледа њене једро развијене руке. </p> <p>Станка нехотично подвуче |
господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче |
еху.{S} Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осв |
овора. </p> <p>Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра |
тако редом...{S} А сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа могу одузети и одв |
овој полутами.{S} Ђурицу нехотице обузе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци. </ |
рица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе Мару |
азо, то ће рећи разбојници — на страном језику.{S} А уваженој господи бандистима нека је слава |
и она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко очајнички. — Оно је неко проклетство од Бог |
е крстоноше.{S} Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, км |
пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичава старца.{S} Отвори се понеки прозор, на коме с |
Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — продужи мислити — све... све, |
изи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела данас? </p> <p>— Шта ћу јести?...{S} Хлеба...{S} З |
леп белокорац у паквонским канијама.{S} Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран цр |
екорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако ње |
и, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђу |
терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики туно |
се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше |
и шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресну палидрвце и упали с |
е — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигац |
е у очи широка Николина леђа, у сукнену јелеку, како су необично одскочила од земље.{S} И после |
а, са белим кошуљама и црним гуњевима и јелецима, како се журно примичу к селу.{S} Види се и ко |
ше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! </p> <p>Де |
, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па с |
Новицу, па да знам који је... </p> <p>— Јели тај из вароши? — запита она брзо. </p> <p>Капетан |
<p>— Окупила ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира...{S} Кад ђернух оком кроз |
једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. </p> <p> |
> <p>— Ја бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође с |
кућа, одвоји и пође сама.{S} Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехн |
ве, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а он |
омад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Плескоњићевој. </p> <p>Станка пребледе, осети ка |
се с неким радозналим подсмехом обрати Јелици: </p> <p>— А, белају, па што кријеш? </p> <p>— М |
им путовима.{S} Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића ку |
неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела каз |
дужи се шала и задиркиване, нарочито на Јеличин рачун. </p> <p>Кад се наже сунце ниско над захо |
ом извору, извади из торбе што имаде за јело, па стаде да руча. </p> <p>На извор долажаху почеш |
дговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу...{S} Него, ти мени свакад да јави |
уж две широке тренице; на њих се ставља јело; около ових треница поређане су друге за седење.{S |
, постављао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гу |
, а мајка му весела лица подноси укусно јело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али |
p>Куд ће сад? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села.{S} Та |
} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце.{S} Тамо већ зн |
ке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом. </p> <p>— У торби су вам нагарављени пешкири и ј |
ље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум. </p> <p |
. </p> <p>— Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја с |
спода, корача, прескаче преко поточића, јендека и врзина...{S} Ђурица то исто чини, не престају |
о је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му никако не |
казиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој |
/p> <p>— Не смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку |
чу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вујо, ја сам... — про |
«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи о |
} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Ш |
пута ноћио.{S} У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде |
ма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом. </p> <p>— Чек |
а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склониште.{S} У своје сеља |
тако.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам кој |
чи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи махну главом. </ |
. </p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. </p> <p>...{S} Три часа већ |
ва часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни |
о је на сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирска врата, онда им је |
да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже.{S} Тиме му одузе могућно |
ценили...{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, |
вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједн |
у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио његово душевно стање.{S} Он му само рече |
њим, само извуче своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела |
е, поче се опорављати.{S} Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неколико капи |
рак по селу, али им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати дев |
ре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па |
јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му никако не силази она тежина са грла...{S} Зато ј |
Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да |
Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се |
ва, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} |
уци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту његову... |
рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево са |
је то? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на |
ито овом памећу, коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не осећаше...{S} Али није ни то...{S} Има |
капетан, и ако није било места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе послу. </p> <p>Кренуше |
к јатацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи. |
место. </p> <p>Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Нај |
пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум је пред очима свакога дана!...« </p> <p>Та |
тео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад ти знаш како ћеш... |
е?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и |
ти.{S} Подај и њему половину од добити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а |
хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему.{ |
ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њ |
ош могао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у том случај |
се свака одређенија мисао о будућности, јер јој није ни било места: један куршум иза трна поква |
бало им је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у густ шибљак и пос |
за хајдука? </p> <p>Ђурица се намршти, јер не нађе одговора на то питање.{S} Или, управо, нађе |
авоља посла!{S} Мораћу ја отворити очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он |
готову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. »Јест, зацел |
} Тада је потпуно схватио свој положај, јер дотле му је све још изгледало обично: виђа се и раз |
нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао |
} Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.{S |
свануло.{S} Сад се морало ићи чистином, јер поток, кривудајући кроз њиве и ливаде, не имађаше к |
д с попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак. </p> <p>— Ништа, м |
{S} Ја сам и јесенас због тога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на |
е замке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се отегао на зеленој лед |
дуката.{S} Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже.{S} |
рац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посл |
остаде Ђурици непоуздано и његово село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долаза |
објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога |
Они су га опазили раније, то је јасно, јер се један одвојио и у највећем трку јури десно, да м |
стаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, |
е се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш рук |
ка.{S} И сад су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати облигацију |
поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозни |
обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бик |
смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега |
а улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине.{ |
м шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, та |
p>— Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко |
ам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S |
ет дуката, само остави са собом Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад окретоше подножјем |
ст.{S} Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђу |
Ђурица пак хтеде да крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одговором постигао циљ. </ |
кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти из |
— Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војковцима треб |
обија... окови...{S} Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивај |
а примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је |
Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. </p> <p |
>— Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће. </p> <p>Марко се у |
и други напад са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са |
жи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} А |
уре...{S} Како би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Постоја још мало на своме |
финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Панту? </p> <p>— Јок.{S} Шта је било |
и ли га питао зашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, |
p>— Јеси ли заиста ти Станка? </p> <p>— Јесам, господине. </p> <p>— Што си дошла? </p> <p>— Чуо |
и Радовану казао то за новце? </p> <p>— Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не оп |
мад свраћао на твоју општину? </p> <p>— Јесам... онако узгред.{S} Кмет ми рече да ће теби јавља |
ре дође озго. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта... </p> <p>— Каж |
> <p>— Ништа не можемо учинити...{S} Ја јесам позаимао готово свима Вујовим људима, и они су ми |
ле узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем |
девао се на целу зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од |
о нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо неку |
Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци в |
а видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако! </p> <p> |
<head>XXVIII</head> <p>Блиста се дивно јесење јутро.{S} Са плава чиста неба падају светли ватр |
што се мења небесно плаветнило туробних јесењих дана.{S} Живело се од данас до сутра, избегавал |
да се привлачи крушци. </p> <p>— Јово, јеси ли ти? — запита он полугласно, кад се они из кукур |
ад пламеном. </p> <p>— Шта ти је данас, јеси ли полудео!...{S} О каквом убиству ти говориш? — о |
<p>— Ха, здраво да си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку |
болан, да напуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула за Ђурицу? </p> <p>— Шта? — одговори она и за |
ју. </p> <p>— Е, сад казуј шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо |
и погледа Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p> <p>— Пос |
Шта нема... ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео педесет, о пантелиј |
ретио ми је да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Ве |
капетан је пажљиво разгледа. </p> <p>— Јеси ли заиста ти Станка? </p> <p>— Јесам, господине. < |
би, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то за новце? </p> <p>— Јесам.{ |
— одговори дете осврнувши се. </p> <p>— Јеси нашао јагњад, сине? </p> <p>— Нема их нигде, славе |
ведоше цркви и не причестише. </p> <p>— Јеси ли често бивала у цркви и на причешћу? — запита је |
чи и повуче му руку у страну. </p> <p>— Јеси ли луд?...{S} Остави то! — викну Ђурица гневно. </ |
се, проговори лакшим гласом: </p> <p>— Јеси чула, овако се више не може.... довде си ми већ до |
да му робујем, али нећеш!...« </p> <p>— Јеси ли спремио какав посао?{S} Сад нам свима треба.... |
. </p> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се тога сетио... </p> <p>— Ка |
буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси човјек, неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А они |
О може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А |
ја ово идем?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам човека!..« И при тој мисли стеже му се с |
ушну...{S} Неко му се приближује.{S} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} По |
ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А ш |
ан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— Оно, јест...{S} Али тај живот?... </p> <p>— Па то те баш и п |
амдесет? — рече Ђурица. </p> <p>— Јест, јест, брате... сто двадесет равно...{S} Нема више. </p> |
зире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненаднога по |
их, да упадам у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после.. |
одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... </p> <p |
же на глави од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је |
а то је она и довела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у |
<p>»Шта ће ово да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно последње, оно најпосле, дошао је кра |
моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може |
чини ми се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро с |
е у очи погледати... оца наљутила...{S} Јест, то беше онда у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S |
сти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па |
. па сад продужују старо познанство.{S} Јест, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему? |
S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — |
толице, као да се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себ |
е злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђурица, схватајући положај хајдука |
теру. </p> <p>— Не може бити! </p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти |
лан, биле смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али опет... </p> <p>И продужи се шала и задиркива |
још осамдесет? — рече Ђурица. </p> <p>— Јест, јест, брате... сто двадесет равно...{S} Нема више |
ца, пребацивши руку преко ње. </p> <p>— Јест, све тако. </p> <p>— Е, Стале, нисмо ми за то рође |
ети убити сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене |
слио?...{S} Облак плива... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и |
н. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одвај |
посла, па ће бити свима. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад сврш |
е живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у р |
о, а и сви стари Дражовићи...{S} Истина јест, више нема нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је |
чном рачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} |
молитву светог оца нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом...{S} По томе им дадох пастирс |
речи коснуше самога срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... как |
двеста по облигацији. </p> <p>— А, е то јест... али није све платио...{S} Ево облигације код ме |
појми да је мисао истинита и правилна. »Јест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје |
ма, од детињства... с оцем... </p> <p>— Јесте, синко, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни вид |
у се ја још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на |
тако ће и бити« па одговори: </p> <p>— Јесте, из вароши је. </p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ћ |
</p> <p>— Зар није у вароши? </p> <p>— Јесте, него да није куд отишао послом.{S} Он ти сад вод |
е, после састанка са Новицом? </p> <p>— Јесте...{S} Претио ми је да ће ме убити... </p> <p>— Је |
то мени доводиш снаху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мајко: снаху и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, |
ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! .. |
одговори онај први — а свињче... истина јесте, у неку руку, како ћу казати... као човек, али оп |
јући? — запита га овај. </p> <p>— Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. </p> <p>— Ха, |
не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке |
дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А сад |
век — прихвати друга.. </p> <p>— Вала и јесте одвојио од других.{S} Само да није онаки... да ка |
га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </p> <p>— |
ем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад то капетан каже — а он зна закон у п |
р је то разбојништво?... </p> <p>— Е то јесте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и убис |
, простићете, с једне стране.{S} Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} |
Из памети му не излажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убијем!...« Излазећи из шуме, |
ога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.{S} А док он кога не ди |
н се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера |
на, шта си јела данас? </p> <p>— Шта ћу јести?...{S} Хлеба...{S} Знаш да је пост. </p> <p>— Как |
ни стоји округао застрвен сто, препуњен јестивом и пићем. </p> <p>— Сједи, брате, да се одморим |
.{S} Истина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какве су варошке: б |
и...{S} Није то шала...{S} Шта је било, јесу ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да с |
чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви? </p> <p>— Како неће бити задовољ |
ништа.{S} Кажем ти: свет... </p> <p>— А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти пом |
и по упуству капетанову покуша да види јесу ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе за ручиц |
гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше |
и опет напио? — рече она, осмехнувши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у зору. </p> <p>— Море ма |
у истинитост његову. </p> <p>Капетан се јетко насмеши, као човек који непрестано слуша овакве о |
ина Миту? </p> <p>Ђурица подиже главу и јетко се насмеши. </p> <p>— Тсс... познајемо — проговор |
ађениче мој!... — чује он загушен глас, јецање... затим се склапају сухе, хладне руке око његов |
ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? — одговори Никола, чудећи се тачном рачуну, који |
тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? — одговори Никола, чудећи се |
е с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За јечам?...{S} Раздао сам по народу, тако ми самога Бога! |
Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— Како?{S} Није, браћо, није Бога ми!... |
од може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, н |
бе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, Ђуро, од Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па му п |
танку. </p> <p>— Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу више тако да се потуцам |
> <p>— Где је сад Ђурица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем селу...{S} Остао је на спавању, и |
.{S} Само сам, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није |
head> <p>Ђурица и Пантовац остадоше код Јова и на преноћишту.{S} Ђурица и Станка однеше поњаве |
ко до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка у |
ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. </p> <p>— Не може |
том сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио за Станку, те и не зна где је |
>Изненади се веома, кад нађе Станку код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, гд |
један ће истерати чељад напоље и држати Јова. </p> <p>— Сад пазите добро! — рече им капетан, и |
а они то цене на товар жита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката |
да осамдесет клипова, па доста. </p> <p>Јован скочи весео. </p> <p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ бр |
осла — рече кмет. </p> <p>— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица. </p> <p>— Тако је, брате; то ј |
то се прибра од првог утиска. </p> <p>— Јоване — обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте ст |
бушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке |
анкине родитеље, треба видети шта ће са Јовиним укућанима, треба прегледати кућу... </p> <miles |
тим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата |
на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде ра |
што се засад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. |
же пет кућа:{S} Стојићи, Илија, Никола, Јово... </p> <p>— Подај им свима, колико год сад можеш, |
полако отвори тешка растова врата...{S} Јово јој нешто рече, навлачећи шареницу на децу, али он |
Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо |
цигару. </p> <p>Наста кратко ћутање.{S} Јово два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као д |
говори Пантовац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече он креснувши оком на до |
стаде да се привлачи крушци. </p> <p>— Јово, јеси ли ти? — запита он полугласно, кад се они из |
приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик |
вац се завуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту пред кућ |
одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово пропаде! ...{S} Море, добро је њему.{S} Издржаће н |
. </p> <p>— Ми смо, наши смо... — убрза Јово с одговором, видевши пружену пушку.{S} За њим иђаш |
их поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А |
о ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши тај посао! </p> <p>— |
а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече |
анку код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад у |
е имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се дог |
p>— Да теби не трабуња штогод онај луди Јово?{S} Кажи ми слободно! — запита Вујо и погледа га п |
!...{S} Вујо послао овога... — одговори Јово. </p> <p>— Казао ти чико да бегате на Корушац сви |
Кленовичанина, кога му је послао јатак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше као у грозници.{S} Друшт |
деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с п |
седе на постељу. </p> <p>— Што ли је то Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго... </p> <p |
, па да ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, ал |
е ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе из собе полако. </p> <p>— Море, прођи се ком |
их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке.. |
p> <p>Кад одјахаше коње у потоку, испод Јовове куће, беше се разредила помрчина, али се још ниј |
војском: пропао си ако мрднеш. </p> <p>Јовове руке, којима се одупирао, клонуше, што је значил |
же капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара |
потребније — рече он, чим се поздрави с Јовом, који се изненади његову доласку. </p> <p>— Новиц |
тију, пуну дувана, па каже: »На, понеси Јову«. </p> <p>— Па, узе ли? </p> <p>— Узех, ја што ћу! |
орити.{S} После краћега двоумљења оде к Јову. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18971_ |
а, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То на |
ече да је она код мајке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да се |
. тхе... </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? </p> <p> |
кама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да ниси писнуо!...{S} Ов |
тавио Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто |
анци прекипе.{S} Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, |
рачке руке, обухвата и стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива...{S} Топи |
е обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм. </p> <p>— А, хо |
ја, а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко |
ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела и преобуке. </p> <p>— Све ћу ти сутра |
оришту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти кћери уместо ме |
сад тек очекује прави одговор, од кога јој зависи све. </p> <p>Ђурица пак хтеде да крунише сво |
и, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја... </p> <p>Уморни путници оживеше, заборав |
сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да |
али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже од те слутње.{S} На првом кораку |
унца и лепши од свега на свету...{S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих другар |
што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово пр |
зо. </p> <p>Капетан је погледа. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она по |
амораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но разми |
же и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} Тако мислећи загледа се |
згубљенога јединца.{S} Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе ут |
<p>Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. </p> <p>— Оно јест |
окобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију мисао.{S} Св |
{S} Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!...{S} Ва |
за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.{S} Али он |
.{S} Митар је полагано преврте, погледа јој затворене очи, прислони ухо на груди, па стаде да с |
нам је крај, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним све... свега има, као каква госпођа: ништа не |
беху заузете овом чудном појавом, која јој се тако дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и виш |
им, слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута јединца сина...{S} У старим исплаканим очим |
ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија...{S} Повија се у |
јица у собу, она се трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, намршти се |
м’ ти жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жан |
на оп-труп, па код капетана!...{S} Вала јој је и присело... једва, кажу, остаде жива...{S} И оп |
принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој руку преко рамена. </p> <p>— Ти |
ије; она је истурена, избачена отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је |
} Ђурица пребацио руку преко суседе, па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи главом |
} Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. </p> <p>— Шта то |
буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом ра |
Мучила се зимус много са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази |
девојке то протумачише радозналошћу, па јој испричаше своју коб са Ђурицом. </p> <p>— Окупила м |
јми све.{S} Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, |
.{S} Видиш, и то се мора наредити, мора јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И мене |
амом потоку. </p> <p>Тога часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврћ |
м и Јовом.{S} Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се |
>Станка не могаше више да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећ |
е, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој може много што шта рећи, што иначе не би могао.{S} |
чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. |
чињаше необично и примамљиво.{S} И сад јој се онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца и л |
е, само јој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан и присебан.{S} Кад му се приближи, он |
м немим старачким погледом, и наједаред јој прелете радост преко лица, које се развуче у весео |
очи му остадоше приковане на њој: откуд јој се поврати изгубљени сјај лепих очију, откуд ова чу |
њој изгледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она |
Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празноверни страх, коме се она не мога |
не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом чудном појавом, која јој се |
ве ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да м |
да размисли о овом открићу.{S} Постаде јој досадно ово запиткивање капетаново, које се никако |
ала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више г |
ређе поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необичнога предосећања и зебње... |
; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја бе |
помисли Станка и нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи влас |
да и да се диви његовим особинама, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивиј |
ља у тамној ноћи недовршене мисли, које јој беху једино занимање у овој тешкој и необичној само |
ако... као ја?... — рече Станка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљенога стезања. </p> <p |
воје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући неку лу |
ло прибојавао од мене.{S} Лудак! — рече јој Новица. — А мени је његов живот потребнији но њему |
</p> <p>— Ја бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не по |
<p>— Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу више тако да се потуцам — одговори |
— Где си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погледавши је страсно. </p> <p>— Видео си д |
морам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па отвори једна врата на ходнику.{S} Истога тре |
он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска појава, као она светла јуначка лица |
дале смејати ни повратити.{S} Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше з |
о — ни сама не би умела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што их Је |
де би то могло?... све једно, Новица би јој нашао згодно место, он зна сваку кућу.{S} Па тако.. |
ако се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога пута: » |
а руци, потом је узе за образе, поглади јој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа. |
е, наслони ухо. </p> <p>— Жива је, ради јој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је ударена |
»Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу и кажи јој: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па с |
иже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, зас |
Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на в |
у око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му се о |
са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсн |
сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опаж |
.{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој ради срце... </p> <p>Капетан се саже, наслони ухо. |
..{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавала...{S} Та она је тако лепо видела |
ше и она изиђе из собе... </p> <p>Учини јој се да он проговори, пошто се затворише врата, али с |
и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника. </p> <p>Хм, опет то није...{S |
м сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали. </p |
оге... </p> <p>Станци прекипе.{S} Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда пока |
посла: треба повратити Станку и завити јој рану, треба позвати општинску власт и Станкине роди |
ле његови зраци оживелој земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нових живота |
азнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој руку преко рамена. </p> <p>— Ти си мени све добро м |
танка скочи, па стаде пред њега.{S} Очи јој севаху као живи пламен, сагореваху....{S} Она се ис |
да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </p> <p>— Па |
е, није био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, девој |
о велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица |
икну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; |
аде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: </p> <p>— Слушај сад, |
има о својој љубави.{S} А сад, одједном јој се приближи та злокобна слутња, а она не беше у ста |
арица се одистине обрадова.{S} Одједном јој нестаде онога обичног, подмуклолукавога погледа, и |
S} Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у |
одговори она осмехнувши се. </p> <p>Он јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; сам |
обом — одговори она одлучно. </p> <p>Он јој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћ |
у са својим хајдучким животом, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, |
о отвори тешка растова врата...{S} Јово јој нешто рече, навлачећи шареницу на децу, али она не |
ој. </p> <p>Станка пребледе, осети како јој се срце стеже, па се с неким радозналим подсмехом о |
ку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирни |
Она се не зачуди, не изненади се, само јој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан и при |
зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваши. </p> < |
е тако дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необ |
тва, увидела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично и примамљиво.{S} И сад јој |
саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина удовица, има нечега стиднога. </p> <p |
, само извуче своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да |
вака одређенија мисао о будућности, јер јој није ни било места: један куршум иза трна покварио |
жда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то |
</p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, здравља |
на и моћна сила примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, |
ра све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S} Так |
, која, истина, беше сакривена од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само |
хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја необична радост. »То је оно!{S} Почиње се« — |
еже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али |
општинском путу...{S} Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и оде... она се не по |
е прилике, које је очекиваху, изгледаху јој заносне, пуне интереса...{S} Лакомислена и бурна мл |
) осуду, сви они — поступци — изгледаху јој необично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, |
ог, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине ср |
њем месту, сачека је Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала овом састанку.{S} Ђури |
дмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — |
ела боле намештати. </p> <p>— Ја, вала, јок... што? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: са |
а и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати |
опашћујем толики свет, зар због себе? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Н |
м је овако, па шта ћемо више! </p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ће се напослетку дознати, па |
им... нека се дете поправи... </p> <p>— Јок, не може! — одсече кнез. </p> <p>Међу момцима наста |
у од овога изненаднога гласа. </p> <p>— Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће |
>Ђурица поче долазити к себи. </p> <p>— Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ прош |
Ове мисли он саопшти Станци. </p> <p>— Јок, брате, ништа нам то не треба.{S} Слушала сам ја да |
лити, док не састави друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти к |
није, рекох, што љут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не |
па то ме ви сад можете убити? </p> <p>— Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга на |
Шта, да не мислиш на Ставру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па од |
} А јес’ чуо за нашега Панту? </p> <p>— Јок.{S} Шта је било. </p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћ |
ојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Ај |
издиже гомила влажне земље...{S} Јадна Јока, како смо лепо живеле....{S} Она мени еве:{S} Шеће |
е то смрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна...{S} После закопају у |
у означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико ра |
ну тамнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија...{S} Повија се у напред и натраг по томе |
дован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли |
забелела, а он, после оволиких злочина, још није ни тренуо.{S} Морао се негде одморити.{S} Посл |
су познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« — помисли Ђурица у себи, спремајући |
тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља |
мао доћи осуђени путник.{S} Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потре |
већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, где су мо |
мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још ужасније, и он некако механички, без размишљања, он |
ље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> <p>Станци прекипе.{S} |
трпезу. </p> <p>После вечере, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами |
!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуда прову |
ропашћује. </p> <p>— Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни запурењачи |
сетио чворкова... </p> <p>Али је опет, још јаче и страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љ |
, море, играју преда мном кâ на тањиру, још какве варошке!... кâ моловане, беле ка снег, згодне |
те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... </p> <p>Најзад се, после тешких напора |
Вуја и стеже га рукама. </p> <p>Старац, још снажан, поче да се отима, трудећи се само да принес |
та беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен.{S} Било |
аније, пре него што је и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше |
кренуће се цео срез осим наших села... још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. </p> |
н није смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна... може још доћи одговор... |
{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после |
из које вире пушке окренуте у врх...{S} Још неколико тренутака... и сад се види како она група |
и да их слободно и отворено погледа.{S} Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су оч |
на истоку указује по мало руменила.{S} Још неколико тренутака, па ће небесним плаветнилом прсн |
творица заузеше места под прозорима.{S} Још једаред прегледаше магацинке, па их наслонише на ра |
у ни грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали |
ц, зверајући око себе на све стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се о |
и, болан, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни запурењачио...{S} Кад стигне твоја њива, |
каква се и међу људима ретко налази.{S} Још из детињства она беше чудновата и особита и не нали |
S} Жудио је за лепим женским светом.{S} Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он с |
итујеш... им њихова! — викну Пантовац — још им нађи адвоката...{S} Лези, бре! — подвикну затим |
оказа?{S} И шта да радим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за |
наша села имамо тридесет таких људи, а још двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, н |
се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаша, хајдук!...{S} Е, нећемо више тако.{S} Мо |
редби. </p> <p>— Видим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима... </p> <p> |
ца, које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болно, мученички... па обори очи, о |
ђен. </p> <p>— Камо ти Симо? — упита га још на ходу. </p> <p>— Отишао је кући — одговори Ђурица |
е боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа как |
еровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, го |
одина прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одле |
ући му руке... </p> <p>Попадоше на њега још тројица, четворица... начини се гужва, гомила...{S} |
најући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па га |
исне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога над оним, кога је он убио.{S} То се снаха на |
а са два жандарма с обе стране, па онда још три жандарма и два пандура.{S} Жандарми и пандури, |
р ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... </p> |
ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте, казао ми је да т |
сио онај матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим са |
се капетан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика философија. </p |
S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не п |
е испуни му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред к |
том, брдашца, што су му поглед миловала још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, п |
p> <p>— Које ли је доба? </p> <p>— Нема још поноћи, сигурно...{S} Лези, спавај; сутра морамо ра |
трао као нешто што је још далеко... има још времена...{S} Он види да се све спрема за неко убис |
дио и саслушао је мирно: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му после месе |
о ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење. — Гледајући с поља, види се насред д |
га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ће да дижу потеру.{S} Синоћ одјури |
! ...{S} Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пит |
и и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али само док се докопам |
. </p> <p>»Смем га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његов |
и сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез проговори: |
и свакога задовољити: од толиких похара још није ни половини дао први »пешкеш«, који се обично |
ну. </p> <p>Писар од тог одговора поста још веселији. </p> <p>— Ено мотике — викну пандур, угле |
сваки је засветлео очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{S} Само му стр |
могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у том случају пропао би сав Ву |
к. </p> <p>Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, |
безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мис |
му је послао јатак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше као у грозници.{S} Друштво је распустио, давш |
у жандарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча још брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поре |
и осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу је, не може ме нанишанити... |
о циљ. </p> <p>— Што ћу их тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја |
наслонише на рагастов... </p> <p>»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она |
ватио свој положај, јер дотле му је све још изгледало обично: виђа се и разговара слободно са с |
погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде још пажљивије да ослушкује оно значајно шушкање. </p> < |
устио на под и заспао.{S} Новици остаде још толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не |
и се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозни |
а се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је |
аква добра... </p> <p>И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде за |
ише за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба малога ручка.{S} |
а у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија...{S} Повија се у напред и натр |
посла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, |
... још не сме...{S} Али ко зна... може још доћи одговор...{S} И срце се опет почиње растапати. |
и главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиском ових необичних догађаја, |
тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју... </p> <p>— Ј |
, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама...{S} Тада се пре |
низ поље ка Брезовцу. </p> <p>Ђурица је још раније, за време првих састанака, упознао Станку са |
/p> <p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах |
одакле нема прозора. </p> <p>Капетан је још путем саставио план напада, према Станкину опису ку |
изневши поцрнелу од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, само наспи новога барута у ваљу |
.. </p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — кур |
мене у томруке.{S} После испитуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И |
да се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... има још времена...{S} Он види да се све с |
</p> <p>Радован обеси торбу, у коју је још синоћ спремљено све што треба гладним и жедним путн |
морао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности да побегне |
{S} Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио? — запита она радознало. </p> <p>— Па.. |
ица стајаше над њима са пушком, из које још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не могу |
и је са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове |
е му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну снагу и једрину.{S} У |
е угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене.{S} Овај велики скуп разби се у ситне |
ад можете убити? </p> <p>— Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којо |
нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је слатко протегнути се овако |
и!... </p> <p>И што му је требало да се још окива овом женом?... </p> <p>»Истина, онда сам био |
стаде, погледа у пружену пушку, која се још могла у сутону опазити, па се одједном окрете и пот |
не своју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још више осоколи, па је погледа озбиљно и одговори: </p |
у, док она беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не си |
руку. </p> <p>— Истина? ...{S} Може се још обогатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је |
премају воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флегмат |
еме, знаћеш све. </p> <p>Разговорише се још о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да зи |
е бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка |
бјаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни крив |
уће, беше се разредила помрчина, али се још није добро видело.{S} Тек се могло назирати небо, к |
није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди. </p> <p>Опазила |
и је души тешко... </p> <p>— Мили ми се још живети, попо! </p> <p>— Јадан ти је такав живот, си |
зорче и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше з |
ет послом, и заборави на њу.{S} Тако се још нису ни видели од повратка. </p> <p>Ђурица осећаше |
значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: </p |
наткриљем букова лисја.{S} Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе о |
орак два пред њима. </p> <p>Пантовац се још више потуљи, обори главу и некако неодређено махну |
..{S} Да није дошло помиловање, па неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он |
е прогласити за хајдука.{S} Али то неће још, можеш се ти слободно предати... </p> <p>— Доћи ће |
«, те својом слабом светлошћу придаваше још суморнији изглед мрачним сводовима храма, који се к |
еше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође м |
и.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p>— Јед |
као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачуди се Ђур |
у пожаревачком округу, где му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит |
<p>— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног и неочекиванога пит |
Донеси пет стотина, они све разграбе, и још морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако |
ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући устојане ноге и |
о тако рђаво протумачише његов израз, и још више што тако оштро исмеваху његове сељанке, чија м |
зиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за |
да се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, на самом крају вароши, поред потока што пресе |
, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија.{S} Непрестано је потом мислила и питала |
ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и још многе ствари, којима Ђурица не знађаше намене. </p> |
ад погледати, сад се разговара са њим и још како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мал |
ла.{S} Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне |
ужену пушку.{S} За њим иђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђурица познаде Вујова син |
ш. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> |
му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио.{S} Јатак му показа трговачкога вересијаша и |
урицу са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли |
о обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и он осећаше к |
се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу луди с |
уде што даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те оби |
е да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица. </p> <p>— Готово тамо ва |
, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са улице. </p> <p>— Ма виђидер |
облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да |
се ради по овој околини...{S} И знаш ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме |
Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се |
х, сејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутуру по боку |
попа, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећем |
чно подвуче руке под одећу, па се учини још радозналија, али тако, као да се она не љути ни на |
рође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> <p>У неко |
памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, богме!{S} Св |
у се никакав други глас...{S} Она удари још јаче...{S} У ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се |
одим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице вол |
и погледа га зачуђено. </p> <p>— Зар си још овде? — запита она, погледавши га право у очи. </p> |
је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још осамдесет? — рече Ђурица. </p> <p>— Јест, јест, бра |
ловићу. </p> <p>— Хоће ли нам он шиљати још кога? </p> <p>— Јавиће он све.{S} Кад се сврши поте |
иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. </p> <p>— О, ала ово смрди ужасно! — рече пол |
нађе му врата на стану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани |
емљене, испрати до оближње шуме, дајући још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и њ |
ео догађај са Станком, па, не узимајући још ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да девојку »одм |
лабуњав и неразвијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жен |
аш сад најзгодније време.{S} Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он с |
м онда казати.{S} Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. </p> <p>— Зар опет сам? |
— Тако, соколе, аверим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Ра |
е ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} Док сам ишла за њи |
шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} Али се Марко већ б |
Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже.{S} Само из тв |
ње да су опкољени потером.{S} Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше по |
га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прођ |
о размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. </p> <p>— Потражи, моје дете, па по |
p> <p>»Шта бих имао још?... да продужим још мало...« </p> <p>— Митре, ходи да се опростимо. </p |
м, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где |
му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери |
. </p> <p>— Помози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> <p>Пантовац се још виш |
ут одвојио од осталих.{S} Ну имађаше он још других карактерних особина.{S} Доњи му део лица са |
власт«... па погледаху где би се могао још који напад извршити. </p> <p>Радован се више и не в |
аком, па стаде... </p> <p>»Шта бих имао још?... да продужим још мало...« </p> <p>— Митре, ходи |
</p> <p>— Кмет Перо — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја |
не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пруж |
Морали су бити опрезни, јер да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p> <p>Четврто |
за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је лако.{S} Овај ће проказати оста |
преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. |
од свега на свету...{S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих другарица, да се о |
но је стари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па д |
о да сване?...{S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа лепо!... |
а се све спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... |
, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто |
мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из |
<p>Поседаше сви, као по команди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, стојећи, извади дува |
и да удари кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на њи |
— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> <p>— Ти разбирај и спремај, а и ја |
о...{S} Откада памти за себе, никада му још нико није тако отворено у душу загледао...{S} И так |
Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... </p> </div> <div type="chapter" xm |
томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још ужасније, и он некако механички, без разм |
« — неко викну пред вратима...{S} Груну још јачи ударац... врата излетеше, обртоше се и падоше. |
а столице. </p> <p>— Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е п |
прекиде стотина гласова: </p> <p>— Нису још гледали апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, |
то је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не беја |
ди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшнији, необичнији изглед.{S} Преко целога темен |
а му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, пепео од косе, који м |
сасвим јасно распознају.{S} По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку у |
зао пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу још више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заус |
и бесним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... </p> <p>Најзад се, посл |
и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Ш |
.. </p> <p>— Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћ |
не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </p> <p>Чиновник плану.{S} Изненади га толика дрск |
из Београда, који се враћаше с пута по југозападним окрузима.{S} Ђурица га пресрете и нађе код |
ад нисам овако... ни у Београду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео |
да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини... |
се он Ђурици, који не одвајаше очију од Јуле. </p> <p>— Ја нисам с раскида, ако она хоће... </p |
и ваше друштво. </p> <p>— Само питај за Јулину биртију, код »Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу и |
{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила весело, у п |
к. </p> <p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратим |
вас стигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. < |
рштам! — викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена |
иртију, код »Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу и кажи јој: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и т |
под куће под амбаром. </p> <p>— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне д |
рнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </p> <p>— Море |
х, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задовољно ра |
/p> <p>— Е, синовче, на муци се познају јунаци...{S} Није то шала...{S} Шта је било, јесу ли те |
о што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш с |
»Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p |
е гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сваке дев |
као ванземаљска појава, као она светла јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећа |
да заплеће. </p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијес |
и главу млитаво... </p> <p>— Та држи се јуначки, мајковићу; гледа те толики свет!... — виче му |
га и одлажаху, причајући успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — вели јед |
ије с пуним и празним колима и саонама, јуре господа на санкама, и сав тај свет иде весело и сл |
.. </p> <p>Беше скоро поноћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка по |
p> <p>У такву стању, после непрекиднога јурења целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив.{S} К |
дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима и да их |
и опет полази нешто врело и необично... јури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња |
ра их својим леденим оштрим сечивом, па јури даље, преко глатке снежне равнице, преко белога бе |
шине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу...{S |
злих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, преко стогова, преко чиста поља...{S} |
јер се један одвојио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се |
пот.{S} Они, који су с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, као крвожедни вуци, кл |
нападима био је плаховит као олуја.{S} Јуришао је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на |
а љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Злик |
чи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Вен |
орђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. </p> <p>Радо |
адић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип |
зио сам толико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, |
реко ограде и паде у кукуруз.{S} Одатле јурну напред, док измаче далеко на чистину, па онда, об |
већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од Станке, прискочи |
А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, |
а, нарочито бикова.{S} Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, те се један |
укуруз.{S} Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице |
а улица.{S} Петлови ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протеж |
ак до качерских планина, које су, овога јутра, завијене у густу белу маглу.{S} Све трепери од с |
домишљати шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излажаху из свога ноћишта, |
груди.{S} Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и п |
лонише ухо: тишина... све спава здравим јутрењим сном...{S} На истоку се јасно разликују и оцрт |
XXVIII</head> <p>Блиста се дивно јесење јутро.{S} Са плава чиста неба падају светли ватрени зра |
Ђуре!...{S} Станка!... </p> <p>— Добро јутро, нано! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим и стр |
јаше пренеражен Ђурица. </p> <p>— Добро јутро, момче! — поздрави га писар. </p> <p>Ђурица преко |
ђе међу друштво и седе. </p> <p>— Добро јутро! — поздрави се капетан, седајући за сто. — Чујем |
му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. </p> <p |
н стрељања досад су крили од њега...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чист |
ита и кмет. </p> <p>— Тхе, помало...{S} Јутрос малко почесмо.{S} Него, хоћете ли ви мене чувати |
разу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушк |
уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.{S} Све, што се тицало тога |
нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут |
и друго којешта... </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу још ви |
ишљања... </p> <p>»Хе, одсад нећемо као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и задовољно се осме |
О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо |
оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос отишао.{S} Мајка ти је поручила да свратиш до ње |
лице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и отво |
д му се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, је |
етаница прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружнога...{S} Је ли то на реду? |
p> <p>— Пантовац једва жив побеже...{S} Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из срез |
азове по имену. </p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутр |
истиче рок? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви с |
у, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и вод |
си што дознао? </p> <p>— Распитивала је јуче полиција за тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, али и |
е похаре! — рече свештеник. </p> <p>— И јуче изјутра онај случај у Кленовику! — одговори капета |
.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.{ |
изу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} Новица се подиже испод једнога дрвета и махну |
p>»А најпаметније сам урадио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво |
вна, ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни погледали.{S} Он није заборављао н |
окрете се он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p>— А |
покоре и злочинства и на ономадашњој и јучерашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале |
атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. </p> <p>Кад се изређа под записом сва читани |
ише ни ’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти причаш... </p> <p>— Ко, зар Јевђовић?...{S} Х |
значајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад заборавити — одговори зб |
ву. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође |
е одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други тр |
ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам |
, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Види |
е убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} |
.{S} Све се руши, свега нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.« Како је он л |
и весео. </p> <p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право. </p> <p>— Кмет Перо |
— А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и по |
к главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, |
своме плану, пође журно, готово трчећи, к општинском путу...{S} Грозан план севну јој само једа |
зар не знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и остали свет. </p> <p>Ђурица се подиже и погледа је |
Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. </p> <p>...{S} Међутим, Вујо, дознавши з |
{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да |
турио двадесету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти |
ном кâ на тањиру, још какве варошке!... кâ моловане, беле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја в |
обрте се Ђурица Милошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два на струк — одговори овај. </p> <p>— Па |
ад овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бо |
Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такву стању, после непрек |
те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p |
ли опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде |
оских стражара Ђурица се није бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад му је требало да се извес |
је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!... |
у заједно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу... само се, |
е он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућица |
ро. </p> <p>После овога изиђоше обојица к друштву.{S} Вујо им раздаде свима потребно оружје, му |
куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. </p> <p>Пантовац, који готово ништа не знађаше з |
, једним скоком испаде из куће и потрча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потрчавши мал |
, па се одједном окрете и потрча натраг к шуми...{S} За тренут ока нестаде га... </p> <p>— Вујо |
село, да га преко сигурних луди позове к себи. </p> <p>Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Ст |
ећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поред потока нагл |
удника?... </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим |
оји је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} |
јанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да се овако |
дморити.{S} После краћега двоумљења оде к Јову. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1897 |
ица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То |
време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, нема се куд.{S} |
д којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је оно страшил |
оља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у двориш |
Ослушну... не чује се ништа...{S} Приђе к вратима, слуша...{S} Нешто се необично догађа у кући, |
ом хартијом, пенџерлијом.{S} Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која закла |
д, нем...{S} Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен Ђуриц |
капетан проговори, он се осврте и приђе к столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га погледа ошт |
на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одл |
своје апсане.{S} Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! |
. па обори очи, окрете се и полако пође к вратима...{S} Полако ухвати руком дрвену ручицу на вр |
о.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. </p> <p>— Знаш.. |
тицајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети |
ра, издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе месту, |
у ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато |
и Станку на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да |
ашло дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде...{S} А ја старац, к |
али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до т |
е сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет |
адама.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на св |
и се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати |
а чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хладном водом, па о |
узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радовану. </p> <p>Пантовац узе новчаник, отвори га и |
века. </p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар коли |
ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се |
и Бог, снахо! </p> <p>Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, |
без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. |
је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... па опет... |
дем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у ње |
аше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту. </p> </div> <div type="chapter" xml:id |
већа и храм се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини храма, где стајаше старац под епитра |
у у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше сви к општинској судници.{S} Баба Мара затвори се у кућу и |
вамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p |
<p>— Е онда те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све |
цела околина. </p> <p>На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. |
p>— Како то? </p> <p>— Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-х |
док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, |
с и село...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је |
ко бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све бра |
ету славу! </p> <p>Ђурица поче долазити к себи. </p> <p>— Јок ја, оногај... видео је сав народ. |
згледа свако сумњиво место, па се упути к високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато |
да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S |
од буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, в |
сећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и опасности овога света. < |
гим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо.{S} Случ |
поверењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам г |
с шаље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то ст |
се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ |
оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну |
урадио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... наведе чов |
Пред њима лежаше Станка, обрнута лицем к земљи, савијена, као да се сама наслонила на лактове, |
знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене једро развијене р |
петан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p> <p>Радисав откључа браву и от |
аде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек што корачише два три пута, а озго више п |
...{S} Варошке, море, играју преда мном кâ на тањиру, још какве варошке!... кâ моловане, беле к |
икну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима. </p> <p>Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах |
ави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{ |
Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па се онда и он на |
да Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта д |
аћали су се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у крило све до последње паре, шт |
кад прочитам указ, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа капетаница прве класе, кажем |
ледећи ни на какве опасности, иде право к њој.{S} Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе |
а су ударили оним путем који води право к судници. </p> <p>Пред општинском кућом не беше никога |
ју срести, немаде куд, но продужи право к њима. </p> <p>— Помози Бог, децо! — рече он још на ко |
сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет.. |
стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао....{S} Вечито му је |
г!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... </p> <p>— Ко то изнесе? — викну тре |
е састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута ли |
, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> < |
бе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а н |
већем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио.{S} Остала двојица |
унце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вич |
ојане ноге и крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што |
да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се и |
отима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ |
љоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, море, негде наквасио! — ре |
S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« </p> <p> |
е може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— Оно, јест...{S} Али тај живот?... |
евима и јелецима, како се журно примичу к селу.{S} Види се и коњаник, који се спушта косом, иду |
погледом преко гомиле глава, окренутих к њему. </p> <p>Кола стадоше на путу, према коцу, који |
. ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно |
> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да т |
овик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Он је ономад јавио к |
вамо један сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врну |
>— Шта ти вали што седиш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он гласно. </p> < |
ете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмита |
сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лука |
још какве варошке!... кâ моловане, беле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову мученицу, |
ново склониште, окренуше обоје низ поље ка Брезовцу. </p> <p>Ђурица је још раније, за време прв |
!... отварај очи! </p> <p>Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. |
ему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... </p> |
тре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру |
сно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продуж |
и флегматична господара.{S} Фењери пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичава старца.{S} |
дисава, с којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога ђа |
Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. </p> <p>— Молим, ја сам се пре абоновао — одгов |
мпанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспос |
Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у једно исто време, одвајају у засебну соб |
чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће. </p> <p>— Ваљда н |
ће, па се упути улицом.{S} Пред једном каваном нађе самога Сима. </p> <p>— Има ли? — запита га |
Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки необични гости: и они с |
удске појаве на улици.{S} Журно улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се |
њих година, носећи у руци послужавник с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена спре |
аже? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву! </p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на тако о |
, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он се за |
хове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву. </p> <p>— Сад ћу, не улази овамо!... — одговори о |
дим Марушку само да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам |
запита он бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S} Онда м |
то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, па квит посла — рече кмет. </p> <p>— Је |
ом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га осло |
S} Али на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло...{S} И зар се могао чему бољем надат |
срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој може много што шта рећи, што иначе не би могао. |
ије бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад му је требало да се извести ко је прошао путом, има |
јаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички.{S} Р |
ио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричине. </ |
него што је и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како |
</p> <p>— Знам ја да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара.{S} Човек треба само да почне, а |
положење овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.{S} |
а од отрова.{S} Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се по |
се беше сав предао.{S} Истога тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и |
шалим се ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамотила своју |
с... трес-трес... </p> <p>— Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући шубару на ле |
ну главу... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћена прогнаница!... </p> < |
упља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас: </p> <p> |
последак... </p> <p>Изненади се веома, кад нађе Станку код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово |
тим, Вујо није оклевао.{S} Истога дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху |
.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно бе |
а ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти |
Само да га видим уплашена, упрепашћена, кад угледа наслоњене пушчане грлиће на прозорима! ...{S |
ре чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, |
ваше ухом докле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше |
} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си тако поранио, |
рио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, уз |
овац лагано подиже главу и ослушну, па, кад се шуштање понови, он скочи и пружи пушку.{S} И они |
стоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе |
рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна. </p> <p>— Не вичи, море, имам |
ати шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их |
а превари, и он заспа. </p> <p>Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја. </p> <p>— Да ми о |
док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. </p> <p>— Каквог курјака, ’натема те не |
сао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе црноме дану...{S} Чудио се с |
... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p |
му то говорио? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих. </p> <p>— Па знаш... саветовао с |
теже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено напуштено огњиште, у коме је |
оних двеста... </p> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти четири стотине и двадесет! </ |
чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања. </p> <p>— Славе ти, шта каже, |
Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута.{S} Ни сам не зна како се у |
не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...{S} Једном речју, ваљало је |
ре, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! — вел |
си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше. </p> <p>— Шта ће ми бити? </p> <p>— Как |
о себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад никакве опасности нема.{S} Видећи да они гледају св |
/p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код |
> <p>— Живео Краљ!... — узвикну Ђурица, кад се у пресуди помену Краљево име.{S} И одједном му с |
учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви из ваја |
село.{S} Идући путом сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио за Станку, те |
гледало онда, док се помишљало.{S} Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав.{S} Само з |
сно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, јер п |
мисли му и покрета... </p> <p>Али сад, кад угледа она четири жандарма, стеже му се срце, раски |
омене улоге... </p> <p>— Како ћемо сад, кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћато? </p> < |
онетно, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућн |
ку. </p> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво шт |
би помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!...{S} Видим ш |
шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам због тебе |
сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Никол |
о опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, |
ако. </p> <p>— Море, прођи се комедије, кад ти кажем.{S} Најпре сам заборавио, а после је било |
беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли ова |
а да се искобеља из сиротиње.{S} После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околн |
етку напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. < |
казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} Новица вели да је то одређено за |
са мном«. </p> <p>— Па добро најпосле, кад ти је он казао... — одговори Ђурица равнодушно.{S} |
трашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове мед |
е месту.{S} Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— |
пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вуј |
p> <p>И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњи слободни живот, кад се одвајао |
е, кад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам због тебе окренула леђа целом свету, па нећу се |
он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу да отво |
ико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али |
{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје.. |
мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. </p> <p>— Што ти није |
неће ни пристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три де |
S} Коста већ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи вр |
погледа Ђурицу.{S} Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед. </p> <p>Пандур стаде копати и |
ем? </p> <p>— Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, |
е у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје сел |
</p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{S} Неће грлити пљоску, к |
че неколико корака. </p> <p>— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. |
у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страном потока, виде да је спасен.{S} |
? </p> <p>— Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насм |
стаја.{S} Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стаји |
ајдук?...{S} Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио? — запита она радознало. </p> |
искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако |
, омрзнути; неће ме после ни погледати, кад се навикне на ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док |
требе и навике. </p> <p>Ђурица је лети, кад је хтео радити, добро зарађивао.{S} Радио је све се |
очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да те убијам, лудаче, к |
тигао циљ. </p> <p>— Што ћу их тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну!...{S} Ти мисли |
и сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да |
прави пушку. </p> <p>— Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере |
звера по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше ништа распознати, зачу се условљени знак: |
</p> <p>Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме от |
} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се извештавају о Вујов |
ку бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити |
И знаш ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снаш |
{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! . |
буђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти |
беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, |
данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што га снађо |
или пакао? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он |
но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио после прве пијанке, саопштио неке мисли |
зналим гласом. </p> <p>— Како да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— Само ј |
ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим п |
баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и м |
свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, а |
ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изишла...{S} То би славно било!« — мисли кап |
уде.{S} А ти?... </p> <p>— Само једном, кад сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш |
еме протицаше брзо... </p> <p>Одједном, кад сунце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапк |
</p> <p>— Да се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?. </p> <p>— Што, није он ваљада Турчин |
тво?... </p> <p>— Е то јесте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и убиства. </p> <p>И оп |
је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти новост о наредби. </p> <p>— Видим и сам, |
те вода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да |
.{S} Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није |
} Кад треба трчати и спремати за посао, кад треба што ујдурисати код власти и дознати, онда трч |
ајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутра сачек |
нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у как |
дигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— Доле косе! </p> <p>Све к |
жавник с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али т |
рма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и м |
Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим |
е, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p> <p>— |
Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох — одговори Ђу |
ве к себи. </p> <p>Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо |
ве то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!...{S} Робија! окови!...{ |
о. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела д |
у хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би |
ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? </p> <p>— Ја ти рекох једном, |
иставом ватром. </p> <p>— Па како ћемо, кад не може друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да |
. </p> <p>— Стој! — рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, |
хоћеш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко |
во, јеси ли ти? — запита он полугласно, кад се они из кукуруза приближише. </p> <p>— Ми смо, на |
е на његову коњу... </p> <p>— Па добро, кад је већ оседлан.{S} Нека изводе коње! </p> <p>После |
гори је од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да |
слушам твоју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није друкчије — одговори Ђурица забринуто. — Ја ћу |
чку и пољубише се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по |
ла! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а |
и не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачу |
уда посла — проговори Пантовац, љутито, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! |
еле дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, да се наужива и |
м, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} |
у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо цело |
ад је остављао пређашњи слободни живот, кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под з |
ити сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али |
оснуше самога срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме |
цо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Једна плавојка, мало погурена, |
чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А како да |
ажио!...« </p> <p>Беше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостани |
нку омрзнуо.{S} Само осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима као препрека његовим плано |
, шта ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{ |
ича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо |
до пред саму зору. </p> <p>Напослетку, кад се сви изопијаше, полегаше по застртом поду.{S} Где |
жена, и Новица је много рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај. |
боје, и они заспаше. </p> <p>Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко неј |
ејући се као за себе. </p> <p>— Што ћу, кад немам друга посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке |
ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.{S} Размисли се мало, |
и? </p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — зап |
живети, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њег |
} Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови.{S} Сад је, чини му се, осећа |
и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... </p> <p>— Шта си |
а посвршавам са људима. </p> <p>— Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђури |
, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам |
и, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. </p> <p>— Па доб |
Николиних речи и последњега свога дела: кад је пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око и оки |
поуздати на њега.{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вел |
ела сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... |
сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих законски |
м умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад о |
тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада |
сред дувара прозорче олепљено хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозо |
онда, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајк |
ао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ сми |
} Ноћ!... </p> <p>»Већ се смркло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити?...{S} Ко зна које ј |
ј кажем?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она поменула, тако ће и бити« па одговори: </p> |
ађаху се...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну гл |
че Ђурица. </p> <p>— Да кажем, ја...{S} Кад треба трчати и спремати за посао, кад треба што ујд |
лепо испричај... то што си хтела...{S} Кад си и зашто си са Ђурицом раскинула? </p> <p>Станка |
поче Јелица — те искочих из вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у на |
нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад му је прочитана пресуда на суду, није се изненадио |
Баш ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти |
е прво коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свира |
ом, што му није кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац |
уз.{S} Још се није ни запурењачио...{S} Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. |
ад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави. </p> <p>— Е, |
ла, сагињући се на коњу испод шљива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распр |
еде у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше обојица у собу, она се трже из сна и засја јо |
лећу густе мреже око њихових недела.{S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме |
ике. </p> <p>— Нађи, старче, и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му |
нији начин богаћења по нашим селима.{S} Кад му порасте Милета, најстарији син, поче да пати мно |
исуру, којом се долази до манастира.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице пор |
ет, сваку особину чуднога јој стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сус |
леђа улици, и продужи играње карата.{S} Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зн |
ра са својим познаницима, он омекша.{S} Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурн |
идећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи |
животу, бојажљиво осврташе око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срц |
и још кога? </p> <p>— Јавиће он све.{S} Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах по |
десет! </p> <p>— Тако они увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и |
риближује крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глав |
гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђурици. </p> <p>— Натегни, побрат |
пред собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче |
одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{ |
а свако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.{ |
ћући се на његово очајно запомагање.{S} Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и с |
а, беху позавлачили главе под клупе.{S} Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху ногама, на позив сво |
Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад окретоше подножјем Венчаца, оном шумовитом страном, |
им записом, па се кретоше крстоноше.{S} Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко глас |
и више их никад није смео погледати.{S} Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео |
недеље опази их прво Станкина мати.{S} Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, |
»лишен слободе« како веле правници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу |
и су Јову Дикићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље, које пресеца поток, угледаше |
публике мршти, назва их философијом.{S} Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да г |
поглед јој беше слободан и присебан.{S} Кад му се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плав |
език издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му п |
уском расом, изгледаше као страшило.{S} Кад плануше неколико свећа и храм се осветли, хајдуци п |
, аверим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за к |
како се Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је приспео у град, никоме се није обраћао за обавеш |
оје се у то време најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Ј |
увај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, |
и и заинтересова у највећем степену.{S} Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може п |
знајући ни има ли места томе смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада |
ме, да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана саопштила своје откриће, баш т |
за, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачн |
побабио! — узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети. </ |
се, господине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, т |
ику, само чекам згодно време. </p> <p>— Кад буде време само ми јави. </p> <p>Пријатељи се руков |
иљ, па се онда окрете Ђурици. </p> <p>— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређ |
арише ракију — одговори Симо. </p> <p>— Кад? </p> <p>— Зором. </p> <p>— Је ли сигурно? </p> <p> |
те.{S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одгов |
?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— Оно |
дуци: док радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни мој |
зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S} |
све сеоске радове по скупој надници, а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се на |
ишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута лица, оборише |
ок се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чуват |
код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, па колико ти |
је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} Из |
ижује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изненађен. </p> |
питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повоља |
е сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S |
ли да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно |
њима, који су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те у |
, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље |
бро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p>Разговорише се јо |
{S} Што да ме називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p |
па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакош |
вши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћин |
редом...{S} А сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа могу одузети и одвести |
бега од велике опасности, онда се нема кад мислити о умору. </p> <p>Кад дођоше испод голога пр |
Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.{S} Све му се чини да |
зну.{S} Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и д |
ута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај метак. </p> <p>— |
ребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше к |
ађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор. </p> <p>— Х |
де необична граја.{S} Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па |
ци. </p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси |
врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> |
ја Марушка мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спав |
у узабрах крушку испред носа! ...{S} Па кад прочитам указ, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад с |
њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјеж |
, па се опет врати натраг. </p> <p>— Па кад му то истиче рок? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче т |
у, како хоћете; не браним. </p> <p>— Па кад велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чи |
. </p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срет |
оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} Кажем |
Што ћеш ми ти? </p> <p>— Поузданије је кад смо двојица... треба се чувати... — одговори Симо и |
и имао је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други про |
качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се прикријете н |
, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање оч |
сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, га |
хо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на н |
у.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подр |
бегунца.{S} Заобиђоше узорану њивицу, и кад се испеше на брег угледаше омалену сеоску кућу, кој |
ве зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је |
и три четири јатака, то је свега.{S} И кад овако, нарочито помоћу жена, привеже Ђурицу за себе |
ече му отац.{S} Он је учинио тако.{S} И кад му је после мајка донела куване чворке, он се чудио |
то сад? </p> <p>— Тако... виђећеш.{S} И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, п |
ечено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан.{S} То |
и му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по пи |
је извршен! </p> <p>Кад оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, изд |
док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да пок |
и, онако сељачки... </p> <p>— Знам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... — ре |
.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се нема кад мисли |
а личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </p> < |
рио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а |
а још судова, који ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише одлуку Касације, беше |
људи зеленкастоплаветних очију.{S} Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне бор |
би — да скачем кроз прозор напоље?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозо |
нчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели кад старац последњи пут прочита оба писма, сави их, зап |
. </p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, молим т |
псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, |
ворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је било тако право и високо, да се |
цела света. </p> <p>»Шта ли ће она рећи кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви други.{S} |
!... </p> <p>»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће право!...{S} О, как |
о, јурну напред што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, |
гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, умерише корак.{S} У оној немој, мрач |
{S} Шта је то смрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна...{S} После з |
>— О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— |
Ђорђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, ис |
еће онако заповедати.{S} Он је радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окр |
тходно направи значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} С таквим и |
само како нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде |
а идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> < |
стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, мио обратиме!{S} Јеси |
мирише. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет поди |
ју дужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуцима не |
ио, ни шта се око њега збивало.{S} Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су |
бом. </p> <p>— Ја — одговори она — само кад доживех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види с |
ио на путу, и разбојници, знајући тачно кад ће се вратити, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад |
на сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирска врата, онда им је сав |
на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. </p> <p>Сви |
зид?{S} То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.{S |
већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, за невољу?...{S} Хоћу |
допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људе.{S} |
— Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> <p>Станци прекипе.{S} Врат |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Кад Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро |
:id="SRP18971_C19"> <head>XIX</head> <p>Кад је Ђурица похарао бистричкога механџију, није хтео |
} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво заговори, Ђурица се полако извуче и оде |
е задовољена, закон је извршен! </p> <p>Кад оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час |
онда... шта буде, не марим!«... </p> <p>Кад одјахаше коње у потоку, испод Јовове куће, беше се |
е знајући више ништа за себе... </p> <p>Кад сунце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже гл |
>Пресуда ређа његове злочине... </p> <p>Кад се помену његово разбојништво, извршено над Сретено |
ично, беху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се дохватише чистога поља, потераше брзим каријером |
она, затварајући за њима врата. </p> <p>Кад се изређаше она прва питања и узвици, који су обичн |
га пресече очима, те он ућута. </p> <p>Кад сви поседаше, Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста ј |
S} Али опет он добро напредује. </p> <p>Кад оде посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручај |
себе последње куће београдске. </p> <p>Кад дође чиновник полициски да распита за Ђурицу, нађе |
асна осећања сеоској момчадији. </p> <p>Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и |
се, са крстоношама, к судници. </p> <p>Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у |
ца, па сви троје убрзаше корак. </p> <p>Кад стигоше потесу, беше већ свануло.{S} Сад се морало |
но да се занима реченим послом. </p> <p>Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује друг |
ане, нарочито на Јеличин рачун. </p> <p>Кад се наже сунце ниско над заходом, девојке покупише р |
писар — пази да опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку вел |
јом — и показа руком на стакло. </p> <p>Кад помену капетан осуду, Ђурици заклецаше колена, обуз |
— одговори Вујо и продужи пут. </p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно пр |
у кући остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош зајед |
, он се осврте и приђе к столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те |
уру: </p> <p>— Одврни ту лампу. </p> <p>Кад паде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво ра |
да се нема кад мислити о умору. </p> <p>Кад дођоше испод голога преседластога превоја, којим се |
тек ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже |
еш, чича... наплатићемо се!...« </p> <p>Кад се навуче први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму ис |
сред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне |
ла. </p> <p>После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници из |
ле барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — |
дне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.{S} За поповим коњем, важно и достојанствено, |
кару — и ја сам учио онолико, колико је кадро било једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, |
Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш стотина? </p> <p>— Спр |
е и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њег |
јка што иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо врата сп |
..{S} После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њ |
/p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта да каже.{S} Једва, после дужега ћутања, промуца: </p> <p>— |
астаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, по |
ан Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђури |
тање.{S} Јово два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад н |
а није дошло помиловање, па неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се заин |
н извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, понеси Јову«. </p> <p>— Па, узе ли? </p> <p> |
аћамо с копања. </p> <p>— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. </p> <p> |
викну она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке ударају на зној... ха... ха... |
који ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> <p> |
сматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, море, починио |
он је умео само извршити оно што му се каже.{S} И ову похару извршио је по плану и наговору Ву |
p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује!{S} Хо |
дована.{S} Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдат |
ица. </p> <p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни м |
аш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размислив |
.. па и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на |
прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине |
а, тако и јесте!...{S} И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му д |
и... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на ногама! |
не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овде неуспех! </p> <p>Ђурица изи |
сведоке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво заговори |
у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добр |
а опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву! </p> <p> |
е пустио; је л’ истина? </p> <p>— Ко то каже? </p> <p>— Грујица... мало пре дође озго. </p> <p> |
че он готово нехотично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. </p |
еш? </p> <p>— Море, оканите се... шала, кажем ви! </p> <p>— Причај, причај! — повикаше девојке. |
} Сад си госпођа капетаница прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружнога...{ |
Такву жену и ја бих слушао.{S} Старче, кажем ти, купи сватове! </p> <p>Вујо слеже раменима, па |
вола какву је цуру преварио.{S} Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. |
ју реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја...{S} Али то није све.{S} Него је пао углед вл |
а, брате, углед власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ |
и воспитаније, какви бакрачи!{S} Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што зг |
а стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} Кажем ти: свет... </p> <p>— А јесу ли се сви ови заклел |
...{S} Ко би се тога сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде.{S} Истина, о |
рате варошка... миром мирише. </p> <p>— Кажем ли ти ја! ...{S} Раскрсти с оним човјеком... знаш |
би ту, но причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашло дете цуру према с |
од других.{S} Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — одговори трећа. </p> < |
ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем, ја...{S} Кад треба трчати и спремати за посао, к |
итре — одговори му свештеник. — То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како треб |
договорити — рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> < |
/p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ни |
о!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња ст |
мим потоком.{S} Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом тројицом ст |
ти. — »Али како?...{S} Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке.{S} Пос |
ник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако |
> <p>— Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ниш |
олико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти кажем... </p> <p>Ђурица се изненади овим речима, али се |
јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, здравља ми!... </p> <p>— Па кажи ми овде. </p> < |
и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствар |
емој, болан.{S} Што?{S} Седи само да ти кажем. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме остави, а |
ајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раш |
ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу |
То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, знам шта ћеш.{S} Кажи |
p>— Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А на великом студенцу сабрале се |
уче пуне груди ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једн |
а га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! — вели један |
p> <p>— Море, прођи се комедије, кад ти кажем.{S} Најпре сам заборавио, а после је било доцкан. |
лико корака. </p> <p>— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. </p> <p |
</p> <p>Капетан је погледа. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она помену |
и толики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се искашља |
а, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то з |
/p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскидати, па онда не морам |
е просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом |
се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљут |
. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њим ниједно злочинство, |
ан; он баш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. </p> |
наш... они наши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — ре |
са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо |
штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро вид |
ре? </p> <p>— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друг |
сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука је то |
ше одговор не дишући. </p> <p>— Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим велик |
убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право кажеш: мари ти он за њине претње.{S} Не убија се лако ’ |
</p> <p>— Пустићу те, ако ми све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш |
то тражи ортачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни |
крив! </p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми право! </p> <p>— Пустићу те, ако ми све право к |
треба послати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад разбирам.{S} Треба |
<p>— Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са мном?.. |
до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим |
а који су то сви, громове им њихове!{S} Кажи једнога по имену, шта ти један вели... шта хоће св |
а, по два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби досад давао? </p> <p>— Па тако |
рићемо ти сву кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући |
p>— Па шта вели он? </p> <p>— Ништа.{S} Кажи — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестад |
— рече Ђурица, — морам да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у к |
до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само п |
извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом |
/p> <p>— Немој, немој, знам шта ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој |
би не трабуња штогод онај луди Јово?{S} Кажи ми слободно! — запита Вујо и погледа га погнуте гл |
очито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој праштам...{S} Не |
викну Ђурица грејући иглу трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме не |
е...{S} Тако... смејемо се... </p> <p>— Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или |
ига, да сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шт |
.{S} Он му само рече озбиљно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом |
а ти кажем, здравља ми!... </p> <p>— Па кажи ми овде. </p> <p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Б |
да може. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са |
код »Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу и кажи јој: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, |
ко, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси човјек, неба ми! — рече Новица, |
о си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. </p> <p |
зликовачко лице. </p> <p>— Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном? </p> <p>— Ништа, брате...{S |
нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, син |
де? </p> <p>— То је моја брига, само ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и у |
огу оставити, па макар погинуо.{S} Него кажи што друго: има ли каква начина да се ми не растаје |
Ђурица збуњено. </p> <p>— Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да п |
лом, онда ми оставите чељад на миру.{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p |
} Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите? </p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га знача |
и имаће право!...{S} О, како је страшно кажњена детиња непослушност!...{S} А свет?... </p> <p>» |
!...{S} Вала јој је и присело... једва, кажу, остаде жива...{S} И опет, како вешто одговара на |
обегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и з |
е прилази, вели, хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и бару |
..{S} А где ли је Станка?...{S} У селу, кажу помилована... а, то је оно лепо... помиловање!...{ |
во Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S |
— Што, није он ваљада Турчин! </p> <p>— Кажу, не ваља се... </p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, |
ко резилио и друго којешта... </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу? </p> <p>Ђу |
/p> <p>— Што, нано, откуд то? </p> <p>— Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.{S} |
у, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Нови |
што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... к |
би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али с |
ам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p>Свештеник га пој |
— Море, шта ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним лива |
рекоше: олакшање, како ли?...{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} |
О томе немој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја |
д најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ са |
ше оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а она не може д |
урица му исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. </p> <p>— Нијеси т |
ша и одобровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговар |
му цео догађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, |
насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима. </p> <p>Ђур |
овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велик |
</p> <p>— Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} |
иловање!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не мож |
још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратк |
ети му не излажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа |
оћу ли да цуцам? </p> <p>— Пуцај!...{S} Казао сам једном. </p> <p>Станка поче да нишани...{S} И |
добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шт |
знам, господине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па с |
Чуваће је он, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на њега.{ |
да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме сву |
лао овога... — одговори Јово. </p> <p>— Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас н |
краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ће да д |
.. </p> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти четири стотине и двадесет! </p> <p>— Тако |
прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до |
еди лепо, па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. </p> <p>Симо се исправи, машући оно |
а, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је казао прекјуче, после састанка са Новицом? </p> <p>— Је |
та хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам па |
ве моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико дана; а |
Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. </p> <p>— Зар није Ђорђе |
ца. — Прво тебе потражих, као што си ми казао. </p> <p>— Добро си учинио.{S} Онда нијесам ни ми |
м... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао.{S} Мало је што и остало од |
се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми ти рекô.{ |
је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. </p> <p>— Зашто? </ |
аше раширених очију. </p> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам |
то пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући |
p> <p>— Па добро најпосле, кад ти је он казао... — одговори Ђурица равнодушно.{S} Морамо да се |
ни се тога, најпосле.{S} Ја сам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S |
аш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и |
ј ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то за новце? </p> <p>— Јесам.{S} А на овога Миту |
ао је за паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, |
, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> <p>Ђу |
ј, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти |
је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине |
ће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — одговори Ђурица веома благим гласом. |
а ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те с |
<p>— Ја, па ми рече да сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, има неке мајсторије. </p> <p>— |
ао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му после казати.{S} Хтео сам... </p> <p>— Е, па онда се ми не мо |
ом? </p> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам |
сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као |
но њему... </p> <p>— Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, |
рџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти знаш к |
рица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ познајете господина Миту? </p> <p>Ђур |
S} Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорас |
/p> <p>— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени |
е... истина јесте, у неку руку, како ћу казати... као човек, али опет није човек.{S} А човек је |
дур срдито. </p> <p>— Треба ми, њему ћу казати... само њему... </p> <p>— Е, снашо, тако би мога |
братиме... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главо |
и признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару.{S} Ноћас се добро пром |
} Нисам ником никакво зло учинила...{S} Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p |
почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... |
удо то?..{S} Ти живиш са њим. </p> <p>— Казаћу ти на само све... </p> <p>— Добро.{S} Милисаве, |
та за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, |
редом, и код последње, пред манастиром, казаше им да је старац мало пре измакао.{S} Младић, кој |
опијају и сажижу као ватра... </p> <p>— Казаше људи што дођоше из општине.{S} Веле да си везао |
ична граја.{S} Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па позва |
ни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али к |
ј одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казна Божја за оне, који се титрају именом његовим... < |
се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш |
и да се наразговарају. </p> <p>— Е, сад казуј шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели о |
зи овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. </p> <p>Ђурици се сте |
ко лакомислено запита. — Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду |
непојмљиво осећање, које је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се не вид |
амо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да с |
вратима, очекујући неће ли чути страсно кајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина.. |
и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним мецима.{S} Пантовац узе само пушку и |
ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати што дође овамо. </p> <p>Прођоше мрачно двориште |
а чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соби, про |
аку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.{S} Опасива |
је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп бел |
<p>— Ако чујемо да опет мучиш сиротињу кајишарским интересом, убићемо те на месту. </p> <p>Сви |
на, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соби, провело по чит |
растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до г |
с копања. </p> <p>— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. </p> <p>— Бог |
учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} Откада памти за себе, |
ширена преко сламе.{S} Тада беше јасно, какав се становник скривао у овој јазбини. </p> </div> |
Хлеба...{S} Знаш да је пост. </p> <p>— Какав пост? </p> <p>— Божићњи, зар не знаш...{S} Хоћу д |
е ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одати. </p> |
ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак учиниле његове страшне речи. </p> <p>Ст |
да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.{S} Час се сећао села, с |
ни даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.{S} А |
рењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља ча |
ли нећеш!...« </p> <p>— Јеси ли спремио какав посао?{S} Сад нам свима треба.... </p> <p>— Треба |
сео узвик пијана госта, коме је јамачно какав буковички лаутар својим монотоним циликањем растр |
ћа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу. |
зину иста таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упа |
Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.{S} Још из детињств |
е, постепено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима.{S} У неколико округа бил |
ар због себе? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Него све због њих...{S} Д |
о ја ово седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежина у ногама, у рукама, тело обамрло... |
ора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да г |
ити и затворити, чим дозна... </p> <p>— Каква власт!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу |
да ће кога вечерас довести... </p> <p>— Каква ти је то гошћа? — прекиде је Новица. </p> <p>— Се |
отребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јут |
мишља о овој чудној појави. </p> <p>»Па каква је то девојка?...{S} Зацопала се у разбојника!... |
.{S} Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карл |
: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да није каква варанција... </p> <p>— Ја сам Станка... чуо си... |
ли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро зна |
еднога дебелога терзије. </p> <p>— Море каква песница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се прову |
погинуо.{S} Него кажи што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, |
мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«... узвикн |
.{S} Ја јој чиним све... свега има, као каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више? |
} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они не имађаху ништа ни у тору ни |
— рече она смешећи се.{S} Истина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе? </p> <p>— Тхе... зна |
еша се Живко писар, стари полицајац.{S} Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи!{S} Ехе... к |
дана, срчана природа, која не зна ни за какве препреке.{S} Марко се само чудио и вртео главом. |
е неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке сум |
..{S} Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој.{S} Али на њиховим сас |
<p>— Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица дон |
дљиве тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охол |
извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прикривен...« И он седе ту у један шибљак |
а се извести ко је прошао путом, има ли какве нове наредбе, где се налази кмет...{S} Али је мор |
ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, |
ке, јесу ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори о |
ре, играју преда мном кâ на тањиру, још какве варошке!... кâ моловане, беле ка снег, згодне, ум |
неумесно; осети да он није сад онакав, какви су остали људи.{S} Јанко га ћутећи уведе у собу, |
ицајац.{S} Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи!{S} Ехе... кажем... — ту се Живко мало ис |
ад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чи |
ака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занима |
етом.{S} Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, могао је пост |
е, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он |
а задрхта. </p> <p>— Море, то се зна... какво издавање!{S} Али ко ће ’наке муке поднети? </p> < |
ти...{S} Нисам никог убила, ни онако... какво зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од оног |
</p> <p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га |
некога тражи. </p> <p>— Беспослица!{S} Какво венчање... — рече Вујо.{S} За сваку лудост да нав |
»Што је овака?...{S} Ово није она...{S} Какво је ово лице, страшно, необично!« </p> <p>— Ђуро, |
гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да |
нка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твој |
вила у свој суморни плашт цео град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао |
то се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, које је готово да га свакога трену |
та. — Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. |
помислити, да иза овога дувара има још какво одељење. — Гледајући с поља, види се насред дувар |
ему то она говори?...{S} Причешће.. .{S}Какво причешће!..{S} И наједаред стадоше да му се проно |
еш моћи сутра, кад се охлади. </p> <p>— Каквог курјака, ’натема те не убила! — одговори бунован |
ити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклона, а она не може свуда с тобом |
/p> <p>Вујо беше задовољан.{S} Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната |
а ти је данас, јеси ли полудео!...{S} О каквом убиству ти говориш? — одговори Симо зачуђено, ал |
а не могу живети без тебе....{S} Море с каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни за |
само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узми паре и оружје и дон |
усудити да запитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви философију свршили, молићемо, и који је |
а?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} Старче, кажем ја теби да је |
уршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину. </p> <p>За ов |
зар је могао у оној сиротињи очекивати какву сјајну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечит |
ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.{S} И затим му падоше у очи широк |
ице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо се у почетку |
оста.{S} Напунивши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о с |
и за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А ова |
е беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију мисао.{S} Све око ње беше суморно |
како могло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесно |
то и остало од оних двеста... </p> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти четири стотине |
нима и осталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у који |
бало је, дакле, наотимати — »зарадити«, како он мишљаше — што више, па се после негде склонити |
алека и страшна била та помисао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе |
очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му |
е гомила влажне земље...{S} Јадна Јока, како смо лепо живеле....{S} Она мени еве:{S} Шећерка, в |
ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Д |
м кошуљама и црним гуњевима и јелецима, како се журно примичу к селу.{S} Види се и коњаник, кој |
арко, обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и |
/p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви |
ели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу.{S} Тако се |
.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са поди |
га је у великој мери ова новина и ове, како њему изгледаху, господске околности, па им се пред |
у си казао све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, |
> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови наши одавде поуздани су ти с |
ше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али |
ега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокролужанин слободно иде путом и звиждуће, н |
S} Повија се у напред и натраг по томе, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна |
едне лаке... како ’но рекоше: олакшање, како ли?...{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био |
пљали неки необични гости: и они су се, како изгледа, показивали само ноћу, а дању се завлачили |
јаловицама.{S} И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа |
биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како си се намучио! </p> <p>Ђурица се жудно дохвати врг |
{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необ |
ела среска кућа.{S} Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са је |
.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, одјурише трком. </p> <p>П |
} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> <p>А горе у страни, испод једн |
о рече озбиљно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шт |
... </p> <p>»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме детету, својој осрамоћеној |
ичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хладном водом своје вр |
ан, тако непознат... </p> <p>— Не знам, како ћу... </p> <p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада ме се н |
њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — |
{S} Зна се шта, и имаће право!...{S} О, како је страшно кажњена детиња непослушност!...{S} А св |
Ђурица. </p> <p>— Вала, мени је право, како хоће побратим.{S} С мојом пушком сигуран сам на св |
екање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао.{S} Али време протицаше брзо... |
а, који ће сав догађај испричати онако, како је у истини било. </p> <p>По подне стигоше кола са |
p>Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.{S} Имања, може се рећи, и не им |
лену траву. </p> <p>— ’Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно |
све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: |
аш, много. </p> <p>— Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом! </p> |
па стаде да саставља у памети одговор, како да објасни човеку своје присуство на овом месту.{S |
једва, кажу, остаде жива...{S} И опет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, п |
.{S} Како је онда лудо срљао у пропаст, како је лакомислено ступао на кобну стазу, која га дове |
еким ситницама, које после тога немају, како она мишљаше, никаква смисла...{S} И она се одлучи |
широка Николина леђа, у сукнену јелеку, како су необично одскочила од земље.{S} И после се одје |
одговори: </p> <p>— Чините, напослетку, како хоћете; не браним. </p> <p>— Па кад велиш тако за |
а свињче... истина јесте, у неку руку, како ћу казати... као човек, али опет није човек.{S} А |
имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде |
мари! ...{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је слатко протегнути се овако...{S} Звецну гвожђе. |
...{S} Гле, слободно се дише!...{S} Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта је ово заковано?...{ |
е он, машајући се џепа. </p> <p>— Па... како хоћеш — одговори Новица овеселивши. — Поузданија м |
се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </p> <p> |
надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рекоше: олакшање, како ли?...{S} То му кажу, з |
дећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш к |
амјену. </p> <p>— Како? </p> <p>— Хе... како?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјест |
.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад путује, док спавају господа по |
д да се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ниси омириса |
p>— Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко |
се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... како хоћеш.{S} Само сад не могу... </p> <p>— О, брате — |
ши у постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди оних четири стотине и двадесет дуката |
жљиво, као да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{ |
... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после |
зненади овај глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то може бити?« — помисли она.{S} Пре две недеље су |
е у село) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} Намести је он, рецимо, код. |
нограду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S} Како се тамни!... </p> <p>— А врбе поред реке... извиле |
он и онако рече да ме може убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и |
d>XXVII</head> <p>На белом хлебу!...{S} Како му је далека и страшна била та помисао некада, как |
дође ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Како си? — одговори Ђурица и стеже му пружену руку. </p |
} Мрзи ме да гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспат |
спава слободно, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али |
Ђурица — па да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где си био целе зиме? — зап |
p>— О-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... — рече он, узимајући новце |
му пружену руку. </p> <p>— Добро...{S} Како ти?...{S} Хајде у собу. </p> <p>Ђурица уђе и седе |
. </p> <p>— Коса... и сва миришеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ваше девојке не миришу? </p> < |
/p> <p>— То не знам, попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки вет |
чијој наредби хтеде данас погинути.{S} Како је онда лудо срљао у пропаст, како је лакомислено |
који владаше на пољу срећноме свету.{S} Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамн |
, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? — запита зачуђен Ђурица. </p> <p>— Хоћу, велим, д |
прах и пепео, они лепи снови младости.« Како је он лепо замишљао своју будућност!...{S} Али на |
рица се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле правници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у о |
p> <p>— Што ће ти? — одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим. </p> < |
ћу — одговори жена, прилазећи Ђурици. — Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечер |
ем.{S} Маркова је кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то?. |
уо целом својом страховитом тежином и — како му сад изгледаше — смлавио га, уништио...{S} Није |
Море ништа.... његова посла! </p> <p>— Како ништа; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на сво |
А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје |
и од осталих.{S} Али опет.... </p> <p>— Како то хајдук?...{S} Зашто су га тако начинили, кад ни |
да се одмах промене улоге... </p> <p>— Како ћемо сад, кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам |
и не могох ни у чем помоћи... </p> <p>— Како?...{S} Хвала ти, попо, до неба.{S} Ти си ми отвори |
им ја да то није тек ’нако... </p> <p>— Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак! |
ти, ко те гони да их трпиш... </p> <p>— Како... ја шта ћу? </p> <p>— Хајде у гору. </p> <p>Ђури |
ори му: </p> <p>— Погинуо је. </p> <p>— Како! ...{S} Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха |
адесет равно...{S} Нема више. </p> <p>— Како нема?{S} Урош те је позвао да ти исплати свих двес |
сами знају да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?. |
ма попа, али га можете стићи. </p> <p>— Како?{S} Кога то? — запита Ђурица живо. </p> <p>— Сад в |
очекиваше одговор не дишући. </p> <p>— Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, свој |
што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— Како?{S} Није, браћо, није Бога ми!....{S} Нема... </p> |
е бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз? — обрте се Ђурица Милошу. </p |
он мекшим радозналим гласом. </p> <p>— Како да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... < |
ћи онакажено лице зликовчево. </p> <p>— Како га је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ. |
ца.{S} Чекало би је горе зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи завезаних очију? </p> <p>— Кроз су |
о би видети шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да видимо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за |
Ђурица одмах пређе на главно. </p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли о мени? </p> <p>— Све се у |
питање, он промени разговор. </p> <p>— Како је овде, велиш.... — рече он после краткога ћутања |
оље и дубље укоренила у њему. </p> <p>— Како... зар то може да буде?... — промуца Ђурица. </p> |
, одлучио да ти нађе замјену. </p> <p>— Како? </p> <p>— Хе... како?{S} Да те убије, па да узме |
да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? </p> <p>— Шта сте полегали кâ зечеви, кад су љ |
ој апсанџија, знаш га ваљад’? </p> <p>— Како, зар је он... </p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти |
оре. — Јесу ли задовољни сви? </p> <p>— Како неће бити задовољни на оноликим парама!{S} Сви се |
ше. </p> <p>— Шта ће ми бити? </p> <p>— Како, море... дигоше на тебе сав свијет. </p> <p>— Да н |
што ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, |
нчање...{S} Прате ме робијаши! ...{S} А како сам некада лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољу |
која га доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо живети, само да беше ове садање паме |
а свакад бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они путници горе по друму... товни ко |
м био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене и |
иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капетан Станки. — Треба да се п |
упиш пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А како да изиђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, само |
> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, п |
/p> <p>— Зар баш толико? </p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће |
љутити, па после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговори...{S} И таман да заусти, а |
оке, подметула руку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које прште |
им — одговара Ђурица механички, и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом. </p> <p>Настад |
некуд сав до дршке...{S} И потом угледа како оно страшило необично отвори и рашири очи, као да |
— запита чудећи се. </p> <p>— Сутра, ја како.{S} Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да т |
ушу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> <p>— Не говори тако, ако знаш за невољу, ј |
ати скоро посла? </p> <p>— Мораћемо, ја како.{S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ проме |
и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? |
ом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њи |
лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; п |
де човека насред пута.{S} Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} Неки се |
умро. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га је ви |
метне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... </p> <p>Ђурица је сад |
ао и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости |
Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. </p> < |
еднога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{ |
м врелом блиставом ватром. </p> <p>— Па како ћемо, кад не може друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи |
ди у томе ништа неповољно. </p> <p>— Па како, болан: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли к |
ница, и хајдуци угледаше свога стражара како прескочи врљике и побеже кроз кукуруз.{S} Дадоше з |
ком и задовољно, светлим очима посматра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав су |
о смо га носили на крстоношама« — осећа како га обузима стид, ужас. </p> <p>— Ђуро, пољуби овај |
као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца... </p> <p |
он и лисје над њим плови, и чисто осећа како промиче кроз благу шумску хладовину. </p> <p>»Ала |
бадава!«... </p> <p>А Станка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнин |
н рече — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Богме ће |
слободан!...{S} Идем, дођем, радим, све како ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не бих могао |
је. — Сад седи лепо, па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. </p> <p>Симо се исправи, |
S} Дођоше и радознали варошани, да виде како проводи зликовац свој последњи дан.{S} Улазећи у с |
бама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и |
постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у |
ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, |
аху.{S} Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је р |
ублици значај свакога имена, те је тиме како он говораше, »распростирао научне философске идеје |
.{S} Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек |
да легне...{S} Срећом, угледа жандарме како се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и п |
ће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на С |
ој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам уч |
з детињства сену му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и сад му се учини да осе |
м, кроз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано |
м да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у свима |
јима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши с постеље. </p> <p>Ђури |
ремена што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све |
хта им цело тело, и они сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљубљени, загрљени, зан |
балвана преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је |
> <p>»Већ се смркло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} |
} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао |
ву однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, нано, откуд то? </p> <p>— Ка |
налост сматрала за велики преступ: живи како знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си.{S} |
Још неколико тренутака... и сад се види како она група у средини необично иде, као да плива на |
трча из све снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, чини му |
.... </p> <p>— Треба, истина је.{S} Али како ти мислиш... као пре? </p> <p>— Сви бисмо најволел |
и, власти« — стаде опет мислити. — »Али како?...{S} Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна се. |
обешчашћена прогнаница!... </p> <p>»Али како ћу сад?...{S} Да га убијем својом руком... не могу |
он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знат |
ити ’нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати док се добро смра |
вцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како зна, само нек пази на људе«.{S} Али сад, после дру |
аинтересова откивањем, па стаде гледати како му ковач вешто одсеца чивију, којом су спојене обе |
жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у њега.{S} После му се чини |
њићевој. </p> <p>Станка пребледе, осети како јој се срце стеже, па се с неким радозналим подсме |
ко се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира. </p> <p>— Води га! |
>Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори |
смерно приђе руци свештениковој и осети како му опет малопрешње црвенило наилази на лице. </p> |
Е, нећемо више тако.{S} Мора се радити како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S |
н био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је мога |
ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мис |
p>За тренутак сви ућуташе, посматрајући како Ђурица невештим прстима одваја један по један лист |
{S} Нека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити |
над целом оном масом жандарми коњаници како одскачу од седла у лаганом касу, види се између њи |
.{S} За то време Радован исприча Ђурици како је једва приморао калуђера да изврши венчање, и то |
бро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, спремај се |
рим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ј |
Једва ти се онда раскравих; те не знам како напуних судове и побегох. </p> <p>— А мене срео у |
рви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд има то |
<p>— Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене девојке! </p> <p>Станка претрча |
дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и расли мали чворци, и видео |
е поверавао своје тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати.{S} Па као што |
видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је то необично. </p> <p>И они се приближише једно |
аране чарапе и опанчиће... сећа се живо како је једнако загледао у шаре на чарапама.{S} Сестриц |
— одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у |
Ништа, среће ми, само је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако |
а њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити сво |
везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Нем |
ставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овде неуспех! </p> |
ње утиче на Ђурицу повољно, таман онако како је он желео.{S} Али његово проницљиво око опази пр |
а ономе страшилу у груди.{S} Осети само како нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа б |
. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пик и под |
S} У оба извешћа старац исприча опширно како су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали |
{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад има |
гледаху га и одлажаху, причајући успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — |
воје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас с |
о да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица |
<p>Улазећи у кућу, Никола угледа снаху како је необично присела код завале испод прочеља, дигл |
21"> <head>XXI</head> <p>Трећи је месец како се Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је приспео у |
Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламења |
, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, |
нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си са |
/p> <p>— Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе бр |
— рече он после краткога ћутања. — Знаш како је.{S} Уцена је повишена одмах после оног убиства. |
в човек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није тако говорио... |
еже. </p> <p>— Деде, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна човека — рече он, пружајући |
бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти знаш како пролазе они, који раде против моје воље...{S} Ено |
је овим зарадио куршум.{S} Сад ти знаш како ћеш... </p> <p>— Не бригај.{S} Играће ми без свира |
о ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелиц |
м неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да м |
... »Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким |
и не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умел |
човека, коме се јако спава...{S} Видиш како он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава... он |
»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пропадам, |
огледати, сад се разговара са њим и још како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало де |
id="SRP18971_C22"> <head>XXII</head> <p>Како је тешко живети отпаднику из друштва! ... </p> <p> |
осу и по кући се просу задах... </p> <p>Како осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, |
днику, пред станом капетановим. </p> <p>Како стаде пред врата, удари снажном песницом по њима.. |
да заглади малопрешњу срџбу. </p> <p>— Калауз из Паланке — одговори Вујо љутито. — Оде низ Јас |
и старци... — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут |
сами, не очекујући да их ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само састави руке младенци |
ови на двојим колима.{S} Распитиваше за калуђера код сваке механе редом, и код последње, пред м |
браним. </p> <p>— Па кад велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, само |
н исприча Ђурици како је једва приморао калуђера да изврши венчање, и то пошто му обећа десет д |
{S} Требало је на сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирска врата, |
, па опет обори очи, гледајући у његове каљаве ципеле... </p> <p>Обоје су променили ношњу; удес |
971_C20"> <head>XX</head> <p>У прљавој, каљавој, последњој палилулској улици, на крају Београда |
да се одгоди још на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају оч |
тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше |
гледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. </p> <p>Стигоше Ђуричиној кући.{S} Хајдуку се ст |
бу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... </p> <p>— Хајде да се измиче! — прог |
{S} И, ако можете... подигните ми један камен на гробу... </p> <p>— Јединче мој!... куку несрећ |
се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Што не оде у војску, па да бу |
љајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју |
кати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... </p> <p>— Више Војк |
е. </p> <p>— Па хајде да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. </p> <p>— Зар ти нећеш са м |
лочина, мука, уздисаја...{S} И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, ква |
, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад нас ти поведи н |
пут, прелазила је преко поточића, преко камењара, убадала се, убијала ногу непажљивим гажењем, |
, стегнувши револвер, прескакаше рупе и камење низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, к |
х повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвоји |
, те напуне судове, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђури |
а... </p> <p>Ђурица се вратио завичају, камо га је снажном силом вукло срце његово. </p> <p>Упа |
асусрет Ђурици. </p> <p>— Где си, Мишо; камо се? — рече она, спуштајући му своју белу облу руку |
па овде је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још осамдесет? — рече Ђурица. </p> <p>— Јест, ј |
</p> <p>Где си, лисната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас се зажел |
одговор. </p> <p>— Е, мој попо! ...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја |
... </p> <p>— Јесте, синко, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би с |
сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Радован? </p> <p>— Погибе.{S} Једва и ја изнех |
виде се јасно сви предмети... </p> <p>— Камо девојке? — викну капетан. </p> <p>Погледаше сви по |
гли чути један другом дисање. </p> <p>— Камо се, по Богу си?... полудех од муке — рече он. </p> |
м Ђурица, он стаде изненађен. </p> <p>— Камо ти Симо? — упита га још на ходу. </p> <p>— Отишао |
и.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, за невољу?...{S} Хоћу полудети ’вако сам. </p> |
диже главу и плашљиво запита: </p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Ск |
о, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год |
иваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па напослетку изиђош |
, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.{S} Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз те |
звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апоте |
паприку — викну Митко ашчија, преко од канцеларије. </p> <p>»Ала живе ова господа! — помисли Ђ |
седлан — умеша се пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна п |
грађани.{S} Сакупи се велики збор пред канцеларијом.{S} Капетан разгледа проваљено место; рупа |
тање. </p> <p>Капетан оде са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља извешће начелнику |
га дочека други пандур и одведе право у канцеларију. </p> <p>За зеленим столом сеђаше сам капет |
оја је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S} То беху врата на ходнику, пред станом к |
е готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избегаваше сваку помисао, која би |
, изгледаше јој као ванземаљска појава, као она светла јуначка лица из наших песама, која нам б |
људи притрчаше му, створише се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама. |
се није ништа предузимало.{S} Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, |
тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо се у поче |
чиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: </p> <p>— |
у... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је он смис |
ку у напред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и |
низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. </ |
Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи |
тарцу и стеже га својим снажним рукама, као утегом.{S} Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, |
и!...{S} Ја јој чиним све... свега има, као каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће в |
крстине више куће, а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту пред кућом.{S} Иза Букуље |
е донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то с |
И венчани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, |
танка, обрнута лицем к земљи, савијена, као да се сама наслонила на лактове, па сакрива лице од |
љу, па стоји тако непокретна и суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... < |
ао олуја.{S} Јуришао је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би |
а очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли |
а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче с |
же сит да се нагледа познатих му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> <p>За јед |
закопају у земљу и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... само се издиже гомила влажне зем |
светлео очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{S} Само му струји нека ва |
гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече |
претходно направи значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} С такв |
је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи |
и се кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном остаде без ногу, клону... глава се зату |
а завила у свој суморни плашт цео град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет кваси, ре |
који удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи. </p> <p>Пред иконостасом кресн |
! — викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко |
ца да се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окр |
а тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да |
како она група у средини необично иде, као да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и |
адрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, нек |
ад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, као на команду.{S} Људи поскидаше капе и сваки у својој |
је добра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга сна. </p> <p>— Шта, зар нећемо сутра? — зап |
ри јасно зеленило младе траве, која је, као власје на четки, густо избила из земље...{S} Сунце |
лави малу шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све жене из те улице, носила халине од неке загас |
су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управник св |
свршава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} |
човек.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момци.{S} Плашио их је највише његов рђав глас у |
{S} Фењери пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичава старца.{S} Отвори се понеки прозор |
га пута, израстао нов хум влажне земље, као једини споменик зликовачких дела. </p> </div> <div |
реже сву своју снагу и полети низ поље, као на крилима.{S} Већ се приближио првим шумарцима над |
струка леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, |
одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом св |
ут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S |
мо онако погледа и да се онако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда |
ј кћери!{S} Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обух |
лаву и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу |
атима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отво |
у и колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пре |
S} Тек се могло назирати небо, које се, као црн џиновски поклопац, надвило над овом шумовитом к |
аху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за њих. </p> <p>— Отпасујте |
звикну он одједном и устаде са столице, као да се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дел |
ори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори: </p> <p>— Истину с |
ам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над С |
ганима јуришали на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали с |
»тачкица« приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, |
злокобна измаглица.{S} Докопа пушку и, као холуј, испаде пред запис. </p> <p>— Шта то радите! |
е ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, проговори: </p> <p>— Ја се не ша |
ет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одгово |
Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Беспослица!{S} Какво вен |
А сад седите сви. </p> <p>Поседаше сви, као по команди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђуриц |
ле се одједном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену црвенкастом мара |
рће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служ |
говори Ђурица и насмеја се пријатељски, као стари познаник. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих |
азивали само ноћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе и јазбине.{S} У ов |
е и крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на з |
/p> <p>Станки застаде осмех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале см |
виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на свој |
едећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из свега гла |
а и два пандура.{S} Жандарми и пандури, као обично, беху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се до |
ишта од своје одлучности и присебности, као што је досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слобо |
е ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од кога јој завис |
плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у д |
страшило необично отвори и рашири очи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онд |
још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одгово |
чекаш! </p> <p>Истога тренутка искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, |
гову. </p> <p>Капетан се јетко насмеши, као човек који непрестано слуша овакве одговоре од свих |
те пробуди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен.{S} Угледавши Ђуриц |
адање памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао |
ити?...{S} У том се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затре |
Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звец |
нагнале прилике и околности, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво васпитање. |
једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год |
о, да се непрекидно господа.{S} За њим, као што је ред, гегуца општински биров... </p> <p>Весељ |
сле ове напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, |
петане, част нам је... и овом приликом, као и сваком... — рече он, дижући своју »шлафкапу« и по |
учити!...« </p> <p>Једним лаким скоком, као ветром понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоу |
и још како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу |
<p>— Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, д |
да ниси рђав човек... </p> <p>Одједном, као плаховит поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и с |
/p> <p>Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору.{S} Ђур |
p>И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се раст |
лити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини |
а откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсн |
јој ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали. </p> <p>— Је ли то од истине?...{S} Немој д |
ену напоље, избачену као исцеђен лимун, као непотребну ствар...{S} Гле, нема где да склони обеш |
— шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? </p> <p>— Биће од ове |
ислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мим |
награбили.{S} Он им је од тога одвајао, као милостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван |
стаде с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пр |
а — одговори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина удовица, има нечег |
црвене. </p> <p>Она га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, |
— рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене са |
>— Хоћеш у село, попо? — рече он благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео свога све |
неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, мио обратиме |
розгу. </p> <p>— Лијепо сам намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради |
ако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред |
.{S} Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пр |
p>Бегунци потрчаше из све снаге, онако, као што може потрчати човек, који бежи од смрти и зна д |
ке, здраве и примамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у његову срескоме месту.{S} У њ |
досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је |
аћа воду на своју воденицу, исто онако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: |
да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ра |
да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене |
па се учини још радозналија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа |
д, чини му се, сунце није тако грејало, као тада што је... сјајно, светло, слатко...{S} И никад |
ојкама? — рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и |
} Иза Букуље појави се сјајно црвенило, као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све виш |
и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, он |
ан угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га |
>— Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, него се завлачите сваки у своје село |
</p> <p>Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна |
— Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па |
и командовао неограничено, самовласно, као прави деспот.{S} Они, који су с голим јатаганима ју |
јаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да је мој тата одборни |
ругим местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у његовој појави. </p> < |
оставио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем. |
е брини! — одговори Новица, за кога то, као што изгледаше, не беше никаква неповољност. — Хоћу |
пред кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи м |
се поређали млади косачи, па једначито, као по команди, измахују оштрим косама и секу зелену со |
оје се мењају свакога дана, онако исто, као што се мења небесно плаветнило туробних јесењих дан |
се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад с |
мену... </p> <p>Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозор |
p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у раз |
пружени... само се види округао отвор, као прстен, и унутра зија црна цев.... </p> <p>Ниједне |
ме беше само један, овакав исти прозор, као и овај изнутра.{S} Ко није посвећен у тајну, никад |
..{S} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке |
е ћу сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зн |
а напослетку махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под у |
е.{S} Обе жене и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешким пијаним сном.{S} Ваздух у со |
одлуке, идући за њим на сваком кораку, као његова сенка.{S} И за ту велику жртву она тражи од |
, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.{S} И затим |
рећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p> <p>— Шт |
ода таласа и повија са стране у страну, као добра пшеница под снажним ветром.{S} Велику муку им |
застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље.{S |
тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за |
сети само како нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после |
но са Ђурицом, једну по једну банкноту, као да и њега интересује колико ће се наћи новаца у том |
ако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује |
Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је |
есео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само |
подоста.{S} Напунивши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи |
ах — поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као што си ми казао. </p> <p>— Добро си учинио.{S} Онда |
гледајући ни у кога. </p> <p>Пантовац, као чудећи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу.{ |
ре!...{S} Смрт!...{S} Привежу за колац, као говече, па дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А п |
они његово мишљење. </p> <p>— Мој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се |
мерно целива. </p> <p>— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов д |
станишта... усне се скупиле, стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце куршума...{ |
!...{S} Слушам ја тамо све старешине... као светац:...{S} А после, пет, шест, па и десет година |
е они, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим плећима цела она маса.. </p> < |
пуна дима...{S} Ври, трешти, пуши се... као у паклу!...{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га |
а јесте, у неку руку, како ћу казати... као човек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, ч |
кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... — рече Станка, а усне јој се скупише и заигр |
док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох д |
ба, истина је.{S} Али како ти мислиш... као пре? </p> <p>— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта |
ашне речи. </p> <p>Станка се не измени; као да је очекивала нешто горе, неповољније, па је ово |
ити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{ |
а заклопила уморне старачке очи?«...{S} Као одговор на његову зебњу зачу се из отворене собе су |
ећи успут људе, куће, дрвеће, све...{S} Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету. |
</p> <p>Ђурица се освести и следи...{S} Као да није ни капи сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На је |
оја га сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са п |
оним строгим, испитљивим погледом...{S} Као да су обојица осећали да треба одважно издржати ова |
куд ова чудна лепота целога стаса?..{S} Као да је ове чаробне горе одједном преродише!... </p> |
часа, стиже Вујовој кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и у |
{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно з |
е пуцањ и више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да ожи |
ме подешавао и своје држање и одело.{S} Као сиромах није се могао истицати богатством одела, ал |
а да идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно нов |
само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, о |
ми можемо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згле |
, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом |
еци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Са |
— Е, девојко, по законима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, помаже му, |
е то? </p> <p>— Нека удовица... води га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напредује. </p> |
ја му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково ли |
е, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, које је готово да га свакога т |
ј и не паде на памет да погледа на њега као на момка. </p> <p>Станка није била толико необична |
ма других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором |
па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајник. </p> <p>— Стале, тако ти свега што |
е би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те он не пропусти ниједно вече |
м давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Са |
ећ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.{S} Курјаци се приближише обору, па стадош |
су шашовци, те је цела совра изгледала као нека стаја.{S} Лепо је видети око цркве или, кад је |
</p> <p>Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично. |
њој.{S} Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије. |
ку досаду, кад му се она јави у мислима као препрека његовим плановима...{S} Незгодно му је што |
Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављ |
је овај сурови човек стајао пред очима као нема загонетка, која те све више привлачи, што је м |
ен. </p> <p>...{S}Овака варошка, згодна као молована, пристаје да иде за њим, куд год је он пов |
се у овом великом граду скривати.{S} Па као што ’но курјак, кога потерају са свих страна, тражи |
знати...{S} Само затрпају земљом, — па као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!.. |
едначито, брзо по такту... игра и удара као дамари...{S} У ушима шум... и тамо шушти, удара, пи |
оди му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју... </p> <p>— Ја, вала, хоћу, са |
ао први »пешкеш«, који се обично сматра као ситница и за којим тек после долази право разрачуна |
ао присећајући се. </p> <p>Станка ућута као заливена. </p> <p>— Знаш шта, господине, после ћемо |
поред ушију... </p> <p>Капетан се осећа као ловац, који се кренуо да затекне курјака на легалу. |
ти. </p> <p>Ова је реч ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, |
Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте |
У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говор |
и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеже ра |
пиштање уха.{S} Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му |
, врати пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњ |
, Острвицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлу |
ћи своје сељачке послове, замишљао себе као хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљао на поштен ж |
диш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, |
један пушкомет, Ђурица наједаред стаде као укопан.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: |
тал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена... </p> <p>....{S} Ври у глави рој мисли, |
које постаје од његова трчања, постаде као права зверка која се спасава од велике хајке.{S} Ва |
о би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је се |
пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена погледа, страшљив |
мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање... |
на то није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у врућици... </p> <p>После поноћи стиже п |
есто мене... да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устр |
своја нема наручја... </p> <p>Живео је као што живи звер, која свакога тренутка очекује громов |
ло доцкан... — рече он љутито, па после као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнак |
пушку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... напл |
идећи се своје слабости, и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, који га је сав |
</p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загонетка решена.{S} Виде |
е.{S} Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица.{S} Њихов поглед продираше оштро у саму ду |
ке орловске висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица.{S} Њихов поглед продираш |
и врата. </p> <p>Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђуриц |
ела толику срамоту, понижене, мучила се као ниједна друга!...{S} Оставих добру мајку, увредих д |
p>— Зар Новица?... — рече она и трже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чувати оне љу |
, тајио и од њега. </p> <p>Растадоше се као најбољи пријатељи. </p> <p>Ђурица је имао пуне руке |
изглед мрачним сводовима храма, који се као нека чуда издизаху и повијаху у густој помрчини.{S} |
аместили.{S} Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али |
јке? — рече му она слободно, смејући се као за себе. </p> <p>— Што ћу, кад немам друга посла? < |
ер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он м |
и га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливени, само им се ноге померају, одскачу од земљ |
ећи кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!...{S} Наз |
вет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, |
p> <p>— Е, мој соколе, није женско срце као твоје.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегр |
<p>— Новица!...{S} Који то беше? — рече као присећајући се. </p> <p>Станка ућута као заливена. |
више онога грознога погледа, који сече као ножем, од кога су стрепили највећи разбојници...{S} |
м очима, дугом и уском расом, изгледаше као страшило.{S} Кад плануше неколико свећа и храм се о |
тога тренутка заигра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке д |
његовим очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лиш |
ној магластој тамнини кућа им изгледаше као пласт сена, развршен и развучен.{S} Примакоше се уз |
ао јатак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше као у грозници.{S} Друштво је распустио, давши сваком д |
те на месту. </p> <p>Сви сељани осташе као приковани на своме месту; нико не смеде оком мрднут |
ве ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. </p> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, не м |
ец дана саопштише одлуку Касације, беше као убијен, промени се, снужди се... али му у души оста |
све њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једр |
не зачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно шт |
аклецаше колена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад м |
по имену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. |
познат. </p> <p>Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто она |
то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упир |
о да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно с |
, славе ми! — рече малишан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зо |
и ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да му |
етен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од д |
не обећаваше никаква добра... </p> <p>И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, |
ти си, видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка |
варајући на знак.{S} Звиждање се понови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији. < |
негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривал |
онцу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брез |
јој је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваши. </p> <p>Писар га прекиде: </p> <p>— Хајде, пр |
<p>— Хајде у гору. </p> <p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} Све досад сматрао је ту мисао нека |
вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који |
раде тешке послове, па не могу мирисати као ви, што само седите и намештате се за нас људе. </p |
се смејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћена прогнаница!... </p> <p>»Али како ћу сад |
ћ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не см |
хну руком поред уха, што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеш |
а беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио п |
м за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово пропаде! ...{S} Море, доб |
рхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, напротив, стреља очима и по д |
-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.{S} Беху се о |
. </p> <p>Радован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа.{ |
кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено |
гнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, истина опасан, али носи с |
у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска појава, као она светла јуначка лица из |
ође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} Новица се подиже испод једнога дрвета и |
прст по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ |
рене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине.{S} Очи му беху црне као уг |
Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип.{S} Али се хитро пружише многе руке и дочепаше |
</p> <p>— Да се одметнем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А т |
мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи се своје слабости, и у исто време као подле |
павају господа полицајци! ... — рече он као уз реч, али погледа Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’ |
Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, које се мењају свакога дана, онако |
где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да г |
што је имало сад да се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... има још времена...{S} Он |
>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте ли? </p> <p>— Свршисмо.{S} Пл |
, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно безизлазно стање принуђа |
гинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да није л |
ворених, осушених и врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче с постеље и бежи од ку |
е не може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита писар«...{S} И он се сећа оних болова, и |
е, с једне стране.{S} Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће ре |
ти и изненади.{S} Сматрао је своје село као једино поуздано уточиште, а сад му прва опасност от |
врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умрем. </p> <p>— М |
оним човјеком... знаш?... па да уживамо као цареви. </p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и с |
мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан...{S} Мајка му обукла нову, сасвим нову, ч |
оштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </p> <p>Ђурица му одузеде часовник |
размишљања... </p> <p>»Хе, одсад нећемо као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и задовољно се |
и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи у з |
оје му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. </p> <p>»Смркло се, мора бити« |
растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, по |
о механички, без размишљања, онако исто као што се удављеник грчевито хвата за слабу шибљику, д |
.{S} У крађи и нападима био је плаховит као олуја.{S} Јуришао је без размишљања, као бесан курј |
наш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш |
S} Старцу тешко дисати, стеже га младић као кљештима...{S} Најзад се некако дохвати паса, одакл |
мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се...{S} А |
удне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра... </p> <p>— Казаше људи што дођоше из општин |
каста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први поглед, исказиваху н |
е то због тога, што га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљ |
сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат. </p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе ј |
узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за образе, поглади |
/p> <p>— Бабетино једна!{S} Надао дреку као да му црева испадају!... </p> <p>— Сваки на своју с |
лажен, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде исказати цело своје осећање. </p> <p>Она г |
лаву у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми |
бистре воде!...{S} Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отр |
руку! </p> <p>Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњав |
ну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p>После првих удараца Сретен се само ув |
уцвељену, па избачену напоље, избачену као исцеђен лимун, као непотребну ствар...{S} Гле, нема |
мца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац п |
и од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с вра |
ивове препеченице, која игра у стаклету као кристал.{S} Около стоје празни тањири, а на средини |
<p>Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. </p> <p>— Зар ти први — продужи кмет — отка |
дна мисао да се ухвати.{S} Само пролећу као искре, понесене бесним ветром....{S} У темену нешто |
, па стаде пред њега.{S} Очи јој севаху као живи пламен, сагореваху....{S} Она се исправи и пог |
а, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци у животу.{S} Он дође на обично |
глед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде |
све дао.... му његова! — викну Пантовац као с неким правом, налазећи да му је тим причињена хот |
у и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља |
мога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињ |
д и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Че |
е и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми се куне срећом хајдучком — Др |
l:id="SRP18971_C15"> <head>XV</head> <p>Као што после онога догађаја, при оцењивању потре пред |
тан пандуру и диже се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кр |
причајући успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Што не о |
а код куће му наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђаво помаже!« — помисли капетан, улазећи |
едан брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овак |
такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа. </p> <p>»Знам ја што је то« — проду |
, тресући руком, одговори на куцање.{S} Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен.{S} |
као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору.{S} Ђурица се прену.{S} Читава бура ос |
</p> <p>— Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. </p> <p>— Кад? </p> <p |
диже, као на команду.{S} Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу.{S} Ут |
приђе к столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не мога |
p> <p>Кад паде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво разгледа. </p> <p>— Јеси ли заиста т |
каза да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и закопају. </p> <p>Уве |
.{S} Гвожђе... воштаница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица |
без везе у мислима, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало речи појми њен положај, па хтеде да се к |
пи се велики збор пред канцеларијом.{S} Капетан разгледа проваљено место; рупа беше мала: изгле |
а исказују један другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, који су познавали П |
</p> <p>— Добро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да |
о... </p> <p>— Зар баш на месту? — пита капетан, мрштећи се. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} Ено г |
сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку. </p> <p>— - Ено, одмах на ономе брегу.. |
пу.{S} Настаде необична граја.{S} Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заин |
тањир са сиром и скорупом. </p> <p>Уђе капетан у собу...{S} У последње време, нарочито откад ј |
unit="subSection" /> <p>Тек увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку ј |
<p>— Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; |
</p> <p>— Да ниси писнуо!...{S} Овде је капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш. </p> <p |
ћеш?... </p> <p>— Капетана...{S} Где је капетан?... </p> <p>— Што ће ти ноћас капетан? — обрецн |
ди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви н |
е. </p> <p>— Добро јутро! — поздрави се капетан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се |
му одрешите...{S} Што ће вам то? — рече капетан, па изиђе пред кућу. </p> <p>Ђурицу изведоше, в |
се пружа више вароши.{S} Напред јахаше капетан с острагушом о рамену и револвером о бедрима, з |
за разбарушена сањива глава.{S} То беше капетан. </p> <p>— Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он |
..{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, н |
цији великога зликовачкога друштва... и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт министру...{ |
се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку н |
и ћемо гледати... није нам првина.{S} И капетан је сад промењен, овај је нови опак... </p> <p>» |
своју одлуку с највећом упорношћу.{S} И капетан напослетку безнадежно махну главом, па се пожур |
еобучен умешао се у гомилу.{S} Истрча и капетан сањив, с огрнутим капутом преко леђа и папучама |
азделише ову философску мисао, па чак и капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљна изгледа |
зишла...{S} То би славно било!« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p |
>»Као да им сам ђаво помаже!« — помисли капетан, улазећи у двориште. »Али нека, имам у рукама о |
тра онај случај у Кленовику! — одговори капетан. </p> <p>— Шта, ми нисмо чули? — повикаше радоз |
, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде. </p> <p>»Хвала Богу!« — поми |
од којих и мутави проговоре... — заврши капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети ка |
у. </p> <p>За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартиј |
. </p> <p>— Сад пазите добро! — рече им капетан, и ако није било места опомени, јер сваки од њи |
сар Мита и разгледаше нека акта.{S} Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу. </p> < |
} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p> <p>Станку веома изне |
...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, н |
е капетан?... </p> <p>— Што ће ти ноћас капетан? — обрецну се пандур срдито. </p> <p>— Треба ми |
и о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш |
аза руком на стакло. </p> <p>Кад помену капетан осуду, Ђурици заклецаше колена, обузе га зима с |
уљом набира. </p> <p>— Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </p> <p>Као у неком |
уда провући! </p> <p>— Отварај! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апс |
мети... </p> <p>— Камо девојке? — викну капетан. </p> <p>Погледаше сви по дворишту. </p> <p>— Д |
p> <p>— Како! ...{S} Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај шта је било, а |
Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Шта је вајде... — поче Радисав да се |
а дела, облачи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи |
<p>А варош ври од нестрпљења... </p> <p>Капетан је напослетку добио тачно извешће.{S} Кола са м |
: или дише или јој ради срце... </p> <p>Капетан се саже, наслони ухо. </p> <p>— Жива је, ради ј |
. после вам се неће жив дати... </p> <p>Капетан је разгледаше пажљиво...{S} Оно грозничаво дрхт |
ете, али не прозбори ни речи... </p> <p>Капетан не зна шта ће пре, пуне му руке посла: треба по |
, а ветар звижди поред ушију... </p> <p>Капетан се осећа као ловац, који се кренуо да затекне к |
о за кућу, одакле нема прозора. </p> <p>Капетан је још путем саставио план напада, према Станки |
> <p>— Закључао сам, ево кључа. </p> <p>Капетан изиђе у ходник, онако необучен, па видевши да л |
ожђе, којим су му ноге оковане. </p> <p>Капетан изиђе из собе. </p> <p>— Ево, Ђуро! — прозбори |
вољно материјала за одгонетање. </p> <p>Капетан оде са писарима у канцеларију, па узе одмах да |
, убијена!... — повикаше други. </p> <p>Капетан и Митар приђоше врљикама.{S} Пред њима лежаше С |
ј из вароши? — запита она брзо. </p> <p>Капетан је погледа. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу п |
ш.{S} А ти, Станка, ходи овамо. </p> <p>Капетан је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па |
и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан одмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметн |
м веровати у истинитост његову. </p> <p>Капетан се јетко насмеши, као човек који непрестано слу |
ш толико?...{S} Шта хоћеш?... </p> <p>— Капетана...{S} Где је капетан?... </p> <p>— Што ће ти н |
пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је жив човек!... </p> <p>Дан стре |
да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!...{S} Вала јој је и присело... једва, кажу, о |
ај с прозора. </p> <p>— Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо по |
ви ларму забадава.{S} Не смем ја будити капетана за сваку ситницу... морам знати зашто. </p> <p |
дижући своју »шлафкапу« и поздрављајући капетана, који нешто туробна изгледа дође међу друштво |
н одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одлучно: </p> <p>— Не зн |
Лекар се нада да ће преболети. </p> <p>Капетана очекиваху други неповољни гласови.{S} Писар га |
је слава и част! ...{S} А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом, као и сваком. |
се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа капетаница прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, |
} То беху врата на ходнику, пред станом капетановим. </p> <p>Како стаде пред врата, удари снажн |
{S} Постаде јој досадно ово запиткивање капетаново, које се никако није слагало са њеним душевн |
одважан момак, стаде први, и по упуству капетанову покуша да види јесу ли закључана врата.{S} С |
њему познатим начином, ставио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.{S} Није зна |
p>— Зашто? </p> <p>— Он је ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали |
дном потекоше из очију две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. < |
оска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. </p> <p> |
а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{S} Само му струји нека ватра кроз тело, |
се освести и следи...{S} Као да није ни капи сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На једној постељи сп |
страшну жеђ.{S} Да му је само неколико капи хладне бистре воде!...{S} Наједаред, севну му као |
и новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај мета |
, осећао присуство човечје с оне стране капка.{S} Полако, тресући руком, одговори на куцање.{S} |
{S} Сунце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврја |
а и из натмурено сребрнаста неба сипи и капље ситна роса, која обухвата цела човека, продире му |
и блистаху поља и њиве, окићене росним капљицама, које се по брежуљцима већ стапаху и испарава |
у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу |
еда како се разбија водени млаз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоколо. </p> <p>— Чусте |
ива...{S} Топи се радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе...{S} То је било онда о пов |
ед уха, што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </ |
вамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога г |
и очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештенику. </p> <p>— Не смем ти тр |
ха. </p> <p>Ђурица врло пристојно скиде капу, смерно приђе руци свештениковој и осети како му о |
Кажу, не ваља се... </p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи.{S} А там |
и, а на леђима је имао кратак постављен капут, купљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљаст |
и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина механџије, који се повио на кљусету, па |
један другому.{S} Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет д |
.{S} Истрча и капетан сањив, с огрнутим капутом преко леђа и папучама на босим ногама.{S} Стадо |
— не могаше скоро ништа распознати.{S} Капци, на једином прозорчићу, беху заклопљени, и само н |
од осталих.{S} Ну имађаше он још других карактерних особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беш |
седео. </p> <p>— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. </p> <p>— Бато вели |
ше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.{S} Кад сврши игру, он се диже полако, као човек |
дохватише чистога поља, потераше брзим каријером...{S} Само се чује потмуо топот коњских плоча |
а чивију, којом су спојене обе половине карике...{S} Неки људи пружају руке поред његових ногу |
а дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну |
дина.{S} Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике |
и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.{S} У |
иш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо како књига |
а и одскаче од седла, по такту вранчева касања...{S} Некаква суморна тежина, некакав изненадни |
а ова изненадна коб.{S} Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма.{S} Они су га опазили ран |
оворио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чекати...{S} Окупи некога практиканта |
ад му после месец дана саопштише одлуку Касације, беше као убијен, промени се, снужди се... али |
аше у кола и одјурише кроз кланац брзим касом... </p> <p>А старац Симеон затвори се у ћелију, п |
оњаници како одскачу од седла у лаганом касу, види се између њих нека нејасна група, из које ви |
ицом.{S} Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опазити да ј |
зници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.{S} Сиђе опет на своју сламу и с |
гло одмах опазити да је мало света пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ права ноћ« — помисли он, |
} Може вам се отворити стециште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају |
тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо ви |
па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се прикријете на Корушцу, док |
> <p>Кроз четврт часа хајдуци прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничк |
па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи с |
еновичке шуме, која се пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких огран |
но.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на К |
ним новинама... орден... класа... »Онај качерски пући ће од муке, што му узабрах крушку испред |
пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских планина, које су, овога јутра, завијене у гус |
бњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула ст |
, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да |
а опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све...{S} Као да цела |
шт цео град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљав |
, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хладном водом своје вреле, једре образе.{S} Тако |
кво чудовиште, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица трагове ужас |
враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« — помисли Ђурица у себи, спремајући нож и пушку |
ати стотину клипова, кад убере њиву, па квит посла — рече кмет. </p> <p>— Је л’ тако, Јоване? — |
Шта је то Краљу само да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и готово... шта то њега кошта!...{S} |
е то Краљу само да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и готово... шта то њега кошта!...{S} И ја |
Краљу само да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и готово... шта то њега кошта!...{S} И ја одмах |
свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе три банке са нешто ситнине, а |
и густе, прогрушале брке. </p> <p>— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, |
мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шта ти говориш!... — плану Ђурица. < |
Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} Има л |
ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне |
нам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безб |
ди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се ста |
S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се мора наредити, |
имамо — одговори Ђурица, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама. </p> <p>Старац, још с |
</p> <p>— Па лепо, болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и напада |
</p> <p>— Отварај, море, озебох на овом кијамету — — одговори Ђурица. </p> <p>Врата се отворише |
са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха. </p> |
же на столицама.{S} Чаше звече... смеј, кикотање... нико и не помишља на опасност.{S} Ђурица пр |
њима... да послуша оно весело девојачко кикотање... да их, онако старински, смело у очи погледа |
Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога краја.. |
не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару.{S} Ноћас се добро промисли...{S} |
осле испитуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И тако све, па мучи и |
а погледа и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и |
.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} Одмах затим |
свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{ |
ти!... </p> <p>Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} После неколико дана она је |
...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </p> <p>— Ево руке! — одговори она, |
само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут |
{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми пов |
— Море, шта кријем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... </p> <p>— Па не мор |
ко све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то |
, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе опет з |
, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како |
ове погибије, нема ни једнога човека, с киме је сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, помислим |
често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> <p>— Са свима, брате, па... и с |
тена, који стајаше блед и непомичан као кип.{S} Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђури |
се густ зелен шатор, израсла хладовита китина...{S} Поље се прелива и трепери јасно зеленило м |
а, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му пог |
Митра, подигао једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмис |
о затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљана кошуља, изве |
х пруга и памучне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у г |
им подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичн |
ивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком.{S} Тако одевен дође на крстоноше. </p> <p>Беш |
атра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не т |
ледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико |
јводине. </p> <p>Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у |
а Радоњића! ...{S} Улетео бих онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње до |
Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. |
таквој досетци. </p> <p>— Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетк |
еза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо се у почетку напада |
их опет затвори и наслони на њих дебелу кладу.{S} Пипајући зид и спотичући се по клизавој подст |
мућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пусто |
ајдуци поскакаше у кола и одјурише кроз кланац брзим касом... </p> <p>А старац Симеон затвори с |
охвала у званичним новинама... орден... класа... »Онај качерски пући ће од муке, што му узабрах |
Лени:{S} Сад си госпођа капетаница прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружн |
ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука...{S} Поред крстонош |
горе у страни, испод једнога сенастога клена, чује се тужно нарицање.{S} То мајка несрећна опл |
на за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сване, нађи се са Рад |
у у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав сабор...{ |
послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. </p |
, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не |
ђе ова дугачка зима!... </p> <p>— У наш Кленовик, је ли?... да се нагледам оних зелених ливада, |
</p> <p>— И јуче изјутра онај случај у Кленовику! — одговори капетан. </p> <p>— Шта, ми нисмо |
у довољно издубљеној рупи, стоји један Кленовичанин, па избацује земљу гвозденом лопатом.{S} В |
пре овог изасланика, Ђурица срете свога Кленовичанина, кога му је послао јатак Јово. </p> <p>Ђу |
ње, бити изван сваке опасности. </p> <p>Кленовичка шума пружила се по једној дугој страни, која |
троје пређоше реку, дохватише се густе кленовичке шуме, која се пружила до близу Качера и пожу |
ана, читав сабор...{S} Највише их је из кленовичке општине.{S} Саставиле се повеће групе на нек |
пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом. </p> <p>— Добро — |
ине и удари реком, која тече кроз потес кленовички.{S} Потесом се растурили његови сељани, па р |
путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На кленовичкој реци Ђурица се одмори део час, па не добивш |
, а писари стадоше журно писати наредбе кленовичкој општини, из које је Ђурица, и свима околним |
нога догађаја, при оцењивању потре пред кленовичком судницом, наступи у Ђурици извесан прелом у |
рећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! |
иже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху се од умора и слабости.{S} Ушавши у |
, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из свега гласа: </p> <p>— Јаој |
омаћин и радник, али те они наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш г |
ладу.{S} Пипајући зид и спотичући се по клизавој подстрешници, дође до врата кућних, ослушну ма |
ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p> <p>»И та |
то... она само проврти, а чутура удари клин. </p> <p>— Море чувај се да не заклиноше. </p> <p> |
орити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« </p> <p>»Да се |
— одговори овај. </p> <p>— Па зар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица. </p> <p>— Море н |
ук осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. </p> <p>Јован скочи весео. </p> <p>— |
и, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, па квит посла — рече кмет. </p |
пред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док н |
се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — викну С |
сама.{S} То се отац Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до манастира.{S} Кад га стигош |
урица, као да одједном остаде без ногу, клону... глава се затури... затеже се конопац о коцу... |
пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на ходу испали му д |
/p> <p>Јовове руке, којима се одупирао, клонуше, што је значило да се покорава и слуша.{S} Мита |
елика усрђа, беху позавлачили главе под клупе.{S} Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху ногама, на |
ровом уђе у кућу. </p> <p>Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Ма |
, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави: — Имам много хитна посла |
S} Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклањаше половину прозора, па |
тарцу тешко дисати, стеже га младић као кљештима...{S} Најзад се некако дохвати паса, одакле ис |
притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се...{S} А тере |
у уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капут Мил |
ут Милутина механџије, који се повио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, по такту вранчев |
оја је ушла Станка, те их закључа и узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам будити.{S} При |
о сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пан |
хим гласом. </p> <p>— Закључао сам, ево кључа. </p> <p>Капетан изиђе у ходник, онако необучен, |
итно је... видиш: жена сам!.... </p> <p>Кључаница шкрипну, врата се отворише и Станка уђе у ход |
да неко стоји пред вратима.{S} Прегледа кључаницу — стоји добро... отуд је поуздан.{S} Приђе пр |
рочевље, око кога спаваху чељад, напипа кључаницу на кућним вратима, извуче је и полако отвори |
рена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном набраше обрве, па викну |
пушку на руку. </p> <p>Сељани занемеше, кмет најпре скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко |
брад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: </p> <p>— Господајте, људи! </p> <p>А крст |
ну? </p> <p>— Јесам... онако узгред.{S} Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дозна |
во, узе дувањару и предаде је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{ |
стражарно спроведе« срескоме месту.{S} Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, п |
ту.{S} То је поштено и право. </p> <p>— Кмет Перо — рече Ђурица — ако још једном чујем да се ов |
<p>Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски, ђе ме оре |
жите? </p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p> |
</p> <p>Поседаше сви, као по команди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, стојећи, извади |
оме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску ико |
чепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење о |
жаху по кући.{S} После краткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу ко |
им коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се неп |
p> <p>— Марија, где је мотика? — запита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донета из лу |
ако дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. </p> <p> |
... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска. </p> <p>— Јоване |
необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђурица, и ти, Мариј |
чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право о |
а, кад убере њиву, па квит посла — рече кмет. </p> <p>— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица. </ |
ажим.{S} Само и ти мене причувај — рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако |
Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу. </p> <p> |
кол о свршеном претресу, који потписаше кмет и одборници.{S} Писар и кмет остадоше у заседању д |
. </p> <p>— Велиш то истину? — запита и кмет. </p> <p>— Тхе, помало...{S} Јутрос малко почесмо. |
потписаше кмет и одборници.{S} Писар и кмет остадоше у заседању да се, поверљиво, разговоре о |
> <p>— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. </p> <p>— Ножа не дам, |
укопан. </p> <p>— Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљ |
ма ли какве нове наредбе, где се налази кмет...{S} Али је морао бити много опрезнији од жандарм |
ити? </p> <p>— Не бери бриге — одговори кмет, правећи тајанствени израз на лицу. — Све ћу ја ње |
ено тамо на дувару приковано — одговори кмет, показујући очима на ону објаву среске власти, кој |
дошли да присуствују продаји, коју врши кмет.{S} Онај сиромашак сео под запис, оборио главу и г |
дан нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. </p> <p>— Није то — рече писар. </p> <p>— |
дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплаши |
але, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нари |
и полутаци. </p> <p>— Ене де! — узвикну кмет, погледав новце. </p> <p>»Пропао!... пропао!... ро |
и за врачање...{S} Ене де!... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фи |
жем. </p> <p>— Доле ту кустуру! — цикну кмет. </p> <p>Ђурица се само одмаче неколико корака. </ |
ије, који стајаху пред вратима. </p> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и |
врљике, за које беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе у кућу. </p> <p>Прође пола часа.{S} Писар |
руку, машући њоме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без поздрава: </p> <p>— Где ти је мајка? |
је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку. < |
за то — и насмеши се значајно. </p> <p>Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за |
ша своју љутњу, заборави стару срџбу на кмета, и осети неодољиву жељу да разговара с овим лудим |
ма ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета. </p> <p>— Из среза, велиш?{S} Тсс... петљају неш |
-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а |
она и застаде. </p> <p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус |
Шта си му то говорио? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих. </p> <p>— Па знаш... саве |
дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </p> <p>— Ко т |
укурузу крмачу једнога сиромашка, извео кмета, те оценио потру, па сад продаје крмачу.{S} Људи, |
ропао сам, нашао је!...« </p> <p>— Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. </p> <p>Изиђоше сви из |
а ми пропада толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправ |
е ти је мајка? </p> <p>Ђурицу дарну ова кметова осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди, али се о |
а Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, да се разговори |
вица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две |
м бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што за мене |
>— Лево!{S} Страном!{S} За њима! — вичу кметови. </p> <p>И цео, дуг ланац луди, збијајући се у |
. </p> <p>— Около!{S} Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу |
е осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђуро... ето малко... вр |
о ће шта носити.{S} Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше пог |
ичину кућицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо |
рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. </p> <p>— Знаш... не могу пред онима да ти каже |
, не узимајући још ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да девојку »одмах стражарно спроведе« ср |
ђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише |
аст па груне право овде, и не јављајући кмету!...« Откако је учинила први корак за ближе познан |
да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и бировом уђе у ку |
? </p> <p>Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: </p> <p>— Зар |
ави... </p> <p>— Јок, не може! — одсече кнез. </p> <p>Међу момцима наста гуркање и шаптање.{S} |
још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез проговори: </p> <p>— Ево Милошева Срете.{S} Шта ве |
порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? </p> <p>Одборници погледаше зачуђен |
> <p>— Дижи, синовче, па да видимо како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пик и подели.. |
би га светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико |
итрахиљем и преврташе журно неку велику књигу. </p> <p>— Дајте младенце! — рече он и обрте се ђ |
ш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се искашља и протрља међу прстима свој де |
ше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: |
{S} Како би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Постоја још мало на своме прозор |
она?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А ј |
буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо од |
знаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш |
од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? </p> <p>— Још нис |
аред наиђоше на село курјаци.{S} Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би |
на, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако |
днети? </p> <p>— Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... </p> <p>— Како... ја шта ћу? |
јено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити смисла.{ |
и зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао |
неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву! </ |
у томруке.{S} После испитуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И тако |
бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао?...{S} Мајка... отац... др |
е изнутра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а |
. они мене у томруке.{S} После испитуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?.. |
а другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, п |
<p>— Погинуо је. </p> <p>— Како! ...{S} Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — При |
пушку, повика: </p> <p>— Остав’!...{S} Ко ти то рече? </p> <p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај« |
а његове рачуне нико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и |
одкуд ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се тога сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код ч |
се...{S} А после, шта бива после?...{S} Ко ће то знати...{S} Само затрпају земљом, — па као да |
д пре... и како је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро да сване?...{S} П |
како...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!...« </p> <p>Неколико пута је се |
пут, богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна његове рачуне и крајеве. </p> <p>— Знаш... и |
..{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... везали га за кол |
ало не извешти — слушаћете Радована.{S} Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете |
кав исти прозор, као и овај изнутра.{S} Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислит |
ан.{S} Ти не знаш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не |
по законима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чува га — и |
плива... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражов |
има, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити ш |
>»Шта то вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу |
лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, Ђуро, од Јова... </p> <p>— А, |
оваху у околину, свакога часа надаху. — Ко се скрива и бега, њему се непрестано чини да му је н |
те чувамо кâ једнога свога... </p> <p>— Ко то изнесе? — викну трећи. </p> <p>— Шта их ту испиту |
ход босих ногу по опекама... </p> <p>— Ко си ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата. </ |
евђовића, кâ што ти причаш... </p> <p>— Ко, зар Јевђовић?...{S} Хеј, мој соколе; да ли му је са |
окна и промоли главу на поље. </p> <p>— Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, ко |
осмехну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко је то прошао? — запита Ђурица благо, желећи да загла |
, притрча и притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар на |
босих ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко је то? — запита груб женски глас изнутра. </p> <p>— |
зачу се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко је то? </p> <p>— Отварај! — викну она гласно, сазнав |
том једна од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и од |
веле варошани, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама де причај ми како г |
а после пустио; је л’ истина? </p> <p>— Ко то каже? </p> <p>— Грујица... мало пре дође озго. </ |
да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим |
»Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре |
— Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђу |
пре убити они коњаници?... </p> <p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, |
ако раздраган и расположен... </p> <p>А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У С |
е бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и |
иза уха и запита озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да није каква варанција... </p> <p>— Ја |
ја... на посао? </p> <p>— Мораћеш; нема ко други.{S} За овај посао требају ми поуздани људи — о |
борнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од прве кметову синчић |
Да станем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S} Па онда... шта буде, |
џепу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Н |
>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. </p> <p>— Хајде жив |
— запита Станка радознало. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти |
ли сведоке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво загов |
е журим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му |
светлост зимње зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. </p> <p>С |
о ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком своје село, дотл |
асник... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много.{S} Наишао ваљада |
могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право кажеш: |
нки застаде осмех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејати ни п |
реду.{S} Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или |
ео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање.{S} Сваки дан је провод |
/p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, смејући се и сама. </p> <p |
мњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо заједно — слушам те, а кад до |
е, полегаше по застртом поду.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} Новици |
што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Неки пут |
а и стала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: с |
кочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стад |
где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће виде |
говара с овим лудима. </p> <p>— Правите ко пуши — рече он, пруживши дувањару. </p> <p>Биров му |
аш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела. </p> |
ми овде. </p> <p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му |
вудајући кроз њиве и ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше гото |
истога тренутка је опет завуче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> |
ј приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч овој праведној, страшној погибији |
је крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власт |
една жена остаде напољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у |
о су са мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шт |
ре, то се зна... какво издавање!{S} Али ко ће ’наке муке поднети? </p> <p>— Ти их немој подноси |
па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна... може још доћи одговор...{S} И срце се опет по |
ја кривуда између потеса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Им |
Дивна ли живота!... </p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит на |
кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али |
никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! |
уп: живи како знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да |
о се појави из шуме, не могоше смислити ко је. </p> <p>— Биће то који његов гласник... они, зна |
ктором.{S} Народ нагрну колима, па нити ко може приђи колима да што види, нити се може извући и |
свагда, кад му је требало да се извести ко је прошао путом, има ли какве нове наредбе, где се н |
какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохв |
ња у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко спомене име Ђуричино.{S} У први мах је ова загонетна |
о моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, б |
адован и Коста сами, не очекујући да их ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само састави |
ком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до |
а није до сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одговара за њега«, мислила је она до |
Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу |
— рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добит |
аде, наде очајне, мученичке... </p> <p>»Ко зна... ако се покаже отуд коњаник!... прамен густе п |
од страха, што му изазва ова изненадна коб.{S} Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма.{ |
ше радозналошћу, па јој испричаше своју коб са Ђурицом. </p> <p>— Окупила ме Живана пљускати — |
пропаст, како је лакомислено ступао на кобну стазу, која га доведе до овога стања!...{S} А как |
земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута јединца сина...{S} У ста |
рму, који је одводи... </p> <p>— Где је ковач?...{S} Скидај!... — вели писар. — Седи Ђурице! </ |
<p>После једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накаш |
Ђурице! </p> <p>»Ковач...{S} Шта ће му ковач?...« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме о |
ова откивањем, па стаде гледати како му ковач вешто одсеца чивију, којом су спојене обе половин |
ом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, ал |
. — вели писар. — Седи Ђурице! </p> <p>»Ковач...{S} Шта ће му ковач?...« — мисли он, седајући н |
и Марко, и он се заинтересова, па позва ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.{S} Марко |
заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије. </p> <p>— Море каква |
не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на |
у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њи |
ника, Ђурица срете свога Кленовичанина, кога му је послао јатак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше |
у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти кћери умес |
аду скривати.{S} Па као што ’но курјак, кога потерају са свих страна, тражи најгушћу шуму и зав |
крета, који би га издао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по изгледу, са заметнутом косом на ра |
едним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога може убити последње циганче, па нико да му не суди |
во по кући, угледа још некога над оним, кога је он убио.{S} То се снаха наднела над мртвим деве |
ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И тако све, па мучи и питај...{S} |
о, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао.{S} А |
је и душом и телом — оглашени зликовац, кога зацело чека, раније или доцније — куршум.{S} Знала |
али га можете стићи. </p> <p>— Како?{S} Кога то? — запита Ђурица живо. </p> <p>— Сад видех оца |
е нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— Кога? </p> <p>— Мучно да га знаш.{S} Једнога младића из |
први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, м |
дни, па не брини! — одговори Новица, за кога то, као што изгледаше, не беше никаква неповољност |
шта велиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну |
спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су |
, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, и он |
а је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: |
то одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, највише живела ко |
баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум |
лавом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем |
Лези! </p> <p>Станка не појми одмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде да |
> <p>Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин.{S} Свачије друго туђе |
јајног и златног одела свештеникова, од кога није одвајао очију.{S} И најзад сећа се да је тада |
у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију. </p> <p>Збуњен, уплашен, |
акав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђ |
ознога погледа, који сече као ножем, од кога су стрепили највећи разбојници...{S} Али се на њег |
инити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. </p> <p>— Море, то се зна... какво |
е ово беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци занемеше, згледаше се, па не рекавши ни ре |
»Хајдуци!...{S} То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помис |
ао да сад тек очекује прави одговор, од кога јој зависи све. </p> <p>Ђурица пак хтеде да круниш |
p>— А, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку. </p> |
јица изиђоше из куће и, неопажени ни од кога, одоше кроз село, договарајући се о даљим својим п |
/p> <p>— Жива је, ради јој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је ударена. </p> <p>— Код П |
ј како било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па |
си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p>— Каква ти је то гошћа? |
, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна планинска вода преко липова луба |
поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Ор |
>Мислио је о оној увреди.{S} Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.{S} Његов отац, ко |
, само нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Бо |
неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити? </p> <p>— Не бери бриге — одговори кме |
назад...{S} Полако обиђе прочевље, око кога спаваху чељад, напипа кључаницу на кућним вратима, |
.{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, само не |
говори Ђурица љутито, не гледајући ни у кога. </p> <p>Пантовац, као чудећи се и сажаљевајући га |
чинити. </p> <p>— Знам, али ако намораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венч |
идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица. </p> <p>— Готово тамо вам је |
ћу. </p> <p>— Хоће ли нам он шиљати још кога? </p> <p>— Јавиће он све.{S} Кад се сврши потера, |
ивети отпаднику из друштва! ... </p> <p>Кога год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по в |
највећу бригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најср |
то изгледало?{S} Намести је он, рецимо, код... где би то могло?... све једно, Новица би јој наш |
да Станку. </p> <p>— Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу више тако да се пот |
</p> <p>— Само питај за Јулину биртију, код »Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу и кажи јој: поздра |
тога дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало до |
Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гро |
о. </p> <p>— Жива је, ради јој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је ударена. </p> <p>— К |
воји?{S} Види где је ударена. </p> <p>— Код Петра су завоји и стаклета — одговори Митар. — А, е |
мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је |
неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p |
</p> <p>— Где је сад Ђурица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем селу...{S} Остао је на спавању |
ам на другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да м |
води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спавати. </p> <p>»А н |
а у дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће му наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђав |
а је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> <p |
е се, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се |
ога сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од оне |
упио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једем.. |
ље. </p> <p>Истога тренутка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше свога стражара |
и је.{S} Само сам, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад |
а угледа снаху како је необично присела код завале испод прочеља, дигла руке више главе и препл |
подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Била је до ју |
Јово му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђу |
дох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!...{S} Вала јој је и присело... једва, каж |
> <p>— Ако можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... </p> <p>— Више Војковића кућ |
ојим колима.{S} Распитиваше за калуђера код сваке механе редом, и код последње, пред манастиром |
нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро |
ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотина дуката, |
клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. </p> <p |
<p>Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало од оних пара; тр |
окрузима.{S} Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динара. </p> <p>— Е, мој пријат |
ли није све платио...{S} Ево облигације код мене, па читајте... на њој то пише — одговори Никол |
и случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с т |
с таким људима... </p> <p>— Не бојим се код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица, па уста |
ељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склониште.{S} У |
оро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога новца.{S} То треба да се у |
е среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху једно уз дру |
II</head> <p>Ђурица и Пантовац остадоше код Јова и на преноћишту.{S} Ђурица и Станка однеше поњ |
е за калуђера код сваке механе редом, и код последње, пред манастиром, казаше им да је старац м |
учно проговори: </p> <p>— Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите че |
о знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна |
сио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!...{S} Робија! окови!...{S} Или... или |
ледај како било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи за одборнике |
мати за посао, кад треба што ујдурисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаж |
а треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, ј |
е лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Стан |
оброћудност, која се често може опазити код људи зеленкастоплаветних очију.{S} Али кад се мало |
тао је на спавању, и сутра ће преданити код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре |
је ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. </p> <p>— Не м |
нега све новце, па се онда и он намести код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао. </p> <p |
— рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и ост |
сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> <p>Станк |
нтовац. </p> <p>— Баш ја једнако мислим код куће, никако не могу из главе да те избијем...{S} Ш |
и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како |
и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па |
м Ђурицом и Јовом.{S} Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Л |
му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па се онда и он намести код Мата, л |
вео понајвише у вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских трговаца.{S} Друга двојица б |
и путом сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио за Станку, те и не зна где |
ече она гневно. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, |
> <p>»А овај ништа не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачно је Коста стигао и испричао, или |
у те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам на другу страну, имам хи |
же овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«... </p> <p>— Новица! ...{S} Спаваш ли? |
реко паса. </p> <p>— Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад |
арамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком |
крајне сањарије...{S} Крстоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу за |
> <p>Изненади се веома, кад нађе Станку код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу |
наивно, да одједном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док |
вари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цванци |
а ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, подметнули? </p |
>— Оно знаш... мука је то.{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они не |
овори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, ево нам трећега! — викну апо |
де је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољн |
Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} Због т |
а, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом приликом разговара |
пухор косе, виђаше се црвена, испечена кожа, па једном месту напукла, па ту зија огромна спрже |
јно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира. </p> <p>— Води га! — викну кап |
био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене.{S} Ђурица је н |
рица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и ја |
у, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за образе, поглади јој меку |
а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога |
у се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да му |
ло га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена.{S} За ово му није требала по |
уги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже |
чи упреше у шарену огромну масу народа, која се, таласајући се, лагано кретала путом.{S} Беше т |
су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за какве препреке.{S} Марко се само чуди |
е у једноставну масу неправилна облика, која се носи, иде...{S} Одвоји се по која гомилица, по |
нали слушаоци. </p> <p>— Једна сељанка, која је нешто оговарала његову Станку, враћала се из ва |
<p>Одавно она већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и |
ним челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху к |
и другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту и |
к стајао пред очима као нема загонетка, која те све више привлачи, што је мање разумеш...{S} И |
на светла јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћ |
ва није он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела досад погледати, сад се разговара са |
сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко потока, и спаја село са потесом.{S} |
S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, в |
топи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја... </p> <p |
ребрнаста неба сипи и капље ситна роса, која обухвата цела човека, продире му до тела и, чини т |
Прође нам вечерас добра стотина дуката, која је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац |
угу, док не окрете реком дубока корита, која беше обрасла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, с |
одређена места на вратницама дворишта, која ће посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе |
ојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом |
анка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необи |
колности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику из |
амено жутило.{S} И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у |
, па се ту обично заметне шала и прича, која се продужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеј |
јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила негде у папрати. </p> <p>Непомуз |
црвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погле |
а и трепери јасно зеленило младе траве, која је, као власје на четки, густо избила из земље...{ |
аконских одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својој ништавној вољи; ка |
} Очи му прелетеше преко некакве слике, која му је тако позната и тако блиска, али се он не зау |
аве, ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа право на њега...{S} Чим он испали на једа |
ини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се под теретом његова т |
ку, дохватише се густе кленовичке шуме, која се пружила до близу Качера и пожурише да се што пр |
ва оно усамљено шуштање и брујање шуме, која се склопила над овим тихим самостаном.{S} Хајдуци |
говор с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће. </p> <p>— Ваљда нећете би |
ад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и заклонила својим моћним зеленим п |
а на њему половак шљивове препеченице, која игра у стаклету као кристал.{S} Около стоје празни |
му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен сол |
ахо, могу и овако — одговара он Станки, која му нуди јастук. — Напослетку не браним...{S} А ја |
ини траже објашњење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму |
м испаде из куће и потрча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га не |
шума пружила се по једној дугој страни, која је испресецана јаругама и косама.{S} Бегунци су св |
о се потчињаваше оној неодољивој тежњи, која је тамо снажно привлачи.{S} Предала се сва оној за |
ци се зауставише на једној стрмој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.{S} Требало им |
неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постеље... </p> <p>Звек |
јући очима на ону објаву среске власти, која је прикована на судници. </p> <p>— Шта зар има? — |
ним мислима о себи и својој будућности, која, истина, беше сакривена од очију јој, али први зна |
изиђе из корова и стаде према девојци, која се трже и погледа га зачуђено. </p> <p>— Зар си јо |
е му нека црвенкастосива тама пред очи, која му заклони собом све предмете и сва лица...{S} Он |
мисли беху заузете овом чудном појавом, која јој се тако дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, |
спусти са високе планине и удари реком, која тече кроз потес кленовички.{S} Потесом се растурил |
гледа око себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајник. </p> <p>— Стале, т |
а Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје с |
<p>Симо се исправи, машући оном руком, која је бодена. </p> <p>— Ништа, среће ми, само је заду |
беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаше живу згоду за курјачке ноћне нападе.{ |
зору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклањаше половину прозора, па извади цео рам са х |
ле заласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и |
а овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени ланац на ногама. </p> <p>Савла |
је се друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом надању...{S} Све |
ица погледа попа.{S} Ова страшна мисао, која му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} |
одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа. </p> <p> |
анка, али ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, тицала жандарма... </p> <p>Кроз кук |
чепа.{S} А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тог |
се... </p> <p>— Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш |
... </p> <p>Живео је као што живи звер, која свакога тренутка очекује громовито халакање потере |
и благост, неку болећиву доброћудност, која се често може опазити код људи зеленкастоплаветних |
а не остави ова присебност и одлучност, која је расла све више, у колико се он приближавао кући |
>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила вра |
ваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да п |
ну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога тренутка, ка |
према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.{S} Курјак се мртав сроза |
и сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута јединца сина...{S} У старим исплаканим |
ђоше поток, па стадоше уз једну ограду, која је једним крајем излазила на улицу, а другим на по |
о је лакомислено ступао на кобну стазу, која га доведе до овога стања!...{S} А како се могло ле |
чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла за хајдука? </p> <p>Ђурица се намршти, |
болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи корача поред њега. </p> <p |
те брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. </p> |
јстарији син, поче да пати многу стоку, која такође велики приход доноси.{S} Тако је, постепено |
еше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху тали |
p>Човек стаде, погледа у пружену пушку, која се још могла у сутону опазити, па се одједном окре |
ј Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.{S} Да је школован, он |
ко луди, па с чуђењем посматраху драму, која се одиграва пред њима.{S} Милош одборник ухватио у |
« и паде му поглед на једну младу жену, која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?. |
поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија...{S} Повија |
е на брег угледаше омалену сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противно |
>Подизаше се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две прова |
лисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожн |
свештениково лице, очекујући другу реч, која би ублажила или преиначила ту страшну мисао, али п |
на ономадашњој и јучерашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а |
ој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </p> <p>— Нека удовица... води га као коња |
није ни знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опа |
одећи главом напред и удесно. </p> <p>— Која је боља, побро?...{S} Знаш?... — на мигну му Новиц |
под којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, на |
де пред једна врата над степеницама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S |
ини, најлакше погодити из пушке, и река која кривуда између потеса и шуме.{S} Али ко зна да ниј |
његова трчања, постаде као права зверка која се спасава од велике хајке.{S} Вараше га куцање ро |
усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, в |
. — одговори он, па приђе вратима, кроз која је ушла Станка, те их закључа и узе кључ са собом. |
ију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... |
у мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непрестано стајала |
вињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, или онај што коси... |
а, која се носи, иде...{S} Одвоји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и оп |
ођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене.{S} Ђурица је не само |
е, видећи у сну читав харем варошанака, које се отимљу о његово миловање...{S} Али кроз сан опр |
ку, догоди се и њој: од толиких стрела, које досад срећно пролетаху поред ње, једна се закачи и |
се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху се од умора и слабости.{S} Ушав |
играча; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ће |
да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако мно |
а гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примам |
поља и њиве, окићене росним капљицама, које се по брежуљцима већ стапаху и испараваху.{S} Испо |
нешто... а он окупио о неким ситницама, које после тога немају, како она мишљаше, никаква смисл |
е обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.{S} Кад дођоше до |
атор и управник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.{S} |
тес у даљину, чак до качерских планина, које су, овога јутра, завијене у густу белу маглу.{S} С |
пасне крађе и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи« умели испословати, продужавао је |
огаше јавити, осим овог општега питања, које сам себи непрестано задаваше.{S} Онај огромни тере |
даваше нервозно трзање виличних мишића, које је откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу.{S} |
, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова трчања, постаде као права зверка |
аједаред јој прелете радост преко лица, које се развуче у весео осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} |
ј неми последњи одговор охладнела срца, које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, |
Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то мно |
му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе |
разгали срце...{S} И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто вр |
би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, такав п |
м — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху. |
а нигде лепше није; и саме ове прилике, које је очекиваху, изгледаху јој заносне, пуне интереса |
речи и изазиваше све оне страшне слике, које се мало час пред његовим очима изређаше, али се са |
по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, |
И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и в |
ија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври.{S} Заљ |
му је једини лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да |
ми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље, које пресеца поток, угледаше коњаника, с којим су се мо |
е око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге им.{S} Понегде куршум лупи у |
лаким еластичним скоковима све препоне, које му беху на путу.{S} У десној, опруженој низа се ру |
м тек после долази право разрачунавање, које мора имати неке сразмере са државном уценом.{S} Ал |
но зашушта и затим се чу тихо звиждање, које највише подсећаше на пиштање ухваћена миша.{S} Ђур |
пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта.{S} Седе на постељу, дох |
преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја за |
во, сасвим непознато му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет...{S} Срећом, сад је |
ки велики бол, неко непојмљиво осећање, које је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од |
ка нова мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светлост на овај догађај.{S} О |
; угасило се оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај...{S} Сад се место њега јав |
аге да поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности са целим његовим о |
се полако извуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> <p>— Мацо, ево ти драг |
ту у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке друге по |
ражим, јер су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изго |
сом сва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око записа.{S} Свако племе имало је с |
е у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа страну.{S} Бегање је било тешко |
велики скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, а |
се разбија водени млаз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоколо. </p> <p>— Чусте ли за Ђур |
шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху по душеку поред гојазна и |
ст, не могаше да стиша узнемирено срце, које куцаше јако и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак |
а...{S} Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, по законима и |
угих живео...{S} Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их д |
ремишља у тамној ноћи недовршене мисли, које јој беху једино занимање у овој тешкој и необичној |
ога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се само јаве и прођу... па и не беше у стању да ра |
у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!... </p> <p>У тој грозничавој безразло |
p>— А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, подметн |
цео свој рад гледао као на случајности, које се мењају свакога дана, онако исто, као што се мењ |
ица паде у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њега.{S} Марко Радоњић не могаде о |
о ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један од дечака обрће и надгледа. </p> <p>— Одмакн |
ху право на њега, држећи пушке на руци, које одсјаиваху према заходу сунчеву. </p> <p>Ђурица за |
бледа лица, слушаше ове необичне речи, које исказиваху и неке његове најтајније помисли.{S} И |
у, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати није смео.{S} Заносна ватра љу |
беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.{S} Напред јахаше капетан с о |
урица и Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџи |
знали само по имену, разуме се лажном, које му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Мило |
видело.{S} Тек се могло назирати небо, које се, као црн џиновски поклопац, надвило над овом шу |
ђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се раширило и виси пред његовим очима, али му оно |
јој досадно ово запиткивање капетаново, које се никако није слагало са њеним душевним стањем: о |
буздана пијанка занела је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да |
се мораде ухватити левом руком за чело, које обузимаше све већа ватра... </p> <p>— Нек ви је ср |
више ништа, осим једно једино страшило, које се помаљаше из те таме са подигнутим ножем.{S} То |
ајаше иза њега као какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе доч |
нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако |
једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало |
ање малих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли |
</p> <p>— А, пробудио си се! </p> <p>— Које ли је доба? </p> <p>— Нема још поноћи, сигурно...{ |
Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и |
арева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе у кућу. </p> |
тају и причају једна другој новости, за које се знало.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се на |
, али их уздржа његова оштра збиља, иза које су опажале да сева нешто тајанствено и опасно.{S} |
иближује.{S} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи |
. и како је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро да сване?...{S} Па онда. |
ај пута, на једној положитој рудини, са које се лепо види цела варошица са околином.{S} Народ с |
корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је са |
знам за такву опасност или љутњу, због које не бих могао пробати овако лепу мученицу«. </p> <p |
д очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе...{S} У глави му наступи |
окула, носио оне широке сукнене чакшире које носе Палилулци, а на леђима је имао кратак постављ |
ди се између њих нека нејасна група, из које вире пушке окренуте у врх...{S} Још неколико трену |
писати наредбе кленовичкој општини, из које је Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђурицу Д |
А Ђурица стајаше над њима са пушком, из које још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не |
другим мислима и ствара једну збрку, из које се ипак осећа само она...{S} И уз то једнако, уза |
а се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза...{S} Падамо обоје и пропадамо, па бар |
т на прозор.{S} У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његово |
на шта се у њему збива, не погађа мисли које се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасно |
ток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на ј |
же.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта... </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пет џандар |
још није ни половини дао први »пешкеш«, који се обично сматра као ситница и за којим тек после |
ао је мирно: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопш |
зумеде њено значење и позна глас онога, који је рече.{S} У другој прилици он би знао шта би рад |
штро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенет |
у...{S} Разне пријатне слике из напада, који ће следовати, већ се унапред јављају, и он већ вид |
аза трговачкога вересијаша из Београда, који се враћаше с пута по југозападним окрузима.{S} Ђур |
..{S} Нема више онога грознога погледа, који сече као ножем, од кога су стрепили највећи разбој |
пазити, да су обе женске од онога реда, који не држи много на чедност и поштење...{S} Гошћа беш |
ска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради |
после ових бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и претурише преко његове главе |
ти под утиском ових необичних догађаја, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« |
у криви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у младим годинама, испитујући своје подобности, |
ати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним |
се што пре дохвате рудничких огранака, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван |
ни племена.{S} Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чек |
е дану...{S} Чудио се срцу жива човека, који зна, поуздано зна да сутра умире од куршума, па оп |
ге похаре, Вујо посла пред њега човека, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му |
ико дуката.{S} Нашао је другога човека, који ће му радити боље. </p> <p>— Који ће њему све дава |
{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га |
ујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао.{S} Због т |
лижаваху се и провлачаху се три човека, који необично изгледаху у овој полутами.{S} Ђурицу нехо |
апита лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше под прозором. </p> <p>— Ја сам...{S} Симо. |
е скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио.{S} Том приликом заподену се занимљи |
ње своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отво |
ече Ђурица, схватајући положај хајдука, који се удаљи од свога посла. </p> <p>— Једини ти је пу |
је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли. </p> <p>— Ево ти дру |
у их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења.{S} Према његову с |
етњаци пред честим паланачким механама, који светлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи, дајући т |
морнији изглед мрачним сводовима храма, који се као нека чуда издизаху и повијаху у густој помр |
неку тамну, нејасну гомилу са ножевима, који севаху према сунцу, па скочи, врисну што игда мога |
> <p>— А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва стајаху на ногама — сад вам прашта |
време, могао разговарати само с онима, који га чувају... </p> <p>— Немој да се наљутиш, газда |
ропашћујеш поштени свет, па дајеш њима, који су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, о |
како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз њега.{S} Сад је био присебнији |
та.{S} То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету.{S} Како су мили и |
усред бела дана, пред десетином сељана, који се случајно затекоше у механи.{S} Секоше, мучише и |
ју »шлафкапу« и поздрављајући капетана, који нешто туробна изгледа дође међу друштво и седе. </ |
а подиже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед |
чију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип.{S} Али се хитро |
о — рече он креснувши оком на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби |
м стаде нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке.{S} Прозо |
ом; грчи се под натисцима хладна ветра, који скида с кровова снежну прашину и засипље њоме друг |
у Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун хр |
то пре уклонио од свештеникових савета, који му веома тешко падаху, пренесе разговор на неке об |
шуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.{S} Носио је вазда доколенице |
и сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по и |
Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај испричати онако, како је у истини б |
ама, Милета испали два метка.{S} Коста, који беше последњи, повика: </p> <p>— Погибох, браћо, н |
ја, те човек, који може онако да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да благослови |
и овога плавушкастога високога младића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убист |
више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. </p> <p>— Паре дај! |
одговори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце... |
> <head>XVI</head> <p>Нашавши Пантовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође |
ај једначити, познати му звон меденица, који му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до уш |
т људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо и |
мехну.... </p> <p>Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, те са њега сви р |
ено...{S} Сви спавају...{S} И Добросав, који је остао да дежура, уморан, савладан пићем, наслон |
на, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквом |
, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека. </p> <p>Ђурица је имао нарочити р |
усти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весели путник. </p> <p>Међутим власт, в |
је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад |
тоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том |
да се то подједнако дели међу све људе, који мени помажу. </p> <p>— То је, вала, право...{S} И |
се тек сети, да треба чувати оне људе, који су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац о |
сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим.{S} Најзад се прибра, па приђ |
лиш, синко.{S} То не може.{S} Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.{S} |
едан пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. </p> <p>Кмет уђе с двојицом |
ро познати му капут Милутина механџије, који се повио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, |
, а капетан стаде да саслушава грађане, који су познавали Пантовца.{S} Прибравши довољно доказа |
ој противности са животом њене околине, који наилажаху на општу (ма и прикривену) осуду, сви он |
Тешка је и страшна казна Божја за оне, који се титрају именом његовим... </p> <p>— Ћути, попе! |
рекине одједном те вечите њене прекоре, који му досадише, па узвикну: </p> <p>— Не звонцај ми т |
чени црни и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшнији, необичнији изглед.{S} Пре |
едом на прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље.{S |
о на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О, па он није нашао: могу се јо |
Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом |
жника, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место. </p> <p>Ђурица се сасвим збун |
ова безусловна, ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни погледали.{S} Он није з |
и, девери и сва неизбежна поворка људи, који су потребни у такву послу.{S} Ове мисли он саопшти |
а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, |
за после....{S} Има ли он својих људи, који би га светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што и |
не и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху.{S} Он се стараше само да не покаже |
фску мисао... </p> <p>Међутим догађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваше овај раз |
може онако да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов брак, те так |
едини, а око њега се начетили жандарми, који су се вратили с пута. </p> </div> <div type="chapt |
улци, или вредни и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има |
, самовласно, као прави деспот.{S} Они, који су с голим јатаганима јуришали на имућне становник |
.{S} С једне стране власт, с друге они, који треба највише да ме чувају... куд год се окренем, |
е«. </p> <p>— Ти знаш како пролазе они, који раде против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! .. |
а.{S} Моји људи, који ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју ба |
{S} По свима селима одредише се чувари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радов |
/p> <p>При крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод куће под амбаром. </p> <p>— Опет |
д се изређаше она прва питања и узвици, који су обично без садржине, Ђурица одмах пређе на глав |
/p> <p>— А, Ново? — обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— |
а.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који не одвајаше очију од Јуле. </p> <p>— Ја нисам с ра |
слушала о Ђурици, сви његови поступци, који стајаху у битној противности са животом њене околи |
вчевој одједном се нађе витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Срет |
роз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да |
ретрча сеоски пут и завуче се у шибљак, који је израстао пред судницом. </p> <p>Под записом, ве |
опо? — рече он благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео свога свештеника. </p> <p>— |
ра и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење...{S} Али се пред усијани |
велики чиновник, једном речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају.{S} Он није |
и.{S} Шта је узрок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, који може да воли, који тражи |
ге, онако, као што може потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S |
че руку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и јед |
е да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да |
о примичу к селу.{S} Види се и коњаник, који се спушта косом, идући пред њима. </p> <p>Пантовац |
, па онда се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери |
таде онај неповерљиви опасни разбојник, који преза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене |
иш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар састављаше своју научну фразу, ир |
трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрајном простору, а они облачци |
ије — рече он, чим се поздрави с Јовом, који се изненади његову доласку. </p> <p>— Новицу... са |
квих стајица испуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... < |
p> <p>Ђурица с Пантовцем удари потоком, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку н |
пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> <p>— Стако, чекај, болан, да н |
} После се упозна са Тимом Банаћанином, који је становао у суседству.{S} Са њим је почео по нек |
кну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, који се и самом њему учини непознат. </p> <p>Механџија |
ову философску мисао, па чак и капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљна изгледа, после о |
вца с напереним острагушама.{S} Сретен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд по |
да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске. </p> < |
Кога год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба |
у и осветли необично лице послушниково, који, са својим дугом и разбарушеном косом, сањивим над |
и узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.{S} Познаде |
— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем.{S} |
он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим церићи |
а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коњ |
</p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. </p> <p>— Ч |
орловски повијен, на крају раширен нос, који издаваше велику срчаност и одважност.{S} Под ниски |
да на свој положај као на обичан занат, који је, истина опасан, али носи собом неку врсту пошто |
ном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен... </p> <p>А к |
ем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидн |
естано задаваше.{S} Онај огромни терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини и само |
је старац мало пре измакао.{S} Младић, који је силазио с кола и распитивао у механама, намести |
остаде опет онај стари, одважни младић, који срља у опасност без размишљања... </p> <p>»Хе, одс |
.... </p> <p>Другови прођоше забранчић, који се пружио иза вароши, пређоше поток, па стадоше уз |
глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са улице. </p> <p>— Ма ви |
них младића, да се прикрије у кукурузу, који је одмах испод куће, да прима извешћа од уходе и д |
лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, В |
еда своју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не мо |
је од Ђурице и предаје другом жандарму, који је одводи... </p> <p>— Где је ковач?...{S} Скидај! |
S} Лези, бре! — подвикну затим Сретену, који се очас пружи по откосу.{S} У руци Пантовчевој одј |
говори Никола, чудећи се тачном рачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам |
па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам н |
не.{S} Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију |
ао подлежући душевном и физичком умору, који га је савладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па не бри |
р састави протокол о свршеном претресу, који потписаше кмет и одборници.{S} Писар и кмет остадо |
Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је |
жимо — рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу. </p |
појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се издаде.{ |
око брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске таласасте равнице од рудничких, нач |
p> <p>Кола стадоше на путу, према коцу, који вири из рупе.{S} Коњаници сјахаше, жандарми искочи |
д којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вуј |
да што каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. </p> <p>— Хајде, вала; једном се мр |
ђе до краја... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је упропастио, данас пружа пушку на мене.. .да |
... </p> <p>Капетан се осећа као ловац, који се кренуо да затекне курјака на легалу...{S} Разне |
на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Ст |
напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати. </p> <p>— Лакше, |
наде да је то страшило хајдук Пантовац, који се одједном опусти, и некако необично седе и леже |
дете и потрча к оцу. </p> <p>Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и |
она напомена о јаловици.{S} Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и б |
горе.{S} Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно његови претходници, ради истога циља, т |
вши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко п |
ознанство.{S} Јест, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојни |
за тога Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} Који то беше? — рече као присећајући се. </p> <p>Станка |
ац, љутито, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од |
сав, да не проваљујемо зид... </p> <p>— Који Радисав? — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Твој апсан |
века, који ће му радити боље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по |
ворише и Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који те ђаво тера ноћас?...{S} Шта лупаш толико?...{S} |
— грозничава плашња од свакога секунда који протицаше, плашња општа од свачега, од самога прос |
е разграбе, и још морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упада |
он угледа пред собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{ |
, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Бого |
горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} К |
ама у села. </p> <p>— Зна ли Радисав на који ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће |
сви траже... није један... </p> <p>— Та који су то сви, громове им њихове!{S} Кажи једнога по и |
енчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, чит |
и наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега затвори.{S} Ј |
ка кућа.{S} Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обу |
јчице, те напуне судове, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} |
стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва продираше слаба светлост зимње зоре. </p> <p |
е то ви философију свршили, молићемо, и који је рад кориснији за народ, мој или ваш?... </p> <p |
и поверенике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и услугама, обаве |
ађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваше овај разговор, беху веома страшни. </p> < |
ема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи ка |
м му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са тим послом.{S} Развесели се и он, па |
с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај др |
ејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике. </p> <p>— |
<p>Капетан се јетко насмеши, као човек који непрестано слуша овакве одговоре од свих правих кр |
врши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пред једном |
погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му |
овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је... </p> <p>— Јели тај из вароши? — запита она б |
тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници. </p> <p>Пред општинском кућо |
скоро скинути с врата.{S} Не знам само који ли је то од његових долијао. </p> <p>— Шта, има ли |
у поњаву. — Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па после не марим, нек погинем |
м и густом зеленилу, нејасно оцртава по који кров од стаје, по неки стог заостала сена, тамни с |
огоше смислити ко је. </p> <p>— Биће то који његов гласник... они, знаш... што му јављају ђе ко |
рће се на све стране. </p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не саста |
Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни |
ст«... па погледаху где би се могао још који напад извршити. </p> <p>Радован се више и не врати |
вароши је. </p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он опет мислити, па у |
оше испод голога преседластога превоја, којим се прелази отуд из Шумадије у руднички крај, бегу |
загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара, смрад.. |
о, помичући и намештајући тешко гвожђе, којим су му ноге оковане. </p> <p>Капетан изиђе из собе |
еце...{S} И сећа се балвана преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка прен |
исебан.{S} Истога тренутка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Мил |
уђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од к |
} И одједном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пламичак на |
ики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко паса. </p> <p>— Откуда овај |
опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— Имам хитна посла с тобом на сам |
који се обично сматра као ситница и за којим тек после долази право разрачунавање, које мора и |
угова не имађаше.{S} Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заноси |
ле пола ноћи, неко лупну на прозор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из о |
би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем ићи. </p> <p>— Стој! — рече Ђурица лаг |
ли, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше пријатно слу |
} Познаде главног апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад о |
оје пресеца поток, угледаше коњаника, с којим су се морали срести.{S} Ђурица познаде попа. </p> |
е мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, право у село. </p> |
на двориште.{S} Двојица држаху конопац којим је везан. </p> <p>Свануло је, виде се јасно сви п |
хране наслађују полициским билетенима, којима их ваше господство тако ревносно снабдева.{S} Да |
ево и окиде...{S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и о |
пао си ако мрднеш. </p> <p>Јовове руке, којима се одупирао, клонуше, што је значило да се покор |
Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке б |
на, ножеви, пиштољи и још многе ствари, којима Ђурица не знађаше намене. </p> <p>— Ето ти оружј |
с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен Ђурица. </p> <p>— Добро јутро |
отворише се према њима друга врата, на којима се указа разбарушена сањива глава.{S} То беше ка |
коленице, повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чара |
у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобод |
сторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, |
непрегледне, покошене зелене ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначит |
о, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{ |
ујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — |
дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиш |
Станка се сва предала својим мислима, у којима је лепа прошлост, девојаштво њено, заузело прво |
ће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда |
вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек егзистира, од пресуднијега, тако рећи... у |
шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно |
поље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому.{S} Писар изв |
и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих је било без броја и који су га све више, својим з |
>У Локви су газдинске велике ливаде, са којих се диже по неколико стотина пластова.{S} Сад су в |
укну поред њега и одлете у шеварице, са којих опадоше неколико гранчица.{S} Истога часа загрмеш |
колико кратких испрекиданих речи, услед којих се овај намах расани и разрогачи очи од страха и |
у двориште, угледа тамо два човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици д |
дама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонила за високу гору, а друга пол |
и да ми овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави проговоре... — заврши капетан, и тако се |
им плаветнилом прснути огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати цела околина. </p> <p>На |
за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за последњих тридесетак година, дрхтала цела |
андарма одредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће исте |
ока чела, густих повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да |
арада« одлази у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. </p> <p>После свога необич |
дена у земљу и спојена пречагама, преко којих су намештене уздуж две широке тренице; на њих се |
на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде за прикривање свакојаких људи и с |
рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, Којо, са нама? </p> <p>— Па... морам...{S} Вујо тако ре |
врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.{S} Истога тренутка, кад се вр |
е веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.{S} Сад се |
сла са великом, организованом дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од закона, и |
, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа није доста.{S} Тако је требало да си |
е, које се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а г |
допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, |
само одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се про |
рава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћ |
ори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука.{S} Али то неће још, |
тли и зашарени она живописна котлина, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом покр |
где. </p> <p>На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, умест |
срећни занос помућен страшном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја?...{S} Зликовац! крвни |
ио леђа на Митра, подигао једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле на |
ељском Дому, после необуздане самовоље, којом је обележавала сваки свој корак, наједаред настад |
д очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« |
и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... </p> <p>Обузе га в |
дати како му ковач вешто одсеца чивију, којом су спојене обе половине карике...{S} Неки људи пр |
војим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка ули |
То се отац Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до манастира.{S} Кад га стигоше, Пантов |
мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и |
ше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам с |
високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до позната му н |
за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео. </p> <p>— Мора да су црвљиве ове карама |
агуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да је острагуша.{S} Обе стајаху насл |
аљују зид?{S} То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје ру |
ти јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увре |
>После ручка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{S} Пантовац засветле очима |
урица плану.{S} Наљути га права истина, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправд |
ица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{S} Станка не знађаше н |
И као да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка принела, Ђурица се разнежи и омекша, |
непознату му до сад снагу самоодбране, коју он никад у себи не претпостављаше.{S} Наиђе му нек |
, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола спремио за нове стаје.{S} Остало друштво |
позивом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет.{S} Онај сиромашак сео под запис, оборио |
тарабу, и, са неком неприродном силом, коју он никад у себи не претпостављаше, пребаци се прек |
ритискује она црна, најстрашнија мисао, коју никако не може да заборави, не може да је забаци м |
свој ужасни положај: личио је на звер, коју непрестано, с места на место, гони велика хајка.{S |
ре!... — понови он своју стару лозинку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије! </p> <p |
Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима. </ |
ши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно целива. </p> <p>— Ако ми долазиш, ка |
камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом про |
еда на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задовољавајући се његов |
</p> <p>Очи се приковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и |
твеношћу, памећу, нарочито овом памећу, коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не осећаше...{S} А |
х, могао му је ухватити само једну реч, коју чешће помињаше: бјеси... па се непрестано домишљаш |
мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Заш |
права истина, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања.{S} Своја кривица се о |
то ти је.{S} Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А п |
>Свиће зора.{S} По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се |
рвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... да упропастим ’наку дев |
ане. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> <p>— Ти разбирај и сп |
прилика. </p> <p>Радован обеси торбу, у коју је још синоћ спремљено све што треба гладним и жед |
p> <p>Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, она |
али на лисице.{S} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, бр |
ст је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... </p> <p>— А, за то не |
н је напослетку добио тачно извешће.{S} Кола са мртвим Пантовцем очекују се свакога часа, а пој |
чи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред и за неколико минута стадоше близу |
, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели пухор косе, ви |
Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спојило се у ј |
муку имађаше среска послуга, док уведе кола у среско двориште.{S} Жандарми одмах скидоше Панто |
на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он |
у истини било. </p> <p>По подне стигоше кола са спроводницима, писаром и доктором.{S} Народ наг |
Коњаници сјахаше, жандарми искочише из кола, па узеше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он |
без владике. </p> <p>— Нађи, старче, и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде сватовски...{S} Их |
ове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. </p> <p>...{S} Три ча |
сти се на предње седиште, ошину бичем и кола појурише.{S} Требало је на сваки начин да стигну к |
сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, но причај шта |
и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, н |
вет!... — виче му Митар, скидајући га с кола. </p> <p>— Свет...{S} Шта свет! ... — одговара Ђур |
ра.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред |
е измакао.{S} Младић, који је силазио с кола и распитивао у механама, намести се на предње седи |
ихим самостаном.{S} Хајдуци поскакаше у кола и одјурише кроз кланац брзим касом... </p> <p>А ст |
гомиле глава, окренутих к њему. </p> <p>Кола стадоше на путу, према коцу, који вири из рупе.{S} |
причао: осуђен на смрт... везали га за колац... наместили се људи, пружили пушке и чекају знак |
да се мре!...{S} Смрт!...{S} Привежу за колац, као говече, па дум! ...{S} Готово, свршило се... |
мараму ћутећи, живо привеза конопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жан |
ов са земљом, спустише му дугачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. </p> < |
што се издигла пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошин |
мене...{S} Откуда она?...{S} Шта ће тај колац ту?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја ово седи |
где је од пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђури |
поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута |
шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из свега гласа: </p> <p>— Јаој, кукавац |
помену капетан осуду, Ђурици заклецаше колена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати |
лици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, |
че да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас |
кола, Јово... </p> <p>— Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И о |
поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави ј |
ка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој.{S} Беше то тако самовољна и ћу |
три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби досад давао? </p> <p>— Па тако... само ј |
вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда невољу |
итељ апотекару — и ја сам учио онолико, колико је кадро било једно сељачко имање да ме издржи.{ |
ване — обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашли? </p> <p>— Педесет и три, брате |
та, а себи оставља стотине... </p> <p>— Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица. </p> <p> |
заболети ни длака на глави... </p> <p>— Колико ти треба? — прекиде га Јанко одсечно. </p> <p>— |
трашно претио, а обећао ми... </p> <p>— Колико ти је обећао? </p> <p>— Сто дуката сад, и после |
оже проћи — одговара терзија. </p> <p>— Колико даш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не |
с косачима — одговори дечко. </p> <p>— Колико их беше? </p> <p>— Петорица.{S} Пајо Станојчин, |
о педесет, о пантелијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? — |
е располаже новцем, онда пружи руку, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вуј |
и тебе...{S} Свакад нек се зна унапред колико коме од нас припада... </p> <p>— Тако, соколе, т |
едну банкноту, као да и њега интересује колико ће се наћи новаца у том завежљају. </p> <p>— Хо, |
А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти кажем... </p> |
</p> <p>— Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом |
им!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.{S} Чичу питај... </p> <p>После таква доч |
ичај. </p> <p>— Море број то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не проговоривши ни р |
плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави: — |
ише оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта с |
ору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок |
и одлучност, која је расла све више, у колико се он приближавао кући.{S} Из памети му не излаж |
и...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде он |
од нагрну колима, па нити ко може приђи колима да што види, нити се може извући из гомиле, већ |
, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по нека пара.{S} |
а већ путују необични сватови на двојим колима.{S} Распитиваше за калуђера код сваке механе ред |
ици, пролазе рабаџије с пуним и празним колима и саонама, јуре господа на санкама, и сав тај св |
обичнога сабора...{S} А он се затурио у колима, накренуо се у страну и наслонио леђа на Митра, |
ма, писаром и доктором.{S} Народ нагрну колима, па нити ко може приђи колима да што види, нити |
е цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.{S} Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричино коло.{ |
свирају свирачи и пуцају пушке, љуља се коло веселих сељана — сватова...{S} А у цркви стојимо о |
мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му |
и послужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају ручка |
вече.{S} Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од кој |
Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричино коло.{S} Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже с |
о његову необичну снагу и једрину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до мо |
а одјекну... </p> <p>Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе |
остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћи само »пол |
није смео погледати.{S} Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматр |
— кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу... само се, истина, мање шали од осталих.{S} Али о |
е увређен, није му лако.{S} У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу г |
и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на руднички венац, |
, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, |
рже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њега немој.{S} Ево |
> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену. |
> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, |
дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потр |
јем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад л |
ео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печена меса, неке крпе и стара поњава, р |
едите сви. </p> <p>Поседаше сви, као по команди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, стој |
ђали млади косачи, па једначито, као по команди, измахују оштрим косама и секу зелену сочну тра |
да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командовао неограничено, самовласно, као прави деспот.{ |
они меденицом.{S} Народ се диже, као на команду.{S} Људи поскидаше капе и сваки у својој соври |
гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... </p> <p>Ђурица је сад знао са |
ни, нервозни страх од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. |
обросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава...{S} Видиш како он лепо са њим! ... |
е по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно какав буковички лаутар својим монотоним |
дна, него се мучиш због онога зликовца, коме сви робујемо!... — викну Ђурица грејући иглу трећи |
оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху ве |
ке и дочепаше Ђурицу. </p> <p>— Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око с |
у забран, Ђурица пропусти друга напред, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да ра |
ого дубље и необичније за њега осећање, коме се само могао досећати, али га није могао појмити. |
једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да |
из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зликовац |
Зацело згода! — одговори Ђурица весело, коме се допаде што је Новица предвидео тако важну околн |
ла.{S} Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне г |
но, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио.{S} Остала двојица иђаху право на њег |
све јој улеваше неки празноверни страх, коме се она не могаше противити.{S} И у тој злослутној |
ни оно што хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај спава слободно, нико му не брани...{ |
у? ....{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... |
е бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да ви |
ваки се изненади, видевши весела човека коме и не падаше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дув |
шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неко |
неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти прозор, као и овај из |
ке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета хартија.{S} Извадивши половину рама, п |
сећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни |
старца.{S} Отвори се понеки прозор, на коме се појави трома и сањива глава, са необично дебело |
едном речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају.{S} Он није био крупна и развиј |
: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. </p> <p>— Морао с |
да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро |
— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам |
ар не видите да већ постаје обичај: чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па х |
појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским ка |
жила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може |
и дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле |
...{S} Свакад нек се зна унапред колико коме од нас припада... </p> <p>— Тако, соколе, то је па |
Станка запали свећу, па седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До те постеље |
сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке.{S} Наједар |
ају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} По врху ху |
ако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака.{S} Плаветнило неб |
т.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S} Па зато га је и изненадила он |
изненади, то му се познало на лицу, по коме падаше слаба светлост свећице.{S} Видевши да Ђуриц |
ошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у |
а, а после ње настаде обично затишје, у коме и власт и хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала |
дно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апот |
еда своје осамљено напуштено огњиште, у коме је безазлену и срећну младост провео.{S} Сад му св |
њим иђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца, младића. </p> |
на са груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p |
, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не |
се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну и исто |
и подиже главу.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе |
>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не размишљајући ни т |
з собе полако. </p> <p>— Море, прођи се комедије, кад ти кажем.{S} Најпре сам заборавио, а посл |
ице...{S} Пита за све..{S} После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да |
ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у ком |
екам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му комшија, изневши поцрнелу од чађи пушку — пун је још од |
њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену црвенкастом марамом са белим цветићима. |
итар остави мараму ћутећи, живо привеза конопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном чет |
рете и погледа иза себе... двојица држе конопац чврсто.... </p> <p>— Ђуро, хајде, силази!... — |
, клону... глава се затури... затеже се конопац о коцу... </p> <p>Митар дотрча до коца, наднесе |
екај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у |
је на тим лицима. </p> <p>Неко пресече конопац.{S} Стаде да пада земља у раку...{S} Свршено је |
сам откован, слободан... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и о |
их руку, на двориште.{S} Двојица држаху конопац којим је везан. </p> <p>Свануло је, виде се јас |
орава и слуша.{S} Митар одвоји један од конопаца, што их је за овај случај понео, па му веза и |
а дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда |
Мајка му срезала дуге кошуље од убељена конопљана платна, сестра му их извезла црвеним и црним |
нај с коња и пружи депешу...{S} Исекоше конопце, извадише онога из раке...{S} Ала би то било, м |
> <p>За један миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише све ствари из лончине, повезаше их д |
повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам |
коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо, није |
треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као велим: нек |
S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да |
осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпуно схватио свој положај, јер дот |
земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га испред Николиних очиј |
</p> <p>— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у канц |
а се у напред и натраг по томе, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и |
вара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. < |
у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може на његову коњу... </p> <p> |
ш ли јахати? </p> <p>— Умећу, ако имате коња — одговори она. </p> <p>— Добросав ће сад с писаро |
нијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погле |
? </p> <p>— Нека удовица... води га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напредује. </p> <p> |
а уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе |
им уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти |
м... </p> <p>Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.{S} Пред иконом х |
ива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледавши случајно у дв |
надне појаве Ђуричине. </p> <p>— Доле с коња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, који |
дрекну: — Доле! </p> <p>Милутин слете с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те за |
, укочен, блед, нем...{S} Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пре |
е њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу...{S} Исекоше конопце, извадише оно |
редај се!{S} Не гини! — викну жандарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча још брже.{S} У тај мах грун |
. </p> <p>»Ко зна... ако се покаже отуд коњаник!... прамен густе прашине...{S} Краљ може...« </ |
од воћњака шкрипнуше, и кроз њих прође коњаник.{S} То се Никола враћа с пута.{S} Они из заседе |
о се журно примичу к селу.{S} Види се и коњаник, који се спушта косом, идући пред њима. </p> <p |
во глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник. </p> <p>Наступио је последњи тренутак.{S} Ђури |
исто поље, које пресеца поток, угледаше коњаника, с којим су се морали срести.{S} Ђурица познад |
ћи се, лагано кретала путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то изме |
путу, према коцу, који вири из рупе.{S} Коњаници сјахаше, жандарми искочише из кола, па узеше д |
ветар. </p> <p>Пролазе сељани, пешаци и коњаници, пролазе рабаџије с пуним и празним колима и с |
, виде се над целом оном масом жандарми коњаници како одскачу од седла у лаганом касу, види се |
па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?... </p> <p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш |
спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, одјурише трком. |
бро, кад је већ оседлан.{S} Нека изводе коње! </p> <p>После неколико минута крену се оружана по |
уре.{S} Нека се живо обуку и нек спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, Станка, ходи овамо |
уде, не марим!«... </p> <p>Кад одјахаше коње у потоку, испод Јовове куће, беше се разредила пом |
ницу.{S} Он и пандури за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту. </ |
онај што носи кадионицу.{S} За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на |
уо и умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да н |
ми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се.. |
чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане препл |
Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— Умећу, ако имате |
а је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и он окрете низ поток обичним кораком.{S} Више |
надна коб.{S} Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма.{S} Они су га опазили раније, то је |
ских плоча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију... </p> <p>Капетан се |
возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове с |
ка нагло приближује, чини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју снагу и по |
са стране.{S} Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... </p |
арод живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано с |
ријером...{S} Само се чује потмуо топот коњских плоча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а вет |
пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с ко |
бела лука...{S} Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с д |
а пушком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу је, не може ме нанишанити...« — помисли они по гле |
онесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: </p> <p>— Ходи дер, синко, |
коња од заморна пута. — Може на његову коњу... </p> <p>— Па добро, кад је већ оседлан.{S} Нека |
опали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу... само се, истина, мање шали о |
посматра неку необичну работу.{S} Ту се копа рака, вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће да р |
држалицу где вири из корова. </p> <p>— Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу.{S} Ра |
а.{S} Пре две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, иг |
донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. </p> <p>Пис |
ам причао толико пута, кад се враћамо с копања. </p> <p>— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — |
де Ђуричин изглед. </p> <p>Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну весело: </p> <p |
е.{S} Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... </p> <p>»Та |
</p> <p>— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокр |
е тамо, не одвајај се од Радована ни за корак.{S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије |
<p>— Помози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> <p>Пантовац се још више потуљ |
осећа — не би се никад одлучио на такав корак. </p> <p>Али, несрећом својом, Ђурица још многе с |
зашто? — Зато што пазим на сваки његов корак... </p> <p>— Добро велиш, Дмитре — одговори му св |
— одговори Ђурица, па сви троје убрзаше корак. </p> <p>Кад стигоше потесу, беше већ свануло.{S} |
ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, умерише корак.{S} У оној немој, мрачној шумској хладовини Ђуриц |
ајући кмету!...« Откако је учинила први корак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда |
ше се, полако, опрезно, пазећи на сваки корак, на сваки миг...{S} Жандарми ношаху пушке на руци |
и шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!...{S} Само да ме |
везуј све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе. </p> <p>За часак беху сви добро повезани, |
е.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву. |
мовоље, којом је обележавала сваки свој корак, наједаред настаде прелом: она се потчини утицају |
е ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не помаже, јер знају да |
верајући око себе на све стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвар |
ла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одву |
н. </p> <p>Не остаде им више од стотине корака до реке.{S} Наједаред Пантовац погледа у лево, п |
једаред стаде као укопан.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p |
ј близу, да га растављају само дваестак корака од њега.{S} Најзад се иза врзине помоли прво гла |
</p> <p>Ђурица се само одмаче неколико корака. </p> <p>— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет |
то исто тражи и Симо.{S} После стотину корака, наиђоше у један склоп, застрвен павитином.{S} Ђ |
p>— Измакни се малко натраг. </p> <p>Он коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњо |
/p> <p>Капетан одмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, |
тесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток... </p> <p>Протрчавши потоком, кр |
а коњима, и он окрете низ поток обичним кораком.{S} Више није ни могао трчати. </p> </div> <div |
мо срце стеже од те слутње.{S} На првом кораку у нови живот, она задрхта... </p> </div> <div ty |
ај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> <p>Ђурица приђе |
но своје одлуке, идући за њим на сваком кораку, као његова сенка.{S} И за ту велику жртву она т |
у и повијаху у густој помрчини.{S} Први кораци одјекнуше необично у овом мрачном простору и хај |
а и да хладније размисли о даљим својим корацима... </p> <p>А Вујо сачека Пантовца на уреченом |
е побожне свечаности.{S} Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека и врзина...{S} |
на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи корача поред њега. </p> <p>Станка не зна шта се у њему |
ругу страну улице.{S} Пажљиво и опрезно корача момак, бојећи се и презајући од свакога звука, о |
уту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око себе на све стра |
крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи ка |
души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несвесно, заборављајући и на свој положај и |
Ђурица је подешавао и своје покрете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно и |
чувши никаква одговора, издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге сек |
нда окретоше јаругом к реци.{S} Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повик |
ео Вујово место, али много поузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао |
софију свршили, молићемо, и који је рад кориснији за народ, мој или ваш?... </p> <p>— Зар се шк |
се наљути...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, к |
еч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни радник, а не би продавао чивит и соду |
раш да мећеш главу у торбу, ради њихове користи« — сети се он попових речи и, идући полагано уз |
јеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи. </p> <p>Ђурица, погнуте главе и бледа лица, сл |
речи појми њен положај, па хтеде да се користи оваким њеним стањем ради даље истраге, те је пр |
лажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, напосле |
отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} Само се, нап |
ива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме користити?...{S} У том се разлеже јак тресак, као да не |
низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, која беше обрасла густим шибљем и врбаком.{S} З |
мађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p> <p |
и Станка.{S} Она се наместила на дрвено корито за појење стоке, подметула руку под точак, па гл |
ође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, те са њега сви радници из потеса носе во |
и се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... </p> <p>Наједаред трже се из сна; ра |
азе.{S} Тако се полако издиже, изиђе из корова и стаде према девојци, која се трже и погледа га |
пандур, угледавши држалицу где вири из корова. </p> <p>— Копај овде — рече писар одлучно и пог |
вица.{S} Последња Двојица полегали су у корову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђу |
ци оживелој земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нових живота...{S} Све ож |
о. </p> <p>— Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори младић брз |
чер...{S} Казао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда |
та, гледајући неодређено пред собом.{S} Коса махаше за његовим леђима, а он одмицаше све више и |
> <p>— Шта? — насмеја се она. </p> <p>— Коса... и сва миришеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ва |
ц.{S} Страх га беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчен |
.{S} Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!...{S} Је |
страни, која је испресецана јаругама и косама.{S} Бегунци су свакога часа морали да слазе у ја |
начито, као по команди, измахују оштрим косама и секу зелену сочну траву.{S} Пријатан, заносан |
Доле косе! </p> <p>Све косе попадаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђено у напере |
под оштрим челиком... </p> <p>Наједаред косачи се пренуше.{S} Неко иза њих повика: </p> <p>— Ст |
лена отава.{S} По њој се поређали млади косачи, па једначито, као по команди, измахују оштрим к |
се удаљише низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоумећи много, разбегоше се по кукурузима, |
. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у Локву с косачима — одговори дечко. </p> <p>— Колико их беше? </ |
а слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа страну.{S} Бегање је било |
људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. </p> <p>Подиз |
уковрчени црни и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшнији, необичнији изглед.{ |
викну: </p> <p>— Доле косе! </p> <p>Све косе попадаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху |
зо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— Доле косе! </p> <p>Све косе попадаше, а косачи, пребледели о |
дах... </p> <p>Како осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући |
брисали и скинули рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, испечена кожа, па једном месту |
бегунци се зауставише на једној стрмој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.{S} Треба |
е.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село и на све, што |
оно девојка што купи сено, или онај што коси... </p> <p>— Бадава, своје па своје! </p> <p>— Зна |
љути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти д |
њених заносних мисли...{S} Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, |
се, одмах чим пуче, некако необично, у косо, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи... |
стеже зубима усну, погледа га некако у косо, необично... и тај поглед не обећаваше никаква доб |
Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би б |
а падају светли ватрени зраци по шуми и косој падини, што се протегла између Букуље и Венчаца.{ |
у.{S} Види се и коњаник, који се спушта косом, идући пред њима. </p> <p>Пантовац чекаше да поте |
не изиђеш на саму косу; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и глед |
на, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о |
о, који, са својим дугом и разбарушеном косом, сањивим надувеним очима, дугом и уском расом, из |
он познаваше по изгледу, са заметнутом косом на рамену, иђаше средином пута, гледајући неодређ |
, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али |
вима државама... </p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза терзија, |
вратницама, Милета испали два метка.{S} Коста, који беше последњи, повика: </p> <p>— Погибох, б |
љутито, па се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, д |
елиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. </p> <p>— Хајде живо, да се разлазимо — |
а шта је било код Чолића.{S} Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насиг |
по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Вид |
уцај!... — повикаше они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац |
урицом и Митом к њима. </p> <p>Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кук |
одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна |
с лица. — А други? </p> <p>— Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред |
еже у павитини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по |
угога, а иза њих се наместише Радован и Коста сами, не очекујући да их ко позове.{S} Калуђер их |
посао.{S} Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; једнога је знао ц |
ма.{S} Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са |
е-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости...{S} Е ја... </p> <p>Писар окрете разговор на др |
м пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим костима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихв |
.{S} Сретен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се нијед |
чује! — викну он, па окрете; навише уз косу. </p> <p>Преко њега прелете буљина, машући тихо и |
вчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах... </p> <p>Како осети смр |
хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда окрени све косом право мојој кући, али жури |
за образе, поглади јој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мир |
ма се засветли и зашарени она живописна котлина, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћер |
</p> <p>А тамо поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерс |
ки поклопац, надвило над овом шумовитом котлином.{S} Тишина! ...{S} Ни једнога звука ни покрета |
и је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресну палидрвце и упали свећу.{S |
ама и однеше до места; спустише га више коца... </p> <p>— Ево ти куће...{S} Исправи се на ноге, |
нопац о коцу... </p> <p>Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... </p> <p>Глав |
му. </p> <p>Кола стадоше на путу, према коцу, који вири из рупе.{S} Коњаници сјахаше, жандарми |
он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађују четири жандарма с пушкама... </p> <p>Све |
глава се затури... затеже се конопац о коцу... </p> <p>Митар дотрча до коца, наднесе се над ра |
— о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то |
за кукуруз, стогови сламе, сена и шаше, кошаре за стоку и остале потребе добре земљоделске куће |
стала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ве |
онеке подигнути су у пространу дворишту кошеви за кукуруз, стогови сламе, сена и шаше, кошаре з |
рц-кврц-кврц... и готово... шта то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да живим, задуго, много, |
пна и развијена стаса; напротив: његова коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме.{S} |
руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима. </p> <p>— Нека ти је срећна друга м |
анка била по плећима.{S} Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била |
ете се од ударца куршумâ... зацрвени се кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном оста |
најпре једну, затим више белих сеоских кошуља, угледаше и понеку пушку.{S} Сад није било сумње |
а виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јелецима, како се журно при |
да. </p> <p>— Што болан, биле смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али опет... </p> <p>И продужи |
во и замомчио.{S} Мајка му срезала дуге кошуље од убељена конопљана платна, сестра му их извезл |
кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у |
ним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће с |
S} С леве стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, улепљена усиреном и за |
обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... обула му нов |
ну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира. </p> <p>— Води га! — викну капетан панд |
, истурује груди напред; намешта рукама кошуљу да се припије уз тело и подиже очи... </p> <p>Уж |
вати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{ |
а и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у гр |
и раздрага цело срце, а његово се само крави.... силом се топи ледена облога око њега... </p> |
танка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међ |
{S} Зато, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе пош |
— у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су |
Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гв |
Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи |
јале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије... |
ловати, продужавао је стари занат.{S} У крађи и нападима био је плаховит као олуја.{S} Јуришао |
д у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, ка |
стапаху и испараваху.{S} Испод суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за п |
к свега... и после тога настаје тама... крај света... општа пропаст... — или тако нешто... а он |
говор. </p> <p>Највећа је гомила народа крај пута, на једној положитој рудини, са које се лепо |
владати њима.{S} Дохватио је прстима за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна |
ли ти не мореш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћ |
ко...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша се љубав једном сврши, оде, н |
Докле ће се овако? — рече Станка и седе крај њега на под. </p> <p>— Што, Стале? — одговори он и |
х.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је крај, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним све... свега |
је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Ал |
и напослетку. — »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су најпоузданији моји |
ла. </p> <p>— Зна ли Радисав на који ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Буку |
не из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да |
S} Шта ово би?...{S} Свршава се, долази крај...{S} Је ли крај свега.... смрт?{S} Не знам!...{S} |
се прелази отуд из Шумадије у руднички крај, бегунци се зауставише на једној стрмој коси, која |
{S} Свршава се, долази крај...{S} Је ли крај свега.... смрт?{S} Не знам!...{S} Шта је то смрт?{ |
адгледа. </p> <p>— Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, с |
на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? </p> <p>— |
ихових недела.{S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са |
да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати |
атра, пламен се весело повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењ |
мршти, па опет мисли и мисли...{S} Нема краја њеним мислима...{S} А о чему може да мисли?{S} О |
морао клизати и падати, док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је упропастио |
.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно. |
разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и ка |
но, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разго |
менују Банаћанима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ неколико дана пада |
страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за |
то чуда...{S} Ко ти зна његове рачуне и крајеве. </p> <p>— Знаш... и ја тако мислим.{S} Али ми |
стадоше уз једну ограду, која је једним крајем излазила на улицу, а другим на поток.{S} Новица |
а што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Крстоноше застају код записа, поп |
би да ће се све то некако мимоићи.{S} У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кре |
м, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... </p> <p>— |
аљавој, последњој палилулској улици, на крају Београда, поређани су сниски неокречени кућерци о |
потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је |
м лицу беше усађен орловски повијен, на крају раширен нос, који издаваше велику срчаност и одва |
и — следи се... </p> <p>Тамо далеко, на крају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се пр |
му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је... може се и овако!» А и |
, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђуриц |
двојица стадоше да ручају. </p> <p>При крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод кућ |
дебала. </p> <p>— А ја те чекам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одов |
и му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти |
ши није угасио.{S} И још тамо, на самом крају вароши, поред потока што пресеца главну улицу, чу |
едаше омалену сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соб |
да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оном крају, Пантовац.{S} У свакој лоповској дружини или разб |
или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне |
и, па им се предао сав, не бринући се о крају свега тога. </p> <p>— Море, докле ћемо ми овако? |
ружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две провалије.{S} Више саставака опазише |
коњаник!... прамен густе прашине...{S} Краљ може...« </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикује он по |
> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица |
и поче да чита пресуду. </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикну Ђурица, кад се у пресуди помену Краљ |
ине...{S} Краљ може...« </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикује он поново, прекидајући слабо и моно |
узвикну Ђурица, кад се у пресуди помену Краљево име.{S} И одједном му се очи обртоше низ пут, к |
да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и готов |
ани...{S} Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше на клизав |
нутра или да се врати. — »Оставих онако красно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или д |
аш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош. </p> <p>На Станку опет наиђе н |
<p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела |
оје носе Палилулци, а на леђима је имао кратак постављен капут, купљен од једнога Сремца, и на |
онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који в |
и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекиданих речи, услед којих се овај намах ра |
и стаде да савија цигару. </p> <p>Наста кратко ћутање.{S} Јово два пут почињаше нешто да каже, |
. </p> <p>Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: </p> <p>— Помагај! </p |
се полако придиже испод губера и, после кратког чекања, угледа два велика курјака где се привла |
ци са бировом тражаху по кући.{S} После краткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних |
онда им је сав труд узалудан.{S} После краткога времена зачуше пред собом певање црквених песа |
Како је овде, велиш.... — рече он после краткога ћутања. — Знаш како је.{S} Уцена је повишена о |
<p>— Хе, момче, — одговори Јанко после краткога ћутања — траљава посла!{S} Најбоље је, да ти т |
о.{S} Морао се негде одморити.{S} После краћега двоумљења оде к Јову. </p> </div> <div type="ch |
он куд не побегне — проговори она после краћега ћутања. </p> <p>— Е, не може тако.{S} Морам ја |
ица постаде разговорнији и веселији.{S} Крв му појури живље по телу, а пред очима стаде да се х |
!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пружи |
је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђ |
и одлучнији, није га потресла проливена крв: напротив, он се спремао да сад тек засуче рукаве и |
ловину рама, погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се...{S} Две челичне цеви стоје напе |
аред случајно погледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна |
, побеђен... </p> <p>И мозак, и срце, и крв, све се следило, умртвило... ништа не осећа, не мис |
ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни груди. </p> <p>— Јадница, сумњам д |
жем и удари га по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, ј |
куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трч |
ди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, улепљена усиреном и запеченом крвљу. </p> |
ица се насмеја; одброја сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новици. </p> <p>— Је ли доста |
"> <head>XXIV</head> <p>Враћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и једа |
и.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. </ |
нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је све једно, али тек лакш |
нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што мало, он у гору. |
са.{S} Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и с |
овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по |
ава рана, улепљена усиреном и запеченом крвљу. </p> <p>— Што ти је човек, брате — рече неко из |
н налазио. »Шта сам ја?...{S} Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимај |
и зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато се |
е ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда крвнички!{S} Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој пр |
ад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички.{S} Раста беше малена, али снаге необичне.{S} |
ма јуришали на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се |
ору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.{S} Маркова кућа беше близу једне ја |
једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.{S} Истрч |
узданији, но да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим поте |
жније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Вујо није оклева |
оде коње! </p> <p>После неколико минута крену се оружана потера, изиђе из срескога дворишта, па |
<p>Капетан се осећа као ловац, који се кренуо да затекне курјака на легалу...{S} Разне пријатн |
Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а он, пос |
ају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко |
после уморна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших села... још синоћ су сви |
ставни тамни облаци, па се онда обојица кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озг |
и од њих беше вичан томе послу. </p> <p>Кренуше се, полако, опрезно, пазећи на сваки корак, на |
извади из јелека котур жуте воштанице, кресну палидрвце и упали свећу.{S} Затим извади једну и |
пун храм људи. </p> <p>Пред иконостасом кресну жигица неколико пута, док не плану и осветли нео |
е. — Јово, ја бих мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина, који га појми, па устаде и |
народа, која се, таласајући се, лагано кретала путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше дост |
општинама да се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати или убије.{S} Даље се није ниш |
апке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свако |
ј! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p> <p>Радисав откљу |
ј главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена |
се спомен под општинским записом, па се кретоше крстоноше.{S} Кад попа очита последњу јектенију |
аде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разле |
. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој ради срце... </p |
му везане, али овлаш, те њима слободно креће и маше народу... </p> <p>— Еј, црни Ђурица! — узв |
рад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати звоном |
д изненаднога полета гладне вране, и од крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом селу, |
у кукуруз испод куће, па ту, под једном кржљаком, дивљаком, наместише постељу.{S} Пантовац се з |
чува га — и он је крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да |
За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени је Радован више требао но |
и они коњаници?... </p> <p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не в |
збојником, помаже му, чува га — и он је крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где се налаз |
то да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми право! |
аже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта мислиш? </p> <p>— Хоће да те уб |
е!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састојале у |
не од добрих јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они не има |
p> <p>— Е, девојко, по законима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, пома |
ичај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. </p> <p>Станка се зачуди.{S} По своме поимању, о |
огла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вуј |
е наже над Станком, која га погледа као кривац покајник. </p> <p>— Стале, тако ти свега што ти |
но слуша овакве одговоре од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни |
муке за оне паре. </p> <p>— Што он мене криви за Пантовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само вели |
си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радована што је погинуо. </p> <p>— За паре з |
</p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у младим |
ави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне кровињаре н |
зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, |
у он не могаде дати оправдања.{S} Своја кривица се обично заглађује љутњом.{S} И он се наљути.. |
окајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у том случају пропао б |
чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако |
о да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече |
из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у |
размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због |
х пара, што си их сам поделио јатацима, криво му што си отишао без његова знања, чујем да те кр |
ноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. |
је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољ |
у учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао д |
а ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, не |
мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана саопштила своје откр |
као што видим, налази да је свему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драгановићи мој |
ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво... </p> <p>— Остави се залуднице, вјере ти; зар ј |
p>— Пријатан мирис... </p> <p>Ђурици би криво што тако рђаво протумачише његов израз, и још виш |
и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврд |
нички, и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом. </p> <p>Настаде права гозба.{S} Пандур |
најлакше погодити из пушке, и река која кривуда између потеса и шуме.{S} Али ко зна да није лан |
е зора.{S} По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела |
Сад се морало ићи чистином, јер поток, кривудајући кроз њиве и ливаде, не имађаше ко ритом ни |
имању, она није до сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одговара за њега«, мислила |
ену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет п |
а се главом не шали... од власти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се |
чиним погледом. </p> <p>»Овај готово не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да |
инути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокролужанин сло |
Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао — реч |
ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шта кријем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и проговорим |
дно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. </p> |
свачега. </p> <p>— Па добро, али што ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шта кријем!..{S} Да ти |
ати Јелици: </p> <p>— А, белају, па што кријеш? </p> <p>— Море, оканите се... шала, кажем ви! < |
у на гранама, протежући устојане ноге и крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху ув |
</p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело.{S |
га где седи, са пребаченом пушком преко крила...{S} Она се не зачуди, не изненади се, само јој |
дњих година са пребаченом шешаном преко крила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се весело повија |
а извади из недара смотуљак и баци му у крила. </p> <p>— Број! — рече му Ђурица. </p> <p>— Лако |
p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво заговори, Ђурица се пол |
и Станка се састајаху свакога дана.{S} Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима ост |
човек!... </p> <p>Дан стрељања досад су крили од њега...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи сп |
у своју снагу и полети низ поље, као на крилима.{S} Већ се приближио првим шумарцима над потоко |
о иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај...{S} Куд ли путује онај облак и шта л |
лете буљина, машући тихо и немо чупавим крилима...{S} Он се стресе и пожури уз брдо... </p> </d |
толовина право к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награ |
</p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко села, држећи се шљивара и забран |
е препеченице, која игра у стаклету као кристал.{S} Около стоје празни тањири, а на средини, уз |
, морамо раскидати, па онда не морам ни крити.« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} По варошима. |
ћу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ни |
кмета, те оценио потру, па сад продаје крмачу.{S} Људи, позвани позивом, дошли да присуствују |
Милош одборник ухватио у свом кукурузу крмачу једнога сиромашка, извео кмета, те оценио потру, |
устом зеленилу, нејасно оцртава по који кров од стаје, по неки стог заостала сена, тамни се пон |
} Имућнија племена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци, те је цел |
да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви и |
нако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: </p> <p>— Дед’, Ђурице, дохвати нам! </p> |
ки стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом из |
се.{S} Ђурица се провлачи поред сниских кровињара, завејаних снегом; грчи се под натисцима хлад |
им и тесним сокачићима, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кроз мале |
бесни студени ветар, грувајући у слабу кровињарицу, одбија се од замрзлих зидова и с дивљим и |
од натисцима хладна ветра, који скида с кровова снежну прашину и засипље њоме другу страну улиц |
цају се њихови зидови и црвене обасјани кровови кроз густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у то |
се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва продираше слаба светлост зимње зоре. </ |
е опет на прозор.{S} У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у њ |
уго... — одговори он, па приђе вратима, кроз која је ушла Станка, те их закључа и узе кључ са с |
шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, две?... </p> <p>— Ништа ти ја не знам, но |
унилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и |
га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је бил |
d> <p>Свиће зора.{S} По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвил |
из поток... </p> <p>Протрчавши потоком, кроз шибље и трњак, за један пушкомет, Ђурица наједаред |
ете, према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забр |
таде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запевајући и узвикујући високим гласом, ч |
т му пројури нека електрина кроз главу, кроз тело, и застаде у срцу...{S} Окрете главу навише и |
е вратиш међу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се можеш вратити слободан. </p> <p>— Онда... ни |
је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови гор |
откључа браву и отвори врата широм.{S} Кроз ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, н |
је могла ићи завезаних очију? </p> <p>— Кроз сукњу се види лепо. </p> <p>— Говорите, господо, ш |
ишта, која ће посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђ |
оље?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. </p> <p> |
Станка Радоњића! ...{S} Улетео бих онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до |
е мисли, опет му пројури нека електрина кроз главу, кроз тело, и застаде у срцу...{S} Окрете гл |
испио!...{S} Само му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срц |
стрпљења.{S} Провлачио се двадесет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, разгледао и очисти |
оград, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </p> <p>Ђурица му одузеде часовник и дуванск |
аре на другу, влаже и продиру у станове кроз малена незаштићена оканца, уносећи собом и студ и |
че га тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се |
и она не стаде, не предахну...{S} Прође кроз вратнице на огради, претрча преко дворишта и стаде |
ао у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на до |
и се кући зловољна.{S} Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сва |
стражара како прескочи врљике и побеже кроз кукуруз.{S} Дадоше знак онима у кући, па јурнуше н |
рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, зевајући и п |
И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Настаде необична граја.{S} Изиђе капетан, |
вожђа! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још виш |
— О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз трњак, он угледа пред собом, у потоку, сељака који |
ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда |
рећом, угледа жандарме како се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегне. </p> <p>— |
високе планине и удари реком, која тече кроз потес кленовички.{S} Потесом се растурили његови с |
д њим плови, и чисто осећа како промиче кроз благу шумску хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, |
се навуче први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не |
{S} Хајдуци поскакаше у кола и одјурише кроз кланац брзим касом... </p> <p>А старац Симеон затв |
из куће и, неопажени ни од кога, одоше кроз село, договарајући се о даљим својим плановима. </ |
ав... </p> <p>Убице се окретоше и одоше кроз село.{S} У Радоњића забрану седоше.{S} Ђурица одбр |
а подиже један проштац, те се провукоше кроз ограду обојица и уђоше у двориште.{S} Ђурицу обузе |
љно, и они се обојица пажљиво провукоше кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваш |
тнице на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих прође коњаник.{S} То се Никола враћа с пута.{S |
вамо. </p> <p>Прођоше мрачно двориште и кроз некаква сниска вратанца ступише у одају.{S} Новица |
њихови зидови и црвене обасјани кровови кроз густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешње |
их песама.{S} То се отац Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до манастира.{S} Кад га с |
е се отимљу о његово миловање...{S} Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, |
т полази нешто врело и необично... јури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна |
вежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне |
.. ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, |
, по његовој наредби, морала тако проћи кроз цело село, и ником није смела допустити да је одре |
ло ићи чистином, јер поток, кривудајући кроз њиве и ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрв |
како се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегне. </p> <p>— Добро те се није дао д |
нога газде Јанка Пајића.{S} Разгледавши кроз плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну |
<p>— Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше под прозором. </p> <p>— |
ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље?« Али кад устаде с постеље и угледа |
е искочих из вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} |
о си ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата. </p> <p>— Отварај брже, хитно је... видиш: |
о што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан...{S} Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту |
једаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога |
и да ће остати жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђор |
>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разгов |
дарме и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; погледа свуд ок |
необична успомена из детињства сену му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и са |
у и пође око стола, певушећи неку песму кроз нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они |
само неколико сјајних зракова продираху кроз пукотине стара дрвета.{S} То му беху једини гласни |
росне капљице, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело...{S} |
, без сумње, тицала жандарма... </p> <p>Кроз кукурузе приближаваху се и провлачаху се три човек |
ема томе, побегли од опасности. </p> <p>Кроз четврт часа хајдуци прегазише Качер више гвоздене |
и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли. </p> <p>— Ево ти дружине, хар |
орби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, |
бацани комади хлеба и печена меса, неке крпе и стара поњава, раширена преко сламе.{S} Тада беше |
а одлучује са њима ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се |
поди, помилуј нас! </p> <p>Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда |
попа овде?...{S} Откуда он...{S} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носили на крстоношама |
ужас. </p> <p>— Ђуро, пољуби овај свети крст...{S} Покај се бар сад, пред овим гробом... — гово |
о Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстаре жандарми свакога дана. </p> <p>Сеоских стражара |
да Сретен, са неколико момака, једнако крстари по селу, с намером да га убије или ухвати.{S} О |
p>— Не помињи зло, молим те, — рече она крстећи се. </p> <p>— Добро те њој ниси ништа говорила. |
преноси воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, па га ц |
ога... пшеница ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде |
ише постељу.{S} Пантовац се завуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, као обично, леже |
та то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш ми |
крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива...{S} Узима попину руку и два пут |
жита или струкове бела лука...{S} Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне |
/head> <p>Прођоше две године после ових крстоноша.{S} Ђурица постаде најкршнији момак, али му с |
!...{S} Те је онај што смо га носили на крстоношама« — осећа како га обузима стид, ужас. </p> < |
ма обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. </p> <p>Кад се изређа под запис |
т је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама.{S} Тада се управо и замомчио.{S} Мајка му |
преноси га у бес крајне сањарије...{S} Крстоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што |
: </p> <p>— Господајте, људи! </p> <p>А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуш |
нос са кићанком.{S} Тако одевен дође на крстоноше. </p> <p>Беше се искупило доста народа.{S} По |
е тога све по двојица у реду.{S} Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећи |
мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице с |
н под општинским записом, па се кретоше крстоноше.{S} Кад попа очита последњу јектенију и Обрад |
шта се око њега збивало.{S} Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћи |
али само ноћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом д |
говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд о |
дим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад п |
зависи све. </p> <p>Ђурица пак хтеде да крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одгово |
коме се сви потчињавају.{S} Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњава су |
И одједном потекоше из очију две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу |
ст година.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слаб |
> <p>И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хо |
.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је ономад наплатио |
р није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи ста |
јрадије причају.{S} Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, ко |
и Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео. </p> <p>— Мора да су црвљив |
ачерски пући ће од муке, што му узабрах крушку испред носа! ...{S} Па кад прочитам указ, дигнем |
он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци. </p> <p>— Јово, јеси ли ти? — запита он полугла |
сану и паде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни |
рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. </p> <p>Погледавши на ону страну, где је био пр |
и од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.{S} Носио је ва |
га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, па истрже |
таше.{S} И он се сам чудио нарави своје кћери. </p> <p>Једаред наиђоше на село курјаци.{S} Свак |
јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама.{S} Гледај је као очи |
е детету, својој осрамоћеној, исмејаној кћери!{S} Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, |
ласт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника. </p> <p>Хм, опет то није...{S} Не |
тако.{S} И кад му је после мајка донела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико надао |
јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два г |
ар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан — прошапта он, бацај |
ајпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од |
мириса...« </p> <p>— Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} |
а остане овако са њом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. |
кад би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он |
а Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Д |
а као молована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за |
а зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио |
они, који треба највише да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукав |
?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, ка |
Шта ли је тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачн |
само лези, маши крилима и уживај...{S} Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S |
Ђурица се зачуди: </p> <p>— Шта је?{S} Куд ћеш сад?... </p> <p>— Морам ићи.{S} Остави ме сад, |
чена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у Локву с косачима — одговори |
па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него |
да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док дођу и они други, |
и... видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким страшним погледима?...{S} Нем |
еже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му |
вога дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.{S} Нег |
за руку. </p> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде кри |
.).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срц |
н се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пред једном каваном нађе |
вему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло! </p> <p>На томе се сврши разговор.{S} Жена н |
аумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. |
а си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем |
ек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли га црвенило, |
али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи право к њима. </p> <p>— Помози Бог, дец |
у вароши? </p> <p>— Јесте, него да није куд отишао послом.{S} Он ти сад води трговину на своју |
уше, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више св |
ам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго место — рече му он, ка |
о гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две праве, оштре бо |
олико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онако твојски, знаш? </p> <p>— Могу, в |
уњен, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и ј |
и онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер мож |
ста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« </p> <p>Напослетку |
ћи иглу трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти с |
о? </p> <p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задр |
.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни од чег |
мо набавити.. </p> <p>— Имам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полици |
а да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! ...{S} Убио би м |
/p> <p>— Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова четири наша |
се напослетку дознати, па онда ја немам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћемо. </p> <p>У та |
јесенас због тога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја |
и о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после краћега ћутања. </ |
о мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.{S} Само ка |
а ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао.{S} Мало је што и остало од оних д |
онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами з |
д ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити, јер зн |
та.{S} Кажи — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Се |
да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Шта с |
онај више реке... </p> <p>— Зар ти знаш куд ће ме послати? </p> <p>— Знам, ићи ћете у смедеревс |
.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А како да изиђем одавде? </p> <p>— |
да мисли хладније и одмереније. </p> <p>Куд ће сад? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине |
а женом редаром. </p> <p>На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и |
бичнији изглед.{S} Преко целога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и |
етар брише и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, удара их својим леденим оштри |
а му није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде |
.{S} И он им се придружи. </p> <p>Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек сеђаху три младе женске, здра |
е на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четири с |
рно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.{S} Радован је, још до |
, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједнога тренутка |
пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, умериш |
а, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и лепотом, надви |
га, откуда се помаљаху ретке паучинасте кудеље сивих и беличастих облачака... </p> <p>»Мораш да |
цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде...{S} А ја старац, кукавац, з |
нела над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се |
окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах живети, само да ми беше ова п |
закука из свега гласа: </p> <p>— Јаој, кукавац, ђе погибох!{S} Не, кумим те Богом... </p> <p>П |
у, па преде ли преде...{S} А ја старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад |
> <p>У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се |
ених лукавих очију.{S} Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, к |
{S} Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, |
е у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже се и преб |
воју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута.{S} Увече исприча Марку |
трану и претури се... </p> <p>— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. </p> <p>П |
н на гробу... </p> <p>— Јединче мој!... куку несрећници!... кућо моја!... </p> <p>— Еј, црна ма |
Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз? — обрте се Ђурица Милошу. </p> <p>— Па... кô с |
гнути су у пространу дворишту кошеви за кукуруз, стогови сламе, сена и шаше, кошаре за стоку и |
нај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне кукуруз. </p> <p>— Сад паре или кукуруз, то ти је.{S} Н |
жара како прескочи врљике и побеже кроз кукуруз.{S} Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на дру |
обојица пажљиво провукоше кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и доб |
стигне кукуруз. </p> <p>— Сад паре или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упр |
>— Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни запурењачио...{S} Кад стигне |
вара им онај с пушком, отресајући печен кукуруз и завијајући га у зелену шашу.{S} Мало затим за |
говори стражар и даде им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђу |
, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у шибљак, који |
шту.{S} Ђурица и Станка однеше поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под једном кржљаком, дивљако |
вљаше, пребаци се преко ограде и паде у кукуруз.{S} Одатле јурну напред, док измаче далеко на ч |
н планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца забруја чу |
? — запита он полугласно, кад се они из кукуруза приближише. </p> <p>— Ми смо, наши смо... — уб |
сумње, тицала жандарма... </p> <p>Кроз кукурузе приближаваху се и провлачаху се три човека, ко |
ачи, не двоумећи много, разбегоше се по кукурузима, бојећи се да се разбојници не присете и не |
Ђурица, па се подиже на ноге.{S} Перје кукурузно зашушта и затим се чу тихо звиждање, које нај |
га у зелену шашу.{S} Мало затим зашушта кукурузовина пред њима и из ње искочише Ђурица и Пантов |
њима.{S} Милош одборник ухватио у свом кукурузу крмачу једнога сиромашка, извео кмета, те оцен |
о нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то говорио? — запиташе се |
под амбаром. </p> <p>— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у |
днога од оних младића, да се прикрије у кукурузу, који је одмах испод куће, да прима извешћа од |
пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђурица, пребацивши руку пре |
стола, певушећи неку песму кроз нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за млад |
<p>— Јаој, кукавац, ђе погибох!{S} Не, кумим те Богом... </p> <p>Пантовац га само гурну левако |
д радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешт |
који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људи, који су по |
ради, окрете да пође кући, загледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, |
вајући се. </p> <p>Марко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њега. </p> <p>— Стани дер, зликовч |
ме отуриш као псето!...{S} И још ми се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву — |
»Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку.{S} Али ти |
док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. </p> <p> |
д девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да нађу |
учама на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, радознал |
струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, сумо |
у и ја бих слушао.{S} Старче, кажем ти, купи сватове! </p> <p>Вујо слеже раменима, па одговори: |
ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — |
дамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, или онај што коси... </p> <p>— Бадава, своје |
увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читав |
рви сам те ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећ |
ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела и преобуке. </p> <p>— Све ћу ти сутра посл |
леђима је имао кратак постављен капут, купљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубар |
рењака. </p> <p>— Нисмо их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узмите па једит |
о ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже д |
купој надници, а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим нас |
лаву, која беше наслоњена на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и |
S} Јуришао је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, с |
ликом граду скривати.{S} Па као што ’но курјак, кога потерају са свих страна, тражи најгушћу шу |
после кратког чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору.{S} Овце покушаше да иска |
/p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. </p> <p>— Да |
сутра, кад се охлади. </p> <p>— Каквог курјака, ’натема те не убила! — одговори бунован и зачу |
ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш тако — одгово |
ћа као ловац, који се кренуо да затекне курјака на легалу...{S} Разне пријатне слике из напада, |
док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се |
урјачке ноћне нападе.{S} Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са |
та оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет показује!...{S} А-а-а!... |
аха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чата |
.. то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја знам, и знам зашто.... |
дела четири светла ока као жеравице.{S} Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају с |
себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четири светла |
кћери. </p> <p>Једаред наиђоше на село курјаци.{S} Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у |
шумом, која представљаше живу згоду за курјачке ноћне нападе.{S} Чим се чуло за курјаке, одмах |
ах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.{S} Курја |
рча још брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете у шеварице, са којих |
и ме тамо чека куршум. </p> <p>— Тхе... куршум или робија... не знам, али је то за тебе све јед |
д с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с краја. </p> <p>— Е, |
кога зацело чека, раније или доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, |
ћа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум је пред очима свакога дана!...« </p> <p>Тако му |
као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком рат |
м разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној |
та он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, |
људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чека куршум. </p> <p>— Тхе... куршум или робија... не знам, |
... тело се дрмну, покрете се од ударца куршумâ... зацрвени се кошуља на грудима... и цео Ђуриц |
је лако падаху пред ноге им.{S} Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели вла |
ад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте какву сте уцен |
она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би радио...{S} Про |
ости, јер јој није ни било места: један куршум иза трна покварио би и однео собом све планове и |
е сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад ти знаш како ћеш... </p> <p>— Не бригај. |
а, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у њега.{S} После му се чини да ле |
оји зна, поуздано зна да сутра умире од куршума, па опет живи, једе, пије, спава, мисли...{S} Д |
ћа! ...{S} Улетео бих онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да |
да се спрема за раније да издржи ударце куршума...{S} Гледа и чека... не дише... </p> <p>Груну |
/p> <p>Загрокташе пушке на оба прозора, куршуми прелећу преко његове главе, ударају у зид и окр |
е сва гора проломи од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, от |
бог чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху |
подиже руку с ножем. </p> <p>— Доле ту кустуру! — цикну кмет. </p> <p>Ђурица се само одмаче не |
ине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се |
едном месту, већ прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке необичне покрете: час мрдне ј |
аборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} После је опет мис |
тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго |
ачи у јазбину, чим осети опасност...{S} Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни ка |
пред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода!... </p> <p> |
о у поток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућа није са улице? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо је напр |
незваних крвожедних гостију.{S} Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која предст |
За један тренутак узбуни се цела среска кућа.{S} Пандури поизлеташе, како се који нашао у то вр |
бичну работу.{S} Ту се копа рака, вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће да разгледа ту кућу н |
обична човека. </p> <p>— Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са сту |
елих грмова... </p> <p>— Више Војковића кућа, знам...{S} Чекаћу те после заранака.{S} А тамо... |
чена места (једнога трњака испод Дикића кућа), па даде знак.{S} Испред куће му одговорише да је |
дари потоком, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту.{S} Јавили су |
е од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама.{S} Путом само Јелица весело п |
на, али ја то не разумем.{S} Маркова је кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је пош |
гу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражи |
а неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе... »Пази!« — неко викну пред вратима...{S} |
ца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у какав шибљак, |
закречена.{S} У оној магластој тамнини кућа им изгледаше као пласт сена, развршен и развучен.{ |
траже.{S} Само из твога села траже пет кућа:{S} Стојићи, Илија, Никола, Јово... </p> <p>— Пода |
х после венчања нађе неколико поузданих кућа у разним селима, где је могао склањати Станку.{S} |
ми гребенала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Так |
Хајдуци немају никаква посла с поштеним кућама.{S} Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита о |
и суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све...{S} Као да цела природа плаче за из |
стаде и обиђе сву кућу унаоколо.{S} Иза куће стајаше нека стара вајатина.{S} Он завири у њу, па |
и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве |
д Дикића кућа), па даде знак.{S} Испред куће му одговорише да је све повољно, и они се обојица |
а прсте и погледа на онај прозор испред куће.{S} Очи му прелетеше преко некакве слике, која му |
. </p> <p>— Вујо! — зачу се глас испред куће. </p> <p>Ђурица познаде глас Вујове жене. </p> <p> |
, чим пође за њим, постати отпадница од куће од родитеља, од села и целога света; знала је да т |
ник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За јечам?...{S} Раздао сам по народу, та |
»Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И ту се т |
дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће му наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђаво по |
Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> <p>На |
очито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, не |
еба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер м |
ац. </p> <p>— Баш ја једнако мислим код куће, никако не могу из главе да те избијем...{S} Шта т |
и Станка однеше поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под једном кржљаком, дивљаком, наместише п |
им залајаше пси, који беху везани испод куће под амбаром. </p> <p>— Опет је јунад у кукурузу — |
и из шуме, угледа Вуја на чистини испод куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»К |
ред подне Станка замаче за шљивар испод куће па отуд оде право у забран.{S} Сад иђаше тамо без |
рикрије у кукурузу, који је одмах испод куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву. |
се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сачека њихов ухода из истога села, који |
ад одјахаше коње у потоку, испод Јовове куће, беше се разредила помрчина, али се још није добро |
ад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја т |
Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност |
им мислима.{S} Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стан |
одлучно — јер видиш да немам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђењу, не знајући шта |
Радоњић не могаде отрпети срамоту своје куће, па се обрати за помоћ државној власти.{S} Услед т |
{S} Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па ч |
попу и шану му: </p> <p>— Зар из ’наке куће?!... </p> <p>— Знам — одговори му попа. — И баш ра |
Јанкове каване, која је одмах до среске куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако бездушни, господ |
току и остале потребе добре земљоделске куће.{S} Становници су ове улице махом они типски и Бео |
ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. </p> <p>— |
аш, затвори врата па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати што им |
и.{S} То је Маркова девојка, из поштене куће — одговори Ђурица, мењајући се у лицу. </p> <p>А В |
пштинској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђур |
ца и Станка остављаху иза себе последње куће београдске. </p> <p>Кад дође чиновник полициски да |
авости.{S} Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марк |
за њима одјекну потмула празнина пусте куће... </p> <p>»Да ли је жива, јадница — помисли он за |
их.{S} Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе ј |
S} Пантовац се завуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту |
жи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим |
се неки узвик споља.{S} Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици: </p> <p>— Пазите! </p> < |
гледавши врата, једним скоком испаде из куће и потрча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, |
сто, па чекати. </p> <p>Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зли |
вно. </p> <p>У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— |
прије тога. </p> <p>Обојица изиђоше из куће и, неопажени ни од кога, одоше кроз село, договара |
! — викну писар. </p> <p>Изиђоше сви из куће. </p> <p>— Нема тамо ништа.{S} На другом је то мес |
дећемо — одговори Ђурица и оде журно из куће. </p> <p>Вујо задржа Радована. </p> <p>— Чујеш, ме |
, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: </p> <p>— Ево ме, Перо, |
устише га више коца... </p> <p>— Ево ти куће...{S} Исправи се на ноге, не брукај се! </p> <p>Ђу |
до његова стана; разгледам прво положај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји |
заогрнула својим непробојним покривалом куће и улице, притисла саму земљу, па стоји тако непокр |
/p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку. </p> <p>— - Ено, одмах н |
у соби.{S} Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. </p> <p> |
е ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа свако сумњиво место, па се упути к висок |
Уходу послаше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим пос |
а, бледа светлост показа им унутрашњост куће, опазише одмах место, где чељад спава и учини им с |
о двориштима, по праговима и уласцима у куће...{S} Са стреха и из натмурено сребрнаста неба сип |
тавио план напада, према Станкину опису куће, и одредио по једнога жандарма и пандура на један |
омишљао на поштен живот, на женидбу, на кућење, на рад? — Одреците му то, ако можете!{S} Дакле, |
Београда, поређани су сниски неокречени кућерци од набоја.{S} Око понеке кућице нема ни толико |
да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. </p> <p>— Зар ти нећеш са мном? </p> <p>— Не ја.{ |
е њему.{S} Издржаће неколико година, па кући...{S} Свима је њима лако, свима је добро, нико им |
ам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да поје |
огађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. </p> <p>— Нијеси требао.{S} Истина, он је за паре |
{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху нови црвени опанци, а у торб |
— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари десети |
ме и, мислећи о свему што је чула, пође кући. </p> <p>»То је човек — размишљаше она уз пут — шт |
не знајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђурица, |
и Вујо и продужи пут. </p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од |
рке.{S} С најрадоснијим срцем отрчао је кући, однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »П |
ита га још на ходу. </p> <p>— Отишао је кући — одговори Ђурица, прилазећи му. </p> <p>— А-а... |
од осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.{S} Мало затим прође кроз село глас: да с |
довану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се ве |
днога јурења целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у један угао и ст |
апред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту, поглед |
а, пође с Новицом у село, право Матовој кући. </p> <p>»А овај ништа не упита шта је било код Чо |
тити да је одреши, док не стигне својој кући. </p> <p>— Па је ли све извршила? </p> <p>— Морала |
прекиде га она и обрте десно, к својој кући. </p> <p>...{S} Међутим, Вујо, дознавши за те обја |
Станку за руку и одведе је право својој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено |
S} Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: |
обро.{S} Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћ |
косу; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице |
ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ сад, па жури. </p> <p>Ђури |
.. </p> <p>Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.{S} Стаде лено пред вр |
о је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану нал |
сваки камен. </p> <p>Стигоше Ђуричиној кући.{S} Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна |
т, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слободан!...{S} Идем, дођем, радим, све како ја |
та ми оно рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаша, хајдук!... |
лима...{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурен |
ла све више, у колико се он приближавао кући.{S} Из памети му не излажаху Симове речи: »Јесте, |
ао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав као ли |
е све... </p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{S} Само си |
д окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> |
у дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах... </p> <p>Како осети смрад спаљене |
а хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога над оним, кога је он убио.{S} Т |
риње, а одборници са бировом тражаху по кући.{S} После краткога тражења кмет изиђе напоље носећ |
о пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмен |
а. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У кући имаш што ти треба? </p> <p>— Имам свега.{S} Само, |
њено. </p> <p>Утом деда завришташе, а у кући закука жена. </p> <p>»Шта то њима раде?...{S} Отку |
} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев најм |
њац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око малога |
слуша...{S} Нешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко с |
же кроз кукуруз.{S} Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике |
ад на миру.{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремц |
аде слабуњав и неразвијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихов |
Седи доле! — и замахну ножем. </p> <p>У кући се разлеже страховито врискање.{S} Ђорђе сав претр |
бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После је одлежао трлему, и мал’ није умро. </p |
тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љу |
е гомилице белих, ћерамидом покривених, кућица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и |
а, може се рећи, и не имађаше.{S} Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — б |
..{S} Прођоше једна... друга... десетак кућица, и он се напослетку заустави пред једном. </p> < |
ајући се рукама за мокре зидове блатних кућица или за накривљено прошће дугих дворишта...{S} Пр |
речени кућерци од набоја.{S} Око понеке кућице нема ни толико дворишта, да се човек слободно об |
еда разбацане беле, ћерамидом покривене кућице; оне вире и једва се распознају у густим шљивари |
пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два |
заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори главу на руку |
она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу степени |
али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} |
кога спаваху чељад, напипа кључаницу на кућним вратима, извуче је и полако отвори тешка растова |
по клизавој подстрешници, дође до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску.{S} П |
p>— Јединче мој!... куку несрећници!... кућо моја!... </p> <p>— Еј, црна мајко! — чује се из на |
опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ |
жио.{S} С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препр |
о да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако |
дима, као обично, леже на дворишту пред кућом.{S} Иза Букуље појави се сјајно црвенило, као од |
ућу. </p> <p>Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који ст |
ласови.{S} Писар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта учини с Новицом, одговор |
раво к судници. </p> <p>Пред општинском кућом не беше никога.{S} Уђоше сви у заседање, где писа |
уда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јал |
ачера, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ће сад, зн |
ајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема прозора. </p> <p>Капетан је још путем |
пце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко очајнички |
презније.{S} Тако стиже у Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Пајића.{S} Разгледавши кроз п |
> <p>Ђурица, полако и опрезно, оде пред кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, ниј |
е вам то? — рече капетан, па изиђе пред кућу. </p> <p>Ђурицу изведоше, везаних руку, на дворишт |
да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са земљом, спустиш |
радан, око заранка, исто друштво опколи кућу Николе Чолића, богата сељака из Грабовца.{S} Никол |
а робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи ла |
са Јовиним укућанима, треба прегледати кућу... </p> <milestone unit="subSection" /> <p>Тек уве |
, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.{S} Н |
ца погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. </p> <p>— Брже п |
тамо два човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} |
илику: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад |
одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу. </p> <p>Писар седе на клупицу пред кућом, један п |
беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе у кућу. </p> <p>Прође пола часа.{S} Писар попуши неколико |
ској судници.{S} Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте г |
њима. </p> <p>Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђо |
укоше кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна ж |
ас сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, Никола угледа снаху како је необично присела код |
{S} Три жандарма одредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на соби, а једа |
једни чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо лет |
bSection" /> <p>Кад Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му црте строга и |
неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унаоколо.{S} Иза куће стајаше нека стара вајатина. |
мој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да ид |
</p> <p>— А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој |
браз под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам због тебе окренула леђа целом свету |
би јој нашао згодно место, он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... кришом... не |
</p> <p>После поноћи стиже пред среску кућу.{S} Умор је савладао јако, али она не стаде, не пр |
испеше на брег угледаше омалену сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на пр |
едаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? </p> <p>Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше |
се сад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази далеко! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли |
чина.{S} Свакоме се хоће да разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно издубљеној рупи, ст |
и се на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и |
p> <p>И срце хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, обузима |
се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору.{S} Ђурица се прену.{S} Читав |
е спасава од велике хајке.{S} Вараше га куцање рођенога срца или пиштање уха.{S} Одједаред заст |
.{S} Полако, тресући руком, одговори на куцање.{S} Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је о |
зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови.{S} Сад је, чини му се, осећао прису |
е могаше да стиша узнемирено срце, које куцаше јако и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак и сед |
ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су |
у башчу за салату.{S} Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву декламацију. </p> |
и, дође до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску.{S} После неколико тренутака |
о чистац... </p> <p>— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац.{S} Какве |
итну и обрецну: </p> <p>— Даље од мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у нев |
изиту...« </p> <p>— Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица. </p> <p>— Имаш ли ти пасош? |
а веома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какв |
а што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, |
си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </p> <p>— Ко то каже? </p> <p>— Грујица... м |
па квит посла — рече кмет. </p> <p>— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица. </p> <p>— Тако је, бр |
и одговор, а Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти тешко тако, болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{ |
евине среће и радости. </p> <p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро |
е душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне вране |
ну масу народа, која се, таласајући се, лагано кретала путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, бе |
ога Сима. </p> <p>— Има ли? — запита га лагано. </p> <p>— Милутин иде сутра у Жабаре да капариш |
ла врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата се почеше отварати...{S} |
у на поље. </p> <p>— Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше под проз |
вцем ићи. </p> <p>— Стој! — рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си? </p> <p>— |
оља, иза гвоздене решетке.{S} Прозор се лагано и опрезно отвори.{S} Струја свежега, хладнога но |
ући руком, одговори на куцање.{S} Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен.{S} Затим |
е до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску.{S} После неколико тренутака отвор |
главе.{S} Они не опазише, али Пантовац лагано подиже главу и ослушну, па, кад се шуштање понов |
ндарми коњаници како одскачу од седла у лаганом касу, види се између њих нека нејасна група, из |
ње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу те лагати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се, к |
а... мало пре дође озго. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта... </ |
паре, тако ми самога Бога... </p> <p>— Лажеш, псино матора! — викну Пантовац, па изви нож у ви |
обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко је то прошао? — запита Ђуриц |
урицу су знали само по имену, разуме се лажном, које му је у пасошу означено; а пасош је гласио |
оста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у младим годинама, испитујући сво |
е насмеја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојници — на страном језику.{S} А у |
. </p> <p>— Ова друга за лаку земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. </p> <p>— Лака |
мља била, Ђуро! — рече Митар. </p> <p>— Лака ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше |
ица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога |
е ни макнути — осећаше јаке болове више лаката.{S} Али ипак то није ништа према ономе како се о |
а се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рекоше: олакшање, како ли?...{S} То му |
аних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају огрлице и |
ћи.{S} Напред трчаше Ђурица, прескачући лаким еластичним скоковима све препоне, које му беху на |
бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, п |
} И ја ћу се мучити!...« </p> <p>Једним лаким скоком, као ветром понесена, Станка прескочи врљи |
не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, погнуте глав |
да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад се пок |
и и занима. </p> <p>Ђурица се изненади; лако црвенило прелете му преко лица, али то Станка, при |
<p>— Број! — рече му Ђурица. </p> <p>— Лако ћемо пребројати, но деде причај. </p> <p>— Море бр |
S} Ја нисам научила да радим. </p> <p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пр |
вни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по г |
ико година, па кући...{S} Свима је њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А |
мо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну |
еснике не знамо још ништа.{S} Но сад је лако.{S} Овај ће проказати остале. </p> <p>— Хм, богме |
летића чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти се |
</p> <p>— Па ја сам ти говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ја остављала своју кућу, не |
њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге им.{S} Понегде куршум лупи у буко |
нам не треба боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само да |
ри ти он за њине претње.{S} Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга.. </p> <p>— Вала и је |
ила, што му над главом стајаше, и он се лако помири са својим стањем.{S} Овај састанак пред суд |
м да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљује |
Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио.{S} Није му ни првина, |
о и своје покрете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унап |
{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> |
плашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал. </p> <p>— Дед’ |
а ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће |
бав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као |
моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!...« </p> <p>Беше пре |
нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!. |
за њега било немогуће, другоме је ишло лако; други се попео и повадио му чворке.{S} С најрадос |
срезовима...{S} Хе, душу ли му, није то лако надавати. </p> <p>— Знам, Рако, али опет... нисте |
се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У Сретенову колу остаде само десетина момака, |
ледаху јој заносне, пуне интереса...{S} Лакомислена и бурна младост не може да загледа дубље у |
о је онда лудо срљао у пропаст, како је лакомислено ступао на кобну стазу, која га доведе до ов |
дговори он, и одмах се покаја што овако лакомислено запита. — Шта имам да ти казујем... ти знаш |
убости противника, али су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, |
, савијена, као да се сама наслонила на лактове, па сакрива лице од некога...{S} Митар је полаг |
ица се освести.{S} Намршти се од бола у лактовима. </p> <p>— Изведите га напоље, нек се освести |
гоше другу чашу. </p> <p>— Ова друга за лаку земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. |
икну весело: </p> <p>— Даска! </p> <p>— Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако. </p |
аше за њом, стаде изостајати. </p> <p>— Лакше, не мора баш тако брзо — проговори он. </p> <p>Не |
рету.{S} Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим |
ближише једно другоме, да тако удружени лакше сносе тешку самоћу... </p> </div> <div type="chap |
— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како си се намучио! </p> |
} Оно истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! |
невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а ве |
с места, а он, прибравши се, проговори лакшим гласом: </p> <p>— Јеси чула, овако се више не мо |
.. </p> <p>— Ко си ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата. </p> <p>— Отварај брже, хитно |
у ходник, онако необучен, па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пандуру: </p> <p>— Одврни т |
иконом храмовном светлуцаше »неугасима лампада«, те својом слабом светлошћу придаваше још сумо |
, обрте се пандуру: </p> <p>— Одврни ту лампу. </p> <p>Кад паде јака светлост на Станку, капета |
има! — вичу кметови. </p> <p>И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном |
ђу потеса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, |
звецка узицом, која му одржава гвоздени ланац на ногама. </p> <p>Савлада га пиће сасвим... </p> |
протрља међу прстима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићете, с је |
ени, скаче са постеље... </p> <p>Звекет ланаца суморно одјекну, а он гледа око себе узверено, у |
чи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од опасности. </p> < |
поцрнелу од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а ево |
би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити капетана за сваку |
езизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена.{S} |
госта, коме је јамачно какав буковички лаутар својим монотоним циликањем растресао загрејане ж |
што му је непрестано за ове две године лебдело пред очима, оно о чему он није смео да мисли, п |
у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да м |
м стварима, једнако, али она непрестано лебди пред њим, меша се с оним другим мислима и ствара |
Богом... </p> <p>Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се на његово очај |
ше добијаше изглед обичне трупине.{S} С леве стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала |
лажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске |
пушке по зеленој густој гори. </p> <p>— Лево!{S} Страном!{S} За њима! — вичу кметови. </p> <p>И |
ући се. </p> <p>— За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију |
, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не |
и пијана Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући главу млитаво... </p> <p>— Та д |
нако савијаше руку, машући њоме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без поздрава: </p> <p>— Гд |
ца скочи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред што брже могаше.{S} Тек кад се дохва |
о реке.{S} Наједаред Пантовац погледа у лево, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повик |
ти нема.{S} Видећи да они гледају све у лево, погледа и она истим правцем и — следи се... </p> |
опу, трчаше Станка, погледајући чешће у лево, откуд се чуло викање и пуцњава.{S} Пантовац, тежа |
познајемо — проговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради о |
иза се руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнувши револвер, прескакаше рупе и камење низ |
тако јако заболе, да се мораде ухватити левом руком за чело, које обузимаше све већа ватра... < |
дни! — уздише путник натичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </p> |
</p> <p>Он преноси воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крст |
ц, који се кренуо да затекне курјака на легалу...{S} Разне пријатне слике из напада, који ће сл |
о је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насиг |
куће, па јој рекоше да и она после тога легне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слуша |
доше до једне постеље и наместише га да легне.{S} Занесе се и заспа одмах... </p> <p>...{S} Шта |
превио рану и вечерао, па се спрема да легне...{S} Срећом, угледа жандарме како се привлаче кр |
е пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да треба |
он у себи. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, ма |
оје полегаше и ућуташе. </p> <p>Ђурица, легнувши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, к |
Пожури, да стигнеш пре сванућа. </p> <p>Легнувши у постељу, он се опет даде у мисли:. како да р |
њему јавио. </p> <p>Ђурица пристаде.{S} Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне |
сети детињства.{S} Једаред опази да се легу чворци у једном високом, окресаном бресту.{S} Месе |
уша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште |
! </p> <p>Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим п |
, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва продираше слаба светлост зимње зо |
његово се само крави.... силом се топи ледена облога око њега... </p> <p>Али зато пије, пије б |
в, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене санте, чији се лом и суморно потмуло шуштање про |
да се провлаче бегунци, удара их својим леденим оштрим сечивом, па јури даље, преко глатке снеж |
ртвога Новицу, где се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили жандарми, који су се вра |
доше Пантовца и простреше га по зеленој ледини.{S} Народ се окупи уоколо. </p> <p>На благој, ма |
, зором, на посао! </p> <p>Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање други |
ађане груди.{S} Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шуш |
чица.{S} Истога часа загрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрме |
кућу и име, кад сам због тебе окренула леђа целом свету, па нећу се шалити ни сад! ...{S} Ти т |
па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо се у почетку напада отимао и бранио, |
и ућуташе. </p> <p>Ђурица, легнувши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се рашир |
И затим му падоше у очи широка Николина леђа, у сукнену јелеку, како су необично одскочила од з |
повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џ |
ли... </p> <p>— Знам ја да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара.{S} Човек треба само да поч |
ханџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, |
колима, накренуо се у страну и наслонио леђа на Митра, подигао једну руку, у којој држи киту цв |
капетан сањив, с огрнутим капутом преко леђа и папучама на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, |
доскорашњи војник. </p> <p>— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати н |
мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.{S} Кад сврши игру, |
баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отпасавши му |
пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразговетне с |
коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне.{S} З |
ци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, |
Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав... </p> <p>Уб |
аштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте какву сте уцену добили |
д нападача, и Никола осети јак ударац у леђа. </p> <p>— Не ударај се, молим те, наредићемо се л |
око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посл |
p> <p>У тај мах груну пушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону |
не интересују оним, што је иза њихових леђа... </p> <p>Одмах сутрадан, око заранка, исто друшт |
..{S} Истога тренутка зачу се иза њених леђа неко звиждукање.{S} Она баци пушку пред Ђурицу, об |
едном, кад сунце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по прашини.{S} Он се трже, и |
мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас: </p> <p>— Пуцај, небеса му |
у, увредих до срца старога оца, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим |
азгледа, држећи једну руку сакривену за леђима. </p> <p>— Чији си ти, море? — запита га старац. |
кнене чакшире које носе Палилулци, а на леђима је имао кратак постављен капут, купљен од једног |
, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.{S} Беше толико претоварен овим н |
у, Станку.{S} И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топли |
о пред собом.{S} Коса махаше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на после |
е и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнутих очију, и он поче разумевати да је то |
ц, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких |
</p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка |
и ноћашње пијанке.{S} Обе жене и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешким пијаним сном |
е и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погледом, |
и Митар приђоше врљикама.{S} Пред њима лежаше Станка, обрнута лицем к земљи, савијена, као да |
/p> <p>На благој, мало нагнутој равници лежаше раширених руку и опружених ногу, мртав Пантовац. |
/p> <p>На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стак |
а, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... </p> <p>Наједаред |
овце, па се онда и он намести код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао. </p> <p>После пол |
аљони.{S} Ту, на једној већој завојици, леже у павитини С једне стране Радован и Коста, а с дру |
е куће, а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту пред кућом.{S} Иза Букуље појави се сј |
од умора и слабости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену с |
еобично седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнутих очију, и он поче разумева |
хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави. </p> <p> |
појаса и пружи на Марка. </p> <p>Станка леже сва на ту пружену руку, дохвати револвер и обрну г |
аде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди.{S} Очи му се засветлеше неком необичном |
мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леже на њену постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станк |
ељи. </p> <p>Станка угаси свећу, али не леже.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи недовршене ми |
е вечере, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу посла |
једном опусти, и некако необично седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнутих |
узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је три вечера узалуд.{S} Четв |
ако необично, у косо, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи... </p> <p>Опет загрокташе |
им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је |
а и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шта рад |
руку. </p> <p>Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу м |
.{S} Спавај! — одговара Ђурица, па опет леже. </p> <p>У глави му читав хаос, живци већ отупели |
.{S} Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје м |
ном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, под зеленим и густим натк |
ића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И напослетку, другови су се |
где скаче у поток...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Ш |
е сад бојао, повика: </p> <p>— Лези!{S} Лези! </p> <p>Станка не појми одмах на кога се односе т |
у Пантовац — још им нађи адвоката...{S} Лези, бре! — подвикну затим Сретену, који се очас пружи |
/p> <p>— Нема још поноћи, сигурно...{S} Лези, спавај; сутра морамо ранити... да опет мало пијем |
е пуно и сигурно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити |
мо завезак и врати се у собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по |
се највише сад бојао, повика: </p> <p>— Лези!{S} Лези! </p> <p>Станка не појми одмах на кога се |
’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај...{S} Куд ли путује онај об |
руга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да но |
бирајући шта ради...{S} То му је једини лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега |
Хе — одговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно. </p> <p>Кмет развуче |
дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети. </p> <p>Капетана очекива |
Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће пр |
ад прочитам указ, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа капетаница прве класе, кажем ја |
и је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад |
и и на њима се појави Радисав.{S} Стаде лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као |
два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.{S} Јелек му беше л |
сва предала својим мислима, у којима је лепа прошлост, девојаштво њено, заузело прво место... < |
згледа око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевк |
ражена само једна.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да |
пред обична човека. </p> <p>— Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе с |
не падаше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући усп |
анаћанима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ неколико дана пада киша над |
нијим срцем отрчао је кући, однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, |
ина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а р |
га нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.« Како је он лепо замишљао своју бу |
ла!{S} Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!...{S} Шта да се ради |
о; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и распо |
роде и против себе сама.{S} Жудио је за лепим женским светом.{S} Још за ово време, под утицајем |
и да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па га запита: </p |
} То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта тр |
елим његовим осећањем, са свима његовим лепим сновима, са једином светлом и слатком страном жив |
ој: откуд јој се поврати изгубљени сјај лепих очију, откуд ова чудна лепота целога стаса?..{S} |
} Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, могао је постати дру |
а ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте позадружна, јади је убили, тама |
пред очима, спаде она тежина с главе... лепо види и разуме... </p> <p>»Ово је рака за мене...{S |
и ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах живети, само да ми беше ова памет...{S} А |
ђа у кући, не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред вратима.{S} Прегледа кључ |
цела совра изгледала као нека стаја.{S} Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око |
, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким страшним |
и улеће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају кр |
е ме робијаши! ...{S} А како сам некада лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољу греје топло сунц |
и тражи једнако — рече он. </p> <p>— Па лепо, болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане |
е.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа лепо!...{S} Мајка...{S} Станка... није, није!...{S} А г |
тигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо испричај... то што си хтела...{S} Кад си и зашто с |
ти...{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. |
е јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p> <p>— |
— поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: |
ју.{S} Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком, а н |
на једној положитој рудини, са које се лепо види цела варошица са околином.{S} Народ се нагоми |
са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазд |
S} Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, кој |
о му беше седети овако и разговарати се лепо са најугледнијим човеком...{S} Та он је, у последњ |
бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици гра |
— Не ударај се, молим те, наредићемо се лепо... — рече он, ступајући напред плашљиво и збуњено. |
ном лопатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, |
, то беше онда у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од |
а...{S} Шта оно још беше.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа лепо!...{S} Мајка...{S} Станка.. |
у паквонским канијама.{S} Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; |
еди, пријатељи, кумови, па све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако з |
благу шумску хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — » |
пошто му прво повади оружје. — Сад седи лепо, па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. |
них очију? </p> <p>— Кроз сукњу се види лепо. </p> <p>— Говорите, господо, што хоћете, али ја о |
сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p>— О |
ш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од |
ку оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим |
о, они лепи снови младости.« Како је он лепо замишљао своју будућност!...{S} Али на што се сад |
коме се јако спава...{S} Видиш како он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава... он има још |
еке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплатио б |
се да није спавала...{S} Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити |
се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно... </p> <p>Она се прену.{S} Поглед |
најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе де |
е до овога стања!...{S} А како се могло лепо живети, само да беше ове садање памети...{S} Сад б |
То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А сад му се допад |
ароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да радим. </p> <p>— Лако ј |
влажне земље...{S} Јадна Јока, како смо лепо живеле....{S} Она мени еве:{S} Шећерка, вели, метн |
о удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Облак плива... иде у рај, а |
У селу, кажу помилована... а, то је оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, каза |
е дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мен |
постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са земљом, спустише му |
ала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у почетку стављао питања више и |
наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле нам |
он, готово несвесно, под утицајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа |
бљени сјај лепих очију, откуд ова чудна лепота целога стаса?..{S} Као да је ове чаробне горе од |
<p>Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој.{S} Беше то тако самово |
уда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију.{S} Беше их и старијих |
досно... </p> <p>Очи се приковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако |
у, због које не бих могао пробати овако лепу мученицу«. </p> <p>Тада сви троје полегаше и ућута |
нску, ни младу ни стару, омалену, доста лепушкасту.{S} На први поглед могло се опазити, да су о |
иваше тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које је очекиваху, изгл |
еђашњи живот чињаше сјајнији од сунца и лепши од свега на свету...{S} Да јој је само још једном |
од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, провлачи се. </p> |
к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука |
ане, потрча у Ђуричино коло.{S} Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким |
од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, кој |
— помисли он у себи. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти са |
аке руке, да не буде сину на терету.{S} Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребе |
ене потребе и навике. </p> <p>Ђурица је лети, кад је хтео радити, добро зарађивао.{S} Радио је |
, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се отимала |
и да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Сунце се претворило у пламено коло са хи |
ца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети. </p> <p>Капетан |
ојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон.{S} Са њ |
, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ леже и р |
/p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста |
пита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — |
идети унапред: како он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец да |
далеко! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли си чула? — запита Станка, избегавајући да их назове |
ш... њему што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} |
ај ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта разда |
едају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме користити?...{S} У том се разлеже ј |
зар Јевђовић?...{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, а |
то је оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{ |
шући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> <p>— Готово!...{S} Устани, Ђури |
ве, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вуј |
је погледа. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она поменула, тако ће и би |
{S} Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?. |
а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, |
е крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му |
аја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да |
та! — вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S |
ишљао себе као хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућење, |
и их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не |
каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледавши још једа |
нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али |
по његову изразу не могаше прочитати да ли му је непријатно то питање или му је непријатан сам |
евиде..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамн |
н, застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако крас |
чи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За један |
се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанк |
тадоше играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају не |
ко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, брате, |
бурних ветровитих осећања... </p> <p>Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно |
питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскидати, па онда |
сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући |
{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њег |
мула празнина пусте куће... </p> <p>»Да ли је жива, јадница — помисли он за мајку — или је и он |
рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а |
то дави, заноси, опија... </p> <p>»Ала ли се проведосмо! ...{S} Никад нисам овако... ни у Беог |
од његових долијао. </p> <p>— Шта, има ли извешћа од синоћ? </p> <p>— Ништа ново.{S} Један је |
о да се извести ко је прошао путом, има ли какве нове наредбе, где се налази кмет...{S} Али је |
ар погинуо.{S} Него кажи што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо г |
шта ћу, али не знам за после....{S} Има ли он својих људи, који би га светили? </p> <p>— Дубоке |
днога звука ни покрета... </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станк |
каваном нађе самога Сима. </p> <p>— Има ли? — запита га лагано. </p> <p>— Милутин иде сутра у Ж |
кметове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета. </p> <p>— И |
пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што пара? — запита Симо. </p> <p>— Има нешто... биће |
ек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места томе смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе је нека |
, да се наужива и провесели...{S} Дивна ли живота!... </p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго је још |
Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу |
дури са наредбама у села. </p> <p>— Зна ли Радисав на који ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, а |
шчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће право |
х дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упит |
атку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрам |
p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научи |
и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, и |
Њину кућу обилази далеко! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли си чула? — запита Станка, избегавај |
адити како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!...« </p> |
S} Руке и ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, она |
ај...{S} Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора б |
неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, |
одједном престаде ватра... </p> <p>Шта ли ће сад?...{S} Ђурица се издиже полако на прсте и пог |
ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S |
ије од мишљења цела света. </p> <p>»Шта ли ће она рећи кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће као |
ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« — помисли Ђури |
у се...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, |
{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад са |
ли је тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у |
о лези, маши крилима и уживај...{S} Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Ра |
ужом и свакојаким именима...{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све јед |
знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где |
То је негде тамо... иза њега негде, где ли...{S} А помиловање му не слази с памети никако... он |
..{S} Станка... није, није!...{S} А где ли је Станка?...{S} У селу, кажу помилована... а, то је |
она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, |
лишан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. </p> <p>— Потр |
у, која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> <p>— |
пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде...{S} А ја старац, кукавац, загребох низ поток |
м ти једва муку истерао. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, бр |
ред њега онај повереник. </p> <p>— Нађе ли га? — запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да може. </ |
пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, дође ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Како си? — одговори |
у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо т |
му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше. </p> <p>— Шта ће |
е: »На, понеси Јову«. </p> <p>— Па, узе ли? </p> <p>— Узех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, |
ма, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби досад давао? </ |
нисам заспао. </p> <p>— Чекао си ме, је ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћ |
а колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с |
једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се нећеш растављати од мен |
а зима!... </p> <p>— У наш Кленовик, је ли?... да се нагледам оних зелених ливада, да се наслуш |
грушале брке. </p> <p>— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек п |
шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек оч |
а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђурица, пребацивши руку преко ње. </p> < |
леда га право у очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, к |
илике и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Није.{S} Је л |
ли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавала.. |
ух, болан, па сад за окружнога...{S} Је ли то на реду?...{S} Море, срећан сам ја, бадава!«... < |
жим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако је... али то је друго...{S} |
ати, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли доста теби четвртина? </p> <p>— А јатаке ћеш ти нами |
...{S} Свршава се, долази крај...{S} Је ли крај свега.... смрт?{S} Не знам!...{S} Шта је то смр |
мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који не одвајаше очију о |
ман из малена за хајдука? — Није.{S} Је ли... </p> <p>— Ја шта је радио, но се спремао... — упа |
</p> <p>— Пардон, не прекидај ме.{S} Је ли он непрестано, радећи своје сељачке послове, замишља |
</p> <p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мај |
идеје у питомој Шумадији«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — |
о.{S} Нијеси више за њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и по |
’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. |
насмеја се он, као у шали. </p> <p>— Је ли то од истине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га |
завеска и пружи их Новици. </p> <p>— Је ли доста? </p> <p>— О-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} |
нтовцу и рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. < |
<p>— Кад? </p> <p>— Зором. </p> <p>— Је ли сигурно? </p> <p>— Тако вели. </p> <p>— Добро је — о |
осматраше раширених очију. </p> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му |
и одговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Д |
да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?... </p> <p>— |
не стигне својој кући. </p> <p>— Па је ли све извршила? </p> <p>— Морала је, јадница.{S} Чекал |
сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога |
к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило.{S} Понека врата |
<p>— А, пробудио си се! </p> <p>— Које ли је доба? </p> <p>— Нема још поноћи, сигурно...{S} Ле |
а запита једнога на ухо: </p> <p>— Чује ли се што? </p> <p>— Будан је... нешто шушка, јамачно с |
роши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама |
својих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p>— Мој отац, као сељак, |
и, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш к |
но. </p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутало, дијете; заборавили |
} Јутрос малко почесмо.{S} Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите? </p> <p>Сви луди обори |
ави се са Ђурицом. </p> <p>— Стражарите ли помало? — пита Ђурица смешећи се. </p> <p>— А ја... |
је и он остао као Пантовац.{S} Свршисте ли? </p> <p>— Свршисмо.{S} Пласковчанин оде с раном, а |
јо га дочека у соби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да |
ја сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде |
рштећи падаху унаоколо. </p> <p>— Чусте ли за Ђурицу? — рече једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш |
се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени |
.. рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p> <p>— Море, не знам ни |
} Једна жена остаде напољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са домаћином |
таде претурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља.{S} Уосталом он се и не надаш |
рвену ручицу на вратима, очекујући неће ли чути страсно кајање љубљенога човека, али иза ње беш |
: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су |
и сад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли сви право овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе к |
а идите право Штуловићу. </p> <p>— Хоће ли нам он шиљати још кога? </p> <p>— Јавиће он све.{S} |
е, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла за хајдука? </p |
овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? </p> < |
овце и бацајући их у недра. — Само хоће ли остати што другима? </p> <p>— Биће доста свима, само |
на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко пов |
иже к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подмета |
</p> <p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, д |
— рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не прође нико, само се отуд од кафа |
о скинути с врата.{S} Не знам само који ли је то од његових долијао. </p> <p>— Шта, има ли изве |
е привлачи крушци. </p> <p>— Јово, јеси ли ти? — запита он полугласно, кад се они из кукуруза п |
аменом. </p> <p>— Шта ти је данас, јеси ли полудео!...{S} О каквом убиству ти говориш? — одгово |
Ха, здраво да си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. < |
/p> <p>— Е, сад казуј шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се ч |
ема... ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео педесет, о пантелијевско |
ми је да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да |
тан је пажљиво разгледа. </p> <p>— Јеси ли заиста ти Станка? </p> <p>— Јесам, господине. </p> < |
ли им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то за новце? </p> <p>— Јесам.{S} А |
е цркви и не причестише. </p> <p>— Јеси ли често бивала у цркви и на причешћу? — запита је он м |
повуче му руку у страну. </p> <p>— Јеси ли луд?...{S} Остави то! — викну Ђурица гневно. </p> <p |
робујем, али нећеш!...« </p> <p>— Јеси ли спремио какав посао?{S} Сад нам свима треба.... </p> |
ки, као стари познаник. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар |
арошка... миром мирише. </p> <p>— Кажем ли ти ја! ...{S} Раскрсти с оним човјеком... знаш?... п |
S} Пази ме, знаш, много. </p> <p>— Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају з |
p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте позадружна, јади је уби |
ива... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи |
стала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само |
паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити |
ме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради.{S} |
ем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце...{ |
је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш д |
други узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, бо |
лаке... како ’но рекоше: олакшање, како ли?...{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар |
погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд л |
ело) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} Намести је он, рецимо, код... гд |
а слободно, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, |
} Чекало би је горе зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи завезаних очију? </p> <p>— Кроз сукњу с |
S} А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, |
а, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, |
Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за |
буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скоро посла? </p> <p>— Мораћемо, ја како.{S} С |
о глави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах живети, само да ми беше ова памет...{S} Али до |
у... многе друге на моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узет |
страха, седе на постељу. </p> <p>— Што ли је то Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго.. |
мом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли је то тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила |
о шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово н |
повољно. </p> <p>— Па како, болан: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </ |
е — одговори Ђурица. </p> <p>— Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја! |
Истина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какве су варошке: беле, |
S} Није то шала...{S} Шта је било, јесу ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра |
ћи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви? </p> <p>— Како неће бити задовољни на |
.{S} Кажем ти: свет... </p> <p>— А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи д |
упуству капетанову покуша да види јесу ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе за ручицу и п |
али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радисав га погледа онако узверена и |
не шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </p> <p>— Пуцај!...{S} Казао сам једном. < |
ше, не беше никаква неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да н |
ваљад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти |
десет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, није то лако надавати. </p> <p>— Знам, Рако, али |
да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари клин |
а устајући. </p> <p>— Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се |
вац, умеравајући ход. — Ха, снахо, душу ли му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; |
ена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђури |
е добро моје...« </p> <p>— Ђуро, спаваш ли? </p> <p>— Не спавам. </p> <p>— Немој да се љутиш, ш |
уди«... </p> <p>— Новица! ...{S} Спаваш ли?... — викну одједном. </p> <p>— Шта... шта је? </p> |
— Што ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... |
то шала? — викну Ђурица. </p> <p>— Имаш ли ти пасош?...{S} Знаш... ја те ништ’ друго не питам, |
о нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да |
ити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? </p> <p>— Чуо сам |
лиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не бој се, синко.{S} Зна |
та се ради по овој околини...{S} И знаш ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме друг |
/p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — о |
имо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— Умећу, ако имате коња — одговори о |
ира и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу |
још да живи, задуго... </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пита га Добросав. </p> <p>— Не могу, ништа |
S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа |
кама, прича и смеје се. </p> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица одједном. </p> <p>— Х |
и се и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљи |
осврћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад в |
у груди хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, |
, је ли?... да се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, макар из заклона, оних наших пе |
и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p> <p>— Овуда се мора трчати; нема шале — р |
ду!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинс |
огнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а п |
ом. </p> <p>У Локви су газдинске велике ливаде, са којих се диже по неколико стотина пластова.{ |
антовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоумећи много, разбегоше |
не равне и непрегледне, покошене зелене ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже он |
м, по коме су се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са |
ном, јер поток, кривудајући кроз њиве и ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и кор |
че да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше |
бично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на |
су већ пластови зденути, а у Милошевој ливади подигла се зелена отава.{S} По њој се поређали м |
о разбојништво, извршено над Сретеном у ливади, ОН узвикну: </p> <p>— То није ништа... само сам |
Ја што сте?...{S} Варошке... </p> <p>— Лизо — викну она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша |
јастука и врати се за розгу. </p> <p>— Лијепо сам намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да г |
ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радисав га погледа онако у |
а избачену напоље, избачену као исцеђен лимун, као непотребну ствар...{S} Гле, нема где да скло |
се слеваше хладна планинска вода преко липова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га по |
о ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ја њега добро. </p> <p>После овога изиђоше |
. </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети оп |
зговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити |
евешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... </p> <p>— |
ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас |
умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, |
, под зеленим и густим наткриљем букова лисја.{S} Груди му се још силно надимаху, и сваки му ми |
{S} Оштар хладан планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегу |
том плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа како промиче кроз бл |
легнувши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се раширило и виси пред његовим очим |
атко и слободно дише... </p> <p>Где си, лисната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло сунце!.. |
орак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад т |
невештим прстима одваја један по један лист папира.{S} И сам Никола се забави тим послом и ста |
да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема |
а молитву, а сад се употребљује само на литијама. </p> <p>Момчадија се, после барјака, највише |
де, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!.. </p> <p>И |
ово Вазнесење.{S} Раздадоше и друге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под општинским |
т кваси, рекао бих да му спира с прљава лица трагове ужасних злочина, мука, уздисаја...{S} И с |
оја му заклони собом све предмете и сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, осим једно једино с |
ет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разл |
. </p> <p>Ђурица, погнуте главе и бледа лица, слушаше ове необичне речи, које исказиваху и неке |
двикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомича |
земаљска појава, као она светла јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за се |
а, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима свој |
ац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусно јело од те стоке...{S} То га је вук |
То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију.{S} Падаше у очи њен кукаст |
кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, заборавља на страх и загрева се |
p> <p>Ђурица гледа бесмислено у озбиљна лица ових простих људи, па му одједном пође нешто болно |
добро познате му црте строга и одлучна лица, он не изгуби ништа од своје одлучности и присебно |
ише прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, нерво |
ад сагледаше своја уплашена и забринута лица, оборише главе и заћуташе обоје. </p> <p>— Ђуро, ш |
ка, он претходно направи значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} |
пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледајући само навише уз пут |
гих карактерних особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испољава |
у крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна |
м, и наједаред јој прелете радост преко лица, које се развуче у весео осмејак. </p> <p>— Ђуро!. |
некога детињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше прија |
зненади; лако црвенило прелете му преко лица, али то Станка, при онако слабом осветљењу, не опа |
— одговори Симо зачуђено, али му преко лица прелете смртно бледило. </p> <p>Ђурица спусти свећ |
у нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А други? </p> <p>— Радован и Коста добише по је |
е ближе и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се над целом оном масом жандарми коњаници ка |
... </p> <p>Ниједне мисли у глави...{S} Лице позеленело... очи се рашириле, да искоче из станиш |
е сама наслонила на лактове, па сакрива лице од некога...{S} Митар је полагано преврте, погледа |
му опет малопрешње црвенило наилази на лице. </p> <p>— Хоћеш у село, попо? — рече он благо, ка |
ка топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: </ |
а брада, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже. </p> <p>Нико од сељака није у |
е игра усница. </p> <p>У народу свачије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је |
доведе до тебе. </p> <p>Свештениково се лице замрачи. </p> <p>— Ако си одвојен, сам си се одвој |
</p> <p>Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори: </p> |
чно и погледа Ђурицу.{S} Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед. </p> <p>Пандур стаде коп |
уо.{S} Одједном Никола седе; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га |
ари га по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на |
слије. </p> <p>— Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: |
а он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.{S} Беху се обојица тако примакли, да с |
и окренути.... </p> <p>Вују се разведри лице, примаче се постељи, па седе. </p> <p>— Него остав |
?...{S} Ово није она...{S} Какво је ово лице, страшно, необично!« </p> <p>— Ђуро, ојађениче мој |
а га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да с |
Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, очекујући другу реч, која би ублажила или преинач |
</p> <p>Груну плотун...{S} Зелонобледо лице намршти се... очи се зачуђено раширише и одмах скл |
те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, |
реврте и погледа оно страшно зликовачко лице. </p> <p>— Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном |
е, али готово испечене, услед чега цело лице више добијаше изглед обичне трупине.{S} С леве стр |
му засветле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, к |
бодно и отворено у оно сухо и смежурано лице, осветљено слабим пламеном упаљене лојанице, и осе |
нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљењ |
а тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.{S} Читаве десетине година прођоше му |
збори газда Дмитар, гледајући онакажено лице зликовчево. </p> <p>— Како га је гајила, тако је и |
о пута, док не плану и осветли необично лице послушниково, који, са својим дугом и разбарушеном |
д апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматр |
ма.{S} Пред њима лежаше Станка, обрнута лицем к земљи, савијена, као да се сама наслонила на ла |
бично; чак се опажа саучешће на њиховим лицима... »Гле, па то су обични људи... видиш како га л |
ше.{S} Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. </p> <p>Неко пресече конопац.{S} Стаде да пада |
па ту зија огромна спржена рана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих ста |
квој препредености, па се издаде.{S} На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао |
крете низ реку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му неп |
ажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p |
вори кмет, правећи тајанствени израз на лицу. — Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто дозна |
обичног, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз неви |
.{S} Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да |
p>Вујо се изненади, то му се познало на лицу, по коме падаше слаба светлост свећице.{S} Видевши |
шано са побожном збиљом, сија на сваком лицу...{S} Само Ђурица необично изгледа.{S} Нека суморн |
четрдесет година.{S} На црном циганском лицу беше усађен орловски повијен, на крају раширен нос |
урица. </p> <p>Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, |
ређашњем месту, сачека је Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала овом састанку.{S} |
агу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило... </p> </div> <div ty |
сав мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек. |
се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар си т |
а чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко спомене име Ђурич |
ла га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, напротив, стреља |
е куће — одговори Ђурица, мењајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зину од чуда. </p> <p>— Хајдуци не |
е оштро погледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушк |
трач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О, па |
опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.{S} Размисли се |
ив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако |
о мрдну десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, до |
видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже |
а нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да п |
во оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати |
и бол, неко непојмљиво осећање, које је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега ш |
а разумева и осећа свој ужасни положај: личио је на звер, коју непрестано, с места на место, го |
пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле правници.{S} Кад шкрипну за њи |
и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова трчања, постаде као права |
носних мисли...{S} Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледа |
расло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по |
пери отворенозеленкастим сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком з |
азвила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и јасном светлошћу сунчевом.{S |
е воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окренута |
д ушију... </p> <p>Капетан се осећа као ловац, који се кренуо да затекне курјака на легалу...{S |
погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је промашио |
реву.{S} Тамо се склонише одмах; Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало. |
дном се мре!... — понови он своју стару лозинку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије |
лице, осветљено слабим пламеном упаљене лојанице, и осећаше велико задовољство што не обори очи |
моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p |
ица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике ливаде, са којих се диже по н |
м у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у Локву с косачима — одговори дечко. </p> <p>— Колико их |
плећима безбројне ледене санте, чији се лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, те |
је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. |
андури конопцем, повадише све ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, |
еновичанин, па избацује земљу гвозденом лопатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да |
ни, у оном крају, Пантовац.{S} У свакој лоповској дружини или разбојничким и другим предузећима |
и ће: тако му и треба!...{S} Назваће ме лопужом и свакојаким именима...{S} Ех, луд ли сам што с |
е, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда г |
? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја |
ваше хладна планинска вода преко липова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{ |
{S} Ишао би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара |
лопужом и свакојаким именима...{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све |
ај се од Радована ни за корак.{S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и |
Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто |
уче му руку у страну. </p> <p>— Јеси ли луд?...{S} Остави то! — викну Ђурица гневно. </p> <p>У |
потражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш |
/p> <p>— Море, не знам ни ја... био сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ г |
заустави пред једном. </p> <p>»Баш сам луд!« — помисли он, застанувши пред вратима, двоумећи д |
женом?... </p> <p>»Истина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађ |
?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} В |
</p> <p>— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, кад изиђоше ва |
се до синоћ мало прибојавао од мене.{S} Лудак! — рече јој Новица. — А мени је његов живот потре |
</p> <p>— Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја |
све кажем? </p> <p>— Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ама, среће ти ха |
мене чувати, то ми кажите? </p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигну |
/p> <p>— Да теби не трабуња штогод онај луди Јово?{S} Кажи ми слободно! — запита Вујо и погледа |
вати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Само н |
згранао пред судницом, стајаху неколико луди, па с чуђењем посматраху драму, која се одиграва п |
одила ова безусловна, ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни погледали.{S} Он |
мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају |
раво у своје село, да га преко сигурних луди позове к себи. </p> <p>Сунце се тек рађало, кад се |
вичу кметови. </p> <p>И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном да пр |
и поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе то |
сети неодољиву жељу да разговара с овим лудима. </p> <p>— Правите ко пуши — рече он, пруживши д |
једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите сви. </p> <p>П |
и хтеде данас погинути.{S} Како је онда лудо срљао у пропаст, како је лакомислено ступао на коб |
на под... </p> <p>— Предај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. </p> <p>Ђурица о |
кво венчање... — рече Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за те |
том, девојке и жене сеоске, те испираху лужено рубље, па се ту обично заметне шала и прича, кој |
ицу, неко класје жита или струкове бела лука...{S} Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега |
и не треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике. </p> <p> |
и.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, |
огурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију.{S} Падаше у очи њен кукаст нос и танка, |
Мучно да га знаш.{S} Једнога младића из Лукавице.{S} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе зами |
бови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво. </p> <p>Ђурица застаде и погледа га право у очи |
а ђавола.{S} Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, кој |
тне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље заглед |
е очи плануше за часак, исказујући неку лукаву препреденост. </p> <p>Погледавши младића, баба с |
ове меденице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.{S} Руке му снажно али механич |
>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле |
иште беху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана послушника.{S} За то в |
па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не вид |
Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. </p> <p>— Дај пречњаке овамо! — в |
— помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима пан |
<p>— Који те ђаво тера ноћас?...{S} Шта лупаш толико?...{S} Шта хоћеш?... </p> <p>— Капетана... |
.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не могаше умирити.{S} Стаде д |
их са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим костима.{S} Станка врисну и посрну, али |
исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.{S |
падаху пред ноге им.{S} Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрв |
том се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе... »Пази! |
ем јако...{S} Не би одговора задуго.{S} Лупнем опет...{S} Отворише се изнутра собна врата и нек |
с осталом тројицом станем пред врата и лупнем јако...{S} Не би одговора задуго.{S} Лупнем опет |
ем.{S} Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче са масном запрегачом поја |
причу... </p> <p>После пола ноћи, неко лупну на прозор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо |
ки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да |
то ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа |
и и мисао младости по пучини недогледа, лутајући под притиском бурних ветровитих осећања... </p |
ега. </p> <p>— А-а! ... — одзива се он, лутајући нејасним погледом преко гомиле глава, окренути |
да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћена прогнаница!... </p> <p>»Али како |
вори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да лучи свиње. </p> <p>— Све једно.{S} Прошао један, наићи |
Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша се љубав једном сврши, оде, нестаде је...{S} Ама зар сам з |
ву она тражи од њега само чисту искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити |
ема више оне топлине, оне чисте предане љубави према Станки; угасило се оно бурно ватрено осећа |
ала страсним и светлим мислима о својој љубави.{S} А сад, одједном јој се приближи та злокобна |
враћа срећан, задовољан, опијен слашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ћ |
</p> <p>Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и |
и погледати није смео.{S} Заносна ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше |
лиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити умем |
шала од момака разне изјаве — разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пу |
нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном прижељкивању, па се растану; и он се враћа сре |
Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га |
на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро об |
асније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати није сме |
ва...{S} Узима попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... </p> <p>— Опро |
ска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја |
свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на |
ече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка изабрала мог |
вајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жутило.{S} И она густа измаглица, кој |
, очекујући неће ли чути страсно кајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина... </p> |
у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.{S} Познаде главног апсанџију Ради |
ознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. </p> <p>— Ни |
: »Нека чини како зна, само нек пази на људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред |
нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте се |
хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који мени помажу. </p> <p>— То је, вала, право... |
сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио.{S} Само га се чувај... </p> <p |
у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. </p> <p>...{S} |
аш: она је варошка, није за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да извуче новаца... а ти си друг |
и да му неће својевољно издавати остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p |
е пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се можеш вратити слободан. </ |
S} Сад се тек сети, да треба чувати оне људе, који су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} Полиц |
ставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} Само се чувај Матове б |
е! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови наши одавде поуздани с |
ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да т |
S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како |
— викну онај с прозора. </p> <p>— Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи та |
као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к њему |
, што само седите и намештате се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријатељице добро |
облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све...{S} Као да цела природа плаче |
p>— Како да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— Само једном, кад сам био ма |
онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим.{S} Најзад се прибра, п |
али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чека куршум. </p> <p> |
мин, кмет повика: </p> <p>— Господајте, људи! </p> <p>А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и |
ебе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а |
понудити госта да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би се |
се не може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, зевајући и протежући се. </p> <p>— За то |
м.{S} Народ се диже, као на команду.{S} Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се мол |
оценио потру, па сад продаје крмачу.{S} Људи, позвани позивом, дошли да присуствују продаји, ко |
јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже.{S} Само из твога села траже пет кућа:{S} Ст |
кумови, девери и сва неизбежна поворка људи, који су потребни у такву послу.{S} Ове мисли он с |
стио.{S} Сад се повраћа — рече један од људи. </p> <p>Ђурица се освести.{S} Намршти се од бола |
ем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незго |
ћудност, која се често може опазити код људи зеленкастоплаветних очију.{S} Али кад се мало пажљ |
апу сам скинуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је |
т... везали га за колац... наместили се људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије о |
<p>— Ево Милошева Срете.{S} Шта велите људи? </p> <p>— Нек му је срећно! — повикаше одборници, |
и сажижу као ватра... </p> <p>— Казаше људи што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, |
чи месо; потрчите муштерије, разграбише људи!{S} Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајућ |
е, вире оздо... </p> <p>»Откуд овде ови људи?...{S} Шта је ово?...{S} Смрт!«... и он нехотично |
адашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му |
оћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао |
ену, ако су га већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бра |
ушност уз мене...{S} Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много |
ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...{S} Једном речју, ваљало је проћи доста све |
учинила...{S} Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, по зако |
ве више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на |
/p> <p>— Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô жи |
дана, а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, и они, који са мном мећу главу у |
ме снађе.{S} Кад су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} |
спојене обе половине карике...{S} Неки људи пружају руке поред његових ногу и грабе се за парч |
тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме поло |
да он није сад онакав, какви су остали људи.{S} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори врата за |
Што, нано, откуд то? </p> <p>— Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му о |
и.{S} За овај посао требају ми поуздани људи — одговори Вујо одсечно, не остављајући ни мало ме |
не дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држаху запете пружене пушке, а Други нож |
и он показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе...{S} Брате |
опаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! |
њиховим лицима... »Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше он |
бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаше му, створише се уз њега, као да изникоше |
има, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војковцима треба послати.{S} |
па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не б |
ве, па забруја отуд, као да је пун храм људи. </p> <p>Пред иконостасом кресну жигица неколико п |
није потребно велико друштво: неколико људи за нападе и три четири јатака, то је свега.{S} И к |
Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.{S} Нека беспредметна радозналост повуче |
о беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају.{S} Услед тога, а и због оне неодољиве |
код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад |
ста, из чега они закључише, да горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је неш |
од других живео...{S} Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терал |
<p>— Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се |
ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокролужанин слободно иде путом |
није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују.{S} Двапут је ос |
{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«... </p> <p>— Новица! ...{S} Спаваш ли?... — викну |
е знам за после....{S} Има ли он својих људи, који би га светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге |
ма добре згоде за прикривање свакојаких људи и ствари. </p> <p>— Овамо, синовче, па се одмарај |
а четири наша села имамо тридесет таких људи, а још двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу |
бесмислено у озбиљна лица ових простих људи, па му одједном пође нешто болно и мучно из груди |
олице. </p> <p>— Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па де |
..{S} Нема их, ово су други«... </p> <p>Људи се растурају, дају пролаз некоме...{S} Ено, брадат |
је и прошао — одговори учитељ. </p> <p>Људи наставише да исказују један другом своје утиске, а |
ему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. </p> <p>— Па... кад није друкче, оно... нека бу |
ећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« </p> <p>Опет се зачу звиждање. </p> <p>— Шта |
Ја јесам позаимао готово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али толике паре ни |
и? </p> <p>— Састајала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где |
. </p> <p>— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се дого |
познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </p> <p>— Не бојим се код тебе ничега.{S} Буд |
пет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже.{S} Само из твога села траже п |
е да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама ш |
ба још да промислим и да се договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај како било, те је још |
су се веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно!{S} И његове везе почеше да избијај |
овољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.{S} Још из детињства она беше чудно |
села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. </p> <p>— Е, мој соколе |
милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека с |
и презајући од свакога звука, од сваке људске појаве на улици.{S} Журно улази у кавану и, виде |
Ђурица. </p> <p>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли |
сунце, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља се коло веселих сељана — сватова...{S} А у цркви с |
увши ћемане, потрча у Ђуричино коло.{S} Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах по |
еко суседе, па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи главом напред и удесно. </p> <p> |
> <p>Нашавши Пантовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречен |
и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весели путник |
виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш дознати, |
но што не знају.{S} Да није, рекох, што љут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели |
е пуцамо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љута гуја! </p> <p>Ђурица, полако и опрезно, оде пред к |
и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Станка врисну и |
уновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху по душеку |
погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топ |
радозналија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p> < |
ет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би у |
д опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад за |
е погинуо. </p> <p>— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени је Ра |
а разумеде шта се ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокоб |
радили. </p> <p>Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и насло |
ама заклони.{S} А Марко, обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пуш |
вори Ђурица, а очи му плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми |
су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче |
, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p> <p>— Не помињи ми то, молим те.{S} Хтео са |
â да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше |
разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чуд |
, није ми сад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у кога. </p> <p>Пантовац, као ч |
>— Опет си се замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, |
ко! ...{S} Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите |
мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћу |
> <p>Сељани занемеше, кмет најпре скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обу |
ледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше |
S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште. </p> |
ио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после као да се присети нечему и повика: — А |
<p>— Калауз из Паланке — одговори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да лучи свиње. </p> <p>— Све |
шљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим |
и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: </p> <p>— Даље од мене, кучко, |
че благо: </p> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побегао, јер не зн |
. — плану Ђурица. </p> <p>— Немој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори.{S} Прва је |
> <p>— Не спавам. </p> <p>— Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </p> <p>— И ја |
а то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође ова |
а дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти в |
а.{S} Своја кривица се обично заглађује љутњом.{S} И он се наљути...{S} Али он хтеде да извуче |
раше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, због које не бих могао пробати овако лепу мучени |
о неочекивано, те одједном умекша своју љутњу, заборави стару срџбу на кмета, и осети неодољиву |
ше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љуто, горко осећање усамљености заседе му у души, и он |
у му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста т |
јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и срам |
не осећа, не мисли, не живи...{S} Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, п |
изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом ок |
S} Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.{S} Извирив |
— »На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Св |
тајаше пред вратима са улице. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозорима.{S} Нешто ми се н |
ледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко и |
шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.{S} Час се сећао села |
од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право |
— одговори збуњен Ђурица. </p> <p>— Та ма’ни, човече!{S} Само се ти пожури! — рече Тима, излаз |
а потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од |
је, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не м |
траже.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} Одмах |
и у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који униш |
нко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Б |
чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.{S |
му дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење...{ |
још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после н |
њене околине, који наилажаху на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци — изгледаху |
? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до с |
ти, па узвикну: </p> <p>— Онај што држи магазу...{S} Црногорац? </p> <p>— Нећу, господине, више |
од прозорима.{S} Још једаред прегледаше магацинке, па их наслонише на рагастов... </p> <p>»Е са |
спалио је већ оба револвера, па дохвати магацинку. </p> <p>А споља одједном престаде ватра... < |
ело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе...{S} У глави |
и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла завила у свој суморни плашт цео град, као какво ч |
, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону до |
олепљена земљом и закречена.{S} У оној магластој тамнини кућа им изгледаше као пласт сена, раз |
их плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све...{S} Као |
уценом.{S} Али се ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све то некако изравнати и задов |
ко белога бескрајнога покривала, тамо у магловиту недоглед... </p> <p>А под њима се вијуга стар |
име, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним ок |
су, овога јутра, завијене у густу белу маглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и зелени се весе |
егова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора.{S} Маме га к се |
у мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђаше невесео, замишљен |
чицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху ста |
а не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно учинити »физиту...« </p> |
е брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад путује, док спавају гос |
а ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ниси |
што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутра сачекати? </p> <p>— Ако мо |
беше лепо?...{S} Нема ништа лепо!...{S} Мајка...{S} Станка... није, није!...{S} А где ли је Ста |
... ко би се мојој смрти радовао?...{S} Мајка... отац... другарице?...{S} Не би, не би им моја |
, и сад се сећа само као кроз сан...{S} Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљиц |
руку и одведе је право својој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, |
само мења у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут поглед |
срез, и он је јамачно јутрос отишао.{S} Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде |
ошама.{S} Тада се управо и замомчио.{S} Мајка му срезала дуге кошуље од убељена конопљана платн |
оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на |
ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусно јело од те стоке... |
рн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, |
хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме д |
тима. </p> <p>— Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај, не м |
да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали...{S |
јем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби не трабуња штогод онај луди Јо |
ојави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало погурена старица, збрчкана лица, |
{S} У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не бе |
су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и никад, |
слови без поздрава: </p> <p>— Где ти је мајка? </p> <p>Ђурицу дарну ова кметова осорљивост.{S} |
Он је учинио тако.{S} И кад му је после мајка донела куване чворке, он се чудио: чему се досад |
кад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори г |
о, соколе!{S} Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— |
зао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац.{S} Он је учинио |
га клена, чује се тужно нарицање.{S} То мајка несрећна оплакује изгубљенога јединца.{S} Ни једн |
тиш са њом... — вели му писар. </p> <p>»Мајка... откуд она ту?...« мисли он, обрће главу и види |
же. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, |
о му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица |
она гневно. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, виде |
ало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледај |
о се читање... </p> <p>— Ђурице, ево ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. </p> < |
што више може. </p> <p>»Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угу |
и доводиш снаху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мајко: снаху и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, дете мо |
у госта, кога јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама.{S} Гле |
ци!... кућо моја!... </p> <p>— Еј, црна мајко! — чује се из народа. </p> <p>— Доста, бабо, не п |
се чутуре. </p> <p>— Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга — рече он |
литаво... </p> <p>— Та држи се јуначки, мајковићу; гледа те толики свет!... — виче му Митар, ск |
ислене очи, узвикнуо би: </p> <p>— Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?. |
»Да ли је жива, јадница — помисли он за мајку — или је и она заклопила уморне старачке очи?«... |
лишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су |
имо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радос |
са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није друкчије — одговори |
као ниједна друга!...{S} Оставих добру мајку, увредих до срца старога оца, окретох леђа целом |
казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да свикнеш тај посао шт |
> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се тога сетио... </p> <p>— Кажем ј |
ије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је |
Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави проговоре... — заврши кап |
p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо скухати п |
ам све казати.{S} Иначе, вели, има неке мајсторије. </p> <p>— Хоће, хоће поганац, знам ја њега. |
азделити новац јатацима, оставити што и мајци, па онда узети Станку и, пошто нареди рачуне са В |
војиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одго |
ему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избачена отуд |
Окупи некога практиканта, те му, на име мајчино, написа молбу за помиловање, и он с великом паж |
еда и целива...{S} Топи се радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе...{S} То је било о |
ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гај |
по Богу си брате, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет |
ам оних зелених ливада, да се наслушам, макар из заклона, оних наших песама, да се напијем хлад |
доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прикривен...« И он седе ту у јед |
Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима пандуре...{S} |
нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.{S} Него кажи што друго: има ли каква нач |
ку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да |
имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. </p> <p>Вују севнуше очи задо |
згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... само да је видим, мак |
и ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њим |
> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с |
беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети |
у главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, дваред...{S} И док си тренуо, нес |
му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката.{S} Али ипак |
други, тада је ауторитет власти био на максималној висини, па су опет они чинили покоре.{S} А |
ђох кући.{S} После је одлежао трлему, и мал’ није умро. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како и |
мени лако гледати, да ми пропада толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — |
вати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.{S} Маркова кућа беш |
или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, бола |
ут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да је побратим |
прљаве поњаве.{S} До те постеље стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, добро загрејана, од чег |
е груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, улепљена усиреном и запеченом крвљу. |
тан разгледа проваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући. |
епо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана преко реке, ко |
срцем отрчао је кући, однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек |
шици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрну |
смејак, гледаху крвнички.{S} Раста беше малена, али снаге необичне.{S} Његовим широким плећима |
Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Није.{S} Је ли... </p> <p>— Ја шта |
а другу, влаже и продиру у станове кроз малена незаштићена оканца, уносећи собом и студ и отров |
арошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали. </p> <p>— Је |
д се некако дохвати паса, одакле истрже мали оштар ножић.{S} Сад би могао убости противника, ал |
ледао како су се легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порас |
то хвата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевит |
?... </p> <p>— Само једном, кад сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ће |
два их изазива у памети.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као |
очито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећи, али ве |
p> <p>— Нема их нигде, славе ми! — рече малишан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да п |
јући све друго што је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља |
Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, ме |
осмехом проговори: </p> <p>— Измакни се малко натраг. </p> <p>Он коракну двапут у назад, стаде |
е. </p> <p>— Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главо |
где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукају |
ових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра о |
увши се, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да с |
мет. </p> <p>— Тхе, помало...{S} Јутрос малко почесмо.{S} Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми |
кад Ђурица уђе. </p> <p>Једна плавојка, мало погурена, јасних и светлих очију, жива и страсна и |
и је, ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од других, па... ето!... — одговори он уздахнувши. |
ојим познаницима, он омекша.{S} Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће |
род се окупи уоколо. </p> <p>На благој, мало нагнутој равници лежаше раширених руку и опружених |
ћи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је то |
лучајно је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека г |
> <p>— Ко то каже? </p> <p>— Грујица... мало пре дође озго. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га |
И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, з |
а ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од других, па... ето!... — одговори о |
идећи ништа, врати се кући зловољна.{S} Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица п |
у шуми зачу се такво исто звиждање.{S} Мало затим указа се Новица између проређених грмових де |
се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прик |
нисам ни казао куд сам шта раздавао.{S} Мало је што и остало од оних двеста... </p> <p>— Каких |
куруз и завијајући га у зелену шашу.{S} Мало затим зашушта кукурузовина пред њима и из ње искоч |
>Побратими се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњих |
Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спават |
де наквасио! — рече Вујо, погледавши га мало боље. </p> <p>— Од муке, мој старче, није од залуд |
че Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам сад з |
ли се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, |
да не чу његово питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо ра |
обрће и надгледа. </p> <p>— Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и за |
му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио.{S} Јатак му п |
е сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, је |
а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична разговора са својим познаницима, он омекша. |
ва у памети.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан...{ |
говор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ права но |
уци?« — помисли он, заборављајући да је мало час сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, Ник |
руштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му ника |
дећемо.{S} Чекај, молим те... остави ме мало! — одговори она збуњено и, не погледавши га више, |
видите да већ постаје обичај: чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ |
ко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа право на њега...{S} Чим он ис |
оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи у забран, Ђурица пропуст |
блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је |
д бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. </p> <p>— Па добро, кад |
еленкастоплаветних очију.{S} Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре око к |
разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако м |
зазиваше све оне страшне слике, које се мало час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше |
наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као неради |
појавио отуд из вајата.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао |
</p> <p>— Ја — рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу не могаше прочитати да ли |
а баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих о |
ачећи се журно. </p> <p>Станка изиђе, и мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда |
мо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама своје хаљине.{S} С |
дговори Вујо одсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио... з |
у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадни |
проћи ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, так |
, која му паде у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га неописан страх од самоће, од себе сама и |
.. — рече Пантовац одсечно, размисливши мало. — Не иде, све је у његовим рукама... без њега ми |
лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи |
} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована.{S} Ко на то не пр |
њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било |
<p>Вујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загонетка решена.{S} Видео је |
и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и он осећаше како га С |
крачи!{S} Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мис |
иди иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, |
а њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све до |
уба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа.{S} Послуша тренутак други и најзад о |
ме издаде онда крвнички!{S} Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, |
да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посматрајући га озбиљно |
измаглица, али се на истоку указује по мало руменила.{S} Још неколико тренутака, па ће небесни |
њима са пушком, из које још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не могући појмити шта т |
воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична го |
крви... така му је погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао б |
>То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен.{S} Угледавши Ђурицу, он зину од чуда, па с |
е, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова четири наша села имамо тридесет так |
суда.{S} Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш.{S} Неки трговци одавде послаће ти понуде |
спавај; сутра морамо ранити... да опет мало пијемо... </p> <p>Њему се не спава, зато је пробуд |
сли и Марушки. </p> <p>— Он се до синоћ мало прибојавао од мене.{S} Лудак! — рече јој Новица. — |
рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се мора на |
мислима, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало речи појми њен положај, па хтеде да се користи ова |
е до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то нареди |
е и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и опет подигну главе, очекујући муза |
трешници, дође до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску.{S} После неколико тр |
ац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина, који |
пред манастиром, казаше им да је старац мало пре измакао.{S} Младић, који је силазио с кола и р |
А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> <p>— Море ла |
стаде код Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица. |
ес’, ко ће ти сад заспати!« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не прола |
p>»Шта бих имао још?... да продужим још мало...« </p> <p>— Митре, ходи да се опростимо. </p> <p |
е још једаред. </p> <p>Беше прошло доба малога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с празним судо |
доше жене да редују. </p> <p>Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одма |
е прати Симо? </p> <p>Ђурица му исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде к |
руци свештениковој и осети како му опет малопрешње црвенило наилази на лице. </p> <p>— Хоћеш у |
запита Ђурица благо, желећи да заглади малопрешњу срџбу. </p> <p>— Калауз из Паланке — одговор |
и да опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку |
т, купљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све жене из те |
му поглед миловала још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покошене зелене ливаде |
нет, коме он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених |
м, можете га стићи, па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... — одговори Вујо. </p> <p>— Ама |
о вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и об |
лободи кроз клисуру, којом се долази до манастира.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и п |
ваке механе редом, и код последње, пред манастиром, казаше им да је старац мало пре измакао.{S} |
гну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирска врата, онда им је сав труд узалудан.{S} Пос |
пред и за неколико минута стадоше близу манастирских врата. </p> <p>Замало стиже и Пантовац са |
е? — одговори трећа. </p> <p>— А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што |
сте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти знаш како пролазе они, ко |
добро, игра у колу... само се, истина, мање шали од осталих.{S} Али опет.... </p> <p>— Како то |
чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ства |
етка, која те све више привлачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је њега привлачио, али чиме?. |
сту.{S} У његову затвореничком животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа |
а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре |
днога се зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овако?...{S} |
ођоше сви к општинској судници.{S} Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а |
p>Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало погурена старица, |
апред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна ос |
ртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај с ко |
идео женску конђу, убрађену црвенкастом марамом са белим цветићима.{S} И више се ничега није се |
вши везаном руком. </p> <p>Митар остави мараму ћутећи, живо привеза конопац за колац, па узе пу |
ти свећу горе на траву.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— Немој.. |
на леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше сви к |
м, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким |
д прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђу |
S} Чик му га!... </p> <p>— Право кажеш: мари ти он за њине претње.{S} Не убија се лако ’наки чо |
атно!...{S} У глави нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је слатко |
овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка |
, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те раздели свој троји |
де: </p> <p>— Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ познајете |
село: </p> <p>— Дајте мотику! </p> <p>— Марија, где је мотика? — запита кмет. </p> <p>— Не знам |
кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. </p> <p>Кмет уђе с д |
душмане!...{S} Па онда... шта буде, не марим!«... </p> <p>Кад одјахаше коње у потоку, испод Јо |
ем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. </p> <p>— |
Начини једну од овога. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А |
тамо и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умрем. </p> <p>— Море, живећемо, Стале!... </p |
мо који месец дана заједно, па после не марим, нек погинем. </p> <p>— И све овако да сија месец |
а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. </p> <p>Вују севнуше очи необично, |
е, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. </p> <p>— Па... добро — развуче Вујо, али се в |
дној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је бити |
, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка. </p> <p>Станка леже сва на ту пружену руку, дохв |
понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у какав шибљак, рачу |
до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао — рече она гне |
иликом заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије. </p> <p>— Море |
и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њо |
пружи руку. </p> <p>Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и н |
</p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. </p> <p>— Ја хоћу |
пасности, које се гомилаху око њега.{S} Марко Радоњић не могаде отрпети срамоту своје куће, па |
опет, истим начином, изиђе из апса.{S} Марко се провуче опет. </p> <p>Зборисање се продужи, до |
а, која не зна ни за какве препреке.{S} Марко се само чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је |
охвати револвер и обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зликовца, паде у јо |
вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча до |
ше одлучио. </p> <p>Изјутра зором отиде Марко до свога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, |
о пуцањ.{S} Иза једнога жбуна издиже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, |
није добро промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изјутра зором отиде Мар |
би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, |
иђе капетан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па позва ковача да опет, и |
а бољега, проклетница једна — од говори Марко срдито, узимајући гарабиљ са земље. — Познао сам |
ак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ст |
{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и |
не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. </p> <p>— Ја, вала, једног уцољах, па ако ти тре |
де Ђурици непоуздано и његово село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у |
кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко очајнички. — Оно је неко проклетство од Бога, сам |
оку вина. </p> <p>— Пристајем! — викну Марко и пружи руку. </p> <p>Пошто се руковаше, Марко ле |
Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни глава ти, брајко, не може проћи — о |
че Ђурица тихо, стишавајући се. </p> <p>Марко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њега. </p> <p |
видиш да немам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрет |
о нека ме зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је кућа заиста поштена — како он рече — а и дев |
мал од незваних крвожедних гостију.{S} Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, кој |
. </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене куће — одговори Ђурица, мењ |
но стеже срце и ућута.{S} Увече исприча Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце. |
па устаде и пође за Новицом. </p> <p>— Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, |
и пође за Новицом. </p> <p>— Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њи |
то видиш, ја тако... газдински.{S} Моја Марушка мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, он |
е.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво ш |
штво, него прво да вас стигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се н |
урица задовољно. </p> <p>У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни стару |
/p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </p> <p>— Нека удовица.. |
ење...{S} Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, пропала жена, и Новица је много рачунао на њу, |
сле прве пијанке, саопштио неке мисли и Марушки. </p> <p>— Он се до синоћ мало прибојавао од ме |
>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, |
и се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и повија са стране у стра |
о да их носи на својим плећима цела она маса.. </p> <p>Стигоше...{S} Свет гледа само њега, вино |
тији део града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се блато по свима улицама, по дворишти |
>Шта се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане улице?...{S} Ни најбоље мачје око ништ |
сар. </p> <p>— Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати. </p> <p>— У ста |
то ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа |
штерије, разграбише људи!{S} Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. </p> |
ен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима. </p> <p>— Дај н |
је.{S} Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чем |
овник, једном речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају.{S} Он није био крупна |
потрче напред и опет се стопе с великом масом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се распозн |
распознају лица, виде се над целом оном масом жандарми коњаници како одскачу од седла у лаганом |
ло, згрудвало, спојило се у једноставну масу неправилна облика, која се носи, иде...{S} Одвоји |
. — рече Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. </p> <p>— Она је, убијена!... — пови |
.{S} Све се очи упреше у шарену огромну масу народа, која се, таласајући се, лагано кретала пут |
све новце, па се онда и он намести код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао. </p> <p>Пос |
же се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше п |
во к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, он хоће мо |
рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио, т |
који раде против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак уч |
Договорише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје нам |
ј што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одгонетање. </p> <p>Капетан оде са писари |
обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју м |
После три недеље опази их прво Станкина мати.{S} Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по |
ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме детету, својој осрам |
сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђури |
p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он сам... </p> |
аво њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо |
о, оде пред кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би су |
до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} Сагнувши се над њим, повуче за покривач |
и да је заспао. </p> <p>После пола часа Мато устаде и зовну га полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну |
озги, пободеној у градини, под којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до позната му ноћишта, Ђ |
</p> <p>После неколико минута врати се Мато са секиром у руци.{S} Прилазећи поњавама, он опет |
овица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав... </p> <p>Убице се окретоше и одоше кр |
а покривач и зовну га по имену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђу |
>— Ја, истина... шта му ради жена...{S} Матова? </p> <p>— Мучила се зимус много са дечурлијом, |
а се са њим разговори.{S} Само се чувај Матове браће, они ти много прете. </p> <p>— Ја, истина. |
а од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој кући. </p> <p>»А овај ништа не упита шта је бил |
ад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.{S |
да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека по |
о, као да смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода |
и самога Бога... </p> <p>— Лажеш, псино матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и удари |
а ми! — рече Новица, чудећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест ба |
>— Знам, знам.{S} Све је то удесио онај матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћ |
овац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати.{S} Овако он односи три |
ик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Он је ономад јавио кап |
чим ко спомене име Ђуричино.{S} У први мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се неколи |
затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лак |
залети први и скочи на чатал.{S} У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу |
ка, јамачно се спрема... </p> <p>У исти мах зачу се неки узвик споља.{S} Митар истрча из куће, |
их правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш |
/p> <p>Ђурица потрча још брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете у ш |
астанимо, па да живимо... </p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове главе.{S} Они не опазише, а |
раније да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохв |
авали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна |
рећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... </p> <p>Мислио је о оној у |
ледајући неодређено пред собом.{S} Коса махаше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више |
па чекати. </p> <p>Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликовац |
ан вели... шта хоће сваки?... </p> <p>— Махни се тога, најпосле.{S} Ја сам ти само казао шта он |
ишљах ти ћеш чак у зору. </p> <p>— Море махни ме.{S} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} Нека |
и, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се |
Новица се подиже испод једнога дрвета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — |
, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча оп |
ти за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. </p> <p>— Доведи, доведи!... — викну Ђури |
— Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и бир |
Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. </p> <p>Писар уђе први унутра, |
јер може бити свашта... — и он претећи махну главом. </p> <p>Станка скочи, па стаде пред њега. |
потоку. </p> <p>Тога часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће ок |
та оваквих призора гледала.{S} Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане к |
потуљи, обори главу и некако неодређено махну руком поред уха, што се могло узети као да скида |
шћу.{S} И капетан напослетку безнадежно махну главом, па се пожури са спремањем.{S} При самом о |
на изгледа, после ове напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотека |
упирао поглед у помрчину, па напослетку махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не мо |
о?...{S} Знаш?... — на мигну му Новица, махнувши главом у страну, према шуми. </p> <p>— Ова, бр |
ј... остави то, молим те — рече Ђурица, махнувши везаном руком. </p> <p>Митар остави мараму ћут |
</p> <p>— Даље, даље — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми |
</p> <p>— Тсс... познајемо — проговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и |
делске куће.{S} Становници су ове улице махом они типски и Београђанима добро познати земљорадн |
гу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза |
Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако вече, |
<p>— Море, докле ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим неколико чаша. — Што ти мени не |
ину. </p> <p>»Нисам могла веровати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, истина је.{S} Допа |
, које га је више привлачило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђ |
} Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају |
жиш! </p> <p>Станка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори лакшим глас |
аси непоплочане улице?...{S} Ни најбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разликује да се |
је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече с |
бе! — осече се на њега гошћа. </p> <p>— Маџарица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру |
тва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, бољ |
ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа. </p> <p>— Па... како хоћеш — одговори |
а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи |
не, али овлаш, те њима слободно креће и маше народу... </p> <p>— Еј, црни Ђурица! — узвикује не |
ром румеником... </p> <p>Ђурица једнако маше рукама, прича и смеје се. </p> <p>— Хоћеш ли да се |
а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај...{S} Куд ли путује онај облак и |
бом донео.{S} Пантовац засветле очима и маши се чутуре. </p> <p>— Ох, сејо рођена и мајко миљен |
осу. </p> <p>Преко њега прелете буљина, машући тихо и немо чупавим крилима...{S} Он се стресе и |
да ме убијеш. </p> <p>Симо се исправи, машући оном руком, која је бодена. </p> <p>— Ништа, сре |
у чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без по |
ведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе из |
— мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло помиловање |
чио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онда, |
луша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу |
аш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. </p> <p>— Одисти |
ха, смешећи се: </p> <p>— Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожење |
ио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај те мисли, опет му проју |
на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, сам |
е моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми се куне срећом хајд |
.{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све о |
ажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма |
гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката! |
ко је кадро било једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ... </p> <p |
.{S} Шта ће тај колац ту?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?...{ |
пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај те мисли |
и све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, с д |
сто чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне прав |
му би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити св |
о. </p> <p>— О томе немој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S |
аст, с друге они, који треба највише да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде... |
м. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде |
лели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао |
нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он прете |
?...{S} Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... да у |
Па, Сретене... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, |
кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, |
па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. </p> <p>Симо се исправи, машући оном руком, |
помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} Но |
p>— Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, а |
једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје мест |
био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђурица п |
очију. </p> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце? — запи |
написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право кажеш: мари |
преко средине, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш |
еше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« свој |
бодно погледати сваком у очи.{S} Што да ме називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, |
p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча свој |
p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у почетку стављао |
ного тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо |
пастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, |
.. </p> <p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих |
номад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па |
ње, па неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова откивањем, п |
ти се на под до пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и овако — одговара он Станки, која му н |
цопала се у разбојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је кућа заиста |
мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда крвнички!{S} Ја се само мало обрецнуо, х |
своју коб са Ђурицом. </p> <p>— Окупила ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира.. |
ећ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чујем Добр |
о ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад с попом? — пром |
е било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур...{S} Дошли смо полако до |
здравља ми!...{S} Срели се на путу, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све..{S} После узе д |
ао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме овде чека«... </p> <p>И мисао за мишљу, све горча и |
жем. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме остави, а после... </p> <p>— Па добро, брате; али хо |
Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, н |
вене. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову ба |
још брже. </p> <p>»На коњу је, не може ме нанишанити...« — помисли они по гледа онамо у страну |
огама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пија |
— помисли Ђурица. »Венчање...{S} Прате ме робијаши! ...{S} А како сам некада лепо сањао о овом |
гинеш! — викну Ђурица. </p> <p>— Можете ме убити, али сад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — |
сле, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слободан!...{S} Идем, дођем, радим |
/p> <p>— Јесте...{S} Претио ми је да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме убија? |
арошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погледати, кад с |
ше реке... </p> <p>— Зар ти знаш куд ће ме послати? </p> <p>— Знам, ићи ћете у смедеревску Мора |
Рећи ће: тако му и треба!...{S} Назваће ме лопужом и свакојаким именима...{S} Ех, луд ли сам шт |
} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити с |
и дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погледати, кад се навикне на ове варошке... |
снага помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад’, стићи... нећу погинути?« — мисли он, и ова |
ли ће она рећи кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба |
х ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби гово |
ло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно |
њему с оволиким парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли |
а ли је са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам |
Видећемо.{S} Чекај, молим те... остави ме мало! — одговори она збуњено и, не погледавши га виш |
сад?... </p> <p>— Морам ићи.{S} Остави ме сад, молим те! </p> <p>— Немој, болан.{S} Што?{S} Се |
ћи пљоску Ђурици. </p> <p>— Море остави ме, није ми сад до тога — одговори Ђурица љутито, не гл |
и душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више |
мо у селу, није ми на одмет....{S} Пази ме, знаш, много. </p> <p>— Ђаво ли си, побро, како ти т |
ћу сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам |
кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, доби |
краја... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је упропастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме зб |
овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо то о |
<p>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — одго |
е вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чека куршум. </p> <p>— Тхе... куршум или робија |
/p> <p>— Даље од мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те ник |
ара са њим и још како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Ал |
Све му је сад јасно... </p> <p>— Дигни ме — вели му загушеним гласом. </p> <p>Подигоше га.{S} |
ти ћеш чак у зору. </p> <p>— Море махни ме.{S} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} Некако ми |
е. </p> <p>— Где сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да м |
а дуго нисам заспао. </p> <p>— Чекао си ме, је ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам помишљ |
плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо н |
на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? </p> <p>— Само један прави пут имаш пред собо |
ељ у реч. </p> <p>— Пардон, не прекидај ме.{S} Је ли он непрестано, радећи своје сељачке послов |
овори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На северној страни собе, |
ене...{S} Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допадало, а |
нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити ст |
јим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу одн |
Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријате |
слабачак и промукао глас: </p> <p>— Ево ме, Перо, сад ћу. </p> <p>Одмах затим појави се на врат |
е. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па |
уди, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. </p> <p>Свештениково с |
и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи |
угима? </p> <p>— Биће доста свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си на |
искапише чаше. </p> <p>— Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!... </p> <p>— Не |
— прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ак |
је био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете убити? </p> <p>— Јок, не море још — од |
ку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, |
уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> <p>— Ништа.. |
Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су најпоузданији моји људи почели да м |
{S} То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако ч |
ити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су те обрлатили ј |
сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!{S} Све је пропало, и младост |
чека да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив |
, па иди куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да те у |
море? — запита га старац. </p> <p>— Зар ме не познајеш, газда Јанко?{S} Догонио сам ти ономлане |
>— Баш бих те молио... знаш... скоро су ме петљали... </p> <p>— Знам ја да сви измичете леђа, к |
, Ново... — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то мор |
да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хладно и одлу |
нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом. </p> <p>— До |
е крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упоредо, а |
разлеже онај једначити, познати му звон меденица, који му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му до |
апомена о јаловицама.{S} И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега.{S |
ноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим гол |
од Сретена.{S} Он се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да км |
.{S} И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јал |
од заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, као на команду.{S} Људи по |
ија се, после барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извес |
е Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазив |
>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу. </p> <p>Ђурица истрча напред, приђе руци попо |
ђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому.{S} Писа |
ше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим церићима.{S} Зато се и попов погле |
на другој новости, за које се знало.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се наместила на дрвено |
љашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама |
да размишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га |
итар књижар, пошто се искашља и протрља међу прстима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви |
ашњу борбу.{S} Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменима, а цело му тело држаху |
петана, који нешто туробна изгледа дође међу друштво и седе. </p> <p>— Добро јутро! — поздрави |
шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је три вечера узалуд.{S} Четвртог |
Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно!{S} И његове везе почеше да из |
аместише постељу.{S} Пантовац се завуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, као обично, |
о самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.{S} Још из детињства она беше |
аре, него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који мени помажу. </p> <p>— То је, вала, |
? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих. </p> <p>— Па знаш... саветовао сам човеку да |
може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим стварима, једн |
на њега.{S} Он опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој |
— Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се можеш вратити |
ојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чека куршум. </p |
>— Јок, не може! — одсече кнез. </p> <p>Међу момцима наста гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина ух |
те десно, к својој кући. </p> <p>...{S} Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{ |
бива.{S} Тако пролажаху дани... </p> <p>Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца на |
звија своју философску мисао... </p> <p>Међутим догађаји, који су се одиграли дан раније и који |
који му причини весели путник. </p> <p>Међутим власт, видевши да Ђуричини напади постају све о |
е озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Вујо није оклевао.{S} Истога дана, кад изиђе н |
а на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се под тере |
таше се Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, под зеленим и густим наткриљем буко |
ди.{S} Осети само како нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, п |
цом, изиђоше пред судницу и полегаше на меку зелену траву. </p> <p>— ’Натема вас било, како доз |
ци, потом је узе за образе, поглади јој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... < |
<p>Ђурица се провуче и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око себе.{S} Одмах му |
старица приђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудв |
н је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за образе, по |
ем овај груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два |
а у цркви и на причешћу? — запита је он мекшим радозналим гласом. </p> <p>— Како да нисам, кад |
наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваз |
слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију...{S} Чује се једначито и одмерено њихање буко |
?...{S} Шта хоће ови?...{S} Да убију... мене!...{S} Да бежим!...{S} Сад сам откован, слободан.. |
дође, па шта би? </p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђ |
</p> <p>— Па... сигурнији смо овако.{S} Мене чувају моји сељани, њега његови — одговори Ђурица. |
то, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апс |
о напуних судове и побегох. </p> <p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — |
елим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бит |
</p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за мене није — упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво |
иди и разуме... </p> <p>»Ово је рака за мене...{S} Откуда она?...{S} Шта ће тај колац ту?...{S} |
дала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда к |
дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби не трабуња |
и се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </ |
ањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекива |
врати дувањару. </p> <p>— Има ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета. </p> <p>— Из среза, в |
руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене. </p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се по глави и |
ити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговор |
да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окрете и погледа |
ти...{S} Или, да ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да |
не знају.{S} Да није, рекох, што љут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се |
ме је упропастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни би |
вај је нови опак... </p> <p>»Ово он сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем, али н |
} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш |
оже наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ак |
тито ритну и обрецну: </p> <p>— Даље од мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио |
, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? </p> <p>— Шта сте полег |
че за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. </p> < |
увене злочине. </p> <p>»Шта хоће они од мене... па и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми |
<p>— Казао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка |
обом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво... </p> <p>— Остави се залуднице, вјере ти; |
о; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито, баци пог |
<p>— Он се до синоћ мало прибојавао од мене.{S} Лудак! — рече јој Новица. — А мени је његов жи |
а да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу |
лудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? </p> <p>— Ј |
рт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се мучити!. |
/p> <p>— Па добро, али што ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шта кријем!..{S} Да ти причам с к |
p>— Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да ништа не знам за те ств |
вога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, |
вољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Г |
ије све платио...{S} Ево облигације код мене, па читајте... на њој то пише — одговори Никола и |
проговори: </p> <p>— Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите чељад |
— али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!...{S} Робија! окови!...{S} Или... или шта? |
чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам на другу страну, имам хитна |
само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? </p |
ми се она његова радост и послушност уз мене...{S} Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као м |
о учинити да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} |
ос малко почесмо.{S} Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите? </p> <p>Сви луди оборише гла |
нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?... </p> <p>— А |
— Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треб |
одем и кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке.{S} После испитуј: ко је још, ко те чува |
ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мене причувај — рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти за то — о |
е од муке за оне паре. </p> <p>— Што он мене криви за Пантовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само |
и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио договор са пандурима из среза... </p> <p>— Д |
е даље причати. — Једна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта т |
ој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S} Тако... смејемо се... </p> <p>— Кажи ми, бол |
е. </p> <p>— Мајко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ј |
то, то је оно!...{S} Првога дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, п |
и од пре, само нек се зна рачун између мене и тебе...{S} Свакад нек се зна унапред колико коме |
баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио. |
све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога сам |
вори: </p> <p>— Ја се не шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </p> <p>— Пуцај!...{ |
, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва т |
гови — одговори Ђурица. </p> <p>— Вала, мени је право, како хоће побратим.{S} С мојом пушком си |
агоцене мисли уваженога господина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на свој |
е — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези. — |
>Вујо задржа Радована. </p> <p>— Чујеш, мени се ово не свиди.{S} Он ми се нешто много променио. |
, он се одлучи. </p> <p>— Ђуро, знаш... мени би требало пара.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Оку |
али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени је Радован више требао но њему... </p> <p>— Не зна |
онда после, пошто му предаш новце...{S} Мени је страшно претио, а обећао ми... </p> <p>— Колико |
е велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло много, па дођох |
брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду! |
и да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допр |
еби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди |
аљад’ ти није право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала |
мене.{S} Лудак! — рече јој Новица. — А мени је његов живот потребнији но њему самом. </p> <p>— |
дознати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њим ниједно зло |
, ја тако... газдински.{S} Моја Марушка мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се зат |
а Јока, како смо лепо живеле....{S} Она мени еве:{S} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја |
в... </p> <p>— Што ћу те лагати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршт |
у шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим љ |
ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — наставља Мирк |
томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у |
шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рекао |
то подједнако дели међу све људе, који мени помажу. </p> <p>— То је, вала, право...{S} И ако х |
а не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако је... |
ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«... у |
га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал. </p> <p>— |
твој, сав твој... </p> <p>— Није он ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да де |
јој руку преко рамена. </p> <p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... </p> |
пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...« </p> <p>— Ђуро, спаваш ли? </p> |
за јело и тако, то могу...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да м |
> <p>— Знаш... они наши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојка |
му само рече озбиљно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом! </p> < |
ашно зликовачко лице. </p> <p>— Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном? </p> <p>— Ништа, брате |
јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не буд |
што испи са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да с |
си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош. </p> <p>На Станку опет на |
, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на њега.{S} Само бих |
арод... пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ноже |
бачена отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је крај, шта има да мисли! |
/p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутало, дијете; заборавили су т |
па му узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, |
а, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусурати по нашој пог |
аде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка изабрала мога Ђуру. </p> <p> |
овца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је казао прекјуче, после састанка |
евајући и протежући се. </p> <p>— За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупи |
— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мајко: снаху |
е од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његов |
стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко спомене им |
ђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласо |
човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, неп |
ју свакога дана, онако исто, као што се мења небесно плаветнило туробних јесењих дана.{S} Живел |
<p>Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори: </p> <p>— |
} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, напротив, |
рад гледао као на случајности, које се мењају свакога дана, онако исто, као што се мења небесн |
јка, из поштене куће — одговори Ђурица, мењајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зину од чуда. </p> < |
, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико зад |
дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више |
добило вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе... </p> <p>Сад је већ постал |
њега... </p> <p>Али зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не |
то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова новина и ове, како њему изгледаху, господске о |
ао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му нај |
ица и усправи пушку. </p> <p>— Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, к |
газда Јанко?{S} Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пр |
> <p>— Е њихова је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојничке похаре! — рече све |
ду беху разбацани комади хлеба и печена меса, неке крпе и стара поњава, раширена преко сламе.{S |
} Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу... |
народа — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!... </p> <p>Сви разделише ову фил |
у једном високом, окресаном бресту.{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како |
погинем. </p> <p>— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукур |
8971_C21"> <head>XXI</head> <p>Трећи је месец како се Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је при |
који ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише одлуку Касације, беше као убијен, |
адује или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваш |
аву. — Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па после не марим, нек погинем. </p |
аље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећ |
, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци, па |
о покушао, па не иде.{S} После неколико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се оч |
и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно и |
ици.{S} Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кућ |
чатал.{S} У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена н |
, море, ви одосте на друго, — проговори месни свештеник. — Ми смо почели о Ђурици.{S} Шта је уз |
>— Шта ту дробиш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар састављаше своју на |
. « </p> <p>— Хајдес... паде риба скочи месо; потрчите муштерије, разграбише људи!{S} Ох, што ј |
ином.{S} Народ се нагомилао око једнога места у неколико редова; све се пропиње на прсте и посм |
. </p> <p>Побратими се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена |
вакоме посао.{S} Стражарима су одређена места на вратницама дворишта, која ће посести споља и ч |
а чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа), па даде знак. |
!... </p> <p>Одређена четворица заузеше места под прозорима.{S} Још једаред прегледаше магацинк |
долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи или сток |
понекипут осмехне, не знајући ни има ли места томе смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе је нека је |
</p> <p>Понеше га на рукама и однеше до места; спустише га више коца... </p> <p>— Ево ти куће.. |
} Саставиле се повеће групе на неколико места, па воде жив разговор. </p> <p>Највећа је гомила |
ри Вујо одсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио... знаш.. |
бро! — рече им капетан, и ако није било места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе послу. |
исао о будућности, јер јој није ни било места: један куршум иза трна покварио би и однео собом |
ј: личио је на звер, коју непрестано, с места на место, гони велика хајка.{S} Због свега тога и |
p> <p>Станка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори лакшим гласом: </p |
и да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да |
и сви седите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. |
зовну га по имену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадо |
} Не може сит да се нагледа познатих му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> <p |
} Мрачна и влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрнула својим непробојним покривалом куће |
својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега |
застрвен павитином.{S} Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} |
је на звер, коју непрестано, с места на место, гони велика хајка.{S} Због свега тога и он сам и |
ати.{S} Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, пепе |
, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. </p> <p>Ђурица изиђе из куће махиналн |
о у очи и одговори му: </p> <p>— Ово је место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А тво |
азгледа по забрану, тражећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После ст |
е те уми руке.{S} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше |
после платити други, који дође на твоје место. </p> <p>Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овом |
он да узме другу... многе друге на моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја ж |
оје их је бацило у загрљај...{S} Сад се место њега јавило неко ново, грубо и необично...{S} А и |
S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут |
е свуд око куће, разгледа свако сумњиво место, па се упути к високој розги, пободеној у градини |
јвећи разбојници...{S} Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вуј |
му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али много поузданије и корисније но што га је Ву |
прошлост, девојаштво њено, заузело прво место... </p> <p>Ветар брише и звижди преко голих чукар |
ема се куд.{S} Мораш је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти новост о наредби. </ |
. све једно, Новица би јој нашао згодно место, он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио н |
еларијом.{S} Капетан разгледа проваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу |
тренуци у животу.{S} Он дође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љу |
каза им унутрашњост куће, опазише одмах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешк |
</p> <p>Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. </p> <p>— Зар ти први — продужи кмет |
, али видевши овакав поглед, застаде на месту и обори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике |
њу кајишарским интересом, убићемо те на месту. </p> <p>Сви сељани осташе као приковани на своме |
иђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши на месту, стаде претурати сламу и ослушкивати неће ли се о |
атру и — готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — пита капетан, мрштећи се. </p> <p>— Није ни мр |
оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту наступа црна непробојна ноћ... </p> <p>Шта се то |
ви сељани осташе као приковани на своме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика |
јку »одмах стражарно спроведе« срескоме месту.{S} Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица к |
о што се носе девојке у његову срескоме месту.{S} У његову затвореничком животу и мање забаве б |
и. </p> <p>Нашавши Станку на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код |
> <p>Кад оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажн |
и потеже из све снаге секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога |
ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узми паре и оружје и донеси право мени, ак |
т преко забрана.{S} На истом, пређашњем месту, сачека је Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети |
објасни човеку своје присуство на овом месту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине и да |
о дрекавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико |
оже.{S} Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.{S} После неколико месеца |
S} С мојом пушком сигуран сам на сваком месту — рече Радован. </p> <p>— Не ваља тако.{S} Боље и |
узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18971 |
а.{S} Ушавши у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини |
аше се црвена, испечена кожа, па једном месту напукла, па ту зија огромна спржена рана.{S} На л |
> <p>А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљењем запита: </p> <p>— Шта би? </p> |
, по негде обрисана, те показује иа том месту трагове пламена.{S} Очи му беху отворене, али гот |
дубоко у забран, те у једном склонитом месту, поседаше. </p> <p>— Где си, болан; полудех од му |
ом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да |
p>— Нема тамо ништа.{S} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећ |
скочи, и онако на ходу испали му други метак у груди.{S} Старац не мрдну више... </p> <p>Из шу |
кад продаш кожу, купи ми дувана за тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и оде |
у опет они чинили покоре.{S} А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника. |
мили пред вратницама, Милета испали два метка.{S} Коста, који беше последњи, повика: </p> <p>— |
....{S} Она мени еве:{S} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а- |
аре! </p> <p>Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико д |
капетан га погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра се мора из |
а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше сви к општинско |
, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногам |
мо бити на руци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у |
ут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи. </p> <p>Ђурица |
еличастих облачака... </p> <p>»Мораш да мећеш главу у торбу, ради њихове користи« — сети се он |
ди, који ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепц |
и знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је М |
се само светњаци пред честим паланачким механама, који светлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи |
, који је силазио с кола и распитивао у механама, намести се на предње седиште, ошину бичем и к |
е враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у мана |
а.{S} Распитиваше за калуђера код сваке механе редом, и код последње, пред манастиром, казаше и |
у исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије.{S} Тако му и прогово |
ном сељана, који се случајно затекоше у механи.{S} Секоше, мучише и тукоше механџију Цинцарина |
о. </p> <p>— Хвала им — одговара Ђурица механички, и гледа како пандур расеца бурек кривом брит |
гну још јаче, још ужасније, и он некако механички, без размишљања, онако исто као што се удавље |
дивљим голетима.{S} Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, ал |
и га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе из |
еку своје присуство на овом месту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца |
{S} У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути п |
а не зарађујемо...{S} Сутра иде Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће т |
p> <p>— Паре!...{S} Бацај паре! </p> <p>Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи пре |
сред пута са пруженом пушком... </p> <p>Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, |
се и самом њему учини непознат. </p> <p>Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, |
сигави, добро познати му капут Милутина механџије, који се повио на кљусету, па труцка и одскач |
нутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, |
је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџију усред бела дана, пред десетином сељана, који |
d> <p>Кад је Ђурица похарао бистричкога механџију, није хтео после похаре да се састаје с Вујом |
ше у механи.{S} Секоше, мучише и тукоше механџију Цинцарина и момка му синовца, узеше му осам с |
наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле! </p> <p>Милутин слете с коња |
на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде наст |
ена пребаци му широк кајас са наређаним мецима.{S} Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поре |
ако, али она непрестано лебди пред њим, меша се с оним другим мислима и ствара једну збрку, из |
ику! — одговори капетан. </p> <p>— Шта, ми нисмо чули? — повикаше радознали слушаоци. </p> <p>— |
пандурима из среза... </p> <p>— Добро, ми ћемо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му руке, п |
ва погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисл |
је јуче полиција за тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, д |
о?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа |
>— Знам ја, само ти хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема прозора. </p> <p |
да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељачки... </p> <p>— Знам, али кад она не би |
а друго, — проговори месни свештеник. — Ми смо почели о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те ч |
— одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, от |
е они из кукуруза приближише. </p> <p>— Ми смо, наши смо... — убрза Јово с одговором, видевши п |
цени, онај доскорашњи војник. </p> <p>— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће до |
о да имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми имамо друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери |
ана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо |
ши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </p> <p>Ђуриц |
— Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, спремај се! </p> <p>— Шта ћу се с |
петан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— У |
овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђу |
д нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што к |
ича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: метну |
у и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи до |
па води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па с |
ми кажи. </p> <p>— Е јеси човјек, неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А они матори пас никад |
рецну се пандур срдито. </p> <p>— Треба ми, њему ћу казати... само њему... </p> <p>— Е, снашо, |
уца: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жива ми деца!...{S} Браћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — викн |
г себе? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси |
</p> <p>— Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од других |
де, све је у његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути. </p> <p>— То је мука, — рече Ђ |
икад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Стан |
неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њега остави |
вана за тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан, мис |
p> <p>— Како?{S} Није, браћо, није Бога ми!....{S} Нема... </p> <p>— Шта нема... ти твога! — ви |
и ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што радим.{ |
не да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала |
ш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци потр |
то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другим |
оћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не з |
газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћ |
а или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње р |
оље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво |
ачећи све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па по |
Ђурица заостаде код Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — ре |
рко до свога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p> < |
, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, |
само чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па |
а и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребније |
> <p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује!{S} |
јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{ |
моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђ |
овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну с |
да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба добро |
— одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упа |
ш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи |
нам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се |
...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Ста |
добро промисли...{S} Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави прого |
ад су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не |
ру.{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а ова |
S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми |
је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне опет, |
Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих ш |
у рукама сви његови планови.{S} Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њ |
кавац!{S} Лепо ли могах живети, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радо |
, ни онако... какво зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— Шт |
еро — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти нек |
се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стот |
во кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он гов |
н, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро |
ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је |
од мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите чељад на миру.{S} Кажите сад одмах онима у |
лежао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела. </p> <p>Писар се громко и слатк |
дговори Новица овеселивши. — Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђурица се насм |
боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова радост и послушност уз мене...{S} Од њ |
— мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... |
та. </p> <p>— Само да ти кажем, здравља ми!... </p> <p>— Па кажи ми овде. </p> <p>— Ама знаш... |
евојке. </p> <p>— Море ништа... здравља ми!...{S} Срели се на путу, па ме пратио до Главице...{ |
прекиде је Новица. </p> <p>— Сестричина ми... удовица јадна — одговори она и саже главу стидљив |
у ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, има |
ичати. — Једна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради |
стана; разгледам прво положај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји над самим |
м. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскрави |
ој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори.{S} Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не |
прво повади оружје. — Сад седи лепо, па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. </p> <p> |
волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мисли |
покварило.{S} Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шт |
Лези овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. </p> <p>Ђурици се |
p> <p>— Све до једнога. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд |
тешко тако, болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} Само ми је једно тешко — што не могу често |
. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш |
</p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе нед |
но. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа није |
да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где |
ом, извршила своју дужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше |
... </p> <p>— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте вош |
ио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? |
е стид и срамоту његову... </p> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамо |
, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, бол |
</p> <p>— Море, шта ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Паш |
а причекам...{S} Знаш, онога... пшеница ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су пон |
</p> <p>— Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, кажи |
д право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да те |
х низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи |
ца, чудећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам т |
о се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао поглед |
шта и не знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да |
мо да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо испричај... то што си хтела...{S} Кад си и |
идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само шт |
д, сине? </p> <p>— Нема их нигде, славе ми! — рече малишан застанувши и као размишљајући где ли |
} Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који |
Ђурици. </p> <p>— Море остави ме, није ми сад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледајући н |
па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на одмет....{S} Пази ме, знаш, много. </p> <p>— Ђаво |
твари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Твоје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким |
Баш не волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед |
он да заплеће. </p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, ни |
> <p>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам. </p> |
етан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће |
ко мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узј |
жи што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на пример |
{S} Хтео сам... </p> <p>— Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја такве ствари н |
вску Мораву.{S} Али ништа, састаћемо се ми прије тога. </p> <p>Обојица изиђоше из куће и, неопа |
гледа...{S} И, ако можете... подигните ми један камен на гробу... </p> <p>— Јединче мој!... ку |
узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко оч |
} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће д |
с убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место. </ |
спод обрва. </p> <p>— Што?...{S} Шта ће ми он говорити? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си |
овица, кад се састаше. </p> <p>— Шта ће ми бити? </p> <p>— Како, море... дигоше на тебе сав сви |
куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву разгов |
Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди В |
да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му |
слила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки |
им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војковцима треба посла |
{S} И ја нешто сад разбирам.{S} Требаће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће до |
о ћеш... </p> <p>— Не бригај.{S} Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у кеси? </ |
ли довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — помисли о |
у га већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам св |
која је бодена. </p> <p>— Ништа, среће ми, само је задуго говорио како те мора убити, а за ово |
одговори: </p> <p>— Не шалим се, среће ми хајдучке!{S} А ти чини што знаш.... </p> <p>Станка с |
ајко? </p> <p>— То не знам, попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас н |
ође. </p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, моли |
S} Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе три банке са |
рану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала м |
истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викн |
ета. </p> <p>— Нема, нема човек... душе ми нема — правдаше Никола и себе и свога дужника. </p> |
сутра, прекосутра, свакога часа...{S} И ми ћемо за тобом сви... </p> <p>Одједном му спаде тежин |
е на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пут |
си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини...{ |
ољубише се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну |
Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником?...{S} |
.{S} Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валити.. |
да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах жив |
ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке.. |
ражи ортачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глав |
</p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми право! </p> <p>— Пустићу те, ако ми све право кажеш. |
Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} |
апца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај |
трабуња штогод онај луди Јово?{S} Кажи ми слободно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, |
S} Тако... смејемо се... </p> <p>— Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или ја? < |
да сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, |
кажем, здравља ми!... </p> <p>— Па кажи ми овде. </p> <p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Баш те |
амо вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га то са |
} Твоје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару.{S} Ноћас се д |
све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} И капетан је сад |
не преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш |
> <p>— Знаш... и ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} |
че му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али а |
аже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме |
ако ти је души тешко... </p> <p>— Мили ми се још живети, попо! </p> <p>— Јадан ти је такав жив |
p>— Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. </p> |
ламацију. </p> <p>— Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, пр |
пурењака. </p> <p>— Нисмо их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узмите па је |
е за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, напослетку... зар |
е разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. </p> <p>— Како? </p> |
а младића из Лукавице.{S} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе замијени, </p> <p>— Онда треба |
руди, па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише и |
Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то време.. |
је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се |
ама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од |
} Она мени еве:{S} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... он |
погледа га љутито. </p> <p>— Не помињи ми то, молим те.{S} Хтео сам се после изести од муке.{S |
нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одго |
p>— Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерена злата«, а не |
у Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна. </p> <p>— Не вичи, море, имам гошћу — |
ула, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани љ |
— Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутуру по б |
иво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... </p> <p>— Е, мој попо... шта ћу |
..{S} Хвала ти, попо, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с |
p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га убили |
ао све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Је |
ро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се ка |
лије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засј |
урица. — Прво тебе потражих, као што си ми казао. </p> <p>— Добро си учинио.{S} Онда нијесам ни |
рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову |
издајнички дршће.... </p> <p>— Опрости ми, попо!... — шапуће он нарочито, да га нико други не |
ти је мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми каже |
за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим |
и Ђурици. — Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p>— Какв |
да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним гласом. |
p>— Остави сад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— Как |
а?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ј |
S} Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са д |
ком, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене. </p> <p>Ћато оде пред врата, по |
адише, па узвикну: </p> <p>— Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш! </p> <p>Станка п |
жалити ’нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати док се добро с |
{S} То ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и |
Радована.{S} Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се више вр |
: неће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. </p> <p>Јован скочи |
о други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој праштам...{S} Не послушах те, па |
давао? </p> <p>— Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а |
ут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окрену |
<p>— Чујеш, мени се ово не свиди.{S} Он ми се нешто много променио.{S} Требало би видети шта он |
ење. </p> <p>— Мој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апотека |
право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, он хоће |
анас нарачунати. </p> <p>— Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако |
не излажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја н |
...{S} Мени је страшно претио, а обећао ми... </p> <p>— Колико ти је обећао? </p> <p>— Сто дука |
нскога мириса...« </p> <p>— Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћуме |
го говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склон |
а Новицом? </p> <p>— Јесте...{S} Претио ми је да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашт |
S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац. |
ажи ми право! </p> <p>— Пустићу те, ако ми све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти |
’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу...{S} Него, ти м |
оју Ђурица смерно целива. </p> <p>— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и |
нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ја ње |
ек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја |
тамо један... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини сумњив... па одох раније. </p> <p>Отпре би с |
<p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удар |
Мирков сусед, Цветко опанчар — једнако ми сепија пуцка: окрени овако, она — цак! окрени с друг |
завезак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Само ми |
о.{S} Раздао сам до последње паре, тако ми самога Бога... </p> <p>— Лажеш, псино матора! — викн |
јечам?...{S} Раздао сам по народу, тако ми самога Бога!...« — понављаше он у памети последње Ни |
у прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жива ми деца!...{S} Браћо моја!... </p> |
попо, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од |
Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде ку |
. — рече он уздахнувши. </p> <p>— Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... </p> <p |
р. </p> <p>— Знаш, брате Ново, досадило ми се робовати за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај |
д мене... па и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да к |
. </p> <p>— Хе — одговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно. </p> <p>К |
олико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси човјек, неба ми! — рече Новиц |
а: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори |
е знам више ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајте... </p> <p>Ђурица разви завезак и, в |
? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са ва |
но време. </p> <p>— Кад буде време само ми јави. </p> <p>Пријатељи се руковаше и растадоше. </p |
да, ако она хоће... </p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! |
свега тога. </p> <p>— Море, докле ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим неколико чаша. |
ије и интересније. </p> <p>— Докле ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве |
> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво заговори, Ђурица се |
е, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува сток |
— рече он чудећи се. </p> <p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— |
де, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p>— Ја што сте?...{S} Варошке... </p> |
оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? </p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!...{S} Све је |
ст, све тако. </p> <p>— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него за нево |
, мајко: снаху и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено |
ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. </p> |
треба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} |
.{S} Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите? </p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га зн |
на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања. |
и, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што ни |
овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што |
а. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што ми је он поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, данас убију, |
весело гледаше на њега. </p> <p>— А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она н |
Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука |
ер, Раде, ’вамо под прозорима.{S} Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава. </p> <p>— |
, но све њему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, побро! |
еданпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, свакога часа.. |
</p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псето — помисли он, |
а посла!{S} Мораћу ја отворити очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он засп |
а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је о |
/p> <p>— Јесам... онако узгред.{S} Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а |
p>— Што, нано, откуд то? </p> <p>— Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао м |
то ће ти толике паре? </p> <p>— Требају ми, много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути |
нема ко други.{S} За овај посао требају ми поуздани људи — одговори Вујо одсечно, не остављајућ |
посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p>Свештеник га појми.{S} Па, хот |
те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и |
о готово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам имао одјед |
ке паре? </p> <p>— Требају ми, много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми т |
новаца. </p> <p>— Не знам ја.{S} То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одго |
, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале. </p> <p>— Ако ћу после чути од другога, бољ |
е дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте |
о, знаш... мени би требало пара.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле ове проклете дације... < |
о сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> <p>Станка се прену, рашири очи и погледа г |
смем те ја оставити. </p> <p>— Што ћеш ми ти? </p> <p>— Поузданије је кад смо двојица... треба |
па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за кле |
презно, пазећи на сваки корак, на сваки миг...{S} Жандарми ношаху пушке на руци, готови да свак |
буна потраја само један тренутак, један миг.{S} Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа |
а осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угушујући своје |
у Ђурица. — Само брзо! </p> <p>За један миг разиђоше се сви на разне стране. </p> <p>Ђурица уда |
село и све светитеље. </p> <p>За један миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише све ствари |
мирно и послушно седе.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... </p> < |
оја је боља, побро?...{S} Знаш?... — на мигну му Новица, махнувши главом у страну, према шуми. |
скима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица.{S} Он није жалио новаца, а о |
и к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, штогод... |
и.{S} Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његов |
ца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљивога и блаженога д |
о баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости...{S} Е ја. |
тата вели... </p> <p>— Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа |
Немој, немој, знам шта ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. < |
ти Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за |
евши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испали два метка.{S} Коста, који беше последњи, |
е отворише се нагло и на њима се показа Милета са револвером.{S} Видевши зликовце у гомили пред |
ћења по нашим селима.{S} Кад му порасте Милета, најстарији син, поче да пати многу стоку, која |
оме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од дети |
у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу. </p> <p>Овога |
нас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако до вашег |
друзи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, |
а слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је зак |
моћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— Мили ми се још живети, попо! </p> <p>— Јадан ти је така |
даше на пољу срећноме свету.{S} Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу даро |
е другу будућност.{S} Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху све више.{ |
ку нејасну наду, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би |
беше капетан. </p> <p>— Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. </p> <p>— До |
у ти на само све... </p> <p>— Добро.{S} Милисаве, пробуди све жандарме и пандуре.{S} Нека се жи |
беше пријатно слушати ове паметне речи; мило му беше седети овако и разговарати се лепо са нају |
ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. </p> <p>Неко неод |
и на њен одговор. </p> <p>— Што ти није мило? — рече он чудећи се. </p> <p>— Зар смо ми за то.. |
</p> <p>— Што ћу те лагати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на |
лушност из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчиња |
оћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још од детињства му; маме га оне равне и непре |
рем варошанака, које се отимљу о његово миловање...{S} Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује н |
а и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја... </p> <p>Уморни путници оживеше, |
ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви |
ву и не одговори ништа на ову изненадну милост Ђуричину. </p> <p>»Нисам могла веровати баба Мац |
се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу...{S} Исекоше |
е, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, ко |
абили.{S} Он им је од тога одвајао, као милостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и др |
у драму, која се одиграва пред њима.{S} Милош одборник ухватио у свом кукурузу крмачу једнога с |
пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза |
о, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на |
мамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. </p |
и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен.{ |
ао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом само неку тамну, нејасну гомилу |
о лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. </p> <p>— |
би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. </p> <p>— |
/p> <p>— Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему.{S} |
који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета |
у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему другом није га |
ван скочи весео. </p> <p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право. </p> <p>— К |
виче општински биров. </p> <p>— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли он |
буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. </p> <p>— |
{S} У том кнез проговори: </p> <p>— Ево Милошева Срете.{S} Шта велите људи? </p> <p>— Нек му је |
ва.{S} Сад су већ пластови зденути, а у Милошевој ливади подигла се зелена отава.{S} По њој се |
ти слађега живота ни боље среће од њене милоште...{S} Болан, Станка Радоњића! ...{S} Улетео бих |
о новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству.{ |
ти је осекô кукуруз? — обрте се Ђурица Милошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два на струк — одго |
е старачке руке, обухвата и стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива...{S} |
— Има ли? — запита га лагано. </p> <p>— Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговор |
, а ништа не зарађујемо...{S} Сутра иде Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; |
руди механџине, дрекну: — Доле! </p> <p>Милутин слете с коња, стаде да звера уплашено, док се н |
рну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, узе новчаник са п |
ему онај сигави, добро познати му капут Милутина механџије, који се повио на кљусету, па труцка |
Стој!...{S} Пуцај!... — повикаше они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушк |
туре. </p> <p>— Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга — рече он гладе |
па одмах потражише да ручају. </p> <p>— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да је |
— То је мука, — рече Ђурица, погледавши мимогред Станку — али опет, да покушамо.{S} Што да нас |
очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.{S} У крајњем случају веровао је, да се механџи |
лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао застрвен сто, п |
етан задовољно седа за сто, пише рапорт министру...{S} Затим јавна похвала у званичним новинама |
њега збивало.{S} Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле |
обро гађајте!... </p> <p>— Не брини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — одговори Мит |
ју у густој шуми. </p> <p>После десетак минута Ђурица разгледа свуд око себе, окрете се источно |
а, а кола одјурише напред и за неколико минута стадоше близу манастирских врата. </p> <p>Замало |
оружје и пође напред.{S} После неколико минута опет звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се та |
ека изводе коње! </p> <p>После неколико минута крену се оружана потера, изиђе из срескога двори |
да ради угурсуз. </p> <p>После неколико минута врати се Мато са секиром у руци.{S} Прилазећи по |
мрачном ходнику. </p> <p>После неколико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка оста |
} Да питам нану. </p> <p>После неколико минута промоли се једна проседа мушка глава на вратима |
без реда, без свезе... </p> <p>Пролазе минути и часови, протиче време тихо, нечујно...{S} Прим |
ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пан |
Ђурицу. </p> <p>— Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећ |
иран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо?...{S} Шта он ради? </p> <p>— |
асности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучил |
су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. </p> <p> |
се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, х |
елену сочну траву.{S} Пријатан, заносан мирис отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се на |
зној... ха... ха... </p> <p>— Пријатан мирис... </p> <p>Ђурици би криво што тако рђаво протума |
... да се сит надишем онога планинскога мириса...« </p> <p>— Вала, право ми је, куд год хоћеш, |
<p>— Оне раде тешке послове, па не могу мирисати као ви, што само седите и намештате се за нас |
и и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — рече после дужега ћутања. </p> <p>— Шта? — на |
. </p> <p>— Ова, брате варошка... миром мирише. </p> <p>— Кажем ли ти ја! ...{S} Раскрсти с они |
насмеја се она. </p> <p>— Коса... и сва миришеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ваше девојке не |
ако то? </p> <p>— А зар ваше девојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а |
— За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију... цију... цини |
то предсказивала нека граја, — наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — једнако ми сепија пуцка: |
азмишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао |
</p> <p>»Нека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леже на њену пос |
еже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодлучно: </p> <p>— Можете сад гово |
офија. </p> <p>— Не замерите скромним и мирним грађанима — продужи апотекар — што се у оскудици |
а лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: </p> <p>— Нека дође, па шта би? </p> <p> |
о и опрезно, оде пред кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по ко |
е види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао |
а суду, није се изненадио и саслушао је мирно: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} |
баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи корача поред њега. </p> <p>Станка не зна ш |
па се после негде склонити и проживети мирно.{S} А да би могао зарадити, требало је претходно |
p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, даље — одговори Ђурица махнувши |
з очију ниједног од ових, што сад овако мирно и послушно седе.{S} Само би један миг био довољан |
ет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, очекујући другу реч, к |
бично затишје, у коме и власт и хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је, последњом потеро |
а шуми. </p> <p>— Ова, брате варошка... миром мирише. </p> <p>— Кажем ли ти ја! ...{S} Раскрсти |
ичним послом, онда ми оставите чељад на миру.{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не ди |
е једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с пута, |
срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења пл |
та хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да |
омисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непознату му до сад сна |
ршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред |
у.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нов |
ћања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, до |
бави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакв |
о сутра, избегавала се свака одређенија мисао о будућности, јер јој није ни било места: један к |
га и притискује она црна, најстрашнија мисао, коју никако не може да заборави, не може да је з |
ри и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом надању...{ |
ложај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положајем осигура себи и своме другу буд |
о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много претходних п |
{S} Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.{S} Сети се |
и душом и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И ра |
акању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога пута: »Само да га види |
ко њега говори и ради.{S} Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако д |
ји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Само пролећу као искре, понесене |
у беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општега питања, које |
ију Ђурица погледа попа.{S} Ова страшна мисао, која му досад не дође на памет, порази га као гр |
ћу погинути?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знај |
, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> <p>— Како |
у мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. »Јест, зацело, ја радим, а о |
не да слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пре |
тру сунчаних зрака...{S} Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лутајући под притис |
е знађах шта ме овде чека«... </p> <p>И мисао за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави м |
де.{S} На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« </p> <p>— Хеј, кмете, |
и њихове замке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се отегао на зеле |
н никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је |
себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа. < |
истакне на супрот какву другу светлију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој у |
, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја...{S} Али то није све. |
вори Станка, али ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, тицала жандарма... </p> <p>К |
прекиде је Радован, настављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. |
мо она...{S} И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се |
о је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непрестано с |
.. </p> <p>Сви разделише ову философску мисао, па чак и капетан, који дотле стајаше намрштена и |
че апотекар да развија своју философску мисао... </p> <p>Међутим догађаји, који су се одиграли |
.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и |
а би ублажила или преиначила ту страшну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што |
уња по срцу.{S} Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од |
и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозници, |
мо сад? </p> <p>— Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô са |
у играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући. </p> <p>»То је |
ри Марко и оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари десети пут... </p> <p>»Смем га у |
м брзим погледом разгледа положај и, не мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку.{S |
...{S}Ћути хајдук у мрачној јазбини, не мислећи и не видећи ништа око себе...{S} И чини му се с |
и, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих ча |
неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак... |
е, те се закрлеписмо једно за друго, не мислећи ништа и не знајући шта радимо...{S} А сад ми је |
сад му прва опасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни д |
на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана |
да јој се роје мисли у глави...{S} Тако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неко |
ршума, па опет живи, једе, пије, спава, мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни са |
<p>— Е, мари сад Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p> |
ар. </p> <p>»Мајка... откуд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену стар |
она изишла...{S} То би славно било!« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врат |
<p>»Ковач...{S} Шта ће му ковач?...« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује....{S} |
ме, ваљад’, стићи... нећу погинути?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он |
и на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама ба |
утња.{S} Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га |
би?...{S} Један нам је крај, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним све... свега има, као каква г |
о време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да сво |
и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао сам |
чи и, идући полагано уз поток, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а |
е, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмереније. </p> <p>Куд ће сад? — Рекл |
ти, погуби... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако сле |
е ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да савлада ону |
ја њеним мислима...{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; он |
то му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан нап |
»Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућност?...{S} Све се руши, с |
d>XI</head> <p>Станка не могаше више да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно |
} Али га последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао о |
/p> <p>»Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, п |
ављено њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и с |
пред очима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна... |
рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми ј |
а не зна шта се у њему збива, не погађа мисли које се у њему роје.{S} Она види само да је он у |
мској хладовини Ђурица стаде да прибира мисли. </p> <p>»Откуд ја ово идем?...{S} Шта ово би?... |
р.{S} Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро проми |
хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђурица, у вајат |
амим собом, ни са својим мислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи |
тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, к |
лади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга |
који су потребни у такву послу.{S} Ове мисли он саопшти Станци. </p> <p>— Јок, брате, ништа на |
еколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје |
борави, не може да је забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим стварима, једнако, али он |
ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} Тако мислећи загледа се у плаво неб |
... оно је једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета... </p> <p>Али сад, кад угледа она ч |
будио после прве пијанке, саопштио неке мисли и Марушки. </p> <p>— Он се до синоћ мало прибојав |
. — уздахну он после неке тешке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и они зас |
мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најво |
ници на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је много мислио, |
следило, умртвило... ништа не осећа, не мисли, не живи...{S} Тешка мòра притисла му груди, стег |
би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњ |
лена!{S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, п |
само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p>Сврши |
томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.{S} У себи је ж |
да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.{S} |
, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, тиштала г |
лно бунило, занос... не види ништа и не мисли... </p> <p>Руке су му се грозничаво тресле, и он |
ко непокретна и суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> <p>Другови |
редаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли...{S} Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у |
његова тела.{S} Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, си |
у своје немо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисли, ни једнога покрета!... </p> <p>Наједаред, усред |
о га и сад необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред н |
нутра зија црна цев.... </p> <p>Ниједне мисли у глави...{S} Лице позеленело... очи се рашириле, |
и главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли је то тако?« — мишљаше он. — »До |
ити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поздрави |
м био тако срећан, да схватим драгоцене мисли уваженога господина попе, мени се чини... ја бих |
де да премишља у тамној ноћи недовршене мисли, које јој беху једино занимање у овој тешкој и не |
« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче |
мој црнини траже објашњење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру |
баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако |
кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јел |
че он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на од |
. да ме убију....« и он појми значај те мисли, опет му пројури нека електрина кроз главу, кроз |
по неки пут се намршти, па опет мисли и мисли...{S} Нема краја њеним мислима...{S} А о чему мож |
ће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, јо |
ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Ч |
аху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.{S} Наро |
огаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом чудном појавом, која јој се так |
отећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђур |
његову надању.{S} Састојао се у једној мисли: »Није то шала, болан, живот човечји!{S} Жива здр |
њена... </p> <p>....{S} Ври у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и шушти то врењ |
А, јест, убио сам човека!..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки |
аредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра ка |
да је забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим стварима, једнако, али она непрестано ле |
ш покуша лепим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па га запита: </p> <p>— Што ће ти толике паре? < |
овик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном |
ао да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Кад м |
Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. </p> <p>— Аа... |
мо да чека.{S} Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а |
ишљена, по неки пут се намршти, па опет мисли и мисли...{S} Нема краја њеним мислима...{S} А о |
д тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, н |
p>Легнувши у постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди оних четири стотине и двадесе |
остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан ил |
аље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака викну: </p> <p>— Ко ћ |
ру указа се он — предмет њених заносних мисли...{S} Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, |
без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се само јаве и прођу... па и не беше у стањ |
зазивајући ужасан страх.{S} И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, н |
»Ко чини зло — он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним |
огинула бих, кад би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот посл |
у појаву себи објасни, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка зебњ |
Станка је мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да гов |
роводиш са њима! </p> <p>— Ја шта си ти мислила? — одговори он, осмехнувши се иронично. — Да се |
без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, |
још зловољнија.{S} Непрестано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампи |
руге стране, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима познао да н |
адаје страх... паметан је пусник!...{S} Мислим, знаш, да он сад, после Радованове погибије, нем |
; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам да сам пропао, пропао сасвим. </ |
<p>— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! </p> |
ени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи нем |
све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се приб |
ше за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, |
ће и тамо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што с |
и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да |
Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. </p> <p>— Аа... — отеже Ђурица и |
а за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо др |
ро, нано! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје |
ако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам да сам пропао |
сам Пантовац. </p> <p>— Баш ја једнако мислим код куће, никако не могу из главе да те избијем. |
и крајеве. </p> <p>— Знаш... и ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од п |
</p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. </p |
зићи на очи без педесет«...{S} У таквим мислима дочека свануће. </p> </div> <div type="chapter" |
амо с тога, што је сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношам |
о лебди пред њим, меша се с оним другим мислима и ствара једну збрку, из које се ипак осећа сам |
могућности да ма какав правац да својим мислима.{S} Час се сећао села, своје куће и свега онога |
ем са њом, Станка се сва предала својим мислима, у којима је лепа прошлост, девојаштво њено, за |
начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, оч |
је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о својој љубави.{S} А сад, одједном јој се приб |
ет мисли и мисли...{S} Нема краја њеним мислима...{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу |
лутној суморности, она се предаде црним мислима о себи и својој будућности, која, истина, беше |
је обузимала нека слатка зебња при тим мислима.{S} Све чешће овлада њоме неки душевни немир, и |
тровитих осећања... </p> <p>Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стање пр |
сприча укратко, испрекидано, без везе у мислима, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало речи појми |
И наједаред стадоше да му се проносе у мислима светле и слатке слике давнога детињства.{S} Јед |
осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима као препрека његовим плановима...{S} Незгодно м |
д чега.{S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, |
онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од |
смислити.{S} И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео сам |
ава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се по |
!...{S} Звер пред хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... </p |
не памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и весел |
год траје...{S} После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчад |
p>— Добро си учинио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да са |
воје па своје! </p> <p>— Знаш... ја сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо негде д |
А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Облак плива... иде у рај, а јест, о рају. |
ављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђаше неве |
био жив и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које ј |
а, не тражећи за то награде (тако је он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би |
јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, |
та стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?...{S} Све једно |
о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја му |
као докле год траје...{S} После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва о |
ако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истин |
ње махати звоном и — мислити... </p> <p>Мислио је о оној увреди.{S} Знао је он кога се тиче она |
рд и — готово!...{S} Господине мој, шта мислите!... </p> <p>— То су, брате, свиње — одговори он |
S} Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... </p> <p>Мислио је о оној увреди.{S} Знао је |
а од велике опасности, онда се нема кад мислити о умору. </p> <p>Кад дођоше испод голога пресед |
застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p> <p>— Море, не знам ни ја... био сам луд.. |
, сећа јела. »Што ти је човек — продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « </p> <p |
ако право и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S} Али једнога дана свих пет младих ч |
<p>И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом чудном појавом |
p> <p>»Погреших што слагах — стаде Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја м |
p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упирао поглед у помрчин |
а се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али како?...{S} Рецимо ја одем и кажем... т |
ји ће то бити Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикну: </p> <p>— Онај што држи магазу...{ |
се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с в |
о и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта мислиш? </p> <p>— Хоће да те убије, то ти је.{S} Само ћ |
еки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... </p> <p>— |
S} Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чека на |
ћи повољна одговора. </p> <p>— Знам шта мислиш, синко.{S} То не може.{S} Сваки је, који је бива |
ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћемо се разг |
д имам на сваки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја не могу живети без тебе....{S} Море с каквом |
ако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- ! |
псани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, |
о село, то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, ба |
> <p>— Треба, истина је.{S} Али како ти мислиш... као пре? </p> <p>— Сви бисмо најволели да ти |
ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... по свачему!{S} По |
бро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. </p> < |
...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита писар«...{S} И он се сећа оних болова, и осећа да |
побеже...{S} Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.{S} Неко им по |
овољан одговор. </p> <p>— Свршисмо, али Мита плати главом. </p> <p>— Их, болан брате! — одговор |
ма.{S} Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај испричати онако, како је у ис |
рпану свежњевима хартија, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта.{S} Чим капетан проговори, |
актове, па сакрива лице од некога...{S} Митар је полагано преврте, погледа јој затворене очи, п |
је то?...{S} Гвожђе... воштаница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> < |
У исти мах зачу се неки узвик споља.{S} Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици: </p> <p> |
о је значило да се покорава и слуша.{S} Митар одвоји један од конопаца, што их је за овај случа |
себе, па спусти свећу горе на траву.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> |
ко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, при |
одиже главу.{S} На једној постељи спава Митар, на другој пандур.{S} За столом седи и дрема Добр |
рва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хвала им — одговара Ђу |
>— А, хоће да остане удовица — наставља Митар. — Удаће се она, не бригај ти... </p> <p>— Да хоћ |
љу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. </p> <p>— Лака ти земља била! — поновише жандарм |
оришту. </p> <p>— Да није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. </p> |
... — повикаше други. </p> <p>Капетан и Митар приђоше врљикама.{S} Пред њима лежаше Станка, обр |
/p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандарму, к |
/p> <p>— Ђуро, хајде, силази!... — вели Митар и гледа некуд у страну. </p> <p>Он пође, надвири |
Готово!...{S} Устани, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогне. </p> <p>»Што су ово но |
з собе. </p> <p>— Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш.. |
и готово...{S} Док тренеш... — одговори Митар. </p> <p>Један пандур унесе целу тепсију бурека, |
д Петра су завоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв |
о? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо |
и, али га издадоше ноге...{S} Поможе му Митар с једним пандуром, те устаде, па га одведоше до ј |
море, шта си се побабио! — узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш |
ићу; гледа те толики свет!... — виче му Митар, скидајући га с кола. </p> <p>— Свет...{S} Шта св |
тај сад... чита ти се пресуда — вели му Митар. </p> <p>Пресуда ређа његове злочине... </p> <p>К |
бити свест... </p> <p>— Готово! — Викну Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, само остаде на п |
им телом... </p> <p>— Овамо!... — Викну Митар, притискивајући га грудима и стежући му руке... < |
... затеже се конопац о коцу... </p> <p>Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку |
оној тројици да стану на врата. </p> <p>Митар жандарм, одважан момак, стаде први, и по упуству |
Ђурица, махнувши везаном руком. </p> <p>Митар остави мараму ћутећи, живо привеза конопац за кол |
>— Митре, ходи да се опростимо. </p> <p>Митар приђе... опет иде и гледа некако у страну...{S} П |
једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. </p> <p>— Наопако, шта учинисте! ...{S} А новаца? |
ма; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца.{S} Он се наимао у сваком селу на радове, а |
ођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја б |
уди!{S} Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. </p> <p>— Дај пречњаке ова |
на и стакло ракије. </p> <p>— Послао ти Митко и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва |
на слатко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван о |
ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко од канцеларије. </p> <p>»Ала живе о |
од писара. </p> <p>— Шта ћеш, господин-Мито, простота!... </p> <p>— Гледај, море, да не наиђеш |
за каву! </p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулацији не стр |
ко им потказао да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пред вече одјурише жандарми са писаром право |
и! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима. </p> <p>Новица и Коста утрчаше у кућу, и |
рцу...{S} Окрете главу навише и погледа Митра...{S} Све му је сад јасно... </p> <p>— Дигни ме — |
накренуо се у страну и наслонио леђа на Митра, подигао једну руку, у којој држи киту цвећа и во |
трговци одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја |
с оном четворицом жандарма... </p> <p>— Митре, молим те само немојте у главу.. — чује он свој г |
?... да продужим још мало...« </p> <p>— Митре, ходи да се опростимо. </p> <p>Митар приђе... опе |
а новце? </p> <p>— Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да |
н казати.{S} Ваљад’ познајете господина Миту? </p> <p>Ђурица подиже главу и јетко се насмеши. < |
ке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си |
је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. < |
бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Ст |
не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да се ниси прекрстио, болан, кад си поч |
Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже. |
видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с кос |
жати овај први поглед, па застадоше, не мичући се и не пружајући руке један другом.{S} Најзад В |
— Ја сам, Ђуро, од Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те |
е највише подсећаше на пиштање ухваћена миша.{S} Ђурица дахну душом, одговори истим знаком и за |
у она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке ударају на зној... ха... ха... </p> |
ди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави |
често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које је откривало усиљену и немирну унутрашњу б |
вито трзати руку, стадоше му се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... ш |
е.{S} Његовим широким плећима и снажним мишицама позавидели би многи атлети од заната.{S} Ушавш |
ом крају — рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одовуд, од станице.{S} Зар те не прати Си |
? — рече она, осмехнувши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у зору. </p> <p>— Море махни ме.{S} Б |
и је то Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго... </p> <p>— И ја мишљах... — одговори Ста |
. — А ја мишљах друго... </p> <p>— И ја мишљах... — одговори Станка, али ни она не исказа своју |
обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше |
е мисли. </p> <p>»Што ли је то тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сун |
чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, |
ицама, које после тога немају, како она мишљаше, никаква смисла...{S} И она се одлучи да ћути, |
весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овак |
сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше |
друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још ужасније, и |
дакле, наотимати — »зарадити«, како он мишљаше — што више, па се после негде склонити и прожив |
која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају.{S} Једнога се зла опро |
е је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. </p> <p>»Шта ли ће она рећи кад чуј |
издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. |
о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико не чује, на њег |
, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p>— Мој отац, као сељак, дао ми је васпи |
данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор. |
ицом, наступи у Ђурици извесан прелом у мишљењу и осећању, тако и сада, после ових бурних и нео |
од обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, ње |
шта ме овде чека«... </p> <p>И мисао за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно |
пође насусрет Ђурици. </p> <p>— Где си, Мишо; камо се? — рече она, спуштајући му своју белу обл |
а те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега. </p> <p>— Је ли он што |
им Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— Кога? </p> <p>— Мучно да га знаш.{S} |
саветовао сам човеку да не пропада тако млад узалуд, нека се преда власти.. </p> <p>— Па шта ве |
аво осећање обузе их обоје, заиграше им млада срца, испуњена неизмерном слашћу и блаженством, з |
е око ње, и она се нађе у неком слатком младачком заносу.{S} Наједаред, жбун се пред њом заниха |
о, куда уведоше Ђурицу, увек сеђаху три младе женске, здраве и примамљиве, обучене онако, као ш |
оље се прелива и трепери јасно зеленило младе траве, која је, као власје на четки, густо избила |
да му свирају Ситниш, и поведе коло.{S} Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричино коло.{S} Љуља с |
ра у полицији.{S} Хо мај... како се ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? |
не значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху.{S} Он се стараше само да |
урно неку велику књигу. </p> <p>— Дајте младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци некол |
ни отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели кад старац последњи |
па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. </p> <p>»Шта ово ј |
јко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па |
их и не погледа, већ само састави руке младенцима, па се обрте столу и стаде да чита.{S} Читао |
он, држећи у рукама воштаницу, обрте се младенцима: </p> <p>— Хајде за мном! — рече им, па се о |
се зелена отава.{S} По њој се поређали млади косачи, па једначито, као по команди, измахују ош |
а на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један од дечака обрће и надгледа. |
ндисти? — Викну Лаза терзија, који је у младим годинама, испитујући своје подобности, носио доб |
— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; а |
ше им да је старац мало пре измакао.{S} Младић, који је силазио с кола и распитивао у механама, |
сте...{S} Старцу тешко дисати, стеже га младић као кљештима...{S} Најзад се некако дохвати паса |
{S} Он постаде опет онај стари, одважни младић, који срља у опасност без размишљања... </p> <p> |
ац сви троје, чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Ч |
тасита и ретка појава.{S} Висок, снажан младић, широка чела, густих повијених обрва, испод који |
> <p>— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Срет |
ме после Ђурица познаде Вујова синовца, младића. </p> <p>— Шта је? — запита Ђурица устајући. </ |
то су одређени за стражаре само она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориш |
да на души овога плавушкастога високога младића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар је |
</p> <p>— Мучно да га знаш.{S} Једнога младића из Лукавице.{S} Њега он, чини ми се, и спрема д |
м, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио његово душевно стање.{S} Он му с |
је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуд |
лукаву препреденост. </p> <p>Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и |
ради, а за њим послаше једнога од оних младића, да се прикрије у кукурузу, који је одмах испод |
варских трговаца.{S} Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. |
овога — рече Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта. </p> <p>— Па |
и загрева се јаким пићем. </p> <p>— Хо, младићу, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима. — |
га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантова |
о пењању.{S} Али једнога дана свих пет младих чворака беху у његовим недрима: што је за њега б |
а се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и јасном светлошћу сунче |
го приљубљени, загрљени, занесени...{S} Младост ступа у своја права, не разбирајући ни за прили |
поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и с |
ш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућност?...{S} Све се руши, свега неста |
пуне интереса...{S} Лакомислена и бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да предвид |
и досад презирала!{S} Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!...{S} |
та; знала је да тога часа укопава своју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} |
о огњиште, у коме је безазлену и срећну младост провео.{S} Сад му све изгледаше друкчије.{S} Ту |
ећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и куда ид |
одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.« Како је он лепо замишљао своју будућност!... |
.{S} Предала се сва оној заносној жудњи младости, па заборави на све друге обзире. </p> <p>Седе |
нчаних зрака...{S} Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лутајући под притиском бу |
арушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни стару, омалену, доста лепушкасту.{S} На први п |
а нека их...« и паде му поглед на једну младу жену, која га посматраше не дишући... »Где ли је |
уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи |
потрча у Ђуричино коло.{S} Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногам |
Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе |
тву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у једно исто време, од |
нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући гус |
точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоколо. </p |
и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак. </p> <p>»Гле, смрт! — помисли ону себ |
еш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. </p> <p>— Зар ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору |
где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу |
болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — п |
прекреће лево и десно, обарајући главу млитаво... </p> <p>— Та држи се јуначки, мајковићу; гле |
хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не |
корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључ |
омичан као кип.{S} Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. </p> <p>— Натраг, коме је |
а, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио.{S} Само га се чувај... < |
/p> <p>Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одм |
ење преко рамена, ножеви, пиштољи и још многе ствари, којима Ђурица не знађаше намене. </p> <p> |
лећима и снажним мишицама позавидели би многи атлети од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде на ј |
у што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци |
га више од свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам све што је он хтео, па |
ица и погледа га у очи. </p> <p>— Море, много је то: неће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми д |
и скрштених руку.{S} Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’ |
е сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама са |
е ти толике паре? </p> <p>— Требају ми, много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашт |
{S} И ја одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим...{S} Шта је то робија, ништа!...{S} |
по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из де |
није ми на одмет....{S} Пази ме, знаш, много. </p> <p>— Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, |
лади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно ње |
на мисао само то, да за такав чин треба много претходних послова, па онда се сети да треба и св |
е дремају.{S} Опазили су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција |
е Ђурицу за себе, остајаће му од похара много више, но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад |
да се објасни са њом сада, кад јој може много што шта рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да |
ђака Марушки, пропала жена, и Новица је много рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој |
сли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је прол |
о исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим? |
Сретене... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта |
оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко села, држећи се шљивара и |
н ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад |
<p>— Седи, одмори се... видим да си се много уморила. </p> <p>Станка се осврте и седе на столи |
једно!. ..{S} Трчала сам, журила сам се много, само да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све |
, нарочито Сретен.{S} И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да |
обе женске од онога реда, који не држи много на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека |
{S} Тако би он заузео Вујово место, али много поузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S |
неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много поузданији, но да их опази потера и да се крене о |
ричекам...{S} Знаш, онога... пшеница ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле |
.{S} Само се чувај Матове браће, они ти много прете. </p> <p>— Ја, истина... шта му ради жена.. |
се налази кмет...{S} Али је морао бити много опрезнији од жандарма.{S} Ономадашњи догађај пока |
ливаде, а повезани косачи, не двоумећи много, разбегоше се по кукурузима, бојећи се да се разб |
жену где мота цеви.{S} Не размишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би св |
својим хајдучким животом, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те |
ити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и самосталности, неке ћудљ |
на клупу под шљивом, па настави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је т |
> <p>— Знаш... ја сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо |
е радње са шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под интерес.{S} То је од |
вљају ђе ко оде, шта прода... има их он много.{S} Наишао ваљада послом, да му што јави. </p> <p |
ве загонетне речи Новичине. </p> <p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни |
зи она тежина са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и |
ити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знат |
</p> <p>И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око |
тан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не |
.{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првога посла, само да га придобијем.{S} |
Мени треба ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали |
м одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега осећање, коме се само |
мени се ово не свиди.{S} Он ми се нешто много променио.{S} Требало би видети шта он ради тамо. |
..{S} Матова? </p> <p>— Мучила се зимус много са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задру |
ећају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и отвореније, но на скупу... </p> <p>А |
ек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првога посла, само да га при |
разговору, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи с |
те Милета, најстарији син, поче да пати многу стоку, која такође велики приход доноси.{S} Тако |
знам...{S} Варошке, море, играју преда мном кâ на тањиру, још какве варошке!... кâ моловане, б |
{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете н |
обрте се младенцима: </p> <p>— Хајде за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола, певушећ |
ра. </p> <p>— Знам ја, само ти хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема прозо |
треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако |
а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црч |
</p> <p>— Одистине, зар би ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у село, него у |
p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поуздане ку |
А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће |
8"> <head>VIII</head> <p>»Шта ово би са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на меко |
а прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је |
ји људи, који ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као |
осподине!...{S} Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подм |
<p>— Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном? </p> <p>— Ништа, брате...{S} Шта је теби?... </p> |
е мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погл |
оже друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра |
} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— Па добро најпосле, кад ти је он казао. |
да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од реда...{S} Па |
га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њ |
пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може други?...{S} Но |
е ћу ја кући. </p> <p>— Зар ти нећеш са мном? </p> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо |
о да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја |
а вели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... |
ли она.{S} Пре две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добр |
ица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — обрт |
аго мени, кад је ’вака девојка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас или сутра, почем, дође П |
асмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу на похару. < |
есео осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} Гле мога Ђуре!...{S} Станка!... </p> <p>— Добро јутро, нано |
а, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања.{S} Своја кривица се обично загла |
гомилаху око њега.{S} Марко Радоњић не могаде отрпети срамоту своје куће, па се обрати за помо |
веком...{S} Та он је, у последње време, могао разговарати само с онима, који га чувају... </p> |
гу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако ог |
квих лепих очију, он се могао изменити, могао је постати други човек.{S} Али такве га очи не по |
мисла.{S} А Пантовац, напрегнувши слух, могао му је ухватити само једну реч, коју чешће помињаш |
! </p> <p>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан из |
је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, |
ар није сигурније да останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... </p> <p> |
ако је сваки од његових нових познаника могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкасто |
чену пушку, окрете низ реку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, |
згубио се сав.{S} Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и ш |
поузданих кућа у разним селима, где је могао склањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву бригу. |
ељицу, трошио по неколико динара, те је могао израчунати, ако непрестано стане овако трошити, д |
ичину лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти |
као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио оноли |
зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати какву сјајну срећу?{S} |
ледаше — смлавио га, уништио...{S} Није могао да се прибере задуго... </p> <p>Али, пролежавши п |
им се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани стр |
оме се само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисли он. — |
м и његовим животом.{S} Само једно није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против |
ад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, море, он |
држање и одело.{S} Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињск |
д! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ј |
зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад извршити. </p> <p>Радован се више |
га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме користити?...{S} У том се разлеже јак тресак |
прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подметач, кој |
под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, могао је постати други човек.{S} Али та |
тога, кад је све прошло...{S} И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи о |
ше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога |
поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упропа |
склонити и проживети мирно.{S} А да би могао зарадити, требало је претходно да зајази стотину |
акле истрже мали оштар ножић.{S} Сад би могао убости противника, али су му руке више лактова ст |
и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити смисла.{S} А Пантовац, напрегнувши слух, |
} Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво о |
оже много што шта рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њене прек |
амо њему... </p> <p>— Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} |
S} Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!.. |
поток обичним кораком.{S} Више није ни могао трчати. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
твоји душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше |
сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да м |
уги трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба да з |
и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио |
ену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на |
едан такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима |
..{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је п |
еобичније за њега осећање, коме се само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар и то мо |
уги напад са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новц |
је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — помисли |
мо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је то необично. </p> <p>И о |
ву опасност или љутњу, због које не бих могао пробати овако лепу мученицу«. </p> <p>Тада сви тр |
оћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле уда |
е, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица |
лави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах живети, само да ми беше ова памет...{S} Али доцка |
према сунцу, па скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се |
ући десно и лево, јурну напред што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, ч |
ше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша узнемирено срце, које куцаше јако и брз |
око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознати.{S} Капци, на једином про |
8971_C11"> <head>XI</head> <p>Станка не могаше више да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно |
неки празноверни страх, коме се она не могаше противити.{S} И у тој злослутној суморности, она |
по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше ништа распознати, зачу се условљени знак: — Пст! |
погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први |
н, срце му лупаше јако, и он се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и гр |
ворено погледа.{S} Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: |
ква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општега питања, које сам себи |
ху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној по |
еде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше да с |
клето дериште!...« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху зау |
шти се мало, али се по његову изразу не могаше прочитати да ли му је непријатно то питање или м |
одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката.{S} |
е грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога положаја. |
нако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди. </p> <p>Опазила је сам |
p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... </p> <p>— Стој! — викну Станка, ос |
.{S} Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше |
м вечерас добра стотина дуката, која је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори |
ло би је горе зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи завезаних очију? </p> <p>— Кроз сукњу се види |
ересова у највећем степену.{S} Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити |
идео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, но п |
тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ови љ |
емо, кад не може друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра и |
ненадну милост Ђуричину. </p> <p>»Нисам могла веровати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш |
и, па се издаде.{S} На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« </p> <p> |
- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула бих, кад би |
ш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина, мо |
е, погледа у пружену пушку, која се још могла у сутону опазити, па се одједном окрете и потрча |
густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на једној већој |
ци, није држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе с |
} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... да није њега |
S} Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један другом дисање. </p> <p>— Камо се, по Б |
начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљ |
ст унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра |
и опрезни, јер да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у веч |
што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђу |
ну, доста лепушкасту.{S} На први поглед могло се опазити, да су обе женске од онога реда, који |
ела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао чо |
је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S} Али једнога дана свих пет |
а, виде да је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и он окрете низ поток обичним кораком. |
ече — вели Тима, разгледајући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спусти се на п |
отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном. </p> |
ту, сачека је Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала овом састанку.{S} Ђурица је о |
али се још није добро видело.{S} Тек се могло назирати небо, које се, као црн џиновски поклопац |
доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо живети, само да беше ове садање памети...{S} |
еодређено махну руком поред уха, што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и к |
у и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку дру |
, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуда провући! </p> <p>— Отварај! — викну капетан |
ижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се |
е смркло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро |
Намести је он, рецимо, код... где би то могло?... све једно, Новица би јој нашао згодно место, |
ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце...{S} Мен |
е и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згод |
ити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узми па |
</p> <p>— Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... </p> <p>— Како?...{S} Хвала ти |
.{S} За онога што се појави из шуме, не могоше смислити ко је. </p> <p>— Биће то који његов гла |
ву синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.{S} Извириваше сви редом на прозор да р |
} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Ј |
азиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, очекујући |
д до пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и овако — одговара он Станки, која му нуди јастук. |
је могао значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одго |
{S} Само онако твојски, знаш? </p> <p>— Могу, вала, залудан сам — одговори Радован и оде за Ђур |
чуђен Ђурица. </p> <p>— Хоћу, велим, да могу слободно погледати сваком у очи.{S} Што да ме нази |
ве, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми шт |
ли, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре. </p> <p>— |
му: </p> <p>— Ово је место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, |
пава, мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S} И ето, дочекао |
на језа кад помисли, да му свакога часа могу одузети и одвести то једино његово благо, да је мо |
оји бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђурица, прескачући лаким |
и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пан |
да, вели, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После је одлежао трле |
само да ти кажем. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме остави, а после... </p> <p>— Па добро, |
?...{S} Да га убијем својом руком... не могу, нећу...{S} Тако би се смирио за час, па ништа!... |
шта је? </p> <p>— Хајде да идемо... не могу да спавам. </p> <p>Новица устаде, протрља очи, па, |
е на пут с кметом. </p> <p>— Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена |
акије? — пита га Добросав. </p> <p>— Не могу, ништа не могу...{S} Спавај! — одговара Ђурица, па |
{S} Седи само да ти кажем. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме остави, а после... </p> <p>— П |
ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба да зарађујем. </p> <p>— Пристала бих, са |
} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо |
} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мисл |
ки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја не могу живети без тебе....{S} Море с каквом сам се варошк |
</p> <p>— Оне раде тешке послове, па не могу мирисати као ви, што само седите и намештате се за |
ге ’вако тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да држе... све од пића!...{S} Није требало да пије |
дер, синко, придржи.{S} Стар сам, па не могу сам... </p> <p>Радован га услужно скиде с коња, па |
а Добросав. </p> <p>— Не могу, ништа не могу...{S} Спавај! — одговара Ђурица, па опет леже. </p |
p>— Добро... како хоћеш.{S} Само сад не могу... </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, |
брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што м |
p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч ошину преко срца као му |
мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.{S} Него кажи што друго |
<p>— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да н |
по видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад |
носан мирис отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце прижи |
двојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штогод на мене |
ена. </p> <p>— Не знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем |
ш ја једнако мислим код куће, никако не могу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђу |
што, газда Јанко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати |
али?{S} Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са |
сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} Мора |
, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол; ос |
мпира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...{S} Једном речју, ваљало је проћи доста света, п |
а сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветни |
p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{ |
То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш кр |
— Ако ми затреба што за јело и тако, то могу...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим |
онесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, |
лади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши |
p> <p>»Смем га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његови љу |
икако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је д |
колико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања.{S} Али се опет с |
е по мало дима, гледаше их зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху два |
јама застају сви и, у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупиш |
вели, сад журно траже.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом пол |
азбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућност за предају. </p> <p>Истога дана Вујо дозва је |
ио.{S} Али зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учи |
а није још био окован и имао је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из |
је не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.{S} Час |
з свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, |
танке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?...{S} Ђурица их је само једном сагле |
{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у ма |
о бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро да сване?...{S} Па онда...{S} Шта оно још б |
јицом зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полу |
ачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?...{S |
нако, како је од оца навикао.{S} Имања, може се рећи, и не имађаше.{S} Једна кућица са даном ор |
<p>— Па... како коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? |
е могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. |
ми, много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале. </p> <p>— Ако ћу п |
неће... још не сме...{S} Али ко зна... може још доћи одговор...{S} И срце се опет почиње раста |
ет на крају би помислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неод |
да ме може убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Ка |
на своју руку. </p> <p>— Истина? ...{S} Може се још обогатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док г |
угога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш |
берзанској шпекулацији не страдате.{S} Може вам се отворити стециште због те кафе — узвикну ап |
о сачувао свога коња од заморна пута. — Може на његову коњу... </p> <p>— Па добро, кад је већ о |
.{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу |
хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога може убити последње циганче, па нико да му не суди. </p |
— запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да може. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође мојо |
роменити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њега оставила све... |
ићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си онома |
.{S} Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно!{S} И његове везе почеше |
јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} Истин |
и... од власти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са |
тресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брате, ч |
у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав предао н |
би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити свашт |
а после краћега ћутања. </p> <p>— Е, не може тако.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер већ им |
ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући даље |
> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада н |
отрча још брже. </p> <p>»На коњу је, не може ме нанишанити...« — помисли они по гледа онамо у с |
на оноликим парама!{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Пос |
ао, коју никако не може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о дру |
, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен на смрт.. |
{S} Нешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред |
ка се дете поправи... </p> <p>— Јок, не може! — одсече кнез. </p> <p>Међу момцима наста гуркање |
арко. </p> <p>— Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија. </p> <p>— Колико даш, де |
је сад тако драго и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа познатих му места, као да је год |
у због тога дизали потеру. </p> <p>— Не може бити! </p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те |
обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиском ових необичних дога |
стави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, |
више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила негде |
ило, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче |
тнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети оно густо прамење.{S} Али само н |
} А она?...{S} Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, |
до каквога поузданога заклона, а она не може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се одре |
Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од дево |
потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други љу |
, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, ниј |
ше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оно |
Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах |
око себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чека |
сад паре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стран |
ватром. </p> <p>— Па како ћемо, кад не може друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо |
горе му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огл |
Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно |
<p>Ђурица појми, да од његове намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свеште |
сто; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, зевајућ |
о знам да се мора кидати.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих љу |
е за под, за шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита писар« |
црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Само пролећу као ис |
ча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. </p> <p>— Није то тако — одговори му В |
: </p> <p>— Јеси чула, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на г |
шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој пра |
око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде по |
етно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради.{S} Сутра |
.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од четвртине...{S} Боље му је овако, |
нога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасо |
размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вуј |
стом месту то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих |
га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице бел |
у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити.{S} И досада је други за њега |
је прстима за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Ч |
. </p> <p>— А, то не може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!...{S} Првога дана, пошто мене |
и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једна |
рна, најстрашнија мисао, коју никако не може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли |
Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити и з |
и она себи друга... </p> <p>— А, то не може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!...{S} Првог |
д усиљенога стезања. </p> <p>— Е, то не може да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца |
> <p>— Знам шта мислиш, синко.{S} То не може.{S} Сваки је, који је бивао на твом месту, то поку |
рану, где није његова соба... да нас не може опазити с прозора. </p> <p>— Знам ја, само ти хајд |
са...{S} Лакомислена и бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, |
морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је хар |
рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!...{S} А-ј |
свим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, д |
их криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи н |
могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама...{S} Тада се прене и, н |
а ћу сад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> |
може приђи колима да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на ро |
да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејати ни повратити.{S} Заиграше јој усне гр |
таде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без и |
ча да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој: од толик |
могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку |
на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за сваки случај... са њега право у пото |
је рођени страх, потрчи напред што више може. </p> <p>»Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у |
ово »нетицање ничега« продужи што више може. </p> <p>У таквој тишини, у тој затупљеној укочено |
е човек, који може онако да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да благослови њего |
Шта је узрок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, који може да воли, који тражи свет |
осла!{S} Мораћу ја отворити очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. |
теде да се објасни са њом сада, кад јој може много што шта рећи, што иначе не би могао.{S} Хтед |
ник!... прамен густе прашине...{S} Краљ може...« </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикује он поново, |
ад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да с |
у са мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћ |
ром.{S} Народ нагрну колима, па нити ко може приђи колима да што види, нити се може извући из г |
ца.{S} То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати ш |
нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује |
леда га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као |
Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излаж |
и, али га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S} Раз |
овај глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то може бити?« — помисли она.{S} Пре две недеље су заједно |
ренила у њему. </p> <p>— Како... зар то може да буде?... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој си |
.. па се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме д |
ку болећиву доброћудност, која се често може опазити код људи зеленкастоплаветних очију.{S} Али |
и потрчаше из све снаге, онако, као што може потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му сам |
оде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи махну главом. </p> < |
луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, |
Нема краја њеним мислима...{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то |
је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше в |
јо и окрете се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде наредити што имамо — одговори Ђурица, па |
уде«... </p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи |
је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. </p> <p>— Пос |
с раскида, ако она хоће... </p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас ст |
Пет стотина дуката. </p> <p>— Ништа не можемо учинити...{S} Ја јесам позаимао готово свима Вуј |
е је у његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути. </p> <p>— То је мука, — рече Ђурица, |
ео сам... </p> <p>— Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја такве ствари не врши |
идем свуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шт |
извршила своју дужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше она |
ороту, не чекај полицију...{S} Пасош ти можемо набавити.. </p> <p>— Имам пасош, али куд да идем |
оши.{S} Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо |
ли сад гинеш! — викну Ђурица. </p> <p>— Можете ме убити, али сад немам. </p> <p>— Хоћеш да те м |
мирнији, проговори неодлучно: </p> <p>— Можете сад говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије |
он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. </p> <p>— Како?{S} Кога то? — запита Ђури |
ледњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете убити? </p> <p>— Јок, не море још — одговори ћат |
у... нека те бар она гледа...{S} И, ако можете... подигните ми један камен на гробу... </p> <p> |
а кућење, на рад? — Одреците му то, ако можете!{S} Дакле, случајно учинио једну погрешку и био |
ам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А како да изиђем одавде? </p |
гласити за хајдука.{S} Али то неће још, можеш се ти слободно предати... </p> <p>— Доћи ће и та |
?... </p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те глед |
/p> <p>— Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војковци |
ити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и |
косником. </p> <p>— Пожури се, што брже можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари зликовац. |
гла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на похару. </p> <p>— Све јед |
</p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Марко! — |
боље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле |
ђу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се можеш вратити слободан. </p> <p>— Онда... ништа!... — р |
сом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар |
Ђе ћу те сутра сачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... |
ђујем. </p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у почетку |
да покушам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тог |
..{S} Савладан је, побеђен... </p> <p>И мозак, и срце, и крв, све се следило, умртвило... ништа |
ћемо, и који је рад кориснији за народ, мој или ваш?... </p> <p>— Зар се школе уче само ради то |
си ми изгледао друкчији... </p> <p>— Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...{S} М |
ега само дваестину динара. </p> <p>— Е, мој пријатељу — рече му присебан, неки весељак, вересиј |
а добро, па ће нас чувати. </p> <p>— Е, мој соколе, није женско срце као твоје.{S} Ти мораш сва |
ујући жудно његов одговор. </p> <p>— Е, мој попо! ...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем |
едавши га мало боље. </p> <p>— Од муке, мој старче, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, |
> <p>— Како, зар је он... </p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, |
уде?... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар н |
арамбаша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.{S} Чичу питај... </p> < |
p>— Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!...{S} Ко |
ељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{S} Неће грли |
</p> <p>— Ко, зар Јевђовић?...{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ев |
е сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу.{S} Склонили су њега до |
ише онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити... |
ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели... </p> <p>— Иди ти то причај Милеви — пр |
ај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...{S} Истина |
деле ли и они његово мишљење. </p> <p>— Мој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао |
аре или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, |
одиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа.{S} Данас |
лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он |
ретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га ви |
као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, |
мо: мрд-мрд и — готово!...{S} Господине мој, шта мислите!... </p> <p>— То су, брате, свиње — од |
се очи раширише, узвераше се... »Шта ће мој попа овде?...{S} Откуда он...{S} Гле, и крст!...{S} |
о, необично!« </p> <p>— Ђуро, ојађениче мој!... — чује он загушен глас, јецање... затим се скла |
дан камен на гробу... </p> <p>— Јединче мој!... куку несрећници!... кућо моја!... </p> <p>— Еј, |
нио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разл |
<p>— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћа |
и одржа се на ногама. — Ова је моја... моја... </p> <p>...{S}Пијанка се продужи до пред саму з |
{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S} Моја Марушка мени спреми све што хоћу, па кад имам гост |
аш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за |
»Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор з |
друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња |
head>XVIII</head> <p>— Наслеђе, господа моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе |
х рамена и одржа се на ногама. — Ова је моја... моја... </p> <p>...{S}Пијанка се продужи до пре |
како да изиђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, само ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони главу |
..{S} Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта се рад |
току или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... </p> <p>— С |
с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали |
Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, |
ме да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби не трабуња штогод |
е ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </p> <p>— Е |
тац... другарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би би |
ше може. </p> <p>»Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши так |
и деце!...{S} Жива ми деца!...{S} Браћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — викну Пантовац. </p> <p>О |
единче мој!... куку несрећници!... кућо моја!... </p> <p>— Еј, црна мајко! — чује се из народа. |
још горе у зобишту. </p> <p>— Потражи, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући се на ко |
да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пази |
мијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— Кога? </p> <p>— Мучно да га знаш |
а, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам |
знаш како пролазе они, који раде против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и пог |
о, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш од других — продужи |
и криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! |
лини...{S} И знаш ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта |
имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> <p> |
ива, нећеш узети другу...{S} Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псе |
и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити |
како.{S} Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, |
уго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката. |
му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамба |
— Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S |
рамена. </p> <p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... </p> <p>Станка обори |
обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...« </p> <p>— Ђуро, спаваш ли? </p> <p>— Не спавам |
. </p> <p>— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе греши |
а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће |
кога дана, а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, и они, који са мном мећу гла |
у обилази далеко! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли си чула? — запита Станка, избегавајући да и |
ом, док се не исповеда.{S} Због тога се моји никад нису причешћивали. </p> <p>— И ја ћу се испо |
д што ме снађе.{S} Кад су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живот |
Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; треба |
ање.{S} Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору?{S} Зар не в |
... сигурнији смо овако.{S} Мене чувају моји сељани, њега његови — одговори Ђурица. </p> <p>— В |
открива своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су рукама сви његови планови.{S} Него да ми сад о |
а?...{S} Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, оно на |
<p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— |
ро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао?...{S} Мајка... отац... другарице?. |
{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, |
саму косу; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни |
после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ сад, па жури. </p> < |
њених глава? </p> <p>— Ни једнога нисам мојом руком дирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не зна за |
мени је право, како хоће побратим.{S} С мојом пушком сигуран сам на сваком месту — рече Радован |
сли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоће |
па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али |
Шта да чиним са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад |
S} Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода |
ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја б |
кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Хе-хе... — с |
о верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једн |
нећу се шалити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хо |
глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак. </p> <p>»Гле, смрт! — помисли о |
и, уши, образе, цело тело...{S} Хладна, мокра влага продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњил |
и становник, придржавајући се рукама за мокре зидове блатних кућица или за накривљено прошће ду |
камених плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све...{S |
е блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прел |
асних злочина, мука, уздисаја...{S} И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре маг |
крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокролужанин слободно иде путом и звиждуће, не боји се |
а кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску.{S} После неколико тренутака отворише се со |
ктиканта, те му, на име мајчино, написа молбу за помиловање, и он с великом пажњом испрати молб |
миловање, и он с великом пажњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога дана није никако помишљао о |
да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне кукуруз. |
желео да види, спусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео |
одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чујем Доброса |
</p> <p>— Морам ићи.{S} Остави ме сад, молим те! </p> <p>— Немој, болан.{S} Што?{S} Седи само |
>— Не знам, како ћу... </p> <p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих т |
четворицом жандарма... </p> <p>— Митре, молим те само немојте у главу.. — чује он свој глас, ал |
ударац у леђа. </p> <p>— Не ударај се, молим те, наредићемо се лепо... — рече он, ступајући на |
е нађемо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, молим те... остави ме мало! — одговори она збуњено и, н |
иле у девојку. </p> <p>— Не помињи зло, молим те, — рече она крстећи се. </p> <p>— Добро те њој |
веже очи. </p> <p>— Немој... остави то, молим те — рече Ђурица, махнувши везаном руком. </p> <p |
а га љутито. </p> <p>— Не помињи ми то, молим те.{S} Хтео сам се после изести од муке.{S} Сад ј |
хну ножем. </p> <p>— Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи руба |
! — викну неко испред каване. </p> <p>— Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар. </p> |
отина, они све разграбе, и још морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим за |
новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да с |
и, али сад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла нож |
много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га |
а, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресен |
>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако |
оста је. </p> <p>— Е онда те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па |
места за двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио... знаш... скоро су ме петљали... </p> <p>— Знам |
з предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити смисла.{S} А Пантовац, |
ила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама. </p> <p |
доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог оца нашега Василија, иже јест на одержим |
ше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу.{S} Утом попа отпева тропар, испи чашу вина |
{S} Какву сте то ви философију свршили, молићемо, и који је рад кориснији за народ, мој или ваш |
се чу глас онога непознатога. </p> <p>— Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — о |
</p> <p>...{S}Овака варошка, згодна као молована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе |
кâ на тањиру, још какве варошке!... кâ моловане, беле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја вуче |
а овеселивши. — Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђурица се насмеја; одброја |
рану улице.{S} Пажљиво и опрезно корача момак, бојећи се и презајући од свакога звука, од сваке |
крстоноша.{S} Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и углед |
одно и отворено погледа.{S} Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Р |
а врата. </p> <p>Митар жандарм, одважан момак, стаде први, и по упуству капетанову покуша да ви |
мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није никак |
} У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још мо |
етену, али овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кмет |
ова...{S} Толико је пута она слушала од момака разне изјаве — разуме се љубавне — али све то не |
које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или |
о гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех.{S} Али ч |
и дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једнако крстари по селу, с намером да га убије |
ца неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих.{S} Ну имађ |
менима...{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме није и д |
паде на памет да погледа на њега као на момка. </p> <p>Станка није била толико необична по лепо |
о сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно |
, мучише и тукоше механџију Цинцарина и момка му синовца, узеше му осам стотина банака и, зарез |
њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало и |
вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе |
су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му она |
.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момци.{S} Плашио их је највише његов рђав глас у народу |
лазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен.{S} И сама власт поче много живљ |
она заволи... о коју се отимају толики момци... да упропастим ’наку девојку!«...{S} То беху те |
изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама.{S} |
к, не може! — одсече кнез. </p> <p>Међу момцима наста гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина уха дол |
еђали, па напослетку изиђоше напоље.{S} Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у |
најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тог |
че ручак.{S} Свирала одјекну... </p> <p>Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађ |
е употребљује само на литијама. </p> <p>Момчадија се, после барјака, највише граби за меденицу |
вала необична и страсна осећања сеоској момчадији. </p> <p>Кад пређе праг, баба стаде да се здр |
беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију.{S} Беше их и старијих и одевенијих, али глед |
ка, зовну га: </p> <p>— Ходи дер ближе, момче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и дође пред вра |
ојажљиво да чека одговор. </p> <p>— Хе, момче, — одговори Јанко после краткога ћутања — траљава |
та од те помисли. </p> <p>— Откуд теби, момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши на једн |
е рука кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, да се разговоримо. </p> <p>Ђурица зину од чуда и |
енеражен Ђурица. </p> <p>— Добро јутро, момче! — поздрави га писар. </p> <p>Ђурица прекорачи пр |
е јамачно какав буковички лаутар својим монотоним циликањем растресао загрејане живце...{S} Мра |
узвикује он поново, прекидајући слабо и монотоно читање пресуде. </p> <p>— Ћути, не сметај сад. |
м урвинама, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, |
и у његовој апсани. </p> <p>»Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли на |
а! ...{S} Видиш, и то се мора наредити, мора јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И |
реза ни од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим |
слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како о |
, хајдук!...{S} Е, нећемо више тако.{S} Мора се радити како ваља, или никако...{S} А шта ли ће |
а крушку, под којом је седео. </p> <p>— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадај |
, казали би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: ос |
добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам н |
и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не м |
еч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажмурио и |
мачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промислио.{S} Али |
пред очима и полагано спада она пијана мора... </p> <p>Писар стаде више њега, разави хартију и |
после долази право разрачунавање, које мора имати неке сразмере са државном уценом.{S} Али се |
, стаде изостајати. </p> <p>— Лакше, не мора баш тако брзо — проговори он. </p> <p>Не остаде им |
аке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо |
Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да сам |
екиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква погибија |
равнило са ливадама. </p> <p>— Овуда се мора трчати; нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти нап |
руку на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра се мора извршити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се данас |
кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се мора наредити, мора јој се нешто учинити да други пут т |
..{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамач |
реће ми, само је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш у |
брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером... |
а лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али с |
а.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успро |
купим пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри |
а је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта |
о куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говори |
не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто предсказивала |
његова посла! </p> <p>— Како ништа; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па мор |
од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, |
...{S} Незгодно му је што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било |
</p> <p>— Знам, ићи ћете у смедеревску Мораву.{S} Али ништа, састаћемо се ми прије тога. </p> |
ло курјаци.{S} Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал |
ешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити левом руком за чело, које обузимаше све |
ка«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се приб |
еше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи право к њима. </p |
најгоре што је она, по његовој наредби, морала тако проћи кроз цело село, и ником није смела до |
> <p>— Па је ли све извршила? </p> <p>— Морала је, јадница.{S} Чекало би је горе зло. </p> <p>— |
Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мра |
ица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да се овако још продужи, мо |
ма и косама.{S} Бегунци су свакога часа морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, к |
поток, угледаше коњаника, с којим су се морали срести.{S} Ђурица познаде попа. </p> <p>— Поп! — |
иже Новица. </p> <p>Пошто се засад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица |
други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> < |
варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спавати. </p> <p>»А најпаметније |
оше потесу, беше већ свануло.{S} Сад се морало ићи чистином, јер поток, кривудајући кроз њиве и |
љивије... </p> <p>Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је т |
еш и ти, Којо, са нама? </p> <p>— Па... морам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — |
<p>— Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! </p> <p>— Дакле, сигурно? </p> <p>— Сигурно! </p |
ја будити капетана за сваку ситницу... морам знати зашто. </p> <p>— Ђурица...{S} Ђурицу хајдук |
{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити.« </p> </div> <div type="chapte |
а ћутања. </p> <p>— Е, не може тако.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу |
<p>— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хо |
>— Шта је?{S} Куд ћеш сад?... </p> <p>— Морам ићи.{S} Остави ме сад, молим те! </p> <p>— Немој, |
узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па отвор |
ко год знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар |
још данас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем о |
промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршава |
на.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још н |
горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, има неке мајсторије. |
/p> <p>— Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док не по |
, па да ноћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам на другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу |
Све једно, морамо раскидати, па онда не морам ни крити.« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} По |
ају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не смем изићи |
па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло! </p> <p>На томе се сврши |
х се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p> <p>— Па добро, дај |
си пет стотина, они све разграбе, и још морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако да |
оћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскидати, па онда не морам ни крити.« </p> <p>— |
ћи их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим |
зао... — одговори Ђурица равнодушно.{S} Морамо да се одморимо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — |
ноћи, сигурно...{S} Лези, спавај; сутра морамо ранити... да опет мало пијемо... </p> <p>Њему се |
ста, Вујо га заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потес |
уката. </p> <p>— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} П |
и, онај доскорашњи војник. </p> <p>— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађ |
ма де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. </p> <p>Ђурица му ис |
пет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — п |
Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: метнуо чове |
а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих |
воликих злочина, још није ни тренуо.{S} Морао се негде одморити.{S} После краћега двоумљења оде |
и, нит’ ми што чусмо за тебе. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја |
аредбе, где се налази кмет...{S} Али је морао бити много опрезнији од жандарма.{S} Ономадашњи д |
, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и |
да се са њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних л |
ога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задо |
а најзад Дарвин.{S} Разуме се, да је он морао објашњавати публици значај свакога имена, те је т |
стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p> <p |
није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама.{S} Жуди |
н бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: утвр |
за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, |
. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... само да је вид |
Хоћемо ли имати скоро посла? </p> <p>— Мораћемо, ја како.{S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја |
<p>— Зар ћу и ја... на посао? </p> <p>— Мораћеш; нема ко други.{S} За овај посао требају ми поу |
} Хм... женска посла — ђавоља посла!{S} Мораћу ја отворити очи, јер ми може начинити сто чуда.. |
<p>— Није вајде, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго место — рече му он, кад му сао |
сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему половину од добити, ј |
убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на сам |
е они наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихо |
ем и проговорим реч?... </p> <p>— Па не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и |
Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћеш — одговори Станк |
. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, |
>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То ми |
воје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару.{S} Ноћас се добр |
коле, није женско срце као твоје.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два округ |
ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. </p> <p>Кад ст |
сивих и беличастих облачака... </p> <p>»Мораш да мећеш главу у торбу, ради њихове користи« — се |
не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих |
јно махну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га ова појава не за |
знам — рече она смешећи се.{S} Истина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе? </p> <p>— Тхе. |
н, па хиташе на ручак. </p> <p>— Ништа, море, иди ти! — одговори Ђурица збуњено. </p> <p>И поп |
знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море, играју преда мном кâ на тањиру, још какве варошке |
А ова кућа није са улице? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу |
ојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, море, негде наквасио! — рече Вујо, погледавши га мало б |
итрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори |
ки син, богаташ... </p> <p>— Полако-те, море, ви одосте на друго, — проговори месни свештеник. |
ну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећ |
више при улазу. </p> <p>— Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радо |
ишта, Вујо их задржа. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, него се |
живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </ |
љ, ако је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али н |
же да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чи |
ривену за леђима. </p> <p>— Чији си ти, море? — запита га старац. </p> <p>— Зар ме не познајеш, |
причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашло дете цуру према себи, пригр |
си ми тако послушна. </p> <p>— Не вичи, море, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђурици. — К |
ин-Мито, простота!... </p> <p>— Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да ниј |
женски глас изнутра. </p> <p>— Отварај, море, озебох на овом кијамету — — одговори Ђурица. </p> |
Станка, осмехнувши се. </p> <p>— Ехеј, море, побро, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како |
адно, суморно и пусто... </p> <p>— Пиј, море, шта си се побабио! — узвикује му Митар весело. — |
док не састави друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. |
p> <p>— Шта ће ми бити? </p> <p>— Како, море... дигоше на тебе сав свијет. </p> <p>— Да није по |
аш онога зликовца... </p> <p>— Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину |
сурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпе |
упаде у разговор: </p> <p>— Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Сам |
пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки др |
, проваљен зид!... </p> <p>— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. </p> <p>— Зови људе, буди |
чинити »физиту...« </p> <p>— Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица. </p> <p>— Имаш ли |
ња стена! ...{S} А Јово пропаде! ...{S} Море, добро је њему.{S} Издржаће неколико година, па ку |
ислиш ја не могу живети без тебе....{S} Море с каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој |
окружнога...{S} Је ли то на реду?...{S} Море, срећан сам ја, бадава!«... </p> <p>А Станка само |
<p>— Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима.{S} Чујеш, да поведе |
било смеја и причања по селу! </p> <p>— Море, децо, гледајте своја посла — одговара им онај с п |
т дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p>— Море, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како уме |
ам ја стока, да само једем... </p> <p>— Море није то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим с |
ринући се о крају свега тога. </p> <p>— Море, докле ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њ |
и га убили, да му равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. </p> <p>...{ |
да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чи |
асом, од кога Ђурица задрхта. </p> <p>— Море, то се зна... какво издавање!{S} Али ко ће ’наке м |
овар жита!... — викну Ђурица. </p> <p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{ |
. — вели један Ђуричин сусед. </p> <p>— Море, шта ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше |
а и једнога дебелога терзије. </p> <p>— Море каква песница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се |
, причај! — повикаше девојке. </p> <p>— Море ништа... здравља ми!...{S} Срели се на путу, па ме |
’нако... упитамо за здравље. </p> <p>— Море, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајућ |
е ли Ђурица друкчије мислити. </p> <p>— Море, не знам ни ја... био сам луд.... </p> <p>— Зар ни |
он, пружајући пљоску Ђурици. </p> <p>— Море остави ме, није ми сад до тога — одговори Ђурица љ |
се Ђурица и погледа га у очи. </p> <p>— Море, много је то: неће сваки струк осећи по два.{S} Не |
о пребројати, но деде причај. </p> <p>— Море број то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде |
> <p>— Сад не марим да умрем. </p> <p>— Море, живећемо, Стале!... </p> <p>Загрљени и радосни си |
проврти, а чутура удари клин. </p> <p>— Море чувај се да не заклиноше. </p> <p>— Стари смо позн |
рујица... мало пре дође озго. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта. |
<p>Јово изиђе из собе полако. </p> <p>— Море, прођи се комедије, кад ти кажем.{S} Најпре сам за |
е, па нам не треба боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, са |
Ја мишљах ти ћеш чак у зору. </p> <p>— Море махни ме.{S} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} |
е дадоше на разговор и причу. </p> <p>— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће |
после дужега ћутања, промуца: </p> <p>— Море ништа.... његова посла! </p> <p>— Како ништа; то м |
и, тајо, да се испече погача? </p> <p>— Море, дај што било.{S} Имамо посла. </p> <p>Жене се пож |
о, али што ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шта кријем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и |
p>— А, белају, па што кријеш? </p> <p>— Море, оканите се... шала, кажем ви! </p> <p>— Причај, п |
ви сад можете убити? </p> <p>— Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у |
/p> <p>Палилулска улица претворила се у море блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге |
а ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече |
треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{S} Имам пасоше |
Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја знам, и з |
м покривених, кућица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она к |
у неколико деце у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљајући много, отвори вратнице и |
Дајте мотику! </p> <p>— Марија, где је мотика? — запита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, да ли |
овора поста још веселији. </p> <p>— Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из к |
једаред узвикну весело: </p> <p>— Дајте мотику! </p> <p>— Марија, где је мотика? — запита кмет. |
овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После дугога читањ |
наредбе по свима општинама да се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати или убије.{S} |
, само сам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге. </p> <p> |
загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичн |
им: »Сутра ћу, дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... д |
де да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и з |
и прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га |
ери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. </p> <p>— Каквог курјака, ’н |
, па прошао.{S} И опет је нека снажна и моћна сила примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да ниг |
вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене санте, чији се лом и су |
која га је наткрила и заклонила својим моћним зеленим покривалом...{S} Гле, шушти и бруји ту т |
турили његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна |
ело...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно |
. </p> <p>...{S} Шта је ово?...{S} Гле, мрак... тамно, ту робно... у соби светлуца пламичак жут |
Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше под прозором. </p> <p>— Ја са |
до, после велика умора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и за |
ти Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... само |
Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребније — рече он, чим се поз |
ће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, ко |
звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем ићи. </p> <p>— Стој! — реч |
а разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне |
ликањем растресао загрејане живце...{S} Мрачна и влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрну |
рицу обузе нека непојмљива зебња од ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати што дође ова |
ветлошћу придаваше још суморнији изглед мрачним сводовима храма, који се као нека чуда издизаху |
кајати што дође овамо. </p> <p>Прођоше мрачно двориште и кроз некаква сниска вратанца ступише |
у шуму, умерише корак.{S} У оној немој, мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да прибира мисли |
требало... </p> <p>...{S}Ћути хајдук у мрачној јазбини, не мислећи и не видећи ништа око себе. |
ива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греје и |
} Први кораци одјекнуше необично у овом мрачном простору и хајдуци се и нехотице зауставише при |
че Тима, излазећи из собе и пипајући по мрачном ходнику. </p> <p>После неколико минута Ђуричин |
му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности и одважности.{S} Он, за тренутак, забо |
е је вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} Господине мој, шта мислите!.. |
вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} Господине мој, шта мислите!... </ |
д клупе.{S} Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу, показуј |
сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{S} Пов |
таде да чини неке необичне покрете: час мрдне једним раменом или пружи руку у напред и тргне је |
капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш. </p> <p>Јовове руке, којима се одупирао, клонуш |
који га је савладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па не брини! — одговори Новица, за кога то, као |
д стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну он |
ли му други метак у груди.{S} Старац не мрдну више... </p> <p>Из шуме трчаше неко...{S} Ђурица |
се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, |
ајући руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осмејак, |
нда оде даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и пр |
капетан, мрштећи се. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} Ено га у дворишту...{S} Жену сам затворио, а |
д грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље...{S} Ето, сад |
ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, онако као он |
овим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути. </p> <p>— То је мука, — рече Ђурица, погледавш |
вани на своме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлачили г |
а му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре!...{S} Смрт!...{S} Привежу за колац, као говече, па |
ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год зн |
аташе. </p> <p>— Хајде, вала; једном се мре! — одговори Пантовац, севајући очима бесно. — Подај |
а исцеди у душак... </p> <p>— Једном се мре!... — понови он своју стару лозинку, коју му сад жа |
у. </p> <p>— Тхе... ја мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говор |
меш мушки умрети. </p> <p>— Једанпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутр |
ну, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела.{S} Кад осети да је близу крај |
ма, обавезивали и спутавали у бескрајну мрежу својих замака.{S} Он је осећао да је тешко надава |
виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу те лагати, зар |
То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудн |
момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У таквим мислима о |
е започињаху говор о томе.{S} Станка је мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је и |
ла нећу сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима пандуре...{S} Како би било да с |
ово... — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо |
д видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи се |
стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова бла |
лежаше раширених руку и опружених ногу, мртав Пантовац.{S} Страх га беше погледати.{S} Густа ко |
си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!... </p> <p>Сви разделише ову философску мисао, п |
м у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав... </p> <p>Убице се окретоше и одоше кроз село.{S |
та добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. </p> <p>— Наопако, шта учинисте! ...{ |
беше наслоњена на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде г |
ећ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. </p> <p |
ајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше и она изиђе из |
због тога, што га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева. |
мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га погледа благо.{S} Пр |
{S} Прибравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе |
ослетку добио тачно извешће.{S} Кола са мртвим Пантовцем очекују се свакога часа, а појединости |
је он убио.{S} То се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђуриц |
овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава? </p> <p>— Ни једнога нисам мојо |
после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се отегао на зеленој ледини, а око |
<p>— Зар баш на месту? — пита капетан, мрштећи се. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} Ено га у двори |
араца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече |
еље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философијом.{S} Кад је утврдио тај гене |
ве... </p> <p>— Што ти није све дао.... му његова! — викну Пантовац као с неким правом, налазећ |
>— Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, па квит посла |
доглава као псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити м |
ње забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те он не пропусти |
и, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини |
је ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим д |
кажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му |
вши половину рама, погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се...{S} Две челичне цеви стој |
су му поглед миловала још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покошене зелене ли |
и дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по нека пара.{S} Али, при свем то |
Ђурица срете свога Кленовичанина, кога му је послао јатак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше као у |
су, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију. </p> <p>Збуњен, уплашен, изнен |
изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нек |
рицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али мног |
нути преким путом, преко села.{S} Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како |
ше се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S} Р |
— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега сва Србија, |
д га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа могу одузети и одвести то једино његово |
ве на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, д |
ако непрестано стане овако трошити, да му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за то б |
х он много.{S} Наишао ваљада послом, да му што јави. </p> <p>Тако проседеше у разговору дуго.{S |
ће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више никаква друга излаза. </p> <p>Ђуриц |
двојио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио.{S} |
тање беше тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти з |
на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно, п |
овац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате р |
је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка |
p> <p>Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му |
уша ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати |
се воде, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неколико капи хладне бистре воде!...{S} Наје |
ре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се |
/p> <p>— Ђурица...{S} Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! </ |
и неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја |
чати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђурица, прес |
ачега, од самога пространства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви |
се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред очима, спаде она тежина с главе... |
ховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан одговор, о |
} Митар извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— Немој... остави то, молим те — р |
...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим |
дима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, т |
анку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.{S} Младеж, чувши ћема |
Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његови |
, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако тешње?...{S} |
а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној послушности. |
ије оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да м |
зимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да му ј |
</p> <p>Ђурица се уплаши.{S} Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав...{S} Једва се сети револвер |
о причешће!..{S} И наједаред стадоше да му се проносе у мислима светле и слатке слике давнога д |
> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Вода |
S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале људе, па се пожури д |
ослуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нем |
велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па стаде |
. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскидати, па онда не мор |
рива и бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт до |
траха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају.{S} Услед тога, |
или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати.{S} |
у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори |
ренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди.{S} Очи му се за |
ица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слат |
асом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огроман у |
антовац као с неким правом, налазећи да му је тим причињена хотимична штета. </p> <p>— Нема, не |
еба и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понес |
ца, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. </p> <p>— Јок |
шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете |
скухати попару, па му не иде у рачун да му открива своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су рук |
тра. </p> <p>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу |
ицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, |
е колена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад му је пр |
— Бабетино једна!{S} Надао дреку као да му црева испадају!... </p> <p>— Сваки на своју страну! |
ући успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Што не оде у во |
је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно велико друштво: неколико људи за напад |
у Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после да се не раздвајам од |
{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, из |
и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпуно |
може убити последње циганче, па нико да му не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се опазило да |
добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> <p> |
д мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем, али нећеш!...« </p> <p>— Јеси ли спремио ка |
неких других узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то б |
осте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, настављајући своју миса |
, у онај непознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди јо |
д би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне она |
се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуљ |
кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица трагове ужасних злочина, мука, у |
био...{S} Откада памти за себе, никада му још нико није тако отворено у душу загледао...{S} И |
ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. </p> <p>— Св |
и, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, да она одјед |
а, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га ста |
{S} Истога часа загрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, |
на земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на ле |
коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнак |
има, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пу |
ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S |
е зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх.{S} И |
ако оштро исмеваху његове сељанке, чија му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озб |
ао повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже. </p |
му прелетеше преко некакве слике, која му је тако позната и тако блиска, али се он не заустављ |
могу и овако — одговара он Станки, која му нуди јастук. — Напослетку не браним...{S} А ја до те |
аде из куће и потрча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га неописа |
нека црвенкастосива тама пред очи, која му заклони собом све предмете и сва лица...{S} Он не ви |
мо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени ланац на ногама. </p> <p>Савлада га |
огледа попа.{S} Ова страшна мисао, која му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гл |
х се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа. </p> <p>»Знам |
сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбино |
м. </p> <p>Свештеник се изненади; засја му у оку необична родитељска радост, али он, не изменив |
дуке? — То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је јед |
д се сећа само као кроз сан...{S} Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и по |
ења у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писа |
{S} Тада се управо и замомчио.{S} Мајка му срезала дуге кошуље од убељена конопљана платна, сес |
S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету |
како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусно јело од те стоке...{S} То |
ше и тукоше механџију Цинцарина и момка му синовца, узеше му осам стотина банака и, зарезавши м |
чног у његовој појави. </p> <p>А Станка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слободна, код |
си са Ђурицом раскинула? </p> <p>Станка му исприча укратко, испрекидано, без везе у мислима, но |
страсно предала своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том |
S} Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се |
исли, не живи...{S} Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешт |
и потпасала га новим појасићем... обула му нове црвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа се жив |
зиђе тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос в |
зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре!...{S} Смрт!. |
ма, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на |
е му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измаглица.{S} Докопа пушку |
азала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. </p> <p>— Шта? — рече |
озна се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица.{S} |
на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући у |
ку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачки |
уње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сам |
</p> <p>— Ево руке! — одговори она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица |
јно црвенило, као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе |
ату букву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора |
> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јово ме посла |
но у озбиљна лица ових простих људи, па му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде |
ба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка |
Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче оштар ножић преко средине уха, смешећи се: < |
аца, што их је за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па |
младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекиданих речи, услед кој |
оји плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа |
шљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива своје работе.{S} Не бри |
ш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже |
ах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чудно је то срде, које се радуј |
се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да се ниси прекрстио, болан, кад си |
уље од убељена конопљана платна, сестра му их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спре |
траховити глас: </p> <p>— Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш! </p> <p>Истога тренутка искочи |
Страх га беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црн |
Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, о |
рзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна планинска вода пр |
то обично спавао.{S} Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} Сагнувши се |
их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да ниси писнуо!...{S} Овде је капетан са |
ного прете. </p> <p>— Ја, истина... шта му ради жена...{S} Матова? </p> <p>— Мучила се зимус мн |
боље? — одговори трећа. </p> <p>— А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право |
диже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао си и оружј |
бјеси... па се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не |
ему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети т |
ђу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхт |
еобично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а |
човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да н |
агледао у шаре на чарапама.{S} Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узел |
ати док се добро смрачи. </p> <p>Ђурица му исприча.{S} За онога што се појави из шуме, не могош |
емо као птица кроз гору. </p> <p>Ђурица му одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оста |
S} Зар те не прати Симо? </p> <p>Ђурица му исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сим |
но поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакр |
ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћ |
че он, пруживши дувањару. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету.{S} |
постаде разговорнији и веселији.{S} Крв му појури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата |
{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пружи пуш |
случајно погледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб. |
бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад му је требало да се извести ко је прошао путом, има ли |
жење овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он |
ао да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} Новица вели да је то одређено за дан |
е ни пристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, |
водити на друго место — рече му он, кад му саопшти новост о наредби. </p> <p>— Видим и сам, али |
— одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а посл |
омрзнуо.{S} Само осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима као препрека његовим плановима |
о дохвати само срце, па стеже...{S} Кад му је прочитана пресуда на суду, није се изненадио и са |
начин богаћења по нашим селима.{S} Кад му порасте Милета, најстарији син, поче да пати многу с |
ед јој беше слободан и присебан.{S} Кад му се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве оч |
да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада |
е, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изненађен. </p> <p> |
еобична граја.{S} Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па поз |
се опет врати натраг. </p> <p>— Па кад му то истиче рок? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је |
му отац.{S} Он је учинио тако.{S} И кад му је после мајка донела куване чворке, он се чудио: че |
о. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан.{S} То ниј |
ш судова, који ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише одлуку Касације, беше као |
онако заповедати.{S} Он је радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо |
а се занима реченим послом. </p> <p>Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S |
д попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: </p> <p |
којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« приближи муњевитом брзином и, као неко |
ше зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне о |
јдуку други, много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њ |
зазлену и срећну младост провео.{S} Сад му све изгледаше друкчије.{S} Тужна и сетна усамљеност |
ра себи и своме другу будућност.{S} Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагомилав |
ело као једино поуздано уточиште, а сад му прва опасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, упути |
!...{S} Што није сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке...« </p> <p>— Опет си се замисли |
који му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин. |
се како је некада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осе |
ушио онај стид од себе сама...{S} И сад му се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи тренуци, |
овало се, намучило се...« </p> <p>И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњи сл |
ити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </p> <p>— Нека удо |
рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>После д |
венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвиц |
на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме т |
главу навише и погледа Митра...{S} Све му је сад јасно... </p> <p>— Дигни ме — вели му загушен |
д — прече га мисли сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане |
е, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — рече капетан, па изи |
јо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош.{S} На варошком т |
p>Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} Старац се намршти и |
да врачају...{S} Па нека их...« и паде му поглед на једну младу жену, која га посматраше не ди |
азгледа шта се ради по њивама.{S} Спаде му велики терет са срца, нестаде онога вечнога страшила |
шта је радио, но се спремао... — упаде му учитељ у реч. </p> <p>— Пардон, не прекидај ме.{S} Ј |
а тебе беспослица, за мене није — упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем пр |
ва дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га запл |
цаја... </p> <p>— Шта ту дробиш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар саст |
арушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. </p> <p>— Знаш... ја сам и тамо, |
и смео напад у пожаревачком округу, где му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо пре |
уштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила весел |
Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, |
однији...« </p> <p>Угледавши човека где му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад |
види слабу, суху, погурену старицу где му прилази... »Што је овака?...{S} Ово није она...{S} К |
љуто, горко осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући |
ед себе, узе једну Симову руку и забоде му усијану иглу под нокат једнога прста. </p> <p>Симо с |
ик полициски да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, у пећи још тињаше догорео п |
икад у себи не претпостављаше.{S} Наиђе му нека црвенкастосива тама пред очи, која му заклони с |
рна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима |
ута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злур |
S} И капетан га погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра се мо |
бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео |
тник Ђуричин. </p> <p>Једне недеље дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у |
мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много претхо |
<p>Ђурица разумеде шта се ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра он |
у дарну ова кметова осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу и |
ве реши.{S} У таквој неизвесности прође му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са дв |
Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он је крив пред законом.{S} Крив је сва |
, кад угледа она четири жандарма, стеже му се срце, раскида с... рашири очи... од пијанства ни |
.{S} Како си? — одговори Ђурица и стеже му пружену руку. </p> <p>— Добро...{S} Како ти?...{S} Х |
га ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку. </p> <p>Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно з |
ио сам човека!..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет |
тељи, али га издадоше ноге...{S} Поможе му Митар с једним пандуром, те устаде, па га одведоше д |
по појасу. </p> <p>Ђурица приђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. </p> <p |
?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ни |
је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да чека.{S} Због тога је и избегавао ми |
ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У Сретенову колу остаде само десетина момак |
ако погодити шта је он смислио.{S} Није му ни првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш з |
исли о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, б |
еластичним скоковима све препоне, које му беху на путу.{S} У десној, опруженој низа се руци, д |
лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застане |
асвим непознато му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет...{S} Срећом, сад је забор |
ва мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светлост на овај догађај.{S} Он под |
и само по имену, разуме се лажном, које му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јо |
к два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је сад так |
прозор.{S} У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апс |
иј, море, шта си се побабио! — узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајдуковати, треба да ум |
ново осећање само позледило ране и муке му увећало... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
ле народа бесмислено, пијано...{S} Руке му везане, али овлаш, те њима слободно креће и маше нар |
томим лукама и дивљим голетима.{S} Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрв |
што сметаше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} До |
повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— |
куршум звижди и улеће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима ка |
радници из потеса носе воду.{S} Одатле му падоше у очи неколико раденика у једној страни, и он |
S} Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци |
потпуно схватио свој положај, јер дотле му је све још изгледало обично: виђа се и разговара сло |
же тражити више од четвртине...{S} Боље му је овако, па неће ни пристати. </p> <p>— Па, брате, |
јер га, вели, сад журно траже.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о |
о то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знам |
е присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну и истога тр |
једаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору у |
</p> <p>Капетан не зна шта ће пре, пуне му руке посла: треба повратити Станку и завити јој рану |
а њега негде, где ли...{S} А помиловање му не слази с памети никако... оно је једнако уз њега, |
оса, која обухвата цела човека, продире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчан |
арцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа |
ина, смењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, |
кати...{S} Окупи некога практиканта, те му, на име мајчино, написа молбу за помиловање, и он с |
ве речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухвати |
како одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало |
што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу.{S} Св |
исли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао....{S} Вечито му је овај сурови |
кућу и угледа пред собом добро познате му црте строга и одлучна лица, он не изгуби ништа од св |
, и сенка некога детињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не б |
рица се изненади; лако црвенило прелете му преко лица, али то Станка, при онако слабом осветљењ |
женидбу, на кућење, на рад? — Одреците му то, ако можете!{S} Дакле, случајно учинио једну погр |
еди Ђурице! </p> <p>»Ковач...{S} Шта ће му ковач?...« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да м |
за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не ост |
та.{S} Нашао је другога човека, који ће му радити боље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он |
жена, привеже Ђурицу за себе, остајаће му од похара много више, но што је Вују остајало.{S} Од |
потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних шт |
па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њ |
ића кућа), па даде знак.{S} Испред куће му одговорише да је све повољно, и они се обојица пажљи |
шту...{S} Жену сам затворио, а код куће му наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђаво помаже! |
. </p> <p>— Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта м |
асветле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која с |
уби.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не могаше умирити.{S} Стад |
а значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, на пут. </p> <p>— |
диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам нану |
и се, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. |
<p>— Закључај брзо врата споља! — рече му он тихим гласом. </p> <p>— Закључао сам, ево кључа. |
не. </p> <p>— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли шт |
баци му у крила. </p> <p>— Број! — рече му Ђурица. </p> <p>— Лако ћемо пребројати, но деде прич |
чуђена. </p> <p>— Зар баш тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш де |
дуковање, па сад вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући се као за себе. </p> <p>— Што |
е, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац.{S} Он је учинио тако.{S} И кад му је после мај |
урио!{S} Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох — од |
<p>— Даска! </p> <p>— Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше м |
е чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му комшија, изневши поцрнелу од чађи пушку — пун је још |
кајање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, очекујући жудно његов одговор. </p> <p>— |
са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то |
ате, па не зна; треба је научити — рече му жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво |
«. </p> <p>— Ево ти снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послуш |
} Мораш је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти новост о наредби. </p> <p>— Видим |
нара. </p> <p>— Е, мој пријатељу — рече му присебан, неки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, |
рици: </p> <p>— Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће. </p> < |
са њом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задо |
о... </p> <p>Свештеник се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према к |
ан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак. </p> <p>»Гле, смрт! — |
ла јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остане удо |
ковићу; гледа те толики свет!... — виче му Митар, скидајући га с кола. </p> <p>— Свет...{S} Шта |
га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. </p> <p>— Јеси ли луд?...{S} Остави т |
вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да |
неки страшни и необични људи притрчаше му, створише се уз њега, као да изникоше из земље, и до |
ња око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго село, |
тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне.{S} Уводећи га |
и око себе и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нети |
то о свом положају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, у |
ију Цинцарина и момка му синовца, узеше му осам стотина банака и, зарезавши му нос, припретише: |
бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једнако крстари по се |
...{S} Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде |
бодне.{S} Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећа |
имо стаде грчевито трзати руку, стадоше му се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко. </p> < |
башу.{S} Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због т |
у раме. </p> <p>Радован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога |
мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би помисл |
јо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... шта т |
уња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и |
му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо |
вореничком животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен пронала |
те се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за овакову грубо |
заборавио на своје околности, иначе би му ово ново осећање само позледило ране и муке му увећа |
помену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти ј |
та, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље причати. |
јајну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, |
по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} |
би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро |
он се одједном сав мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаш |
до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу |
. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пр |
се ништа не види око себе...{S} У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и |
дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаш |
, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећање — грозничава плашња од свакога |
а Ђурица, па опет леже. </p> <p>У глави му читав хаос, живци већ отупели од страховања... све с |
; вели да може. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти д |
ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим с |
густим наткриљем букова лисја.{S} Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрх |
нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па з |
ка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, проговори: </p> <p>— Ја се |
зда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим непов |
јзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} Здраво |
...{S} Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у то |
е уклонио од свештеникових савета, који му веома тешко падаху, пренесе разговор на неке обичне |
дначити, познати му звон меденица, који му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију т |
оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весели путник. </p> <p>Међутим власт, видевш |
е одједном те вечите њене прекоре, који му досадише, па узвикну: </p> <p>— Не звонцај ми ту, до |
црни и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшнији, необичнији изглед.{S} Преко це |
и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи |
год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да ч |
и Никола, чудећи се тачном рачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам разда |
Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У гла |
Јевђовић?...{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако |
рије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му пре |
његову изразу не могаше прочитати да ли му је непријатно то питање или му је непријатан сам Пан |
Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. |
одговори Ђурица. </p> <p>— Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!... |
ет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, није то лако надавати. </p> <p>— Знам, Рако, али оп |
изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари клин. < |
стајући. </p> <p>— Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и ч |
, умеравајући ход. — Ха, снахо, душу ли му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а в |
да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица |
спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава...{S} Види |
е и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже |
м је неколико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола.{S} Нароч |
раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси |
цаше он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Руке му тако др |
/head> <p>Ђурица нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не оста |
идећи зликовце, трже се и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан.{S} Истога трену |
ди се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, пожури! — ре |
алом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе |
уша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, све по такт |
метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а о |
S} Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момц |
— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А друг |
говориш? — одговори Симо зачуђено, али му преко лица прелете смртно бледило. </p> <p>Ђурица сп |
се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати зид |
ао убијен, промени се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати |
чи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да у |
х пустоловина право к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве |
S} Ђурица скочи, и онако на ходу испали му други метак у груди.{S} Старац не мрдну више... </p> |
мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. </p> <p>»Мајка... откуд она ту?...« мисли он, |
сметај сад... чита ти се пресуда — вели му Митар. </p> <p>Пресуда ређа његове злочине... </p> < |
<p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га |
сад јасно... </p> <p>— Дигни ме — вели му загушеним гласом. </p> <p>Подигоше га.{S} Стаде на н |
ко он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана саопштила свој |
ти да ли му је непријатно то питање или му је непријатан сам Пантовац. </p> <p>— Баш ја једнако |
домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикуј |
о је једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета... </p> <p>Али сад, кад угледа она четири |
оно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.{S} Народ госп |
гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непознату му до сад снагу самоодбране, коју он |
. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: метнуо ч |
</p> <p>Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и преб |
ољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му б |
се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушка |
све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, као тада што је... сјај |
се куцање опет понови.{S} Сад је, чини му се, осећао присуство човечје с оне стране капка.{S} |
нај поред потока нагло приближује, чини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву св |
S} Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, |
и не видећи ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га |
не да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш прав |
сто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињств |
тином.{S} Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекајући др |
хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. </p> <p>Ово послед |
, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху |
још других карактерних особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те и |
справља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада она пијана мора... </ |
р одлучно и погледа Ђурицу.{S} Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед. </p> <p>Пандур ста |
о наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да |
е бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гласом. </p> <p>Он преноси воштаницу |
ј се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што то сад? </p> <p>— Т |
о питање: шта учини с Новицом, одговори му: </p> <p>— Погинуо је. </p> <p>— Како! ...{S} Ко га |
е знаш шта хоће оваки гости! — одговори му Пантовац, па затим викну: — Седи!{S} Седи доле! — и |
ћи, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.{S} Кост |
ци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем да |
. </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богз |
p> <p>— Варате се, господине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, С |
/p> <p>— Добро велиш, Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу |
p>— Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вин |
идиш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте |
аке куће?!... </p> <p>— Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете попр |
бити. </p> <p>— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си пр |
твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. </p> <p>— Е тога нема... |
погледа зликовца право у очи и одговори му: </p> <p>— Ово је место, где само ја могу говорити и |
ут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али истога тренутка Р |
е убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђурица се |
те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Д |
нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то говорио? — запиташе сељани кмета, кад се врати ме |
тко и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар |
е се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то нар |
ора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислит |
гледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. </p> <p>— |
стоке и разлеже онај једначити, познати му звон меденица, који му душу разгаљује...{S} Гле, и с |
} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности |
се и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина механџије, који се повио на кљусету, |
жмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доц |
ко се он приближавао кући.{S} Из памети му не излажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те у |
је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање.{S} Сваки дан је |
и окинуо.{S} Одједном Никола седе; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, не |
ао је кући — одговори Ђурица, прилазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као |
говарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. </p> <p>Усекнувши св |
што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије.{S} Тако му и проговори, оним обичним |
мо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му прво повади оружје. — Сад седи лепо, |
ар, притискивајући га грудима и стежући му руке... </p> <p>Попадоше на њега још тројица, четвор |
, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му новчаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђурица. < |
овори Ђурица махнувши пушком, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене. </p> < |
го живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумев |
свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљање. </p> <p>— Да се одметнем? — п |
, Мишо; камо се? — рече она, спуштајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно |
Ђурица извади из недара смотуљак и баци му у крила. </p> <p>— Број! — рече му Ђурица. </p> <p>— |
револвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним мецима.{S} Пантовац узе сам |
праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му исказива |
је иа том месту трагове пламена.{S} Очи му беху отворене, али готово испечене, услед чега цело |
бом као са неке орловске висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица.{S} Њихов по |
леда на онај прозор испред куће.{S} Очи му прелетеше преко некакве слике, која му је тако позна |
пријатна топлина леже на груди.{S} Очи му се засветлеше неком необичном радошћу, и он гледаше, |
здушаста топлина по целоме телу.{S} Очи му у оној помрчини засјаше необичним сјајем и он, готов |
д вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први поглед, исказиваху неизмерну питомост и бла |
рзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобом, гос |
сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо збо |
е виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе.{S} Оваква задовољства н |
... </p> <p>Ђурица погледа Станку и очи му остадоше приковане на њој: откуд јој се поврати изгу |
еше му осам стотина банака и, зарезавши му нос, припретише: </p> <p>— Ако чујемо да опет мучиш |
м махом обори га на земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кл |
али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук |
ирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у |
он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па |
па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како зна, само нек пази на |
д изгледаше где би још ударио.{S} Јатак му показа трговачкога вересијаша из Београда, који се в |
да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се ж |
локорац у паквонским канијама.{S} Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним га |
</p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек |
рете.{S} Шта велите људи? </p> <p>— Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и з |
код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> <p>А горе у страни |
е, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право кажеш: мари ти он за њине пре |
од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам |
е ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе рук |
ћ, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чистин |
га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамб |
ам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на с |
током.{S} Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом тројицом станем п |
мамљује жене својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени с |
и већег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички и г |
а њом какву нарочиту намеру.{S} И затим му падоше у очи широка Николина леђа, у сукнену јелеку, |
есуди помену Краљево име.{S} И одједном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се |
и ћемо за тобом сви... </p> <p>Одједном му спаде тежина са груди.{S} Дохвати једно стакло, у ко |
..« — и стаде на ноге. </p> <p>одједном му се очи раширише, узвераше се... »Шта ће мој попа овд |
да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се |
ича му цео догађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све нов |
на опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.{S} Власти је дош |
д собом жива, повезана хајдука...{S} Он му одаје све своје јатаке, прича о целој организацији в |
р је појмио његово душевно стање.{S} Он му само рече озбиљно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће т |
> <p>— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у канцелар |
{S} А Пантовац, напрегнувши слух, могао му је ухватити само једну реч, коју чешће помињаше: бје |
о режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, криво |
жандарма.{S} Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на д |
, што си их сам поделио јатацима, криво му што си отишао без његова знања, чујем да те криви и |
ан.{S} Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.{S} Неки пут је |
а, која су законом забрањена.{S} За ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао... |
ку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, в |
о, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која |
је ишло лако; други се попео и повадио му чворке.{S} С најрадоснијим срцем отрчао је кући, одн |
а тога распламтео се разврат, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно задовољство у овом нов |
а не остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши |
главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша |
у. </p> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе. </p> <p>Ђ |
о...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!...« </p> <p>Неколико пута је седао |
, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити |
лепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено |
је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа ува |
едњи догађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. </p> |
усто лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му |
као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до с |
II</head> <p>На белом хлебу!...{S} Како му је далека и страшна била та помисао некада, како се |
лом својом страховитом тежином и — како му сад изгледаше — смлавио га, уништио...{S} Није могао |
евино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца... </p> <p>Врхо |
S} Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је ресити |
из све снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, чини му се да |
ресова откивањем, па стаде гледати како му ковач вешто одсеца чивију, којом су спојене обе поло |
значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира. </p> <p>— Води га! — вик |
о приђе руци свештениковој и осети како му опет малопрешње црвенило наилази на лице. </p> <p>— |
размишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подно |
рдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!...{S} Назваће ме лопужом и свакојаким имени |
рном ћутању, без једне мисли...{S} Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ |
ани, доносећи му сатљик ракије.{S} Тако му и проговори, оним обичним гласом: </p> <p>— А гле!.. |
ед очима свакога дана!...« </p> <p>Тако му пролажаху дани, дуги, досадни, тешки... </p> <p>Једа |
ћу пред обична човека. </p> <p>— Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлаз |
утона..{S} Застаде и ослушну...{S} Неко му се приближује.{S} А, јест, то је друштво, на које је |
Коме се спава, тај спава слободно, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио |
ло и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му никако не силази она |
међу широким и снажним раменима, а цело му тело држаху необично развијене и еластичне ноге. </p |
... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не |
пријатно слушати ове паметне речи; мило му беше седети овако и разговарати се лепо са најугледн |
он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно целива. </p> <p>— Ако |
p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога |
, као да није ни капи испио!...{S} Само му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке |
шта се око њега говори и ради.{S} Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом |
ћ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не |
на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. </p> <p>— Откуд теби, мо |
њега нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три да |
ко секунада сјурише се у поток.{S} Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, |
после похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно, да су на |
епрека његовим плановима...{S} Незгодно му је што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећ |
омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у |
у највише. </p> <p>Вујо се изненади, то му се познало на лицу, по коме падаше слаба светлост св |
’но рекоше: олакшање, како ли?...{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!... |
грло, не разбирајући шта ради...{S} То му је једини лек од оне страшне бољке, које се он боји |
ираху кроз пукотине стара дрвета.{S} То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећ |
је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што |
Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p |
случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« </p> <p>Пред подне Станка замаче за шљивар и |
и ако му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред Ђу |
је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склониште.{S} У своје сељане није |
лачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет... |
ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p> <p>— Овуд |
е му се тако слепо предао....{S} Вечито му је овај сурови човек стајао пред очима као нема заго |
и под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за |
страшнији од самога ђавола.{S} Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радис |
ца, нестаде онога вечнога страшила, што му над главом стајаше, и он се лако помири са својим ст |
поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб.{S} Далеко пред њим касаху |
се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Не може сит да |
... »Онај качерски пући ће од муке, што му узабрах крушку испред носа! ...{S} Па кад прочитам у |
, вели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са земљом, |
који његов гласник... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много.{S} |
ећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страш |
у немој зеленој гори!... </p> <p>И што му је требало да се још окива овом женом?... </p> <p>»И |
, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добро јутро, чича! — п |
<p>Дакле сутра!...{S} Сутра је оно што му је непрестано за ове две године лебдело пред очима, |
ујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} И ову похару извршио је по плану и нагов |
али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га...{S} За песму треба да се отво |
де журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он је |
ти — рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му прво повади оружје. — Сад седи лепо, па ми испричај |
ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце...{S} Мени је страшно претио, а обећао |
Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце? — запита Ђурица, држећи иглу над пламе |
опадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, те сад из |
калуђера да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али |
пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом. </p> <p>— Чекај, |
, тешко му је било гутати залогаје, јер му никако не силази она тежина са грла...{S} Зато је пи |
и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту његову... </p |
огао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у том случају пр |
ознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђу |
ца пак хтеде да крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одговором постигао циљ. </p> < |
а, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p> |
те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат... </p> <p>— |
у....« и он појми значај те мисли, опет му пројури нека електрина кроз главу, кроз тело, и заст |
Али пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио.{S} |
ао и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану |
прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </p> <p>— |
> <p>— Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало |
нај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране.{S} Сад добро чује тутњаву о |
а — а оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваља |
оље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи о |
од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше пр |
плану.{S} Наљути га права истина, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања.{ |
да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јо |
. — понови он своју стару лозинку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпо |
резриво, у непомичну паћеницу.{S} У оку му сија израз задовољене освете, али не прозбори ни реч |
о да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледи |
ио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. </p> <p>Ђурица, видећи га онако весела, прихвати ша |
нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му |
кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, за невољу?...{S} Х |
, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: </p> <p>— Зар из ’наке куће?!... </p> <p>— Знам — о |
дне бистре воде!...{S} Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од |
боља, побро?...{S} Знаш?... — на мигну му Новица, махнувши главом у страну, према шуми. </p> < |
ома необична успомена из детињства сену му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и |
м толико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд |
н га погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра се мора извршити |
риближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне.{S} За тренут ока у |
се подиже испод једнога дрвета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече |
морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} |
с друге стране, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима познао |
ађе и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи« умели испословати, продужавао је стари з |
иди ништа и не мисли... </p> <p>Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испус |
збегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. |
о огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова оп |
Сад би могао убости противника, али су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће уб |
е он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!... </p> <p>У тој грозни |
ереније. </p> <p>Куд ће сад? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред њег |
ћи и намештајући тешко гвожђе, којим су му ноге оковане. </p> <p>Капетан изиђе из собе. </p> <p |
обрасла воћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још од детињства му; маме га оне рав |
једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне.{S} Уводећи га у затвор, одрешише |
еде, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не |
сао га препороди, ули му неку непознату му до сад снагу самоодбране, коју он никад у себи не пр |
вамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му после казати.{S} Хтео сам... </p> <p>— Е, па онда се |
човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првога посла, само да га |
м овог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не бе |
и не падаше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући |
у зија огромна спржена рана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше |
препредености, па се издаде.{S} На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!. |
низ реку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непреста |
и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p> <p> |
антовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати.{S} Овако он односи т |
ли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљ |
, па узе да разгледа око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга нек |
везла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила широке тканице са девет разнобојних пруга и |
.{S} Не може сит да се нагледа познатих му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> |
да је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што м |
са мном? </p> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним |
дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власт |
нџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме стр |
могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника...{S} Истина, ја и заборавих да те пи |
е траве и опет подигну главе, очекујући музару... </p> <p>Прве вратнице на огради од воћњака шк |
с прљава лица трагове ужасних злочина, мука, уздисаја...{S} И с мокрих камених плоча опет се д |
, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука је то.{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти не помо |
ро размисли, па ми одговори.{S} Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити ни недељ |
и не можемо ни мрднути. </p> <p>— То је мука, — рече Ђурица, погледавши мимогред Станку — али о |
, погледавши га мало боље. </p> <p>— Од муке, мој старче, није од залуднице.{S} А, вала, да си |
н... класа... »Онај качерски пући ће од муке, што му узабрах крушку испред носа! ...{S} Па кад |
ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре. </p> <p>— Што он мене криви за Пантов |
олим те.{S} Хтео сам се после изести од муке.{S} Сад је све друкчије, не брини. </p> <p>— Друкч |
<p>— Камо се, по Богу си?... полудех од муке — рече он. </p> <p>— Е, синовче, на муци се познај |
ше. </p> <p>— Где си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погледавши је страсно. </p> <p> |
ако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} |
овај. </p> <p>— Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. </p> <p>— Ха, сињу ли му душу.. |
>Уморни путници оживеше, заборавише све муке и патње преживеле у туђини, очи им засјаше живим в |
нећеш узети другу...{S} Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!.. |
а... какво издавање!{S} Али ко ће ’наке муке поднети? </p> <p>— Ти их немој подносити, ко те го |
тим ’наку девојку!«...{S} То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао |
робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти ј |
ово ново осећање само позледило ране и муке му увећало... </p> </div> <div type="chapter" xml: |
..{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би б |
но, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем; ну он бар неће онако з |
е види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајући по бла |
к беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Где се н |
остале. </p> <p>— Хм, богме ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је паксијан...{S} Мучн |
а пшеница под снажним ветром.{S} Велику муку имађаше среска послуга, док уведе кола у среско дв |
Вујо им раздаде свима потребно оружје, муницију и храну, па их, тако опремљене, испрати до обл |
што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред очима, с |
</p> <p>Ова је реч ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скоч |
Хајде у гору. </p> <p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} Све досад сматрао је ту мисао некако о |
тре воде!...{S} Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова. |
о да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она ш |
, али ето, сад му се »тачкица« приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухвати га св |
ић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у груди.{S} О |
овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави проговоре... — заврши капетан, и тако се значајн |
ро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... к |
хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто смет |
с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — муцаше јадник једнако, претурајући руком по појасу. </p |
аше од ових нежних белих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуцима, не налазећи речи |
уке — рече он. </p> <p>— Е, синовче, на муци се познају јунаци...{S} Није то шала...{S} Шта је |
г, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од |
ог које не бих могао пробати овако лепу мученицу«. </p> <p>Тада сви троје полегаше и ућуташе. < |
ли последњи пламичак наде, наде очајне, мученичке... </p> <p>»Ко зна... ако се покаже отуд коња |
, погледа га још једном пажљиво, болно, мученички... па обори очи, окрете се и полако пође к вр |
ет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше крето |
ило ми се робовати за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за ње |
хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му в |
ао, кога си напао?...{S} И тако све, па мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо, р |
навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна д |
а му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се мучити!...« </p> <p>Једним лаким |
ато ја трпела толику срамоту, понижене, мучила се као ниједна друга!...{S} Оставих добру мајку, |
та му ради жена...{S} Матова? </p> <p>— Мучила се зимус много са дечурлијом, па јој се сад деве |
не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Не |
но како су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу |
иш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем толики свет, з |
ц, кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих |
а заслужим још више, нека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мно |
Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца... </p> <p>— Ниј |
н човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се |
ино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама.. |
шла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се мучити!...« </p> <p>Једним лаким скоком, као ветром пон |
p> <p>— Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!... </p> <p>— Не брини, за минут |
дахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> <p>— Ништа... ’ |
>— Што не говориш, псино једна, него се мучиш због онога зликовца, коме сви робујемо!... — викн |
/p> <p>— Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо...{S} |
рипретише: </p> <p>— Ако чујемо да опет мучиш сиротињу кајишарским интересом, убићемо те на мес |
случајно затекоше у механи.{S} Секоше, мучише и тукоше механџију Цинцарина и момка му синовца, |
шта ћу ја сад?« — помисли Станка и нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а с |
них болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу луди са сјајним |
мни се...{S} А терет озго све тежи, све мучнији...{S} Почиње губити свест... </p> <p>— Готово! |
даду!...« </p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу |
.{S} Не знаш га какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одати. </p> <p>— Хе — одговори писар |
моје мјесто. </p> <p>— Кога? </p> <p>— Мучно да га знаш.{S} Једнога младића из Лукавице.{S} Ње |
људи, па му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, |
{S} Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао.{S} Али вр |
, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се ст |
еколико минута промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га |
озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеж |
Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети. </p> <p>— Једанпут се мре! — довикује дру |
ку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким скоком прескочи речицу; узе судове с водом и жур |
кво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> <p>— Не |
ајдес... паде риба скочи месо; потрчите муштерије, разграбише људи!{S} Ох, што је Масно--о-о! — |
заврши он и Дубоко повуче из ћилибарске муштикле. </p> <p>— Варате се, господине — одговори му |
одоше хајдуци, ови само мрдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу, показујући тим да се н |
очи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен Ђурица. </p> <p>— Добро ју |
тка отворише се према њима друга врата, на којима се указа разбарушена сањива глава.{S} То беше |
и падоше...{S} Грунуше пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пуши се.. |
<p>Највећа је гомила народа крај пута, на једној положитој рудини, са које се лепо види цела в |
После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему ка |
ожје, које се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, |
S} Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, и река кој |
ико не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као |
а у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и |
е другим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадам |
е му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макл |
му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улиц |
га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се |
шевним стањем: она иде на оно последње, на свршетак свега... и после тога настаје тама... крај |
се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти прозор, као и овај |
на поштен живот, на женидбу, на кућење, на рад? — Одреците му то, ако можете!{S} Дакле, случајн |
а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беше веома |
д муке — рече он. </p> <p>— Е, синовче, на муци се познају јунаци...{S} Није то шала...{S} Шта |
обичне трупине.{S} С леве стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, улепље |
на, тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо |
, каљавој, последњој палилулској улици, на крају Београда, поређани су сниски неокречени кућерц |
огаше скоро ништа распознати.{S} Капци, на једином прозорчићу, беху заклопљени, и само неколико |
за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да |
полако, опрезно, пазећи на сваки корак, на сваки миг...{S} Жандарми ношаху пушке на руци, готов |
качке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета хартија.{S} Извадивши половину рама |
Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зором, на посао! </p> <p>Ђурицу нешто ледну, али он отера од с |
ском лицу беше усађен орловски повијен, на крају раширен нос, који издаваше велику срчаност и о |
о осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба |
>— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати — рече му свештен |
е дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту наступа црна непробојна ноћ... </p> <p |
приближује.{S} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} Потрчаше сви напред ћут |
з размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није стар |
ем и — следи се... </p> <p>Тамо далеко, на крају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се |
S} Само му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако х |
от у вароши није угасио.{S} И још тамо, на самом крају вароши, поред потока што пресеца главну |
лаву.{S} На једној постељи спава Митар, на другој пандур.{S} За столом седи и дрема Добросав... |
ава старца.{S} Отвори се понеки прозор, на коме се појави трома и сањива глава, са необично деб |
S} А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућење, на рад? — Одреците му то, ако мо |
е ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{ |
е помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућење, на рад? — Одреците му то, ако можете!{S} Дак |
</p> <p>Ђурицу изведоше, везаних руку, на двориште.{S} Двојица држаху конопац којим је везан. |
...{S} Окупи некога практиканта, те му, на име мајчино, написа молбу за помиловање, и он с вели |
ли да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост |
м брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и |
готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот ко |
могли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на једној већој завојици, леже у павитини С једне стран |
читава свирка од зујања, све по такту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне.{S} Беше |
продираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.{S} Пр |
д му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да |
и дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? </p> <p>— Мораћеш; нема ко други.{S} За овај |
Ево облигације код мене, па читајте... на њој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по је |
су намештене уздуж две широке тренице; на њих се ставља јело; около ових треница поређане су д |
. све спава здравим јутрењим сном...{S} На истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планинс |
а сиђе Станка на перило са рубинама.{S} На перилу — повећем виру на реци — скупљаху се, четвртк |
ла, па ту зија огромна спржена рана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих |
довима, па удари опет преко забрана.{S} На истом, пређашњем месту, сачека је Ђурица.{S} По лицу |
човек, око својих четрдесет година.{S} На црном циганском лицу беше усађен орловски повијен, н |
из куће. </p> <p>— Нема тамо ништа.{S} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити |
таквој препредености, па се издаде.{S} На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, на |
јој се само срце стеже од те слутње.{S} На првом кораку у нови живот, она задрхта... </p> </div |
е Ђурица изиђе тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која ј |
а је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, |
, Ђурица наједаред стаде као укопан.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, |
, окрете низ реку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му |
Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повере |
прат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На средини стоји округао велики сто, застрвен чистим, б |
е ни капи сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На једној постељи спава Митар, на другој пандур.{S} За |
напад на богата трговца у Поморављу.{S} На томе разговору затече их зора. </p> </div> <div type |
ни стару, омалену, доста лепушкасту.{S} На први поглед могло се опазити, да су обе женске од он |
некакав налог, па се упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента |
{S} Варошке, море, играју преда мном кâ на тањиру, још какве варошке!... кâ моловане, беле ка с |
— Која је боља, побро?...{S} Знаш?... — на мигну му Новица, махнувши главом у страну, према шум |
рече он пружајући Ђурици облигацију. — На њој све пише, све... </p> <p>— Што ти није све дао.. |
господар-Лазо, то ће рећи разбојници — на страном језику.{S} А уваженој господи бандистима нек |
тако.{S} Боље идите заједно. </p> <p>— На посао ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће. |
хвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} |
белим платном (с пандурске постеље), а на њему половак шљивове препеченице, која игра у стакле |
овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. </p> |
на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом и закречена. |
шку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! — |
тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко |
ристал.{S} Около стоје празни тањири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом. </p> |
сукнене чакшире које носе Палилулци, а на леђима је имао кратак постављен капут, купљен од јед |
собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао застрвен сто, препуњен јестиво |
!...{S} Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... </p> <p>— Синовче, говори! — поче Вујо, |
а Србија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и п |
азао то за новце? </p> <p>— Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онд |
ица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Вода га доист |
та промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: </p> <p>— |
Милошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два на струк — одговори овај. </p> <p>— Па зар у сто клипов |
па у средини необично иде, као да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на к |
пружи на Марка. </p> <p>Станка леже сва на ту пружену руку, дохвати револвер и обрну га у стран |
о је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је он |
да држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше до места; спустише га више коца... < |
положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положајем осигура себи и своме другу |
и од њега...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На ср |
он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестан |
аше за себе, извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. |
на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза му њиме руке, п |
Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: |
све стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село и н |
<p>Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, д |
учерашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као што ви |
њаше сјајнији од сунца и лепши од свега на свету...{S} Да јој је само још једном да стане у дру |
з пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде.« То је све... </p> <p>— Добро, иди сад п |
е овако? — рече Станка и седе крај њега на под. </p> <p>— Што, Стале? — одговори он и пребаци с |
е Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. </p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стаде да изл |
пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајд |
.{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? </p> < |
ако?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега. </p> <p>— Је л |
м приђе оној двојици, па запита једнога на ухо: </p> <p>— Чује ли се што? </p> <p>— Будан је... |
замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— Кога? </p> <p>— Мучно да га з |
ата.{S} Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са жено |
познаника могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога високога младића, који тако |
</p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулацији не страдате.{S} |
ена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели пухор косе, |
анима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, истина оп |
двојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо |
никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. </p> <p>Станка није била толико н |
ица се издиже полако на прсте и погледа на онај прозор испред куће.{S} Очи му прелетеше преко н |
једнога жбуна издиже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љу |
њи тренутак.{S} Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази |
ва ни трага... </p> <p>Сав народ угледа на њему право самртничко, зелено бледило... </p> <p>»Шт |
ловине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, до |
да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да ј |
празним колима и саонама, јуре господа на санкама, и сав тај свет иде весело и слободно, певај |
стеже...{S} Кад му је прочитана пресуда на суду, није се изненадио и саслушао је мирно: знао је |
а, накренуо се у страну и наслонио леђа на Митра, подигао једну руку, у којој држи киту цвећа и |
> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху се од умора и слабос |
пламен се весело повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, к |
пред судницом био је од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет међу сељанима в |
ство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу...{S} Само Ђурица необично изгледа.{S} Н |
брег угледаше омалену сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, гд |
ијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чистини испод куће: сео на један брешчић, па гледа у |
овац, који се кренуо да затекне курјака на легалу...{S} Разне пријатне слике из напада, који ће |
сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> <p>— Колико ти треба? — прекиде га Јан |
зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која |
овцем.{S} Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет ста |
ође... </p> <p>Једнога дана сиђе Станка на перило са рубинама.{S} На перилу — повећем виру на р |
Станка, после онога необичнога састанка на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у |
и ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. </p> <p>Вују севнуше очи необично, али он |
и из гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и повија са стране у страну, као добра п |
ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> <p>Станци прекипе.{S} Врати јој се она |
ињаху говор о томе.{S} Станка је мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мр |
>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна |
... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. </p> < |
ограду, која је једним крајем излазила на улицу, а другим на поток.{S} Новица подиже један про |
мљи, савијена, као да се сама наслонила на лактове, па сакрива лице од некога...{S} Митар је по |
њима беше и Станка.{S} Она се наместила на дрвено корито за појење стоке, подметула руку под то |
брижна лица, и сам се соколи, заборавља на страх и загрева се јаким пићем. </p> <p>— Хо, младић |
ка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погле |
а и тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави нек |
од ударца куршумâ... зацрвени се кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном остаде без |
... смеј, кикотање... нико и не помишља на опасност.{S} Ђурица пребацио руку преко суседе, па ј |
високи кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу степенице...{S} Задухну је планинска но |
{S} Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, |
огрнутим капутом преко леђа и папучама на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, најпре један по |
ром вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту бех |
ему половину од добити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мор |
еса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима.{S} Његова необична озбиљност уплаши Ђурицу, |
и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радознало, необично; чак |
овано — одговори кмет, показујући очима на ону објаву среске власти, која је прикована на судни |
објаву среске власти, која је прикована на судници. </p> <p>— Шта зар има? — рече Ђурица и пође |
вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соби, провело по |
ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држа |
и у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај |
апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од п |
ерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима.{S} Најпре — Бакон |
е.{S} Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разговор. </p> <p>— Како је ов |
жива...{S} И опет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само |
p>— Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу још више зачуди ово надлагивање |
Ђурица се намршти, јер не нађе одговора на то питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше непо |
један прозор, са другога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... права битка!... </p> <p>Испал |
} Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи |
ретена, а не можеш сутра или прекосутра на похару. </p> <p>— Све једно, хоћу да идем, па шта бу |
и одредио по једнога жандарма и пандура на један и толико исто на други прозор.{S} Три жандарма |
сте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се мора наредити, мора јо |
— одговори Ђурица, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама. </p> <p>Старац, још снажан, |
ту — рече јој он, па отвори једна врата на ходнику.{S} Истога тренутка отворише се према њима д |
ош се буди... </p> <p>Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.{S} Стаде л |
кућу, од којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова |
ски да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у с |
уласку у канцеларију.{S} То беху врата на ходнику, пред станом капетановим. </p> <p>Како стаде |
е и Пантовац са Симеоном. </p> <p>Врата на уласку у двориште беху затворена, те старац стаде да |
осила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танас |
посао.{S} Стражарима су одређена места на вратницама дворишта, која ће посести споља и чувати |
ио је на звер, коју непрестано, с места на место, гони велика хајка.{S} Због свега тога и он са |
за прилике, ни за последице, ни за шта на свету... </p> <p>У вече Радован стиже први на ноћишт |
свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. </p> <p>Станка угаси свећу, али не леже.{S} |
>Станка обори главу и не одговори ништа на ову изненадну милост Ђуричину. </p> <p>»Нисам могла |
ујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се |
— Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. </p> <p>— Чујем — одговори дете осврнувши се. |
ацима... </p> <p>А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљењем запита: </p> <p>— Ш |
p>— Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дије |
чише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су бити опре |
задатке и поступке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, које се мења |
>Марко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њега. </p> <p>— Стани дер, зликовче, да ти покажем к |
едбама у села. </p> <p>— Зна ли Радисав на који ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да |
а...{S} Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде...{S} Тресну пуцањ, а руке, ко |
, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни груди. </p> <p>— Јадница, сумњам да ће |
рице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> <p>Ђур |
рај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилск |
обичним послом, онда ми оставите чељад на миру.{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не |
Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Поморављу.{S} На томе разговору зат |
ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му |
от после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} Док сам ишла за њим као ве |
истој коси, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако позна |
сад осећање, које му отвара нов поглед на свет...{S} Срећом, сад је заборавио на своје околнос |
из неке невоље.{S} У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено |
ме Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И |
о, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш д |
узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи корача поред ње |
еде његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену слику пред собом. </p> <p>— Ја — одгов |
у...{S} Па нека их...« и паде му поглед на једну младу жену, која га посматраше не дишући... »Г |
ељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило.{S} Понека врата зашкрипе, понеки то |
увати...{S} Или, да ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као |
веде к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно, пре овог изасланика, Ђури |
ча усамљени бегунац, зверајући око себе на све стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој кос |
д свакога звука, од сваке људске појаве на улици.{S} Журно улази у кавану и, видевши сва познат |
д тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.{S} Да ј |
да како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} |
нема, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док |
и ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд не мич |
а један светао зрак, који би давао наде на спасење...{S} Али се пред усијаним очима тихо носи и |
испаде из онога дима нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну целим телом... </p> <p>— О |
погурена старица приђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту ко |
мро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. </p> <p>Станк |
д пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му |
прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под... </p> <p>— Предај се, не гини лудо! — викну не |
оговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онд |
Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека |
м гласом. </p> <p>Подигоше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиља |
види јесу ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шк |
и од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавши оком сваки кутић, стад |
, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге. </p> <p>одједном му се очи раширише, узвераше |
мо. </p> <p>Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. </p> <p>— Зар ти први — продужи км |
и се. </p> <p>Ђурица се провуче и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око себе.{S} |
иже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео о |
рет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и обори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљ |
ротест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се ја |
аде.{S} Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, непокретан... </p> <p>»Шта се ов |
и врати се у собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта с |
адовољно, после безузрочна страха, седе на постељу. </p> <p>— Што ли је то Јово поранио? — рече |
аго, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави: — Имам много хитна пос |
које се чуло озго, од дворишта.{S} Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И Стан |
о. </p> <p>Станка запали свећу, па седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До |
Хајде у собу. </p> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак |
морила. </p> <p>Станка се осврте и седе на столицу. </p> <p>— Где је сад Ђурица? </p> <p>— Код |
столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу. </p> <p>— Седи, одмори се... видим да си се |
бировом уђе у кућу. </p> <p>Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и |
. јури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном по |
агало са њеним душевним стањем: она иде на оно последње, на свршетак свега... и после тога наст |
опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај понос |
орђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у кући оста |
p>— Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и Каче |
љутито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као |
и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко познаде шт |
обично без садржине, Ђурица одмах пређе на главно. </p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли о мен |
да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта |
н у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли г |
ржећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније.{S} |
ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно његови претходници, р |
ечицу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на |
места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. </p> <p>— Знаш... не могу пред онима д |
ва страшна мисао, која му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и б |
ће ми то после платити други, који дође на твоје место. </p> <p>Ђурица се сасвим збуни, јер вид |
тунос са кићанком.{S} Тако одевен дође на крстоноше. </p> <p>Беше се искупило доста народа.{S} |
ајсрећнији тренуци у животу.{S} Он дође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час два у з |
, намучило се...« </p> <p>И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњи слободни ж |
ибљу да беру лешњике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стад |
е му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде из |
пипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да ниси писнуо!.. |
е, а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту пред кућом.{S} Иза Букуље појави се сјајно |
мора и слабости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пу |
осети да му нека пријатна топлина леже на груди.{S} Очи му се засветлеше неком необичном радош |
ија од овце!« — помисли Ђурица, па леже на њену постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дођ |
несе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, она је...{S} |
говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге.{S} Перје кукурузно зашушта и затим се чу тихо |
па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. </p> <p>— Стој!...{S} Пуцај!... — п |
увао свога коња од заморна пута. — Може на његову коњу... </p> <p>— Па добро, кад је већ оседла |
опијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама.{S} Чаше звече... смеј, кикотање... нико и |
је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству.{S} Пило се и ве |
S} Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се лепо ч |
азговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под |
да се стигне на време!...{S} Наишла је на утрвен, насут пут, прелазила је преко поточића, прек |
укле у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога г |
Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} Иза једнога жбуна |
дохвати обрамицу с рубинама и затури је на раме.{S} Ђурица се зачуди: </p> <p>— Шта је?{S} Куд |
ова Дикића, у нашем селу...{S} Остао је на спавању, и сутра ће преданити код њега.{S} Али треба |
а и осећа свој ужасни положај: личио је на звер, коју непрестано, с места на место, гони велика |
ну бичем и кола појурише.{S} Требало је на сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим за |
о не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. </p> <p>Неко пресече конопац.{S} Стаде д |
тале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — про |
енади овим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на иск |
знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Сунце се пр |
ленило младе траве, која је, као власје на четки, густо избила из земље...{S} Сунце греје топло |
о обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде |
ица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши |
нце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кол |
р, па окиде... </p> <p>Загрокташе пушке на оба прозора, куршуми прелећу преко његове главе, уда |
обртоше се и падоше...{S} Грунуше пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, |
ојица иђаху право на њега, држећи пушке на руци, које одсјаиваху према заходу сунчеву. </p> <p> |
а сваки миг...{S} Жандарми ношаху пушке на руци, готови да свакога тренутка проспу смртоносну в |
о, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На кленовичкој р |
м.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа гла |
А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!...« </p> <p>Неколико пута је седао и одма |
леда Станку и очи му остадоше приковане на њој: откуд јој се поврати изгубљени сјај лепих очију |
бавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама. </p> |
а...{S} Само што пре, само да се стигне на време!...{S} Наишла је на утрвен, насут пут, прелази |
ном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати.{S} Кад је |
е...{S} Две челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... < |
рате, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми |
а, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију мисао.{S} Све око ње беш |
е ме после ни погледати, кад се навикне на ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, н |
места у неколико редова; све се пропиње на прсте и посматра неку необичну работу.{S} Ту се копа |
е општине.{S} Саставиле се повеће групе на неколико места, па воде жив разговор. </p> <p>Највећ |
што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се |
м сокачићима, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кроз малена незашти |
се живо како је једнако загледао у шаре на чарапама.{S} Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и |
крете се око себе, па спусти свећу горе на траву.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да му в |
се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане пр |
, те се дохвати њених рамена и одржа се на ногама. — Ова је моја... моја... </p> <p>...{S}Пијан |
це...{S} Мрачна и влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрнула својим непробојним покривало |
све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с пут |
</p> <p>— Тако... виђећеш.{S} И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда |
ршен! </p> <p>Кад оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гом |
и истога циља, ту наместили.{S} Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не |
пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. </p> <p>— Биће то који други, а он сад н |
а сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. </p> <p>— Маџарица, Швабица — једна вјер |
ши с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, |
, сад ћу. </p> <p>Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало п |
о слушче са масном запрегачом појави се на вратима. </p> <p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо- |
</p> <p>— Ево ти куће...{S} Исправи се на ноге, не брукај се! </p> <p>Ђурица прелете очима пре |
но хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а ником не може пасти |
их бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и претурише преко његове главе, наступ |
трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало руменила.{S} Још неколико тре |
а разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва пр |
трепили највећи разбојници...{S} Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, шт |
оре ништа... здравља ми!...{S} Срели се на путу, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све..{S} |
Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењ |
а нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, п |
ола и распитивао у механама, намести се на предње седиште, ошину бичем и кола појурише.{S} Треб |
, па не видећи нигде столице, спусти се на под до пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и ова |
ошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а он, после оволиких |
ролете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћиште... </p> <p>Деца се окупила у једном углу пре |
агоцену вредност. </p> <p>Одмарајући се на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, али |
па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с |
p>— Хоћу ја — одговори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгу |
еваком, па опет продужи, не осврћући се на његово очајно запомагање.{S} Кад наврши тридесет уда |
ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терати д |
новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ буб |
отињу кајишарским интересом, убићемо те на месту. </p> <p>Сви сељани осташе као приковани на св |
Јово. </p> <p>— Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори младић |
— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотина дуката, ко |
ез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се прикријете на Корушцу, д |
Качер...{S} Казао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па он |
се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — |
, биће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да |
ке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо се у почетку напада отимао и бран |
сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — викну Радован, |
.. </p> <p>— Полако-те, море, ви одосте на друго, — проговори месни свештеник. — Ми смо почели |
p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сване, на |
енаднога гласа. </p> <p>— Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови |
на, кад угледа наслоњене пушчане грлиће на прозорима! ...{S} Да станем тако, па нека види, нека |
атвори врата па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — |
ознало, необично; чак се опажа саучешће на њиховим лицима... »Гле, па то су обични људи... види |
дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.{S} Беху се обојица тако примакли, да су мог |
екујући музару... </p> <p>Прве вратнице на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих прође коњани |
, не предахну...{S} Прође кроз вратнице на огради, претрча преко дворишта и стаде пред једна вр |
на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из свега гласа: </p> <p>— Јаој, кука |
селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман онако како је он желео.{S} Али |
две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ор |
обору.{S} Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци дола |
еше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске дево |
урицом, изиђоше пред судницу и полегаше на меку зелену траву. </p> <p>— ’Натема вас било, како |
беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету.{S} Како су мили и драги сужњу о |
видевши весела човека коме и не падаше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледах |
оја сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. </p> <p>— А што ми резилиш пљоску, болан Рако, |
да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а |
е се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> <p>— Стако, чекај, болан, да напуним, па |
блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... |
ве бела лука...{S} Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, |
о са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегав |
незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак. </p> <p>— Ништа, море, иди ти! — одговори Ђур |
у тихо звиждање, које највише подсећаше на пиштање ухваћена миша.{S} Ђурица дахну душом, одгово |
таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видел |
пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угушујући своје рођено д |
ни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз прозор, |
к рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, |
обиђоше узорану њивицу, и кад се испеше на брег угледаше омалену сеоску кућу, која на оном крај |
у руднички крај, бегунци се зауставише на једној стрмој коси, која беше обрасла густом гором и |
д прегледаше магацинке, па их наслонише на рагастов... </p> <p>»Е сад још ако не буду закључали |
штвом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџију усред бела дана, пред десетино |
ше за дрва, спремише пушке и одговорише на знак.{S} И с једне и друге стране понављаше се звижд |
нски глас. </p> <p>Побратими се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањ |
ми бити? </p> <p>— Како, море... дигоше на тебе сав свијет. </p> <p>— Да није потера? </p> <p>— |
у густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу. </p> <p>— Море, девојке, ако сад б |
а и стежући му руке... </p> <p>Попадоше на њега још тројица, четворица... начини се гужва, гоми |
окренутих к њему. </p> <p>Кола стадоше на путу, према коцу, који вири из рупе.{S} Коњаници сја |
јица претрчаше преко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача |
н домаћин и радник, али те они наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да меће |
па оде на свињац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. </p> <p>Кад |
ви своје кћери. </p> <p>Једаред наиђоше на село курјаци.{S} Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћ |
кићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље, које пресеца поток, угледаше коњаника, с |
еник, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људи, који |
</head> <p>После неколико дана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричине куће прилеп |
ито бикова.{S} Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих |
S} Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише |
дговори кмет, правећи тајанствени израз на лицу. — Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто до |
га обичног, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз н |
у сухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... </p> <p>...{S}Из |
вљен капут, купљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све ж |
на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур.{S} Погледавши |
осећање, које је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се не види и не раз |
га права истина, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања.{S} Своја кривица с |
} Писар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта учини с Новицом, одговори му: </p |
е је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Неко |
затвори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи |
p>Ђурица и Пантовац остадоше код Јова и на преноћишту.{S} Ђурица и Станка однеше поњаве у кукур |
велим, чини онаке покоре и злочинства и на ономадашњој и јучерашњој похари?{S} Која вели да су |
о...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад |
ледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, п |
одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се |
д рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну |
последице тога непрестано и око себе и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово сад |
угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина ме |
/p> <p>— Јеси ли често бивала у цркви и на причешћу? — запита је он мекшим радозналим гласом. < |
а, корачајући несвесно, заборављајући и на свој положај и на сваку опрезност... </p> <p>Наједар |
<p>Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.{S} Стаде лено пред вратима, |
о дана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне вла |
есно, заборављајући и на свој положај и на сваку опрезност... </p> <p>Наједаред случајно поглед |
, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа Милета са револвером.{S} Видевши злик |
, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Не |
ко непојмљиво осећање, које је личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се не |
озора. </p> <p>Ђурица окрете револвер и на тај прозор, па окиде... </p> <p>Загрокташе пушке на |
инили покоре.{S} А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника.{S} Али шта |
р па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весели путник. </p> <p>Међутим |
сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула старица.{S} Погледа их својим н |
ој заносној жудњи младости, па заборави на све друге обзире. </p> <p>Седе уз Ђурицу, па стаде, |
, како је био заузет послом, и заборави на њу.{S} Тако се још нису ни видели од повратка. </p> |
има.{S} Зато се и попов поглед заустави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, како си пора |
S} Три часа већ путују необични сватови на двојим колима.{S} Распитиваше за калуђера код сваке |
ту... </p> <p>У вече Радован стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па се |
о! </p> <p>За један миг разиђоше се сви на разне стране. </p> <p>Ђурица удари најгушћом шумом и |
. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— Умећу, ако им |
сносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.{S} У оним пукотинама, |
. </p> <p>— Добро.{S} Сад нас ти поведи на ону страну, где није његова соба... да нас не може о |
е главе, наступише у њему други погледи на његов живот, задатке и поступке.{S} Досада је Ђурица |
ти се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, окренуше обоје низ поље ка Брезовцу. |
то? </p> <p>— Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што |
шку, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка. </p> <p>Станка леже сва на ту пружену руку, д |
ако му опет малопрешње црвенило наилази на лице. </p> <p>— Хоћеш у село, попо? — рече он благо, |
Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала д |
куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пи |
и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа. |
рио: »Нека чини како зна, само нек пази на људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо посла пр |
а му црева испадају!... </p> <p>— Сваки на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо! </p> <p>З |
и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу дан |
само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и зак |
е, убијала ногу непажљивим гажењем, али на то није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у |
ко много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убиј |
епо замишљао своју будућност!...{S} Али на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло...{S |
акве опасности, иде право к њој.{S} Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и |
онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише |
осипа право на њега...{S} Чим он испали на један прозор, са другога већ сипа ватра на њега... < |
ни, који су с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач |
мо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, одјурише трко |
путник.{S} Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у ко |
рст!...{S} Те је онај што смо га носили на крстоношама« — осећа како га обузима стид, ужас. </p |
ича опширно како су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеј |
у га свакога тренутка.{S} И сад су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола отишао да |
настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на одмет....{S} Пази ме, знаш, много. </p> <p>— Ђаво ли |
води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде |
е сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од ре |
ија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p> <p>— Па к |
ма...{S} Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој.{S} Али на њиховим |
</p> <p>Сви сељани осташе као приковани на своме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из |
сви? </p> <p>— Како неће бити задовољни на оноликим парама!{S} Сви се хвале, не може боље бити. |
двориште, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кладу.{S} Пипајући зид и спотичући се по |
данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако до ва |
> <p>Куд ће сад? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села.{S} |
пка.{S} Полако, тресући руком, одговори на куцање.{S} Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да ј |
цркви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После дугога читања, ота |
е по свима општинама да се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати или убије.{S} Даље с |
ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима и да их стигн |
авцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а ј |
ливају дупке, носе се... као да их носи на својим плећима цела она маса.. </p> <p>Стигоше...{S} |
куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама к |
S} Ти живиш са њим. </p> <p>— Казаћу ти на само све... </p> <p>— Добро.{S} Милисаве, пробуди св |
а лепо, болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </ |
је он мени да се слободно смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима |
е, то ти је.{S} Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— |
исцима оне плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. </p |
о главом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао н |
ђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојиц |
е бити! </p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље |
ње.{S} Онамо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно пс |
е, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју |
ађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу у то |
, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти новост о на |
ваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне |
урицу, збуни га, те не умеде одговорити на поздрав, ни понудити госта да седне. </p> <p>— Хо, љ |
чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Радован? </p> <p>— Погибе.{S} Једва |
отињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На гл |
то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре |
зини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом стра |
о...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани |
<p>— Изведите га напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? |
м пуче, некако необично, у косо, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи... </p> <p>Опет |
моран, намучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну.{S} Овога тренутка само једно једи |
иђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела |
зи да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимај |
вао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села.{S |
вори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. </p> <p>— Што ти није мило? — рече он ч |
питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, под зеленим и густим наткриљем б |
<p>Кренуше се, полако, опрезно, пазећи на сваки корак, на сваки миг...{S} Жандарми ношаху пушк |
ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене?{S} И то с |
ица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.{S} Беше толико претоварен ови |
да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте |
сле оног убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није |
изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи |
петнаест.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«...{S} У таквим мислима дочека свану |
, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} |
уће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. </p> <p>Ђурица изиђе из куће махин |
— до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе |
ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање... |
е обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу о |
у — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин. </p> <p>Ђурица извади револвер и даде |
а ће му ковач?...« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да ни |
се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене санте, чији се лом и |
е Ђурица, заклањајући се и одговарајући на знак.{S} Звиждање се понови као и пре, Ђурица одгова |
лободно, певајући песме или подвикујући на стоку, нико се не боји полиције ни пандура, не боји |
ри она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и д |
дно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!. |
отово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се м |
ну десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, дође ли |
па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачув |
а светла милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта |
ужје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати каме |
еки бол, туга...{S} Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} С |
а тренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отп |
те се један од њих залети први и скочи на чатал.{S} У исти мах севну секира према месечини и л |
ви други, бунован пандур.{S} Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се |
напи воде из крчага. </p> <p>Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема |
аше и ућуташе. </p> <p>Ђурица, легнувши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се ра |
ве ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца. </p> <p>— |
, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши на месту, стаде претурати сламу и ослушкивати неће ли с |
воје осећање и чуђење. </p> <p>Седнувши на столицу и посадивши је поред себе, он је узе за руку |
ушу.{S} С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га |
све.{S} Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као |
у врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде према Ђурици. </p> <p>— Шта ти уради, |
н, као са другога света, куцање о капак на прозору.{S} Ђурица се прену.{S} Читава бура осећања |
{S} Понека врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремај |
есна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици б |
ава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне изнен |
грмових дебала. </p> <p>— А ја те чекам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да |
p>— Што ћу их тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја не могу живе |
а ноћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам на другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. |
побратим.{S} С мојом пушком сигуран сам на сваком месту — рече Радован. </p> <p>— Не ваља тако. |
е.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... наплатићемо се!.. |
мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се |
е, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако |
} Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ д |
урну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаст |
м, журила сам се много, само да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо испричај... то шт |
вуче га у недра, па искочи са Пантовцем на поље. </p> <p>Истога тренутка грмну пушка код велики |
јаве, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега осећ |
дним крајем излазила на улицу, а другим на поток.{S} Новица подиже један проштац, те се провуко |
ти хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки његов корак... </p> <p>— Добро велиш, Дмитре — |
ржи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кораку, као његова сенка.{S} И за ту велику ж |
, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсан |
ром? </p> <p>— Имам хитна посла с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани |
нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на к |
а, у вајат — викну писар и махну главом на остале. </p> <p>Писар уђе први унутра, па се одмах о |
огоше погодити.{S} Извириваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређа |
их мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим. < |
те частим овом ракијом — и показа руком на стакло. </p> <p>Кад помену капетан осуду, Ђурици зак |
вде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ј |
он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоковима. </p> <p>— Пуцај!{S} Не дај!{S} Уа! — вичу |
их наићи — одговори он, ударивши гласом на оно оданде, услед чега Станка намах поцрвене. </p> < |
знаваше по изгледу, са заметнутом косом на рамену, иђаше средином пута, гледајући неодређено пр |
х, као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући. </p> |
пекта према Вују.{S} Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, к |
алити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац... наместили се људи, пру |
ако можете... подигните ми један камен на гробу... </p> <p>— Јединче мој!... куку несрећници!. |
трпези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати.{S} Овако он односи три дела, а један де |
у овом новом друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се |
То не може.{S} Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.{S} После неколико |
ер угледа мртвога Новицу, где се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили жандарми, кој |
е сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали свакога часа, или ок |
ржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему с |
азвони меденицом.{S} Народ се диже, као на команду.{S} Људи поскидаше капе и сваки у својој сов |
сву своју снагу и полети низ поље, као на крилима.{S} Већ се приближио првим шумарцима над пот |
га сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруже |
не паде на памет да погледа на њега као на момка. </p> <p>Станка није била толико необична по л |
ругих девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а |
, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, истина опасан, али носи собом |
да је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, које се мењају свакога дана, онако исто |
а ока, за која народ вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први поглед, исказиваху неизм |
ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{ |
им током догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао |
хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућење, на рад? — Одрец |
стина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало |
> <p>Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха |
јо посла пред њега човека, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћат |
пропала жена, и Новица је много рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај |
о у пропаст, како је лакомислено ступао на кобну стазу, која га доведе до овога стања!...{S} А |
елом, док му не падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стањ |
да.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? </p> <p>— Јесам... онако узгред.{S} К |
душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да |
е. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике радње са шљивама и свињама, а |
оћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивно |
окруне мало земље, која се осипа право на њега...{S} Чим он испали на један прозор, са другога |
н упутио.{S} Остала двојица иђаху право на њега, држећи пушке на руци, које одсјаиваху према за |
<p>— Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса, |
како да објасни човеку своје присуство на овом месту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизг |
енске од онога реда, који не држи много на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека рођак |
а; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састај |
угледа Вуја на чистини испод куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам |
та сељака из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и разбојници, знајући тачно кад ће се вратити, |
ејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи догађаји |
ћ и други, тада је ауторитет власти био на максималној висини, па су опет они чинили покоре.{S} |
на свет...{S} Срећом, сад је заборавио на своје околности, иначе би му ово ново осећање само п |
капут Милутина механџије, који се повио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, по такту вран |
су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склон |
мо стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливени, само им се но |
је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему другом није |
.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} Новици остаде још толико свести, те |
што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак. </p> <p>Али, несрећом својом, Ђурица јо |
не извешти — слушаћете Радована.{S} Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете ода |
учио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чистини, него у соби...{S} Овде сам слободнији...« < |
добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао зна |
и ће сад?...{S} Ђурица се издиже полако на прсте и погледа на онај прозор испред куће.{S} Очи м |
ше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на ходу испали му други метак у груди.{S} Старац не мрд |
} И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. </p> <p>— Шта је то |
растајемо, да се склонимо где, или тако на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним очима по |
Одатле јурну напред, док измаче далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуда око себе, стаде |
ко ће ти сад заспати!« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а |
> <p>Вујо се изненади, то му се познало на лицу, по коме падаше слаба светлост свећице.{S} Виде |
е да је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и он окрете низ поток обичним кораком.{S} Ви |
о јело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако |
је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што |
е на молитву, а сад се употребљује само на литијама. </p> <p>Момчадија се, после барјака, најви |
иш?{S} Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару приковано — одговори кмет, показујући очима н |
и нам часком што да једемо, па да идемо на посао. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да се испеч |
си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајм |
д већ много слободније и отвореније, но на скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (остал |
мисли она.{S} Пре две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа д |
ао. </p> <p>— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се пр |
заносних мисли...{S} Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгл |
не би се само покварило.{S} Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Зн |
е помисли.{S} И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву |
лан, па сад за окружнога...{S} Је ли то на реду?...{S} Море, срећан сам ја, бадава!«... </p> <p |
ко себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војк |
продужи се шала и задиркиване, нарочито на Јеличин рачун. </p> <p>Кад се наже сунце ниско над з |
кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, као што је |
ндарма и пандура на један и толико исто на други прозор.{S} Три жандарма одредио је да упадну у |
"> <head>I</head> <p>Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама.{S} Тада се упр |
погледа јој затворене очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је |
н осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, с |
уморне старачке очи?«...{S} Као одговор на његову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо каш |
му веома тешко падаху, пренесе разговор на неке обичне ствари, па се одмах и удаљи. </p> <p>Наш |
} Е ја... </p> <p>Писар окрете разговор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред суд |
дубоку сну.{S} Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појав |
о. </p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај. |
ви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али |
, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши на месту, стаде претурати сламу и |
ед кафаном сасвим нестаде.{S} Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, |
знао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.{S} У оним пукотинама, кроз које му данас доп |
би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је... може се и овако!» |
ти десет дуката.{S} Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи |
ву светог оца нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом...{S} По томе им дадох пастирску по |
у лампу. </p> <p>Кад паде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво разгледа. </p> <p>— Јеси |
ћање, које му баци сасвим нову светлост на овај догађај.{S} Он подиже главу, и са неким светите |
увански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весели путник. </ |
ели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш дознати, а са |
то не знају.{S} Да није, рекох, што љут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да |
ње, и он с великом пажњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога дана није никако помишљао о смрти |
мекша своју љутњу, заборави стару срџбу на кмета, и осети неодољиву жељу да разговара с овим лу |
иже, извади рам из окна и промоли главу на поље. </p> <p>— Ко је то? — запита лагано, видевши к |
о ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хај |
наслони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена... </p> <p>....{S} Ври у |
уморан, савладан пићем, наслонио главу на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S |
јо.{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за мене н |
чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као што то чини учитељ.{ |
чио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} Кажем ти: свет |
Да није потера? </p> <p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али |
стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за образе, поглади јој меку намир |
но!{S} И његове везе почеше да избијају на видик.{S} После три недеље опази их прво Станкина ма |
еш шта каже Миша: њихне девојке ударају на зној... ха... ха... </p> <p>— Пријатан мирис... </p> |
померају, одскачу од земље и опет стају на прсте...{S} Старцу тешко дисати, стеже га младић као |
е јакога пића. </p> <p>Променише ракију на вино.{S} Дохватише се печена јагњета, па га стадоше |
је покривала скоро све лице испод очију на ниже. </p> <p>Нико од сељака није упамтио да је виде |
е одмах и удаљи. </p> <p>Нашавши Станку на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши з |
спод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми руч |
обегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ват |
она, спуштајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђ |
леда благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра се мора извршити осуда.{ |
али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте |
а: кад је пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око и окинуо.{S} Одједном Никола седе; нити му |
оји ме је упропастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни |
. као у паклу!...{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише и стегоше две снаж |
p> <p>Ђурица седе за сто, наслони пушку на постељу поред себе, па искапи прву чашу. </p> <p>Ста |
Шта то радите! — викну он, узевши пушку на руку. </p> <p>Сељани занемеше, кмет најпре скочи љут |
е Сремца.{S} Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га |
рам се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини храма, где стајаше старац под епитрахиљем и |
тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се |
ли о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много претходни |
н мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!... </p> <p>У тој грозничав |
петан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p> <p>Митар жандарм, одважан момак, стаде п |
Али његово проницљиво око опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} |
и пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.{S} |
ишао послом.{S} Он ти сад води трговину на своју руку. </p> <p>— Истина? ...{S} Може се још обо |
довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Лети се наимала под надницу на лакше радо |
... </p> <p>После пола ноћи, неко лупну на прозор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, |
пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгл |
, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. </p> <p>Радован пл |
сколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип.{S} А |
арост, па истрже нож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од Станке, прискочи старц |
пуцањ...{S} Истога тренутка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде н |
а побратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу на похару. </p> <p>Ђурица се насмеја и погледа Станку. |
и да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа страну.{S} Бегање је би |
ободни! — уздише путник натичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </ |
а рубинама.{S} На перилу — повећем виру на реци — скупљаху се, четвртком или суботом, девојке и |
, и некако необично седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнутих очију, и он п |
вакога тренутка проспу смртоносну ватру на изненаднога нападача или бегунца.{S} Заобиђоше узора |
ад степеницама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S} То беху врата на хо |
ској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене.{S} Ђурица је не само добро з |
бразе, поглади јој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! |
данде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — одговори он, ударивши гласом на оно одан |
етан је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу. |
ге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући устојане ноге и крила, или опружа |
са животом њене околине, који наилажаху на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци — |
ње пијанке.{S} Обе жене и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешким пијаним сном.{S} Ва |
осталима, који од страха једва стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине ку |
зненадна коб.{S} Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма.{S} Они су га опазили раније, то |
ним скоковима све препоне, које му беху на путу.{S} У десној, опруженој низа се руци, држаше по |
ратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен разговор. </p> <p>— Знаш, брате Ново, досадил |
ко кога спаваху чељад, напипа кључаницу на кућним вратима, извуче је и полако отвори тешка раст |
терету.{S} Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућни |
Јово јој нешто рече, навлачећи шареницу на децу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућ |
..{S} Полако ухвати руком дрвену ручицу на вратима, очекујући неће ли чути страсно кајање љубље |
не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако |
капетан Станку. </p> <p>— - Ено, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одавде. </p> <p |
{S} Лези! </p> <p>Станка не појми одмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде |
који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један се во узнемирио од обада, а се |
есто доносио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало |
знутра. </p> <p>— Отварај, море, озебох на овом кијамету — — одговори Ђурица. </p> <p>Врата се |
узицом, која му одржава гвоздени ланац на ногама. </p> <p>Савлада га пиће сасвим... </p> <p>Жа |
причаше о дрекавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао |
а појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња |
х ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — пита капетан, мрштећи се. </p> <p>— Није ни |
<p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{ |
ред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако |
> <p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га т |
м, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда окрени све косом право мојој кући, а |
стрељати, знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет ш |
, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишту. </p> <p>— А она...{S} Станка, |
биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћемо се разговарати |
</p> <p>— Камо ти Симо? — упита га још на ходу. </p> <p>— Отишао је кући — одговори Ђурица, пр |
што даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?. |
p> <p>— Помози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> <p>Пантовац се још више по |
/p> <p>— Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица |
ане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по нека |
помилује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му одржав |
d="SRP18971_C27"> <head>XXVII</head> <p>На белом хлебу!...{S} Како му је далека и страшна била |
морам преломити, па куд пукло! </p> <p>На томе се сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распи |
еперити и засјати цела околина. </p> <p>На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим ув |
маде за јело, па стаде да руча. </p> <p>На извор долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне |
о склањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше по |
мо ситна деца са женом редаром. </p> <p>На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђур |
дини.{S} Народ се окупи уоколо. </p> <p>На благој, мало нагнутој равници лежаше раширених руку |
на путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На кленовичкој реци Ђурица се одмори део час, па не доб |
н мени краставце, ја њему грош. </p> <p>На Станку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љут |
и једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, понеси Јову«. </p> <p>— Па, узе ли? </p> <p>— Узех, |
тац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећ |
циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу је, не може ме нанишанити...« — помисли они по |
елику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а |
} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не |
не чекај полицију...{S} Пасош ти можемо набавити.. </p> <p>— Имам пасош, али куд да идем?...{S} |
молити из собе.{S} Станка је излазила и набављала најпрече потребе.{S} После се упозна са Тимом |
урица осети како му се кожа под кошуљом набира. </p> <p>— Води га! — викну капетан пандуру и ди |
оређани су сниски неокречени кућерци од набоја.{S} Око понеке кућице нема ни толико дворишта, д |
а само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеле |
звецну кључевима; затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички и грубо </p> <p>— |
у с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђуриц |
икао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положајем осигура себи и |
ити красан домаћин и радник, али те они наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш |
учила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да ви |
на.{S} За ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао... </p> <p>Другова не имађаш |
а је и даље живео онако, како је од оца навикао.{S} Имања, може се рећи, и не имађаше.{S} Једна |
сположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоск |
Постепеним током догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше га |
лука задовољава потпуно њене потребе и навике. </p> <p>Ђурица је лети, кад је хтео радити, доб |
војком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, шт |
ути; неће ме после ни погледати, кад се навикне на ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја |
а јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу. </p> <p>Преко њега прелете буљина, машу |
ца.{S} Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.{S} |
ло, и застаде у срцу...{S} Окрете главу навише и погледа Митра...{S} Све му је сад јасно... </p |
а бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! |
астова врата...{S} Јово јој нешто рече, навлачећи шареницу на децу, али она не чу ништа...{S} П |
, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако |
ред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, укоче |
да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шуш |
е... — рече Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспосл |
је Богу!... </p> <p>— Море, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвали |
опе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као што то |
се на његово очајно запомагање.{S} Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже |
беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад вечераше и запалише дув |
грејане живце...{S} Мрачна и влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрнула својим непробојни |
зговору дуго.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу |
аше по обору.{S} Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курја |
се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаве |
знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом |
а... наплатићемо се!...« </p> <p>Кад се навуче први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вуј |
ј покривач — одговори Новица, па оде те навуче поњаву преко сламнога јастука и врати се за розг |
не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе |
. </p> <p>Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, те им |
орбу са јелом. </p> <p>— У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљеном — |
е твој отац боље васпитао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уредно свршио школу и био би ко |
го и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа познатих му места, као да је годинама од њих би |
p> <p>— У наш Кленовик, је ли?... да се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, макар из |
} Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, чини му се да чује коњски топот иза с |
запита он оштро. </p> <p>Ђурица устаде нагло. </p> <p>— О томе немој никад више да ме питаш.{S |
<p>— Шта зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме |
а бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа Милета са револвером.{S} Виде |
а вратима заклопара и врата се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред апсане, чини му се не |
с нађем — проговори младић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се |
и да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба мало |
газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и |
њој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као што видим, н |
е окупи уоколо. </p> <p>На благој, мало нагнутој равници лежаше раширених руку и опружених ногу |
.{S} И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последи |
от беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху све више.{S} Требало је, дакле, наотимати |
цела варошица са околином.{S} Народ се нагомилао око једнога места у неколико редова; све се п |
гудуре, тако је и он, неким неодређеним нагоном самоодржања, изабрао себи станиште, усамљено, с |
до последње паре, што су по скупе жртве награбили.{S} Он им је од тога одвајао, као милостињу, |
оје само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он мислио...).{S} А ова за веселе дане |
водницима, писаром и доктором.{S} Народ нагрну колима, па нити ко може приђи колима да што види |
е ваља.{S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му |
лашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греј |
понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, |
и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрачном и суморном планином, сија врело су |
е се пажљиво по кући, угледа још некога над оним, кога је он убио.{S} То се снаха наднела над м |
кога је он убио.{S} То се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђ |
уштање и брујање шуме, која се склопила над овим тихим самостаном.{S} Хајдуци поскакаше у кола |
ма.{S} Већ се приближио првим шумарцима над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда |
преко дворишта и стаде пред једна врата над степеницама, за која је држала да су на главном ула |
не. </p> <p>Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житк |
а од земље.{S} И после се одједном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађ |
/p> <p>Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— |
, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајник. </p> |
S} Затим извади једну иглу и наднесе је над пламен. </p> <p>Симо све то посматраше раширених оч |
аветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа како промиче кроз благу шу |
е...{S} Већ се распознају лица, виде се над целом оном масом жандарми коњаници како одскачу од |
араца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче оштар ножић преко средине у |
/p> <p>Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... </p> <p>Глава се Ђуричина иск |
д у страну. </p> <p>Он пође, надвири се над раком, па стаде... </p> <p>»Шта бих имао још?... да |
ица опази да Мато спава.{S} Сагнувши се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену. </p> < |
етар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна пес |
ри и — умре... </p> <p>А Ђурица стајаше над њима са пушком, из које још излажаше по мало дима, |
ти.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора по |
учини сумњиво једно прозорче, што стоји над самим потоком.{S} Наместим ту Добросава и кажем му |
е пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над провалијама застају сви и, у оном узбуђењу, не могу |
даше као да је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен облак, ко |
ина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. </p |
вакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров п |
рачун. </p> <p>Кад се наже сунце ниско над заходом, девојке покупише рубине и разиђоше се у се |
се, као црн џиновски поклопац, надвило над овом шумовитом котлином.{S} Тишина! ...{S} Ни једно |
се помену његово разбојништво, извршено над Сретеном у ливади, ОН узвикну: </p> <p>— То није ни |
дам новце? — запита Ђурица, држећи иглу над пламеном. </p> <p>— Шта ти је данас, јеси ли полуде |
нестаде онога вечнога страшила, што му над главом стајаше, и он се лако помири са својим стање |
а седење.{S} Имућнија племена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци |
. али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљ |
има личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у |
кара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети. </p> <p>Капетана очекиваху други |
вима...{S} Хе, душу ли му, није то лако надавати. </p> <p>— Знам, Рако, али опет... нисте ни ви |
јих замака.{S} Он је осећао да је тешко надавати свима и свакога задовољити: од толиких похара |
а.{S} По лицу јој се могло видети да се надала овом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко у забр |
о, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо |
Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рекоше |
« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али п |
, која га непрестано држи у грозничавом надању...{S} Све се роји, ври... без реда, без свезе... |
ловању.{S} Чудан је и тај разлог његову надању.{S} Састојао се у једној мисли: »Није то шала, б |
подвикну: </p> <p>— Бабетино једна!{S} Надао дреку као да му црева испадају!... </p> <p>— Свак |
равнати и задовољити другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зара |
војица. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добр |
сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да н |
ије никако помишљао о смрти и упорно се надао помиловању.{S} Чудан је и тај разлог његову надањ |
е са државном уценом.{S} Али се ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све то некако изра |
орке, он се чудио: чему се досад толико надао и радовао? — Ничему... рекао је тада сам у себи.{ |
прошло...{S} И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати какву сј |
и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. — Ко се скрива и бега, њему се непрестано чини |
што чути споља.{S} Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се |
кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким |
бо, које се, као црн џиновски поклопац, надвило над овом шумовитом котлином.{S} Тишина! ...{S} |
гледа некуд у страну. </p> <p>Он пође, надвири се над раком, па стаде... </p> <p>»Шта бих имао |
/p> <p>Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију.{S} Беше их и старијих и одевени |
пурењаци, које један од дечака обрће и надгледа. </p> <p>— Одмакни де мало тањи крај, видиш пр |
њима се светли последњи пламичак наде, наде очајне, мученичке... </p> <p>»Ко зна... ако се пок |
обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, па опет стане да слу |
о... у њима се светли последњи пламичак наде, наде очајне, мученичке... </p> <p>»Ко зна... ако |
амо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење...{S} Али се пред усијаним очима тихо н |
запазио сам толико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту р |
умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, |
Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на |
</p> <p>У тој грозничавој безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на |
букова лисја.{S} Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и |
ром и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мириса...« </p> <p>— Вала, пр |
ири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у знојава леђа, |
уту? </p> <p>Ђурицу још више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка |
итамо за здравље. </p> <p>— Море, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. |
такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и о |
д оним, кога је он убио.{S} То се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и нарич |
о коцу... </p> <p>Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... </p> <p>Глава се Ђ |
али свећу.{S} Затим извади једну иглу и наднесе је над пламен. </p> <p>Симо све то посматраше р |
S} Радио је све сеоске радове по скупој надници, а кад настане ново жито, куповао га је и снабд |
сину на терету.{S} Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала п |
Али се ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све то некако изравнати и задовољити друго |
це, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих залети први и ско |
уца, и оно види пред собом неку нејасну наду, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима |
јим дугом и разбарушеном косом, сањивим надувеним очима, дугом и уском расом, изгледаше као стр |
одговора на то питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> |
ли чувши њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се изненађен и зачуђен. </p> <p>...{S}Овака варошк |
иновник полициски да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, у пећи још тињаше дого |
тати. </p> <p>— Ја, вала, јок... што? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти прича |
иђе пред њега онај повереник. </p> <p>— Нађе ли га? — запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да мож |
у и смејући се гласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, само |
цу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши? </p> <p>— Јесте, нег |
веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што ј |
икује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила негде у папрати. </ |
черас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. </p> <p>. |
е, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан |
, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде поглед на |
неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћера |
читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оном крају, Пантовац.{S |
е, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч овој праведној, страшној погибији! </p> |
а сажаљења. </p> <p>Одмах после венчања нађе неколико поузданих кућа у разним селима, где је мо |
P18971_C14"> <head>XIV</head> <p>Ђурица нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бриге и н |
ледак... </p> <p>Изненади се веома, кад нађе Станку код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га |
дука? </p> <p>Ђурица се намршти, јер не нађе одговора на то питање.{S} Или, управо, нађе га, ал |
а им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца доша |
нчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да |
, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи су већ д |
м сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком заносу.{S} Наједаред, жб |
V</head> <p>Први пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле правници.{S} |
главу.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене и |
Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, уз |
ао милостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Тако је цеди |
косу.{S} У руци Пантовчевој одједном се нађе витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и |
прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега затвори. |
ead>XIII</head> <p>Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} Ст |
за мном? </p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра |
адним окрузима.{S} Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динара. </p> <p>— Е, мој п |
крипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити |
.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. </p> <p>— Како? </p> <p>— Хе... како?{S} |
посла с поштеним кућама.{S} Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. </p> <p>Ђурица |
рави значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} С таквим изразом пој |
се упути улицом.{S} Пред једном каваном нађе самога Сима. </p> <p>— Има ли? — запита га лагано. |
кочила од земље.{S} И после се одједном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, |
чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. </p> <p>— Тако, соколе, ав |
идимо како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пик и подели... </p> <p>После једнога часа |
а се упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, прого |
ложен... </p> <p>А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У Сретенову колу остаде |
да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући нагло после уморн |
.{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, не брини с |
чиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече км |
— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, молим те... остав |
необичне намере. </p> <p>— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, н |
> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... како хоћеш.{S} Сам |
и на испиту за ствари, које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, подметнули? </p> <p>— Не |
аш... мука је то.{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они неће остави |
шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!...{S} Робија! окови!...{S} Или... или шта? оно |
ли му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени |
жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, |
p>— А после.... шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, к |
ма у Војковцима треба послати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад раз |
леновик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> |
тај за Јулину биртију, код »Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу и кажи јој: поздравио те Тима, даму |
е он то наредити без владике. </p> <p>— Нађи, старче, и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде св |
кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти, а |
ајбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица. </p> <p>— Готово та |
.. им њихова! — викну Пантовац — још им нађи адвоката...{S} Лези, бре! — подвикну затим Сретену |
ће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе три банке са нешто |
>— Нађе ли га? — запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да може. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад каж |
</p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до л |
ело тело, и они сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљубљени, загрљени, занесени... |
, после тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедереву.{S} Тамо се склонише одмах; Тимина л |
p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру |
родру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на с |
воту.{S} Он дође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном прижељ |
ст. </p> <p>Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> |
боден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајник. |
ар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да ниси писн |
напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. </p> <p>— З |
рочито на Јеличин рачун. </p> <p>Кад се наже сунце ниско над заходом, девојке покупише рубине и |
оре, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то |
Шта се чуда починило за то време...{S} Наживело се, настраховало се, намучило се...« </p> <p>И |
творише врата, али се она више не обрте назад...{S} Полако обиђе прочевље, око кога спаваху чељ |
лко натраг. </p> <p>Он коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ћ |
и видећи да се понеко из публике мршти, назва их философијом.{S} Кад је утврдио тај генерални п |
уги.{S} Рећи ће: тако му и треба!...{S} Назваће ме лопужом и свакојаким именима...{S} Ех, луд л |
едставницима.{S} Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома им |
ико година.{S} Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из п |
но погледати сваком у очи.{S} Што да ме називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, не |
још није добро видело.{S} Тек се могло назирати небо, које се, као црн џиновски поклопац, надв |
аучио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако с |
ла? — запита Станка, избегавајући да их назове по имену. </p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су ти оца |
а Јанком.{S} Исприча му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљ |
дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, |
рхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе...{ |
кује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, и не мислећи д |
у он никад у себи не претпостављаше.{S} Наиђе му нека црвенкастосива тама пред очи, која му зак |
да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. </p |
ела, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезниј |
осврташе око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необич |
а суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред |
е, ја њему грош. </p> <p>На Станку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а |
не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно његови претходн |
ерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се прикријете на Ко |
стота!... </p> <p>— Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твој |
тражи и Симо.{S} После стотину корака, наиђоше у један склоп, застрвен павитином.{S} Ђурица ра |
дио нарави своје кћери. </p> <p>Једаред наиђоше на село курјаци.{S} Сваки, ко имађаше стоке, мо |
Зато је пио много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, очекујући свако |
отивности са животом њене околине, који наилажаху на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — п |
осети како му опет малопрешње црвенило наилази на лице. </p> <p>— Хоћеш у село, попо? — рече о |
, да не буде сину на терету.{S} Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала, пр |
о срез под именом Мите Сремца.{S} Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго за |
. </p> <p>— Све једно.{S} Прошао један, наићи ће други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе з |
таде напољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадо |
ушу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} Истина, он |
: или да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и д |
дарих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — одговори он, ударивши гласом на оно оданде, усл |
о оде, шта прода... има их он много.{S} Наишао ваљада послом, да му што јави. </p> <p>Тако прос |
пре, само да се стигне на време!...{S} Наишла је на утрвен, насут пут, прелазила је преко пото |
иш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му новчаник. |
уће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле с |
сле краткога ћутања — траљава посла!{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда |
ти ја не знам, нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! </p> <p>— Јок, |
вратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> |
едело, но размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је води |
Па кад велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога |
штавој маси непоплочане улице?...{S} Ни најбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разликуј |
и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само |
сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо заједно — слушам те, |
да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад имати новаца што |
ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да свикнеш тај |
јио и од њега. </p> <p>Растадоше се као најбољи пријатељи. </p> <p>Ђурица је имао пуне руке пос |
ко места, па воде жив разговор. </p> <p>Највећа је гомила народа крај пута, на једној положитој |
које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе... </p> <p>Сад је ве |
о за њу, да је придоби и заинтересова у највећем степену.{S} Кад није могла видети вампира и др |
, то је јасно, јер се један одвојио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту п |
ремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за последњих тридесетак |
оји сече као ножем, од кога су стрепили највећи разбојници...{S} Али се на његово место већ јав |
га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама, и држи се тачно |
не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом упорношћу.{S} И капетан напослетку безнадежно |
ој појави. </p> <p>А Станка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле |
а. </p> <p>Момчадија се, после барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако |
ишта предузимао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују.{S} Двапут је осуђиван |
а кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам иш |
е велики број сељана, читав сабор...{S} Највише их је из кленовичке општине.{S} Саставиле се по |
мела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза.{S} Д |
е стране власт, с друге они, који треба највише да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о гл |
јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кр |
збегавале, као и момци.{S} Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држ |
шушта и затим се чу тихо звиждање, које највише подсећаше на пиштање ухваћена миша.{S} Ђурица д |
леда испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога сам погле |
огледа у лево, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повика: </p> <p>— Лези!{S} Лези! </p |
за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право.{S} Отац га је научио злу, а он се потруд |
> <p>— Са свима, брате, па... и с тобом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — упита |
! ...{S} По варошима.....{S} У Београду највише. </p> <p>Вујо се изненади, то му се познало на |
мислиш... као пре? </p> <p>— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто. |
тала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада уп |
овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуј |
главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала тако про |
едам онако натмурену и зловољну...{S} И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћути |
и на разне стране. </p> <p>Ђурица удари најгушћом шумом и, дохвативши се планинскога венца, одј |
ак, кога потерају са свих страна, тражи најгушћу шуму и завлачи се у непролазне гудуре, тако је |
.{S} Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао пала |
којом је обележавала сваки свој корак, наједаред настаде прелом: она се потчини утицају другог |
неколико капи хладне бистре воде!...{S} Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, к |
е им више од стотине корака до реке.{S} Наједаред Пантовац погледа у лево, па, видевши оно, чег |
е растурено ђубре од живине и стоке.{S} Наједаред узвикну весело: </p> <p>— Дајте мотику! </p> |
ђе у неком слатком младачком заносу.{S} Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размако |
ибље и трњак, за један пушкомет, Ђурица наједаред стаде као укопан.{S} На два три корака пред њ |
а их својим немим старачким погледом, и наједаред јој прелете радост преко лица, које се развуч |
} Причешће.. .{S}Какво причешће!..{S} И наједаред стадоше да му се проносе у мислима светле и с |
е мисли, ни једнога покрета!... </p> <p>Наједаред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве |
оно шибље и коров и задрема... </p> <p>Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде.{S} |
ти и пада под оштрим челиком... </p> <p>Наједаред косачи се пренуше.{S} Неко иза њих повика: </ |
положај и на сваку опрезност... </p> <p>Наједаред случајно погледа низ равно поље, и крв му се |
ки приближан рачун о времену... </p> <p>Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, |
ати, стеже га младић као кљештима...{S} Најзад се некако дохвати паса, одакле истрже мали оштар |
ављају само дваестак корака од њега.{S} Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одм |
с у људе, који су поседали пред њим.{S} Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. </p> |
се и не пружајући руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи |
а, да избере име овога реформатора), па најзад Дарвин.{S} Разуме се, да је он морао објашњавати |
дне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренув |
...{S} После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора о |
икова, од кога није одвајао очију.{S} И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и |
њега гласа.{S} Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на се |
оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: |
још већи страх, још тежи бол... </p> <p>Најзад се, после тешких напора и страха, бегунци нађоше |
гне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледавши још једаред Ђурицу и в |
све.{S} Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали.{S} |
после ових крстоноша.{S} Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уваж |
само потес, где их је, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, и река која кривуда између |
да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући з |
/p> <p>— Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре каз |
оје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсториј |
т зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са гол |
рало или радити или спавати. </p> <p>»А најпаметније сам урадио, што нисам јуче: пристао да иде |
хоће сваки?... </p> <p>— Махни се тога, најпосле.{S} Ја сам ти само казао шта они траже, а ниса |
А свет?... </p> <p>»Шта ће ово да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно последње, оно најпос |
...{S} Јест, дошло је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S |
к иде овај са мном«. </p> <p>— Па добро најпосле, кад ти је он казао... — одговори Ђурица равно |
и добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребније — рече он, чим се поздрави с Јовом, који |
зио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склониште.{S} У своје сељане није сумњао, |
новца под интерес.{S} То је од вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим селима.{S} Кад му |
уздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он б |
је крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда |
на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, радознали и бу |
и.{S} И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само изврши |
замишљено и узбуђено... </p> <p>...{S} Најпре они необични гласови о Ђуричиној храбрости, па с |
на делове по његовим представницима.{S} Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, сво |
ре, прођи се комедије, кад ти кажем.{S} Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече |
ело.{S} И живот је тај био необичан.{S} Најпре није смео ни главе помолити из собе.{S} Станка ј |
цом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике |
не претурамо целу кућу? </p> <p>Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али |
ве провалије.{S} Више саставака опазише најпре једну, затим више белих сеоских кошуља, угледаше |
на руку. </p> <p>Сељани занемеше, кмет најпре скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је п |
н сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже |
собе.{S} Станка је излазила и набављала најпрече потребе.{S} После се упозна са Тимом Банаћанин |
мпирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне крушке под ос |
руги се попео и повадио му чворке.{S} С најрадоснијим срцем отрчао је кући, однео своје лепе ма |
чим осети опасност...{S} Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у |
че Ђурица. </p> <p>— Готово тамо вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манастира добро загрејат |
отле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци у животу.{S} Он дође на обично мест |
нашим селима.{S} Кад му порасте Милета, најстарији син, поче да пати многу стоку, која такође в |
ло...{S} Дави га и притискује она црна, најстрашнија мисао, коју никако не може да заборави, не |
чне речи, које исказиваху и неке његове најтајније помисли.{S} И њему је долазило све то на пам |
чуне са друштвом.{S} Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.{S} Само |
исли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. </p> <p>Постепеним током догађаја |
е седети овако и разговарати се лепо са најугледнијим човеком...{S} Та он је, у последње време, |
Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерена злата«, а не каж |
, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и он |
би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: </p> <p>— Помози Бог |
ошавши спрам играча, некако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па о |
â пуце. </p> <p>— Ти си се, море, негде наквасио! — рече Вујо, погледавши га мало боље. </p> <p |
но је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га вео |
се зна... какво издавање!{S} Али ко ће ’наке муке поднети? </p> <p>— Ти их немој подносити, ко |
приђе попу и шану му: </p> <p>— Зар из ’наке куће?!... </p> <p>— Знам — одговори му попа. — И б |
оре и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти причаш... </p |
<p>— Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би м |
он за њине претње.{S} Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга.. </p> <p>— Вала и јесте од |
, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш |
а мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... </p> <p>— Шта си окупио једнако с тим јелом, ка |
â да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох к |
знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А с |
> <p>— Па не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смеш |
највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се сас |
го. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта... </p> <p>— Кажу да си ју |
бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овам |
ови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да ли би с |
</p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; |
не, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је подг |
...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </p> <p>— Море, Ђуро, надла |
што? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, бо |
емљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нако... </p> <p>— Како се провуче, слава га убила, ’нак |
— упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} |
м рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако задаје страх... паметан је пусник!...{S} Мислим, з |
ац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман Ђурица плану и хтеде нешто круп |
>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? |
тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели... </p> <p |
урећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке |
ареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти причаш... </p> <p>— Ко, зар |
Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај видокруга, откуда се помаљаху ретке паучинасте к |
сабора...{S} А он се затурио у колима, накренуо се у страну и наслонио леђа на Митра, подигао |
а за мокре зидове блатних кућица или за накривљено прошће дугих дворишта...{S} Прођоше једна... |
отимају толики момци... да упропастим ’наку девојку!«...{S} То беху тешке муке, али, срећом, о |
..{S} А-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупи |
оје! </p> <p>— Знаш... ја сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо негде далеко, да |
ра, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се пл |
ати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А како да изиђ |
ш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. |
едаху јој необично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе.{S} Све што је |
ог неких кожа, које су на њихову тавану налажене.{S} Ђурица је не само добро знао откуда су те |
а! — викну Пантовац као с неким правом, налазећи да му је тим причињена хотимична штета. </p> < |
ав овом безбрижном и веселом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није |
уцаше тек што год у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже своје осећање и чуђење. </p> <p |
е и околности, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво васпитање.{S} Али реците |
утом, има ли какве нове наредбе, где се налази кмет...{S} Али је морао бити много опрезнији од |
законом.{S} Крив је сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али ка |
ива нарав, каква се и међу људима ретко налази.{S} Још из детињства она беше чудновата и особит |
сти, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу.{S} Сва ова забуна потраја само један |
ан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крај |
да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са толиким но |
с помућен страшном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја?...{S} Зликовац! крвник!... а чека |
га Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној. </p> <p>— Чујеш, Ново... |
них пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому.{S} Писар извади из свога капута је |
у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.{ |
њства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге |
вер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрек |
днога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Си |
главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, богме!{S} Свакому је |
трунем у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га права истина, коју му Станка рече, и на коју |
.{S} У први мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се неколико пута понови, стаде да раз |
а нико да му не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самог |
се обично заглађује љутњом.{S} И он се наљути...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе |
танком. </p> <p>Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, |
га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изненади.{S} Сматрао је своје село као једино |
мем никоме своме у очи погледати... оца наљутила...{S} Јест, то беше онда у забрану...{S} Ала б |
тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са столице. — Јо |
> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде везана |
који га чувају... </p> <p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала |
пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, море, |
м добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од четвртине...{S} Боље му је |
ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не поможе ништа. < |
цика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? </p |
д би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не позна |
етла јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи |
а је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за вод |
шти Станци. </p> <p>— Јок, брате, ништа нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турак |
е пази... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам потера претресе цело село... </p> <p>— Знам, због т |
p>— Јеси ли спремио какав посао?{S} Сад нам свима треба.... </p> <p>— Треба, истина је.{S} Али |
а и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p> <p>— К |
те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотина дуката, која је могла бити на |
а те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} И капетан је сад промењен, овај је нови |
ити да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не поможе ништа. </p> <p>Али старац, види се, није |
е знам, нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! </p> <p>— Јок, ја нећу |
римо помало, ет’ ... </p> <p>— Продајте нам два пурењака. </p> <p>— Нисмо их, вала, ни ми купов |
ништа.{S} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. </p> <p> |
/p> <p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан — прошапта |
/p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не т |
p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је |
х бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не зна |
дите право Штуловићу. </p> <p>— Хоће ли нам он шиљати још кога? </p> <p>— Јавиће он све.{S} Кад |
таде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку.{S} |
<p>— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. </p> <p |
/p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутра сачекати? </ |
и рече: </p> <p>— Дед’, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматрач, могао би опа |
тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији ј |
д њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву. </p> <p>— Сад ћу, не улази овамо!... — одгово |
чом појави се на вратима. </p> <p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, |
како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, |
једно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако, а |
е до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је крај, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним све.. |
пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Ча |
осао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друкчије! — узв |
је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица. </p> <p>— Готов |
>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребније — рече он, чим се поздрави с Јовом |
, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана |
ар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито пр |
мо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице. </p> <p>— Па...шта велиш?... </p |
т! ...{S} А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом, као и сваком... — рече он, д |
ђи се, чича, здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’на |
да их опрема на посао.{S} Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; је |
твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао је |
и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће на |
он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам |
са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, Којо, са нама? </p> <p>— Па... морам...{S} Вујо тако рече, а баш |
виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> <p>— Са свима, брате, па... и с тобом највиш |
. </p> <p>— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, |
јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, како се |
стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, ме |
да гледамо цео потес и село...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледам |
тише се изласку... </p> <p>— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љут |
<p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха |
то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и |
не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може онако, зна |
гласом на оно оданде, услед чега Станка намах поцрвене. </p> <p>— Чујеш, болан... хајдемо те ма |
испрекиданих речи, услед којих се овај намах расани и разрогачи очи од страха и чуда... </p> < |
многе ствари, којима Ђурица не знађаше намене. </p> <p>— Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, |
<p>Сад је већ постала провидна Новичина намера: он је желео да придобије, да привеже Ђурицу за |
но чували.{S} Дознавали су из раније за намере полициске, па су се сложно старали да их осујете |
ело. </p> <p>Ђурица појми, да од његове намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио |
даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S} Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ип |
вољна ни да одустане од своје необичне намере. </p> <p>— Хајде да се нађемо с твојим људима, п |
лико момака, једнако крстари по селу, с намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљу |
ш о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, тајио и од њега. </ |
помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Станком. </p> <p>Свештеник се и уплаши и наљу |
у, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.{S} И затим му падоше у очи широка Николина леђа |
силазио с кола и распитивао у механама, намести се на предње седиште, ошину бичем и кола појури |
њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} Намести је он, рецимо, код... где би то могло?... све ј |
ома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у |
нуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове се н |
ио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је. </p> <p>— Нека т |
вио код нега све новце, па се онда и он намести код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао. |
е и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде према Ђурици. |
њу је спавао на тавану, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила весело, у пијанци |
.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се наместила на дрвено корито за појење стоке, подметула р |
осуђен на смрт... везали га за колац... наместили се људи, пружили пушке и чекају знак... а дру |
егови претходници, ради истога циља, ту наместили.{S} Попе се на њега и осети се као да је на п |
озорче, што стоји над самим потоком.{S} Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро...{S} Он |
ћемо сад? — рече он. </p> <p>— Чек’ да наместим твој покривач — одговори Новица, па оде те нав |
</p> <p>— Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас п |
...{S} Жену сам затворио, а код куће му наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђаво помаже!« — |
же, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде.« То је све... </p> <p>— Д |
и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи |
, па ту, под једном кржљаком, дивљаком, наместише постељу.{S} Пантовац се завуче међу крстине в |
и неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да ручају, прич |
пред, једно поред другога, а иза њих се наместише Радован и Коста сами, не очекујући да их ко п |
таде, па га одведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S} Занесе се и заспа одмах... </ |
лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те пок |
е брзо исправља, истурује груди напред; намешта рукама кошуљу да се припије уз тело и подиже оч |
урица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се |
{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. </p> <p>Станка угаси свећу, али не |
— одговори он и седе за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, којим су му ноге оковане. </p |
могу мирисати као ви, што само седите и намештате се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се но |
валиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вала, јок... што? — нађе се Ср |
нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке.{S} Прозор се лаг |
рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома |
мљу и спојена пречагама, преко којих су намештене уздуж две широке тренице; на њих се ставља је |
} Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком, а на сре |
ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. </p> <p>— Доведи, доведи!... |
отом је узе за образе, поглади јој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... </p> < |
би четвртина? </p> <p>— А јатаке ћеш ти намирити? — запита Ђурица. </p> <p>— Све до једнога. </ |
>— Не знам, господине!...{S} Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у чове |
врати се за розгу. </p> <p>— Лијепо сам намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта |
{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не |
не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже да та |
бро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га убили!{S} Гледô с |
о, па чак и капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљна изгледа, после ове напомене значајн |
те се он Ђурици. </p> <p>А Ђурица гледа намрштено, презриво, у непомичну паћеницу.{S} У оку му |
адост у оку, али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се разли велика срџба. </p> <p |
од људи. </p> <p>Ђурица се освести.{S} Намршти се од бола у лактовима. </p> <p>— Изведите га н |
је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: </p> <p>— Оне раде тешке по |
ега досад пет дуката. </p> <p>Ђурица се намршти.{S} Пантовац упаде у разговор: </p> <p>— Па шта |
е одбегла за хајдука? </p> <p>Ђурица се намршти, јер не нађе одговора на то питање.{S} Или, упр |
p>Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: </p> <p>— Зар из ’нак |
ори: све ћути замишљена, по неки пут се намршти, па опет мисли и мисли...{S} Нема краја њеним м |
ешће о последњем догађају.{S} Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не из |
<p>Груну плотун...{S} Зелонобледо лице намршти се... очи се зачуђено раширише и одмах склопише |
Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу не могаше проч |
е ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да |
то га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати.{S} Испи чашу, па заи |
! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. </p> <p>— Што ти није мило? — р |
е су то, хеј! </p> <p>Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха. </p> <p>— Ја ти каж |
Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за С |
и дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну.{ |
се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке и до |
еме...{S} Наживело се, настраховало се, намучило се...« </p> <p>И сад му дође на памет оно врем |
кше одма’...{S} Еј, јадниче, како си се намучио! </p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му |
ш брже. </p> <p>»На коњу је, не може ме нанишанити...« — помисли они по гледа онамо у страну. < |
..{S} Станка!... </p> <p>— Добро јутро, нано! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим и стрепим ка |
мо га се чувај... </p> <p>— Знам ја то, нано, одавно.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не брин |
ај шта ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, нано, откуд то? </p> <p>— Кажу ми људи једнако режи на |
>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам нану. </p> <p>После неколико минута промоли се једна пр |
орђе остаде мртав поред Мите. </p> <p>— Наопако, шта учинисте! ...{S} А новаца? </p> <p>Ђурица |
му, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца престадоше играт |
сти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држаху запете пружене пушке, а |
S} Жандарми и пандури, као обично, беху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се дохватише чистога п |
илаваху све више.{S} Требало је, дакле, наотимати — »зарадити«, како он мишљаше — што више, па |
већу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Поморављу.{S} На томе разгово |
урица у себи, спремајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је |
његову саопштењу, Радован одлучи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време; али |
ије налазио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђурица пог |
. па погледаху где би се могао још који напад извршити. </p> <p>Радован се више и не врати у се |
ата од Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожаревачком округу, где му допадоше још триста |
све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад |
ај опрезни, нервозни страх од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину, свакога часа |
на легалу...{S} Разне пријатне слике из напада, који ће следовати, већ се унапред јављају, и он |
очекују се свакога часа, а појединости напада познате су, већим делом, свима.{S} Ипак се нестр |
> <p>Капетан је још путем саставио план напада, према Станкину опису куће, и одредио по једнога |
врте на леђа. </p> <p>Симо се у почетку напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да |
и на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — одговори Станка. — Ј |
се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е онд |
аће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, по законима и ти си крив |
оравио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш |
охаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, према рани |
проспу смртоносну ватру на изненаднога нападача или бегунца.{S} Заобиђоше узорану њивицу, и ка |
ћ? </p> <p>— Ништа ново.{S} Један је од нападача погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам са |
!...{S} Полази напред! — викну један од нападача, и Никола осети јак ударац у леђа. </p> <p>— Н |
требно велико друштво: неколико људи за нападе и три четири јатака, то је свега.{S} И кад овако |
едстављаше живу згоду за курјачке ноћне нападе.{S} Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Стан |
> <p>Међутим власт, видевши да Ђуричини напади постају све опаснији и смелији, стаде да га гони |
продужавао је стари занат.{S} У крађи и нападима био је плаховит као олуја.{S} Јуришао је без р |
поступке према другима.{S} Досада је у нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поч |
о, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико м |
хајдучки живот.{S} Његово учешће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више никак |
ош, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И тако све, па мучи и питај...{S} Добро.{S |
код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се |
окамени се...{S} Две челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире |
ребледели од страха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за |
пастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама.{S} Сретен, који бејаше напред, п |
на планинска вода преко липова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде |
и чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђурици. </p> <p>— Натегни, побратиме, па |
љу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... </p |
рди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. </p> <p>Погледавши на ону страну, |
рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задр |
седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} Чим народ заседе |
ар из заклона, оних наших песама, да се напијем хладне воде са нашега студенца... </p> <p>— Да |
ћи да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и |
не тканине. </p> <p>— Чудо се ниси опет напио? — рече она, осмехнувши се јетко. — Ја мишљах ти |
обиђе прочевље, око кога спаваху чељад, напипа кључаницу на кућним вратима, извуче је и полако |
рекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и |
ога практиканта, те му, на име мајчино, написа молбу за помиловање, и он с великом пажњом испра |
ури са спремањем.{S} При самом облачењу написа наредбу писару да одмах, чим прими наредбу, ухва |
p>— Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, сме |
>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чи |
ит, јер су знали да је Никола отишао да наплати облигацију од двеста дуката.{S} Знали су да је |
раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да |
з сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за овакову грубост, али их уздржа његова оштр |
Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чин |
ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником. </p> <p>— Пожури се, што бр |
ачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Бео |
испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. </p> <p>— Па ето |
це.{S} Дознао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигацију од шест стотина дуката; прода |
м на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... наплатићемо се!...« </p> <p>Кад се навуче први сутон, Ђ |
под један трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико п |
бола у лактовима. </p> <p>— Изведите га напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одрешит |
ја.{S} Извадивши половину рама, погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се...{S} Две чели |
рата на соби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова. </p> <p>— Сад пазите добро! — реч |
и.{S} После краткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не бех |
у се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље.{S} Момчадија пребледела, па нико не дише; све у |
помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону руп |
моћену, понижену, уцвељену, па избачену напоље, избачену као исцеђен лимун, као непотребну ства |
некада лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољу греје топло сунце, свирају свирачи и пуцају пушк |
нка и добар ручак.{S} Једна жена остаде напољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се на |
најући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За један тренутак узбуни се цела среска |
љају.{S} Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.{S} И да не би ове меденице, како |
увреди.{S} Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.{S} Његов отац, који умре пре десет |
намрштена и озбиљна изгледа, после ове напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, м |
воју стару лозинку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весел |
страшним мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као наро |
где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од о |
ачим »што ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — |
бол... </p> <p>Најзад се, после тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедереву.{S} Тамо се |
се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. </p> <p>— Пристајем! |
ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?... </ |
аменима, па одговори: </p> <p>— Чините, напослетку, како хоћете; не браним. </p> <p>— Па кад ве |
овара он Станки, која му нуди јастук. — Напослетку не браним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео |
ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, две?... </p> < |
у кандидате, који су се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље.{S} Момчадија пребледела, па |
ако ћутећи упирао поглед у помрчину, па напослетку махну руком и обори главу, као да и сам увиђ |
ври од нестрпљења... </p> <p>Капетан је напослетку добио тачно извешће.{S} Кола са мртвим Панто |
p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд.{S} Треба из р |
дна... друга... десетак кућица, и он се напослетку заустави пред једном. </p> <p>»Баш сам луд!« |
о се само чуди откуд та жена овде!{S} И напослетку, угледавши врата, једним скоком испаде из ку |
аго гледа, лежи бар једно убиство.{S} И напослетку, другови су се ревносно чували.{S} Дознавали |
ега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај, па сад што |
? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довест |
луку с највећом упорношћу.{S} И капетан напослетку безнадежно махну главом, па се пожури са спр |
да му је непријатељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, |
а се продужи до пред саму зору. </p> <p>Напослетку, кад се сви изопијаше, полегаше по застртом |
знаш.{S} Сад ће да се живи!...« </p> <p>Напослетку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица |
де да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, |
и могао ухватити смисла.{S} А Пантовац, напрегнувши слух, могао му је ухватити само једну реч, |
застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини з |
у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, |
и и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђурица, прескачући лаким еластичним скоко |
ах пољем, које се пружа више вароши.{S} Напред јахаше капетан с острагушом о рамену и револверо |
Улазећи у забран, Ђурица пропусти друга напред, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица ста |
црквену меденицу. </p> <p>Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те у |
никаква одговора, покупи оружје и пође напред.{S} После неколико минута опет звизну, и далеко |
/p> <p>Станка га само погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за |
а улице? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, види |
е опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до п |
гомилица, по један и по двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом... </p> <p>Све б |
ним острагушама.{S} Сретен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, виде |
ђе пешице поред старца, а кола одјурише напред и за неколико минута стадоше близу манастирских |
чуда... </p> <p>Ђурица и Станка стадоше напред, једно поред другога, а иза њих се наместише Рад |
је је он био заборавио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући |
товцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад с по |
<p>Он се брзо исправља, истурује груди напред; намешта рукама кошуљу да се припије уз тело и п |
<p>— Пст, да ниси писнуо!...{S} Полази напред! — викну један од нападача, и Никола осети јак у |
ма волео и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући. </p> <p> |
нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља |
едићемо се лепо... — рече он, ступајући напред плашљиво и збуњено. </p> <p>Утом деда завришташе |
вши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што више може. </p> <p>»Ја црна живота, мајко мо |
е изјаве, љуљајући се и поводећи главом напред и удесно. </p> <p>— Која је боља, побро?...{S} З |
део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше преку и страсну природу, али је о |
леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се. |
збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина.{S} Не знајући шт |
ш тежа, још суморнија...{S} Повија се у напред и натраг по томе, како се коњ у скакању покреће, |
с мрдне једним раменом или пружи руку у напред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; ча |
заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, |
граде и паде у кукуруз.{S} Одатле јурну напред, док измаче далеко на чистину, па онда, обрнувши |
Господи, Господи, помилуј нас! </p> <p>Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меде |
као коња зауздана.{S} Али опет он добро напредује. </p> <p>Кад оде посланик за Новицу, њих двој |
и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, напреже се да прогута или да избаци то што га стеже, ос |
мо један тренутак, један миг.{S} Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, пр |
у се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју снагу и полети низ поље, као на крили |
отегнуто, јасно звиждање. </p> <p>Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из глас |
у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, |
учнији, није га потресла проливена крв: напротив, он се спремао да сад тек засуче рукаве и почн |
} Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњава сувоњавост падала је одмах у |
лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу те лагати, зар је мени мил |
црвена, испечена кожа, па једном месту напукла, па ту зија огромна спржена рана.{S} На лицу му |
долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне судове, умију се, баце који камичак у вир, те по |
аде од њих, док не измакоше подоста.{S} Напунивши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци о |
воду. </p> <p>— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула за Ђурицу? </p> |
а ти се онда раскравих; те не знам како напуних судове и побегох. </p> <p>— А мене срео у Беглу |
суморна сета, кад угледа своје осамљено напуштено огњиште, у коме је безазлену и срећну младост |
ој.{S} Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.{S} Још из д |
а света, па да се нађе девојка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи су већ давно дигли руке од сви |
стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави своје кћери. </p> <p>Једаред наиђоше на село кур |
ла толико необична по лепоти, колико по нарави својој.{S} Беше то тако самовољна и ћудљива нара |
у, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају. </p> <p>— Е, сад казуј шта знаш.{S} Јеси |
све за пут.{S} Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћ |
говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте, казао ми је да те убијем.. |
још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука.{S} Али то |
бодно предати... </p> <p>— Доћи ће и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што |
није оклевао.{S} Истога дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили ше |
отеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури са наредбама у села. </p> <p>— Зна ли Радисав на који ће к |
и ко је прошао путом, има ли какве нове наредбе, где се налази кмет...{S} Али је морао бити мно |
и и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да с |
усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, одјурише трком. </p> <p>Пред оном рупом окупил |
на, прогласи Ђурицу за хајдука; растури наредбе по свима општинама да се строго мотри на његова |
ачелнику, а писари стадоше журно писати наредбе кленовичкој општини, из које је Ђурица, и свима |
} Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала тако проћи кроз цело село, и ником није |
упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погинути.{S} Како је онда лудо срља |
о — рече му он, кад му саопшти новост о наредби. </p> <p>— Видим и сам, али треба још да промис |
спремањем.{S} При самом облачењу написа наредбу писару да одмах, чим прими наредбу, ухвати Нови |
писа наредбу писару да одмах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одраслији ук |
зимајући још ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да девојку »одмах стражарно спроведе« срескоме |
ледао у кров, кад се обратио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, п |
, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, ј |
је овај мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и закопају. </p> <p>Увече је, у |
и мајци, па онда узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут. </p> <p>Зора |
</p> <p>— Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат. </p> <p>— Дај — дер овамо — рече |
омад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово |
а на човека! ...{S} Видиш, и то се мора наредити, мора јој се нешто учинити да други пут то не |
да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде наредити што имамо — одговори Ђурица, па одједанпут кид |
до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} Го |
ети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике. </p> <p>— Нађи, старче, и кола.{S |
леђа. </p> <p>— Не ударај се, молим те, наредићемо се лепо... — рече он, ступајући напред плашљ |
преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним мецима.{S} Пантовац узе само пушку и нож, а К |
једнога сенастога клена, чује се тужно нарицање.{S} То мајка несрећна оплакује изгубљенога јед |
ра је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светите |
господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је д |
д мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чу |
Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око записа.{S} |
ца и простреше га по зеленој ледини.{S} Народ се окупи уоколо. </p> <p>На благој, мало нагнутој |
ху далеко од ове побожне свечаности.{S} Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека |
лепо види цела варошица са околином.{S} Народ се нагомилао око једнога места у неколико редова; |
а спроводницима, писаром и доктором.{S} Народ нагрну колима, па нити ко може приђи колима да шт |
се диже, а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, као на команду.{S} Људи поскидаше капе и |
и, молићемо, и који је рад кориснији за народ, мој или ваш?... </p> <p>— Зар се школе уче само |
ојих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први |
/p> <p>— Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да подмећ |
.. од пијанства ни трага... </p> <p>Сав народ угледа на њему право самртничко, зелено бледило.. |
онтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу ч |
како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... т |
рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не прође нико, само се отуд од кафане |
ије у славу, па да почну играти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.{S |
жив разговор. </p> <p>Највећа је гомила народа крај пута, на једној положитој рудини, са које с |
стоноше. </p> <p>Беше се искупило доста народа.{S} Попа већ позвао одборнике у заседање, па одл |
змамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубијали и узели ве |
ту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано...{S} Руке му везане, али овл |
</p> <p>— Еј, црна мајко! — чује се из народа. </p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, |
— Што ти је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... |
д проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих |
Све се очи упреше у шарену огромну масу народа, која се, таласајући се, лагано кретала путом.{S |
илицу оваквих стајица испуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ |
ли овлаш, те њима слободно креће и маше народу... </p> <p>— Еј, црни Ђурица! — узвикује неко бл |
</p> <p>»За јечам?...{S} Раздао сам по народу, тако ми самога Бога!...« — понављаше он у памет |
Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до последње паре, тако ми |
p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа.{S} Данас немам више од |
Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега |
вилице, свакоме игра усница. </p> <p>У народу свачије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђе |
ка, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немира. »Ухватише... |
уништава човека. </p> <p>Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин.{S |
падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем.{S} Беше то зрео човек, око својих че |
ујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, само њему познатим начином, ставио до знања |
и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S} Овце, од страха, јурнуше на ограду |
капетан у собу...{S} У последње време, нарочито откад је доведен из суда, променили су своје о |
/p> <p>И продужи се шала и задиркиване, нарочито на Јеличин рачун. </p> <p>Кад се наже сунце ни |
зумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је м |
у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен.{S} И сама власт поче много живље да тр |
ри јатака, то је свега.{S} И кад овако, нарочито помоћу жена, привеже Ђурицу за себе, остајаће |
е?...{S} Својом тајанственошћу, памећу, нарочито овом памећу, коју Ђурица уважаваше, јер је у с |
он учини страшнији од самога ђавола.{S} Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјај |
оја јој се тако дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлуч |
нама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито општинска — није се тако радовала. </p> <p>Пос |
но, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, ка |
еташе, забуњиваше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала је ради чега је о |
се разлазе са студенца. </p> <p>Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста.{S} Н |
новче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашњ |
> <p>— Опрости ми, попо!... — шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки |
о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго |
ли преиначила ту страшну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље ук |
жарно спроведе« срескоме месту.{S} Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде |
ође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочи |
ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.{S} И затим му падоше у очи широка Нико |
ра, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који не |
а, која ће га опет примити у своја нема наручја... </p> <p>Живео је као што живи звер, која сва |
ојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми |
ону страну, где није његова соба... да нас не може опазити с прозора. </p> <p>— Знам ја, само |
нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну |
о. </p> <p>— Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо... |
о се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно за друго |
анку — али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо к |
, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше ту |
а сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја сам |
питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да извуче новаца... |
о ви, што само седите и намештате се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријатељице д |
Зимус ми он не треба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склон |
е, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Добр |
Дражовићи...{S} Истина јест, више нема нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а |
ао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Радован? </p> <p>— Погибе.{S} Једва и ј |
е! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, свакога часа...{S} И ми ћем |
каменом одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад нас ти поведи на ону страну, где није његова соба... да |
> <p>— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора. </p |
вакад нек се зна унапред колико коме од нас припада... </p> <p>— Тако, соколе, то је паметно — |
легали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море |
и ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} Због тога |
ш ови старци... — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три |
здане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. </p> <p>— Е, мој соколе, није женско срце к |
утито, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од само |
но: </p> <p>— Господи, Господи, помилуј нас! </p> <p>Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, |
мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад |
ом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само |
оје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели |
— сватова...{S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме ве |
село гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо...{ |
ман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} Надао се к |
ом кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо |
мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство; али га изне |
нили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је било тако пр |
ао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А |
да Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. </p> <p>— Брже паре дај, |
а се онда и он намести код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао. </p> <p>После пола часа |
е тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја... </p> <p>Уморни путниц |
што се у оскудици здраве душевне хране наслађују полициским билетенима, којима их ваше господс |
господо, што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоче апотекар да разви |
"SRP18971_C18"> <head>XVIII</head> <p>— Наслеђе, господа моја, велика је и важна чињеница у, та |
ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка |
ети револвера...{S} Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде...{S} Тресну пуцањ |
ј ради срце... </p> <p>Капетан се саже, наслони ухо. </p> <p>— Жива је, ради јој срце.{S} Код к |
</p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде |
кнуо досад. </p> <p>Ђурица седе за сто, наслони пушку на постељу поред себе, па искапи прву чаш |
један, наићи ће други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу. </p> <p>После вечере, Р |
оја брига, само ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле |
прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.{S} Беху се обојица тако примак |
а, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кладу.{S} Пипајући зид и спотичућ |
и он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те |
лицем к земљи, савијена, као да се сама наслонила на лактове, па сакрива лице од некога...{S} М |
стао да дежура, уморан, савладан пићем, наслонио главу на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да |
атурио у колима, накренуо се у страну и наслонио леђа на Митра, подигао једну руку, у којој држ |
едњега свога дела: кад је пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око и окинуо.{S} Одједном Нико |
азвучен.{S} Примакоше се уз брвна, неки наслонише ухо: тишина... све спава здравим јутрењим сно |
Још једаред прегледаше магацинке, па их наслонише на рагастов... </p> <p>»Е сад још ако не буду |
риђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклањаше половину прозора, па извади це |
чини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ врљик |
видим уплашена, упрепашћена, кад угледа наслоњене пушчане грлиће на прозорима! ...{S} Да станем |
познаде да је острагуша.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, |
се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, макар из заклона, оних наших песама, да се на |
мо да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке. </p |
итају за тобом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задовољно. </p> <p>У том се врати Мар |
далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима |
проводио, ниси јој ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали. </p> <p>— Је ли то од истине |
е после дужега ћутања. </p> <p>— Шта? — насмеја се она. </p> <p>— Коса... и сва миришеш...{S} К |
ај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и а |
у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота из крвава завеска и пружи |
едемо и њу на похару. </p> <p>Ђурица се насмеја и погледа Станку. </p> <p>— Она то и тражи једн |
о си — одговори Ђурица. </p> <p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Са |
и. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи |
ите са некаквим девојкама? — рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провође |
ртеке из наше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пријатељски, као стари познаник. </p> <p>— А |
онела. </p> <p>Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски |
их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан?«... пом |
во својих другарица, да се онако слатко насмеје и нашали са њима... да послуша оно весело девој |
</p> <p>Ђурица подиже главу и јетко се насмеши. </p> <p>— Тсс... познајемо — проговори махнувш |
писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно. </p> <p>Кмет развуче вилице у широ |
нитост његову. </p> <p>Капетан се јетко насмеши, као човек који непрестано слуша овакве одговор |
у — пун је још од лањскога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па |
ало не скочи од страха, кад виде човека насред пута.{S} Ни сам не зна како се уздржа од покрета |
Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком... </p> <p>Механџија се |
варати, он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсан |
во одељење. — Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепљено хартијом; кад се уђе у |
же! — одсече кнез. </p> <p>Међу момцима наста гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само |
товац и стаде да савија цигару. </p> <p>Наста кратко ћутање.{S} Јово два пут почињаше нешто да |
љи, па седе. </p> <p>— Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао...{S} Како је |
се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на одмет....{S} |
ко умирио, седе на клупу под шљивом, па настави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па те |
ђе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и онда |
јатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо |
прошао — одговори учитељ. </p> <p>Људи наставише да исказују један другом своје утиске, а капе |
ни се нешто предсказивала нека граја, — наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — једнако ми сепи |
. </p> <p>— А, хоће да остане удовица — наставља Митар. — Удаће се она, не бригај ти... </p> <p |
амар да му опалим — прекиде је Радован, настављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да г |
о, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Настаде необична граја.{S} Изиђе капетан, па кад му каз |
обележавала сваки свој корак, наједаред настаде прелом: она се потчини утицају другога, али и у |
>Потера се сврши без успеха, а после ње настаде обично затишје, у коме и власт и хајдуци мирова |
ур расеца бурек кривом бритвом. </p> <p>Настаде права гозба.{S} Пандур је често доносио разне п |
едње, на свршетак свега... и после тога настаје тама... крај света... општа пропаст... — или та |
сеоске радове по скупој надници, а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу |
е и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим ко |
наш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... </p> <p>У тај мах нешто шушн |
/head> <p>Трећи је месец како се Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је приспео у град, никоме с |
починило за то време...{S} Наживело се, настраховало се, намучило се...« </p> <p>И сад му дође |
нем с врата... </p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задрж |
ата она пријатна и блага измаглица, што наступа после јакога пића. </p> <p>Променише ракију на |
сте облаке осветљавао, на таквоме месту наступа црна непробојна ноћ... </p> <p>Шта се то вере н |
њивању потре пред кленовичком судницом, наступи у Ђурици извесан прелом у мишљењу и осећању, та |
ући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, све по такту, на преки |
ништа не види око себе...{S} У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не |
>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. </p> <p>...{S} Три часа већ путују н |
, па одмах затим и цео коњаник. </p> <p>Наступио је последњи тренутак.{S} Ђурица случајно погле |
ли није ни сањао да ће овакве последице наступити.{S} Истина, док се одлучивао, он је помишљао |
зређаше и претурише преко његове главе, наступише у њему други погледи на његов живот, задатке |
страсна израза, устаде иза стола и пође насусрет Ђурици. </p> <p>— Где си, Мишо; камо се? — реч |
не на време!...{S} Наишла је на утрвен, насут пут, прелазила је преко поточића, преко камењара, |
Кад се напи, пружи је Ђурици. </p> <p>— Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у |
руга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђурици. </p> <p>— Н |
гога.{S} Пантовац одмах извади пљоску и натеже. </p> <p>— Деде, побратиме; не знаш како је ово |
д се охлади. </p> <p>— Каквог курјака, ’натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. |
легаше на меку зелену траву. </p> <p>— ’Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запи |
ровињара, завејаних снегом; грчи се под натисцима хладна ветра, који скида с кровова снежну пра |
вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и |
окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и заклонила својим моћним зеленим покривалом.. |
екој росној трави, под зеленим и густим наткриљем букова лисја.{S} Груди му се још силно надима |
и уласцима у куће...{S} Са стреха и из натмурено сребрнаста неба сипи и капље ситна роса, која |
де?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну...{S} И најгоре је то, што неће ни |
S} Поседаше и остали жандарми.{S} Један наточи свакоме по чашу ракије, подигоше сви прву чашу у |
многе руке и дочепаше Ђурицу. </p> <p>— Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну нож |
исли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаше му, ст |
опазити, па се одједном окрете и потрча натраг к шуми...{S} За тренут ока нестаде га... </p> <p |
у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претход |
ош суморнија...{S} Повија се у напред и натраг по томе, како се коњ у скакању покреће, а у глав |
а гласно целу хартију, па се опет врати натраг. </p> <p>— Па кад му то истиче рок? — запита Ђур |
— промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у |
м проговори: </p> <p>— Измакни се малко натраг. </p> <p>Он коракну двапут у назад, стаде и с не |
слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И је |
ти у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга... </p> <p>— А, то не мо |
де год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, плати |
, као да и њега интересује колико ће се наћи новаца у том завежљају. </p> <p>— Хо, па овде је с |
Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ће сад, знам, одма |
ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше ту пре убит |
м да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. </p> <p>Вују с |
{S} Па онда...{S} Што, зар не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{ |
мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, провлачи се. |
је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и ра |
дем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај за Јулину бирти |
сети потребу да отвори цело срце, да се наужива и провесели...{S} Дивна ли живота!... </p> <p>» |
о је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум је пред очима свакога дана!...« |
чем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} |
брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? </p> <p>— Само један прави пут имаш пре |
и новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да радим. </p> <p>— Лако је за новац.{S} Него б |
p>Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и |
итељ имати највише право.{S} Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што не |
велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио ш |
им, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце љу |
p>— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од Бог |
олови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити.« |
<p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју н |
је тиме како он говораше, »распростирао научне философске идеје у питомој Шумадији«. </p> <p>— |
који се, док апотекар састављаше своју научну фразу, иронично осмехиваше. — Да је тебе твој от |
арију, па узе одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадоше журно писати наредбе кленов |
ом потчињавању она се руководила својим начелом — самовољом. </p> <p>А она се, доиста, дубоко и |
отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили жандарми, који су се вратили с пута. </p> </di |
ерес.{S} То је од вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим селима.{S} Кад му порасте Милет |
и кола појурише.{S} Требало је на сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе ман |
пред њега човека, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд н |
реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи на |
о.{S} Него кажи што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, или т |
р немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} После, кад својим |
Е, мој попо! ...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од |
адоше на њега још тројица, четворица... начини се гужва, гомила...{S} Савладан је, побеђен... < |
смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од овога. </p> <p>— Та не марим ти баш за |
оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац.{S} Он је учинио тако.{ |
а се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на |
Како то хајдук?...{S} Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио? — запита она радозн |
{S} Мораћу ја отворити очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. </p> |
вори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посет |
ре, неким нарочитим, само њему познатим начином, ставио до знања капетану, да су похаране ствар |
ересова, па позва ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.{S} Марко се провуче опет. </p> |
једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} |
ди и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.{S} Од |
мадиске таласасте равнице од рудничких, начичканих једно до другога, брда и планина.{S} Пред њи |
... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не чекај по |
обро истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно време. </p> <p>— Ка |
ислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... </p> |
ави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где си био |
прође ова дугачка зима!... </p> <p>— У наш Кленовик, је ли?... да се нагледам оних зелених лив |
о!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша се љубав једном сврши, оде, нестаде је...{S} Ама з |
{S} Није вас мало.{S} Само у ова четири наша села имамо тридесет таких људи, а још двадесет у д |
обра стотина дуката, која је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радо |
коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: </p |
једну по једну пушку, те их прегледа и, нашавши све у реду остави их. </p> <p>— Тако, соколе!{S |
:id="SRP18971_C16"> <head>XVI</head> <p>Нашавши Пантовца, који већ постаде љут ради тако дуга ч |
не ствари, па се одмах и удаљи. </p> <p>Нашавши Станку на одређеноме месту, поведе је к селу, а |
другарица, да се онако слатко насмеје и нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кикот |
јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« </p> <p>— Хеј, кмете, овамо сви! — викну |
њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао је другога човека, који ће му радити боље. </p> < |
болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— Кога? </p> <p>— М |
, који је могао значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин глас |
онда, док се помишљало.{S} Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав.{S} Само зна једн |
ла сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би х |
ем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, |
д Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће |
ћа.{S} Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном |
овори дете осврнувши се. </p> <p>— Јеси нашао јагњад, сине? </p> <p>— Нема их нигде, славе ми! |
и то могло?... све једно, Новица би јој нашао згодно место, он зна сваку кућу.{S} Па тако... он |
полегаше по застртом поду.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} Новици ост |
бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови наши одавде поузд |
ни се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам |
Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету сла |
им и веселим смехом. </p> <p>— Ја бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече од сук |
к, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине |
?{S} Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пријатељски, |
ом; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Панту? </p> <p>— Јок.{S} Шта је било. </p> <p>— |
их песама, да се напијем хладне воде са нашега студенца... </p> <p>— Да седнемо у странама, гор |
м и очитах им велику молитву светог оца нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом...{S} По |
нерима, суграђанима и осталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и ок |
а венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се разговори са њим.{S} Видећеш, он ће п |
— поче један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шал |
ад Ђурица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем селу...{S} Остао је на спавању, и сутра ће предан |
кукуруза приближише. </p> <p>— Ми смо, наши смо... — убрза Јово с одговором, видевши пружену п |
а наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села |
} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па то ти |
ега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, напослетку... зар ми баш |
новеселим гласом. </p> <p>— Знаш... они наши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частит |
апе и који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваши. </p> <p>Писар га прекиде: |
коро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже.{S} Само из твога села т |
о још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите сви. </p |
правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. </p> <p>— |
вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим селима.{S} Кад му порасте Милета, најстарији син, |
појава, као она светла јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за себе.{S} О |
. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших села... још синоћ су сви скупљени и сад су ту нег |
да се наслушам, макар из заклона, оних наших песама, да се напијем хладне воде са нашега студе |
н јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују зид?{S} |
рица оном сиромашку — колико сте струка нашли? </p> <p>— Педесет и три, брате, само педесет и т |
ручио да је посао свршен успешно, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да |
p> <p>— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељ |
> <p>— Тако они увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p |
и не знаш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у р |
S} Ја ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси |
одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по в |
ећи се. </p> <p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан — |
аше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! </p> <p>Ђурица поче долазити к себи. |
дати... </p> <p>— Доћи ће и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. |
сени...{S} Младост ступа у своја права, не разбирајући ни за прилике, ни за последице, ни за шт |
ити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор памет |
. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. </p> |
> <p>Станка не зна шта се у њему збива, не погађа мисли које се у њему роје.{S} Она види само д |
S} Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих при |
авно.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе |
де путом и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се |
и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p |
е проклете дације... </p> <p>— Знам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити |
на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, дов |
бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она одлучно. </p> |
те му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити смисла.{S} А Пантовац, напрегнувши |
ед ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Те |
о муцаше тек што год у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже своје осећање и чуђење. </p> |
та је он смислио.{S} Није му ни првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, к |
овица — наставља Митар. — Удаће се она, не бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помил |
у преко срца као муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обра |
Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија.{S |
дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да |
старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и |
ама, он опет зовну Ђурицу по имену, па, не чувши никаква одговора, издиже секиру, корачи два пу |
лу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да од |
у, нико се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погледа... и он завидљиво гледа ове б |
се следило, умртвило... ништа не осећа, не мисли, не живи...{S} Тешка мòра притисла му груди, с |
се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на |
ао верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он мислио...).{S} А о |
сподске околности, па им се предао сав, не бринући се о крају свега тога. </p> <p>— Море, докле |
она после краћега ћутања. </p> <p>— Е, не може тако.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер већ |
— Ево ти куће...{S} Исправи се на ноге, не брукај се! </p> <p>Ђурица прелете очима преко гомиле |
поток, кривудајући кроз њиве и ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му с |
мор је савладао јако, али она не стаде, не предахну...{S} Прође кроз вратнице на огради, претрч |
ек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући д |
S} Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча ц |
отео им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући за |
ове душмане!...{S} Па онда... шта буде, не марим!«... </p> <p>Кад одјахаше коње у потоку, испод |
ужје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на з |
</p> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљад |
и потрча још брже. </p> <p>»На коњу је, не може ме нанишанити...« — помисли они по гледа онамо |
изести од муке.{S} Сад је све друкчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде са нама; Т |
ни на оноликим парама!{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— |
зех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — обрте се ј |
и ти ћеш, ваљад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, бо |
на, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!...« </p> |
ича.{S} За онога што се појави из шуме, не могоше смислити ко је. </p> <p>— Биће то који његов |
{S} Она скочи, па закука: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш |
.{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда крвничк |
ога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у |
аше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места томе смеху.{S} Кад зађе у по |
да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику см |
Вујо их задржа. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, него се завла |
у разговор: </p> <p>— Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ов |
урица друкчије мислити. </p> <p>— Море, не знам ни ја... био сам луд.... </p> <p>— Зар није бол |
/p> <p>Ђурица се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша |
а и паде на под... </p> <p>— Предај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. </p> <p> |
Може се још обогатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? |
олужанин слободно иде путом и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, од |
ас Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу. </p> <p |
неком необичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хладном вод |
Новица, за кога то, као што изгледаше, не беше никаква неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или |
.{S} Деца престадоше играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и |
обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасн |
њом, стаде изостајати. </p> <p>— Лакше, не мора баш тако брзо — проговори он. </p> <p>Не остаде |
здржати овај први поглед, па застадоше, не мичући се и не пружајући руке један другом.{S} Најза |
ом понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоумећи, не размишљајући више о своме плану, пође ж |
димо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши га, оде у другу |
андурским рукама...{S} Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој.{S} А |
дним брзим погледом разгледа положај и, не мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку |
тави ме мало! — одговори она збуњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака |
на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу. |
ајка... отац... другарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њ |
рећан, задовољан, опијен слашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то |
мисао, коју никако не може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о |
журно ступаху по хладној, росној трави, не осећајући ни хладноће ни умора...{S} Само што пре, с |
остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ва |
ком преко крила...{S} Она се не зачуди, не изненади се, само јој срце живље закуца, а поглед јо |
га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се на његово очајно запомагање.{S} Кад навр |
ести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе... </p> <p>Кад сунце одск |
, умртвило... ништа не осећа, не мисли, не живи...{S} Тешка мòра притисла му груди, стегла му г |
њих се наместише Радован и Коста сами, не очекујући да их ко позове.{S} Калуђер их и не поглед |
<p>...{S}Ћути хајдук у мрачној јазбини, не мислећи и не видећи ништа око себе...{S} И чини му с |
ека и врзина...{S} Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај је |
о, смешећи се. </p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта да каже.{S} Једва, после дужега ћутања, пр |
ти хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе |
онотоно читање пресуде. </p> <p>— Ћути, не сметај сад... чита ти се пресуда — вели му Митар. </ |
Станка прескочи врљике, и, не двоумећи, не размишљајући више о своме плану, пође журно, готово |
ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен на смр |
>— Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> |
шини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих |
...{S} Нешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји п |
и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше |
ше низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоумећи много, разбегоше се по кукурузима, бојећи с |
не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је |
идиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена |
је му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе. </p> <p>— Стој! — викну |
зелена!{S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао |
ко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </p> <p>Станка ућута и више ни с |
но, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде боја |
за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад сам баци |
нека се дете поправи... </p> <p>— Јок, не може! — одсече кнез. </p> <p>Међу момцима наста гурк |
ме ви сад можете убити? </p> <p>— Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба |
будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. </p> <p |
ана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам да сам пропао, пропао |
је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без о |
главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ам |
даље — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за ме |
т поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче |
о, неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак. |
</p> <p>Ђурица иђаше невесео, замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради.{S} Само му |
>Ђурица изиђе невесео, збуњен, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одав |
метна радозналост повуче га тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, претрча |
оку необична родитељска радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју |
— Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. </p> <p>— Дошла, господине, она де |
паде му учитељ у реч. </p> <p>— Пардон, не прекидај ме.{S} Је ли он непрестано, радећи своје се |
, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби |
>Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања.{S} Али се опе |
S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда Јанко? </p |
с, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила целога ве |
је се из народа. </p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје |
на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковач |
лудети ’вако сам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зором, на посао! </p> <p>Ђурицу не |
несе, те се закрлеписмо једно за друго, не мислећи ништа и не знајући шта радимо...{S} А сад ми |
у Марко. </p> <p>— Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија. </p> <p>— Колико даш, |
са њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш |
обрецну: </p> <p>— Даље од мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ |
ћања сласти у пићу... само сипа у грло, не разбирајући шта ради...{S} То му је једини лек од он |
мам још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак.{S} Он је луд у т |
анка би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ал |
; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... |
жаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху д |
те, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљање. </p> <p>— Да с |
поуздани људи — одговори Вујо одсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу. </p> <p>— Баш |
{S} Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропа |
и сад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у кога. </p> <p>Пантовац, као чудећи се |
едњи, повика: </p> <p>— Погибох, браћо, не дајте! </p> <p>Хајдуци га прихватише и за неколико с |
еш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од ког |
осно снабдева.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, |
огаше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша узнемирено срце, које куцаше јако и |
о, осврћући се око себе. </p> <p>— Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге.{S} |
оги атлети од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавши оком сваки ку |
ди само да ти кажем. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме остави, а после... </p> <p>— Па добр |
од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, |
није он ваљада Турчин! </p> <p>— Кажу, не ваља се... </p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек м |
девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. </p> <p>— Ја бру |
воли!{S} Ја оно оданде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — одговори он, ударивши г |
даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једв |
ана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак... </p> <p>Изненади се веома, |
алијама застају сви и, у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, оку |
куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајућ |
то Станка, при онако слабом осветљењу, не опази. </p> <p>— Откуд ти то знаш? — одговори он, и |
обичај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију...{S} Пасош ти можемо набавити.. </p> |
ете, испеци нам каву. </p> <p>— Сад ћу, не улази овамо!... — одговори отуд женски глас. </p> <p |
а мати.{S} Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућу |
ршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. </p> <p>Ђурица приђе ономе другоме, те |
на зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... и све то због њега.. и ако он |
. </p> <p>— Тхе... куршум или робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у |
жи ударце куршума...{S} Гледа и чека... не дише... </p> <p>Груну плотун...{S} Зелонобледо лице |
сад?...{S} Да га убијем својом руком... не могу, нећу...{S} Тако би се смирио за час, па ништа! |
тако... он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Ка |
си волео. </p> <p>— Тхе... тек онако... не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се н |
у онда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па о |
... шта је? </p> <p>— Хајде да идемо... не могу да спавам. </p> <p>Новица устаде, протрља очи, |
му наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... </p> <p>Руке су му се грозн |
дохвати оружје у руке...{S} Ослушну... не чује се ништа...{S} Приђе к вратима, слуша...{S} Неш |
сиђе на пут с кметом. </p> <p>— Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отвор |
... шта ради Вујо? </p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> <p>— З |
. </p> <p>— Е онда те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад бу |
S} И опет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели |
елим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{ |
ку и натеже. </p> <p>— Деде, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна човека — рече он, п |
> <p>— Чините, напослетку, како хоћете; не браним. </p> <p>— Па кад велиш тако за калуђера, онд |
рете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чек |
ељак, као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, п |
онамо у страну. </p> <p>— Предај се!{S} Не гини! — викну жандарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча |
> <p>— То ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Само ми њега не дир |
палом на скоковима. </p> <p>— Пуцај!{S} Не дај!{S} Уа! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гр |
а болан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте ју |
</p> <p>— Јаој, кукавац, ђе погибох!{S} Не, кумим те Богом... </p> <p>Пантовац га само гурну ле |
ко би се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се |
А ја се радовао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме овде чека«... </p> <p>И мисао за мишљу |
..{S} Мајка... отац... другарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} |
<p>— Имам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми и |
а ми будеш харамбаша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.{S} Чичу пит |
кам?{S} Да ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} |
ек ми опрости... и ја њој праштам...{S} Не послушах те, па ето... </p> <p>Свештеник се измаче и |
м станем пред врата и лупнем јако...{S} Не би одговора задуго.{S} Лупнем опет...{S} Отворише се |
га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осе |
тресоше, а ходник потмуло одјекну...{S} Не чу се никакав други глас...{S} Она удари још јаче... |
к да дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити капетана за сваку ситницу... морам зн |
ем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> <p>— Што ћеш ми ти? </p> < |
р ти нећеш са мном? </p> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред |
човека, очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. |
пред, те се нађе уз самога Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и |
у се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други његов покрет, Ђурица истога тренутка |
ога ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам само који ли је то од његових долијао. </p> <p> |
<p>— Сад паре или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па |
во кажеш: мари ти он за њине претње.{S} Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга.. </p> <p |
у рачун да му открива своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су рукама сви његови планови.{S} Н |
е у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште |
, а сад му прва опасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад н |
>— Хм, богме ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што о |
де да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, |
ача погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свак |
му је сад тако драго и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа познатих му места, као да је |
ку само да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с |
а моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети другу...{S} Зар |
рај...{S} Је ли крај свега.... смрт?{S} Не знам!...{S} Шта је то смрт?{S} Знам, видела сам кад |
? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ јед |
е Пантовац одсечно, размисливши мало. — Не иде, све је у његовим рукама... без њега ми не можем |
азноврсна осећања: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у глав |
што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак. </p> <p>Али, нес |
ше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознати.{S} Капци, на једином |
паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вај |
јте мучити, добро гађајте!... </p> <p>— Не брини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — |
ар од оних што су са мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и п |
имам посла с таким људима... </p> <p>— Не бојим се код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђур |
ам с раскида, ако она хоће... </p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас |
нити, па гледај да се пази... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам потера претресе цело село... </ |
а живот да остави, ја како... </p> <p>— Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке |
о непоуздан, тако непознат... </p> <p>— Не знам, како ћу... </p> <p>— Хајде, молим те.{S} Ваљад |
адован више требао но њему... </p> <p>— Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то ве |
м.{S} Сад ти знаш како ћеш... </p> <p>— Не бригај.{S} Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми ш |
кола осети јак ударац у леђа. </p> <p>— Не ударај се, молим те, наредићемо се лепо... — рече он |
е претреса велика философија. </p> <p>— Не замерите скромним и мирним грађанима — продужи апоте |
и посматрају необична човека. </p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он бл |
своју руку преко њена рамена. </p> <p>— Не знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако |
ера, кад си ми тако послушна. </p> <p>— Не вичи, море, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђу |
пошто му обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам н |
дуге ниске старинских новаца. </p> <p>— Не знам ја.{S} То су ми зацело, подметнули они што ме м |
и ракије? — пита га Добросав. </p> <p>— Не могу, ништа не могу...{S} Спавај! — одговара Ђурица, |
глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој право... </p> <p>Он се брзо исправљ |
то?{S} Седи само да ти кажем. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме остави, а после... </p> <p> |
сваком месту — рече Радован. </p> <p>— Не ваља тако.{S} Боље идите заједно. </p> <p>— На посао |
а за њим и погледа га љутито. </p> <p>— Не помињи ми то, молим те.{S} Хтео сам се после изести |
прозбори Пантовац забринуто. </p> <p>— Не брини, прећи ћемо — одговори Ђурица, па сви троје уб |
где је мотика? — запита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је |
пу и смерно приђе свештенику. </p> <p>— Не смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за |
анатеме претвориле у девојку. </p> <p>— Не помињи зло, молим те, — рече она крстећи се. </p> <p |
сну и дохвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро |
а су због тога дизали потеру. </p> <p>— Не може бити! </p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, |
ену.{S} Она скочи, па закука: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта х |
е погледа озбиљно и одговори: </p> <p>— Не шалим се, среће ми хајдучке!{S} А ти чини што знаш.. |
раво у очи, одговори одлучно: </p> <p>— Не знам, господине!...{S} Шта су они намислили са мном |
који му досадише, па узвикну: </p> <p>— Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш! </p> |
} Шта раде тамо, траже ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p |
а га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја |
p>— А ова кућа није са улице? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју |
.« </p> <p>— Ђуро, спаваш ли? </p> <p>— Не спавам. </p> <p>— Немој да се љутиш, што сам ти каза |
то су ти, ваљада, подметнули? </p> <p>— Не знам, господине... </p> <p>— Добро, добро... — преки |
аљад’, преко кога ћеш јавити? </p> <p>— Не бери бриге — одговори кмет, правећи тајанствени изра |
и и ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба да зарађујем. </p> <p>— Пристала бих, |
а ли Радисав на који ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. < |
нда треба и њега да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе |
p> <p>— Зар ти нећеш са мном? </p> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ј |
а ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му после казати.{S} Хтео сам... </p> < |
се они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, богме!{S} Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад |
не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да је побратим не о |
ка, који ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> |
попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере. |
све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> |
могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на похару. </p> <p>— Све |
од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} Пос |
оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и |
танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави своје |
и би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и |
олу и био би користан државни радник, а не би продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитање |
ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S |
о апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео |
му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апс |
: у томе је одрастао... </p> <p>Другова не имађаше.{S} Једини човек, пред којим је слободно сме |
} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула бих, |
бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, |
Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми |
од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са столице. — |
од Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучност, која је расла све |
.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори В |
овац не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста |
та Станка радознало. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, ј |
ажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их сам подел |
сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — |
да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лис |
... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{S} Имам пас |
<p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су |
ише ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајте... </p> <p>Ђурица разви завезак и, видевши д |
о нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, |
мо, ако има шта јести, само нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико |
м и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиском ових необичних д |
, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Вра |
ако ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћемо се р |
ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— |
о.{S} Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... </p> <p>— Који Радисав? — прекиде |
мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Лети се наимала под надницу |
простота!... </p> <p>— Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих т |
не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја... </p> |
... само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p>Св |
ако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их |
мисла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа св |
остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргује |
ла би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... </p> <p> |
о за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом трен |
вши се. </p> <p>— Ехеј, море, побро, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка оштра |
о га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узе |
мах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима за |
настави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањује |
отвори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и |
де за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни ж |
ровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица |
у и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам |
ржању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему нали |
плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио његово душевно стање. |
а, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила не |
или право у чело? </p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љута гуја! </p |
.. — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали |
тајанствено и опасно.{S} Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. </p> |
ли се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад овако |
ле зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли |
Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви? </p> < |
удари клин. </p> <p>— Море чувај се да не заклиноше. </p> <p>— Стари смо познаници.{S} Ха-ха-х |
азак, те он не пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, веома необи |
дила она напомена о јаловицама.{S} И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би |
ко замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две прав |
место није одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите |
гима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У ку |
се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} Стић |
акту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух, к |
лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. </p> <p>Станка се зачуди.{S} По своме п |
е опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још јед |
де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Марко! |
искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је то необично. </p> |
Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. </p> <p>— Чек |
удња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу те |
ати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.{S} У себи ј |
лава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим ј |
бом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти го |
ви, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио. |
ла, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли |
е њега тицаху.{S} Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране |
розничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај |
ремајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је све једно, али |
о било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да пову |
p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S |
би ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли т |
еш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста таквих г |
очинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање... </p> <p>— Н |
<p>— Па знаш... саветовао сам човеку да не пропада тако млад узалуд, нека се преда власти.. </p |
ође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки п |
— Све једно, морамо раскидати, па онда не морам ни крити.« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} |
погледа Обрада значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јет |
умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вала, јок... |
.{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам м |
ше Ђуричин гласан одговор: </p> <p>— Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам ти |
ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња |
адоше њих двојица сами. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме |
з годину, две?... </p> <p>— Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и |
рве љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је овако, |
— Остави се залуднице, вјере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о послу.{ |
сваки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја не могу живети без тебе....{S} Море с каквом сам се вар |
у.{S} Његов поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, због које не бих м |
је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за какве препреке.{S} Марко се само чудио и в |
о представљаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.{S} Да је школован, он би, |
у он скриваше и од себе сама.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прил |
ише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава. |
RP18971_C11"> <head>XI</head> <p>Станка не могаше више да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у је |
</p> <p>— Лези!{S} Лези! </p> <p>Станка не појми одмах на кога се односе те речи, па се у трчањ |
утећи корача поред њега. </p> <p>Станка не зна шта се у њему збива, не погађа мисли које се у њ |
аветнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети оно густо прамење.{S} Али сам |
Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха.. |
Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише |
сећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому.{S} Писар извади из |
.{S} А она?...{S} Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет ј |
ца сина...{S} У старим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен |
> <p>На томе се сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше д |
га до каквога поузданога заклона, а она не може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се о |
ј се приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу св |
S} Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од д |
ше.{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка тр |
сељачки... </p> <p>— Знам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... — рече Станк |
ош радозналија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p |
аше неки празноверни страх, коме се она не могаше противити.{S} И у тој злослутној суморности, |
кућу.{S} Умор је савладао јако, али она не стаде, не предахну...{S} Прође кроз вратнице на огра |
че, навлачећи шареницу на децу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни праг и стаде б |
мишљах... — одговори Станка, али ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, тицала жанда |
је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други |
ску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, |
едаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у |
и: </p> <p>— Оне раде тешке послове, па не могу мирисати као ви, што само седите и намештате се |
ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срета за пурењаке. |
ноге ’вако тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да држе... све од пића!...{S} Није требало да п |
кога хајдуци занемеше, згледаше се, па не рекавши ни речи, изиђоше из храма зловољни и упутише |
оји стари. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. </p> <p>— Ћути |
он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се од |
е савладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па не брини! — одговори Новица, за кога то, као што изглед |
ачити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала нећ |
разгледајући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спусти се на под до пећи. </p> |
ди дер, синко, придржи.{S} Стар сам, па не могу сам... </p> <p>Радован га услужно скиде с коња, |
сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.{S} Мало затим |
је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.{S} После неколико месеца повуче га опет нека си |
аву око себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па ч |
S} Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и пр |
ичкој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у с |
бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живом |
еднем и проговорим реч?... </p> <p>— Па не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могл |
ати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} Због тога се моји н |
је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зи |
. — Начини једну од овога. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} |
мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међ |
а га Добросав. </p> <p>— Не могу, ништа не могу...{S} Спавај! — одговара Ђурица, па опет леже. |
крв, све се следило, умртвило... ништа не осећа, не мисли, не живи...{S} Тешка мòра притисла м |
... свега има, као каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више?!...{S} Шта треба чов |
p>— Пет стотина дуката. </p> <p>— Ништа не можемо учинити...{S} Ја јесам позаимао готово свима |
да се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не зарађујемо...{S} Сутра иде Милутин механџија у Жабар |
рица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Д |
су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ћ |
д мене.{S} Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </p> <p>Чин |
а то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо да тражимо — рече писар |
ати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе...{S} У глави му наступи неко болно бу |
ти сад паре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све ст |
да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том осталима, кој |
аво Матовој кући. </p> <p>»А овај ништа не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачно је Коста ст |
цу. </p> <p>Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете. |
улице?...{S} Ни најбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче |
рибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, нервозни с |
уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено униж |
штољи и још многе ствари, којима Ђурица не знађаше намене. </p> <p>— Ето ти оружја; све је пуно |
Стој! — викну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча ј |
домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена ов |
упу, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица не имађаше ни совре ни племена.{S} Он, са неколико вршњ |
м, али ако намораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вреде |
е за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће |
ислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори ц |
ра по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше ништа распознати, зачу се условљени знак: — П |
вом ватром. </p> <p>— Па како ћемо, кад не може друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да биј |
тра.{S} Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још к |
ш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху говор о томе.{S} Станка је мрзела на ово |
долазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисл |
се тамо и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умрем. </p> <p>— Море, живећемо, Стале!... |
</p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. </p> <p>— |
потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране.{S} Сад |
> <p>— Добро... како хоћеш.{S} Само сад не могу... </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајк |
орам дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«...{S} У таквим мислим |
душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му |
аки твој корак по селу, али им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село |
па.{S} Ова страшна мисао, која му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у м |
ајкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то |
већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} |
некако у косо, необично... и тај поглед не обећаваше никаква добра... </p> <p>И као да се хтеде |
а ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом упорнош |
ш боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« </p> <p>Опет се зачу зви |
о и становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела.{S |
другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после краћега ћутања. </p> < |
{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно тра |
двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему.{S} П |
да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код се |
х, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па сад шт |
</p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч ошину преко срца као |
Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да |
љна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, н |
свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како се л |
А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, |
е могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, |
S} Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта |
ао да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми |
што мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.{S} Него кажи што др |
на њихову тавану налажене.{S} Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са |
ли је то тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога не |
о, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма к |
за такву опасност или љутњу, због које не бих могао пробати овако лепу мученицу«. </p> <p>Тада |
стављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је лако.{S} Овај ће прока |
} Како то? </p> <p>— А зар ваше девојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде |
. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћеш — одговори Ст |
, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а ж |
ивимо који месец дана заједно, па после не марим, нек погинем. </p> <p>— И све овако да сија ме |
</p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде вез |
Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али |
па неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова откивањем, па с |
е? — запита га старац. </p> <p>— Зар ме не познајеш, газда Јанко?{S} Догонио сам ти ономлане ме |
бично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вујо непри |
га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом пр |
а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан планински вета |
ица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео по |
/p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш д |
, преко села.{S} Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекив |
ћеш одмах у окове.{S} Твоје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио п |
а не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је н |
говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре, које ти је |
p> <p>Ђурица појми, да од његове намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од све |
ицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост на |
, изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо д |
— Друго ништа и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам се |
ањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> <p>— |
тле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, тиштал |
му постанем права жена, па после да се не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! — |
место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, зева |
ори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледом. </p> <p>»Овај готово |
арац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оста |
х суседа да изиђу, показујући тим да се не интересују оним, што је иза њихових леђа... </p> <p> |
S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рек |
ишљајући се, проговори: </p> <p>— Ја се не шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </ |
његове страшне речи. </p> <p>Станка се не измени; као да је очекивала нешто горе, неповољније, |
едаред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{S} |
баченом пушком преко крила...{S} Она се не зачуди, не изненади се, само јој срце живље закуца, |
јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој у |
ице. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове се не шале! ... </p> <p>И отвори се бесна, разуздана пијан |
> <p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни ста |
болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуда провући! </p> <p>— Отварај! — викну к |
само знам да се мора кидати.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих |
лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није ник |
озе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да плива |
тражиш! </p> <p>Станка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори лакшим г |
>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забо |
ване за под, за шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита пис |
} Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} Због тога се моји никад нису причешћива |
с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчан |
ш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђу |
ега...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од ж |
писано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јес |
песме или подвикујући на стоку, нико се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погледа. |
ише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.{S} Но |
рст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају г |
човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са с |
на жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад успавано осећа |
Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>После десетак |
д окрену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и у |
је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као ш |
да опет мало пијемо... </p> <p>Њему се не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао ум |
а озбиљност уплаши Ђурицу, збуни га, те не умеде одговорити на поздрав, ни понудити госта да се |
их, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Само пролећу као |
њега оставила све... осрамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила... |
заносан мирис отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце пр |
е се.{S} Једва ти се онда раскравих; те не знам како напуних судове и побегох. </p> <p>— А мене |
е одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штогод на м |
и. </p> <p>— Каквог курјака, ’натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. </p> <p>— |
ече по једну каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </ |
еколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у сла |
ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састојале у »невидишу«, |
Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи |
ах да ћеш одовуд, од станице.{S} Зар те не прати Симо? </p> <p>Ђурица му исприча малопређашњи д |
ети се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стра |
прича цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. </p> <p>— Није то тако — одговори м |
што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није сигурније да останем у шум |
тио, друго би сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S} Али сад то на страну, па ми |
јој може много што шта рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њен |
на једну младу жену, која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за |
чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је |
, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> |
о, светло, слатко...{S} И никад га више не одведоше цркви и не причестише. </p> <p>— Јеси ли че |
што се затворише врата, али се она више не обрте назад...{S} Полако обиђе прочевље, око кога сп |
одвајају у засебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> <p>Т |
м ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад |
уђен, срце му лупаше јако, и он се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и |
сом: </p> <p>— Јеси чула, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком н |
у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. </p> <p>После свога необична венчања Ђур |
лицији.{S} Хо мај... како се ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одго |
о је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S} Станка га је |
ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету!...« Откако је учинила први корак за |
<p>Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења |
оца навикао.{S} Имања, може се рећи, и не имађаше.{S} Једна кућица са даном орања око ње и јед |
прену.{S} Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опе |
ђе на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од ниша |
о размрсити њихове замке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се отег |
</p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. </p> <p |
њега само чисту искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли |
ко ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене? — по |
се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљ |
исли, које се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Постаде |
етињства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на дру |
кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну |
тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p> <p>— Па како, бола |
болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... </p> <p>Руке су му се грозничаво тресле, и |
..{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела данас? </p> <p>— Шта ћ |
исмо једно за друго, не мислећи ништа и не знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешк |
о да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и ома |
поља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високо |
уни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овд |
изненади, видевши весела човека коме и не падаше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, ви |
што друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још ужасније, |
тако непокретна и суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> <p>Друго |
ви поглед, па застадоше, не мичући се и не пружајући руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну де |
пет што чути споља.{S} Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да |
ова, није ништа наредио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену |
бојећи се да се разбојници не присете и не поврате. </p> <p>Ђурица с Пантовцем удари потоком, к |
пад извршити. </p> <p>Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки жи |
{S} И никад га више не одведоше цркви и не причестише. </p> <p>— Јеси ли често бивала у цркви и |
е задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај |
, и на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад успавано осећање у њему |
, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што то сад? < |
м тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам да сам про |
хајдук у мрачној јазбини, не мислећи и не видећи ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у |
атупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова.{S} С |
ујо устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак |
е отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. </p> |
речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу |
ла нешто горе, неповољније, па је ово и не зачуди. </p> <p>— А после.... шта ћеш после?...{S} Д |
.{S} У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле |
Чаше звече... смеј, кикотање... нико и не помишља на опасност.{S} Ђурица пребацио руку преко с |
о... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће до |
те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и |
. ништа... </p> <p>Станка обори главу и не одговори ништа на ову изненадну милост Ђуричину. </p |
пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пр |
кујући да их ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само састави руке младенцима, па се обр |
p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p> <p> |
од пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе |
снагу самоодбране, коју он никад у себи не претпостављаше.{S} Наиђе му нека црвенкастосива тама |
неприродном силом, коју он никад у себи не претпостављаше, пребаци се преко ограде и паде у кук |
у, коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не осећаше...{S} Али није ни то...{S} Имало је нешто у |
ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби не трабуња штогод онај луди Јово?{S} Кажи ми слободно! |
— шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој |
ишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га |
Погледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а ка |
и догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глав |
показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти |
на тако огромној берзанској шпекулацији не страдате.{S} Може вам се отворити стециште због те к |
и, да су обе женске од онога реда, који не држи много на чедност и поштење...{S} Гошћа беше дои |
емена.{S} Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док |
Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који не одвајаше очију од Јуле. </p> <p>— Ја нисам с раскида |
ви се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се издаде.{S} На |
игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пред једном каван |
да око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде |
паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради.{S} Сут |
.. ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце...{S} |
руком дирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не зна закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим о |
ријатно!...{S} У глави нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је слат |
ку му сија израз задовољене освете, али не прозбори ни речи... </p> <p>Капетан не зна шта ће пр |
} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће так |
.{S} Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да |
е. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загонетка решена.{S} В |
.{S} Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. </p> |
врело и необично... јури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће.. |
ојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој право |
ко дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} Има ли он својих људи, који би |
остељи. </p> <p>Станка угаси свећу, али не леже.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи недовршене |
ше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Ста |
у.{S} Ноћас се добро промисли...{S} Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од којих |
а: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. |
сад необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном |
о нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго |
све је у његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути. </p> <p>— То је мука, — рече Ђури |
и онако... какво зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— Што п |
чудећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој |
што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на пример не |
Хтео сам... </p> <p>— Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја такве ствари не в |
урици. — Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p>— Каква т |
ством, задрхта им цело тело, и они сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљубљени, за |
да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« |
узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако је... али |
— Знаш... они наши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — |
спи са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узм |
дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, т |
х нешто шушну више њихове главе.{S} Они не опазише, али Пантовац лагано подиже главу и ослушну, |
даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће |
о, и зар је то каква кривица?{S} Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често |
е...{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали да много трошиш, |
стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S} Ов |
ише о томе разговарати: ја такве ствари не вршим без њега. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што |
очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дозна |
.. ’Вала је Богу!... </p> <p>— Море, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да |
да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће |
да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и погледа га т |
ш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? </p> <p>Ђурица најпре беше обор |
кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p>— И ниј |
да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дир |
има кућним, рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам нану. </p> <p>После неколик |
{S} Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја знам, |
накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то з |
неочекиванога питања. </p> <p>— Само ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с Радован |
ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако зада |
ши. </p> <p>— Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... </p> <p>— Како?...{S} Хвала |
иш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом |
себан, неки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сач |
а добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини... </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви же |
то.{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они неће оставити, док не изд |
кукурузима, бојећи се да се разбојници не присете и не поврате. </p> <p>Ђурица с Пантовцем уда |
ми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Д |
остати други човек.{S} Али такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, по |
!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па т |
штине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава п |
урица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као |
танка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њем |
отворено погледа.{S} Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњић |
опусти друга напред, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, |
лежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се пожури |
стасом кресну жигица неколико пута, док не плану и осветли необично лице послушниково, који, са |
жи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега |
узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.{S} Читаве де |
осле се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је |
нико.{S} Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо т |
{S} За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чини |
уги, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га познај |
није смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући. </p> <p>— Па је ли све извршила? |
м и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда окрени све косом право мој |
ред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладн |
и сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ |
дам у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по |
рескакаше рупе и камење низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, која беше обрасла густим |
те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, нара |
мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече |
ао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда идите право Ш |
<p>Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста.{S} Напунивши ведрице, она их, као |
Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајд |
и, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! — ре |
гама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте какву |
бро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од четвртине...{S} Боље му је овак |
ега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не поможе ништа. </p> |
какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; е |
да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не поможе ништа. </p> <p>Али старац, види се, није поми |
једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и ст |
о, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеп |
е...{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мен |
кад виде човека насред пута.{S} Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} |
ез размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи |
а је њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду |
.. </p> <p>Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} После неколико дана она је две |
S} Чудна је! ...{S} Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то у |
ћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се год може...{S |
а истом месту то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између ко |
ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако необично за њу, да је пр |
роменили ношњу; удесили су да се оделом не разликују од становника своје улице.{S} Ђурица је, п |
и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од његове намер |
судници. </p> <p>Пред општинском кућом не беше никога.{S} Уђоше сви у заседање, где писар саст |
ри ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком ратнику, д |
/p> <p>Прођоше неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за |
.. </p> <p>— Како ћемо сад, кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у |
не прозбори ни речи... </p> <p>Капетан не зна шта ће пре, пуне му руке посла: треба повратити |
помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Вод |
знате му црте строга и одлучна лица, он не изгуби ништа од своје одлучности и присебности, као |
собом све предмете и сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, које |
одавно, сваки је засветлео очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{S} Са |
ашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори очи.{ |
амо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице |
е тако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одје |
е показа као драгоцен проналазак, те он не пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, |
њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он наба |
да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити.{S} И досада је други за њ |
е брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на |
тина, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања.{S} Своја кривица се обично за |
таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општега питања, које сам се |
Радована. </p> <p>— Чујеш, мени се ово не свиди.{S} Он ми се нешто много променио.{S} Требало |
уричиним погледом. </p> <p>»Овај готово не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао |
ађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте позадружна |
пасош?...{S} Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си заслужио п |
ди ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи бољ |
ан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи |
лава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини приј |
е сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«. |
о издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она |
Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> <p>Да |
е на рагастов... </p> <p>»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изишла.. |
да идем свуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— |
рамена. </p> <p>— Не знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нека поги |
утаху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној |
оје: мало ово, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајд |
Баш ја једнако мислим код куће, никако не могу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, |
етову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.{S} Извириваше сви редом на прозор д |
ио је прстима за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. |
а... </p> <p>— А, то не може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!...{S} Првога дана, пошто ме |
а, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука је |
а црна, најстрашнија мисао, коју никако не може да заборави, не може да је забаци међу друге ми |
је било гутати залогаје, јер му никако не силази она тежина са грла...{S} Зато је пио много, п |
ар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— |
p> <p>У народу свачије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. </ |
таше као приковани на своме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху |
опо; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те намора |
своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сл |
апоље.{S} Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по |
} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују се разведри лиц |
едине, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тр |
а мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане |
чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо з |
љењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без В |
одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме |
мишљење нико не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни гла |
угих узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потр |
е се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе ор |
посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђе |
л’ није умро. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан г |
ица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована.{S} Ко на то не пристај |
..{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се мора наредит |
кање по прашини.{S} Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута.{S} Ни |
— Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— Дете |
хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше д |
иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то |
S} Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити |
бригај.{S} Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе три |
»Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осе |
p>Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отвор |
ар, и она себи друга... </p> <p>— А, то не може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!...{S} Пр |
е од усиљенога стезања. </p> <p>— Е, то не може да буде... она је варошка.{S} Неће она без нова |
</p> <p>— Знам шта мислиш, синко.{S} То не може.{S} Сваки је, који је бивао на твом месту, то п |
у упропасти, болан брајко? </p> <p>— То не знам, попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не |
еће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога |
м то мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене куће — о |
ворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мене причувај — рече кмет. </p> |
ника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је кућа заиста поштена — како он |
вешти — слушаћете Радована.{S} Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, н |
изјаве — разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И |
Зашто, газда Јанко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, каз |
<p>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А |
Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, сам |
нци. </p> <p>— Јок, брате, ништа нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака венча |
ик се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађују четири |
>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намораш кога? < |
ра јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чу |
говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по селу се рашчују одмах |
/p> <p>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас |
ислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки |
Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегл |
рштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно. </p> <p>Станка га само погле |
{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље.. |
он се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села?{S} Зато, |
и вали?{S} Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, |
абоде је под други нокат. </p> <p>— Што не говориш, псино једна, него се мучиш због онога злико |
, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, п |
анице, и осећаше велико задовољство што не обори очи пред оним строгим, испитљивим погледом...{ |
атаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут на мене? </p> <p>— |
би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље |
е срце од камена!« — вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у |
>— Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих! </p> <p>Испише чашу заједничку и пољубише се. < |
ш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим земљама, али држим да сву |
вамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Он је оно |
<p>— Какав пост? </p> <p>— Божићњи, зар не знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и остали свет. < |
танка у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле је з |
а је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, други |
ко ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се до |
је чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку |
га толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме мало потесни |
Остави то! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} |
огим, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће оваки гости! — одговори му Пантовац, п |
ио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} |
аса ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни обл |
а, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... |
хајдука? </p> <p>Ђурица се намршти, јер не нађе одговора на то питање.{S} Или, управо, нађе га, |
Ја сам и јесенас због тога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на друг |
ним жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући. </p> <p>— Како ти кажеш... — прошапта она и |
страну, где није његова соба... да нас не може опазити с прозора. </p> <p>— Знам ја, само ти х |
ви, онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то вел |
великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на д |
ереса...{S} Лакомислена и бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све он |
ри Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А други? </p> <p>— Радован и Кост |
ти се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љуто, го |
Проклето дериште!...« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху |
ити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те раздели свој тр |
се гомилаху око њега.{S} Марко Радоњић не могаде отрпети срамоту своје куће, па се обрати за п |
авна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца д |
амршти се мало, али се по његову изразу не могаше прочитати да ли му је непријатно то питање ил |
кри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој кора |
носим мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одговори обичним гласом: </p> <p>— Је |
дницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо.{S} Случајно је дошао б |
анки, која му нуди јастук. — Напослетку не браним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћа |
па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с |
на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да с |
сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно, пре |
е убити последње циганче, па нико да му не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се опазило да јо |
он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} М |
ди и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива своје работе.{S} Не брини |
сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо |
ек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису |
ца, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем с |
ега негде, где ли...{S} А помиловање му не слази с памети никако... оно је једнако уз њега, пор |
се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узме |
се он приближавао кући.{S} Из памети му не излажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убиј |
себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је |
</p> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе. </p> <p>Ђури |
е се спава, тај спава слободно, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио пре |
ија огромна спржена рана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црн |
пристаде.{S} Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Новичине. </p> <p>»Он |
се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, право у село. </p> <p>Сунце беше давно и |
мехнувши се. — Знам да жене у том стању не иду... </p> <p>— Нема. </p> <p>— Па... готово и боље |
га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је |
ажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а овај одмах |
и, рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!...{S} |
сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери |
ор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката. |
равих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећ |
усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога положа |
ица нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху ни једн |
и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина.{ |
ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> <p>— Паре!...{S} Бацај паре! </p> <p>Ме |
спали му други метак у груди.{S} Старац не мрдну више... </p> <p>Из шуме трчаше неко...{S} Ђури |
неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се не |
да утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А |
е њему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... да |
је смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна... може још доћи одговор...{S} |
рижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима |
је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама...{S} Тада се прене и |
е онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди. </p> <p>Опазила је |
све спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... иза |
и у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из раме |
ма импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избер |
па звизну учестано с прекидима. </p> <p>Не чувши никаква одговора, покупи оружје и пође напред. |
е, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станк |
а баш тако брзо — проговори он. </p> <p>Не остаде им више од стотине корака до реке.{S} Наједар |
мо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слобо |
кује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, повезô с |
само ми кажи. </p> <p>— Е јеси човјек, неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А они матори пас н |
ла ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови с |
{S} Са стреха и из натмурено сребрнаста неба сипи и капље ситна роса, која обухвата цела човека |
е дивно јесење јутро.{S} Са плава чиста неба падају светли ватрени зраци по шуми и косој падини |
леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, |
оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео уса |
/p> <p>— Како?...{S} Хвала ти, попо, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети ч |
агрме страховити глас: </p> <p>— Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш! </p> <p>Истога тренутка |
друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, ча |
енила.{S} Још неколико тренутака, па ће небесним плаветнилом прснути огњени зраци, од којих ће |
акога дана, онако исто, као што се мења небесно плаветнило туробних јесењих дана.{S} Живело се |
ху неколико сивих облака.{S} Плаветнило небесно трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су |
добро видело.{S} Тек се могло назирати небо, које се, као црн џиновски поклопац, надвило над о |
ења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан пок |
и...{S} Тако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака.{S} Плаве |
часака, и озго засија радосно и светло небо... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1897 |
а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред с |
оворио о рају и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли |
јати... </p> <p>Беше скоро поноћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широ |
уста помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци, па се онда обоји |
и. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо |
и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапу |
ајнију и отворенију боју...{S} По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћишт |
и одговор охладнела срца, које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болно, мучени |
им оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. </p> <p>— А што ми резилиш пљ |
е, и овде неуспех! </p> <p>Ђурица изиђе невесео, збуњен, уплашен, не знајући шта да чини и куд |
а мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђаше невесео, замишљен, не слушајући шта се око њега говори |
<p>— Излази! </p> <p>»Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније |
рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле ко |
та говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пу |
к сви ућуташе, посматрајући како Ђурица невештим прстима одваја један по један лист папира.{S} |
, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш |
хвате.{S} Све су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »о |
рви пут после дугих година засија израз невине среће и радости. </p> <p>— Ама је л’ то одистине |
он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа |
аљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових дана нов |
.{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се оп Новици, кој |
тињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој ку |
ек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свег |
авља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама, и држи се тачно своје одл |
дији.{S} Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начин |
век који не може да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде поглед на онај дуги планински |
ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и ј |
му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, за невољу?...{S} Хоћу полудети ’вако сам. </p> <p>— Нећеш |
ђени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу...{S} Еј-хај!... — уздахну он |
. </p> <p>— Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од м |
ину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да види неће ли Ђуриц |
вање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу...{S} Еј-хај!... — уздахну он после неке тешке и |
гани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. </p> <p>Ђурица, опаз |
спех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне |
повој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила |
каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па се онда и он намести код Мата, леже |
е, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости |
за себе.{S} Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и |
релу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, море, негде наквасио! — рече Вујо, погледавши га мало боље. < |
обом...{S} То је негде тамо... иза њега негде, где ли...{S} А помиловање му не слази с памети н |
да нађе јагњад, која су се позавлачила негде у папрати. </p> <p>Непомузене овце блеје и, да би |
ш не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... иза њега негде, где ли...{S} А помиловање |
раније.{S} Уходу послаше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а |
како он мишљаше — што више, па се после негде склонити и проживети мирно.{S} А да би могао зара |
и. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... </p> <p>У тај мах нешт |
лочина, још није ни тренуо.{S} Морао се негде одморити.{S} После краћега двоумљења оде к Јову. |
а накупим много новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да |
а, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те показује иа том месту трагове пламен |
е да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја |
с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка т |
нуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрдну |
ли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да с |
. још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли сви право овамо? — запит |
шиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друкчије! |
ћу твоју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поруга |
</p> <p>— Што не говориш, псино једна, него се мучиш због онога зликовца, коме сви робујемо!.. |
</p> <p>— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи в |
уката.{S} Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који |
га зликовца... </p> <p>— Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. |
p>— Зар није у вароши? </p> <p>— Јесте, него да није куд отишао послом.{S} Он ти сад води тргов |
сли Ђурица. — Боље је овако на чистини, него у соби...{S} Овде сам слободнији...« </p> <p>Углед |
идете дању заједно, као прави хајдуци, него се завлачите сваки у своје село? </p> <p>— Па... с |
омени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је |
Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Марушка, па понуди Ју |
не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула |
> <p>— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?.. |
Али... овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? — запита за |
траже ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p>— Све сам прегл |
а само једем... </p> <p>— Море није то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бри |
а ће бити свима. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, |
за то рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу...{S} Еј-хај!... — узд |
<p>— А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуш |
ну Ђурица. </p> <p>— Немој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори.{S} Прва је мука: г |
ди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако |
треба што за јело и тако, то могу...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} |
је!...{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет стотина, они све раз |
од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. </p> <p>Свештеник |
аво, кажем ја...{S} Али то није све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате, углед власти је па |
мојим су рукама сви његови планови.{S} Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да |
е и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих |
кну Пантовац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. < |
, помало...{S} Јутрос малко почесмо.{S} Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите? </p> <p>С |
не могу оставити, па макар погинуо.{S} Него кажи што друго: има ли каква начина да се ми не ра |
а радим. </p> <p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју |
примаче се постељи, па седе. </p> <p>— Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш пос |
то ћу, кад немам друга посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи |
свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — под |
тазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја... још онда, кад је почео да |
на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од |
о поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добро јутро, |
.{S} А новаца? </p> <p>Ђурица извади из недара смотуљак и баци му у крила. </p> <p>— Број! — ре |
ну да се оплећу густе мреже око њихових недела.{S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа др |
о може бити?« — помисли она.{S} Пре две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ и св |
ро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> <p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да |
па је то наставио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-В |
трос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? </p> <p>— Биће од ове оморине — одговори |
јатељ и саветник Ђуричин. </p> <p>Једне недеље дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спрем |
чеше да избијају на видик.{S} После три недеље опази их прво Станкина мати.{S} Кад виде жена св |
у, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ зе |
е...{S} То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна ст |
ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити и затворити, чим дозн |
же.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи недовршене мисли, које јој беху једино занимање у овој |
бескрајнога покривала, тамо у магловиту недоглед... </p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Д |
Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лутајући под притиском бурних ветровитих осе |
блачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака...{S} Тако се |
а је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на поље. </p> <p>Истога т |
Стаде лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у |
еве:{S} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} З |
ече он, узимајући новце и бацајући их у недра. — Само хоће ли остати што другима? </p> <p>— Бић |
свих пет младих чворака беху у његовим недрима: што је за њега било немогуће, другоме је ишло |
.{S} Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више ко |
аховит поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело |
се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом. </p> <p>— Зар ти остави хајдуковање, п |
тренуцима искрсне пред њу; поздрави је нежним осмехом, затури главу весело и прође... </p> <p> |
> <p>Ђурица се свакад збуњиваше од ових нежних белих руку, и обично муцаше тек што год у првим |
олеће...{S} Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и јасном |
>— Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак. </p> |
ше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једном топлом сузом. </p> </div> </body> < |
, влаже и продиру у станове кроз малена незаштићена оканца, уносећи собом и студ и отров...{S} |
обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.{S} Маркова кућа беше близу |
је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. </p> <p>Свештениково се лице за |
че Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте се, де |
аца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху ни једнога часа.{S} Вујо |
, али се још не могаше домислити својој незгоди. </p> <p>Опазила је само једно: све што је слуш |
ма као препрека његовим плановима...{S} Незгодно му је што се понеки пут мора водити рачун и о |
се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, пожури! — рече |
н сусед. </p> <p>Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о |
па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људи, који су потребни у такву послу. |
ознао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола...{S} |
ако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мен |
гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесности прође му дуго време. </p> <p>У неко доба н |
оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. </p> <p>— О, ала ово смрди ужасн |
а он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. </p> <p>— Шта? — рече она зачуђено. </ |
обоје, заиграше им млада срца, испуњена неизмерном слашћу и блаженством, задрхта им цело тело, |
.{S} Очи му, на први поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву доброћуднос |
у лаганом касу, види се између њих нека нејасна група, из које вире пушке окренуте у врх...{S} |
жди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без |
аперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... </p> <p>»Откуд овде ови људи?...{ |
<p>— А-а! ... — одзива се он, лутајући нејасним погледом преко гомиле глава, окренутих к њему. |
</p> <p>....{S} Ври у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и шушти то врење, те н |
мичак жуте воштанице, а око њега тамно, нејасно...{S} У ушима зуји, зачује се понеки весео узви |
се, у том стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцртава по који кров од стаје, по неки стог зао |
же се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не мислећ |
каквих планова, али је све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто са св |
звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; |
илош угледа пред собом само неку тамну, нејасну гомилу са ножевима, који севаху према сунцу, па |
селије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, обузима га нека светла милина, и оно у тр |
становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина |
Нађи, старче, и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се на |
</p> <p>Хм, опет то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, |
и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац.{S} Он је |
ћете Радована.{S} Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се виш |
актовима. </p> <p>— Изведите га напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} |
месец дана заједно, па после не марим, нек погинем. </p> <p>— И све овако да сија месец, да пи |
кима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако сла |
... </p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па |
p> <p>— Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, па квит |
изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— Па добро најпосле, кад |
а зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се мучити!...« </p> <p>Једни |
е то: неће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. </p> <p>Јован ск |
да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се п |
нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не д |
е обузимаше све већа ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати |
ва Срете.{S} Шта велите људи? </p> <p>— Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео |
како он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... </p> <p>— Хо |
сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? </p> <p>— Расп |
еђашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. </p> <p>— Нијеси требао.{S} Истина, он је |
е — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би рад |
нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости...{S} Е ја... </p> <p>Писар окрете раз |
као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> <p>А горе у ст |
а рачун између мене и тебе...{S} Свакад нек се зна унапред колико коме од нас припада... </p> < |
гљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из |
арме и пандуре.{S} Нека се живо обуку и нек спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, Станка, |
же. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. |
нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој праштам...{S} Не послушах те |
да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ни |
ојку, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати |
је одговорио: »Нека чини како зна, само нек пази на људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо |
опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене и тебе...{S} Свакад нек се |
<p>— Ништа.{S} Кажи — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </ |
— морам да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. </p> <p |
...{S} Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и |
еко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити израз вели |
ојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова |
човеку да не пропада тако млад узалуд, нека се преда власти.. </p> <p>— Па шта вели он? </p> < |
ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се |
ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она? |
а! ...{S} Да станем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S} Па онда... ш |
} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке |
па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти се и упа |
и му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> <p>— Јок, не може! — одсеч |
</p> <p>— Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. </p> <p>— Не |
чи. </p> <p>— Поздрави сестру, Спасу... нека те бар она гледа...{S} И, ако можете... подигните |
<p>— То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се |
тело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима и њега... < |
ко он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се забавља, само нека |
борника. </p> <p>Хм, опет то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек жи |
а му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необична успомена из детињст |
...{S} Само Ђурица необично изгледа.{S} Нека суморна сета и замишљено расположење овлада њиме о |
аве, пробуди све жандарме и пандуре.{S} Нека се живо обуку и нек спреме коње.{S} С оружјем... з |
овори му свештеник. — То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће |
ници, угледа неколико људи пред њом.{S} Нека беспредметна радозналост повуче га тамо, и он, не |
> <p>— Па добро, кад је већ оседлан.{S} Нека изводе коње! </p> <p>После неколико минута крену с |
екоше: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гледа бесмислено у |
рже и уплаши од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на одмет....{S} Пази ме, з |
же својим коштуњавим прстима. </p> <p>— Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад од |
ече Вујо и окрете се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде наредити што имамо — одговори Ђуриц |
већу, прекрсти се и упали је. </p> <p>— Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто.{S} Посе |
S} Они твоји већ почели тамо. </p> <p>— Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начин |
а, па одговори мирним гласом: </p> <p>— Нека дође, па шта би? </p> <p>— Ћути, црна; мене је стр |
арушке. </p> <p>— Која је то? </p> <p>— Нека удовица... води га као коња зауздана.{S} Али опет |
, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као залив |
ред собом неку нејасну наду, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца људс |
ћи.{S} Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено напуштено |
ема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p |
<p>— Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — ј |
мислила о томе и све више је обузимала нека слатка зебња при тим мислима.{S} Све чешће овлада |
не руке...{S} Само испаде из онога дима нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну целим т |
езику.{S} А уваженој господи бандистима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине капетане, ч |
у.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у та |
на прозорима! ...{S} Да станем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S} П |
S} Видиш како он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... </p> |
{S} Хоће да буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првога п |
<p>»А знам... хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде му поглед на једну младу жену, која |
.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је не |
спусти се на под до пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и овако — одговара он Станки, која |
дност и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, пропала жена, и Новица је много ра |
ица осети да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља |
ело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе...{S} У г |
дужега разговора. </p> <p>Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се |
ац се прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, које му баци |
ица и уђоше у двориште.{S} Ђурицу обузе нека непојмљива зебња од ове мрачне и неме самоће, и он |
а су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако |
ме смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљив |
— Шта би? </p> <p>— Ништа.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из заседе, |
њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажна и моћна сила примамљиваше тамо, опет јој се |
. онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрам |
} Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и по |
артија, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта.{S} Чим капетан проговори, он се осврте и при |
сву кућу унаоколо.{S} Иза куће стајаше нека стара вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да ј |
p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде |
..{S} Отворише се изнутра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... тра |
весело, слатко, пријатно!...{S} У глави нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава!...{S} |
ије ни капи испио!...{S} Само му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зно |
о.{S} Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Пр |
пијем, само сам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге. </ |
мисли капетан, улазећи у двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздр |
ао плаховит поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто в |
мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме телу.{S} Очи |
појми значај те мисли, опет му пројури нека електрина кроз главу, кроз тело, и застаде у срцу. |
... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? </p> < |
— Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... </p> < |
шашовци, те је цела совра изгледала као нека стаја.{S} Лепо је видети око цркве или, кад је црк |
му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, |
ед мрачним сводовима храма, који се као нека чуда издизаху и повијаху у густој помрчини.{S} Прв |
ам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. </p> <p>Пантовац га пре |
S} Зацопала се у разбојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је кућа з |
} И њему је тешко, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, ка |
Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме |
о овако, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не б |
олима, од чега му је такође остајала по нека пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се |
S} После неколико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банак |
м, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегавала да мисл |
ута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди.{S} Очи му се засве |
д у себи не претпостављаше.{S} Наиђе му нека црвенкастосива тама пред очи, која му заклони собо |
Ђурица разумеде шта се ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она з |
едла у лаганом касу, види се између њих нека нејасна група, из које вире пушке окренуте у врх.. |
, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво |
не, испрати до оближње шуме, дајући још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његов |
било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како зна, само нек пази на људе«.{S} Али сад, |
ен, и она се стресе од зиме... </p> <p>»Нека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!« — помис |
е, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка |
тва сену му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно и |
стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати није смео.{S} Заносна ватра љубавне |
S} Прате ме робијаши! ...{S} А како сам некада лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољу греје топ |
му је далека и страшна била та помисао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче |
ва касања...{S} Некаква суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задр |
љно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе |
дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош.{S} На варошком тргу |
д седла, по такту вранчева касања...{S} Некаква суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му |
и лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да је острагуша. |
</p> <p>Прођоше мрачно двориште и кроз некаква сниска вратанца ступише у одају.{S} Новица упал |
ма, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан с |
испред куће.{S} Очи му прелетеше преко некакве слике, која му је тако позната и тако блиска, а |
за шумарака. </p> <p>А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, а |
мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она и насмеја се весело, као |
ачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од двори |
цом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не |
лике нестаде... она се, одмах чим пуче, некако необично, у косо, спусти на земљу и леже... без |
рате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман Ђурица плану и хтеде не |
} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини сумњив... па одох раније. </p> <p>Отп |
<p>Станка стеже зубима усну, погледа га некако у косо, необично... и тај поглед не обећаваше ни |
</p> <p>Митар приђе... опет иде и гледа некако у страну...{S} Пољуби се са њим, па се исправи. |
Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осет |
га младић као кљештима...{S} Најзад се некако дохвати паса, одакле истрже мали оштар ножић.{S} |
арња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву гомилу |
ук Пантовац, који се одједном опусти, и некако необично седе и леже у ватру на прочељу, леже он |
S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и па |
товац се још више потуљи, обори главу и некако неодређено махну руком поред уха, што се могло у |
Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело те |
а га жигну још јаче, још ужасније, и он некако механички, без размишљања, онако исто као што се |
срцу.{S} Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела. |
е нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. |
јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.{S} У крајњем случају веровао је, да се |
о, неком магловитом надом, да ће све то некако изравнати и задовољити другове и себе.{S} Надао |
и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не |
кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобом, господ |
у разбацани комади хлеба и печена меса, неке крпе и стара поњава, раширена преко сламе.{S} Тада |
неке необичне охолости и самосталности, неке ћудљиве тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве бо |
две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздрави сестр |
је је закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да оби |
а морам све казати.{S} Иначе, вели, има неке мајсторије. </p> <p>— Хоће, хоће поганац, знам ја |
веома тешко падаху, пренесе разговор на неке обичне ствари, па се одмах и удаљи. </p> <p>Нашавш |
егунаца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљивога и блажен |
аве, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, сја |
он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постељ |
све жене из те улице, носила халине од неке загасите вунене тканине. </p> <p>— Чудо се ниси оп |
да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, с |
рђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава |
пред собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истресе једну трубу платна и из |
ољу...{S} Еј-хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузи |
ј суровој, немој црнини траже објашњење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или |
, па седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До те постеље стајаше мала четвр |
ао човек који не може да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде поглед на онај дуги плани |
ше ове необичне речи, које исказиваху и неке његове најтајније помисли.{S} И њему је долазило с |
ледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке необичне покрете: час мрдне једним раменом или пру |
зи право разрачунавање, које мора имати неке сразмере са државном уценом.{S} Али се ипак он над |
о дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после.{S} С |
друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и самосталности, неке ћудљиве тв |
е пробудио после прве пијанке, саопштио неке мисли и Марушки. </p> <p>— Он се до синоћ мало при |
ићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе |
да казати.{S} Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. </p> <p>— Зар опет сам? </p |
н и развучен.{S} Примакоше се уз брвна, неки наслонише ухо: тишина... све спава здравим јутрењи |
облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немира. »Ухватиш |
ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се о |
/p> <p>Жандарми се испретураше по соби, неки се докотураше до постеље...{S} И Ђурица пође једно |
>— Е, мој пријатељу — рече му присебан, неки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше |
ди, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, које је личил |
ом су спојене обе половине карике...{S} Неки људи пружају руке поред његових ногу и грабе се за |
је већ обична, добро позната појава.{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене сво |
ио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако задаје страх... памет |
уздржа од покрета, који би га издао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по изгледу, са заметнутом |
обичај је да се данас мало проведеш.{S} Неки трговци одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ов |
таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаше му, створише се |
ме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под кл |
човека, с киме је сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна њ |
се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно његови претходници, ради |
му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећ |
грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да |
Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врат |
и тим мислима.{S} Све чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане да погледа от |
ар. </p> <p>— Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознат |
се спрема... </p> <p>У исти мах зачу се неки узвик споља.{S} Митар истрча из куће, довикнувши о |
тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати. </p> <p>— У стању смо умирити вашу вели |
баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора.{S} |
еше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празноверни страх, коме се она не могаше противити |
ари, две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, |
ов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен.{S} И сама власт поче много |
гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет пренесе очи на ону слику и |
да излази у кавану, где су се скупљали неки необични гости: и они су се, како изгледа, показив |
мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава |
што, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не ра |
чи да проговори: све ћути замишљена, по неки пут се намршти, па опет мисли и мисли...{S} Нема к |
се чује потмуо топот коњских плоча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред уш |
јасно оцртава по који кров од стаје, по неки стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа ко |
ка што пресеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно кака |
ешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад им |
овао у суседству.{S} Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки не |
то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно за друго, не |
а је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, само њему познатим начином, ставио до |
и се у непролазне гудуре, тако је и он, неким неодређеним нагоном самоодржања, изабрао себи ста |
— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и притворновеселим гласом. </p> <p>— З |
узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: </p> <p>— Измакни се |
овај догађај.{S} Он подиже главу, и са неким светитељским достојанством погледа зликовца право |
ву, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори: </p> <p>— Истину си рекла |
други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и в |
{S} Ја сам се тек зимус почела досећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пако |
ст... — или тако нешто... а он окупио о неким ситницама, које после тога немају, како она мишља |
, осети како јој се срце стеже, па се с неким радозналим подсмехом обрати Јелици: </p> <p>— А, |
о.... му његова! — викну Пантовац као с неким правом, налазећи да му је тим причињена хотимична |
зор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене.{S} Ђуриц |
општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би у |
се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипи |
рашну причу... </p> <p>После пола ноћи, неко лупну на прозор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се |
паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, које је личило и на кајање, и |
а једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се |
ао да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светл |
ноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука.. |
а је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука...{S} Поред крс |
злеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом но |
Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове |
ега сутона..{S} Застаде и ослушну...{S} Неко му се приближује.{S} А, јест, то је друштво, на ко |
д нечега што се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад успавано осећање у њему пробуди се и с |
погинуо, они се из среза устумараше.{S} Неко им потказао да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пре |
</p> <p>Наједаред косачи се пренуше.{S} Неко иза њих повика: </p> <p>— Стој! </p> <p>Подизаше г |
виђаше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љуто, горко осећање усамљености заседе му у души, |
...{S} Сва се кућа затресе... »Пази!« — неко викну пред вратима...{S} Груну још јачи ударац... |
може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред вратима.{S} Прегледа кључаницу — стоји |
{S} У том се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе... » |
Истога тренутка зачу се иза њених леђа неко звиждукање.{S} Она баци пушку пред Ђурицу, обрте с |
емена...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S |
/p> <p>Станка изиђе, и мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на в |
ана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. </p> |
њему грош. </p> <p>На Станку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је |
кама... </p> <p>— Ко си ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата. </p> <p>— Отварај брже, |
асити — јекну Марко очајнички. — Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја |
ише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: </p> <p>— Ено их!{S} Пуцај! |
. </p> <p>— Еј, црни Ђурица! — узвикује неко близу њега. </p> <p>— А-а! ... — одзива се он, лут |
то, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{S} Двојица претрчаше преко прочевља |
на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га оз |
да види иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само ј |
нце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по прашини.{S} Он се трже, и умало не скоч |
</p> <p>— Што ти је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом преко меса, а |
не мрдну више... </p> <p>Из шуме трчаше неко...{S} Ђурица пружи пушку и викну... — Стој! </p> < |
Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу. </p> <p>Ст |
у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете. </p> <p>— Ђурђе — |
доше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се т |
види око себе...{S} У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... |
стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање.{S} Једаред застаде, поглед |
ље.{S} И после се одједном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену црве |
кица« приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не |
загрљај...{S} Сад се место њега јавило неко ново, грубо и необично...{S} А иза тога распламтео |
е и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. < |
весности прође му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих |
много да кажу један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Новица. </p> <p>Пошто се засад нис |
не, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, а из оне прашине види се бела м |
« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. </p |
> <p>— Предај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. </p> <p>Ђурица окрете револвер |
. </p> <p>— Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. </p> <p>— Молим, ја сам се пре абон |
огибији! </p> <p>— Ето их, иду! — Викну неко. </p> <p>Свет се окрете, ускомеша...{S} Све се очи |
он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, које му |
ђење исписано је на тим лицима. </p> <p>Неко пресече конопац.{S} Стаде да пада земља у раку...{ |
својим великим и сјајним очима. </p> <p>Неко неодољиво, страсно и грозничаво осећање обузе их о |
а песма, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљивога и блаженога душевнога страха. </p> |
ц, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Беспослица!{S} Какво венчање... |
попа. </p> <p>— Поп! — рече он, и сенка некога детињега стида прелете му преко лица, али он брз |
аслонила на лактове, па сакрива лице од некога...{S} Митар је полагано преврте, погледа јој зат |
иђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необичнога предосећања и зебње...{S} Погледа пре |
ле Касације нема шта чекати...{S} Окупи некога практиканта, те му, на име мајчино, написа молбу |
, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога над оним, кога је он убио.{S} То се снаха наднел |
љао да му није потребно велико друштво: неколико људи за нападе и три четири јатака, то је свег |
даље.{S} Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.{S} Нека беспредметна радозналос |
и сутра послати, а сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке пос |
ред старца, а кола одјурише напред и за неколико минута стадоше близу манастирских врата. </p> |
јте! </p> <p>Хајдуци га прихватише и за неколико секунада сјурише се у поток.{S} Тамо му прегле |
шуми. </p> <p>— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Од |
и волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хладном водом, па онда полако пређе поток |
е да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су бити опрезни |
пштине.{S} Саставиле се повеће групе на неколико места, па воде жив разговор. </p> <p>Највећа ј |
ле два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једнако крстари по селу, с намером да |
имађаше ни совре ни племена.{S} Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за с |
</p> <p>Пред иконостасом кресну жигица неколико пута, док не плану и осветли необично лице пос |
е мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова.{S} Сунце удараше готово хоризонт |
аљења. </p> <p>Одмах после венчања нађе неколико поузданих кућа у разним селима, где је могао с |
главног апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад он учини с |
ква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао |
<head>IX</head> <p>Државна власт, после неколико дана, прогласи Ђурицу за хајдука; растури наре |
, покупи оружје и пође напред.{S} После неколико минута опет звизну, и далеко пред њим у шуми з |
месту, то покушао, па не иде.{S} После неколико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле |
ни с ким не прозбори ни речи.{S} После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове |
и куцну лагано о мокру даску.{S} После неколико тренутака отворише се собна врата и зачу се хо |
ед. </p> <p>Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну весело: </p> <p>— Даска! </p> |
е казао, ја знам шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не |
"SRP18971_C6"> <head>VI</head> <p>После неколико дана освануше на општинској судници и на врати |
лан.{S} Нека изводе коње! </p> <p>После неколико минута крену се оружана потера, изиђе из среск |
о шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После неколико минута врати се Мато са секиром у руци.{S} При |
ајући по мрачном ходнику. </p> <p>После неколико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Ст |
где је.{S} Да питам нану. </p> <p>После неколико минута промоли се једна проседа мушка глава на |
лебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше никога, јер је |
у не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је |
— Ко ће да се купамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се рас |
а загонетна појава наљути, али пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о њој.{S} Досад |
...{S} Море, добро је њему.{S} Издржаће неколико година, па кући...{S} Свима је њима лако, свим |
кну кмет. </p> <p>Ђурица се само одмаче неколико корака. </p> <p>— Доле нож, кад ти кажем! — по |
а и одлете у шеварице, са којих опадоше неколико гранчица.{S} Истога часа загрмеше пушке иза ле |
дован и оде за Ђурицом. </p> <p>Прођоше неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ |
изгледаше као страшило.{S} Кад плануше неколико свећа и храм се осветли, хајдуци приђоше к сто |
и, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по овој околини...{S |
— Како ћемо да видимо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} |
— рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекиданих речи, услед којих се овај |
са носе воду.{S} Одатле му падоше у очи неколико раденика у једној страни, и он познаде да је т |
/p> <p>Прође пола часа.{S} Писар попуши неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унаоколо.{S |
и овако? — поче Маца, пошто испи са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш, имаш |
а полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после |
р осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неколико капи хладне бистре воде!...{S} Наједаред, севн |
ном прозорчићу, беху заклопљени, и само неколико сјајних зракова продираху кроз пукотине стара |
разнети оно густо прамење.{S} Али само неколико часака, и озго засија радосно и светло небо... |
нске велике ливаде, са којих се диже по неколико стотина пластова.{S} Сад су већ пластови здену |
е, частећи своју пријатељицу, трошио по неколико динара, те је могао израчунати, ако непрестано |
ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао је другога човека, који ће му |
ко га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.{S} Први пут је апотекар дао назив карт |
даваше.{S} Онај огромни терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше |
вих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чистији |
не, каква се ретко виђа по селима.{S} У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. < |
Народ се нагомилао око једнога места у неколико редова; све се пропиње на прсте и посматра нек |
дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људима |
Разгледавши кроз плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не |
што се разгранао пред судницом, стајаху неколико луди, па с чуђењем посматраху драму, која се о |
леда се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака.{S} Плаветнило небесно трепери и |
оје вире пушке окренуте у врх...{S} Још неколико тренутака... и сад се види како она група у ср |
истоку указује по мало руменила.{S} Још неколико тренутака, па ће небесним плаветнилом прснути |
{S} Ко му сме на очи изићи!...« </p> <p>Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирит |
жавном уценом.{S} Али се ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све то некако изравнати и |
ште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном силом, коју он никад у себи не претпо |
собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу. </p> <p>— Седи, одмори |
леже на груди.{S} Очи му се засветлеше неком необичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како |
ђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељака, поносном охолошћу; али једа |
<p>Он коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде. </p> < |
м шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком заносу.{S} Наједаред, жбун се п |
p>Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — поми |
ндуру и диже се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуг |
те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} |
</p> <p>Људи се растурају, дају пролаз некоме...{S} Ено, брадата, суха глава прилази му и глед |
сказиваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се често може опазити |
оше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а |
ова; све се пропиње на прсте и посматра неку необичну работу.{S} Ту се копа рака, вечна кућа Ђу |
ије он ни Станку омрзнуо.{S} Само осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима као препрека |
Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лиц |
но и одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива |
По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.{S |
{S} И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју...{S} По плаву не |
па се окрену и пође око стола, певушећи неку песму кроз нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да |
<p>Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корач |
нкасте очи плануше за часак, исказујући неку лукаву препреденост. </p> <p>Погледавши младића, б |
>— Да није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. </p> <p>— Она је, уб |
У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни стару, омалену, доста лепушкас |
и веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, обузима га нека светла милина, и оно |
који је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и у опште нечега, што се |
</p> <p>А Милош угледа пред собом само неку тамну, нејасну гомилу са ножевима, који севаху пре |
тарац под епитрахиљем и преврташе журно неку велику књигу. </p> <p>— Дајте младенце! — рече он |
м је од тога одвајао, као милостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне п |
онај први — а свињче... истина јесте, у неку руку, како ћу казати... као човек, али опет није ч |
слим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза...{S} Падамо обоје и п |
у груди.{S} Осети само како нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршу |
е!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непознату му до сад снагу самоодбране, коју он ник |
хајде, силази!... — вели Митар и гледа некуд у страну. </p> <p>Он пође, надвири се над раком, |
јаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не |
ила своје откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху говор о томе.{S} Ста |
рица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему |
бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угледа како оно страши |
таде са подигнутом руком, укочен, блед, нем...{S} Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратим |
леда, разумеде његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену слику пред собом. </p> <p>— |
тну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, у такву се девој |
чињена хотимична штета. </p> <p>— Нема, нема човек... душе ми нема — правдаше Никола и себе и с |
смо годину у ортачини...{S} Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се |
, да он сад, после Радованове погибије, нема ни једнога човека, с киме је сасвим отворен.{S} А |
лимун, као непотребну ствар...{S} Гле, нема где да склони обешчашћену главу!... </p> <p>»А ота |
а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре!...{S} С |
к нему сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго место — рече м |
вадама. </p> <p>— Овуда се мора трчати; нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти напред, па потрч |
ћу и ја... на посао? </p> <p>— Мораћеш; нема ко други.{S} За овај посао требају ми поуздани људ |
о?{S} Није, браћо, није Бога ми!....{S} Нема... </p> <p>— Шта нема... ти твога! — викну Ђурица. |
и... с онаким страшним погледима?...{S} Нема их, ово су други«... </p> <p>Људи се растурају, да |
оно још беше.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа лепо!...{S} Мајка...{S} Станка... није, није |
и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више онога грознога погледа, који сече као ножем, |
нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти |
се намршти, па опет мисли и мисли...{S} Нема краја њеним мислима...{S} А о чему може да мисли?{ |
јест, брате... сто двадесет равно...{S} Нема више. </p> <p>— Како нема?{S} Урош те је позвао да |
, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора би |
ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време долаз |
да жене у том стању не иду... </p> <p>— Нема. </p> <p>— Па... готово и боље! </p> <p>— Отпре си |
им причињена хотимична штета. </p> <p>— Нема, нема човек... душе ми нема — правдаше Никола и се |
</p> <p>Изиђоше сви из куће. </p> <p>— Нема тамо ништа.{S} На другом је то месту; сад ће нам с |
е! </p> <p>— Које ли је доба? </p> <p>— Нема још поноћи, сигурно...{S} Лези, спавај; сутра мора |
<p>— Јеси нашао јагњад, сине? </p> <p>— Нема их нигде, славе ми! — рече малишан застанувши и ка |
, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— Што питаш? — одговори она осмехну |
и зацену се од смеја. </p> <p>— Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то |
се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} Ву |
ану, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико из |
а гора, која ће га опет примити у своја нема наручја... </p> <p>Живео је као што живи звер, кој |
јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега сва Србија, ја ти каж |
S} Првога дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.{S |
и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна |
им очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол |
е Бога ми!....{S} Нема... </p> <p>— Шта нема... ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђелов |
<p>— Знам ја да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара.{S} Човек треба само да почне, а ја г |
е је за руку. </p> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буд |
к њој.{S} Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се |
је сад све свршено и да после Касације нема шта чекати...{S} Окупи некога практиканта, те му, |
све више пропада у неку дубину, из које нема излаза...{S} Падамо обоје и пропадамо, па бар нек |
..{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема прозора. </p> <p>Капетан је још путем саставио пла |
дну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место.. |
ад се бега од велике опасности, онда се нема кад мислити о умору. </p> <p>Кад дођоше испод голо |
ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и |
кућерци од набоја.{S} Око понеке кућице нема ни толико дворишта, да се човек слободно обрне, а |
стари Дражовићи...{S} Истина јест, више нема нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесн |
продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а н |
тима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у његовој појави. </p> <p>А Станк |
е куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се |
за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. </p> <p>— Како?{S} Кога |
.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.{S} Све му се чи |
. </p> <p>— Нема, нема човек... душе ми нема — правдаше Никола и себе и свога дужника. </p> <p> |
раде њих двојица, кад никакве опасности нема.{S} Видећи да они гледају све у лево, погледа и он |
овај сурови човек стајао пред очима као нема загонетка, која те све више привлачи, што је мање |
т равно...{S} Нема више. </p> <p>— Како нема?{S} Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по |
гог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је |
омислио.{S} Али зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, д |
опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, па опет стане д |
</p> <p>Ђурица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љубави према С |
људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А о |
.{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова радост и пос |
обро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив |
ешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — |
здаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи право к њима. </p> <p>— Помози Б |
ајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се иско |
упио о неким ситницама, које после тога немају, како она мишљаше, никаква смисла...{S} И она се |
>А Вујо зину од чуда. </p> <p>— Хајдуци немају никаква посла с поштеним кућама.{S} Откуд се ти |
на, израдићу ти помиловање... </p> <p>— Немам ја посла са судом...{S} Нисам ником никакво зло у |
д знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђењу |
во ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћемо. </p> < |
и се као за себе. </p> <p>— Што ћу, кад немам друга посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по |
ица. </p> <p>— Можете ме убити, али сад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и о |
је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око |
роду; код себе не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су он |
ца се умирише. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и оп |
о бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... </p> <p>— Пардон |
у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка б |
апетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рекоше: олакшање |
м ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим |
очекивати какву сјајну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{S} А овако, зар |
врачала и бајала.{S} Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба мн |
и од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.{S} |
е нека непојмљива зебња од ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати што дође овамо. </p> |
атари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашт |
очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одговор охладнела срца, које говори о нев |
баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: </p> <p>— Слу |
а увенула старица.{S} Погледа их својим немим старачким погледом, и наједаред јој прелете радос |
.{S} Све чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се пој |
неки нарочити израз великога душевнога немира. »Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија |
них мишића, које је откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу.{S} Таква глава беше усађена ме |
ли!«... — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зов |
непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисли, ни једнога покрет |
Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква с |
реко њега прелете буљина, машући тихо и немо чупавим крилима...{S} Он се стресе и пожури уз брд |
његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, ниједнога знака од живота...{S} |
у његовим недрима: што је за њега било немогуће, другоме је ишло лако; други се попео и повади |
е никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти с |
дужи посао. </p> <p>— Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не |
црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке страшне мисли, која с |
о хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, знам шта ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она |
лим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели...{ |
ли. </p> <p>— Је ли то од истине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га она озбиљно и удвоји па |
само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели... </p> <p>— Иди ти т |
, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и |
моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, |
.{S} Остави ме сад, молим те! </p> <p>— Немој, болан.{S} Што?{S} Седи само да ти кажем. </p> <p |
баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, знам шта ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде |
мо с онима, који га чувају... </p> <p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика не |
и говориш!... — плану Ђурица. </p> <p>— Немој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори. |
пут! — виче општински биров. </p> <p>— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — |
з џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— Немој... остави то, молим те — рече Ђурица, махнувши ве |
аваш ли? </p> <p>— Не спавам. </p> <p>— Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </ |
чина савета, па отпоче благо: </p> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тог |
ољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. </p> <p>Зликовци ј |
јаким пићем. </p> <p>— Хо, младићу, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ! |
p>Ђурица устаде нагло. </p> <p>— О томе немој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па |
зађоше у шуму, умерише корак.{S} У оној немој, мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да прибир |
— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казна Божја |
S} А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... </p> <p>И што му је требало да с |
ће ’наке муке поднети? </p> <p>— Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... </p> <p>— Ка |
чаше. </p> <p>— Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!... </p> <p>— Не брини, з |
дарма... </p> <p>— Митре, молим те само немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да |
еме, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, нема се куд.{S} М |
Бог, снахо! </p> <p>Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, тр |
буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, вид |
одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а о |
е пажљиво...{S} Оно грозничаво дрхтање, необичан сјај очију, суве, запечене усне, нервозно трза |
ло а ноћу живело.{S} И живот је тај био необичан.{S} Најпре није смео ни главе помолити из собе |
онда појави Тима на вратима.{S} Његова необична озбиљност уплаши Ђурицу, збуни га, те не умеде |
више не враћа њему. </p> <p>После свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасно |
идемо — одговори она, а у оку јој засја необична радост. »То је оно!{S} Почиње се« — помисли он |
ок је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања сеоској момчадији. </p> <p>К |
дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необична успомена из детињства сену му кроз главу, сети |
де га, провуче се кроз рупу.{S} Настаде необична граја.{S} Изиђе капетан, па кад му казаше шта |
од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична изјава његова...{S} Толико је пута она слушала |
момка. </p> <p>Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој.{S} Беше то |
и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека. </p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ д |
p>Свештеник се изненади; засја му у оку необична родитељска радост, али он, не изменивши гласа |
еви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... </p> <p>»Откуд овде ов |
погнуте главе и бледа лица, слушаше ове необичне речи, које исказиваху и неке његове најтајније |
ачином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете. </p> <p>— Ђурђе — поче писар, гледајућ |
внички.{S} Раста беше малена, али снаге необичне.{S} Његовим широким плећима и снажним мишицама |
а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере. </p> <p>— Хајде да се нађемо с твојим |
ши оком сваки кутић, стаде да чини неке необичне покрете: час мрдне једним раменом или пружи ру |
е сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и самосталности, неке ћудљиве тврдогл |
Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... </p> <p>Ови |
рене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаше му, створише се уз њега, као да |
злази у кавану, где су се скупљали неки необични гости: и они су се, како изгледа, показивали с |
и узбуђено... </p> <p>...{S} Најпре они необични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудн |
нци. </p> <p>...{S} Три часа већ путују необични сватови на двојим колима.{S} Распитиваше за ка |
ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега осећање, коме се само могао досећати |
од косе, који му даваху још страшнији, необичнији изглед.{S} Преко целога темена, куда су жанд |
пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: < |
телу.{S} Очи му у оној помрчини засјаше необичним сјајем и он, готово несвесно, под утицајем ов |
ећању, тако и сада, после ових бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и претуриш |
на, обузета великим узбуђењем због ових необичних прилика. </p> <p>Радован обеси торбу, у коју |
оже још ништа смислити под утиском ових необичних догађаја, који се све више гомилаху око њега. |
а грудима.{S} Сви га гледају радознало, необично; чак се опажа саучешће на њиховим лицима... »Г |
ртија, а једно око преврте се, страшно, необично. </p> <p>Жандарми искривили доње вилице, свако |
е она...{S} Какво је ово лице, страшно, необично!« </p> <p>— Ђуро, ојађениче мој!... — чује он |
зубима усну, погледа га некако у косо, необично... и тај поглед не обећаваше никаква добра... |
мером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изненади.{S} Сматрао је своје село ка |
коме се појави трома и сањива глава, са необично дебелом руком иза потиљка.{S} Са планине пирка |
, сија на сваком лицу...{S} Само Ђурица необично изгледа.{S} Нека суморна сета и замишљено расп |
тамне, неразговетне слике, што га и сад необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глави... с |
ећи у кућу, Никола угледа снаху како је необично присела код завале испод прочеља, дигла руке в |
е боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему |
овач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати па |
} Приђе к вратима, слуша...{S} Нешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије!...{S} Ле |
такла се свега, што јој се дотле чињаше необично и примамљиво.{S} И сад јој се онај пређашњи жи |
стој помрчини.{S} Први кораци одјекнуше необично у овом мрачном простору и хајдуци се и нехотиц |
ла да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво |
се место њега јавило неко ново, грубо и необично...{S} А иза тога распламтео се разврат, обухва |
ао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} |
плина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице |
..{S}Из груди опет полази нешто врело и необично... јури кроз грло, али не застаје... иде на ви |
аху се и провлачаху се три човека, који необично изгледаху у овој полутами.{S} Ђурицу нехотице |
а неколико пута, док не плану и осветли необично лице послушниково, који, са својим дугом и раз |
и сад се види како она група у средини необично иде, као да плива на чуну по води...{S} То се |
а на вересију. </p> <p>Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па |
уду, сви они — поступци — изгледаху јој необично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, опр |
стаде... она се, одмах чим пуче, некако необично, у косо, спусти на земљу и леже... без јаука, |
овац, који се одједном опусти, и некако необично седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђ |
д пушком не тренувши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова у највећем |
али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> <p>— Стако, ш |
...{S} И потом угледа како оно страшило необично отвори и рашири очи, као да се нечему јако зач |
и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити |
е бих могао...{S} Нисам знао како је то необично. </p> <p>И они се приближише једно другоме, да |
иколина леђа, у сукнену јелеку, како су необично одскочила од земље.{S} И после се одједном нађ |
снажним раменима, а цело му тело држаху необично развијене и еластичне ноге. </p> <p>Ђурица је |
га гледају обично, као да и нема ничега необичног у његовој појави. </p> <p>А Станка му задаваш |
} Свет гледа само њега, виновника овога необичнога сабора...{S} А он се затурио у колима, накре |
уст забран, стеже јој се срце од некога необичнога предосећања и зебње...{S} Погледа преда се и |
и Ђурицу. </p> <p>А Станка, после онога необичнога састанка на реци, стаде са чуђењем да опажа, |
ој беху једино занимање у овој тешкој и необичној самоћи. </p> <p>Одавно она већ није више она |
аше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној послушности.{S} Идући са њим, само извуче сво |
је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав |
у овом новом и, за њега, сељака, веома необичном друштву.{S} Упозна се брзо са свима женскима, |
на груди.{S} Очи му се засветлеше неком необичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Ста |
н једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију...{S} Чује се једначито и |
во.{S} И што се више она старала да ову необичну појаву себи објасни, у толико је више мислила |
у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну снагу и једрину.{S} У коло је ступао гордо и д |
све се пропиње на прсте и посматра неку необичну работу.{S} Ту се копа рака, вечна кућа Ђуричин |
ољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.{S} Да |
{S} Свакоме се хоће да разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно издубљеној рупи, стоји ј |
на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако ј |
весело, у пијанци и разврату.{S} Бесна необуздана пијанка занела је цело друштво, које је доби |
танкину самовољу.{S} Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за какве пре |
онаква живота у родитељском Дому, после необуздане самовоље, којом је обележавала сваки свој ко |
. </p> <p>Капетан изиђе у ходник, онако необучен, па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пан |
м, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.{S} Истрча и капетан сањив, |
другу.{S} Њоме је управљао и командовао неограничено, самовласно, као прави деспот.{S} Они, кој |
ћи се да изгледа што мирнији, проговори неодлучно: </p> <p>— Можете сад говорити што ви је драг |
отчињавају.{S} Услед тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична разговора са сво |
м великим и сјајним очима. </p> <p>Неко неодољиво, страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, |
шњег узбуђења: само се потчињаваше оној неодољивој тежњи, која је тамо снажно привлачи.{S} Пред |
заборави стару срџбу на кмета, и осети неодољиву жељу да разговара с овим лудима. </p> <p>— Пр |
е нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима и њега... </p> <p>Ђуриц |
непролазне гудуре, тако је и он, неким неодређеним нагоном самоодржања, изабрао себи станиште, |
вако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не мислећи о сутра |
нова, али је све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељам |
рамену, иђаше средином пута, гледајући неодређено пред собом.{S} Коса махаше за његовим леђима |
е још више потуљи, обори главу и некако неодређено махну руком поред уха, што се могло узети ка |
, на крају Београда, поређани су сниски неокречени кућерци од набоја.{S} Око понеке кућице нема |
ога. </p> <p>Обојица изиђоше из куће и, неопажени ни од кога, одоше кроз село, договарајући се |
да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много поузданиј |
у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га неописан страх од самоће, од себе сама и од онога вечер |
гао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани страх: стаде да преза од свакога суварка и па |
} Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном з |
пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога душевн |
— поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. </p> <p>— Па... види |
ешчашће.{S} Беше толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, |
вољи.{S} То беше за њега новина, нешто неочекивано, те одједном умекша своју љутњу, заборави с |
буну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога поздрава. </p> <p>Сретен пође уз њу. </p> |
и још више се збуни од овог отвореног и неочекиванога питања. </p> <p>— Само ти не ваља што си |
ивоту... </p> <p>А Ђурица се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљаше више о послу.{S} Ву |
реко камењара, убадала се, убијала ногу непажљивим гажењем, али на то није обраћала пажњу...{S} |
разна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} Идући путом, беше погнуо главу и |
екам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућ |
е увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви опасни разбојник, који преза од сваке сенке |
о, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. </p> <p>— Свршисмо, али Мита плати г |
е.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мене, видиш |
олети. </p> <p>Капетана очекиваху други неповољни гласови.{S} Писар га дочека пред среском кућо |
од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже од те слутње.{S} Н |
измени; као да је очекивала нешто горе, неповољније, па је ово и не зачуди. </p> <p>— А после.. |
е љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p> <p>— Па како, болан: пију ли са вама, ш |
то, као што изгледаше, не беше никаква неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или право у чело? </ |
еним гласом, који се и самом њему учини непознат. </p> <p>Механџија рашири очи, и као да сад те |
глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат... </p> <p>— Не знам, како ћу... </p> <p>— Хај |
почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати. </p> <p>— У стању смо умирити вашу велику бр |
само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... и опет да му је да то буде што даљ |
о му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, које му отвара нов поглед |
о јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога. </p> <p>— Молићемо, ово су пречњаци, а ног |
« и ова мисао га препороди, ули му неку непознату му до сад снагу самоодбране, коју он никад у |
уђоше у двориште.{S} Ђурицу обузе нека непојмљива зебња од ове мрачне и неме самоће, и он се с |
неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, које је личило и на кајање, и на жа |
али, само остаде на поду он, непомичан, непокретан... </p> <p>»Шта се ово враћа светло, слатко? |
ице, притисла саму земљу, па стоји тако непокретна и суморна, као да се и не мисли никад дизати |
ше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, непокретан... </p> <p>»Шта се ово враћа свет |
а јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип.{S} Али се хитро пружише многе руке и |
кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан.{S} То није обичан човек... </p> <p>А Ђурица, |
тка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутањ |
p>А Ђурица гледа намрштено, презриво, у непомичну паћеницу.{S} У оку му сија израз задовољене о |
се позавлачила негде у папрати. </p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, шт |
њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, док она |
се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане улице?...{S} Ни најбоље мачје око ништа не |
..{S} О, како је страшно кажњена детиња непослушност!...{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће ово да б |
е мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јаво |
напоље, избачену као исцеђен лимун, као непотребну ствар...{S} Гле, нема где да склони обешчашћ |
ало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат... </p> <p>— Не знам, како ћу. |
ој власти.{S} Услед тога постаде Ђурици непоуздано и његово село, јер Марко само вребаше прилик |
грудвало, спојило се у једноставну масу неправилна облика, која се носи, иде...{S} Одвоји се по |
ни сама не би умела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица |
ош од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покошене зелене ливаде, по којима се белуц |
ази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, као што је ред, гегуца о |
и зец!...« </p> <p>У такву стању, после непрекиднога јурења целога часа, стиже Вујовој кући, је |
остаде разочарана и још зловољнија.{S} Непрестано је потом мислила и питала се: зашто она не м |
уга, она светла и слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом надању...{S} Све се роји, |
подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на себи самом.{S} Тек беше му с |
сли о другим стварима, једнако, али она непрестано лебди пред њим, меша се с оним другим мислим |
из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мор |
ао која је далеко од дела.{S} Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица у д |
кле сутра!...{S} Сутра је оно што му је непрестано за ове две године лебдело пред очима, оно о |
еч, коју чешће помињаше: бјеси... па се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то |
надаху. — Ко се скрива и бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за вратом. </p> <p> |
н; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака. </p> <p>Полицајац, она |
осим овог општега питања, које сам себи непрестано задаваше.{S} Онај огромни терет, који већ не |
би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз њега.{S} Сад је био присебнији и од |
апетан се јетко насмеши, као човек који непрестано слуша овакве одговоре од свих правих криваца |
ских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав уд |
p>— Пардон, не прекидај ме.{S} Је ли он непрестано, радећи своје сељачке послове, замишљао себе |
ико динара, те је могао израчунати, ако непрестано стане овако трошити, да му неће дотрајати но |
ужасни положај: личио је на звер, коју непрестано, с места на место, гони велика хајка.{S} Збо |
иђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе.{S} Оваква задовољства није |
ли му је непријатно то питање или му је непријатан сам Пантовац. </p> <p>— Баш ја једнако мисли |
асвим другим гласом, желећи да прекрати непријатан спор у овакву времену, где је драгоцен сваки |
бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт дознаде |
изразу не могаше прочитати да ли му је непријатно то питање или му је непријатан сам Пантовац. |
егавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсни |
цу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање другим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле |
ата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у кућу да наз |
Вујо беше задовољан.{S} Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава |
пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа |
охвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном силом, коју он никад у себи не претпоставља |
ебо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, па ти се |
ветљавао, на таквоме месту наступа црна непробојна ноћ... </p> <p>Шта се то вере ноћу по житкој |
ла се на ово местанце, заогрнула својим непробојним покривалом куће и улице, притисла саму земљ |
ана, тражи најгушћу шуму и завлачи се у непролазне гудуре, тако је и он, неким неодређеним наго |
дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа |
светлост свећице.{S} Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разговор. </p> |
ош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђор |
еђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразговетне слике, што га и сад необично гледа...{S} Н |
, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљивога и блаженога душевнога страха. </p> <p>— Ш |
ега. </p> <p>Ђурица је опажао ово опште нерасположење према себи, па се постепено и навикао сно |
лажаше она суморна брига, онај опрезни, нервозни страх од изненадна напада, коме се, и ако веро |
обичан сјај очију, суве, запечене усне, нервозно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девој |
е ту особину.{S} Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које је откривало усиљ |
ави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо због чега друг |
иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несвесно, заборављајући и на свој положај и на сваку оп |
и засјаше необичним сјајем и он, готово несвесно, под утицајем овога лепог осећања, пође ближе |
м мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред засија д |
ајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. </ |
сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, поп |
на, чује се тужно нарицање.{S} То мајка несрећна оплакује изгубљенога јединца.{S} Ни једне душе |
гробу... </p> <p>— Јединче мој!... куку несрећници!... кућо моја!... </p> <p>— Еј, црна мајко! |
ће преболети...{S} Што уби ову девојку, несрећниче! — обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђурица глед |
ад одлучио на такав корак. </p> <p>Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао.{S} |
о Станкина мати.{S} Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњавом, но стеже с |
вама.{S} Спаде му велики терет са срца, нестаде онога вечнога страшила, што му над главом стаја |
?{S} И наша се љубав једном сврши, оде, нестаде је...{S} Ама зар сам зато ја трпела толику срам |
једаред, дваред...{S} И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Настаде необична г |
ли — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше |
. а будућност?...{S} Све се руши, свега нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младост |
отрча натраг к шуми...{S} За тренут ока нестаде га... </p> <p>— Вујо! — зачу се глас испред кућ |
у пред очима... за њом дим... оне слике нестаде... она се, одмах чим пуче, некако необично, у к |
ажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то говорио? |
p>— Добро — одговори онај из помрчине и нестаде га. </p> <p>Ђурица с Новицом окрете уз брдо, жу |
њено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђурица остаде са нек |
ажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га испред Николиних очију, а он се осети усамље |
сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — викну Станка нек |
Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. </p> <p |
а се одистине обрадова.{S} Одједном јој нестаде онога обичног, подмуклолукавога погледа, и на л |
ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.{S} Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде д |
мора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где с |
те, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као да је ско |
х, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А други? |
unit="subSection" /> <p>А варош ври од нестрпљења... </p> <p>Капетан је напослетку добио тачно |
д ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се двадесет пута кроз оно проз |
сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљењем запита: </p> <p>— Шта би? </p> <p>— Ништа.{ |
нате су, већим делом, свима.{S} Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај испр |
и га толика дрскост.{S} Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону знача |
тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више може. </p> <p>У такво |
ако је... али то је друго...{S} Бадава, неће он!... — рече Пантовац одсечно, размисливши мало. |
...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда може б |
пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> |
, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> <p>— Колико |
ца, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— |
аже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати.{S} Овако он односи три дела, а |
нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар од он |
о!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— Имам хит |
ача опекла, па се суше. </p> <p>— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад |
га у очи. </p> <p>— Море, много је то: неће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет к |
ш који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погледати, кад се навикне на ове варош |
арче, кад је тек претурио двадесету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ |
кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не |
о не може да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све |
го зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буд |
старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад се покажеш на роби |
чисти, да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућ |
о се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво... </p> <p>— Остави се залуд |
...{S} Може се још обогатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која |
речи Новичине. </p> <p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са |
сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени |
сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу з |
ш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо |
уд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште. |
њем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путо |
та, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — поми |
води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} |
то?...{S} Да није дошло помиловање, па неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« |
од четвртине...{S} Боље му је овако, па неће ни пристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете |
ислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и сре |
а га снага помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад’, стићи... нећу погинути?« — мисли он, и |
оћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је њег |
е да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти све треба |
у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли овај Ра |
о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна... може још доћи од |
га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви траже. |
да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </p> <p>Капетан је разгледаше пажљиво. |
видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити д |
велики преступ: живи како знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао довољ |
оштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки |
ад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро поноћ.{S} По |
врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Поми |
вољу... рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p> <p>— Море, не зна |
ако су га већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио с |
ак.{S} Једна жена остаде напољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са дома |
кад се навикне на ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме променити ни отури |
не, ту ти не поможе нико.{S} Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинит |
ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити? |
ту, стаде претурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља.{S} Уосталом он се и не |
ком дрвену ручицу на вратима, очекујући неће ли чути страсно кајање љубљенога човека, али иза њ |
Станка, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у р |
ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо?...{S} Шта он ради? |
чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и |
најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разгов |
о леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци |
ледаоци. </p> <p>— Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то каже? — о |
{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а |
хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре. < |
— Јесу ли задовољни сви? </p> <p>— Како неће бити задовољни на оноликим парама!{S} Сви се хвале |
коваца. »Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђ |
ће те прогласити за хајдука.{S} Али то неће још, можеш се ти слободно предати... </p> <p>— Доћ |
у и зловољну...{S} И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, по неки |
ом, да се храни туђим знојем; ну он бар неће онако заповедати.{S} Он је радостан кад му се пруж |
треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви |
не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше ту пре |
е?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од |
о непрестано стане овако трошити, да му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за то брин |
Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале људе, па се пожури да д |
м људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. </p> <p>— Ама ка |
..{S} А још харамбаша, хајдук!...{S} Е, нећемо више тако.{S} Мора се радити како ваља, или ника |
ст без размишљања... </p> <p>»Хе, одсад нећемо као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и задово |
еста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да |
, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица — ја ћу |
<p>»Хе, одсад нећемо као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и задовољно се осмехну.... </p> <p |
же, као из дуга сна. </p> <p>— Шта, зар нећемо сутра? — запита чудећи се. </p> <p>— Сутра, ја к |
— Нисмо их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узмите па једите — одговори стр |
е одмах до среске куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам |
ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети другу...{S} Зар толике моје муке и срамоту |
мље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... наплатићемо се!...« </p> <p>Кад се навуч |
нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине |
.{S} Хоћу полудети ’вако сам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зором, на посао! </p> |
оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лисице. |
ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p |
а иди куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да те убиј |
очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом води |
Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. </p> <p>— Каквог курја |
право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до з |
омисли Ђурица — само да му робујем, али нећеш!...« </p> <p>— Јеси ли спремио какав посао?{S} Са |
ћи се. </p> <p>— Сутра, ја како.{S} Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S |
ара, после ћу ја кући. </p> <p>— Зар ти нећеш са мном? </p> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни каза |
мо, па да идемо на посао. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача? </p> <p>— Море |
и сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали шт |
мо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде |
него нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он одједном и устаде са столиц |
ушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да |
јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли |
, као да се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оста |
} Да га убијем својом руком... не могу, нећу...{S} Тако би се смирио за час, па ништа!...{S} Не |
ко заједно...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </p> <p>— Ево руке! — одг |
. </p> <p>»Та неће ме, ваљад’, стићи... нећу погинути?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му |
p> <p>— Е, ’вала ти, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад заборавити — одговори збуњен Ђурица. |
века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну |
ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели. |
p> <p>— Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји р |
а ноћас, код Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — |
о! — прошапта Ђурица збуњено. </p> <p>— Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш |
држи магазу...{S} Црногорац? </p> <p>— Нећу, господине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи.. |
л’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за ка |
х, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. </p> <p>— Далеко му лепа кућа! |
. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после о |
ко, па шта ћемо више! </p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ће се напослетку дознати, па онда ја |
и, побратиме... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну |
хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам |
и, а сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и док не |
због тебе окренула леђа целом свету, па нећу се шалити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да б |
кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти кажем... </p> <p>Ђурица се изненади ов |
ђења, а после не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се. </p> |
, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти |
е ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само з |
?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« </p |
си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје млади |
са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да ж |
њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви |
у.{S} Пред иконом храмовном светлуцаше »неугасима лампада«, те својом слабом светлошћу придаваш |
р од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом. |
екако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав, какви су остали |
ту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не б |
нски прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весели путник. </p> |
ако ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овде неуспех! </p> <p>Ђурица изиђе невесео, збуњен, уплашен, |
у овом мрачном простору и хајдуци се и нехотице зауставише при улазу. </p> <p>— Палите свеће, |
но изгледаху у овој полутами.{S} Ђурицу нехотице обузе језа; он опружи пушку и стаде да се прив |
Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа ш |
не једро развијене руке. </p> <p>Станка нехотично подвуче руке под одећу, па се учини још радоз |
...{S} Шта је ово?...{S} Смрт!«... и он нехотично извуче цео рам и испусти га. </p> <p>— Предај |
p>— Да бегамо низ реку — рече он готово нехотично, тек само да што каже и да говором одагна стр |
. </p> <p>— А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, |
оме, што јој је сестричина удовица, има нечега стиднога. </p> <p>— Удовица зар?...{S} Вуци је о |
и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад |
еку врсту поштовања, респекта и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало.{S} Он постаде опе |
ки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична с |
ли је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега. </p> <p>Ђурица је опаж |
дном и устаде са столице, као да се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по |
необично отвори и рашири очи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он позна |
е он љутито, па после као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контрол |
реза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочине. </p> <p>»Шта хоће они од мене... па и |
осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности |
зе минути и часови, протиче време тихо, нечујно...{S} Примичу се последњи тренуци...{S} Ноћ про |
скрајном простору, а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују ватру су |
еговој вољи.{S} То беше за њега новина, нешто неочекивано, те одједном умекша своју љутњу, забо |
>Наједаред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отвориш |
шило, онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га |
— Чује ли се што? </p> <p>— Будан је... нешто шушка, јамачно се спрема... </p> <p>У исти мах за |
пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га...{S} За песму треба да с |
ишта...{S} Приђе к вратима, слуша...{S} Нешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије! |
виђидер, Раде, ’вамо под прозорима.{S} Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава. </p |
је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим земљама, али држим |
штра збиља, иза које су опажале да сева нешто тајанствено и опасно.{S} Учинише се да не чуше ње |
истога тренутка нешто јако пуче и њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од |
</p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико уми |
па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек |
ђеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад разбирам.{S} Требаће ми сад повише новаца, па |
други јачи пуцањ...{S} Истога тренутка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се ск |
н убио Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто јако пуче и њега нешто тако јако удари у слепо ок |
танка се не измени; као да је очекивала нешто горе, неповољније, па је ово и не зачуди. </p> <p |
чи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно. </p> <p>Ст |
што пара? — запита Симо. </p> <p>— Има нешто... биће, биће! — одговори Вујо, па, затварајући п |
тегла му главу као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се...{S} А терет озго све тежи, све |
кеси? </p> <p>— Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без мар |
</p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос отишао.{S} М |
на. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упирао поглед у п |
.. </p> <p>И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: </p> <p>— Е сад |
значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} С таквим изразом појави с |
ових простих људи, па му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он за |
на и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица |
шаоци. </p> <p>— Једна сељанка, која је нешто оговарала његову Станку, враћала се из вароши.{S} |
ка </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. </p> <p>Подизаше се и журн |
аше...{S} Али није ни то...{S} Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то |
чај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом. </p> <p>— То, вала, није.. |
>— Чини ми се да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој ради срце... </p> <p>Капе |
ујеш, мени се ово не свиди.{S} Он ми се нешто много променио.{S} Требало би видети шта он ради |
то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — наставља Мирков сусед |
p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут да г |
диш, и то се мора наредити, мора јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И мене онда н |
иједне мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном...{S} Окиде!...{S} Ватра п |
кратко ћутање.{S} Јово два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је |
ном пушком... </p> <p>Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онд |
све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватит |
у... </p> <p>...{S}Из груди опет полази нешто врело и необично... јури кроз грло, али не застај |
лафкапу« и поздрављајући капетана, који нешто туробна изгледа дође међу друштво и седе. </p> <p |
<p>— Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче |
цију... цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — |
ништи то страшило, онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше... |
вори тешка растова врата...{S} Јово јој нешто рече, навлачећи шареницу на децу, али она не чу н |
, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, |
је имало сад да се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... има још времена...{S} Он вид |
ај света... општа пропаст... — или тако нешто... а он окупио о неким ситницама, које после тога |
/p> <p>То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен.{S} Угледавши Ђурицу, он зину од чуда |
е мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} |
да се склонимо где, или тако на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свеш |
<p>— Из среза, велиш?{S} Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару приковано — одговори кмет, |
олена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад му је прочи |
. </p> <p>Свештеник се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу |
е он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхта |
понесене бесним ветром....{S} У темену нешто игра једначито, брзо по такту... игра и удара као |
Сутра, зором, на посао! </p> <p>Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање |
нимо, па да живимо... </p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове главе.{S} Они не опазише, али П |
/p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> <p>— |
ко, соколе, аверим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радова |
синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пре |
два пурењака. </p> <p>— Нисмо их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узмите па |
се исповедити...{S} Нисам никог убила, ни онако... какво зло учинила, што да ми не да? </p> <p |
га, те не умеде одговорити на поздрав, ни понудити госта да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово |
и погледа..{S} И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... и све то зб |
а, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, умерише корак.{S |
јединца.{S} Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч ов |
ја права, не разбирајући ни за прилике, ни за последице, ни за шта на свету... </p> <p>У вече Р |
ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рекоше: олакшање, како ли?... |
д рупом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зида.{S} Било је јасно сва |
знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито |
згледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беш |
му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с оне висин |
ирајући ни за прилике, ни за последице, ни за шта на свету... </p> <p>У вече Радован стиже први |
аше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, уме |
е немо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисли, ни једнога покрета!... </p> <p>Наједаред, усред тога гр |
и како знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да скрива |
ам, попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се |
још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, к |
ого, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.{S} Само кад би крстоноше ми |
побратим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.{S} Чичу питај... </p> <p>После та |
адост не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у животу... < |
и Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни стару, омалену, доста лепушкасту.{S} На прв |
умиљате...{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој |
е и ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, онако као |
проведосмо! ...{S} Никад нисам овако... ни у Београду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он |
чем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«.. |
м шумовитом котлином.{S} Тишина! ...{S} Ни једнога звука ни покрета... </p> <p>— Има ли сад дал |
тештавој маси непоплочане улице?...{S} Ни најбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разли |
м, наслонио главу на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да |
страха, кад виде човека насред пута.{S} Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га изд |
срећна оплакује изгубљенога јединца.{S} Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S |
в удубљен у своје немо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисли, ни једнога покрета!... </p> <p>Наједаре |
: видиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, |
љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} Беше јој неправо све, а |
им остадоше њих двојица сами. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, |
провучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија. |
оних мртвих и рањених глава? </p> <p>— Ни једнога нисам мојом руком дирнуо. </p> <p>— То знам |
— Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се, |
нива своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само |
а рана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде об |
раскида с... рашири очи... од пијанства ни трага... </p> <p>Сав народ угледа на њему право самр |
е то било тако нејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељама.{S} Али га по |
спитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} Али се Марк |
да је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати није смео.{S} Заносна ватра љубавне страст |
боле због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини пријатељ и сав |
и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по з |
ном.{S} Тишина! ...{S} Ни једнога звука ни покрета... </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до |
што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, но причај |
дарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе с |
и ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ли |
одину у ортачини...{S} Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда |
он сад, после Радованове погибије, нема ни једнога човека, с киме је сасвим отворен.{S} А неки |
ци од набоја.{S} Око понеке кућице нема ни толико дворишта, да се човек слободно обрне, а око п |
, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти |
ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак.{S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да |
необуздана, срчана природа, која не зна ни за какве препреке.{S} Марко се само чудио и вртео гл |
тављаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.{S} Да је школован, он би, без сва |
е да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере. </p> <p>— Хајд |
а, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна... може још |
њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућно |
и горски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једн |
е: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...{S} Једном реч |
љска радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно целив |
мислио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште...{S} Болан, Станка Радоњ |
ко вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, највише жив |
рио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила |
ква кривица?{S} Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се |
вим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, |
ју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажму |
о, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, право у село. </p> <p>Сунце беше |
знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива. |
ца и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке |
едно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда крвнички!{S} Ја с |
да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал. </p> <p |
ита капетан, мрштећи се. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} Ено га у дворишту...{S} Жену сам затворио |
ца је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.{ |
емљу и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... само се издиже гомила влажне земље...{S} Јад |
а, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{S} Само му струји нека ватра кроз тел |
ца се освести и следи...{S} Као да није ни капи сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На једној постељи |
се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеже раменима. </p> |
> <p>Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети стра |
p> <p>Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. </p> <p>— Г |
Пред Ђурицом се само претварао да није ни знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода донесе о |
ш ни стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни запурењачио...{S} Кад стигне твоја њива, стићи ће и |
низ поток обичним кораком.{S} Више није ни могао трчати. </p> </div> <div type="chapter" xml:id |
је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.{S} Истина, д |
јер је у себи не осећаше...{S} Али није ни то...{S} Имало је нешто у самоме њему, што га је вук |
ђенија мисао о будућности, јер јој није ни било места: један куршум иза трна покварио би и одне |
е гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам |
као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други је так |
а он, после оволиких злочина, још није ни тренуо.{S} Морао се негде одморити.{S} После краћега |
задовољити: од толиких похара још није ни половини дао први »пешкеш«, који се обично сматра ка |
јући на стоку, нико се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погледа... и он завидљиво |
ше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по з |
ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погледати, кад се навикне на ове варошке...{S} Али н |
дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оној ха |
време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби не трабуња штог |
гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објас |
та ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, да не б |
н... </p> <p>Ђурица не имађаше ни совре ни племена.{S} Он, са неколико вршњака, који не беху гл |
ки цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти причаш... </p> <p>— Ко, |
и кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Б |
ан, опијен слашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сут |
да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад сам бацила образ под |
али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није сигурније да оста |
</p> <p>— Знам, Рако, али опет... нисте ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је пало, брате, мног |
лучају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, пр |
твртине...{S} Боље му је овако, па неће ни пристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што |
а је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна ж |
а ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви траже... ни |
ш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му |
а. »Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у г |
ловољну...{S} И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, по неки пут с |
росној трави, не осећајући ни хладноће ни умора...{S} Само што пре, само да се стигне на време |
на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека с |
ериште!...« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете ов |
ше му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката.{S} Али ип |
е благ дан... </p> <p>Ђурица не имађаше ни совре ни племена.{S} Он, са неколико вршњака, који н |
а празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зида.{S} Б |
мна спржена рана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, п |
ти, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и намршти се, не зн |
и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти причаш... |
неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од |
причати!... </p> <p>Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} После неколико дана он |
дом разгледа положај и, не мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види ка |
је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајте... </p> |
и се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме и |
негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље...{S |
му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту не |
и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...{S} |
размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пу |
— И ја мишљах... — одговори Станка, али ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, тицал |
S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробуди |
а њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, напослетку... зар ми |
<p>Обојица изиђоше из куће и, неопажени ни од кога, одоше кроз село, договарајући се о даљим св |
зраз задовољене освете, али не прозбори ни речи... </p> <p>Капетан не зна шта ће пре, пуне му р |
танка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} После неколико дана она је две ноћи сачекал |
И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с |
Само затрпају земљом, — па као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује |
нко, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срц |
ред смеха, па нити се може дале смејати ни повратити.{S} Заиграше јој усне грчевито, осети бол |
ти, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> <p>— Колико ти треба? — преки |
де ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити и затворити, чим д |
ула леђа целом свету, па нећу се шалити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље |
.{S} Док сам ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ј |
убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А после, и то вам |
чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што сањал |
лаве за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, напослетку... з |
налија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p> <p>— П |
о одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани страх: стаде д |
укама...{S} Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој.{S} Али на њихов |
, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута |
— одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у кога. </p> <p>Пантовац, као чудећи се и сажаљевају |
— одговори Вујо одсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио.. |
<p>Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко |
а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађош |
ка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места томе смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе |
ост ступа у своја права, не разбирајући ни за прилике, ни за последице, ни за шта на свету... < |
по хладној, росној трави, не осећајући ни хладноће ни умора...{S} Само што пре, само да се сти |
ци занемеше, згледаше се, па не рекавши ни речи, изиђоше из храма зловољни и упутише се изласку |
</p> <p>Вујо устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави та |
атим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу. </p> <p>— Овде ј |
рати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то за новце |
м се варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали. </p> <p |
ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... наплатићемо се!...« </p> |
и други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђу |
укчије мислити. </p> <p>— Море, не знам ни ја... био сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, |
. </p> <p>— Тхе... тек онако... не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта н |
Да ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се |
дно, морамо раскидати, па онда не морам ни крити.« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} По вароши |
> <p>— Добро си учинио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да |
и ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито, провуче се кроз |
ко ли?...{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!... |
сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ |
— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао.{S} Мало је што и остало |
ник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да |
кроз њиве и ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравн |
за, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једном топлом сузом. </p> </div> </body> </text> </T |
новом и примамљивом стању...{S} Није он ни Станку омрзнуо.{S} Само осећа неку досаду, кад му се |
сам твој, сав твој... </p> <p>— Није он ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да |
хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде |
чна сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су |
ије посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење |
ито ни погледали.{S} Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек |
кад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују се разведри лице, примаче |
p>»Истина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни бо |
бе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна. |
увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту за ств |
ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце не би с |
е тај био необичан.{S} Најпре није смео ни главе помолити из собе.{S} Станка је излазила и наба |
сам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, |
ане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог оби |
т у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом пров |
, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} Јест, али сутра почиње испит, а на |
о тако право и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S} Али једнога дана свих пет млади |
његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути. </p> <p>— То је мука, — рече Ђурица, поглед |
их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узмите па једите — одговори стражар и |
ће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све мислимо да |
ога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао.{S} Али време пр |
ност луди, који га до јуче нису честито ни погледали.{S} Он није заборављао ни то, да је ова по |
а. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.{S} Од мисли је |
а да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ј |
дела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако |
, водећи за собом неку женску, ни младу ни стару, омалену, доста лепушкасту.{S} На први поглед |
: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома о |
и преким путом, преко села.{S} Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је |
погодити шта је он смислио.{S} Није му ни првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за н |
аивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чек |
о покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у том случају пропа |
мном? </p> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да |
увена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се |
н слашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прек |
е мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, зевајући и протежући |
а?{S} Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба кори |
, и заборави на њу.{S} Тако се још нису ни видели од повратка. </p> <p>Ђурица осећаше јасно да |
једно...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </p> <p>— Ево руке! — одговори |
> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних м |
е бриге и незгоде, које га не остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јан |
илу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому.{S} Писар извади из свога ка |
ила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, мо |
</p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она одлучно. </p> <p>Он ј |
<p>— Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... </p> <p>— Како?...{S} Хвала ти, попо |
<p>— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, настављајућ |
арче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да о |
шћује. </p> <p>— Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни запурењачио... |
а прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одлежа н |
тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на |
одговори збуњен Ђурица. </p> <p>— Та ма’ни, човече!{S} Само се ти пожури! — рече Тима, излазећи |
римамљиваше тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које је очекиваху |
куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила негде у па |
ући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спусти се на под до пећи. </p> <p>— Та н |
живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и |
и нашао јагњад, сине? </p> <p>— Нема их нигде, славе ми! — рече малишан застанувши и као размиш |
ац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима и да их стигне.{ |
покривала скоро све лице испод очију на ниже. </p> <p>Нико од сељака није упамтио да је видео В |
рховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} |
ок кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.{S} Јеле |
т... </p> <p>Наједаред случајно погледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му иза |
ена на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </ |
и удари га по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну |
з Паланке — одговори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да лучи свиње. </p> <p>— Све једно.{S} Про |
ица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток... </p> <p>Протрчавши потоком, кроз шибље и т |
радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе...{S} То је било онда о повратку, пре недељу |
води на ново склониште, окренуше обоје низ поље ка Брезовцу. </p> <p>Ђурица је још раније, за |
увши револвер, прескакаше рупе и камење низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, која беш |
леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страном потока, |
Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сла |
им се није могло на коњима, и он окрете низ поток обичним кораком.{S} Више није ни могао трчати |
е и он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоумећи много, |
да сви троје окретоше потоку и пожурише низ брдо. </p> <p>— Само да пређемо потес пре видела и |
во име.{S} И одједном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пл |
амни облаци, па се онда обојица кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озго са брд |
њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак. </p> <p>»Гле, смрт! — помисли ону себи — д |
е и он напреже сву своју снагу и полети низ поље, као на крилима.{S} Већ се приближио првим шум |
аре и убиства. </p> <p>И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће |
о значајно шушкање. </p> <p>— Да бегамо низ реку — рече он готово нехотично, тек само да што ка |
м — купајте се слободно« — па оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— |
<p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно оданде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — одговори он, |
де...{S} А ја старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска па |
стока.{S} Овце пођоше и окретоше главе низа страну.{S} Станка се полако придиже испод губера и |
т да се пењу на косе, које су се отегле низа страну.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад |
и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, дваред...{S} И док си |
му беху на путу.{S} У десној, опруженој низа се руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнув |
вих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре му је т |
ти се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио за Станку, те и не зна где је сад он |
p>— Што питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да извуче но |
ће погледа с тобом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, |
лепо!...{S} Мајка...{S} Станка... није, није!...{S} А где ли је Станка?...{S} У селу, кажу поми |
онога насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаш |
ће нас чувати. </p> <p>— Е, мој соколе, није женско срце као твоје.{S} Ти мораш свакога часа би |
љоску Ђурици. </p> <p>— Море остави ме, није ми сад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледај |
оже ништа. </p> <p>Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре н |
лики свет, зар због себе? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Него све због |
само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал. </ |
ло боље. </p> <p>— Од муке, мој старче, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја |
.{S} Сад је био присебнији и одлучнији, није га потресла проливена крв: напротив, он се спремао |
.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти |
е све мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли дознати кад д |
ала по нека пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах. |
одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко села, држећи се шљ |
<p>А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У Сретенову колу остаде само десетина |
олан, кад си почео рад?. </p> <p>— Што, није он ваљада Турчин! </p> <p>— Кажу, не ваља се... </ |
јечам. </p> <p>— Како?{S} Није, браћо, није Бога ми!....{S} Нема... </p> <p>— Шта нема... ти т |
оје руке.{S} Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одгонетање. </p> <p>К |
S} Кад му је прочитана пресуда на суду, није се изненадио и саслушао је мирно: знао је да има ј |
е Ђурица похарао бистричкога механџију, није хтео после похаре да се састаје с Вујом, но му је |
сли, па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на одмет....{S} Пази ме, знаш, много. </p> <p>— |
другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, није то лако надавати. </p> <p>— Знам, Рако, али опет.. |
ши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари клин. </p> |
ништа лепо!...{S} Мајка...{S} Станка... није, није!...{S} А где ли је Станка?...{S} У селу, каж |
лети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви траже... није један... </p> <p>— Та који су то сви, громове им њ |
амо да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} И капетан је сад промењен, овај је |
шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило.{S} Понека |
а не могу да држе... све од пића!...{S} Није требало да пијем, само сам се осрамотио...{S} Али |
иновче, на муци се познају јунаци...{S} Није то шала...{S} Шта је било, јесу ли те позивали гор |
д изгледаше — смлавио га, уништио...{S} Није могао да се прибере задуго... </p> <p>Али, пролежа |
у овом новом и примамљивом стању...{S} Није он ни Станку омрзнуо.{S} Само осећа неку досаду, к |
ћеш, море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова четири наша села имамо три |
у, да су похаране ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче мла |
м селу, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не с |
ће лако погодити шта је он смислио.{S} Није му ни првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта ве |
ео за стоку и јечам. </p> <p>— Како?{S} Није, браћо, није Бога ми!....{S} Нема... </p> <p>— Шта |
.. помиловање!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, |
Ђурица спреман из малена за хајдука? — Није.{S} Је ли... </p> <p>— Ја шта је радио, но се спре |
е послове, замишљао себе као хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљао на поштен живот, на женидб |
е извесну почаст — нарочито општинска — није се тако радовала. </p> <p>После већ попа даде једн |
тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зн |
.. да чуваш онога зликовца... </p> <p>— Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако т |
{S} Сад сам твој, сав твој... </p> <p>— Није он ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад |
ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако |
? — пита капетан, мрштећи се. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} Ено га у дворишту...{S} Жену сам зат |
и га с онима што кмет донесе. </p> <p>— Није то — рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су св |
од Ђурице не може ништа бити. </p> <p>— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио ка |
код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш је водити на др |
<p>— Зар није Ђорђе погинуо? </p> <p>— Није, али је опасно рањен...{S} Пандур, што се вратио о |
ући.{S} После је одлежао трлему, и мал’ није умро. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како изглед |
звераху око себе.{S} Оваква задовољства није он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела |
али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописан |
он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела досад погледати, сад се разговара са њим и ј |
ње, коме се само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисли о |
од главних сарадника.{S} Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише и |
са белим цветићима.{S} И више се ничега није сећао... </p> <milestone unit="subSection" /> <p>А |
мила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те т |
г и златног одела свештеникова, од кога није одвајао очију.{S} И најзад сећа се да је тада све |
Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збив |
без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговор |
наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му п |
биљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да није каква варанција... </p> <p>— Ја сам Станка... чуо |
А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло помиловање, па неће још да каже?...{S} Али о |
осподство тако ревносно снабдева.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга вр |
и пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{S} |
дигоше на тебе сав свијет. </p> <p>— Да није потера? </p> <p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: |
Погледаше сви по дворишту. </p> <p>— Да није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену масу |
између потеса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, да |
и то сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавала...{S} Та она је тако лепо видела оне чудне |
качи и убоде је.{S} Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је д |
е изненади овим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу н |
у у земљу и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... само се издиже гомила влажне земље...{S |
очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{S} Само му струји нека ватра кро |
>Ђурица се освести и следи...{S} Као да није ни капи сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На једној по |
љати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеже раменима. |
. </p> <p>Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети |
у. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. </p> < |
ј.{S} Пред Ђурицом се само претварао да није ни знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода дон |
није у вароши? </p> <p>— Јесте, него да није куд отишао послом.{S} Он ти сад води трговину на с |
ници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ја остављала своју кућ |
ј!{S} Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... — рече он, узимајући новце и бацај |
а и јесте одвојио од других.{S} Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — одгов |
е да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше до |
зећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте ли? </p> <p>— |
д очију на ниже. </p> <p>Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити |
аве побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да |
све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много ви |
да на њега као на момка. </p> <p>Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави с |
испрати молбу на пошту.{S} Од тога дана није никако помишљао о смрти и упорно се надао помилова |
о собом све планове и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих планова, али је све то било |
нка се зачуди.{S} По своме поимању, она није до сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он |
и том добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, ком |
ока да скрива своје стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам |
л да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се ни |
за ону гладну фукару, којој никад ништа није доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима |
оток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућа није са улице? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо је напред ма |
ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и |
то се морао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности да поб |
к?...{S} Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио? — запита она радознало. </p> <p>— |
-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја |
ам твоју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није друкчије — одговори Ђурица забринуто. — Ја ћу је з |
свршавам са људима. </p> <p>— Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица з |
заинтересова у највећем степену.{S} Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похва |
беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати.{S} Кад је Станка у колу, Ђурица се |
кошуља, угледаше и понеку пушку.{S} Сад није било сумње да су опкољени потером.{S} Остаје им јо |
ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, |
знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства |
о, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. </p> <p |
S} Сад нас ти поведи на ону страну, где није његова соба... да нас не може опазити с прозора. < |
д бринем?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!{S} Све је пропало, и младост, и |
е се није обраћао за обавештења, никоме није поверавао своје тајне; сам је смишљао како ће се у |
поузданије склониште.{S} У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су |
<p>— Ако је за тебе беспослица, за мене није — упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да м |
одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли г |
стока, да само једем... </p> <p>— Море није то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да |
жита!... — викну Ђурица. </p> <p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Зн |
И живот је тај био необичан.{S} Најпре није смео ни главе помолити из собе.{S} Станка је излаз |
Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S} Али једнога дана сви |
ана. </p> <p>Сеоских стражара Ђурица се није бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад му је треб |
, да се он ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предузимало.{S} Изгледа, као да је и сама вл |
ду.{S} Кад је приспео у град, никоме се није обраћао за обавештења, никоме није поверавао своје |
прозор и побегне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, |
потока, виде да је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и он окрете низ поток обичним кор |
н, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни запурењачио...{S} Кад стигне твоја њива, стићи |
тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, као тада што је... сјајно, светло, с |
ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — |
рете низ поток обичним кораком.{S} Више није ни могао трчати. </p> </div> <div type="chapter" x |
тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које је очекиваху, изгледаху |
о што је ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољега, проклетница једна — од говори Марко срд |
на је истурена, избачена отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је крај, |
амо да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само два |
ршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.{S} Исти |
лигацији. </p> <p>— А, е то јест... али није све платио...{S} Ево облигације код мене, па читај |
аше, јер је у себи не осећаше...{S} Али није ни то...{S} Имало је нешто у самоме њему, што га ј |
право у очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш |
и сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што радим.{S} |
есрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах после извр |
анишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{ |
а њој све пише, све... </p> <p>— Што ти није све дао.... му његова! — викну Пантовац као с неки |
амршти на њен одговор. </p> <p>— Што ти није мило? — рече он чудећи се. </p> <p>— Зар смо ми за |
оне чудне очи, које некада ни погледати није смео.{S} Заносна ватра љубавне страсти обузимаше г |
и тиме једини знак да се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, на самом крају вароши, поре |
одређенија мисао о будућности, јер јој није ни било места: један куршум иза трна покварио би и |
е од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на |
ло тако нејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи |
Јокића из Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нови |
рала тако проћи кроз цело село, и ником није смела допустити да је одреши, док не стигне својој |
да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беш |
веома мила и блиска пријатељица.{S} Он није жалио новаца, а она је тако расипала чари и милошт |
о јуче нису честито ни погледали.{S} Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чистога |
урица још многе ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неки |
масом и коме се сви потчињавају.{S} Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова кош |
то у овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав, какви су остали људи.{S} Јанко га ћуте |
израз, који је могао значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин |
при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно безизлазно с |
одине лебдело пред очима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{S} |
му прилази... »Што је овака?...{S} Ово није она...{S} Какво је ово лице, страшно, необично!« < |
е за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Вујо није оклевао.{S} Истога дана, кад изиђе наредба за Ђури |
не домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га стишават |
одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са толик |
исти прозор, као и овај изнутра.{S} Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, |
пазите добро! — рече им капетан, и ако није било места опомени, јер сваки од њих беше вичан то |
запиткивање капетаново, које се никако није слагало са њеним душевним стањем: она иде на оно п |
знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други ј |
ткада памти за себе, никада му још нико није тако отворено у душу загледао...{S} И таква вера, |
уштвом и његовим животом.{S} Само једно није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити пр |
— одговори Палилулац. </p> <p>— Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови |
Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не чек |
S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избачена отуд, па јој и није до |
ушка у груди, он стоји непомичан.{S} То није обичан човек... </p> <p>А Ђурица, дохвативши бачен |
еном у ливади, ОН узвикну: </p> <p>— То није ништа... само сам га ровашио...{S} Зар је то разбо |
елајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нако... </p> <p>— Како се провуче, слава га у |
јала ногу непажљивим гажењем, али на то није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у врући |
— Поп има право, кажем ја...{S} Али то није све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате, углед |
јаке болове више лаката.{S} Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху |
и једног одборника. </p> <p>Хм, опет то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче |
ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и каче |
опадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке...« |
аженога душевнога страха. </p> <p>— Што није свакад овако? — прошапта Станка, грчећи се и приби |
сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!{S} Све ј |
ни ја... био сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да в |
отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши? </p> <p>— Јесте, него да није куд отишао |
да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није сигурније да останем у шуми.{S} Могао бих за два т |
о одмах, чим се освестио. </p> <p>— Зар није Ђорђе погинуо? </p> <p>— Није, али је опасно рањен |
ха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, смејући се и сама. </ |
, како ћу казати... као човек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, човек! </p> <p>— И ов |
еобичној самоћи. </p> <p>Одавно она већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Угасиле |
ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> |
у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више никаква друга излаза. </p> <p>Ђурица ј |
Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно велико друштво: неколико људи за нападе и |
бро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> <p>— С |
тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи |
која су законом забрањена.{S} За ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао... </ |
ели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са земљом, сп |
и своје држање и одело.{S} Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону с |
лела, а он, после оволиких злочина, још није ни тренуо.{S} Морао се негде одморити.{S} После кр |
акога задовољити: од толиких похара још није ни половини дао први »пешкеш«, који се обично смат |
ао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов |
беше се разредила помрчина, али се још није добро видело.{S} Тек се могло назирати небо, које |
мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше |
неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова |
надању.{S} Састојао се у једној мисли: »Није то шала, болан, живот човечји!{S} Жива здрава чове |
е улоге... </p> <p>— Како ћемо сад, кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— |
да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, д |
их слободно и отворено погледа.{S} Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у |
х... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Само пролећу као искре, |
глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општега питањ |
толику срамоту, понижене, мучила се као ниједна друга!...{S} Оставих добру мајку, увредих до ср |
лике, што га и сад необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глави... само се нешто црни там |
тен, и унутра зија црна цев.... </p> <p>Ниједне мисли у глави...{S} Лице позеленело... очи се р |
драгоцен проналазак, те он не пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељ |
да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не бу |
.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад овако мирно и послушно седе.{ |
у дворишту, тихо немо ћутање у околини, ниједнога знака од живота...{S} Приђе вратима и гурну и |
и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предаје и д |
зао. </p> <p>— Добро си учинио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а |
} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новиц |
па да узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с т |
је пустио Сима нек иде кући. </p> <p>— Нијеси требао.{S} Истина, он је за паре свачији, али не |
болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица пристаде.{S} Легош |
немо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси сркнуо досад. </p> <p>Ђурица седе за сто, наслон |
ј изнутра.{S} Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има |
. </p> <p>»Ала ли се проведосмо! ...{S} Никад нисам овако... ни у Београду.{S} Ова Јула пара вр |
га још ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше |
вића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на |
{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих |
кву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити.{S} И досада је други за њега мисл |
нити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док |
ће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху говор о томе.{S} Станка је мрзела н |
нас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак. </p> <p>Али, несрећом сво |
ђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да се старац |
ло у очи погледа..{S} И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... и св |
нела...{S} А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, као тада шт |
то је... сјајно, светло, слатко...{S} И никад га више не одведоше цркви и не причестише. </p> < |
ок се не исповеда.{S} Због тога се моји никад нису причешћивали. </p> <p>— И ја ћу се исповедит |
окретна и суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> <p>Другови прођош |
а ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа није доста.{S} Тако је требало да си одавно |
ца устаде нагло. </p> <p>— О томе немој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад до |
њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да се ниси прекрсти |
? </p> <p>— Болесна?...{S} До сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. ..{S} Трчала сам, |
ему је долазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да |
ту му до сад снагу самоодбране, коју он никад у себи не претпостављаше.{S} Наиђе му нека црвенк |
и, са неком неприродном силом, коју он никад у себи не претпостављаше, пребаци се преко ограде |
вала ти, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад заборавити — одговори збуњен Ђурица. </p> <p>— Та |
е Новица, чудећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад |
не не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати.{S} Кад је Станка у колу, Ђур |
тињству био...{S} Откада памти за себе, никада му још нико није тако отворено у душу загледао.. |
ан.{S} Она се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим |
а ходник потмуло одјекну...{S} Не чу се никакав други глас...{S} Она удари још јаче...{S} У ход |
је после тога немају, како она мишљаше, никаква смисла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одг |
бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети оно густо прамењ |
Знам ја да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не |
м, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде!{S} И |
, необично... и тај поглед не обећаваше никаква добра... </p> <p>И као да се хтеде још једном у |
јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љуто, горко осећањ |
за кога то, као што изгледаше, не беше никаква неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или право у |
о је тако јасно, да му није остало више никаква друга излаза. </p> <p>Ђурица је све погледе обр |
Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село, право |
пет зовну Ђурицу по имену, па, не чувши никаква одговора, издиже секиру, корачи два пут ближе к |
учестано с прекидима. </p> <p>Не чувши никаква одговора, покупи оружје и пође напред.{S} После |
зину од чуда. </p> <p>— Хајдуци немају никаква посла с поштеним кућама.{S} Откуд се ти нађе с |
бе, чудећи се шта раде њих двојица, кад никакве опасности нема.{S} Видећи да они гледају све у |
Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. |
мам ја посла са судом...{S} Нисам ником никакво зло учинила...{S} Казаће ти то и он и други људ |
Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти је кр |
p> <p>— Баш ја једнако мислим код куће, никако не могу из главе да те избијем...{S} Шта то би с |
ти молбу на пошту.{S} Од тога дана није никако помишљао о смрти и упорно се надао помиловању.{S |
прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.{S} Извириваше сви редом на п |
дно ово запиткивање капетаново, које се никако није слагало са њеним душевним стањем: она иде н |
Дохватио је прстима за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с р |
тако.{S} Мора се радити како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на |
..{S} А помиловање му не слази с памети никако... оно је једнако уз њега, поред сваке мисли му |
тренутка.{S} У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим |
би друга... </p> <p>— А, то не може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!...{S} Првога дана, п |
з рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и |
кује она црна, најстрашнија мисао, коју никако не може да заборави, не може да је забаци међу д |
ешко му је било гутати залогаје, јер му никако не силази она тежина са грла...{S} Зато је пио м |
стотина дуката, што си ономад примио од Никетића?{S} Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. |
о главу на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! |
а. </p> <p>У народу свачије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на тим лицим |
.{S} Коме се спава, тај спава слободно, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко доп |
{S} Свима је њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени |
евајући песме или подвикујући на стоку, нико се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега |
рала за велики преступ: живи како знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки је им |
ама.{S} Чаше звече... смеј, кикотање... нико и не помишља на опасност.{S} Ђурица пребацио руку |
ни осташе као приковани на своме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, |
>— О, попо, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима |
и, попо!... — шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрости.. |
з Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових познан |
ражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и |
А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оној хартији ст |
то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те н |
ло на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет |
>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна венч |
</p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намораш |
лед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округ |
оше напоље.{S} Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једно |
м, кога може убити последње циганче, па нико да му не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се оп |
те.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују се разведр |
ша пролази ли народ улицом.{S} Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али се мо |
ари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они неће оставити, док не издаш остале, |
ко средине, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш то |
једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје с |
их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да глед |
у мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, |
је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанков |
о је место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве |
. он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се в |
га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Др |
о си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, а |
гово мишљење нико не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће н |
их других узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било |
ста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим у |
а ће посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, о |
и мал’ није умро. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? </p> <p>— Покојни Вук |
{S} Откада памти за себе, никада му још нико није тако отворено у душу загледао...{S} И таква в |
о све лице испод очију на ниже. </p> <p>Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за какв |
ко не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети ј |
<p>— И ја ћу се исповедити...{S} Нисам никог убила, ни онако... какво зло учинила, што да ми н |
ут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори |
живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни ње |
и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по зелену |
ободно иде путом и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одметник, мор |
еколико пута ноћио.{S} У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, |
. </p> <p>Пред општинском кућом не беше никога.{S} Уђоше сви у заседање, где писар састави прот |
Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио? — запита она радознало. </p> <p>— Па... по |
села траже пет кућа:{S} Стојићи, Илија, Никола, Јово... </p> <p>— Подај им свима, колико год са |
видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, Никола угледа снаху како је необично присела код завале |
е Чолића, богата сељака из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и разбојници, знајући тачно кад |
висину и удари њиме Николу по глави.{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно поте |
ово.{S} Један је од нападача погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с дец |
и на поуздану добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати облигацију од двеста дуката.{S |
ца се завукао у витлове шиндре, коју је Никола спремио за нове стаје.{S} Остало друштво заузело |
уше, и кроз њих прође коњаник.{S} То се Никола враћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше главе |
редаром. </p> <p>На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица. |
, нема човек... душе ми нема — правдаше Никола и себе и свога дужника. </p> <p>— Остави сад то |
зи напред! — викну један од нападача, и Никола осети јак ударац у леђа. </p> <p>— Не ударај се, |
а јечам? </p> <p>— За јечам? — одговори Никола, чудећи се тачном рачуну, који му Ђурица изнесе. |
па читајте... на њој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече |
и, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« — помисли Ђурица у себи, |
ја један по један лист папира.{S} И сам Никола се забави тим послом и стаде да броји, заједно с |
ушку на слепо око и окинуо.{S} Одједном Никола седе; нити му се лице промени, нити се он осврте |
миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. </p> <p>— Чујем |
Потражи, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива.{S} Кад стиже п |
, око заранка, исто друштво опколи кућу Николе Чолића, богата сељака из Грабовца.{S} Никола је |
меру.{S} И затим му падоше у очи широка Николина леђа, у сукнену јелеку, како су необично одско |
ију од двеста дуката.{S} Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само с |
а!...« — понављаше он у памети последње Николине речи и изазиваше све оне страшне слике, које с |
оњ одскочи у страну и нестаде га испред Николиних очију, а он се осети усамљен, у власти ових с |
очима изређаше, али се сад сећаше само Николиних речи и последњега свога дела: кад је пружио, |
овац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Никола осети страшан бол у глави, и |
и се на истом месту то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, изм |
з исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} Због тога се моји никад н |
е би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта в |
би, морала тако проћи кроз цело село, и ником није смела допустити да је одреши, док не стигне |
за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја ми |
p>— Немам ја посла са судом...{S} Нисам ником никакво зло учинила...{S} Казаће ти то и он и дру |
, никоме се није обраћао за обавештења, никоме није поверавао своје тајне; сам је смишљао како |
о у Београду.{S} Кад је приспео у град, никоме се није обраћао за обавештења, никоме није повер |
се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вуј |
тавила све... осрамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила...{S} Јест |
о сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беш |
ужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « </p> <p>— Хајдес... паде риба скочи месо; п |
она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... </p> <p>И као да |
посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад жур |
га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно, пре овог изасланика |
ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— О |
главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{S} Све |
?... </p> <p>»Истина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега ж |
нда, првих дана...{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море |
.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам |
сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито, провуче се |
. </p> <p>— И ја ћу се исповедити...{S} Нисам никог убила, ни онако... какво зло учинила, што д |
</p> <p>— Немам ја посла са судом...{S} Нисам ником никакво зло учинила...{S} Казаће ти то и он |
... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је то необично. </p> <p>И они се прибли |
</p> <p>— Чекао си ме, је ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на |
} Ја сам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као |
а.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на п |
х и рањених глава? </p> <p>— Ни једнога нисам мојом руком дирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не |
би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш како м |
ори Палилулац. </p> <p>— Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови старци.. |
ње, како ли?...{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јес |
је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S} Тако... см |
и је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? </p> <p>— Биће од ове оморине |
на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... наплатићемо |
им радозналим гласом. </p> <p>— Како да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— |
ш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да радим. </p> <p>— Лако је за новац.{S} |
не одвајаше очију од Јуле. </p> <p>— Ја нисам с раскида, ако она хоће... </p> <p>— Не можемо ми |
<p>»Ала ли се проведосмо! ...{S} Никад нисам овако... ни у Београду.{S} Ова Јула пара вреди... |
мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га |
х дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. ..{S} Трчала |
де да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због ч |
брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да иде |
хвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како н |
ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде...{S} |
p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао.{S} Мало је што и о |
да не морам ни крити.« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} По варошима.....{S} У Београду највиш |
Ћути, попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо |
е изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да се старац стишава, п |
ш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. </p> <p>— Чекао си ме, је ли? </p> <p>— Н |
</p> <p>»А најпаметније сам урадио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем.{S |
та.{S} Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже.{S} Само |
а?{S} И шта да радим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два- |
ову изненадну милост Ђуричину. </p> <p>»Нисам могла веровати баба Маци — помисли Станка — а оно |
четку те једва истерах из овога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те н |
каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали |
ако ћемо, кад не може друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш су |
ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, |
д самога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам |
вих страшних зверова. </p> <p>— Пст, да ниси писнуо!...{S} Полази напред! — викну један од напа |
— Мајко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се ста |
...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p> <p>Одједном, као плаховит повод |
/p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До са |
а велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? </p> <p>— Распитивала је јуче полиција |
а ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да ниси писнуо!...{S} Овде је капетан са целом војском: пр |
..{S} Само затрпају земљом, — па као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« узви |
е, синко, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такв |
кад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?. </p> <p>— Што |
асите вунене тканине. </p> <p>— Чудо се ниси опет напио? — рече она, осмехнувши се јетко. — Ја |
иш, ти све треба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја по |
о се ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац. </p> <p> |
p>— Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми пр |
она крстећи се. </p> <p>— Добро те њој ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини невешта |
ш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, ал |
звикну: </p> <p>— Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш! </p> <p>Станка пребледе, ал |
ргнувши руку испод млаза. </p> <p>— Зар ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио кап |
сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на |
олицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца. </p> <p>— Не знам ја.{S} То су |
аше велику срчаност и одважност.{S} Под ниским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, |
еличин рачун. </p> <p>Кад се наже сунце ниско над заходом, девојке покупише рубине и разиђоше с |
p>— Јест, све тако. </p> <p>— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него з |
>— Продајте нам два пурењака. </p> <p>— Нисмо их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продава |
! — одговори капетан. </p> <p>— Шта, ми нисмо чули? — повикаше радознали слушаоци. </p> <p>— Је |
оиста, он одмах проговори: </p> <p>— Е, нисте видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку дуг |
вати. </p> <p>— Знам, Рако, али опет... нисте ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је пало, брате |
а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом |
т. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на |
е већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Шта |
о... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они |
аде са столице. </p> <p>— Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p> |
ва: </p> <p>— Нису још гледали апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу... </p> < |
и чарапе и који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваши. </p> <p>Писар га прек |
и га прекиде стотина гласова: </p> <p>— Нису још гледали апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, б |
овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да |
не исповеда.{S} Због тога се моји никад нису причешћивали. </p> <p>— И ја ћу се исповедити...{S |
ћи стиже Новица. </p> <p>Пошто се засад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих дво |
оштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па сад продужу |
ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни погледали.{S} Он није заборављао ни то, |
шњаци из села?{S} Зато, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но вел |
ше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао и ишао |
реја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене.{S} Овај велики скуп разби се у ситне гом |
ослом, и заборави на њу.{S} Тако се још нису ни видели од повратка. </p> <p>Ђурица осећаше јасн |
ога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. </p> <p>— Морао сам тако, ча |
ади, соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. </p> < |
аликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке нео |
ије волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. |
нити ко може приђи колима да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радозна |
па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мис |
м Никола седе; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном |
не буре. </p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је овако, па шта ће |
о да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање.{S} Сваки да |
али толике паре нити сам имао одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих им |
око и окинуо.{S} Одједном Никола седе; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чи |
и доктором.{S} Народ нагрну колима, па нити ко може приђи колима да што види, нити се може изв |
ини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејати ни повратити.{S} Заиграше јој |
су ми поштено враћали, али толике паре нити сам имао одједном, нити сам их давао.{S} А право д |
и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у његовој појави. </p> <p>А Станка му |
удима... </p> <p>— Не бојим се код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође |
ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више може. </p> <p>У таквој тишини, |
арамом са белим цветићима.{S} И више се ничега није сећао... </p> <milestone unit="subSection" |
бећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у |
а их теби говорим слободно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав |
p> <p>Пошто се засад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами |
чему се досад толико надао и радовао? — Ничему... рекао је тада сам у себи.{S} И сад се сетио ч |
да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразговетне слике, што га и сад н |
азао сам једном. </p> <p>Станка поче да нишани...{S} Истога тренутка зачу се иза њених леђа нек |
разговара са њим и још како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим |
би самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште |
у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном...{S} Окиде!...{S} Ватра прсну пред очима... за |
/p> <p>— Јок.{S} Шта је било. </p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се од |
Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај |
— Имаш ли ти пасош?...{S} Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако с |
ого, да остарим...{S} Шта је то робија, ништа!...{S} Слушам ја тамо све старешине... као светац |
.{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— |
кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} Кажем ти: свет... </p> <p>— А јесу ли се сви |
н саопшти Станци. </p> <p>— Јок, брате, ништа нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време |
.. а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажмури и да у |
— пита га Добросав. </p> <p>— Не могу, ништа не могу...{S} Спавај! — одговара Ђурица, па опет |
жеш вратити слободан. </p> <p>— Онда... ништа!... — рече он уздахнувши. </p> <p>— Тешко ми је, |
нца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђурица с |
ени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... </p> <p>Станка обори главу и не одговори ништа |
рце, и крв, све се следило, умртвило... ништа не осећа, не мисли, не живи...{S} Тешка мòра прит |
им све... свега има, као каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више?!...{S} Шта тре |
После закопају у земљу и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... само се издиже гомила вла |
, тако ти среће, забадава!... </p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одгово |
, сутра, кроз годину, две?... </p> <p>— Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а ш |
в се сакри иза кметових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет |
и оном руком, која је бодена. </p> <p>— Ништа, среће ми, само је задуго говорио како те мора уб |
</p> <p>— Пет стотина дуката. </p> <p>— Ништа не можемо учинити...{S} Ја јесам позаимао готово |
е стиша од прве љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим.{S} Најбоље на |
е гладан, па хиташе на ручак. </p> <p>— Ништа, море, иди ти! — одговори Ђурица збуњено. </p> <p |
ши к вратима кућним, рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам нану. </p> <p>Посл |
је чија је?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију |
њем запита: </p> <p>— Шта би? </p> <p>— Ништа.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима |
и кажи: шта хоћеш ти са мном? </p> <p>— Ништа, брате...{S} Шта је теби?... </p> <p>— Чекај, сад |
и.. </p> <p>— Па шта вели он? </p> <p>— Ништа.{S} Кажи — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па |
.. </p> <p>— Па, шта је било? </p> <p>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек о |
Шта, има ли извешћа од синоћ? </p> <p>— Ништа ново.{S} Један је од нападача погинуо, а Никола ј |
ћеш ти за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми. </p> <p>— |
треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не зарађујемо...{S} Сутра иде Милутин механџија у |
сли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окус |
азили су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Д |
у окове.{S} Твоје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару.{S} |
} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она |
оћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </p> |
S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо да тражимо — рече |
то се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа последње с |
ош беше.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа лепо!...{S} Мајка...{S} Станка... није, није!...{ |
да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— Што питаш? — одговори она осмехнувши с |
ет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, најви |
би нико знао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он |
нећу...{S} Тако би се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке...{ |
ању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити.{S} И досада је други за њега мислио, на |
ричаш за ону гладну фукару, којој никад ништа није доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са |
чине. </p> <p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... т |
рица појми, да од његове намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеников |
о догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. </p> <p>— Није то тако — одговори му Вујо. |
шљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове п |
умакне у ћелију.{S} После нам не поможе ништа. </p> <p>Али старац, види се, није помишљао на бе |
да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} |
лавних сарадника.{S} Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише имао р |
се он ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предузимало.{S} Изгледа, као да је и сама власт ч |
не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запи |
у ливади, ОН узвикну: </p> <p>— То није ништа... само сам га ровашио...{S} Зар је то разбојништ |
болове више лаката.{S} Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху веза |
»а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав |
она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p> <p>— Па како, болан: пију ли са в |
р виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде не мо |
чај! — повикаше девојке. </p> <p>— Море ништа... здравља ми!...{S} Срели се на путу, па ме прат |
дужега ћутања, промуца: </p> <p>— Море ништа.... његова посла! </p> <p>— Како ништа; то мора д |
се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе...{S} У глави му наступи неко бо |
ужје у руке...{S} Ослушну... не чује се ништа...{S} Приђе к вратима, слуша...{S} Нешто се необи |
то ће ти сад паре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на |
запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће |
, и усред те узбуђености, кад не могаше ништа распознати, зачу се условљени знак: — Пст! </p> < |
ше и од себе сама.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се с |
мете и сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, које се помаљаше из |
већу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе... </p> <p>Кад сунце одскочи високо, Ђури |
, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе. </p> <p>— Стој! — викну онај са стране, |
две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу. |
а ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мене причувај — |
се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет м |
теде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље |
рте строга и одлучна лица, он не изгуби ништа од своје одлучности и присебности, као што је дос |
сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо.{S} Случајно је дошао био раније и |
ради Вујо? </p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он |
упи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... </p> <p>Руке су му се грозничаво тр |
и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У кући имаш ш |
ођоше неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом. |
ч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела данас? </p> <p |
, ићи ћете у смедеревску Мораву.{S} Али ништа, састаћемо се ми прије тога. </p> <p>Обојица изиђ |
етен је видео сад кад прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срета за пурењаке.{S} Мисл |
а већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје |
/p> <p>Станка обори главу и не одговори ништа на ову изненадну милост Ђуричину. </p> <p>»Нисам |
р опет сам? </p> <p>Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе. </p> <p>Ђурица стаде да |
крстећи се. </p> <p>— Добро те њој ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини невешта свем |
ница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том осталим |
ћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одговори Пантов |
S} И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. </p> <p>Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова |
оноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.{S} Мало затим прође кроз |
мрачној јазбини, не мислећи и не видећи ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу гу |
закрлеписмо једно за друго, не мислећи ништа и не знајући шта радимо...{S} А сад ми је то вели |
ченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова.{S} Сунце удараше |
Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија.{S} Непрестан |
ло, право Матовој кући. </p> <p>»А овај ништа не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачно је Ко |
авај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и |
ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам |
мој новац по народу; код себе не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. </p> |
ча к оцу. </p> <p>Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на |
још ми се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не |
ништа.... његова посла! </p> <p>— Како ништа; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој риз |
очане улице?...{S} Ни најбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муком пр |
те се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. |
зиђоше сви из куће. </p> <p>— Нема тамо ништа.{S} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица |
ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознати.{S} Капци, на једином прозорчићу, беху |
, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти |
и плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} Морам се |
ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти кажем... </p> <p>Ђурица се изненади овим ре |
то каква кривица?{S} Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: |
влачећи шареницу на децу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни праг и стаде босим н |
и је засветлео очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{S} Само му струји |
аву, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиском ових необичних догађаја, кој |
урицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је лако.{S} Овај ће проказати остале. |
е, која управља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе у |
ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости...{S} Е ја... </p> |
риче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде!{S} И напослетку, уг |
јо? </p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш че |
сам? </p> <p>Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе. </p> <p>Ђурица стаде да премишљ |
— Знам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... — рече Станка, а усне јој се ску |
идевши да се морају срести, немаде куд, но продужи право к њима. </p> <p>— Помози Бог, децо! — |
сад већ много слободније и отвореније, но на скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (ос |
себе, остајаће му од похара много више, но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио |
д не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо м |
реке.{S} Тако су били много поузданији, но да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Р |
{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, море, нег |
ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узмите па једите — одговори стражар и даде им по јед |
Ђурица. </p> <p>— Лако ћемо пребројати, но деде причај. </p> <p>— Море број то, да видимо колик |
ремај се! </p> <p>— Шта ћу се спремати, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја нео |
две?... </p> <p>— Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мисли |
ћу, не огласи то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута.{S} Увече исприча Марку све што ј |
тео после похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно, да су |
? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у главу. |
{S} Је ли... </p> <p>— Ја шта је радио, но се спремао... — упаде му учитељ у реч. </p> <p>— Пар |
та Ђурица збуњено. </p> <p>— Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, д |
е да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се |
родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, |
главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се м |
е је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега осећање, коме |
ла довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је |
ко знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта |
ам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, ка |
, вјере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми с |
<p>— Не знам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— |
а друге учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је лако.{S} Овај ће проказати остале. </p> <p>— |
Не бригај.{S} Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе т |
им не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно |
, а очи му плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> |
дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На северној ст |
место, али много поузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му ниј |
оје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћ |
је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.{S} Опасивао је око себе два широка појаса, п |
свршен успешно, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S |
будућност.{S} Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху све више.{S} Треб |
ица. — А мени је његов живот потребнији но њему самом. </p> <p>— Зар баш толико? </p> <p>— А да |
тесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, застајући понегде да разгледа |
апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, провлачи се. </p> <p>Ђурица се п |
вана?...{S} Мени је Радован више требао но њему... </p> <p>— Не знам, то ће ти казати твоји људ |
и да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје де |
знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p>Свештеник га |
вши. — Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђурица се насмеја; одброја сто банкн |
и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем право њ |
ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво. |
и погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је прома |
{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рекоше: олакшање, како ли?...{S} То му кажу, значи д |
великом граду скривати.{S} Па као што ’но курјак, кога потерају са свих страна, тражи најгушћу |
знато му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет...{S} Срећом, сад је заборавио на св |
.{S} Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. </p> < |
Увече је, украј срескога пута, израстао нов хум влажне земље, као једини споменик зликовачких д |
прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасви |
научила да радим. </p> <p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће одвед |
уне руке посла.{S} Требало је разделити новац јатацима, оставити што и мајци, па онда узети Ста |
<p>Ђурица нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху н |
е нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа.{S} Данас нема |
а се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! |
p> <p>— Наопако, шта учинисте! ...{S} А новаца? </p> <p>Ђурица извади из недара смотуљак и баци |
</p> <p>— Знам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... — рече Станка, а усне јо |
ла да ти дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми уз |
> <head>XIV</head> <p>Ђурица нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, кој |
сељаке људе.{S} Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељачки... </p> |
сад разбирам.{S} Требаће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </p> <p>— |
буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... </p> <p>И |
да је посао свршен успешно, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе |
у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да радим. |
ане овако трошити, да му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S} Занимала |
оље.{S} Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу превр |
да и њега интересује колико ће се наћи новаца у том завежљају. </p> <p>— Хо, па овде је само с |
Знаш... ја сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Ср |
о ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те з |
и блиска пријатељица.{S} Он није жалио новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да је на |
осујете.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха д |
и на једном прсту дуге ниске старинских новаца. </p> <p>— Не знам ја.{S} То су ми зацело, подме |
тлове шиндре, коју је Никола спремио за нове стаје.{S} Остало друштво заузело је друге вратнице |
звести ко је прошао путом, има ли какве нове наредбе, где се налази кмет...{S} Али је морао бит |
за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за овакову грубост, ал |
наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај |
отпасала га новим појасићем... обула му нове црвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа се живо к |
речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота... </p> <p>И срце хајдуково ж |
.{S} И капетан је сад промењен, овај је нови опак... </p> <p>»Ово он сад мене плаши — помисли Ђ |
теже од те слутње.{S} На првом кораку у нови живот, она задрхта... </p> </div> <div type="chapt |
увече и оде кући.{S} На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила пр |
у, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... обула му нове црвене ишаране чарапе |
безброј нових живота...{S} Све оживело новим, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, |
о.{S} Занимала га је у великој мери ова новина и ове, како њему изгледаху, господске околности, |
орност његовој вољи.{S} То беше за њега новина, нешто неочекивано, те одједном умекша своју љут |
у...{S} Затим јавна похвала у званичним новинама... орден... класа... »Онај качерски пући ће од |
поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нових живота...{S} Све оживело новим, светлијим, весели |
о распитивао, и ако је сваки од његових нових познаника могао с поуздањем тврдити, да на души о |
, код... где би то могло?... све једно, Новица би јој нашао згодно место, он зна сваку кућу.{S} |
или ће то после, кад му предам паре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши п |
них грмова, он даде знак као и јуче.{S} Новица се подиже испод једнога дрвета и махну му руком. |
злазила на улицу, а другим на поток.{S} Новица подиже један проштац, те се провукоше кроз оград |
и корисније но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно велико друштво: н |
ква сниска вратанца ступише у одају.{S} Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу |
бедан бар код својих људи«... </p> <p>— Новица! ...{S} Спаваш ли?... — викну одједном. </p> <p> |
дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} Који то беше? — рече као присећајући се. |
чи! </p> <p>Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, са |
..{S} Опазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> <p> |
чина глава.{S} Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мрта |
да им покаже своје намере.{S} Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини |
другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Новица. </p> <p>Пошто се засад нису морали бојати ничег |
<p>— Каква ти је то гошћа? — прекиде је Новица. </p> <p>— Сестричина ми... удовица јадна — одго |
ри Ђурица весело, коме се допаде што је Новица предвидео тако важну околност. </p> <p>— Деде са |
о исто звиждање.{S} Мало затим указа се Новица између проређених грмових дебала. </p> <p>— А ја |
.{S} Други је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео пон |
бао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мисл |
/p> <p>— Е јеси човјек, неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А они матори пас никад ми не даде |
<p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше. </p> <p>— Шта ће ми бити? </p> |
та нека рођака Марушки, пропала жена, и Новица је много рачунао на њу, кад се одлучио да је дов |
мах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешким пијан |
оћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Последња Двојица полегали су у корову, што ј |
д пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву разговору |
Само ти мрдни, па не брини! — одговори Новица, за кога то, као што изгледаше, не беше никаква |
к’ да наместим твој покривач — одговори Новица, па оде те навуче поњаву преко сламнога јастука |
. </p> <p>— Па... како хоћеш — одговори Новица овеселивши. — Поузданија ми је пара у мом џепу н |
<p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикну: </p> <p> |
> <p>»Шта хоће они од мене... па и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о конц |
рибојавао од мене.{S} Лудак! — рече јој Новица. — А мени је његов живот потребнији но њему само |
но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико |
чи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица. </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече он. </p> <p>— Че |
е ноћи ишао с Ђурицом.... </p> <p>— Зар Новица?... — рече она и трже се као опечена.{S} Сад се |
</p> <p>— Ево ти снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна. |
ља, побро?...{S} Знаш?... — на мигну му Новица, махнувши главом у страну, према шуми. </p> <p>— |
овица зар?...{S} Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо?{S} А |
</p> <p>— Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устан |
чећи са Ђурицом и Митом к њима. </p> <p>Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу ври |
тна посла, а код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђ |
да идемо... не могу да спавам. </p> <p>Новица устаде, протрља очи, па, онако у помрчини, стаде |
а седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове се не шале! ... |
, тако се и спустио на под и заспао.{S} Новици остаде још толико свести, те угаси свећу, па се |
{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. </p> <p>— Знаш... |
ља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово? < |
ца одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. </p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти |
о банкнота из крвава завеска и пружи их Новици. </p> <p>— Је ли доста? </p> <p>— О-хој!{S} Ти с |
ху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом. </p> <p>— Маро!... о Маро!.... — викну Новица |
ти је казао прекјуче, после састанка са Новицом? </p> <p>— Јесте...{S} Претио ми је да ће ме уб |
урица окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући се како би с |
Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и са |
помрчине и нестаде га. </p> <p>Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па |
обивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој кући. </p> <p>»А овај ниш |
еше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре |
кућом, и на његово питање: шта учини с Новицом, одговори му: </p> <p>— Погинуо је. </p> <p>— К |
и се изненади његову доласку. </p> <p>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> |
се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </p> </div> <div type="chapter" xm |
. и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се отегао на зеленој ледини, а око њега се |
ласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је... </p> <p>— Јели тај из вар |
, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} Који то беше? — рече ка |
напредује. </p> <p>Кад оде посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговар |
њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен разговор. </p> <p>— Знаш, брате Ново, |
ару да одмах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одраслији укућанин са њим, д |
у по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад окретоше по |
па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребније — рече он, |
рце његово. </p> <p>Упамтио је последњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане.{S} |
... </p> <p>Сад је већ постала провидна Новичина намера: он је желео да придобије, да привеже Ђ |
чивши с постеље. </p> <p>Ђурица се сети Новичина савета, па отпоче благо: </p> <p>— Немој, брат |
њему не излазе из главе загонетне речи Новичине. </p> <p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми |
је и то велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим. — |
и у близини Ђуричиној. </p> <p>— Чујеш, Ново... — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет п |
се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, окренуше обоје низ поље ка Брезовцу. </ |
ма ли извешћа од синоћ? </p> <p>— Ништа ново.{S} Један је од нападача погинуо, а Никола је доса |
радове по скупој надници, а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.{S |
искрен разговор. </p> <p>— Знаш, брате Ново, досадило ми се робовати за другога.{S} Гини, мучи |
вио на своје околности, иначе би му ово ново осећање само позледило ране и муке му увећало... < |
ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о св |
ма узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> < |
ега што се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад успавано осећање у њему пробуди се и стаде |
грош. </p> <p>На Станку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запит |
љај...{S} Сад се место њега јавило неко ново, грубо и необично...{S} А иза тога распламтео се р |
по опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, које му отвар |
д тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светлост на овај |
елије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота... </p> <p>И срце хајдуково живље и весел |
н је још од лањскога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад п |
d> <p>Четири дана проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Ј |
пусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, веома необичном друштву.{S} У |
це, и он осећа чудно задовољство у овом новом и примамљивом стању...{S} Није он ни Станку омрзн |
/p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица в |
руго место — рече му он, кад му саопшти новост о наредби. </p> <p>— Видим и сам, али треба још |
јке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се знало.{S} Међу њима беше и Станка.{ |
само као кроз сан...{S} Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га |
сан...{S} Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појаси |
чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светлост на овај догађај.{S} Он подиже главу, и са |
ца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се |
шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју...{S} По плаву небу пр |
— мисли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа |
ко његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... </p> <p>...{S}Из груди опет полази неш |
та, а биће код њега, јамачно, и старога новца.{S} То треба да се узме паметно: ако може лепим — |
после да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. </p> <p> |
е дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја |
ама, али се он много више бавио давањем новца под интерес.{S} То је од вајкада најпоузданији на |
/p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то за новце? </p> <p>— Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш добр |
> <p>— Ене де! — узвикну кмет, погледав новце. </p> <p>»Пропао!... пропао!... робија... окови.. |
али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« </p> <p>Опет се зачу звиждање. </p> <p |
е свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па се онда и он намести код Мата, леже и наскоро |
... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Мор |
је доста, болан... — рече он, узимајући новце и бацајући их у недра. — Само хоће ли остати што |
убијеш сад, или после, пошто му предам новце? — запита Ђурица, држећи иглу над пламеном. </p> |
могнем сад, онда после, пошто му предаш новце...{S} Мени је страшно претио, а обећао ми... </p> |
рица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како зна, сам |
ати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, па колико ти дамо...{S} То ви |
јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему |
метно да се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна |
реда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако ми |
то! — викну Пантовац. </p> <p>Он подиже новчаник и опет га пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све |
лутина.{S} Не знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радовану. </p> <p |
рте се к Радовану. </p> <p>Пантовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а |
S} Бацај паре! </p> <p>Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рук |
и, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну и истога тренутка ј |
онеси са собом — рече Ђурици, дајући му новчаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђурица. </p> |
урица изиђе тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је ј |
p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху се од умора и слабости. |
за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од |
е се дохвати њених рамена и одржа се на ногама. — Ова је моја... моја... </p> <p>...{S}Пијанка |
гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз прозор, али |
талима, који од страха једва стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршу |
ицом, која му одржава гвоздени ланац на ногама. </p> <p>Савлада га пиће сасвим... </p> <p>Жанда |
раг, забаци је и истога тренутка заигра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не |
веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају огрлице и ђерда |
е по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу |
капутом преко леђа и папучама на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, најпре један по један, а |
екорачи високи кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу степенице...{S} Задухну је плани |
руги стоје?...{S} Каква је ово тежина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве рук |
у, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, дваред...{S} И док си тренуо, нестаде г |
.{S} Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу, показујући тим |
...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладној, росној трави, не осећају |
</p> <p>— Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. </p> <p> |
напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — рече капетан, п |
га.{S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... а у |
у Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се на |
се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога газ |
шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> <p>Станци прекипе.{S} Врати јој се она ста |
ласом. </p> <p>Подигоше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, |
оћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге. </p> <p>одједном му се очи раширише, узвераше се. |
ори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге.{S} Перје кукурузно зашушта и затим се чу тихо зви |
p> <p>— Ево ти куће...{S} Исправи се на ноге, не брукај се! </p> <p>Ђурица прелете очима преко |
оног убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам |
откидајући гране, које лако падаху пред ноге им.{S} Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се |
ла сам све што је он хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна добра мати, како се он |
сам се шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам због |
зликује да се с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајући по блату, отресајући се и вуку |
државаху на гранама, протежући устојане ноге и крила, или опружајући шију к земљи, као да се же |
о држаху необично развијене и еластичне ноге. </p> <p>Ђурица је веома ценио своје телесне особи |
} Обојица ћуте као заливени, само им се ноге померају, одскачу од земље и опет стају на прсте.. |
ца пође једној постељи, али га издадоше ноге...{S} Поможе му Митар с једним пандуром, те устаде |
у, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши |
{S} А шта је ово заковано?...{S} Руке и ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути се не мо |
овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па запита једнога на |
е сви, као по команди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, стојећи, извади дувањару и ста |
али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме |
е се да му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да држе. |
ек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђурица, прескачући л |
тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. </p> <p>— Јок, ј |
и намештајући тешко гвожђе, којим су му ноге оковане. </p> <p>Капетан изиђе из собе. </p> <p>— |
а бар с ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе опет звецну.{S} Добросав се трже. </p> |
неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен ум |
ћа, преко камењара, убадала се, убијала ногу непажљивим гажењем, али на то није обраћала пажњу. |
кâ проштац...{S} Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. </p> <p>— Дол |
цео Ђурица, као да одједном остаде без ногу, клону... глава се затури... затеже се конопац о к |
мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима.{S} Његова необ |
лижи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне.{S} За тренут ока умук |
S} Неки људи пружају руке поред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод ошт |
о креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у |
вници лежаше раширених руку и опружених ногу, мртав Пантовац.{S} Страх га беше погледати.{S} Гу |
пет зашкрипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекама... </p> <p>— Ко си ти? — запита је неко |
рише се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко је то? — запита гру |
е пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога. </p> <p>— Мол |
ело? </p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љута гуја! </p> <p>Ђурица, п |
с тобом! — викну Радован и опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по народу; |
овца, паде у још већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од |
одмаче неколико корака. </p> <p>— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада знача |
и.{S} Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним |
им мецима.{S} Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и т |
псино матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Никола ос |
је присебан.{S} Истога тренутка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p> |
т!« — помисли Ђурица у себи, спремајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно |
ме страшилу у груди.{S} Осети само како нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут го |
свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} |
нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али истога тренутка Радо |
ани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић |
ет и погледа Обрада значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђуриц |
о соби, разгледао и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да |
ни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — викну Ра |
лије за појас и за ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и још многе ствари, којима Ђурица не зн |
шим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу |
обом само неку тамну, нејасну гомилу са ножевима, који севаху према сунцу, па скочи, врисну што |
као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. </p> <p>Радован плану, севнуше му очи као |
у Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице |
ава.{S} Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав... </ |
је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. </p> <p>— Дај пречњаке овамо! — викну неко |
ав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа. |
а зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. </p> <p>— Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну |
је се помаљаше из те таме са подигнутим ножем.{S} То је страшило добро познао и разумео: да му |
е онога грознога погледа, који сече као ножем, од кога су стрепили највећи разбојници...{S} Али |
мљу...{S} Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, |
меће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. </p> <p>— Доле ту кустуру! — цикну кмет. </p> <p |
е простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту |
је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к С |
икну: — Седи!{S} Седи доле! — и замахну ножем. </p> <p>У кући се разлеже страховито врискање.{S |
— Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем. </p> <p>— Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, |
ата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом бр |
же се над Сретеном, па му превуче оштар ножић преко средине уха, смешећи се: </p> <p>— Ово, зна |
дохвати паса, одакле истрже мали оштар ножић.{S} Сад би могао убости противника, али су му рук |
имову руку и забоде му усијану иглу под нокат једнога прста. </p> <p>Симо стаде грчевито трзати |
опет угреја иглу и забоде је под други нокат. </p> <p>— Што не говориш, псино једна, него се м |
рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!... </p> <p>Сви разд |
да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запевајући и узвикујући високим гласом, час гу |
ође око стола, певушећи неку песму кроз нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу |
капљице, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело...{S} Хладн |
ађен орловски повијен, на крају раширен нос, који издаваше велику срчаност и одважност.{S} Под |
кавих очију.{S} Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, |
ично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вил |
му осам стотина банака и, зарезавши му нос, припретише: </p> <p>— Ако чујемо да опет мучиш сир |
е од муке, што му узабрах крушку испред носа! ...{S} Па кад прочитам указ, дигнем се, па право |
p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. </p> <p>— Јок, м |
само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим плећима цела она ма |
ечном, те са њега сви радници из потеса носе воду.{S} Одатле му падоше у очи неколико раденика |
, носио оне широке сукнене чакшире које носе Палилулци, а на леђима је имао кратак постављен ка |
и примамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у његову срескоме месту.{S} У његову затво |
та Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и закопају. </p> <p>Увече је, украј срескога пута, |
исока, црномањаста жена средњих година, носећи у руци послужавник с кавом.{S} Сваки би се зачуд |
де у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се облачи и у |
рнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.{S} Беше толико претова |
осле краткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни дв |
..{S} Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, н |
а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење.{S} Раздадоше и |
вори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу. </p> <p>Ђурица истрча напред, пр |
оставну масу неправилна облика, која се носи, иде...{S} Одвоји се по која гомилица, по један и |
жују ватру сунчаних зрака...{S} Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лутајући под |
ичан занат, који је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и у опште неч |
с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.{S} За поповим коњем, важно и достојанст |
е...{S} Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у ду |
, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. </p> <p |
да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим плећима цела она маса.. </p> <p>Стигоше. |
Станка је, као и све жене из те улице, носила халине од неке загасите вунене тканине. </p> <p> |
, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а |
ле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носили на крстоношама« — осећа како га обузима стид, уж |
ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, ал |
а је, преко гломазних војничких цокула, носио оне широке сукнене чакшире које носе Палилулци, а |
годинама, испитујући своје подобности, носио добош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — |
ти адета, који влада у целом округу.{S} Носио је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, |
ати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нече |
, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је цр |
заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око |
} За столом седи и дрема Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>»Већ се смркло!...{S} Кад пре... и како |
..{S} Примичу се последњи тренуци...{S} Ноћ пролази... </p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
у, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврату.{S} Бесна |
ед кафаном. </p> <p>»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испун |
.{S} Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... </p> <p>— Синовче, говори! — поче Вујо, по |
о загрејане живце...{S} Мрачна и влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрнула својим непроб |
а таквоме месту наступа црна непробојна ноћ... </p> <p>Шта се то вере ноћу по житкој тештавој м |
</p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси сркнуо досад. </p> <p> |
журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели тамо. </p> <p>— Нека их |
То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и таман д |
ечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек |
дра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и један прозор на |
а и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали што седиш сама!{S} Ж |
ти? — одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њој ј |
се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јови |
о се...{S} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење |
раш казати, с ким си извршио похару.{S} Ноћас се добро промисли...{S} Али не заборави да ми овд |
ет. </p> <p>— Да није потера? </p> <p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побј |
је било. </p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Х |
ј, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, ак |
о погледа Станку. </p> <p>— Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу више тако да |
дговори Ђурица забринуто. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у дру |
е у ходник. </p> <p>— Који те ђаво тера ноћас?...{S} Шта лупаш толико?...{S} Шта хоћеш?... </p> |
и, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило.{S} Понека врата зашкр |
де, ’вамо под прозорима.{S} Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а |
.{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Д |
Где је капетан?... </p> <p>— Што ће ти ноћас капетан? — обрецну се пандур срдито. </p> <p>— Тр |
о. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с о |
> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћ |
ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. </p> <p>— Чекао си ме, |
ожају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене и Новица лежаху на поду, к |
ратко, испрекидано, без везе у мислима, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало речи појми њен полож |
рође му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито |
кажу један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Новица. </p> <p>Пошто се засад нису морали б |
у и страшну причу... </p> <p>После пола ноћи, неко лупну на прозор, под којим Вујо спаваше.{S} |
е у разговору дуго.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а п |
лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зло |
речи.{S} После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи |
Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом.... </p> <p>— Зар Новица?... — рече |
ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спу |
не леже.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи недовршене мисли, које јој беху једино занимање у |
оји светлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није |
аци.{S} Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незв |
А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам на другу страну, |
бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше никога, јер је бостан већ пр |
} Идући путом сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио за Станку, те и не з |
<p>— Он је ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. </p> <p |
кад Ђурица и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их задржа. </p> <p>— Што ви, море, не иде |
обично спавао.{S} Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} Сагнувши се над |
тито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као ма |
ете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћиште... </p> <p>Деца се окупила у једном углу пред в |
.. </p> <p>У вече Радован стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у |
радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склоништ |
тник.{S} Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којим |
чу степенице...{S} Задухну је планинска ноћна студен, и она се стресе од зиме... </p> <p>»Нека |
авама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, некога нера |
оја представљаше живу згоду за курјачке ноћне нападе.{S} Чим се чуло за курјаке, одмах исто веч |
јима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа св |
зно отвори.{S} Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он |
о халакање потере.{S} Дању се спавало а ноћу живело.{S} И живот је тај био необичан.{S} Најпре |
епробојна ноћ... </p> <p>Шта се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане улице?...{S} Н |
и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица в |
почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела |
се чувари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстар |
сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се разговори |
сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Станка?{S} Тх |
ни су се, како изгледа, показивали само ноћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и скриве |
ећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака.{S} Плаветнило небесно тре |
ваки корак, на сваки миг...{S} Жандарми ношаху пушке на руци, готови да свакога тренутка проспу |
шани револвери, фишеклије за појас и за ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и још многе ствари |
ве ципеле... </p> <p>Обоје су променили ношњу; удесили су да се оделом не разликују од становни |
е не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, |
> <p>Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот.{S} Његово уч |
туђом муком, да се храни туђим знојем; ну он бар неће онако заповедати.{S} Он је радостан кад |
довољство, да изгледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момци.{S} Плашио их |
већ је његов пут одвојио од осталих.{S} Ну имађаше он још других карактерних особина.{S} Доњи м |
о. </p> <p>— Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од овога. </p> <p>— |
у и овако — одговара он Станки, која му нуди јастук. — Напослетку не браним...{S} А ја до тебе. |
је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране.{S} Сад добро чује ту |
трасно кајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше и она и |
уплаши од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на одмет....{S} Пази ме, знаш, |
рела, које досад срећно пролетаху поред ње, једна се закачи и убоде је.{S} Она сама опажаше да |
м не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и љу |
а, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро поноћ.{S} По небу ју |
сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велик |
јаној кћери!{S} Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, |
<p>Потера се сврши без успеха, а после ње настаде обично затишје, у коме и власт и хајдуци мир |
. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако хоће |
о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је... мо |
земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нових живота...{S} Све оживело новим, |
тим зашушта кукурузовина пред њима и из ње искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда |
ренице, истресе једну трубу платна и из ње испаде један велики завезак. </p> <p>— То ви је свег |
ед њим, угледа рупу и колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Стаде да м |
још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки |
ршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехн |
паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да је о |
.{S} Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се н |
одговори Ђурица, пребацивши руку преко ње. </p> <p>— Јест, све тако. </p> <p>— Е, Стале, нисмо |
аше.{S} Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца. |
какву другу светлију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празно |
енозеленкастим сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком заносу.{S} |
} Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, пепео од к |
смо овако.{S} Мене чувају моји сељани, њега његови — одговори Ђурица. </p> <p>— Вала, мени је |
с, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарњ |
наш.{S} Једнога младића из Лукавице.{S} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе замијени, </p> <p |
ине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не |
се и, под једним густим гложјем, угледа њега где седи, са пребаченом пушком преко крила...{S} О |
о вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, веома необичном друштву.{S} Упозна се брз |
кривца. »Ко чини зло — он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, н |
S} Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но |
падај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, и они, који са мном |
танком, која својом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без покај |
орака беху у његовим недрима: што је за њега било немогуће, другоме је ишло лако; други се попе |
у, но је то много дубље и необичније за њега осећање, коме се само могао досећати, али га није |
у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. </p> <p>»Шт |
савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у |
а му равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А на велик |
и покорност његовој вољи.{S} То беше за њега новина, нешто неочекивано, те одједном умекша свој |
гога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — запита |
више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Добро — рече |
ништа смислити.{S} И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је уме |
веде (само не у село) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} Намести је он, |
рици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шт |
: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p>— Да како?. |
са собом...{S} То је негде тамо... иза њега негде, где ли...{S} А помиловање му не слази с пам |
S} Све, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, које је готово да га свак |
. </p> <p>— Хоће, хоће поганац, знам ја њега...{S} Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса д |
видећемо.{S} То је стари лисац, знам ја њега добро. </p> <p>После овога изиђоше обојица к друшт |
не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да |
ад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. </p> <p>Станка није била толико необ |
ед судницом био је од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет међу сељанима веом |
мури.{S} Да се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која при |
ан прозор, са другога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... права битка!... </p> <p>Испалио |
рко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њега. </p> <p>— Стани дер, зликовче, да ти покажем како |
аде из онога дима нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну целим телом... </p> <p>— Овам |
оворима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под над |
сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати.{S} Кад је Ст |
.{S} Две челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... </p> |
стога циља, ту наместили.{S} Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не про |
ам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. </p> <p>— Маџарица, Швабица — једна вјера, |
сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. </p> <p>— А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — |
стежући му руке... </p> <p>Попадоше на њега још тројица, четворица... начини се гужва, гомила. |
ј куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише за |
он мени да се слободно смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима, д |
и и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом страхов |
ога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога |
руне мало земље, која се осипа право на њега...{S} Чим он испали на један прозор, са другога ве |
путио.{S} Остала двојица иђаху право на њега, држећи пушке на руци, које одсјаиваху према заход |
е може да послужи за сваки случај... са њега право у поток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућа н |
с оним зликовцем... с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, ни |
је ископан у самом кориту речном, те са њега сви радници из потеса носе воду.{S} Одатле му падо |
не сме у очи погледати... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека |
ја трпељиво и мирно ћутећи корача поред њега. </p> <p>Станка не зна шта се у њему збива, не пог |
их опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би радио...{S} Проклето дериште |
ј мах груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете у шеварице, са којих опадоше неколико гра |
ад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човека, који је имао на сваки начин да га доведе к |
ом. </p> <p>Станка скочи, па стаде пред њега.{S} Очи јој севаху као живи пламен, сагореваху.... |
На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник. </p> <p>— Нађе ли га? — запита Вуј |
ва радост и послушност уз мене...{S} Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} |
оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. </p> <p>— Ево ти снахе, побро — рече му Новица. |
а га растављају само дваестак корака од њега.{S} Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчев |
аше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова радост и послушност |
кључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах. |
оље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече |
онашању било нечега, што их одбијаше од њега. </p> <p>Ђурица је опажао ово опште нерасположење |
S} Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> < |
да зиму проведе у Београду, тајио и од њега. </p> <p>Растадоше се као најбољи пријатељи. </p> |
а.{S} И за ту велику жртву она тражи од њега само чисту искрену љубав.{S} Она и не сања да би с |
ком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не боји звера |
</p> <p>Дан стрељања досад су крили од њега...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уве |
ва жена, па после да се не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — |
но, одавно.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наш |
и са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S |
рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стар |
узима.{S} Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динара. </p> <p>— Е, мој пријатељу |
учај: пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом |
стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога новца.{S} То треба да се узме |
је на спавању, и сутра ће преданити код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зор |
чи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је њега привлачио, али чиме?...{S} Својом тајанственошћу, |
ега?... </p> <p>— Хе, побро!... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пан |
био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што радим.{S} Хајде |
ругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху.{S} Он се стараше само да не покаже како му |
мену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... </p> <p>И Ђурица |
пијана мора... </p> <p>Писар стаде више њега, разави хартију и поче да чита пресуду. </p> <p>— |
Не иде, све је у његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути. </p> <p>— То је мука, — р |
рагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{S} Има |
слетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... да није њега, друкчије |
зговарати: ја такве ствари не вршим без њега. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што ми је он поу |
један од главних сарадника.{S} Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, најв |
ом лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре. </p> <p>— Што он ме |
што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам |
Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што но |
о би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршит |
ила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама, и држи се |
бични људи притрчаше му, створише се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним р |
војио од Сима, који непрестано иђаше уз њега.{S} Сад је био присебнији и одлучнији, није га пот |
зи с памети никако... оно је једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета... </p> <p>Али сад |
а тебе замијени, </p> <p>— Онда треба и њега да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Ву |
ђе који одраслији укућанин са њим, да и њега затвори.{S} Једном пандуру рече да одмах одвоји тр |
ицом, једну по једну банкноту, као да и њега интересује колико ће се наћи новаца у том завежљај |
ветла неодређена вера у добро обузима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио завичају, камо га је с |
} Али истога тренутка нешто јако пуче и њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он |
онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њега оставила све... осрамотила се, те не смем никоме с |
</p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори гд |
нам више ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајте... </p> <p>Ђурица разви завезак и, виде |
а.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оној харти |
и у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. </p> <p>— |
неш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде.« То је све... </p> <p>— Добро, иди |
ће се овако? — рече Станка и седе крај њега на под. </p> <p>— Што, Стале? — одговори он и преб |
Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се о |
сам се са твојим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, диј |
— рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. </p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стаде д |
еднако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> <p>— Што ћеш ми т |
а окрете; навише уз косу. </p> <p>Преко њега прелете буљина, машући тихо и немо чупавим крилима |
светлуца пламичак жуте воштанице, а око њега тамно, нејасно...{S} У ушима зуји, зачује се понек |
где се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили жандарми, који су се вратили с пута. < |
ави.... силом се топи ледена облога око њега... </p> <p>Али зато пије, пије без мере, без осећа |
и опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.{S} Само кад би крстоноше минуле поред как |
есео, замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради.{S} Само му једна мисао беше светла |
еобичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа |
гу због опасности, које се гомилаху око њега.{S} Марко Радоњић не могаде отрпети срамоту своје |
догађаја, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи напослетку. — |
да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. </p> <p>Злико |
. </p> <p>Стигоше...{S} Свет гледа само њега, виновника овога необичнога сабора...{S} А он се з |
.. кврц-кврц-кврц... и готово... шта то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да живим, задуго, м |
је бацило у загрљај...{S} Сад се место њега јавило неко ново, грубо и необично...{S} А иза тог |
је могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани страх: стаде да преза од свакога суварка |
ао...{S} И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!...{S} Човек говори пред њим оно, за ш |
ед осећати како куршум звижди и улеће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме и панду |
, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим.{S} Најзад с |
Еј, црни Ђурица! — узвикује неко близу њега. </p> <p>— А-а! ... — одзива се он, лутајући нејас |
е, чак у десетом округу.{S} Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. </p> <p>— Мор |
и је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао |
ога се тиче она напомена о јаловици.{S} Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао |
жаљевајући га, врати пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опас |
Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, |
лаве, наступише у њему други погледи на његов живот, задатке и поступке.{S} Досада је Ђурица на |
та је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нам |
ећање. </p> <p>Она га погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену сл |
} Лудак! — рече јој Новица. — А мени је његов живот потребнији но њему самом. </p> <p>— Зар баш |
чним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих.{S} Ну имађаше он још друг |
е, као и момци.{S} Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и по |
ици би криво што тако рђаво протумачише његов израз, и још више што тако оштро исмеваху његове |
вено и опасно.{S} Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. </p> <p>Ђури |
и, који тражи свету цркву да благослови његов брак, те такав човек, велим, чини онаке покоре и |
револвер иза паса.{S} Не чекајући други његов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пу |
смислити ко је. </p> <p>— Биће то који његов гласник... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, |
.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки његов корак... </p> <p>— Добро велиш, Дмитре — одговори |
обро сам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овд |
ти — рече му свештеник, очекујући жудно његов одговор. </p> <p>— Е, мој попо! ...{S} Камо среће |
нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p> |
тања, промуца: </p> <p>— Море ништа.... његова посла! </p> <p>— Како ништа; то мора да се зна.{ |
био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свако |
, па се онда појави Тима на вратима.{S} Његова необична озбиљност уплаши Ђурицу, збуни га, те н |
аше пажњу она одлучна и необична изјава његова...{S} Толико је пута она слушала од момака разне |
атиле за овакову грубост, али их уздржа његова оштра збиља, иза које су опажале да сева нешто т |
о свима општинама да се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати или убије.{S} Даље се н |
ету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова радост и послушност уз мене...{S} Од њега стрепе |
едином светлом и слатком страном живота његова.{S} Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и н |
е она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње растаја |
на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магнет, коме о |
од шуштања суха лишћа, које постаје од његова трчања, постаде као права зверка која се спасава |
д нас ти поведи на ону страну, где није његова соба... да нас не може опазити с прозора. </p> < |
ио јатацима, криво му што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радована што је по |
бљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.{S} Према такву с |
ијатно шушкаше и угибаше се под теретом његова тела.{S} Тако пролежа без једне мисли и без покр |
уке, идући за њим на сваком кораку, као његова сенка.{S} И за ту велику жртву она тражи од њега |
> <p>— Пандур...{S} Дошли смо полако до његова стана; разгледам прво положај куће, па ми се учи |
затим се склапају сухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... < |
S} Тужна и сетна усамљеност шири се око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у ок |
је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати... </p> <p>Бе |
.. </p> <p>— Што ти није све дао.... му његова! — викну Пантовац као с неким правом, налазећи д |
ховити глас: </p> <p>— Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш! </p> <p>Истога тренутка искочи, к |
оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S} |
а — вели му Митар. </p> <p>Пресуда ређа његове злочине... </p> <p>Кад се помену његово разбојни |
најући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је |
е, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна његове рачуне и крајеве. </p> <p>— Знаш... и ја тако ми |
би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од његове намере не може ништа бити, па, да би се што пре |
ламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање к |
е необичне речи, које исказиваху и неке његове најтајније помисли.{S} И њему је долазило све то |
че он и погледа какав су утисак учиниле његове страшне речи. </p> <p>Станка се не измени; као д |
за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} Истога тр |
храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње |
ати и хладније вршити посао.{S} Због те његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао в |
Идући са њим, само извуче своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она |
то си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али, ш |
вао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли. </p> <p>— Ево ти дружине, харамбаш |
шта може међу људима остати тајно!{S} И његове везе почеше да избијају на видик.{S} После три н |
е крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама и див |
ако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S} Па онда... шта буде, не марим!«.. |
опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледа |
и се на брзо изређаше и претурише преко његове главе, наступише у њему други погледи на његов ж |
е на оба прозора, куршуми прелећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која с |
погледа, па опет обори очи, гледајући у његове каљаве ципеле... </p> <p>Обоје су променили ношњ |
раз, и још више што тако оштро исмеваху његове сељанке, чија му је успомена и данас веома драга |
зети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај. |
иште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. </ |
овако.{S} Мене чувају моји сељани, њега његови — одговори Ђурица. </p> <p>— Вала, мени је право |
унце греје топло и благо, весело светле његови зраци оживелој земљи, грејући јој поцрнелу кору, |
једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци, који стајаху у битној противности са ж |
су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нако знаш... |
.{S} Не брини ти: у мојим су рукама сви његови планови.{S} Него да ми сад одспавамо један сан, |
екне оца.{S} Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села?{S} Зато, што их родитељи нису у |
тес кленовички.{S} Потесом се растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, т |
наиђе на неки подметач, који су сигурно његови претходници, ради истога циља, ту наместили.{S} |
ста беше малена, али снаге необичне.{S} Његовим широким плећима и снажним мишицама позавидели б |
еодређено пред собом.{S} Коса махаше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, |
д му се она јави у мислима као препрека његовим плановима...{S} Незгодно му је што се понеки пу |
сти са целим његовим осећањем, са свима његовим лепим сновима, са једином светлом и слатком стр |
је буково, које се раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као да је израс |
не страшне слике, које се мало час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само Николини |
p>Сунце беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве, окиће |
до скинуо с врата.{S} Задовољавајући се његовим обичним опхођењем са њом, Станка се сва предала |
у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.{S} Само једно није могао угушити.{S} А |
речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више излажаху пред очи |
и стајало у суштој противности са целим његовим осећањем, са свима његовим лепим сновима, са је |
на Божја за оне, који се титрају именом његовим... </p> <p>— Ћути, попе! — викну Пантовац — за |
> <p>— Хе, по чему... по свачему!{S} По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зн |
он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима.{S} Најпре — Бакон (тај се назив |
о, размисливши мало. — Не иде, све је у његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути. </p |
ога дана свих пет младих чворака беху у његовим недрима: што је за њега било немогуће, другоме |
рике...{S} Неки људи пружају руке поред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају и |
е га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових познаника могао с поуздањем тврдити, да н |
врата.{S} Не знам само који ли је то од његових долијао. </p> <p>— Шта, има ли извешћа од синоћ |
ијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети се свега... и истога тренутка скочи. </p> |
е послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те частим ово |
дужи с Ђурицом прави хајдучки живот.{S} Његово учешће у оном нападу било је тако јасно, да му н |
штавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико не чује, |
ба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само крави.... силом се топи ледена облога ок |
пили највећи разбојници...{S} Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, што ј |
ком, па опет продужи, не осврћући се на његово очајно запомагање.{S} Кад наврши тридесет ударац |
исар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта учини с Новицом, одговори му: </p> < |
не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, |
ју, камо га је снажном силом вукло срце његово. </p> <p>Упамтио је последњи Новичин савет, па ј |
Услед тога постаде Ђурици непоуздано и његово село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за |
х и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то ба |
о, таман онако како је он желео.{S} Али његово проницљиво око опази промену на Ђурици, и он се |
ушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p>— Мој отац, као сељак, дао ми ј |
итав харем варошанака, које се отимљу о његово миловање...{S} Али кроз сан опрезно ухо хајдучко |
жа да не изазове младића, јер је појмио његово душевно стање.{S} Он му само рече озбиљно: </p> |
а часа могу одузети и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још |
ваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брат |
његове злочине... </p> <p>Кад се помену његово разбојништво, извршено над Сретеном у ливади, ОН |
е? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да му |
штења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан кад изгреја сунце, друшт |
с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S} Станка га је знала по разговорима других де |
село.{S} Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала тако проћи кроз цело село, и ни |
и и ублажи ова попустљивост и покорност његовој вољи.{S} То беше за њега новина, нешто неочекив |
бично, као да и нема ничега необичног у његовој појави. </p> <p>А Станка му задаваше највећу бр |
анас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. </p> <p>»Смркло се, мора бити« — рече у |
и дувањару и стаде да савија цигару.{S} Његовом почетничком самољубљу веома је годила ова безус |
га часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко |
и; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи |
Једна сељанка, која је нешто оговарала његову Станку, враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, в |
даде сва потребна обавештења.{S} Према његову саопштењу, Радован одлучи да се напад изврши око |
о свога коња од заморна пута. — Може на његову коњу... </p> <p>— Па добро, кад је већ оседлан.{ |
рне старачке очи?«...{S} Као одговор на његову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуц |
ао помиловању.{S} Чудан је и тај разлог његову надању.{S} Састојао се у једној мисли: »Није то |
м се поздрави с Јовом, који се изненади његову доласку. </p> <p>— Новицу... сад ће дете да отрч |
тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну снагу и једрину.{S} У коло је ступао го |
ече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу не могаше прочитати да ли му је непријатн |
да већ поче и сам веровати у истинитост његову. </p> <p>Капетан се јетко насмеши, као човек кој |
е девојке у његову срескоме месту.{S} У његову затвореничком животу и мање забаве биле би му до |
бучене онако, као што се носе девојке у његову срескоме месту.{S} У његову затвореничком животу |
спочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђуриц |
ше његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше о |
И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да |
сваки тек сад откриваше стид и срамоту његову... </p> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље да се вр |
ога часа надаху. — Ко се скрива и бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за вратом. |
у се пандур срдито. </p> <p>— Треба ми, њему ћу казати... само њему... </p> <p>— Е, снашо, тако |
смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити |
ану, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка |
— Шта велиш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да ли би се ко светио? |
уде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и сме |
урица пристаде.{S} Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Новичине. </p> < |
{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо |
, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба... |
јо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми т |
<p>— Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош. </p> <p>На Станку опет наиђе неко ново осећа |
да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом гл |
..{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих |
тајанствени израз на лицу. — Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, са |
Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и об |
лим платном (с пандурске постеље), а на њему половак шљивове препеченице, која игра у стаклету |
ни трага... </p> <p>Сав народ угледа на њему право самртничко, зелено бледило... </p> <p>»Шта ј |
горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур.{S} Погледавши на |
леда на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина механ |
.{S} Зато се и попов поглед заустави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, како си порастô |
воздене руке, из којих се више не враћа њему. </p> <p>После свога необична венчања Ђурица паде |
да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. </p> <p>— То т |
димо користи ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли бе |
} А Јово пропаде! ...{S} Море, добро је њему.{S} Издржаће неколико година, па кући...{S} Свима |
ије ни то...{S} Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себ |
во кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица пристаде.{S} Легоше да спава |
ји ће му радити боље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три |
се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А |
и неке његове најтајније помисли.{S} И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше |
и рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— |
ела, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао је другога |
воје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ов |
Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му |
а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему половину од добити, јер сад је зима на прагу.... т |
овори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и од |
тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У кући имаш што ти треба? </p> <p>— Имам свега |
умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на |
е.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... па опет...{S |
мо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p> |
>— Е онда те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све го |
а раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} |
адио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... наведе човек |
Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да |
али су се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што |
Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« </p> <p>Оп |
огледом преко гомиле глава, окренутих к њему. </p> <p>Кола стадоше на путу, према коцу, који ви |
мо један сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, |
а послушност из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи по |
клим, узбуђеним гласом, који се и самом њему учини непознат. </p> <p>Механџија рашири очи, и ка |
> <p>Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... </p> </div> <div type="chapte |
тању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.{S} У себи је желео да |
<p>— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, |
а. </p> <p>— Вујо те зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије |
е у великој мери ова новина и ове, како њему изгледаху, господске околности, па им се предао са |
нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме |
извршене похаре, неким нарочитим, само њему познатим начином, ставио до знања капетану, да су |
> <p>— Треба ми, њему ћу казати... само њему... </p> <p>— Е, снашо, тако би могао сваки лудак д |
. — А мени је његов живот потребнији но њему самом. </p> <p>— Зар баш толико? </p> <p>— А да ка |
а?...{S} Мени је Радован више требао но њему... </p> <p>— Не знам, то ће ти казати твоји људи, |
да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем право њему |
и ако је знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли гласно. </p> <p> |
ј стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли је то |
утка заигра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. < |
атка. </p> <p>Ђурица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љубави пр |
у, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође досељеник, звао се |
е та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> <p>— Како... зар то може да буде?... — прому |
к, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, |
{S} Неко ново, досад успавано осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни |
нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и уг |
ед њега. </p> <p>Станка не зна шта се у њему збива, не погађа мисли које се у њему роје.{S} Она |
едне прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху дани... </p> <p>Међутим Ђ |
и већ отупели од страховања... све се у њему згрудвало, смешало, следило...{S} Дави га и притис |
у њему збива, не погађа мисли које се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у вел |
ну.{S} Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша |
чега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сеља |
етурише преко његове главе, наступише у њему други погледи на његов живот, задатке и поступке.{ |
не усне, нервозно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи. </p> <p>— Ти |
пос’ јој женски, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како |
анити... да опет мало пијемо... </p> <p>Њему се не спава, зато је пробудио Добросава, али му са |
ом се само претварао да није ни знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? |
и она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. </p> <p>— Што ти није мило? — рече он чуде |
копава своју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажна и мо |
да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса.{S} Кад би |
и догађај.{S} Капетан у мало речи појми њен положај, па хтеде да се користи оваким њеним стањем |
зелених лукавих очију.{S} Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена брадиц |
ећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се изненађен и зачу |
иђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће д |
ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се |
ушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну свој |
богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек поб |
одговори он и пребаци своју руку преко њена рамена. </p> <p>— Не знам, али ја овако не могу.{S |
уке им кâ памук — одговори он и погледа њене једро развијене руке. </p> <p>Станка нехотично под |
појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поз |
ће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште...{S} Болан, Станка Радоњића! ...{S} Улете |
{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њене прекоре, који му досадише, па узвикну: </p> <p>— Н |
купила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пер |
стајаху у битној противности са животом њене околине, који наилажаху на општу (ма и прикривену) |
проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике. </p> <p>Ђурица је лети, кад је х |
па опет мисли и мисли...{S} Нема краја њеним мислима...{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, |
етаново, које се никако није слагало са њеним душевним стањем: она иде на оно последње, на сврш |
положај, па хтеде да се користи оваким њеним стањем ради даље истраге, те је прекиде: </p> <p> |
ишани...{S} Истога тренутка зачу се иза њених леђа неко звиждукање.{S} Она баци пушку пред Ђури |
лу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се на ногама. — Ова је моја... мој |
и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних мисли...{S} Сунце падаше косо на лишће п |
у се од смеја. </p> <p>— Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је с |
реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече.{S} У дру |
во пролеће...{S} Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и ја |
, у којима је лепа прошлост, девојаштво њено, заузело прво место... </p> <p>Ветар брише и звижд |
од овце!« — помисли Ђурица, па леже на њену постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође д |
ица је оштро погледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти |
е ни запурењачио...{S} Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица ра |
на кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.{S} Сестру |
ани су га сретали свакога часа, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где |
о по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио |
у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је |
љености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несвесно, заборављајући |
јући понегде да разгледа шта се ради по њивама.{S} Спаде му велики терет са срца, нестаде онога |
оба малога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с празним судовима, па удари опет преко забрана.{S |
и чистином, јер поток, кривудајући кроз њиве и ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, |
вим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве, окићене росним капљицама, које се по брежуљцима в |
да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице |
адача или бегунца.{S} Заобиђоше узорану њивицу, и кад се испеше на брег угледаше омалену сеоску |
да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и |
ек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, па квит посла — рече кмет. </p> <p>— Је л’ тако, |
шом о рамену и револвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па онда још тр |
ују у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен |
на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, као што је ред, гегуца општински биров... </p> <p> |
обрасла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше Станка, погледајући чешће у ле |
траном потока, виде да је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и он окрете низ поток обич |
одговором, видевши пружену пушку.{S} За њим иђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђури |
Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, |
би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога од оних младића, да се прикрије у к |
кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу |
аки прст по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он |
димо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онако твојск |
а! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p> <p>— Не помињи ми то, мол |
згодна као молована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи са |
пасности, у великој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбе |
Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од куће од родитеља, од села и ц |
рши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Вујо није оклевао.{S} Ист |
начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирска врата, онда им је сав труд узал |
у капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p> <p>Радисав откључа браву |
брте се оп Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, |
отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула старица.{S} Погле |
ђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му но |
р унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— Послао ти Ми |
свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. </p> <p>— Сто |
и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кораку, као његова сенка.{S} И за ту вели |
обро, добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </ |
« како веле правници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му ј |
ом, који је становао у суседству.{S} Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су се |
испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте, каз |
мени да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да н |
ва и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јов |
ве механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... — одговори Вујо. |
ла досад погледати, сад се разговара са њим и још како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам |
на, који га појми, па устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби остадоше Ђурица и Станка. </p> <p>П |
т ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа) |
д би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, али не |
а сам Станка... чуо си... она што је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... — одговори он |
ије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајду |
из суда, променили су своје опхођење са њим и пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледа |
<p>Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — |
Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи право у свој |
{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} Само се чувај Матове браће, они ти мн |
би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош д |
леда некако у страну...{S} Пољуби се са њим, па се исправи. </p> <p>— Силази сад, доста је... < |
на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, у |
Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... < |
уплашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не з |
p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се |
Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак. </p |
приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, Којо, са нама? </p> <p>— Па. |
луј нас! </p> <p>Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и |
ојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? </p> <p>— Мораћ |
мо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш, и |
} Иди ти нашем попу, па се разговори са њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чек |
главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. </p> <p>— |
де, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо |
ио у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, море, ономад грдно обрука |
ојој необичној послушности.{S} Идући са њим, само извуче своју руку из његове, јер јој то веома |
слила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и |
ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, не брини се ти.{S} |
па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта |
свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слуш |
} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не |
ако се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега затвори.{S} Једном пандуру рече да одмах |
јако спава...{S} Видиш како он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава... он има још да живи, |
</p> <p>— Хм, богме ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је паксијан...{S} Мучно да ће |
е оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара |
га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Мислила с |
цу. </p> <p>— Чудо то?..{S} Ти живиш са њим. </p> <p>— Казаћу ти на само све... </p> <p>— Добро |
земље.{S} И после се одједном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену |
нилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа како промиче кроз благу шумску |
опази да Мато спава.{S} Сагнувши се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену. </p> <p>Ма |
S} Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора поглед |
као да је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен облак, који п |
а не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p>Свршило се читање... </p> <p>— Ђурице, е |
е као укопан.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши |
преко гомиле земље, што се издигла пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње...{S} Трже се, |
, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осв |
казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— |
и...{S} Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као |
једнако, али она непрестано лебди пред њим, меша се с оним другим мислима и ствара једну збрку |
њега час у људе, који су поседали пред њим.{S} Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му ру |
га, разбојника!...{S} Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да |
зазва ова изненадна коб.{S} Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма.{S} Они су га опазили |
олико минута опет звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање.{S} Мало затим у |
.. товни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић |
иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упоред |
гори. </p> <p>— Лево!{S} Страном!{S} За њима! — вичу кметови. </p> <p>И цео, дуг ланац луди, зб |
. </p> <p>Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују |
шкрипаше испуцана растављена врата и за њима одјекну потмула празнина пусте куће... </p> <p>»Да |
девши да младенци иду, пођоше и сами за њима. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђурица. »Ве |
арост... — одговори она, затварајући за њима врата. </p> <p>Кад се изређаше она прва питања и у |
их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђе са хума |
у.{S} Истога тренутка отворише се према њима друга врата, на којима се указа разбарушена сањива |
>Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.{S} Стаде лено пред вратима, зав |
велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа Милета са револвером.{S} Видевши зликовц |
при повратку застаде први сутон.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема т |
.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...{S} |
ам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па |
ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш |
у рече да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ће |
ад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... </p> <p>— Јесте, синко, |
ао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од прве кметову с |
онесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни п |
да се онако слатко насмеје и нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кикотање... да |
ата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Ти м |
твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. </p> <p>— |
, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ја шта си ти мислила? — одговори он, ос |
— умре... </p> <p>А Ђурица стајаше над њима са пушком, из које још излажаше по мало дима, глед |
пребаченом шешаном преко крила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога крај |
петан и Митар приђоше врљикама.{S} Пред њима лежаше Станка, обрнута лицем к земљи, савијена, ка |
дно до другога, брда и планина.{S} Пред њима се засветли и зашарени она живописна котлина, у ко |
посматраху драму, која се одиграва пред њима.{S} Милош одборник ухватио у свом кукурузу крмачу |
, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> <p>Пантовац се још више потуљи, обори главу |
S} Мало затим зашушта кукурузовина пред њима и из ње искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зину |
њаник, који се спушта косом, идући пред њима. </p> <p>Пантовац чекаше да потера сиђе у долину, |
неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око себе |
о у магловиту недоглед... </p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним п |
неколико година, па кући...{S} Свима је њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{ |
ано...{S} Руке му везане, али овлаш, те њима слободно креће и маше народу... </p> <p>— Еј, црни |
ако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима за крај рупца, али никако |
ких стражара Ђурица се није бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад му је требало да се извести |
ну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима. </p> <p>Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се |
срести, немаде куд, но продужи право к њима. </p> <p>— Помози Бог, децо! — рече он још на кора |
идевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упропашћујеш |
е пред врата, удари снажном песницом по њима...{S} Врата се затресоше, а ходник потмуло одјекну |
, а у кући закука жена. </p> <p>»Шта то њима раде?...{S} Откуд тамо други хајдуци?« — помисли о |
чи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пламичак наде, наде очајне, муч |
</p> <p>И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, па опе |
Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насме |
угој новости, за које се знало.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се наместила на дрвено корит |
или упропашћујеш поштени свет, па дајеш њима, који су тебе упропастили...{S} А кад дође до густ |
рна сета и замишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакос |
Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Никола осети страшан бол у гла |
земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. |
.. </p> <p>— Право кажеш: мари ти он за њине претње.{S} Не убија се лако ’наки човек — прихвати |
а јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази далеко! </p> <p>— Шта ли раде моји, д |
је. </p> <p>Кад оде посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају. </p |
оје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да ручају. </p> <p>При крају ручка |
али бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја те послу |
е грлиће, као да су им очи приковане за њих. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све ред |
ји дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док не д |
Ђурица. </p> <p>Врата се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина, каква беше н |
доше напред, једно поред другога, а иза њих се наместише Радован и Коста сами, не очекујући да |
мљу, заборављајући све друго што је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више куће, довикује |
д опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми да су искочили |
аједаред косачи се пренуше.{S} Неко иза њих повика: </p> <p>— Стој! </p> <p>Подизаше главе и уп |
намештене уздуж две широке тренице; на њих се ставља јело; около ових треница поређане су друг |
нога жбуна издиже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута |
ди овим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен |
ориште, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кладу.{S} Пипајући зид и спотичући се по кли |
ст, па истрже нож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од Станке, прискочи старцу и |
де ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — одговори он, ударивши гласом на оно оданде, |
а ми је вајда од тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет стотина, они све разграбе, и још м |
ознатих му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> <p>За један часак Ђурица се спу |
ојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар с |
ца. </p> <p>Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста.{S} Напунивши ведрице, она |
ц, тежак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на с |
е могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио.{S} Том прили |
о није било места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе послу. </p> <p>Кренуше се, полако, |
} И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... и све то због њега.. и а |
ћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и на |
тиме надражише курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал.{S} У исти мах севну с |
оста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{S} А код |
девенијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је изр |
се осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад никакве опасности нема.{S} Видећи да о |
<p>Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал усамљено |
стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге им.{S |
? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: |
<p>— Што ће ти сад паре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад бац |
евојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје над |
која ће посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђев |
на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих прође коњаник.{S} То се Никола враћа с пута.{S} Они |
сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, побр |
х извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила широке тканице са девет разнобојних пру |
још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и |
они све разграбе, и још морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, д |
ши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим |
турена, избачена отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је крај, шта има |
лену сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепље |
а се купамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по |
S} Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред |
не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те показује иа |
велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово најпоузда |
апиташе сељани кмета, кад се врати међу њих. </p> <p>— Па знаш... саветовао сам човеку да не пр |
од седла у лаганом касу, види се између њих нека нејасна група, из које вире пушке окренуте у в |
дију...{S} Чује се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шап |
једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке ударају на зној... ха... ха... </p> <p>— |
црне као угаљ, сјајне као жеравица.{S} Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и не |
гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене |
ку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна о |
у да беру лешњике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше |
Чекам извешће свакога часа. </p> <p>— Е њихова је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана две |
ћи. </p> <p>— Шта их ту испитујеш... им њихова! — викну Пантовац — још им нађи адвоката...{S} Л |
ребало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове су улоге одређене условно, а главна им је брига |
после поубијали и узели велике уцене за њихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S |
оста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе п |
икну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву. </p> <p |
о... </p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове главе.{S} Они не опазише, али Пантовац лагано по |
<p>»Мораш да мећеш главу у торбу, ради њихове користи« — сети се он попових речи и, идући пола |
аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи. </p> <p>Ђурица, погнуте главе и бледа л |
танка оздрави, па ћемо полако размрсити њихове замке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа |
</p> <p>— Та који су то сви, громове им њихове!{S} Кажи једнога по имену, шта ти један вели... |
стим шљиварима и воћњацима, белуцају се њихови зидови и црвене обасјани кровови кроз густо зеле |
ало, необично; чак се опажа саучешће на њиховим лицима... »Гле, па то су обични људи... видиш к |
е опасности, иде право к њој.{S} Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и бе |
ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је |
им да се не интересују оним, што је иза њихових леђа... </p> <p>Одмах сутрадан, око заранка, ис |
ачуше пред собом познато звиждање, знак њихових јатака.{S} Обојица се заклонише за дрва, спреми |
д не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела.{S} Кад осети да је близу крај, он убије |
шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност. </p> <p>Одмарајући се |
ј кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене.{S} Ђурица је не само добро знао |
ари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству.{S} Пило се и веселило свако вече.. |
{S} Станка, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести |
S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, све јој то беше и чу |
сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, в |
нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па |
и. — Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој праштам...{S} Не послушах те, па ето... </p> <p>Све |
а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти зн |
о облигације код мене, па читајте... на њој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелек |
че он пружајући Ђурици облигацију. — На њој све пише, све... </p> <p>— Што ти није све дао.... |
тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки б |
а Станку и очи му остадоше приковане на њој: откуд јој се поврати изгубљени сјај лепих очију, о |
а му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би в |
.да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... наплатићемо се!...« |
рече она крстећи се. </p> <p>— Добро те њој ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини нев |
же догодити сваком ратнику, догоди се и њој: од толиких стрела, које досад срећно пролетаху пор |
нтовац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на |
ам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито, б |
дећи ни на какве опасности, иде право к њој.{S} Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, |
аде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна |
колико пута понови, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама као стари ратни |
такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она г |
чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пуш |
што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет н |
стара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело г |
ј ливади подигла се зелена отава.{S} По њој се поређали млади косачи, па једначито, као по кома |
наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немар |
S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општега п |
лице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка вр |
леда једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, угледа |
а, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и самосталности, неке |
де руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. </p> <p>— Виде |
ми се да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој ради срце... </p> <p>Капетан се с |
p>— Пазите! </p> <p>Жена се пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутк |
иде!...{S} Ватра прсну пред очима... за њом дим... оне слике нестаде... она се, одмах чим пуче, |
ожеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па од |
тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати. </p> <p>— Лакше, не мора баш так |
е, па окиде...{S} Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и за |
боде је.{S} Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад тек |
војке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, |
ст из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој може много што шта рећи, што иначе не |
у кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — одговори |
а земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> <p>Станци прекипе |
ободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци у животу.{S} Он д |
авајући се његовим обичним опхођењем са њом, Станка се сва предала својим мислима, у којима је |
у с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.{S} И затим му падоше у очи ш |
а, јер му беше тешко да остане овако са њом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да н |
Ђурице, ево ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. </p> <p>»Мајка... откуд она ту? |
шће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, |
што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. </p> <p |
чком заносу.{S} Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и |
рема судници, угледа неколико људи пред њом.{S} Нека беспредметна радозналост повуче га тамо, и |
плашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. </p> <p>— Паре дај! — подвикну Ђуриц |
креће, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплаше |
</p> <p>— А она...{S} Станка, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али напослетку, |
а дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командовао неограничено, самовласно, |
а је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли о |
ња при тим мислима.{S} Све чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане да погле |
кида с кровова снежну прашину и засипље њоме другу страну улице.{S} Пажљиво и опрезно корача мо |
оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депе |
о, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без поздрава: |
ча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим костима.{S} Станка врисну и посрн |
иже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окренута леђима, он је |
га Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини... </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само |
ијен слашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и п |
тренувши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова у највећем степену.{S} |
ему је тешко, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је |
јити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с |
упу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну но |
ако је био заузет послом, и заборави на њу.{S} Тако се још нису ни видели од повратка. </p> <p> |
ан, намучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну.{S} Овога тренутка само једно једино |
пала жена, и Новица је много рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај слу |
ли, баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поздрави је нежним осмехом, затури главу весело и п |
тиш међу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се можеш вратити слободан. </p> <p>— Онда... ништа!. |
беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, зевајући и протеж |
ванога поздрава. </p> <p>Сретен пође уз њу. </p> <p>— Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе |
да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваш |
о онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? </p> <p>— То не знам, попо, |
мога побратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу на похару. </p> <p>Ђурица се насмеја и погледа Станк |
хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка у |
{S} Јест, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све.. |
аше нека стара вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хт |
то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светл |
сети, да треба чувати оне људе, који су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да |
ка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским |
доколенице, повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — ча |
а у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слоб |
.{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, изб |
е да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избачена отуд, па јо |
важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се мо |
} Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да ра |
а пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз трњак, он угледа пред соб |
ли о аранђеловском вашару узео педесет, о пантелијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за |
..{S} Облак плива... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви с |
чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избачена от |
е и пође за Новицом. </p> <p>— Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од |
крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... да упропастим ’наку д |
! окрени с друге стране, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима |
...{S} Зна се шта, и имаће право!...{S} О, како је страшно кажњена детиња непослушност!...{S} А |
Шта ти је данас, јеси ли полудео!...{S} О каквом убиству ти говориш? — одговори Симо зачуђено, |
угови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог |
/p> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро |
вели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преж |
ћу ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица |
се осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек пои |
сио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки о |
избачена отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је крај, шта има да мисл |
ислима...{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истур |
јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, с |
два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз трњак, он уг |
е бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још |
ору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стра |
</p> <p>— Добро јутро, нано! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а в |
хоћеш.{S} Само сад не могу... </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око |
ми је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду |
и држим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у |
у овој неизвесности још теже. </p> <p>— О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се на |
и клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој |
а глава, морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју глав |
донесе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих |
</p> <p>Ђурица устаде нагло. </p> <p>— О томе немој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко |
овици. </p> <p>— Је ли доста? </p> <p>— О-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, |
зна да нисам рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није |
...{S} Нема краја њеним мислима...{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу |
е сузе низ образе...{S} То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад |
именима...{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме није и |
а се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима. </p> <p>Ђурица се |
азила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци, који стајаху у битној пр |
пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама.{S} Тада се управо и замомчио.{S} Мајка м |
себи објасни, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка зебња при ти |
неколико пута понови, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама као стари рат |
о угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави. </p> <p>»Па каква је то девојка?. |
а... још онда, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу сток |
ворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је вод |
ажљивије... </p> <p>Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је |
заглушивала страсним и светлим мислима о својој љубави.{S} А сад, одједном јој се приближи та |
уморности, она се предаде црним мислима о себи и својој будућности, која, истина, беше сакривен |
Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.{S} И да не би ове меденице, како се родио |
S} Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.{S} Његов отац, који умре пре десет месеца, |
д себе сама.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама до |
{S} Он му одаје све своје јатаке, прича о целој организацији великога зликовачкога друштва... и |
чен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући |
он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да савлада ону велику узбуђен |
јпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам так |
звоном и — мислити... </p> <p>Мислио је о оној увреди.{S} Знао је он кога се тиче она напомена |
>Другом приликом разговараху се девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при п |
ви такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она |
, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору.{S} Ђурица се прену.{S} Читава бура |
у заседању да се, поверљиво, разговоре о другим општинским пословима, а остали, заједно са Ђур |
/p> <p>Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... </p> </div> <div type="chap |
те зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. |
кога, одоше кроз село, договарајући се о даљим својим плановима. </p> <milestone unit="subSect |
сти, па им се предао сав, не бринући се о крају свега тога. </p> <p>— Море, докле ћемо ми овако |
пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} Старац се намршти и плану гнев |
на уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије п |
здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе црноме дану...{S} Чудио се срцу жива човека, кој |
зује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају.{S} Једнога се зла опрости, а с |
тави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га је виде |
еочекиваној срећи, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи д |
е, и, не двоумећи, не размишљајући више о своме плану, пође журно, готово трчећи, к општинском |
p> <p>— Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја такве ствари не вршим без њега. |
з лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму |
е чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред п |
е што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет |
ајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, прича |
је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да |
> <p>...{S} Најпре они необични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне њего |
ње и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се интере |
</p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутало, дијете; заборавили су |
... ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео педесет, о пантелијевском т |
говори месни свештеник. — Ми смо почели о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те човек, који мож |
S} Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је ва |
ично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао само то, |
идући полагано уз поток, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш |
беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену |
а црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је много мислио, тако |
да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p>Свршило се |
питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.{S} У себи је желео д |
ђе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.{S} Све, |
не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је н |
забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим стварима, једнако, али она непрестано лебди пр |
беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је п |
чека.{S} Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у ово |
постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело |
> <p>Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане.{S} Устаде са сламе, пође к про |
без протеста, без покушаја да размисли о свом стању.{S} После онаква живота у родитељском Дому |
ођу... па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Постаде јој досадно ово запиткивање |
поврати од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима... </p> <p>А Вујо сачека Пантов |
ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах живети |
молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и до |
ште!...« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом |
разгледа положај и, не мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види како |
А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићем |
главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провође |
трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи. </ |
а је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се |
дњи одговор охладнела срца, које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болно, муче |
е треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као велим: н |
.{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта |
у, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпуно схватио свој положај, јер д |
ике опасности, онда се нема кад мислити о умору. </p> <p>Кад дођоше испод голога преседластога |
о и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S} Али једнога дана свих пет младих чворака б |
наш шта, господине, после ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — |
у, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући. </p> <p>»То је човек — |
и оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари десети пут... </p> <p>»Смем га убити, по |
но.{S} Овако, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак... </p> <p> |
м у соби и стадоше да ручају, причајући о догађају са Сретеном. </p> <p>После ручка донесе Стан |
и још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан кад изгр |
па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он сто |
у заседање, где писар састави протокол о свршеном претресу, који потписаше кмет и одборници.{S |
но--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. </p> <p>— Дај пречњаке овамо! — викну неко испре |
етан с острагушом о рамену и револвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, |
у их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. </p> <p>— Ми морамо ле |
.{S} Напред јахаше капетан с острагушом о рамену и револвером о бедрима, за њим Станка са два ж |
те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену... </p> <p>Наједаред зачу се тихо, као сан, к |
у.{S} Од тога дана није никако помишљао о смрти и упорно се надао помиловању.{S} Чудан је и тај |
ши! ...{S} А како сам некада лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољу греје топло сунце, свирају |
а, избегавала се свака одређенија мисао о будућности, јер јој није ни било места: један куршум |
м хајдучким животом, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, д |
жаше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изју |
паст... — или тако нешто... а он окупио о неким ситницама, које после тога немају, како она миш |
ам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је там |
м тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе зам |
, видиш... сад можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на |
ата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску.{S} После неколико тренутака отворише се |
ове две године лебдело пред очима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не |
ност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђ |
екуд, а после никад не започињаху говор о томе.{S} Станка је мрзела на ово своје стање, и мисли |
сто — рече му он, кад му саопшти новост о наредби. </p> <p>— Видим и сам, али треба још да пром |
гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе |
То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, или их |
— У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица кувариц |
е за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не |
милице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и от |
читав харем варошанака, које се отимљу о његово миловање...{S} Али кроз сан опрезно ухо хајдуч |
Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче са масном запрегачом појави се |
да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђ |
ља међу прстима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне ст |
.. глава се затури... затеже се конопац о коцу... </p> <p>Митар дотрча до коца, наднесе се над |
дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} О |
знаћеш све. </p> <p>Разговорише се још о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму п |
, разграбише људи!{S} Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. </p> <p>— Да |
ели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла прежив |
а три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз трњак, он угле |
разграбише људи!{S} Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. </p> <p>— Дај |
и, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживет |
три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз трњак, он угледа |
радостан израз, који је могао значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаш |
је зачуђеним раширеним очима. </p> <p>»О чему то она говори?...{S} Причешће.. .{S}Какво причеш |
па окиде... </p> <p>Загрокташе пушке на оба прозора, куршуми прелећу преко његове главе, ударај |
забели кад старац последњи пут прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успав |
права битка!... </p> <p>Испалио је већ оба револвера, па дохвати магацинку. </p> <p>А споља од |
ћа, духовној и полицијској власти.{S} У оба извешћа старац исприча опширно како су га хајдуци у |
све више, својим захтевима и услугама, обавезивали и спутавали у бескрајну мрежу својих замака |
испео у град, никоме се није обраћао за обавештења, никоме није поверавао своје тајне; сам је с |
спрати до оближње шуме, дајући још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој ку |
истога села, који им даде сва потребна обавештења.{S} Према његову саопштењу, Радован одлучи д |
едном виру.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га р |
је ово тежина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје |
цу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући главу млитаво... </p> <p>— Та држи се јуначки |
има, белуцају се њихови зидови и црвене обасјани кровови кроз густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту |
-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених |
е тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој п |
је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...« </p> <p |
коју одмах познаде да је острагуша.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани |
, али се одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху т |
ч вешто одсеца чивију, којом су спојене обе половине карике...{S} Неки људи пружају руке поред |
уздан.{S} Приђе прозору с истока, обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме ј |
у Ђурица гневно. </p> <p>У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђ |
едрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па онда још три жандарма и два пандура.{S} |
ише му дугачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и з |
На први поглед могло се опазити, да су обе женске од онога реда, који не држи много на чедност |
му, после необуздане самовоље, којом је обележавала сваки свој корак, наједаред настаде прелом: |
само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом. </p> <p>— У |
ових необичних прилика. </p> <p>Радован обеси торбу, у коју је још синоћ спремљено све што треб |
ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у |
е тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станк |
луђера да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али мо |
ако у косо, необично... и тај поглед не обећаваше никаква добра... </p> <p>И као да се хтеде јо |
ро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике. </ |
ш новце...{S} Мени је страшно претио, а обећао ми... </p> <p>— Колико ти је обећао? </p> <p>— С |
, а обећао ми... </p> <p>— Колико ти је обећао? </p> <p>— Сто дуката сад, и после да се јавим з |
мејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћена прогнаница!... </p> <p>»Али како ћу сад?... |
бну ствар...{S} Гле, нема где да склони обешчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шта ли ће он рећ |
удњи младости, па заборави на све друге обзире. </p> <p>Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне |
ана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да пос |
с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. |
ослове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, ра |
га, што је сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к суд |
знати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа свако сумњиво место, па с |
иђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац.{S} Слуге |
е... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче м |
сар попуши неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унаоколо.{S} Иза куће стајаше нека стара |
се она више не обрте назад...{S} Полако обиђе прочевље, око кога спаваху чељад, напипа кључаниц |
гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други |
ад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази далеко! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли си чу |
>Сретен пође уз њу. </p> <p>— Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовим |
тра се мора извршити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш.{S} Неки трговци од |
у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу |
е није управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки |
ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не чекај полици |
дни, тешки... </p> <p>Једаред га, преко обичаја, посети Тима, рано у зору.{S} Беху прошли божић |
де жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута.{S} Увече испр |
а стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, истина опасан, али носи собом не |
у груди, он стоји непомичан.{S} То није обичан човек... </p> <p>А Ђурица, дохвативши бачену пуш |
оћеш у село, попо? — рече он благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео свога свештен |
иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо сваког |
пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. </p> <p>— Далеко му лепа кућа! — повикаш |
ди шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одговор, н |
бог оне неодољиве жудње да проведе мало обична разговора са својим познаницима, он омекша.{S} К |
ао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.{S} Неки пут је и сам бива |
што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни |
лед чега цело лице више добијаше изглед обичне трупине.{S} С леве стране груди, на чистој белој |
преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојак |
тешко падаху, пренесе разговор на неке обичне ствари, па се одмах и удаљи. </p> <p>Нашавши Ста |
пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то врем |
тка решена.{S} Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао и ишао им на рук |
ућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог |
шће на њиховим лицима... »Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S} А куд о |
</p> <p>Вују не би право, али одговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Ба |
з двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут од |
могло на коњима, и он окрете низ поток обичним кораком.{S} Више није ни могао трчати. </p> </d |
о с врата.{S} Задовољавајући се његовим обичним опхођењем са њом, Станка се сва предала својим |
ик ракије.{S} Тако му и проговори, оним обичним гласом: </p> <p>— А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шт |
<p>— Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите чељад на миру.{S} Кажи |
а међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и ретка појава.{S |
уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: </p> <p>— Помози Бог, снахо! </p> <p>Же |
рећнији тренуци у животу.{S} Он дође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час два у зано |
учности и присебности, као што је досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и отворено у |
се сврши без успеха, а после ње настаде обично затишје, у коме и власт и хајдуци мироваху..{S} |
аде дати оправдања.{S} Своја кривица се обично заглађује љутњом.{S} И он се наљути...{S} Али он |
ни половини дао први »пешкеш«, који се обично сматра као ситница и за којим тек после долази п |
збуњиваше од ових нежних белих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуцима, не налазећ |
тине више куће, а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту пред кућом.{S} Иза Букуље поја |
ава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђор |
два пандура.{S} Жандарми и пандури, као обично, беху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се дохват |
ожај, јер дотле му је све још изгледало обично: виђа се и разговара слободно са својим сељанима |
и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.{S} Опасивао је око себе два широка појаса, па ш |
пободеној у градини, под којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица |
а и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у његовој појави |
еђаше она прва питања и узвици, који су обично без садржине, Ђурица одмах пређе на главно. </p> |
ске, те испираху лужено рубље, па се ту обично заметне шала и прича, која се продужи до позна д |
обрадова.{S} Одједном јој нестаде онога обичног, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први |
њски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, |
<p>...{S} Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао пока |
одговори кмет, показујући очима на ону објаву среске власти, која је прикована на судници. </p |
водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. </p> <p>Ов |
он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника. </p> <p>Хм, опет то н |
е да саставља у памети одговор, како да објасни човеку своје присуство на овом месту.{S} А меха |
извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој може много што шта рећи, ш |
она старала да ову необичну појаву себи објасни, у толико је више мислила о томе и све више је |
ад Дарвин.{S} Разуме се, да је он морао објашњавати публици значај свакога имена, те је тиме ка |
ао да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној |
е и забрави врата. </p> <p>Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у а |
го беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Облак плива... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је т |
пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко |
илима и уживај...{S} Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — |
м.{S} Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгл |
це, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити из |
небо, по коме се ношаху неколико сивих облака.{S} Плаветнило небесно трепери и блиста се у зра |
зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту наступа црна непроб |
рила се у море блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сок |
ца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци, па се онда обојица кренуше низ брдо. </p> <p>Ва |
оро поноћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дув |
} И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрве |
ке паучинасте кудеље сивих и беличастих облачака... </p> <p>»Мораш да мећеш главу у торбу, ради |
па се пожури са спремањем.{S} При самом облачењу написа наредбу писару да одмах, чим прими наре |
<p>— Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. </p> <p>Станка изиђе, и мало потом с |
а се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у другу соб |
Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, как |
и у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати |
разасути по бескрајном простору, а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу и уб |
м, окресаном бресту.{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легли, хр |
о селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, то се не |
д куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе св |
о јест... али није све платио...{S} Ево облигације код мене, па читајте... на њој то пише — одг |
је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији. </p> <p>— А, е то јест... али није све плат |
су знали да је Никола отишао да наплати облигацију од двеста дуката.{S} Знали су да је Николина |
— А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигацију. — На њој све пише, све... </p> <p>— Што ти |
ам поуздано да је ономад наплатио једну облигацију од шест стотина дуката; продао је ту скоро с |
рану, па их, тако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући још нека обавештења Радовану и Ђур |
појило се у једноставну масу неправилна облика, која се носи, иде...{S} Одвоји се по која гомил |
се само крави.... силом се топи ледена облога око њега... </p> <p>Али зато пије, пије без мере |
е? — рече она, спуштајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. |
огледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што више може. </p |
, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде о |
елећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са |
у. </p> <p>— Истина? ...{S} Може се још обогатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Мар |
стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако ослабила? </p> < |
мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. </p> <p>Пред зору, кад стадоше зв |
е Ђурица и Станка. </p> <p>Погледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће по |
абринута лица, оборише главе и заћуташе обоје. </p> <p>— Ђуро, шта је ово?{S} Ја ћу полудети!.. |
да је води на ново склониште, окренуше обоје низ поље ка Брезовцу. </p> <p>Ђурица је још раниј |
онови, он скочи и пружи пушку.{S} И они обоје поустајаше и погледаше уплашено из свога заклона. |
убину, из које нема излаза...{S} Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало врем |
с ми он не треба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним п |
{S} Он дође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном прижељкивањ |
је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаж |
, страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада срца, испуњена неизмерном слаш |
ајући у његове каљаве ципеле... </p> <p>Обоје су променили ношњу; удесили су да се оделом не ра |
ахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливени, само им се ноге померају, од |
знато звиждање, знак њихових јатака.{S} Обојица се заклонише за дрва, спремише пушке и одговори |
ху једноставни тамни облаци, па се онда обојица кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица беше заспала |
одговорише да је све повољно, и они се обојица пажљиво провукоше кроз шибљак и кукуруз, те уђо |
, и наслони лице на решетку.{S} Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један другом ди |
друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> <p>Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њ |
њега добро. </p> <p>После овога изиђоше обојица к друштву.{S} Вујо им раздаде свима потребно ор |
, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше обојица у собу, она се трже из сна и засја јој радост у |
ан проштац, те се провукоше кроз ограду обојица и уђоше у двориште.{S} Ђурицу обузе нека непојм |
има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и |
ечи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по самом потоку. </p> <p>Тога часа и Ђ |
им, испитљивим погледом...{S} Као да су обојица осећали да треба одважно издржати овај први пог |
та, састаћемо се ми прије тога. </p> <p>Обојица изиђоше из куће и, неопажени ни од кога, одоше |
, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру |
разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S} Овце, од страх |
О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака д |
раде кућне, наслони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена... </p> <p>.. |
а. </p> <p>Пантовац се још више потуљи, обори главу и некако неодређено махну руком поред уха, |
и наша. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. </ |
ном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: </p> <p>— |
ове варошке... ништа... </p> <p>Станка обори главу и не одговори ништа на ову изненадну милост |
/p> <p>— Па...шта велиш?... </p> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, ко |
од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи в |
једном пажљиво, болно, мученички... па обори очи, окрете се и полако пође к вратима...{S} Пола |
ла, а код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица с |
Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смер |
це, и осећаше велико задовољство што не обори очи пред оним строгим, испитљивим погледом...{S} |
ена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p> |
у помрчину, па напослетку махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа с |
.. треба се чувати... — одговори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним п |
девши овакав поглед, застаде на месту и обори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да |
ку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза му њим |
право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким |
ка га једним тренутком погледа, па опет обори очи, гледајући у његове каљаве ципеле... </p> <p> |
у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веом |
кмет.{S} Онај сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест динара |
ћ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливени, само и |
ти — рече он смешећи се. </p> <p>Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нек |
о целу кућу? </p> <p>Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар по |
еханџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну и |
ледаше своја уплашена и забринута лица, оборише главе и заћуташе обоје. </p> <p>— Ђуро, шта је |
чувати, то ми кажите? </p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши с |
леда два велика курјака где се привлаче обору.{S} Овце покушаше да искачу, али врљике беху висо |
као жеравице.{S} Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не уск |
S} Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користи |
ке беху високе; говеда се устумараше по обору.{S} Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и |
ки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвоже |
тако рано? </p> <p>— Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка |
ти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, као на коман |
попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.{S} За поповим к |
S} Крстоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви |
{S} Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: < |
, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај сво |
на увреда од Сретена.{S} Он се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи |
ам устреба. </p> <p>Старица се одистине обрадова.{S} Одједном јој нестаде онога обичног, подмук |
као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш |
»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме детету, својој осрамоћеној, исмејаној |
ме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао?...{S} Мајка. |
крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш остаћу једнако ко |
трча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је |
...{S} Нисам се шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и име, ка |
, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело...{S} Хладна, мокра влага продире даљ |
као памук кожу на руци, потом је узе за образе, поглади јој меку намирисану косу на глави и опе |
кваси хладном водом своје вреле, једре образе.{S} Тако се полако издиже, изиђе из корова и ста |
осно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе...{S} То је било онда о повратку, пре недељу дан |
брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан |
да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, |
ице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође |
шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и затури је на раме.{S} Ђурица се з |
да и пшенице; привлаче га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му поглед милова |
е окрете реком дубока корита, која беше обрасла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу |
тавише на једној стрмој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.{S} Требало им је одморит |
S} Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаше живу згоду за курјачке |
у к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а |
но накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вујо непримет |
огаде отрпети срамоту своје куће, па се обрати за помоћ државној власти.{S} Услед тога постаде |
еже, па се с неким радозналим подсмехом обрати Јелици: </p> <p>— А, белају, па што кријеш? </p> |
ко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантова |
погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви из вајата, па |
вим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен раз |
ногу непажљивим гажењем, али на то није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у врућици... |
е из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, о |
} Кад је приспео у град, никоме се није обраћао за обавештења, никоме није поверавао своје тајн |
душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична изјава његова...{ |
Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва. </p> <p>— Што?...{S} Шта ће ми он говорити? </p> |
ана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрис |
т се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и цело ли |
н младић, широка чела, густих повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која н |
кључевима; затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички и грубо </p> <p>— Излази! |
S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неки |
.. </p> <p>— Што ће ти ноћас капетан? — обрецну се пандур срдито. </p> <p>— Треба ми, њему ћу к |
ободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: </p> <p>— Даље од мене, кучко, не погани ме!{S |
здаде онда крвнички!{S} Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па ко |
наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те показује иа том месту трагове пламена.{S} |
бија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти односи |
и толико дворишта, да се човек слободно обрне, а око понеке подигнути су у пространу дворишту к |
на ту пружену руку, дохвати револвер и обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер умес |
док измаче далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ. </p |
и помоли се из заклона до половине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљ |
ича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Д |
а излаза. </p> <p>Ђурица је све погледе обрнуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводи |
е врљикама.{S} Пред њима лежаше Станка, обрнута лицем к земљи, савијена, као да се сама наслони |
је поуздан.{S} Приђе прозору с истока, обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на |
p> <p>— У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газдинске в |
Вујо сад распитивати за његове планове, обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се |
нац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на тре |
па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд знаш — рече му о |
бучен, па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пандуру: </p> <p>— Одврни ту лампу. </p> <p>Ка |
отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, обрте се младенцима: </p> <p>— Хајде за мном! — рече им |
ждукање.{S} Она баци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким скоком прескочи речицу; |
та ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозорче и оде на н |
.{S} Што уби ову девојку, несрећниче! — обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђурица гледа намрштено, п |
с нама. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. </p> <p>— Море, мно |
. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз? — обрте се Ђурица Милошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два |
га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћ |
ичаш како је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Плескоњићевој. </p> <p>Станка пре |
велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим. — Шта вел |
дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који не одвајаше очију од Јуле. </p |
бра од првог утиска. </p> <p>— Јоване — обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашл |
који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва стајаху |
ак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио онолико, коли |
одужи писар. </p> <p>— Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Диж |
и, пуши се... као у паклу!...{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише и стег |
се затворише врата, али се она више не обрте назад...{S} Полако обиђе прочевље, око кога спава |
већ само састави руке младенцима, па се обрте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, |
ако си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? </p> <p>Одборници погледаше з |
д цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: </p> <p>— Ходи дер, синко, придржи.{S} |
ш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. </p> <p>...{S} Међутим, Вуј |
и Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радовану. </p> <p>Пантовац узе новчаник, отв |
. </p> <p>— Дајте младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекидан |
цу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са ули |
> <p>Писар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричи |
руну још јачи ударац... врата излетеше, обртоше се и падоше...{S} Грунуше пушке на врата, на пр |
и за главу Ђуричину. </p> <p>За овим се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне |
ну Краљево име.{S} И одједном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли пос |
p>»Мајка... откуд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену старицу где му |
ју млади пурењаци, које један од дечака обрће и надгледа. </p> <p>— Одмакни де мало тањи крај, |
чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он |
атове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Беспослиц |
â снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. </p> <p>— Биће то који други, а |
аиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Врбљане, пред кућу чув |
рамоћеној, исмејаној кћери!{S} Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе |
ређају похаре и убиства. </p> <p>И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помир |
>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, па не мо |
љи. </p> <p>— Ти се, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погл |
то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с креве |
капетан осуду, Ђурици заклецаше колена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срц |
места томе смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, |
му паде у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га неописан страх од самоће, од себе сама и од он |
д?« — помисли Станка и нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наић |
се огласити за хајдука. </p> <p>Сељане обузе велика радозналост.{S} Скупљаху се у гомилице, те |
неодољиво, страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада срца, испуњена неизме |
аху у овој полутами.{S} Ђурицу нехотице обузе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи круш |
ете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, господин-Ми |
ичиној кући.{S} Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено н |
се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће ок |
p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, које му |
у обојица и уђоше у двориште.{S} Ђурицу обузе нека непојмљива зебња од ове мрачне и неме самоће |
се сви могу по вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен |
{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се тресе од хла |
То је оно!{S} Почиње се« — помисли она, обузета великим узбуђењем због ових необичних прилика. |
оно види пред собом неку нејасну наду, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи н |
носили на крстоношама« — осећа како га обузима стид, ужас. </p> <p>— Ђуро, пољуби овај свети к |
та; нека светла неодређена вера у добро обузима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио завичају, ка |
и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. </p> <p>Пред зору, кад ст |
ко је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка зебња при тим мислима.{S} Све чеш |
раде ухватити левом руком за чело, које обузимаше све већа ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! |
смео.{S} Заносна ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка ни |
прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа могу |
нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да идемо! </ |
ином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда рад |
е сећа само као кроз сан...{S} Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпа |
све жандарме и пандуре.{S} Нека се живо обуку и нек спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, |
уљицу и потпасала га новим појасићем... обула му нове црвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа |
ровом и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше |
вишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа |
аста неба сипи и капље ситна роса, која обухвата цела човека, продире му до тела и, чини ти се, |
каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. </p> <p>— Хајде, вала; једном се мре! — одг |
уњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му в |
..{S} А иза тога распламтео се разврат, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно задовољство |
твори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »стој!... |
дао у шаре на чарапама.{S} Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га |
три младе женске, здраве и примамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у његову среском |
а неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, |
чињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других |
раширених очију Ђурица погледа попа.{S} Ова страшна мисао, која му досад не дође на памет, пора |
Никад нисам овако... ни у Београду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је |
помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. </p> <p>— Ево ти снахе, |
ти њених рамена и одржа се на ногама. — Ова је моја... моја... </p> <p>...{S}Пијанка се продужи |
главом у страну, према шуми. </p> <p>— Ова, брате варошка... миром мирише. </p> <p>— Кажем ли |
риђе Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онд |
свечано, подигоше другу чашу. </p> <p>— Ова друга за лаку земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — |
и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те он не проп |
га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казат |
. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један проз |
није ствари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело с |
то награде (тако је он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад о |
право у поток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућа није са улице? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо је |
рв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб.{S} Далеко пред њим касаху на коњима |
не? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. </p> <p>— Па... |
и рука једнако налазила у послу.{S} Сва ова забуна потраја само један тренутак, један миг.{S} Ђ |
о, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с |
море!« Само апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз као |
но трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, рек |
м почетничком самољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, који га до јуче |
име, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Срп |
врати изгубљени сјај лепих очију, откуд ова чудна лепота целога стаса?..{S} Као да је ове чароб |
преко од канцеларије. </p> <p>»Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију |
ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично |
одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка зима!... </p> <p>— У наш Кленовик, је ли?.. |
али.{S} Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек њему мило беш |
уо би: </p> <p>— Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли |
спомене име Ђуричино.{S} У први мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се неколико пута |
вом.{S} Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не |
одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок |
} Лепо ли могах живети, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што |
стићи... нећу погинути?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само т |
— помисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непознату му до сад |
е свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђе |
куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучност, која је расла све више, у к |
једно убиство; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његовој вољи.{S} То беше з |
ринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова новина и ове, како њему изгледаху, господске околно |
куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова четири наша села имамо тридесет таких људи, а још д |
— Где ти је мајка? </p> <p>Ђурицу дарну ова кметова осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди, али |
И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима.{S} Пантовац једнако ослушкив |
ан: ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, |
м првина.{S} И капетан је сад промењен, овај је нови опак... </p> <p>»Ово он сад мене плаши — п |
ућанџије да радње још нису отворене.{S} Овај велики скуп разби се у ситне гомилице, које продуж |
он се лако помири са својим стањем.{S} Овај састанак пред судницом био је од велика утицаја на |
знамо још ништа.{S} Но сад је лако.{S} Овај ће проказати остале. </p> <p>— Хм, богме ћете имат |
p> <p>— Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни запурењачио...{S} Кад с |
че Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а доб |
ирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умириш |
лазећи Ђурици. — Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p>— |
у село, право Матовој кући. </p> <p>»А овај ништа не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачно |
досадило, побро, чекајући? — запита га овај. </p> <p>— Богме јесте; излудих од муке — одговори |
еше опасао преко паса. </p> <p>— Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. </p> <p>— Знаш, |
</p> <p>— Мораћеш; нема ко други.{S} За овај посао требају ми поуздани људи — одговори Вујо одс |
од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. </p> <p>— А шт |
одвоји један од конопаца, што их је за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим п |
се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом се само претварао да није |
p> <p>— Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак. |
ело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свр |
е, које му баци сасвим нову светлост на овај догађај.{S} Он подиже главу, и са неким светитељск |
е, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо г |
охара.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— Па добро најпосле, кад ти је о |
овца.{S} Прибравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах |
огађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. </p> <p>Пос |
е тако слепо предао....{S} Вечито му је овај сурови човек стајао пред очима као нема загонетка, |
ран, Ђурица пропусти друга напред, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разглед |
и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне.{S} За тренут ока умукоше и цигани |
атких испрекиданих речи, услед којих се овај намах расани и разрогачи очи од страха и чуда... < |
рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. </p> <p>Пантовац га пресече очима, те он |
се одиграли дан раније и који изазваше овај разговор, беху веома страшни. </p> <milestone unit |
је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веров |
. </p> <p>»Шта хоће они од мене... па и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о |
е само један, овакав исти прозор, као и овај изнутра.{S} Ко није посвећен у тајну, никад не би |
осле тога легне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, см |
зима стид, ужас. </p> <p>— Ђуро, пољуби овај свети крст...{S} Покај се бар сад, пред овим гробо |
е хајдук. </p> <p>Станку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то може бити?« — п |
у за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши |
а где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх своји |
о. </p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и го |
... кô свуд: по два на струк — одговори овај. </p> <p>— Па зар у сто клипова товар жита!... — в |
ојица осећали да треба одважно издржати овај први поглед, па застадоше, не мичући се и не пружа |
<p>Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно |
ка, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и питомији о |
осећа.{S} Чудновато!...{S} Баш је поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће своје!.. |
а од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици |
} Скупљаху се у гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. < |
Ђурица!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрв |
усретне са Ђуричиним погледом. </p> <p>»Овај готово не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли |
урену старицу где му прилази... »Што је овака?...{S} Ово није она...{S} Какво је ово лице, стра |
е се изненађен и зачуђен. </p> <p>...{S}Овака варошка, згодна као молована, пристаје да иде за |
гачко одељење, на коме беше само један, овакав исти прозор, као и овај изнутра.{S} Ко није посв |
ји јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и обори главу. </p> <p> |
очи му непрестано звераху око себе.{S} Оваква задовољства није он у свом веку доживео.{S} Она, |
ам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити.{S} И дос |
асмеши, као човек који непрестано слуша овакве одговоре од свих правих криваца, те увиђа, да за |
аговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.{S} Истина, док се одлучивао |
зненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} Она само махну главом у стр |
д је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим народом, који се сабр |
м. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа |
м, желећи да прекрати непријатан спор у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак. </p> <p |
>— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси сркнуо досад. </p> <p>Ђурица с |
гласом. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће оваки гости! — одговори му Пантовац, па затим викну: — |
ога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу |
јми њен положај, па хтеде да се користи оваким њеним стањем ради даље истраге, те је прекиде: < |
га метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника.{S} Али шта је одвело у хајдучију и Ј |
них веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица не им |
ори лакшим гласом: </p> <p>— Јеси чула, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он |
— Хоћу да идем свуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p |
к се докопам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!. |
у му матору, неће он на то пристати.{S} Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то з |
вако било му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не б |
p> <p>— На посао ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком с |
штина били би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И ба |
ривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} Јест, али сутра почиње испит, |
плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га прати на т |
њена рамена. </p> <p>— Не знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нек |
, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањени |
ри четири јатака, то је свега.{S} И кад овако, нарочито помоћу жена, привеже Ђурицу за себе, ос |
внога страха. </p> <p>— Што није свакад овако? — прошапта Станка, грчећи се и прибијајући се уз |
тати из очију ниједног од ових, што сад овако мирно и послушно седе.{S} Само би један миг био д |
не марим, нек погинем. </p> <p>— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо пок |
м да се мора кидати.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«.. |
му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чистини, него у соби...{S} Овде сам слободнији |
све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па после не |
нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! </p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S |
жити више од четвртине...{S} Боље му је овако, па неће ни пристати. </p> <p>— Па, брате, кад му |
могао израчунати, ако непрестано стане овако трошити, да му неће дотрајати новаца.{S} Али се о |
ица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећ |
ече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад |
а.{S} Морали су бити опрезни, јер да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p> <p>Ч |
о?{S} Ја ћу полудети!...{S} Докле ће се овако? — рече Станка и седе крај њега на под. </p> <p>— |
их и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју ум |
ут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, довео га до |
...{S} Ох, како је слатко протегнути се овако...{S} Звецну гвожђе...{S} Шта је то?...{S} Гвожђе |
али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају.{S} Услед тога, а и з |
разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му с |
у би помислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{S} |
ћи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и овако — одговара он Станки, која му нуди јастук. — Напо |
ега тога. </p> <p>— Море, докле ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим неколико чаша. — |
и интересније. </p> <p>— Докле ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љу |
анчар — једнако ми сепија пуцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, опет — цак!{S} |
и љутњу, због које не бих могао пробати овако лепу мученицу«. </p> <p>Тада сви троје полегаше и |
и ове паметне речи; мило му беше седети овако и разговарати се лепо са најугледнијим човеком... |
неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће г |
ла ли се проведосмо! ...{S} Никад нисам овако... ни у Београду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Ви |
</p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô |
ражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добр |
свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела и преобуке. </p> <p>— С |
поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде |
ељана — сватова...{S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како |
оје село? </p> <p>— Па... сигурнији смо овако.{S} Мене чувају моји сељани, њега његови — одгово |
»Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из дана |
ш? — одговори он, и одмах се покаја што овако лакомислено запита. — Шта имам да ти казујем... т |
другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а |
и сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоћену, понижену, уцвељену, па избачену напољ |
дахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста ов |
се нове пријатељице добро наплатиле за овакову грубост, али их уздржа његова оштра збиља, иза |
те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — одговори она ос |
ам, нашао је!...« </p> <p>— Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. </p> <p>Изиђоше сви из куће. |
дновато!...{S} Баш је поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито |
они од мене... па и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели м |
га и притисну целим телом... </p> <p>— Овамо!... — Викну Митар, притискивајући га грудима и ст |
ање свакојаких људи и ствари. </p> <p>— Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — реч |
чао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </p> <p>— Зна |
илује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му одржава г |
е самоће, и он се стаде кајати што дође овамо. </p> <p>Прођоше мрачно двориште и кроз некаква с |
а. </p> <p>— Удовица зар?...{S} Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се |
ући ножем о пањ. </p> <p>— Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. </p> <p>— Молим, ја |
о си ономад примио од Никетића?{S} Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. </p> <p>— Можете |
долазак. </p> <p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, п |
Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али место ни |
оружјем... знаш.{S} А ти, Станка, ходи овамо. </p> <p>Капетан је уведе у једну собу, упали све |
амо где сести и разговарати се.{S} Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата. </p> <p>Ђур |
ци нам каву. </p> <p>— Сад ћу, не улази овамо!... — одговори отуд женски глас. </p> <p>Побратим |
аборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му после казат |
.{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канда, вели |
егде близу. </p> <p>— Хоће ли сви право овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајућ |
> <p>— Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на г |
едио сваку као сат. </p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их пр |
Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к М |
оцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме овде чека«... </p> <p>И м |
виђећеш.{S} И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То |
ута му: </p> <p>— Да ниси писнуо!...{S} Овде је капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш. |
је овако на чистини, него у соби...{S} Овде сам слободнији...« </p> <p>Угледавши човека где му |
уђе у апсану и паде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — |
тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њи |
ва гласа, но се само чуди откуд та жена овде!{S} И напослетку, угледавши врата, једним скоком и |
оваца у том завежљају. </p> <p>— Хо, па овде је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још осамде |
ширише, узвераше се... »Шта ће мој попа овде?...{S} Откуда он...{S} Гле, и крст!...{S} Те је он |
да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, |
и нејасне, вире оздо... </p> <p>»Откуд овде ови људи?...{S} Шта је ово?...{S} Смрт!«... и он н |
волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед!{S} С |
он промени разговор. </p> <p>— Како је овде, велиш.... — рече он после краткога ћутања. — Знаш |
што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме овде чека«... </p> <p>И мисао за мишљу, све горча и теж |
и за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика философија. </p> <p>— Не замерите |
ко се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику мол |
е!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га |
ако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овде неуспех! </p> <p>Ђурица изиђе невесео, збуњен, упл |
!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед!{S} Све једно, опет је боље д |
.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлуч |
те се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде наредити што имамо — одговори Ђурица, па одједанпу |
везак и врати се у собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду |
ро промисли...{S} Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави проговор |
ем, здравља ми!... </p> <p>— Па кажи ми овде. </p> <p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Баш те мо |
не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчиј |
беше још опрезнији. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца. </p> |
ицу где вири из корова. </p> <p>— Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу.{S} Разведри |
м ја то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је... </p> |
х ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па добро, кад |
тиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вал |
ти, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету!...« Откако је учинила први |
да ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде.« То је све... </p> <p>— Добро, иди сад право кући |
— одговори Ђурица, запињући. — Сутра ћу овде преданити, па гледај да се пази... </p> <p>— Не бр |
их онако красно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену и з |
поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из |
гледа га зачуђено. </p> <p>— Зар си још овде? — запита она, погледавши га право у очи. </p> <p> |
вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки |
е помисли. </p> <p>— Откуд теби, момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прст |
до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове се не шале! ... </p> <p>И отвори се бесна, разуздан |
уди, који су потребни у такву послу.{S} Ове мисли он саопшти Станци. </p> <p>— Јок, брате, ништ |
p> <p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... </p> <p>Станка обори главу и не |
туђега погледа... и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике. </p> <p>...{S}Звер!...{ |
околини...{S} И знаш ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам |
S} Сутра је оно што му је непрестано за ове две године лебдело пред очима, оно о чему он није с |
пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах |
и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет показује!...{S} А-а-а |
е после ни погледати, кад се навикне на ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће |
и гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, |
ђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, |
} Ђурицу обузе нека непојмљива зебња од ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати што дође |
м целе недеље тренуо? </p> <p>— Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање н |
ену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.{S} Народ господа, корача, преск |
је седео. </p> <p>— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. </p> <p>— Бато в |
дна лепота целога стаса?..{S} Као да је ове чаробне горе одједном преродише!... </p> <p>— Стале |
.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле ове проклете дације... </p> <p>— Знам ја, не бери Ти бр |
јаше намрштена и озбиљна изгледа, после ове напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ј |
ј се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које је очекиваху, изгледаху јој заносне, |
нка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. </p> <p>— Оно јест, кад б |
ца, погнуте главе и бледа лица, слушаше ове необичне речи, које исказиваху и неке његове најтај |
како се могло лепо живети, само да беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, као и друг |
...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој мож |
имала га је у великој мери ова новина и ове, како њему изгледаху, господске околности, па им се |
у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. » |
на напомена о јаловицама.{S} И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачег |
им начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете. </p> <p>— Ђурђе — поче писар, глед |
о? </p> <p>Ђурици беше пријатно слушати ове паметне речи; мило му беше седети овако и разговара |
ви планови.{S} Требало је одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре |
аред Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у једно исто време, одвајају у засебну |
чио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« </p> <p>Опет се зачу звиждање. </p |
обре земљоделске куће.{S} Становници су ове улице махом они типски и Београђанима добро познати |
добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> <p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одо |
<p>— Па... како хоћеш — одговори Новица овеселивши. — Поузданија ми је пара у мом џепу но у тво |
главе под клупе.{S} Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу |
ућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буд |
о село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређен |
иш за наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других |
..{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па то |
— као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете влас |
у у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} |
јасне, вире оздо... </p> <p>»Откуд овде ови људи?...{S} Шта је ово?...{S} Смрт!«... и он нехоти |
... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окрете и |
Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио д |
... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта хоће ови?...{S} Да убију... мене!...{S} Да бежим!...{S} Сад |
ти: свет... </p> <p>— А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убије |
ме свету.{S} Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... |
И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу лу |
’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је из |
ам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови старци... — уплете се трећи — све нас калпе да не з |
тамницу дарови сјајна сунца!... </p> <p>Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апс |
ар. </p> <p>Капетан одмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загоне |
а примамљује жене својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спој |
збиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положајем осигура себи и своме другу будућност.{S} |
ну добили за главу Ђуричину. </p> <p>За овим се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише н |
ње и брујање шуме, која се склопила над овим тихим самостаном.{S} Хајдуци поскакаше у кола и од |
свети крст...{S} Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гласом. </p> |
ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад ти знаш како ћеш... </p> <p |
ти кажем... </p> <p>Ђурица се изненади овим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, |
и да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и запита: </p> <p>— Баш ув |
</p> <p>Збуњен, уплашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па |
оје бешчашће.{S} Беше толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео |
, и осети неодољиву жељу да разговара с овим лудима. </p> <p>— Правите ко пуши — рече он, пружи |
ја. </p> <p>Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости својој Вујо предс |
и је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем. </p> </div> <div type="chapter" x |
воља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим |
болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До сад нисам никад |
>Ђурица гледа бесмислено у озбиљна лица ових простих људи, па му одједном пође нешто болно и му |
сли она, обузета великим узбуђењем због ових необичних прилика. </p> <p>Радован обеси торбу, у |
да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад овако мирно и послушно седе.{S} Само би ј |
. </p> <p>Ђурица се свакад збуњиваше од ових нежних белих руку, и обично муцаше тек што год у п |
у и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака викну: </p> <p>— |
у мишљењу и осећању, тако и сада, после ових бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређ |
d>II</head> <p>Прођоше две године после ових крстоноша.{S} Ђурица постаде најкршнији момак, али |
одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те части |
. </p> <p>— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас |
вале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђурица, запињ |
очију, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зверова. </p> <p>— Пст, да ниси писнуо!.. |
не може још ништа смислити под утиском ових необичних догађаја, који се све више гомилаху око |
е тренице; на њих се ставља јело; около ових треница поређане су друге за седење.{S} Имућнија п |
поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па |
ка суморна сета и замишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре он |
тка зебња при тим мислима.{S} Све чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане д |
слено, пијано...{S} Руке му везане, али овлаш, те њима слободно креће и маше народу... </p> <p> |
да код чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепш |
ло до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више може. </p> <p>У |
онога непознатога. </p> <p>— Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му |
аким страшним погледима?...{S} Нема их, ово су други«... </p> <p>Људи се растурају, дају пролаз |
а? </p> <p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела и пре |
или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. </p> <p>Подизаше се |
и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за сваки случај... са њега |
где му прилази... »Што је овака?...{S} Ово није она...{S} Какво је ово лице, страшно, необично |
у, с намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изненади.{S} Сматрао је своје |
о више! </p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд.{S} |
се он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати |
ио двадесету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си |
<p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље ч |
реко средине уха, смешећи се: </p> <p>— Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, |
ца право у очи и одговори му: </p> <p>— Ово је место, где само ја могу говорити и нико други.{S |
овољан.{S} Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.{S} Неки пут |
хватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му новча |
самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи |
у беше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао и и |
а плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљењ |
но реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплат |
става, која су законом забрањена.{S} За ово му није требала постепена навика: у томе је одраста |
задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом с |
де ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> <p>— Готово!...{S} Устани, Ђурице... — ве |
<p>— ’Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њи |
оји полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш |
о је за лепим женским светом.{S} Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао |
аде да прибира мисли. </p> <p>»Откуд ја ово идем?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам чов |
у?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежина |
госта да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло сест |
неизвесности још теже. </p> <p>— О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде |
ху говор о томе.{S} Станка је мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско |
..{S} Мрачна и влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрнула својим непробојним покривалом к |
вори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за |
. </p> <p>»Откуд ја ово идем?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам човека!..« И при тој ми |
и бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би?...{S} Свршава се, долази крај...{S} Је ли крај |
, дајући му новчаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} |
SRP18971_C8"> <head>VIII</head> <p>»Шта ово би са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, леже |
ду, пођоше и сами за њима. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђурица. »Венчање...{S} Прате м |
ове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — св |
ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. </p> <p |
једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљаше Ђур |
једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се ни |
је ти је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци зане |
седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе м |
чекивала нешто горе, неповољније, па је ово и не зачуди. </p> <p>— А после.... шта ћеш после?.. |
заћуташе обоје. </p> <p>— Ђуро, шта је ово?{S} Ја ћу полудети!...{S} Докле ће се овако? — рече |
и заспа одмах... </p> <p>...{S} Шта је ово?...{S} Гле, мрак... тамно, ту робно... у соби светл |
> <p>»Откуд овде ови људи?...{S} Шта је ово?...{S} Смрт!«... и он нехотично извуче цео рам и ис |
, како је слатко дисати!...{S} А шта је ово заковано?...{S} Руке и ноге приковане за под, за шт |
већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би?...{S} Свршава се, долази крај... |
ичко, зелено бледило... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта хоће ови?...{S} Да убију... мене!...{S} |
<p>— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тр |
вака?...{S} Ово није она...{S} Какво је ово лице, страшно, необично!« </p> <p>— Ђуро, ојађениче |
> <p>— Деде, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна човека — рече он, пружајући пљоску |
епомичан, непокретан... </p> <p>»Шта се ово враћа светло, слатко?...{S} Гле, слободно се дише!. |
држа Радована. </p> <p>— Чујеш, мени се ово не свиди.{S} Он ми се нешто много променио.{S} Треб |
шност!...{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће ово да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно последње |
} А човек је, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млек |
јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? </p> |
подо: прилике и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Није. |
на путу? </p> <p>Ђурицу још више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти одговор, а Ст |
реким путом, преко села.{S} Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он |
Е, ’вала ти, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад заборавити — одговори збуњен Ђурица. </p> <p> |
сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове ку |
избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала стр |
ри она — само кад доживех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. < |
ед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« </p> <p>И Ђурица о |
ијаше од њега. </p> <p>Ђурица је опажао ово опште нерасположење према себи, па се постепено и н |
ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто |
амо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не |
о овом открићу.{S} Постаде јој досадно ово запиткивање капетаново, које се никако није слагало |
боравио на своје околности, иначе би му ово ново осећање само позледило ране и муке му увећало. |
агиње се да му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да д |
ознају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« — помисли Ђурица у себи, спремајући нож |
оје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и он осећаше како |
ндур, па изиђе и забрави врата. </p> <p>Ово последње објашњење као да није ни било потребно, је |
главе... лепо види и разуме... </p> <p>»Ово је рака за мене...{S} Откуда она?...{S} Шта ће тај |
промењен, овај је нови опак... </p> <p>»Ово он сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му роб |
промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног и неочекиванога питања. </p> <p>— Само т |
детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне ти |
никуд на другу страну.{S} Случајно, пре овог изасланика, Ђурица срете свога Кленовичанина, кога |
ћи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у гла |
ој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општега питања, које сам себи непрестано задаваше. |
ину, чак до качерских планина, које су, овога јутра, завијене у густу белу маглу.{S} Све трепер |
душевно спусти на њу и дубоко хукну.{S} Овога тренутка само једно једино осећање беше му пријат |
никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење. — Гледајући с поља, |
шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко о |
е...{S} Свет гледа само њега, виновника овога необичнога сабора...{S} А он се затурио у колима, |
о то за новце? </p> <p>— Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда м |
ђено, не могући појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти ка |
кри забуну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога поздрава. </p> <p>Сретен пође уз њу |
ека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првога посла, само да га придобијем.{S} Видиш, цр |
нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од овога. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим дуваном; в |
ебе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. </p> <p>— Јок, једни ће на Рад |
head>III</head> <p>Четвртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину |
исац, знам ја њега добро. </p> <p>После овога изиђоше обојица к друштву.{S} Вујо им раздаде сви |
тва и огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погинути.{S} К |
је руководило апотекара, да избере име овога реформатора), па најзад Дарвин.{S} Разуме се, да |
е ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се само |
м ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће т |
ву!...{S} У почетку те једва истерах из овога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се |
бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Па |
ега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд |
се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме |
загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђурица, у вајат — викн |
себи, и заборави све бриге и опасности овога света. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
а могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога високога младића, који тако безазле |
јем и он, готово несвесно, под утицајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да ра |
ак. </p> <p>— Потера!...{S} Вујо послао овога... — одговори Јово. </p> <p>— Казао ти чико да бе |
арма с пушкама... </p> <p>Све досад, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад да се изврш |
тупао на кобну стазу, која га доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо живети, само да |
у.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ |
па њихове жене и двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе не |
како не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној послушности.{S} Идући са њим, сам |
ушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава |
угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави. </p> <p>»Па каква је то девојка?... |
ста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јагањаца, |
и неколико година гледам шта се ради по овој околини...{S} И знаш ли још шта?{S} За ове моје ре |
жају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. </p> <p>— О, ала ово смрди |
мисли, које јој беху једино занимање у овој тешкој и необичној самоћи. </p> <p>Одавно она већ |
еше јасно, какав се становник скривао у овој јазбини. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
ином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав, как |
. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу у овој проклетој помрчини. </p> <p>— Што ће ти? — одговор |
е три човека, који необично изгледаху у овој полутами.{S} Ђурицу нехотице обузе језа; он опружи |
за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч овој праведној, страшној погибији! </p> <p>— Ето их, ид |
м новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да |
</p> <p>Зора већ забелела, а он, после оволиких злочина, још није ни тренуо.{S} Морао се негде |
даде их Новици. </p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. </p> |
<p>И што му је требало да се још окива овом женом?... </p> <p>»Истина, онда сам био луд, нисам |
о лицу јој се могло видети да се надала овом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко у забран, те |
е, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошап |
ових дебала. </p> <p>— А ја те чекам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш |
ко да објасни човеку своје присуство на овом месту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине |
тра. </p> <p>— Отварај, море, озебох на овом кијамету — — одговори Ђурица. </p> <p>Врата се отв |
ичаше о дрекавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао то |
ца није мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу, налазећи да тако и |
као црн џиновски поклопац, надвило над овом шумовитом котлином.{S} Тишина! ...{S} Ни једнога з |
ао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, у такву се девојку заглед |
гом мислити; све јој мисли беху заузете овом чудном појавом, која јој се тако дубоко уреза у ду |
а, господине капетане, част нам је... и овом приликом, као и сваком... — рече он, дижући своју |
ћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не с |
и праве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа руком на стакло. </p> <p>Кад по |
у... па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Постаде јој досадно ово запиткивање ка |
говори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет в |
Својом тајанственошћу, памећу, нарочито овом памећу, коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не ос |
тамне и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се радозналост сматрала за велики преступ: |
</head> <p>Четири дана проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му |
е пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, веома необичном друштву. |
воје тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати.{S} Па као што ’но курјак, |
куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли ме? </p> <p>— Н |
и срце, и он осећа чудно задовољство у овом новом и примамљивом стању...{S} Није он ни Станку |
ни.{S} Први кораци одјекнуше необично у овом мрачном простору и хајдуци се и нехотице зауставиш |
<p>Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше |
е госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи |
! ...{S} А како сам некада лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољу греје топло сунце, свирају св |
амљиво.{S} И што се више она старала да ову необичну појаву себи објасни, у толико је више мисл |
и! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете из |
подаље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е онда те само ј |
ћи у двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако |
анка обори главу и не одговори ништа на ову изненадну милост Ђуричину. </p> <p>»Нисам могла вер |
ет’ ... мртав!... </p> <p>Сви разделише ову философску мисао, па чак и капетан, који дотле стај |
само извршити оно што му се каже.{S} И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али н |
а, сумњам да ће преболети...{S} Што уби ову девојку, несрећниче! — обрте се он Ђурици. </p> <p> |
тац боље васпитао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уредно свршио школу и био би користан д |
снег, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра |
не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Панту? </p> <p>— Ј |
ираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Хе-хе... |
како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још сумор |
!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ови људи пр |
готово изравнило са ливадама. </p> <p>— Овуда се мора трчати; нема шале — рече Пантовац. — Снах |
пређе на главно. </p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутало, дије |
се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!.. |
ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни глава ти, брајко, не |
у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуда провући! </p> <p>— Отварај! — викну капетан, и св |
бор где има волова, нарочито бикова.{S} Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише кур |
чера, око поноћи, узнемири се стока.{S} Овце пођоше и окретоше главе низа страну.{S} Станка се |
елика курјака где се привлаче обору.{S} Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда |
ека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леже на њену постељу и поку |
ила негде у папрати. </p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало у |
курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и |
ицу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је три вечера узалуд.{S} Четвртог вечер |
ати.{S} Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута. |
у од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. </p> <p>Сељане обузе велика радозн |
, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зликовац, кога зацело чека, раније или доцније |
е учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен разговор. </p> <p>— |
а ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа последње средство да буде потпуно поверљив са га |
} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако, видиш... с |
ака, па ће небесним плаветнилом прснути огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати цела ок |
одни живот, кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој |
нао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко очајнички. — Оно је неко |
та, кад угледа своје осамљено напуштено огњиште, у коме је безазлену и срећну младост провео.{S |
љак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишту. </p> <p>— А она...{S} Станка, шта ћу с њом? </ |
</p> <p>— Једна сељанка, која је нешто оговарала његову Станку, враћала се из вароши.{S} Он је |
м се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу д |
куша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори главу н |
еби не претпостављаше, пребаци се преко ограде и паде у кукуруз.{S} Одатле јурну напред, док из |
јући музару... </p> <p>Прве вратнице на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих прође коњаник.{ |
е предахну...{S} Прође кроз вратнице на огради, претрча преко дворишта и стаде пред једна врата |
бикова.{S} Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих зал |
иже један проштац, те се провукоше кроз ограду обојица и уђоше у двориште.{S} Ђурицу обузе нека |
оши, пређоше поток, па стадоше уз једну ограду, која је једним крајем излазила на улицу, а друг |
не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високом тарабом, имало само двоје вратнице, то |
ожурише да се што пре дохвате рудничких огранака, који су у другом округу, где ће, без сумње, б |
е бране и дохватише се густих рудничких огранака. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18 |
их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </p> |
нања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш л |
ногама, које у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика.. |
конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због |
у гомилу.{S} Истрча и капетан сањив, с огрнутим капутом преко леђа и папучама на босим ногама. |
ори сву своју душу.{S} С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали |
жа, па једном месту напукла, па ту зија огромна спржена рана.{S} На лицу му не беше ни бркова н |
укуље појави се сјајно црвенило, као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и све |
ратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви |
све... </p> <p>И као да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка принела, Ђурица се раз |
е сам себи непрестано задаваше.{S} Онај огромни терет, који већ неколико дана осећаше у својој |
— Чувајте се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулацији не страдате.{S} Може ва |
комеша...{S} Све се очи упреше у шарену огромну масу народа, која се, таласајући се, лагано кре |
једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу. </p> <p>— Седи, |
а сјајног и златног одела свештеникова, од кога није одвајао очију.{S} И најзад сећа се да је т |
оји протицаше, плашња општа од свачега, од самога пространства, стаде да му се увлачи у душу, и |
јно у двориште, угледа тамо два човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилиц |
бојећи се и презајући од свакога звука, од сваке људске појаве на улици.{S} Журно улази у каван |
вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси морао ни |
пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе...{S} У глави му наст |
постати отпадница од куће од родитеља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава с |
би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по нека пара.{S} Али, при |
е тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... </p> <p>— Јесте, синко, знам |
ртаста пећ, сандучара, добро загрејана, од чега сва собица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да |
и околности, у којима човек егзистира, од пресуднијега, тако рећи... утицаја... </p> <p>— Шта |
иљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонила за високу гору, а друга |
уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију. </p> <p>Збуњен, уплаше |
илазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одовуд, од станице.{S} Зар те не прати Симо? </p> <p>Ђурица му |
ласти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и неки |
ез њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују.{S} Двап |
рави да ми овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави проговоре... — заврши капетан, и тако |
вуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четир |
али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће. </p> < |
ало, обузе га неописан страх од самоће, од себе сама и од онога вечерњега сутона..{S} Застаде и |
е има волова, нарочито бикова.{S} Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, |
некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, н |
ује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са пос |
есним плаветнилом прснути огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати цела околина. </p> <p |
ани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за последњих тридесетак година, дрхтала це |
грознога погледа, који сече као ножем, од кога су стрепили највећи разбојници...{S} Али се на |
учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. </p> <p>— Море, то се зна... ка |
>Све ово беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци занемеше, згледаше се, па не рекавши ни |
и корак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.{S |
удише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. </p> <p>Постепеним токо |
шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта.{S} Седе на постељу, дохвати пушку, па стад |
це. »Хајдуци!...{S} То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — по |
били, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви философију свршили, м |
себе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, Ђуро, од Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па м |
, као да сад тек очекује прави одговор, од кога јој зависи све. </p> <p>Ђурица пак хтеде да кру |
мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.{S} Радован је, још |
и жандарма одредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће и |
и чува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу в |
му се срце, раскида с... рашири очи... од пијанства ни трага... </p> <p>Сав народ угледа на ње |
ко надавати свима и свакога задовољити: од толиких похара још није ни половини дао први »пешкеш |
годити сваком ратнику, догоди се и њој: од толиких стрела, које досад срећно пролетаху поред ње |
увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли га црвени |
егова радост и послушност уз мене...{S} Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете... |
а самим собом, ни са својим мислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у се |
много више, но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио после прве пијанке, саопштио |
ликом пажњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога дана није никако помишљао о смрти и упорно се н |
а она радознало. </p> <p>— Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни зак |
— И није за бољега, проклетница једна — од говори Марко срдито, узимајући гарабиљ са земље. — П |
ујо, погледавши га мало боље. </p> <p>— Од муке, мој старче, није од залуднице.{S} А, вала, да |
.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога |
о учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— Што питаш? — одговори он |
ван — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у р |
остаде као права зверка која се спасава од велике хајке.{S} Вараше га куцање рођенога срца или |
Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несносни зад |
тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне с |
је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се нема кад мислити о умору. |
се тамо ради, а за њим послаше једнога од оних младића, да се прикрије у кукурузу, који је одм |
не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од његове намере не може ништа бити, па, да би се што п |
рече му жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буд |
пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и |
потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. </p> <p>— Није то тако — |
ад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, истина, обрадова меденици и дочеп |
к, брате, није!...{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет стотина, |
д може наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али |
д пута.{S} Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} Неки сељак, кога он по |
у њега неописани страх: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања су |
еповерљиви опасни разбојник, који преза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочине. </ |
е, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозор |
ани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ак |
одговори му апотекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је са |
неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необич |
>»Нека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леже на њену постељу и п |
то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. </p> <p>— Ево ти снахе, побро — рече му Новиц |
еће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне |
немо ћутање у околини, ниједнога знака од живота...{S} Приђе вратима и гурну их; зашкрипаше ис |
, да га растављају само дваестак корака од њега.{S} Најзад се иза врзине помоли прво глава вран |
ачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Бож |
снице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити |
е, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, све по такту, на прекиде, те стаде очајавати |
ло врачала и бајала.{S} Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба |
његова...{S} Толико је пута она слушала од момака разне изјаве — разуме се љубавне — али све то |
прикри забуну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога поздрава. </p> <p>Сретен пође уз |
нену јелеку, како су необично одскочила од земље.{S} И после се одједном нађе над њим неко друг |
узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они |
>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. </p> <p>— Маџарица, |
памучне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарад |
а познатих му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> <p>За један часак Ђурица се |
Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова радост и послушно |
е да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево згоде — пом |
се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> < |
удућности, која, истина, беше сакривена од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јо |
— Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти знаш како пролазе они, који ра |
.{S} Ђурицу обузе нека непојмљива зебња од ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати што д |
целарији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може на његову коњу... </p> <p>— Па |
} Оно старо осећање — грозничава плашња од свакога секунда који протицаше, плашња општа од свач |
а сад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. |
девојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— За |
о посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска. </p> <p>— Јоване — обрте се Ђурица оно |
сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и |
о због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне какв |
/p> <p>Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање другим, повољнијим: »Сутр |
део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој кући. </p |
закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиром |
једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога тренутка, кад је онако блес |
а часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожаревачко |
једне цигље, ни једнога већега парчета од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, |
раџбином, али га још више обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, господин-Мито, простота!. |
помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. </p> <p>— Откуд теби, момче, ове ствари? |
рога и одлучна лица, он не изгуби ништа од своје одлучности и присебности, као што је досад оби |
га секунда који протицаше, плашња општа од свачега, од самога пространства, стаде да му се увла |
н. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S |
и је одмах испод куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одре |
долијао. </p> <p>— Шта, има ли извешћа од синоћ? </p> <p>— Ништа ново.{S} Један је од нападача |
— насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу на похару |
ких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, био гла |
ама, чим пође за њим, постати отпадница од куће од родитеља, од села и целога света; знала је д |
, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти ја не знам, ни |
зеленилу, нејасно оцртава по који кров од стаје, по неки стог заостала сена, тамни се понегде |
се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад овако мирно и послушно седе.{S} Само б |
не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p>— Е видиш, |
ла, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} И сад му се ређаху и понављаху у пам |
улицом.{S} Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опазити д |
је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, |
цело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш од других — проду |
} Омлитавиле, па не могу да држе... све од пића!...{S} Није требало да пијем, само сам се осрам |
сећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја... </p> <p>Уморни путници оживеш |
денца. </p> <p>Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста.{S} Напунивши ведрице, |
на њива у планини — беше му све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се д |
ко неповољни, да јој се само срце стеже од те слутње.{S} На првом кораку у нови живот, она задр |
, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест уво |
поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набави |
або, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандарму, који је одводи... |
пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше никога, |
наш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш тако — одг |
у по скупе жртве награбили.{S} Он им је од тога одвајао, као милостињу, по неку ситницу, да им |
иноћ? </p> <p>— Ништа ново.{S} Један је од нападача погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам |
.{S} Овај састанак пред судницом био је од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторит |
м Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.{S} Имања, може се рећи, и не имађаше.{S |
вио давањем новца под интерес.{S} То је од вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим селима |
ла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.{S} Све, што се тицало т |
шће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова трчања, постаде као права зверка која се спас |
> <p>— А, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку. < |
ље. </p> <p>— Од муке, мој старче, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас |
чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. </p> <p>»Шта ли ће она рећи кад |
је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, |
сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокролужанин слободно |
је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао — рече она |
глед могло се опазити, да су обе женске од онога реда, који не држи много на чедност и поштење. |
/p> <p>Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самовољу.{S} Вид |
љутито ритну и обрецну: </p> <p>— Даље од мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгу |
беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадош |
а густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — |
момчио.{S} Мајка му срезала дуге кошуље од убељена конопљана платна, сестра му их извезла црвен |
близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго зго |
ета и замишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна ув |
} Свакад нек се зна унапред колико коме од нас припада... </p> <p>— Тако, соколе, то је паметно |
од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере. </p> <p>— Хајде да се нађемо |
ћом, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар |
о и све жене из те улице, носила халине од неке загасите вунене тканине. </p> <p>— Чудо се ниси |
има сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но |
ај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре, нег |
а цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке.{S} Наједаред узвикну весело: </p> <p |
голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лав |
, који зна, поуздано зна да сутра умире од куршума, па опет живи, једе, пије, спава, мисли...{S |
к који непрестано слуша овакве одговоре од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не мож |
рувајући у слабу кровињарицу, одбија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури пре |
Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и по |
ати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом само неку |
и га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђурица пр |
х склопише... тело се дрмну, покрете се од ударца куршумâ... зацрвени се кошуља на грудима... и |
сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све |
/p> <p>Ђурица се освести.{S} Намршти се од бола у лактовима. </p> <p>— Изведите га напоље, нек |
е воље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и с |
{S} Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак.{S} Он је луд у том послу, па х |
ко удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђурица стајаше на |
ило туробних јесењих дана.{S} Живело се од данас до сутра, избегавала се свака одређенија мисао |
кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко у |
на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. </p> <p>— Е тога нема... њено се зна: пешкир |
а на ногама, које клецаху и повијаху се од умора и слабости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвену п |
розничаво стање...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладној, росној тр |
планинска ноћна студен, и она се стресе од зиме... </p> <p>»Нека је, вратиће се она сутра мирни |
еху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа |
ујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега |
S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се |
рден... класа... »Онај качерски пући ће од муке, што му узабрах крушку испред носа! ...{S} Па к |
ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — од |
гова, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро поноћ.{S} По небу |
неће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште...{S} Болан, Станка Радоњића! ...{S} Ул |
исам целе недеље тренуо? </p> <p>— Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питањ |
пође за њим, постати отпадница од куће од родитеља, од села и целога света; знала је да тога ч |
свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова трчања, п |
а наслонила на лактове, па сакрива лице од некога...{S} Митар је полагано преврте, погледа јој |
су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да |
, који дели шумадиске таласасте равнице од рудничких, начичканих једно до другога, брда и плани |
те радили. </p> <p>Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и на |
ако се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Што не оде у војску, па да |
наиђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необичнога предосећања и зебње...{S} Погледа |
е повио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, по такту вранчева касања...{S} Некаква суморн |
окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе |
ан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! </p> <p>Девојке с |
де право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.{S} |
, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре. </p> <p>— Што он мене криви за Пан |
дње. </p> <p>Ђурица се свакад збуњиваше од ових нежних белих руку, и обично муцаше тек што год |
и понашању било нечега, што их одбијаше од њега. </p> <p>Ђурица је опажао ово опште нерасположе |
ао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Лети се на |
танка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљенога стезања. </p> <p>— Е, то не може да буде.. |
маху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква збрка, да |
ку кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом |
им зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учи |
овац, тежак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом н |
А они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав твој... |
д једну лиснату букву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да се повра |
о уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична изјава |
оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако осећање у |
Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? </p> <p>— Шта сте по |
амо, он зна да нам не може тражити више од четвртине...{S} Боље му је овако, па неће ни пристат |
ебе не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест сто |
проговори он. </p> <p>Не остаде им више од стотине корака до реке.{S} Наједаред Пантовац поглед |
р само је тај један прозор зазидан више од половине.{S} То знам добро, запазио сам толико пута. |
важности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли. </p |
руку.{S} Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо |
а њима ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не мо |
ише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђур |
и од изненаднога полета гладне вране, и од крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом сел |
е највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио...{S} Ба |
оћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече |
а.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p |
еописан страх од самоће, од себе сама и од онога вечерњега сутона..{S} Застаде и ослушну...{S} |
мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изне |
ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не б |
.{S} Хладна, мокра влага продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла завила у св |
о беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он ј |
. јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне вране, и од крештања безаз |
{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{S} Ја знам десетину људи, које су ти |
ру, да зиму проведе у Београду, тајио и од њега. </p> <p>Растадоше се као најбољи пријатељи. </ |
у...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене и тебе...{S} |
виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. </p |
на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га |
зару... </p> <p>Прве вратнице на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих прође коњаник.{S} То с |
гледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб.{S} Далеко п |
а и јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од Станке, прискочи старцу и стеже га својим снажним ру |
енка.{S} И за ту велику жртву она тражи од њега само чисту искрену љубав.{S} Она и не сања да б |
лесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За јечам?...{S} Раздао сам по народу, |
као што може потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Напред т |
пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не боји зве |
се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу те лагати, з |
ачина топио и постајао мекши и питомији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих ј |
..{S} Али је морао бити много опрезнији од жандарма.{S} Ономадашњи догађај показао му је, да се |
се онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца и лепши од свега на свету...{S} Да јој је само |
анама, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола.{S} Нарочито му паде у очи оно лукаво |
а привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово мес |
раху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака викну: </p> < |
— А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва стајаху на ногама — сад вам праштам, а |
није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових познаника могао с поуздањем тврдити, д |
све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио.{S} Том пр |
ако није било места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе послу. </p> <p>Кренуше се, полак |
ра у колу... само се, истина, мање шали од осталих.{S} Али опет.... </p> <p>— Како то хајдук?.. |
и из ланца и да су, према томе, побегли од опасности. </p> <p>Кроз четврт часа хајдуци прегазиш |
Све косе попадаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, |
ви на њу.{S} Тако се још нису ни видели од повратка. </p> <p>Ђурица осећаше јасно да у њему нем |
глави му читав хаос, живци већ отупели од страховања... све се у њему згрудвало, смешало, след |
Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро ск |
... </p> <p>Дан стрељања досад су крили од њега...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и |
ватајући положај хајдука, који се удаљи од свога посла. </p> <p>— Једини ти је пут, синко, да с |
оживи.{S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде о |
виждуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по замр |
Обојица изиђоше из куће и, неопажени ни од кога, одоше кроз село, договарајући се о даљим своји |
кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он |
нечувене злочине. </p> <p>»Шта хоће они од мене... па и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да |
у — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног и неочекиванога питања. </p> <p>— Сам |
one unit="subSection" /> <p>А варош ври од нестрпљења... </p> <p>Капетан је напослетку добио та |
јене у густу белу маглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и зелени се весело, светло, радосно... |
лу; а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањ |
му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, кој |
че и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе |
p> <p>— Казао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Ста |
сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима |
ним мишицама позавидели би многи атлети од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде на једном месту, |
с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво... </p> <p>— Остави се залуднице, вјере т |
не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и ве |
, молим те.{S} Хтео сам се после изести од муке.{S} Сад је све друкчије, не брини. </p> <p>— Др |
тек да је она била у великој опасности од потере. </p> <p>— Где сам била!...{S} Сад си ме се с |
ми требале. </p> <p>— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити |
ни и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. </p> <p>Стигоше Ђу |
зно корача момак, бојећи се и презајући од свакога звука, од сваке људске појаве на улици.{S} Ж |
полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: </p> <p>— Прођи се, чича, |
, поређани су сниски неокречени кућерци од набоја.{S} Око понеке кућице нема ни толико дворишта |
их се овај намах расани и разрогачи очи од страха и чуда... </p> <p>Ђурица и Станка стадоше нап |
рашини.{S} Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута.{S} Ни сам не зн |
ако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне |
. — рече он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми |
рукама заклони.{S} А Марко, обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом |
а сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјањ |
живот чињаше сјајнији од сунца и лепши од свега на свету...{S} Да јој је само још једном да ст |
.{S} И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... и све то због њега.. |
ашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито, баци |
окрете да пође кући, загледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Ст |
а мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много |
јући шта ради...{S} То му је једини лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{ |
ој је досад био потребан јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, заш |
у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.{S} Маркова кућа беше бл |
права жена, па после да се не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! — викну Радован |
по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, |
, богме, не!{S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он |
е чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако |
их, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. </p> <p>Вују севнуше очи необич |
да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је жив човек!... </p> <p>Дан с |
ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и |
те и пуцкају млади пурењаци, које један од дечака обрће и надгледа. </p> <p>— Одмакни де мало т |
у и тиме надражише курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал.{S} У исти мах севн |
свестио.{S} Сад се повраћа — рече један од људи. </p> <p>Ђурица се освести.{S} Намршти се од бо |
покорава и слуша.{S} Митар одвоји један од конопаца, што их је за овај случај понео, па му веза |
предузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо без њега није ништа преду |
нуо!...{S} Полази напред! — викну један од нападача, и Никола осети јак ударац у леђа. </p> <p> |
е некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи |
и га се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. </p> <p>Р |
дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга не |
је имао кратак постављен капут, купљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубару.{S} С |
/p> <p>— Он се до синоћ мало прибојавао од мене.{S} Лудак! — рече јој Новица. — А мени је његов |
ла та помисао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе црноме дану...{S} |
рко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чуд |
пређашњи слободни живот, кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под закриље овога Ву |
ери!{S} Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата |
а Букуље појави се сјајно црвенило, као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и |
умадији.{S} Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга на |
у је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. </p> <p>Постепеним током догађаја Ђурица се ве |
њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да |
полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? </p> <p> |
ко очајнички. — Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. |
а нека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првога посла, само да га придобијем.{S} Видиш, |
во, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајт |
е од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се двадесет пута кроз оно п |
још уковрчени црни и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшнији, необичнији изгле |
љајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз њега.{S} Сад је био п |
друга.. </p> <p>— Вала и јесте одвојио од других.{S} Само да није онаки... да кажем... тхе, па |
нано, одавно.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге |
еоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих.{S} Ну имађаше он још других карактерних осо |
ст стотина дуката, што си ономад примио од Никетића?{S} Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђури |
ишта бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових савета, који му веома тешко падаху, пр |
а једном виру.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући г |
војих опанака. </p> <p>Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: </p> < |
<p>— Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да |
онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непрестано стајала пред очима као |
полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Мо |
селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они путници горе по |
дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.{S} Народ господа, корача, пр |
ознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. </p> <p>— |
рата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га озго. < |
ову паприку — викну Митко ашчија, преко од канцеларије. </p> <p>»Ала живе ова господа! — помисл |
— викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву. </p> |
а гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си с |
лице испод очију на ниже. </p> <p>Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим по |
ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од других, па... ето!... — одговори он уздахнувши. </p> |
таква ми је, ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од других, па... ето!... — одговори он узд |
код Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица. </p> |
м шта раздавао.{S} Мало је што и остало од оних двеста... </p> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе |
ајка му весела лица подноси укусно јело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, |
Тако они увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђ |
> <p>— Чуо сам. </p> <p>— Е видиш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те |
о тога првога питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расп |
Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води |
с врата.{S} Не знам само који ли је то од његових долијао. </p> <p>— Шта, има ли извешћа од си |
а се он, као у шали. </p> <p>— Је ли то од истине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га она оз |
ти. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И ту с |
, бели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са мном.... </p> <p>— Не знам, али ко мо |
баба гле дајући у страну. </p> <p>Писар од тог одговора поста још веселији. </p> <p>— Ено мотик |
тавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо по |
компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и бес |
смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се мучит |
смејаној кћери!{S} Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке рук |
је са стране.{S} Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... |
а доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{S} А к |
е газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатимо у једној варо |
и измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубијали и узели |
апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. </p> <p>— Па добро, де клади с |
који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће |
је Никола отишао да наплати облигацију од двеста дуката.{S} Знали су да је Николина задруга на |
да је ономад наплатио једну облигацију од шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто |
те се он Ђурици, који не одвајаше очију од Јуле. </p> <p>— Ја нисам с раскида, ако она хоће... |
у; удесили су да се оделом не разликују од становника своје улице.{S} Ђурица је, преко гломазни |
у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајду |
ате — рече му комшија, изневши поцрнелу од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, само нас |
еким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што за ме |
на, привеже Ђурицу за себе, остајаће му од похара много више, но што је Вују остајало.{S} Од је |
му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да је пру |
ца, нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од овога. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим дуваном |
аш заваравати.{S} Подај и њему половину од добити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да |
да се разговоримо. </p> <p>Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. </p> <p>— Зар ти п |
ло писмен.{S} Угледавши Ђурицу, он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час |
мењајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зину од чуда. </p> <p>— Хајдуци немају никаква посла с поште |
ривених, кућица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњас |
ра ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Што не зн |
ри очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним ж |
о себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. </p> <p>— Јок, једни ће на |
вени, само им се ноге померају, одскачу од земље и опет стају на прсте...{S} Старцу тешко дисат |
ом масом жандарми коњаници како одскачу од седла у лаганом касу, види се између њих нека нејасн |
оњића! ...{S} Улетео бих онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, |
еше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара |
ло и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Неко ново, дос |
тави са собом Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад окретоше подножјем Венчаца, оном шумо |
рна брига, онај опрезни, нервозни страх од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину, |
потрчавши мало, обузе га неописан страх од самоће, од себе сама и од онога вечерњега сутона..{S |
p> <p>— Камо се, по Богу си?... полудех од муке — рече он. </p> <p>— Е, синовче, на муци се поз |
едаше. </p> <p>— Где си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погледавши је страсно. </p> |
и тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{ |
рно низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, биле смо све у кошуљама. |
га овај. </p> <p>— Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. </p> <p>— Ха, сињу ли му душ |
ћи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразговетне слике, што га и са |
еса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још са |
ха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу |
е од моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — д |
. </p> <p>— Па добро, али што ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шта кријем!..{S} Да ти причам |
> <p>— Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да ништа не знам за те |
з овога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Ил |
еху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен.{S} Било је |
брдашца, што су му поглед миловала још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покош |
вши поцрнелу од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а |
ва, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћу |
дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише на |
непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.{S} Сад се још више |
стаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. </p> <p>Сви ћутаху, оче |
шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод |
се данас мало проведеш.{S} Неки трговци одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да |
е људе, како ће они? </p> <p>— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви |
ш куд хоћеш. </p> <p>— А како да изиђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, само ти кажи. </p> |
на ономе брегу... да се добацим каменом одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад нас ти поведи на ону ст |
ре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. </p> <p>— Одистине, зар б |
се чувај... </p> <p>— Знам ја то, нано, одавно.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не брини се т |
ш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине са вама!{S} |
дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике радње са шљивам |
та није доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по |
а легне опет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </p> </div> <div |
воју дужност... </p> <p>Жандарми певају одавно, сваки је засветлео очима, а он не осећа још ниш |
овој тешкој и необичној самоћи. </p> <p>Одавно она већ није више она Станка, која је била девој |
ично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. </p> <p>— Хајде, вала |
тида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече Панто |
олико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш |
на саопштила своје откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху говор о том |
обом жива, повезана хајдука...{S} Он му одаје све своје јатаке, прича о целој организацији вели |
кроз некаква сниска вратанца ступише у одају.{S} Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намеште |
ма...{S} Најзад се некако дохвати паса, одакле истрже мали оштар ножић.{S} Сад би могао убости |
а мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема прозора. </p> <p>Капетан је још путем саста |
дохвати пушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} Иза једнога жбуна издиже се Мар |
ировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно оданде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — |
и — одговори он, ударивши гласом на оно оданде, услед чега Станка намах поцрвене. </p> <p>— Чуј |
ав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одати. </p> <p>— Хе — одговори писар — имамо ми поуздан |
ци се преко ограде и паде у кукуруз.{S} Одатле јурну напред, док измаче далеко на чистину, па о |
ега сви радници из потеса носе воду.{S} Одатле му падоше у очи неколико раденика у једној стран |
ати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.{S} На ногама |
у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: </p> <p>— Прођ |
А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла за хајдука? </p> <p>Ђурица се намршти, јер не н |
и на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком |
и ветар, грувајући у слабу кровињарицу, одбија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуко |
у држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега. </p> <p>Ђурица је опажао ово опште не |
ебе, рече: </p> <p>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — |
у, која се одиграва пред њима.{S} Милош одборник ухватио у свом кукурузу крмачу једнога сиромаш |
сар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео да об |
н, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника. </p> <p>Хм, опет то није...{S} Нека га, нек |
га у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју |
купило доста народа.{S} Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта нос |
а у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.{S} После краткога |
</p> <p>— Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци попо |
ионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Спас |
вршеном претресу, који потписаше кмет и одборници.{S} Писар и кмет остадоше у заседању да се, п |
па се обрте кнезу: — Шта велиш? </p> <p>Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе |
рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу. </p> <p>Пи |
у но у твом. </p> <p>Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новиц |
S} У Радоњића забрану седоше.{S} Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. </p> <p>— |
стану на врата. </p> <p>Митар жандарм, одважан момак, стаде први, и по упуству капетанову поку |
опадало.{S} Он постаде опет онај стари, одважни младић, који срља у опасност без размишљања... |
.{S} Као да су обојица осећали да треба одважно издржати овај први поглед, па застадоше, не мич |
заповедати.{S} Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се наг |
ен нос, који издаваше велику срчаност и одважност.{S} Под ниским, испупченим челом, сијаху два |
шити посао.{S} Због те његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајду |
а не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа.{S} Још ни |
дузе Ђурици последњу мрву присебности и одважности.{S} Он, за тренутак, заборави где је, забора |
о, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бе |
— Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандарму, који је |
сматрајући како Ђурица невештим прстима одваја један по један лист папира.{S} И сам Никола се з |
вши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје |
још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак.{S} Он је луд у том |
ци ове каване, увек у једно исто време, одвајају у засебну собу, откуда се више не враћају те в |
пе жртве награбили.{S} Он им је од тога одвајао, као милостињу, по неку ситницу, да им се нађе |
латног одела свештеникова, од кога није одвајао очију.{S} И најзад сећа се да је тада све било |
стављао пређашњи слободни живот, кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под закриље |
ли тако? — обрте се он Ђурици, који не одвајаше очију од Јуле. </p> <p>— Ја нисам с раскида, а |
а се надала овом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом месту, по |
у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију. </p> <p>За зеленим столом с |
заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах се могло опазити, да ј |
дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући.{S} Мајка га дочека у двори |
Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју? |
тар с једним пандуром, те устаде, па га одведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S} З |
светло, слатко...{S} И никад га више не одведоше цркви и не причестише. </p> <p>— Јеси ли често |
е било оваких разбојника.{S} Али шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики свет?. |
исли, да му свакога часа могу одузети и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, м |
рице и предаје другом жандарму, који је одводи... </p> <p>— Где је ковач?...{S} Скидај!... — ве |
иково се лице замрачи. </p> <p>— Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се |
му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> <p>За један часак Ђурица се спусти са в |
а да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме |
отока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама.{S} Путом само Јелица весело причаше |
равилна облика, која се носи, иде...{S} Одвоји се по која гомилица, по један и по двојица потрч |
бије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео Вуј |
разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака викну: |
начило да се покорава и слуша.{S} Митар одвоји један од конопаца, што их је за овај случај поне |
атвори.{S} Једном пандуру рече да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да га проб |
с, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз њега.{S} Сад |
чи. </p> <p>— Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. < |
прихвати друга.. </p> <p>— Вала и јесте одвојио од других.{S} Само да није онаки... да кажем... |
м ја то, нано, одавно.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш з |
азили раније, то је јасно, јер се један одвојио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут |
м свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих.{S} Ну имађаше он још других каракте |
S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на т |
стерах из овога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати. |
рица заостаде код Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече |
се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у једну густу хлад |
лабо шкиљи, обрте се пандуру: </p> <p>— Одврни ту лампу. </p> <p>Кад паде јака светлост на Стан |
г, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше... </p> |
Не могу, ништа не могу...{S} Спавај! — одговара Ђурица, па опет леже. </p> <p>У глави му читав |
а. </p> <p>— Свет...{S} Шта свет! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> |
<p>— Море, децо, гледајте своја посла — одговара им онај с пушком, отресајући печен кукуруз и з |
ео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да се ниси прекрстио, болан |
>— Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија. </p> <p>— Колико даш, де? </p> <p>— Ш |
р, а ракију Јанко. </p> <p>— Хвала им — одговара Ђурица механички, и гледа како пандур расеца б |
<p>— Та нека ме, снахо, могу и овако — одговара он Станки, која му нуди јастук. — Напослетку н |
не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како ч |
ала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само ид |
ст свећице.{S} Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разговор. </p> <p>— К |
у, остаде жива...{S} И опет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је. |
је сад? — рече Ђурица, заклањајући се и одговарајући на знак.{S} Звиждање се понови као и пре, |
? </p> <p>— Нећу, господине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучн |
нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причека |
S} Звиждање се понови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији. </p> <p>— Откуд ти |
, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор. </p> <p>— Хе, момче, — одговори Јанко после кр |
је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеже раменима. </p> <p>— С |
опасно.{S} Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. </p> <p>Ђурица је |
ече му свештеник, очекујући жудно његов одговор. </p> <p>— Е, мој попо! ...{S} Камо среће да им |
Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На кленовичкој реци Ђурица се одмори д |
у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истин |
едаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући. </p> <p>— Како ти кажеш... — прошапт |
не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од кога јој зависи све. </p> <p>Ђурица пак хте |
еде запечатити у души тај неми последњи одговор охладнела срца, које говори о неверству, поглед |
ћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, како да објасни човеку своје присуство на овом |
о надлагивање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти тешко тако, |
е сме...{S} Али ко зна... може још доћи одговор...{S} И срце се опет почиње растапати... </p> < |
мо питање ставља на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у |
гледа му се видело да очекује неповољан одговор. </p> <p>— Свршисмо, али Мита плати главом. </p |
спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: </p> <p>— Ја не знам, господине, шта хоћеш од |
а шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се изненађен и зачуђен. </p> <p>...{S}Ова |
а и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. </p> <p>— Што ти није мило? — рече он чудећи с |
и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то ч |
клопила уморне старачке очи?«...{S} Као одговор на његову зебњу зачу се из отворене собе сухо с |
е одмори део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој |
у Ђурицу по имену, па, не чувши никаква одговора, издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави |
о с прекидима. </p> <p>Не чувши никаква одговора, покупи оружје и пође напред.{S} После неколик |
</p> <p>Отпре би се Станка после таква одговора уплашила и стала би распитивати и домишљати се |
а погледа свештеника, очекујући повољна одговора. </p> <p>— Знам шта мислиш, синко.{S} То не мо |
е дајући у страну. </p> <p>Писар од тог одговора поста још веселији. </p> <p>— Ено мотике — вик |
</p> <p>Ђурица се намршти, јер не нађе одговора на то питање.{S} Или, управо, нађе га, али он |
ем пред врата и лупнем јако...{S} Не би одговора задуго.{S} Лупнем опет...{S} Отворише се изнут |
као човек који непрестано слуша овакве одговоре од свих правих криваца, те увиђа, да за овај м |
за тај случај потребно и његово мњење, одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{ |
еби и, погледавши капетана право у очи, одговори одлучно: </p> <p>— Не знам, господине!...{S} Ш |
стране капка.{S} Полако, тресући руком, одговори на куцање.{S} Капак лагано шкрипну, и Ђурица о |
ице мења, и, као са неким тешким болом, одговори: </p> <p>— Истину си рекла.{S} Шта ти имаш с ј |
на његово питање: шта учини с Новицом, одговори му: </p> <p>— Погинуо је. </p> <p>— Како! ...{ |
е ухваћена миша.{S} Ђурица дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, после безузрочна стр |
{S} Згода!... </p> <p>— Зацело згода! — одговори Ђурица весело, коме се допаде што је Новица пр |
ренувши се Вују. </p> <p>— Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци |
Каквог курјака, ’натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. </p> <p>— Ја, вала, ј |
м другим, знаш... </p> <p>— Ево руке! — одговори она, па му се усхићена и весела баци на груди. |
тапати... </p> <p>— Хвала, господине! — одговори он и седе за сто, помичући и намештајући тешко |
</p> <p>— Хајде, вала; једном се мре! — одговори Пантовац, севајући очима бесно. — Подај и њој |
ти главом. </p> <p>— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажа |
о. </p> <p>— Има нешто... биће, биће! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: — Пожури |
а тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о |
</p> <p>— Само ти мрдни, па не брини! — одговори Новица, за кога то, као што изгледаше, не беше |
ручак. </p> <p>— Ништа, море, иди ти! — одговори Ђурица збуњено. </p> <p>И поп их беше угледао |
p>— Зар не знаш шта хоће оваки гости! — одговори му Пантовац, па затим викну: — Седи!{S} Седи д |
ла своју кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом в |
S} Чекај, молим те... остави ме мало! — одговори она збуњено и, не погледавши га више, одјури и |
— Што ћу те лагати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одго |
авити. </p> <p>— Знам, знам... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а |
јуче изјутра онај случај у Кленовику! — одговори капетан. </p> <p>— Шта, ми нисмо чули? — повик |
да чека одговор. </p> <p>— Хе, момче, — одговори Јанко после краткога ћутања — траљава посла!{S |
Стари смо познаници.{S} Ха-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија цигару. </p> <p>Нас |
</p> <p>— Сад ћу, не улази овамо!... — одговори отуд женски глас. </p> <p>Побратими се вратише |
од оца, мало од других, па... ето!... — одговори он уздахнувши. </p> <p>— То је, то је, знам ја |
>— Ене сад... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном растера сваку |
>— Потера!...{S} Вујо послао овога... — одговори Јово. </p> <p>— Казао ти чико да бегате на Кор |
ено. </p> <p>— Знаш... да си тешка... — одговори он и поцрвене. </p> <p>Она га погледа пажљиво, |
кад смо двојица... треба се чувати... — одговори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретн |
си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђурица, запињући. — Сутра ћу овде преданити, п |
добро најпосле, кад ти је он казао... — одговори Ђурица равнодушно.{S} Морамо да се одморимо у |
</p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... — одговори он, па приђе вратима, кроз која је ушла Станка |
им заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... — одговори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од ис |
p> <p>— Године су, дијете, старост... — одговори она, затварајући за њима врата. </p> <p>Кад се |
/p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно то сећање, да сам п |
љах друго... </p> <p>— И ја мишљах... — одговори Станка, али ни она не исказа своју мисао, која |
ут ће бити готово...{S} Док тренеш... — одговори Митар. </p> <p>Један пандур унесе целу тепсију |
p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац. </p> <p>— Та оно није да нисам, зна |
њима! </p> <p>— Ја шта си ти мислила? — одговори он, осмехнувши се иронично. — Да седим једнако |
} Јеси чула за Ђурицу? </p> <p>— Шта? — одговори она и застаде. </p> <p>— Хтео да убије кмета, |
ај њега на под. </p> <p>— Што, Стале? — одговори он и пребаци своју руку преко њена рамена. </p |
... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — одговори трећа. </p> <p>— А шта му манишеш? — поче опет |
а ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђурица, пребацивши руку преко ње. </p> <p>— Је |
</p> <p>— Дођох, вала...{S} Како си? — одговори Ђурица и стеже му пружену руку. </p> <p>— Добр |
клетој помрчини. </p> <p>— Што ће ти? — одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћу |
Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? — одговори Никола, чудећи се тачном рачуну, који му Ђуриц |
</p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пут у животу у оне |
не опази. </p> <p>— Откуд ти то знаш? — одговори он, и одмах се покаја што овако лакомислено за |
нога нема ништа? </p> <p>— Што питаш? — одговори она осмехнувши се. — Знам да жене у том стању |
о!...{S} О каквом убиству ти говориш? — одговори Симо зачуђено, али му преко лица прелете смртн |
арај, море, озебох на овом кијамету — — одговори Ђурица. </p> <p>Врата се отворише; иза њих зин |
ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћата. </p> <p>То б |
— Море остави ме, није ми сад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у кога. </p> <p |
ствену слику пред собом. </p> <p>— Ја — одговори она — само кад доживех да опет видим ово!... < |
о свога свештеника. </p> <p>— Хоћу ја — одговори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше пр |
подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. </p |
вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток |
су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гл |
он? </p> <p>— Оде у Локву с косачима — одговори дечко. </p> <p>— Колико их беше? </p> <p>— Пет |
> <p>— Сестричина ми... удовица јадна — одговори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што |
хати? </p> <p>— Умећу, ако имате коња — одговори она. </p> <p>— Добросав ће сад с писаром, а ко |
> <p>— Код Петра су завоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, углед |
ет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од д |
и друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавам |
. </p> <p>— Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав.{S} Он је већ у другом округу. </p> <p |
а, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, смешећи се. </p> <p>— Што, зар... </ |
а ћеш јавити? </p> <p>— Не бери бриге — одговори кмет, правећи тајанствени израз на лицу. — Све |
p> <p>— Тако вели. </p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На пут |
</p> <p>— Па добро, кад није друкчије — одговори Ђурица забринуто. — Ја ћу је за ноћас сакрити |
њу срџбу. </p> <p>— Калауз из Паланке — одговори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да лучи свиње. |
/p> <p>— Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. </p> <p>— Ха, сињу ли му душу... чекни |
S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, даље — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући му руке. — И |
тикле. </p> <p>— Варате се, господине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Је |
тренуо? </p> <p>— Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено |
ите!... </p> <p>— То су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... истина јесте, у неку р |
орак... </p> <p>— Добро велиш, Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја кажем.{S} Нека сваки в |
емо ни продавати, но узмите па једите — одговори стражар и даде им по један печен кукуруз. </p> |
о је Маркова девојка, из поштене куће — одговори Ђурица, мењајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зин |
учно да ће он што одати. </p> <p>— Хе — одговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши |
</p> <p>— Није он ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и други |
од мене, па читајте... на њој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је |
Ја ти рекох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном љутином. — |
Мене чувају моји сељани, њега његови — одговори Ђурица. </p> <p>— Вала, мени је право, како хо |
’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под др |
а овај посао требају ми поуздани људи — одговори Вујо одсечно, не остављајући ни мало места за |
<p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p>Вујо се насмеја, и држећи то з |
и. </p> <p>— Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, пристајем з |
па се суше. </p> <p>— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на |
рату!{S} Нећу ти ово никад заборавити — одговори збуњен Ђурица. </p> <p>— Та ма’ни, човече!{S} |
мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да |
Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна. </p> <p>— Ама |
не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. </ |
гу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. </p> <p>Кад стиже кући, Ву |
з реку, не знајући да ћу на њих наићи — одговори он, ударивши гласом на оно оданде, услед чега |
још на ходу. </p> <p>— Отишао је кући — одговори Ђурица, прилазећи му. </p> <p>— А-а... а ја ре |
идим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писа |
ако раде? </p> <p>— Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево т |
су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене једро развијене руке. </p> < |
> <p>— Па... кô свуд: по два на струк — одговори овај. </p> <p>— Па зар у сто клипова товар жит |
овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се. </p> <p>Он јој пребаци руку |
ћу ти испред прозора казати што имам — одговори Ђурица веома благим гласом. </p> <p>— Бог с то |
Зар из ’наке куће?!... </p> <p>— Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се |
аш? </p> <p>— Могу, вала, залудан сам — одговори Радован и оде за Ђурицом. </p> <p>Прођоше неко |
/p> <p>— Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом.{S} |
евши синчића на брду. </p> <p>— Чујем — одговори дете осврнувши се. </p> <p>— Јеси нашао јагњад |
спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитиват |
и те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним гласом. </p> <p>Свештеник се изн |
се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она одлучно. </p> <p>Он јој приђе ближе, узе ј |
p> <p>— Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар. </p> <p>— Дајте пандуре, поклаше се |
— Како га је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ. </p> <p>Људи наставише да исказују јед |
же ништа бити. </p> <p>— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, |
</p> <p>— Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову |
з луке.{S} Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. </p> <p>Писар од тог |
ека, можемо и овде наредити што имамо — одговори Ђурица, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже г |
Шта ћу се спремати, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја необична радост. »То је |
инуто. </p> <p>— Не брини, прећи ћемо — одговори Ђурица, па сви троје убрзаше корак. </p> <p>Ка |
ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно из куће. </p> <p>Вујо задрж |
ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са столице. — Јово, ја бих |
нешто... ено тамо на дувару приковано — одговори кмет, показујући очима на ону објаву среске вл |
; ја ћу полако путом. </p> <p>— Добро — одговори онај из помрчине и нестаде га. </p> <p>Ђурица |
— рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, т |
је и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. </p> <p>— Е тог |
p> <p>— Море, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш са |
иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. </p> <p>— Кад? </p> <p>— Зором. </p> <p> |
и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући замишљено и узбу |
жи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите |
. </p> <p>— Не вичи, море, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђурици. — Како си, дешо?...{S} |
уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако |
> <p>— Чек’ да наместим твој покривач — одговори Новица, па оде те навуче поњаву преко сламнога |
ораш. </p> <p>— После нећу и да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се. </p> <p>— Ехеј, море, п |
и се џепа. </p> <p>— Па... како хоћеш — одговори Новица овеселивши. — Поузданија ми је пара у м |
ете убити? </p> <p>— Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће т |
сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пријатељски, као стари поз |
ватове! </p> <p>Вујо слеже раменима, па одговори: </p> <p>— Чините, напослетку, како хоћете; не |
ој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: </p> <p>— Нека дође, па шта би? |
Кад је она поменула, тако ће и бити« па одговори: </p> <p>— Јесте, из вароши је. </p> <p>— А то |
ла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју |
ишта... </p> <p>Станка обори главу и не одговори ништа на ову изненадну милост Ђуричину. </p> < |
> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе. </p> <p>Ђурица |
јанством погледа зликовца право у очи и одговори му: </p> <p>— Ово је место, где само ја могу г |
ш више осоколи, па је погледа озбиљно и одговори: </p> <p>— Не шалим се, среће ми хајдучке!{S} |
е Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два дука |
да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори.{S} Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не мо |
ас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: </p> <p>— Оне раде тешке послове, па не могу |
њу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: </p> <p>— Господајте, људи |
зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како зна, само нек пази на људе«. |
ст уплаши Ђурицу, збуни га, те не умеде одговорити на поздрав, ни понудити госта да седне. </p> |
се заклонише за дрва, спремише пушке и одговорише на знак.{S} И с једне и друге стране понавља |
кућа), па даде знак.{S} Испред куће му одговорише да је све повољно, и они се обојица пажљиво |
ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и запита: </p> <p>— Баш увек та |
вој успех, јер му се учини да је с оним одговором постигао циљ. </p> <p>— Што ћу их тражити, ка |
<p>— Ми смо, наши смо... — убрза Јово с одговором, видевши пружену пушку.{S} За њим иђаше Панто |
да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да |
} То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.{S} Али о |
енуо, није пружио довољно материјала за одгонетање. </p> <p>Капетан оде са писарима у канцелари |
роговоривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу |
<p>После вечере, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Баб |
касмо?{S} И наша се љубав једном сврши, оде, нестаде је...{S} Ама зар сам зато ја трпела толику |
ко ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и |
гуја! </p> <p>Ђурица, полако и опрезно, оде пред кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као и сви ја |
уз из Паланке — одговори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да лучи свиње. </p> <p>— Све једно.{S} |
х шаком у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у Локву с косачима — одговори дечко. </p> <p>— Коли |
де више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба малога ручка. |
нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јаве н |
ихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десним рамено |
де одморити.{S} После краћега двоумљења оде к Јову. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
ти уради, соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. < |
тим твој покривач — одговори Новица, па оде те навуче поњаву преко сламнога јастука и врати се |
е ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде. </p> <p>»Погреших што слагах — стаде Вујо мислити, |
Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} |
>— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје место, беше в |
S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у кући |
ека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, нема се куд |
з вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, ево нам трећег |
а истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, кој |
равом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је три вечера узалуд.{S |
— вели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од стида. |
ебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мен |
довољена, закон је извршен! </p> <p>Кад оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе |
ли опет он добро напредује. </p> <p>Кад оде посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и |
p> <p>— Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и |
нчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође |
зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у Локву с косачима — одговори деч |
нка замаче за шљивар испод куће па отуд оде право у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазн |
сен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угледа како о |
рце од камена!« — вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гр |
осна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд |
Хајде, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући замишљено и узбуђено... </p> <p>.. |
ле већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно из куће. </p> <p>Вујо задржа Радована. </p> < |
окле год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и огр |
е пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши на месту, стаде претурат |
Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јаружице, изиђе |
ва тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скоч |
дрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике ливад |
овори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, к |
ућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху нови црвени опанци, а у |
е он љутито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не |
тво заговори, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> < |
кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} Идући путом сети се да ономад, кад |
и после.{S} Сад, у здрављу! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и нека |
вала, залудан сам — одговори Радован и оде за Ђурицом. </p> <p>Прођоше неколико дана, а Радова |
<p>— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари дес |
вну јој само једаред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисл |
ати за његове планове, обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} И |
а, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је оно стр |
Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток... </p> <p>Протрчавши потоком, кроз шибље |
невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дв |
облачи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукам |
теријала за одгонетање. </p> <p>Капетан оде са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља |
ли? </p> <p>— Свршисмо.{S} Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— |
е засад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> |
одужи пут. </p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} |
а ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. </ |
аву, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више онога грознога погледа, који сече к |
ик... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много.{S} Наишао ваљада пос |
ај ми ону хартију за мене. </p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно цел |
ановићи моји, са чега толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим |
орати водити у друго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку. </p> < |
рече једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — викну Станка, трг |
осла. </p> <p>Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— |
ом, и велики тунос са кићанком.{S} Тако одевен дође на крстоноше. </p> <p>Беше се искупило дост |
сву момчадију.{S} Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први п |
и.{S} Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, од кога није одвајао очију.{S} И на |
је дете дошло овако... треба јој купити одела и преобуке. </p> <p>— Све ћу ти сутра послати, а |
ромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто на |
е према томе подешавао и своје држање и одело.{S} Као сиромах није се могао истицати богатством |
је су променили ношњу; удесили су да се оделом не разликују од становника своје улице.{S} Ђуриц |
се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гле |
лити, да иза овога дувара има још какво одељење. — Гледајући с поља, види се насред дувара проз |
, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> <p>— Мацо, ев |
та, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти прозор, к |
т мислити. — »Али како?...{S} Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке. |
светог оца нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом...{S} По томе им дадох пастирску поуку |
едног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом приликом разговараху се дево |
p> <p>Станка нехотично подвуче руке под одећу, па се учини још радозналија, али тако, као да се |
ици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако на |
м, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, |
гатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, |
е, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш до |
е неко близу њега. </p> <p>— А-а! ... — одзива се он, лутајући нејасним погледом преко гомиле г |
а, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом приликом разговараху се |
из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутр |
па с чуђењем посматраху драму, која се одиграва пред њима.{S} Милош одборник ухватио у свом ку |
.. </p> <p>Међутим догађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваше овај разговор, беху |
ајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да с |
одавде... да живимо заједно.. </p> <p>— Одистине, зар би ти живела са мном? </p> <p>— Што да не |
све што вам устреба. </p> <p>Старица се одистине обрадова.{S} Одједном јој нестаде онога обично |
среће и радости. </p> <p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? </p> |
... шта буде, не марим!«... </p> <p>Кад одјахаше коње у потоку, испод Јовове куће, беше се разр |
аредити што имамо — одговори Ђурица, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама. </p> <p>Ст |
прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа...{S} Ја, ве |
е тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну: </p> <p>— Ене де, проваљен |
уцање рођенога срца или пиштање уха.{S} Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша с напре |
но несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица |
тлим мислима о својој љубави.{S} А сад, одједном јој се приближи та злокобна слутња, а она не б |
Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани страх: стаде да преза од |
/p> <p>Старица се одистине обрадова.{S} Одједном јој нестаде онога обичног, подмуклолукавога по |
усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања.{S} Куршу |
слонио, пушку на слепо око и окинуо.{S} Одједном Никола седе; нити му се лице промени, нити се |
а јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испо |
S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{S} Само |
у!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, зна |
сану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је ис |
шуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном остаде без ногу, клону... глава се затури... з |
, па дохвати магацинку. </p> <p>А споља одједном престаде ватра... </p> <p>Шта ли ће сад?...{S} |
такво блаженство и таква страст, да она одједном појми све.{S} Весео и срећан осмех заигра јој |
Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица одједном. </p> <p>— Хоћу, бане, с такијем соколом, зашт |
ложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле сутра |
ше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом страховитом тежином и — |
иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њене прекоре, који му досадише, па у |
стаса?..{S} Као да је ове чаробне горе одједном преродише!... </p> <p>— Стале! — узвикну он бл |
ја се још могла у сутону опазити, па се одједном окрете и потрча натраг к шуми...{S} За тренут |
бично одскочила од земље.{S} И после се одједном нађе над њим неко други, као да је видео женск |
је то страшило хајдук Пантовац, који се одједном опусти, и некако необично седе и леже у ватру |
а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу та |
г ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички и грубо < |
где куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бегунци потрчаше и |
а на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет пренесе очи |
е за њега новина, нешто неочекивано, те одједном умекша своју љутњу, заборави стару срџбу на км |
ише... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из очију две вреле крупне капи. </p> |
д се у пресуди помену Краљево име.{S} И одједном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у |
ј одједном се нађе витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену к |
и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи.{S} Беше као б |
пружи по откосу.{S} У руци Пантовчевој одједном се нађе витак дреновак, који одједном фијукну |
Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он одједном и устаде са столице, као да се сад нечему прис |
враћали, али толике паре нити сам имао одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и |
е он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као |
врачање...{S} Ене де!... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш |
у озбиљна лица ових простих људи, па му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у |
>— Новица! ...{S} Спаваш ли?... — викну одједном. </p> <p>— Шта... шта је? </p> <p>— Хајде да и |
..{S} И ми ћемо за тобом сви... </p> <p>Одједном му спаде тежина са груди.{S} Дохвати једно ста |
знајем... да ниси рђав човек... </p> <p>Одједном, као плаховит поводањ, по Ђурици се разли нека |
{S} Али време протицаше брзо... </p> <p>Одједном, кад сунце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се |
о држати...« — и стаде на ноге. </p> <p>одједном му се очи раширише, узвераше се... »Шта ће мој |
вина и седе.{S} Поче ручак.{S} Свирала одјекну... </p> <p>Момчадија потрча у коло, а за њима и |
аше испуцана растављена врата и за њима одјекну потмула празнина пусте куће... </p> <p>»Да ли ј |
S} Врата се затресоше, а ходник потмуло одјекну...{S} Не чу се никакав други глас...{S} Она уда |
остеље... </p> <p>Звекет ланаца суморно одјекну, а он гледа око себе узверено, уплашено...{S} С |
ијаху у густој помрчини.{S} Први кораци одјекнуше необично у овом мрачном простору и хајдуци се |
мом и, дохвативши се планинскога венца, одјури за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у |
и она збуњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђурица оста |
коње, и, како им се предадоше наредбе, одјурише трком. </p> <p>Пред оном рупом окупила се дела |
кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред и за неколико минута стадоше близу мана |
Пантовац отишао са Митом.{S} Пред вече одјурише жандарми са писаром право у Трешњевицу, а Радо |
мостаном.{S} Хајдуци поскакаше у кола и одјурише кроз кланац брзим касом... </p> <p>А старац Си |
<p>— Сутра ће да дижу потеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури са наредбама у села. </p> <p>— Зна |
рче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се тога с |
шаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут како се јуначки држи. »Као да |
ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа |
којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоуздани |
а не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини пријате |
у, те једва жив дођох кући.{S} После је одлежао трлему, и мал’ није умро. </p> <p>— Па зар баш |
руну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете у шеварице, са којих опадоше неколико гранчица.{ |
ли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је било тако право и висо |
он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као |
лео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне ча |
најљућим патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кораку, као његова сенка |
} Али кад му после месец дана саопштише одлуку Касације, беше као убијен, промени се, снужди се |
, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом упорношћу.{S} И капетан напослетку бе |
ве обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се изненађен и зачуђен. </p> <p>. |
нога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и лепотом |
мишљаше, никаква смисла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу |
у и видевши га добро расположена, он се одлучи. </p> <p>— Ђуро, знаш... мени би требало пара.{S |
же без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа последње средство да буде потпуно пове |
ења.{S} Према његову саопштењу, Радован одлучи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодн |
Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да о |
последице наступити.{S} Истина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је |
де ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у нај |
варамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. </p> <p>— Како? </p> <p>— Х |
еживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак. </p> <p>Али, несрећом својом, Ђ |
и Новица је много рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} Пре |
ислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изјутра зором отиде Марко до свога сус |
овољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили зид, |
; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да приступе послу и раније.{S} Уходу послаше д |
д ће да се живи!...« </p> <p>Напослетку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико |
ој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична изјава његова...{S} Толико је пута о |
ед собом добро познате му црте строга и одлучна лица, он не изгуби ништа од своје одлучности и |
аше уз њега.{S} Сад је био присебнији и одлучнији, није га потресла проливена крв: напротив, он |
.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице. </p> <p>— Чекај, брате, ни |
више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом.{S} Али... овако |
е бих ни стајала с тобом — одговори она одлучно. </p> <p>Он јој приђе ближе, узе је за руку и п |
вито врискање.{S} Ђорђе сав претрну, па одлучно проговори: </p> <p>— Ако сте дошли код мене они |
е је, али је тешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори |
собом водити — одговори Станка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а м |
ђу обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну ун |
гледавши капетана право у очи, одговори одлучно: </p> <p>— Не знам, господине!...{S} Шта су они |
рова. </p> <p>— Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу.{S} Разведри му се лице, кад в |
и: </p> <p>— Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће. </p> <p>М |
аде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило... </p |
е само да га не остави ова присебност и одлучност, која је расла све више, у колико се он прибл |
лучна лица, он не изгуби ништа од своје одлучности и присебности, као што је досад обично бивал |
опа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од пр |
сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како си се намучио! </p> <p>Ђу |
н од дечака обрће и надгледа. </p> <p>— Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с |
а врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави. </p> <p>— Е, сад мо |
тили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ова младеж не ч |
е вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га ук |
ствари. </p> <p>— Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са |
ихову праву драгоцену вредност. </p> <p>Одмарајући се на слами, стаде да разгледа своју »кућу н |
радан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сачека |
оћне нападе.{S} Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима |
њом дим... оне слике нестаде... она се, одмах чим пуче, некако необично, у косо, спусти на земљ |
/p> <p>— Добро је.{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. |
није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, само њему |
запита капетан Станку. </p> <p>— - Ено, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одавде. < |
остељу, па узе да разгледа око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње дру |
гледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно његови пр |
састане и дозна што о свом положају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван |
другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окренуо према ха |
ујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожаревачком округу, гд |
спод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у ста |
ц доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и закопају. </p> <p>Увече је, украј срескога |
сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали.{S} И то ће јавити. |
њега затвори.{S} Једном пандуру рече да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да г |
самом облачењу написа наредбу писару да одмах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе |
готово... шта то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим...{S} |
два се поврати.{S} Испи чашу, па заиска одмах другу. </p> <p>Жандарми, онако исто озбиљно и све |
а. — Знаш како је.{S} Уцена је повишена одмах после оног убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге |
а врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник. </p> <p>Наступио је последњи |
уде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— |
а, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. </p> <p>— Миљо, — зовну Ђорђ |
стише га да легне.{S} Занесе се и заспа одмах... </p> <p>...{S} Шта је ово?...{S} Гле, мрак... |
мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица |
ци, који су обично без садржине, Ђурица одмах пређе на главно. </p> <p>— Како је сад овуда, гов |
— чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара. </p> |
.. пропао!... робија... окови...{S} Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже |
ећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим |
и оставите чељад на миру.{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица |
прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да с |
обуди успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем. </p> </di |
<p>Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе. </p> <p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле |
н оде са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадоше ж |
леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако |
: његова коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђаше |
ића, да се прикрије у кукурузу, који је одмах испод куће, да прима извешћа од уходе и да их дон |
Вујов труд и сви планови.{S} Требало је одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на |
сли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћ |
ји, но да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђ |
Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... </p> <p>— Како ћемо сад, кад ниј |
>Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.{S} Пред иконом храмовном све |
е. </p> <p>Писар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед |
е разговор на неке обичне ствари, па се одмах и удаљи. </p> <p>Нашавши Станку на одређеноме мес |
у рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна |
распитивати за његове планове, обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много кр |
чуди се положају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене и Новица лежаху |
а гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: </p> < |
Ону могу и отерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Нека ње |
има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очи |
емеше, кмет најпре скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бл |
из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се разли в |
да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш остаћу једн |
о би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: </p> <p>— Камо Вуја |
новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за |
орак.{S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш |
ост показа им унутрашњост куће, опазише одмах место, где чељад спава и учини им се да се неко п |
нађоше у Смедереву.{S} Тамо се склонише одмах; Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво в |
ма, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.{S} Напред јахаш |
<p>— Откуд ти то знаш? — одговори он, и одмах се покаја што овако лакомислено запита. — Шта има |
/p> <p>Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, вид |
амршти се... очи се зачуђено раширише и одмах склопише... тело се дрмну, покрете се од ударца к |
живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима |
и!...« </p> <p>Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања. |
реба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Милетића чајир, па у поток, а после ти |
Лези!{S} Лези! </p> <p>Станка не појми одмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте |
еде кола у среско двориште.{S} Жандарми одмах скидоше Пантовца и простреше га по зеленој ледини |
. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. </ |
то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан одмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али |
е видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах проговори: </p> <p>— Е, нисте видели ви у Штајнбр |
уги провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организован |
лете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је |
неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. </p> <p>— Зар није Ђорђе погину |
чно, добро промислио.{S} Али зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да раз |
од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном. </p> <p>»П |
} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо к |
и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да је острагуша.{S} Обе стајаху наслоњене |
{S} И ситније ствари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст по селу; а што з |
да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
поседаше једно до другога.{S} Пантовац одмах извади пљоску и натеже. </p> <p>— Деде, побратиме |
реданити код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив |
ичани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Твоје ми признање не треба ништа, али |
са: </p> <p>— Ено их!{S} Пуцај! </p> <p>Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршу |
ним, што је иза њихових леђа... </p> <p>Одмах сутрадан, око заранка, исто друштво опколи кућу Н |
осећања и без икаква сажаљења. </p> <p>Одмах после венчања нађе неколико поузданих кућа у разн |
сави их у мараму и метну у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше сви к општинској судници.{S} Баба Ма |
</p> <p>— Ево ме, Перо, сад ћу. </p> <p>Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина ма |
биљно, посла кмету наредбу, да девојку »одмах стражарно спроведе« срескоме месту.{S} Кмет нароч |
, пенџерлијом.{S} Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклањаше полови |
Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједн |
у! — цикну кмет. </p> <p>Ђурица се само одмаче неколико корака. </p> <p>— Доле нож, кад ти каже |
било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} О |
цима.{S} Пантовац једнако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, па, кад опази |
а поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмереније. </p> <p>Куд ће сад? — Рекли су му да удари |
те ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће оваки |
ољну мелодију...{S} Чује се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито р |
тави: — Нека ње тамо у селу, није ми на одмет....{S} Пази ме, знаш, много. </p> <p>— Ђаво ли си |
у, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се коман |
времена за размишљање. </p> <p>— Да се одметнем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме че |
кога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голи |
ином, којој је досад био потребан јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али |
дмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао п |
какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} Јест, али сутра |
{S} Коса махаше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици |
смо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу...{S} Еј-хај!.. |
ином и седе на столицу. </p> <p>— Седи, одмори се... видим да си се много уморила. </p> <p>Стан |
. </p> <p>На кленовичкој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, |
жи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више онога грозн |
душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати. </p> < |
и пићем. </p> <p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... |
вори Ђурица равнодушно.{S} Морамо да се одморимо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну Симо и |
, још није ни тренуо.{S} Морао се негде одморити.{S} После краћега двоумљења оде к Јову. </p> < |
густом гором и шибљем.{S} Требало им је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада.{S} За |
у. </p> <p>— Лези овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. </p> < |
} С најрадоснијим срцем отрчао је кући, однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткид |
та: један куршум иза трна покварио би и однео собом све планове и жеље...{S} Истина није он баш |
нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху ни једнога |
ече ми шта нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... б |
а Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања да |
се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« — по |
ем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... </p> < |
ова и на преноћишту.{S} Ђурица и Станка однеше поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под једном к |
ву право. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше до места; спустише га више коца... </p> <p>— Ево |
лна. »Јест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш од |
/p> <p>Станка не појми одмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обој |
ру, неће он на то пристати.{S} Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро |
p>— Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и |
јатаци из твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S |
о нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и нео |
демо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а |
е он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одовуд, од станице.{S} Зар те не прати Симо? </p> <p>Ђу |
Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, спремај се! </p> <p>— Шта ћу се спре |
огаташ... </p> <p>— Полако-те, море, ви одосте на друго, — проговори месни свештеник. — Ми смо |
они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. </p> |
кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </p> </div> <div type="chapter" xm |
им.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док |
>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисл |
</p> <p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајући да ће |
ао...{S} Некако ми се чини сумњив... па одох раније. </p> <p>Отпре би се Станка после таква одг |
зиђоше из куће и, неопажени ни од кога, одоше кроз село, договарајући се о даљим својим планови |
ност?...{S} Све се руши, свега нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.« Како |
еху позавлачили главе под клупе.{S} Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху ногама, на позив својих |
видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким страшним погледима?...{S} Нема их |
се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села?{S} Зато, шт |
појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту. </p> </div> <div type="chapter" |
де мртав... </p> <p>Убице се окретоше и одоше кроз село.{S} У Радоњића забрану седоше.{S} Ђуриц |
упамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу |
оврће, па оде на свињац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. </p> |
едбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега затвори.{S} Једном |
ије требала постепена навика: у томе је одрастао... </p> <p>Другова не имађаше.{S} Једини човек |
азлику између строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредба |
и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један |
о исто на други прозор.{S} Три жандарма одредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузет |
ан напада, према Станкину опису куће, и одредио по једнога жандарма и пандура на један и толико |
ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање.{S} Сваки дан је проводио у гра |
. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради с |
де да га гони живље.{S} По свима селима одредише се чувари, који су стражарили и дању и ноћу, а |
да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме посао.{S} Стражарима су одређена места |
одређен свакоме посао.{S} Стражарима су одређена места на вратницама дворишта, која ће посести |
чињу своју песму...{S} Зора!... </p> <p>Одређена четворица заузеше места под прозорима.{S} Још |
заједно у двориште.{S} Њихове су улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при |
рабом, имало само двоје вратнице, то су одређени за стражаре само она два младића, а сви други |
од данас до сутра, избегавала се свака одређенија мисао о будућности, јер јој није ни било мес |
е скупљати испод Букуље, али место није одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски |
му предам паре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{S} Чекај, дозн |
дмах и удаљи. </p> <p>Нашавши Станку на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за н |
с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, |
те бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној комп |
живот, на женидбу, на кућење, на рад? — Одреците му то, ако можете!{S} Дакле, случајно учинио ј |
ело, и ником није смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући. </p> <p>— Па је ли с |
нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — рече капетан, па изиђе |
руке слободне.{S} Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнут |
е. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху се од умора и |
вори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом упорношћу.{S} И капетан н |
издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се на ногама. — Ова је моја... моја... </p> <p>.. |
и како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још о |
— виче Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени ланац на ногама. </p> <p>Савлада га пи |
опасност без размишљања... </p> <p>»Хе, одсад нећемо као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и |
о све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </p> <p>— Ево ру |
слим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка зим |
мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју... </p> <p>— Ја, в |
си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казна Божја за он |
м, па стаде гледати како му ковач вешто одсеца чивију, којом су спојене обе половине карике...{ |
те поправи... </p> <p>— Јок, не може! — одсече кнез. </p> <p>Међу момцима наста гуркање и шапта |
ад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљи |
он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. </p> <p>— Хм... је ли |
а збуњено. </p> <p>— Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да приста |
ребају ми поуздани људи — одговори Вујо одсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу. </p> |
о је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело трес |
p>— Колико ти треба? — прекиде га Јанко одсечно. </p> <p>— Пет стотина дуката. </p> <p>— Ништа |
{S} Бадава, неће он!... — рече Пантовац одсечно, размисливши мало. — Не иде, све је у његовим р |
аво на њега, држећи пушке на руци, које одсјаиваху према заходу сунчеву. </p> <p>Ђурица застаде |
о небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчевим изласком... </p> <p>А тамо пор |
, који се повио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, по такту вранчева касања...{S} Некакв |
као заливени, само им се ноге померају, одскачу од земље и опет стају на прсте...{S} Старцу теш |
целом оном масом жандарми коњаници како одскачу од седла у лаганом касу, види се између њих нек |
н плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку |
више ништа за себе... </p> <p>Кад сунце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу.{S} За |
е, и дочепаше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га испред Николиних очију, а |
еђа, у сукнену јелеку, како су необично одскочила од земље.{S} И после се одједном нађе над њим |
а сви његови планови.{S} Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} |
н.{S} Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељака, понос |
ичак у вир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, ле |
д«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа. </p> <p>— Па... ка |
? </p> <p>Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности и одважности.{S} |
р га, вели, сад журно траже.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о св |
као птица кроз гору. </p> <p>Ђурица му одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши |
за кад помисли, да му свакога часа могу одузети и одвести то једино његово благо, да је могу за |
е постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа. </p> <p>»Знам ја |
, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово пропаде! . |
магање.{S} Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му пр |
хвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, те о |
мрднеш. </p> <p>Јовове руке, којима се одупирао, клонуше, што је значило да се покорава и слуш |
е одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере. </p> <p>— Хајде да с |
у. </p> <p>— Што да нећу, ко то каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву! </p> <p>— Чувајт |
у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оном крају, П |
д и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и истога тр |
мао два сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осам |
ш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе |
говара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S} Тако... смејемо |
е извуку безброј нових живота...{S} Све оживело новим, светлијим, веселијим животом, и биље и ж |
пло и благо, весело светле његови зраци оживелој земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње изв |
јој завичаја... </p> <p>Уморни путници оживеше, заборавише све муке и патње преживеле у туђини |
ше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања |
— одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари десети пут... </p> <p>» |
да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се изненађен и зачуђен. |
их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан одмах појми, да се, овим |
капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљна изгледа, после ове напомене значајно махну глав |
ости! </p> <p>Ђурица гледа бесмислено у озбиљна лица ових простих људи, па му одједном пође неш |
урица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положајем |
дукујеш? — рече старац, посматрајући га озбиљно и радознало. </p> <p>— Тсс... шта ћу — промуца |
рица се још више осоколи, па је погледа озбиљно и одговори: </p> <p>— Не шалим се, среће ми хај |
{S} Немој да се шалиш! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне своју г |
се уозбиљи, почеша се иза уха и запита озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да није каква ва |
н што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Вујо ниј |
егово душевно стање.{S} Он му само рече озбиљно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће то да изгледа: |
на и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: </p> <p>— Оне раде тешке послове, па |
мах другу. </p> <p>Жандарми, онако исто озбиљно и свечано, подигоше другу чашу. </p> <p>— Ова д |
са Станком, па, не узимајући још ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да девојку »одмах стражар |
ави Тима на вратима.{S} Његова необична озбиљност уплаши Ђурицу, збуни га, те не умеде одговори |
брдо. </p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само светњаци пред честим палана |
ци.{S} Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: </p> <p |
ча почиње дизати, притрча и притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и уму |
аже? </p> <p>— Грујица... мало пре дође озго. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако резилио |
о из свога заклона.{S} Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закљу |
прамење.{S} Али само неколико часака, и озго засија радосно и светло небо... </p> </div> <div t |
екакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта.{S} Седе на постељу, дохвати пушку, п |
има нешто сева и тамни се...{S} А терет озго све тежи, све мучнији...{S} Почиње губити свест... |
— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по |
отварати...{S} Другови прихватише врата оздо, понеше их у страну и отворише сасвим...{S} Слаба, |
а и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... </p> <p>»Откуд овде ови људи?...{S} Шта је ово? |
обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...{S} Знаш |
у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њихове замке, а после |
з тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </ |
глас изнутра. </p> <p>— Отварај, море, озебох на овом кијамету — — одговори Ђурица. </p> <p>Вр |
, разуме се лажном, које му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Тр |
це, страшно, необично!« </p> <p>— Ђуро, ојађениче мој!... — чује он загушен глас, јецање... зат |
од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнањ |
га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јун |
S} Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.{S} Курјаци се приближише обору, па ст |
пупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, глед |
ривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на др |
брва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.{S} Оч |
и за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђурица се злоћуд |
и потрча натраг к шуми...{S} За тренут ока нестаде га... </p> <p>— Вујо! — зачу се глас испред |
е се овај саплете и падне.{S} За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севн |
ко је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! </p> <p>Ђурица поче долазити к |
, погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се...{S} Две челичне цеви стоје наперене на њег |
а, пишти...{S} Срце се стегло, следило: окаменило се...{S} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, ка |
врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена... </p> <p>....{S} Ври у глави рој мисли, неј |
белају, па што кријеш? </p> <p>— Море, оканите се... шала, кажем ви! </p> <p>— Причај, причај! |
одиру у станове кроз малена незаштићена оканца, уносећи собом и студ и отров...{S} И усред дана |
лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска појава, као она с |
. </p> <p>И што му је требало да се још окива овом женом?... </p> <p>»Истина, онда сам био луд, |
че »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на ногама!...« — помисли |
о се нешто црни тамо пред нишаном...{S} Окиде!...{S} Ватра прсну пред очима... за њом дим... он |
гађа оне под прозором право у теме, па окиде...{S} Пуче револвер, али за њом сукну ватра на пр |
ица окрете револвер и на тај прозор, па окиде... </p> <p>Загрокташе пушке на оба прозора, куршу |
за паса, наслони цев на чело старчево и окиде...{S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаш |
р дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... </p> <p>Глава се Ђуричина искрете, бела |
ковац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и пре |
о, скоро наслонио, пушку на слепо око и окинуо.{S} Одједном Никола седе; нити му се лице промен |
ацима преливаху и блистаху поља и њиве, окићене росним капљицама, које се по брежуљцима већ ста |
њим у хајку. </p> <p>Међутим, Вујо није оклевао.{S} Истога дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, к |
ваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. </p> <p>— Ко је то? — зап |
три вечера узалуд.{S} Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока.{S} Овце пођоше и окретош |
брте назад...{S} Полако обиђе прочевље, око кога спаваху чељад, напипа кључаницу на кућним врат |
рочитим држањем.{S} Беше то зрео човек, око својих четрдесет година.{S} На црном циганском лицу |
њихових леђа... </p> <p>Одмах сутрадан, око заранка, исто друштво опколи кућу Николе Чолића, бо |
ети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим |
а да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се разговори са њи |
сниски неокречени кућерци од набоја.{S} Око понеке кућице нема ни толико дворишта, да се човек |
ру.{S} Беху прошли божићни празници.{S} Око прозора звижди и бесни студени ветар, грувајући у с |
дворишта, да се човек слободно обрне, а око понеке подигнути су у пространу дворишту кошеви за |
оби светлуца пламичак жуте воштанице, а око њега тамно, нејасно...{S} У ушима зуји, зачује се п |
село повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један од |
ицу, где се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили жандарми, који су се вратили с пут |
е весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо |
о крави.... силом се топи ледена облога око њега... </p> <p>Али зато пије, пије без мере, без о |
екет ланаца суморно одјекну, а он гледа око себе узверено, уплашено...{S} Сви спавају...{S} И Д |
готову меку постељу, па узе да разгледа око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуш |
оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га погледа као к |
ње осећање.{S} Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе из |
тно... </p> <p>Она се прену.{S} Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ов |
ами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. </p> |
на чистину, па онда, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете |
она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и |
орен.{S} Затим стаде нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене реше |
поче даље причати. — Једна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... ш |
Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.{S} Извириваше |
имађаше.{S} Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од |
чи, па, онако у помрчини, стаде да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до Каменара |
ј јазбини, не мислећи и не видећи ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хл |
сле десетак минута Ђурица разгледа свуд око себе, окрете се источној страни, па звизну учестано |
уње, па застане преплашен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потр |
олазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа свако сумњиво место, па се упути к в |
и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, |
жу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S} Тако... смејемо се... </p> <p>— Кажи ми, |
прот какву другу светлију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки пр |
.{S} Уходу послаше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим |
ња.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху |
за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола, певушећи неку песму кроз нос.{S} Кум и старо |
к год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела.{S} Кад осети да је близу крај, он у |
увојака више но обично.{S} Опасивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода |
м бресту.{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и рас |
поплочане улице?...{S} Ни најбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муко |
... затим се склапају сухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу. |
вије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, |
је ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.{S} Само кад би крстоноше минуле поред |
невесео, замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради.{S} Само му једна мисао беше све |
та је... </p> <p>Ђурица сиђе, окрете се око себе, па спусти свећу горе на траву.{S} Митар извад |
је.{S} Тужна и сетна усамљеност шири се око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање |
<p>— Стој! — викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти |
о? — запита она полугласно, осврћући се око себе. </p> <p>— Пст, не говори! — прошапта Ђурица, |
ад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђени |
народ заседе у совре, које су подигнуте око записа.{S} Свако племе имало је своју совру — четир |
те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад никакве о |
но бледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. </p> <p>— |
творенозеленкастим сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком заносу. |
ћу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ни |
а први пут у животу, бојажљиво осврташе око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе у густ забран, сте |
ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, |
остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па |
ђе нека магла, од које се ништа не види око себе...{S} У глави му наступи неко болно бунило, за |
/p> <p>— Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога. |
сретали свакога часа, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа |
Сељани су га сретали свакога часа, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, |
ћ постаје обичај: чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То |
едала као нека стаја.{S} Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилиц |
проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином нар |
и право овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изне |
зати руку, стадоше му се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме м |
урно корача усамљени бегунац, зверајући око себе на све стране.{S} Још корак два, и ево га на ч |
тењу, Радован одлучи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време; али ако би се ука |
вот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену |
отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, |
шица са околином.{S} Народ се нагомилао око једнога места у неколико редова; све се пропиње на |
да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, смешећи се. </p> <p>— Што |
о је он желео.{S} Али његово проницљиво око опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шт |
че Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ј |
чина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично. </p> <p>Жандарми иск |
пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око и окинуо.{S} Одједном Никола седе; нити му се лице |
че и њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> |
аред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагл |
ву у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му |
стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а |
д, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше |
бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одла |
бригу због опасности, које се гомилаху око њега.{S} Марко Радоњић не могаде отрпети срамоту св |
них догађаја, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи напослетку |
ен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе.{S} Оваква задовољства није он у свом веку дож |
роваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности да побегне кад се в |
и искочише из кола, па узеше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекреће лево и д |
ештајући тешко гвожђе, којим су му ноге оковане. </p> <p>Капетан изиђе из собе. </p> <p>— Ево, |
познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Твоје ми признање не треба ништа, али ми мора |
у ствари код мене нађене!...{S} Робија! окови!...{S} Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, с |
/p> <p>»Пропао!... пропао!... робија... окови...{S} Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађ |
пао!... робија... окови...{S} Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за |
не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} |
од којих ће затреперити и засјати цела околина. </p> <p>На путу што води к срцу Шумадије, тамо |
ху у битној противности са животом њене околине, који наилажаху на општу (ма и прикривену) осуд |
олико година гледам шта се ради по овој околини...{S} И знаш ли још шта?{S} За ове моје речи, к |
, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, ниједнога знака од живота...{S} Приђе вратима |
, са које се лепо види цела варошица са околином.{S} Народ се нагомилао око једнога места у нек |
надна напада, коме се, и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. — Ко се скрива и бега, ње |
С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се.{S} |
кој општини, из које је Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме домашај |
паде што је Новица предвидео тако важну околност. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ!{S |
..{S} Срећом, сад је заборавио на своје околности, иначе би му ово ново осећање само позледило |
а и ове, како њему изгледаху, господске околности, па им се предао сав, не бринући се о крају с |
} Ја вам опет велим, господо: прилике и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из ма |
а вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као што видим, налази да је свему |
, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек егзистира, од пресуднијега, т |
оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују су |
широке тренице; на њих се ставља јело; около ових треница поређане су друге за седење.{S} Имућ |
е, која игра у стаклету као кристал.{S} Около стоје празни тањири, а на средини, уз ракију, тањ |
ише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— Около!{S} Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје: |
ја племена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совра |
приковани на своме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлач |
Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му |
стаде на једном месту, већ прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке необичне покрете: |
ја бих мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њ |
он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше н |
шљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.{S} Познаде главног апсанџиј |
ким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у не |
га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро са |
а — те искочих из вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје с |
ј звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште и бру |
кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! </p> <p>Ђурица поче |
плашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, |
ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи |
реба највише да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо |
сепија пуцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, опет — цак!{S} О, веру му, мисли |
етко опанчар — једнако ми сепија пуцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, опет — |
право, док не изиђеш на саму косу; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више мо |
чне прави посао. </p> <p>— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гле |
дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са |
p> <p>— Хајде за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола, певушећи неку песму кроз нос.{ |
че, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива била! — одговори Вујо |
ила своју кућу и име, кад сам због тебе окренула леђа целом свету, па нећу се шалити ни сад! .. |
ужи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде испод |
ва за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, да се н |
приметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.{S} Кад свр |
Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строжији тон.{S} Сад |
угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека прија |
нека нејасна група, из које вире пушке окренуте у врх...{S} Још неколико тренутака... и сад се |
вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују се разведри лице, примаче се |
џија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села.{S} Стога му ни ово ч |
и нејасним погледом преко гомиле глава, окренутих к њему. </p> <p>Кола стадоше на путу, према к |
Па уместо да је води на ново склониште, окренуше обоје низ поље ка Брезовцу. </p> <p>Ђурица је |
ази да се легу чворци у једном високом, окресаном бресту.{S} Месец и по дана облетао је око тог |
к минута Ђурица разгледа свуд око себе, окрете се источној страни, па звизну учестано с прекиди |
и сад, доста је... </p> <p>Ђурица сиђе, окрете се око себе, па спусти свећу горе на траву.{S} М |
оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајући кундак од гарабиља. </ |
љиво, болно, мученички... па обори очи, окрете се и полако пође к вратима...{S} Полако ухвати р |
> <p>А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао.{S} На лицу му се виђ |
ке! </p> <p>Станка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама за |
лаву, кроз тело, и застаде у срцу...{S} Окрете главу навише и погледа Митра...{S} Све му је сад |
и ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не мож |
аде журно скидати епитрахиљ, па се онда окрете Ђурици. </p> <p>— Кад си сам потражио Бога, онда |
— Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу. </p> <p>Преко њега прелете буљи |
ан нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилс |
.. пази!... отварај очи! </p> <p>Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде |
неко са другога прозора. </p> <p>Ђурица окрете револвер и на тај прозор, па окиде... </p> <p>За |
.{S} Хајд’ сад, па жури. </p> <p>Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га |
какаше рупе и камење низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, која беше обрасла густим ши |
о изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми ка |
а окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вра |
сла — одговори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао путом, |
их, иду! — Викну неко. </p> <p>Свет се окрете, ускомеша...{S} Све се очи упреше у шарену огром |
од прозора, подиже руку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, |
</p> <p>— Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде нареди |
могла у сутону опазити, па се одједном окрете и потрча натраг к шуми...{S} За тренут ока неста |
и нестаде га. </p> <p>Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на |
да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћ |
S} За њим се није могло на коњима, и он окрете низ поток обичним кораком.{S} Више није ни могао |
а мене па да скочим!...« и он се полако окрете и погледа иза себе... двојица држе конопац чврст |
ица тихо, стишавајући се. </p> <p>Марко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њега. </p> <p>— Ста |
уцају кости...{S} Е ја... </p> <p>Писар окрете разговор на друге ствари и, свршивши што је имао |
бру мајку, увредих до срца старога оца, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим |
варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.{S} Нап |
вади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек што корачише два три пу |
ему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну |
цу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад окретоше подножјем Венчаца, оном шумовитом страном, зач |
жедним путницима, па се онда сви троје окретоше потоку и пожурише низ брдо. </p> <p>— Само да |
, и Мато паде мртав... </p> <p>Убице се окретоше и одоше кроз село.{S} У Радоњића забрану седош |
ћи, узнемири се стока.{S} Овце пођоше и окретоше главе низа страну.{S} Станка се полако придиже |
> <p>— Помози Бог, снахо! </p> <p>Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако |
око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и закл |
ога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклона, а она не може сву |
се ретко виђа по селима.{S} У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. </p> <p>У |
грлића пушчаних пружени... само се види округао отвор, као прстен, и унутра зија црна цев.... < |
чисту, светлу собу.{S} На средини стоји округао велики сто, застрвен чистим, белим платном (с п |
стеље и миндерлуком, а на средини стоји округао застрвен сто, препуњен јестивом и пићем. </p> < |
грушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лице испо |
потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скоро посла? </p> <p> |
одговори Радисав.{S} Он је већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? — Викн |
те рудничких огранака, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности. |
затим изврши смео напад у пожаревачком округу, где му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто |
усуди кршити адета, који влада у целом округу.{S} Носио је вазда доколенице, повезане шареним |
p>— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу.{S} Склонили су њега добро... — вели један Ђурич |
жем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружнога...{S} Је ли то на реду?...{S} Море, срећан са |
који се враћаше с пута по југозападним окрузима.{S} Ђурица га пресрете и нађе код њега само дв |
ећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа право на њега...{S} Чи |
ушу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не радећи ниш |
Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. </p> <p>— Пристајем! — викну Марко и пружи ру |
очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском |
о, презриво, у непомичну паћеницу.{S} У оку му сија израз задовољене освете, али не прозбори ни |
, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја необична радост. »То је оно!{S} Почиње се |
обро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. < |
д као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво б |
она се трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јо |
p> <p>Свештеник се изненади; засја му у оку необична родитељска радост, али он, не изменивши гл |
да после Касације нема шта чекати...{S} Окупи некога практиканта, те му, на име мајчино, написа |
треше га по зеленој ледини.{S} Народ се окупи уоколо. </p> <p>На благој, мало нагнутој равници |
причаше своју коб са Ђурицом. </p> <p>— Окупила ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих и |
, да сам поче даље причати. — Једна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’н |
журећи се на ноћиште... </p> <p>Деца се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и забадају |
одјурише трком. </p> <p>Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све мог |
ало пара.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле ове проклете дације... </p> <p>— Знам ја, не бе |
пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију... цију... цини...{S} Видим ја да |
дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав сабор...{S} Највише |
и да поједеш и нако... </p> <p>— Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладо |
шта пропаст... — или тако нешто... а он окупио о неким ситницама, које после тога немају, како |
чати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— Около!{S} З |
де«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, |
ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже с |
веле, ни једне лаке... како ’но рекоше: олакшање, како ли?...{S} То му кажу, значи да нисам ни |
ојој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пенџерлијом |
од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом и закречена.{S} У оној магластој тамнин |
с поља, види се насред дувара прозорче олепљено хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом |
У крађи и нападима био је плаховит као олуја.{S} Јуришао је без размишљања, као бесан курјак у |
а собом неку женску, ни младу ни стару, омалену, доста лепушкасту.{S} На први поглед могло се о |
ивицу, и кад се испеше на брег угледаше омалену сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од |
он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте |
ри...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му се подиже ру |
, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не |
је Станка принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој руку преко рамена. < |
чна разговора са својим познаницима, он омекша.{S} Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао |
ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац. </p> <p>— Та |
<p>»Што су ово ноге ’вако тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да држе... све од пића!...{S} Ни |
ле недеље тренуо? </p> <p>— Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није |
Чудна је! ...{S} Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удес |
имамљивом стању...{S} Није он ни Станку омрзнуо.{S} Само осећа неку досаду, кад му се она јави |
?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погледати, кад се навикне на |
правници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало бо |
ије.{S} Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} Новица се подиже испод једн |
д се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да ј |
. </p> <p>Све досад, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као н |
г.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан израз лица, као кад човек |
секиром у руци.{S} Прилазећи поњавама, он опет зовну Ђурицу по имену, па, не чувши никаква одг |
у.{S} И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже |
или разбојничким и другим предузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо |
обична разговора са својим познаницима, он омекша.{S} Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држ |
Ђурицу и видевши га добро расположена, он се одлучи. </p> <p>— Ђуро, знаш... мени би требало п |
</p> <p>Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командо |
па учинити сто чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па |
ћи. </p> <p>— Нијеси требао.{S} Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, ка |
...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S |
бичај: чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени ре |
сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах проговори: </p> <p>— Е, нисте видели ви у Штај |
познате му црте строга и одлучна лица, он не изгуби ништа од своје одлучности и присебности, к |
усрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изненађен. </p> <p>— Камо ти Симо? — упита га |
је га потресла проливена крв: напротив, он се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави по |
и на столицу и посадивши је поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук |
во најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим раз |
му је после мајка донела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико надао и радовао? — Ни |
атију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други |
да Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разговор. </p> <p>— Како је овде, велиш.... |
ујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да |
у и ослушну, па, кад се шуштање понови, он скочи и пружи пушку.{S} И они обоје поустајаше и пог |
ништво, извршено над Сретеном у ливади, ОН узвикну: </p> <p>— То није ништа... само сам га рова |
увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан.{S} То није обичан човек... </p> <p> |
одан и присебан.{S} Кад му се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топ |
ше нека акта.{S} Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, к |
тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући |
недела.{S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим жи |
о, о! </p> <p>Загледавши се кроз трњак, он угледа пред собом, у потоку, сељака који држи два во |
{S} Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представ |
и за какве препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или ве |
сарем.{S} Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче са масном запрегачом п |
секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасв |
наступити.{S} Истина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друк |
ка и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећ |
па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô д |
атила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Разлило би му се тада по л |
.. така му је погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да |
е пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, |
ма, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од четвртине...{S} Б |
едно, Новица би јој нашао згодно место, он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... |
ставља на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одго |
време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, могао је постати други човек.{S} |
о псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} |
опа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се жи |
ре сванућа. </p> <p>Легнувши у постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди оних четири |
чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негд |
одужи играње карата.{S} Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се |
други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организо |
нешто мало писмен.{S} Угледавши Ђурицу, он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у |
ијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао |
пу, па се разговори са њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, т |
са њим! ...{S} Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... </p> <p>— Хоћеш ли ракије |
место, он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А |
ава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он |
е већ постала провидна Новичина намера: он је желео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и д |
у реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио |
ад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја би |
аге, те је прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, |
олутами.{S} Ђурицу нехотице обузе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци. </p> <p> |
еље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу... само |
а Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде |
ицу? — рече једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — викну Стан |
д то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промислио.{S} Али зашто тако одма |
амо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи |
ван ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да свикне |
све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... </p> <p>И Ђурица стаде да ми |
и од њега...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори с |
у се одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на г |
пред собом жива, повезана хајдука...{S} Он му одаје све своје јатаке, прича о целој организациј |
ашући тихо и немо чупавим крилима...{S} Он се стресе и пожури уз брдо... </p> </div> <div type= |
је још далеко... има још времена...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, али то још не |
они собом све предмете и сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, ко |
и ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би |
оже да је забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим стварима, једнако, али она непрестано |
га.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта |
а га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена погледа, страшљиво управљена у помрчи |
беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо |
ом био је од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигну |
али у бескрајну мрежу својих замака.{S} Он је осећао да је тешко надавати свима и свакога задов |
рица не имађаше ни совре ни племена.{S} Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седо |
допре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом |
за куће стајаше нека стара вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натра |
уковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па |
ка, веома мила и блиска пријатељица.{S} Он није жалио новаца, а она је тако расипала чари и мил |
> <p>»Хвала Богу!« — помисли Ђурица.{S} Он се плашио само тога првога питања, страховао је само |
нао цео срез под именом Мите Сремца.{S} Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где д |
е прегледати сад — одговори Радисав.{S} Он је већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загле |
која нам буде топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погл |
да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку.. |
јер је појмио његово душевно стање.{S} Он му само рече озбиљно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ћ |
о љут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окр |
у на прозор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на |
> <p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, |
е знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни организатор и упра |
p> <p>— Чујеш, мени се ово не свиди.{S} Он ми се нешто много променио.{S} Требало би видети шта |
а до јуче нису честито ни погледали.{S} Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чисто |
ре, што су по скупе жртве награбили.{S} Он им је од тога одвајао, као милостињу, по неку ситниц |
еђа зачу се неко тапкање по прашини.{S} Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека |
ем; ну он бар неће онако заповедати.{S} Он је радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не |
.{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио договор са пандурима из срез |
ледњу мрву присебности и одважности.{S} Он, за тренутак, заборави где је, заборави своју задаћу |
његову Станку, враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу |
асвим нову светлост на овај догађај.{S} Он подиже главу, и са неким светитељским достојанством |
одвајај се од Радована ни за корак.{S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да |
сте, него да није куд отишао послом.{S} Он ти сад води трговину на своју руку. </p> <p>— Истина |
е дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, очекујући |
рио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће прину |
, Ђурица још многе ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, н |
ечега, што се Ђурици веома допадало.{S} Он постаде опет онај стари, одважни младић, који срља у |
Покојни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, |
ма о моралу Ђурица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају |
ува, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно диј |
ада масом и коме се сви потчињавају.{S} Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова |
о и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, напреже се да прогута или да избаци |
ху као најсрећнији тренуци у животу.{S} Он дође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час |
сеоске младежи, који се њега тицаху.{S} Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, |
вши што је имао, изиђе пред судницу.{S} Он и пандури за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда |
Новица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код жит |
јка начини паприкаш« — рече му отац.{S} Он је учинио тако.{S} И кад му је после мајка донела ку |
рамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на р |
што си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош. </p> <p>На Станку опет |
сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја са |
аопштио неке мисли и Марушки. </p> <p>— Он се до синоћ мало прибојавао од мене.{S} Лудак! — реч |
е рече ми шта нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну.. |
аћаш к Мату. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Он је ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па |
и гледаоци. </p> <p>— Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то каже? |
нутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако |
Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— Кога? </ |
S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да |
коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав |
се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а он, после оволиких злочина, још није ни тренуо.{S} Мора |
сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише |
Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} То |
ом.{S} Коса махаше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завој |
ају одавно, сваки је засветлео очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{S} |
нка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори лакшим гласом: </p> <p>— Је |
осла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: </p> <p>— |
ира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га углед |
а.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта с |
гови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лиц |
стране. </p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. </ |
з мене...{S} Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допадало |
е. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако |
та, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} |
Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванзема |
Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују.{ |
</p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари |
ислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} И ову п |
друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, пон |
ним.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја зане |
па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купај |
и нестаде га испред Николиних очију, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зверова. </ |
више право.{S} Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору |
дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жива ми деца!. |
/p> <p>Звекет ланаца суморно одјекну, а он гледа око себе узверено, уплашено...{S} Сви спавају. |
е да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући главу млита |
општа пропаст... — или тако нешто... а он окупио о неким ситницама, које после тога немају, ка |
извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико не |
е никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по |
ега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} Док |
S}Звер!...{S} Звер пред хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!. |
зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{S} |
, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече |
новника овога необичнога сабора...{S} А он се затурио у колима, накренуо се у страну и наслонио |
ога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила |
гледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима ис |
ји.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} Сам |
упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор |
јесте!...{S} И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!...{ |
у га полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, по |
S} Једнога младића из Лукавице.{S} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе замијени, </p> <p>— Он |
, који би га издао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по изгледу, са заметнутом косом на рамену, |
метан је пусник!...{S} Мислим, знаш, да он сад, после Радованове погибије, нема ни једнога чове |
амбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори оч |
гледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене |
зиђе из собе... </p> <p>Учини јој се да он проговори, пошто се затворише врата, али се она више |
могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју б |
рити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после краћега ћутања. |
је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав, какви су остали људи.{S} Јанко га ћ |
на озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне своју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још виш |
и не умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако задаје страх... паметан је пусник!...{S} М |
ујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви |
а попе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као што |
оца, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела с |
тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти ус |
Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас |
јако зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац, који се о |
... »Шта ће мој попа овде?...{S} Откуда он...{S} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носил |
ан израз, који је могао значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђури |
ш гледали апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би мог |
нека ме, снахо, могу и овако — одговара он Станки, која му нуди јастук. — Напослетку не браним. |
он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} Како оно рече: |
лепо са најугледнијим човеком...{S} Та он је, у последње време, могао разговарати само с онима |
тишао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој |
— Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао к |
у соби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује непо |
и. </p> <p>— Јово, јеси ли ти? — запита он полугласно, кад се они из кукуруза приближише. </p> |
уд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. </p> <p>Ђурица устаде нагло. </p> <p>— О томе |
</p> <p>— Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.{ |
истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. |
е. </p> <p>— Да се одметнем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— |
мо их? </p> <p>— Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху |
ати мира. </p> <p>— Зар Вујо?...{S} Шта он ради? </p> <p>— Састајала сам се са твојим људима, и |
још покуша лепим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па га запита: </p> <p>— Што ће ти толике паре |
руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би |
ного променио.{S} Требало би видети шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да видимо? </p> <p>— |
не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи се своје слабости, и у исто време као по |
целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, с |
о како нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо |
ико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола.{S} Нарочито му пад |
ез устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ће бити неш |
путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити, јер знам, |
коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? </p> <p>— Знаш ш |
> <p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикну: </p> <p>— Онај што држи ма |
S} Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће. </p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} |
и стану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону |
о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако нео |
а и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у Локву с косачима — одговори дечко. |
буде присебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само |
ћи, угледа још некога над оним, кога је он убио.{S} То се снаха наднела над мртвим девером и до |
, па најзад Дарвин.{S} Разуме се, да је он морао објашњавати публици значај свакога имена, те ј |
ве. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... </p |
се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и иде за њим тамо, |
ед’, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричи |
вала у цркви и на причешћу? — запита је он мекшим радозналим гласом. </p> <p>— Како да нисам, к |
то га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио.{S} Није му ни првина, не бој се! </p> <p>— |
ој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...« </p> |
може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу.{S} Склонили су њег |
ана, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!...{S |
Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, по законима и ти си к |
време долазили су му на ум они, које је он побио!... </p> <p>У тој грозничавој безразложној над |
.{S} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђури |
данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се сл |
ољаваше преку и страсну природу, али је он, једним благим погледом својих великих очију, умео д |
м, ни са својим мислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се |
.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више |
> <p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што ми је он поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје |
</p> <p>— Па добро најпосле, кад ти је он казао... — одговори Ђурица равнодушно.{S} Морамо да |
потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. |
о да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> <p |
Како ли би то изгледало?{S} Намести је он, рецимо, код... где би то могло?... све једно, Новиц |
он, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на њега.{S} Само б |
<p>Мислио је о оној увреди.{S} Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.{S} Његов отац, |
да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још в |
беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао.{S} Али време протицаше брзо... </p> <p |
епео, они лепи снови младости.« Како је он лепо замишљао своју будућност!...{S} Али на што се с |
на Ђурицу повољно, таман онако како је он желео.{S} Али његово проницљиво око опази промену на |
сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, кој |
луша, не тражећи за то награде (тако је он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд |
о боље него оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна |
знаш га ваљад’? </p> <p>— Како, зар је он... </p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у то |
вљене од добрих јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они не |
кад си почео рад?. </p> <p>— Што, није он ваљада Турчин! </p> <p>— Кажу, не ваља се... </p> <p |
ом новом и примамљивом стању...{S} Није он ни Станку омрзнуо.{S} Само осећа неку досаду, кад му |
ад сам твој, сав твој... </p> <p>— Није он ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја |
ху око себе.{S} Оваква задовољства није он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела доса |
ом све планове и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих планова, али је све то било тако |
опет показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневи |
<p>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, |
..« </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикује он поново, прекидајући слабо и монотоно читање пресуде. |
/p> <p>— Ђуро, ојађениче мој!... — чује он загушен глас, јецање... затим се склапају сухе, хлад |
молим те само немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брин |
а да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и д |
} Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомили |
, ни њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво |
поглед Станкин.{S} Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за |
зу њега. </p> <p>— А-а! ... — одзива се он, лутајући нејасним погледом преко гомиле глава, окре |
е строго мотри на његова кретања, да се он ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предузимало. |
ом осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних мисли...{S} Сунце падаше ко |
иси јој ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали. </p> <p>— Је ли то од истине?...{S} Нем |
и, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно безизлазн |
ило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. </p> <p>— Што ти није мило? |
ачајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.{S} Размисли се мало, па се с |
едини лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије св |
у спречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио.{S} Остала двојица иђаху право на њега, држећ |
д рече да је она код мајке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да |
..{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште. < |
уби ову девојку, несрећниче! — обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђурица гледа намрштено, презриво, |
као наручена.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који не одвајаше очију од Јуле. </p> <p>— Ја |
скрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа |
ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека дође |
у је тако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се о |
лике радње са шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под интерес.{S} То је |
вост.{S} Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слабачак и промукао |
да му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој м |
у торбу, ради њихове користи« — сети се он попових речи и, идући полагано уз поток, стаде да ми |
седе; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде |
анос помућен страшном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја?...{S} Зликовац! крвник!... а ч |
.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована.{S} Ко на то не |
ао нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« приближи |
ст, која је расла све више, у колико се он приближавао кући.{S} Из памети му не излажаху Симове |
. </p> <p>Пантовац га пресече очима, те он ућута. </p> <p>Кад сви поседаше, Вујо поче говорити. |
у се показа као драгоцен проналазак, те он не пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом |
га какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одати. </p> <p>— Хе — одговори писар — имамо ми |
о попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике. </p> <p>— Нађи, старче, и к |
знати шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти |
о слагах — стаде Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S |
: </p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не до |
ну главу!... </p> <p>»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће право!...{S |
е... али то је друго...{S} Бадава, неће он!... — рече Пантовац одсечно, размисливши мало. — Не |
е к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати.{S} Овако он односи три дела, а један |
ам он шиљати још кога? </p> <p>— Јавиће он све.{S} Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније |
</p> <p>— Опрости ми, попо!... — шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Стан |
да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигацију. — На њој све пише, све. |
књигу. </p> <p>— Дајте младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испре |
. </p> <p>— Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто.{S} Поседаше и остали жандарми.{S} Ј |
има. </p> <p>— Помози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> <p>Пантовац се још |
ица познаде попа. </p> <p>— Поп! — рече он, и сенка некога детињега стида прелете му преко лица |
.. не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. </p> <p>Станка уга |
ље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак учиниле његове страшне реч |
ри Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни груди. </p> <p>— Јад |
к спавају господа полицајци! ... — рече он као уз реч, али погледа Ђурицу значајно. </p> <p>— Е |
дан. </p> <p>— Онда... ништа!... — рече он уздахнувши. </p> <p>— Тешко ми је, Ђуро, што ти не м |
/p> <p>— Како је овде, велиш.... — рече он после краткога ћутања. — Знаш како је.{S} Уцена је п |
тако..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: |
и овом приликом, као и сваком... — рече он, дижући своју »шлафкапу« и поздрављајући капетана, к |
равио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после као да се присети нечему и повика: |
{S} Како да није доста, болан... — рече он, узимајући новце и бацајући их у недра. — Само хоће |
молим те, наредићемо се лепо... — рече он, ступајући напред плашљиво и збуњено. </p> <p>Утом д |
Новица. </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече он. </p> <p>— Чек’ да наместим твој покривач — одговори |
ш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он гласно. </p> <p>Станка запали свећу, па седе на под, |
оћеш ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа. </p> <p>— Па... како хоћеш — одго |
<p>— Што ли је то Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго... </p> <p>— И ја мишљах... — о |
вор. </p> <p>— Што ти није мило? — рече он чудећи се. </p> <p>— Зар смо ми за то... и нашто ће |
е. </p> <p>— Хоћеш у село, попо? — рече он благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео |
моју главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчиј |
ху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај, па |
ти си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, |
ко је ово добро за уморна човека — рече он, пружајући пљоску Ђурици. </p> <p>— Море остави ме, |
рака!{S} То нам је најпотребније — рече он, чим се поздрави с Јовом, који се изненади његову до |
, по Богу си?... полудех од муке — рече он. </p> <p>— Е, синовче, на муци се познају јунаци...{ |
јништво?... </p> <p>— Е то јесте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и убиства. </p> <p> |
сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. </p> <p>Ђурица оборио главу, па, чини се |
удима. </p> <p>— Правите ко пуши — рече он, пруживши дувањару. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво |
лице. — Јово, ја бих мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина, који га појми, па устаде |
</p> <p>— Она то и тражи једнако — рече он. </p> <p>— Па лепо, болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати |
...{S} Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат.. |
зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. </p> <p>Станка изиђе, и м |
<p>— А ја те чекам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одовуд, од станиц |
ње. </p> <p>— Да бегамо низ реку — рече он готово нехотично, тек само да што каже и да говором |
бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин. </p> < |
’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, ко |
снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу п |
вој »ратни план«. </p> <p>— Децо — поче он — сад имамо један тежак, али важан посао.{S} Ако га |
в пут одвојио од осталих.{S} Ну имађаше он још других карактерних особина.{S} Доњи му део лица |
у, тако ми самога Бога!...« — понављаше он у памети последње Николине речи и изазиваше све оне |
</p> <p>»Што ли је то тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даљ |
молим те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да |
ако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђурица стај |
уха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. |
у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и а |
и, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изнен |
н.{S} За њим се није могло на коњима, и он окрете низ поток обичним кораком.{S} Више није ни мо |
нутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улећ |
оше једна... друга... десетак кућица, и он се напослетку заустави пред једном. </p> <p>»Баш сам |
лава га жигну још јаче, још ужасније, и он некако механички, без размишљања, онако исто као што |
> <p>Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али ни |
мајчино, написа молбу за помиловање, и он с великом пажњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога |
ва зебња од ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати што дође овамо. </p> <p>Прођоше мрач |
се разврат, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно задовољство у овом новом и примамљивом с |
страшила, што му над главом стајаше, и он се лако помири са својим стањем.{S} Овај састанак пр |
убавне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворков |
S} Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос отишао.{S} Мајка ти је поручила да |
чи неколико раденика у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од они |
начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. </p> <p>Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде |
оницљиво око опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} Једнога јутр |
му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека |
осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несвесно, за |
вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућу |
е веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу |
ан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па позва ковача да опет, истим начи |
предметна радозналост повуче га тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, прет |
ти шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је п |
ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе. </p> |
ће следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдука...{S} Он |
леже онако леђима, преврнутих очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али ис |
е засветлеше неком необичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси |
анства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви опасни разбојник, који |
.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез |
ди?...{S} Шта је ово?...{S} Смрт!«... и он нехотично извуче цео рам и испусти га. </p> <p>— Пре |
пандура, не боји се туђега погледа... и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике. </p> |
љубавном прижељкивању, па се растану; и он се враћа срећан, задовољан, опијен слашћу љубави, не |
су, онако као онда Мита писар«...{S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, муч |
сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави своје кћери. </p> <p>Једаред наи |
куда се више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> <p>Тамо, куда уведоше Ђурицу, у |
ривица се обично заглађује љутњом.{S} И он се наљути...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове |
ово мало времена што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и з |
а држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окрете и погледа иза себе... двојица држе |
хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај те мисли, опет му пројури нека електрин |
...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова откивањем, па стаде гледати како му |
макар из какве заседе, прикривен...« И он седе ту у један шибљак, према самом извору, извади и |
диш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи махну главом. </p> <p>Станка скочи, па стаде |
са разбојником, помаже му, чува га — и он је крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где се |
е не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе толик |
малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило пода |
Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је. </p> <p>— Нек |
гони велика хајка.{S} Због свега тога и он сам измени своје поступке према другима.{S} Досада ј |
о чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа како промиче кр |
се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?. |
ставио код нега све новце, па се онда и он намести код Мата, леже и наскоро се учини да је засп |
аљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. < |
и му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју снагу и полети низ поље, као на кр |
насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. < |
у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} От |
влачи се у непролазне гудуре, тако је и он, неким неодређеним нагоном самоодржања, изабрао себи |
. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте ли? </p> <p>— Свршис |
оложи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више онога гр |
толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе... </p> <p>Кад |
појени са тим послом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђур |
Ђуричину. </p> <p>За овим се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, а |
тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоковима. < |
ној помрчини засјаше необичним сјајем и он, готово несвесно, под утицајем овога лепог осећања, |
Обе жене и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беш |
евојко, по законима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чува |
урица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брат |
икакво зло учинила...{S} Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, девој |
: цин... цан... цин... цан... </p> <p>И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, сл |
да беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не би с |
и један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледи |
воји од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али много поузданије и корисниј |
.. </p> <p>— Једном се мре!... — понови он своју стару лозинку, коју му сад жандарм напомену. — |
ини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, ал |
ћу, али не знам за после....{S} Има ли он својих људи, који би га светили? </p> <p>— Дубоке су |
> <p>— Пардон, не прекидај ме.{S} Је ли он непрестано, радећи своје сељачке послове, замишљао с |
S} Нијеси више за њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погле |
долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који |
то питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мен |
тињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па ре |
<p>Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на пос |
</p> <p>Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка |
вештеник се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађују |
И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и |
у у оку необична родитељска радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, к |
га часа загрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад пот |
посао! </p> <p>Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање другим, повољниј |
ује љутњом.{S} И он се наљути...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се обј |
не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа последње средство да буде потпун |
он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: </p> <p>— Ја не знам |
.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко |
се преда власти.. </p> <p>— Па шта вели он? </p> <p>— Ништа.{S} Кажи — вели — онима тамо нек ид |
да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ће |
Е, мари сад Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, |
p> <p>»Мајка... откуд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену старицу гд |
овач...{S} Шта ће му ковач?...« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује....{S} Што то |
аљад’, стићи... нећу погинути?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, |
су потребни у такву послу.{S} Ове мисли он саопшти Станци. </p> <p>— Јок, брате, ништа нам то н |
јући ужасан страх.{S} И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толи |
мити. »Зар и то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојник, а осећа.{S} Чудн |
едном. </p> <p>»Баш сам луд!« — помисли он, застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унут |
ћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страш |
видим да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло ода |
S} Откуд тамо други хајдуци?« — помисли он, заборављајући да је мало час сам видео двојицу. </p |
епо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а |
макар га заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков. </p> <p>По |
мо као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и задовољно се осмехну.... </p> <p>Тако дође до изво |
> <p>»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу. </p> |
н двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако |
p> <p>»Да ли је жива, јадница — помисли он за мајку — или је и она заклопила уморне старачке оч |
ла је бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па. |
»Ви’ш... тврдоглава као псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, |
оја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест.{S} Радисаву |
сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине |
ко тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који до |
д обрва. </p> <p>— Што?...{S} Шта ће ми он говорити? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си се |
без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он н |
ао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити.{S} И досада је други з |
</p> <p>— Хвала, господине! — одговори он и седе за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, |
ало од других, па... ето!... — одговори он уздахнувши. </p> <p>— То је, то је, знам ја... ти др |
<p>— Знаш... да си тешка... — одговори он и поцрвене. </p> <p>Она га погледа пажљиво, као да б |
— Аа!...{S} Е то је друго... — одговори он, па приђе вратима, кроз која је ушла Станка, те их з |
Пију доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље |
> <p>— Ја шта си ти мислила? — одговори он, осмехнувши се иронично. — Да седим једнако уз тебе |
а под. </p> <p>— Што, Стале? — одговори он и пребаци своју руку преко њена рамена. </p> <p>— Не |
Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, з |
</p> <p>— Откуд ти то знаш? — одговори он, и одмах се покаја што овако лакомислено запита. — Ш |
е знајући да ћу на њих наићи — одговори он, ударивши гласом на оно оданде, услед чега Станка на |
ке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене једро развијене руке. </p> <p>Станка |
м: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним гласом. </p> <p>Свештеник се изненади; за |
акше, не мора баш тако брзо — проговори он. </p> <p>Не остаде им више од стотине корака до реке |
то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни п |
у га!... </p> <p>— Право кажеш: мари ти он за њине претње.{S} Не убија се лако ’наки човек — пр |
нога, који је рече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је |
ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко повуче из ћилибарске муштикле. </p> <p>— Ва |
ам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па отвори једна врата на ходнику.{S} Истога тренутк |
мере са државном уценом.{S} Али се ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све то некако и |
ка запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево. </p |
под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа...{S} Ја, |
, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа |
Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим |
сти, само нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— |
<p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражи |
право Штуловићу. </p> <p>— Хоће ли нам он шиљати још кога? </p> <p>— Јавиће он све.{S} Кад се |
, која се осипа право на њега...{S} Чим он испали на један прозор, са другога већ сипа ватра на |
ли се опет што чути споља.{S} Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома пот |
ењен, овај је нови опак... </p> <p>»Ово он сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем |
леновик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за м |
јеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и ње |
погледати... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему |
атору, неће он на то пристати.{S} Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам до |
и осталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима чо |
је, дакле, наотимати — »зарадити«, како он мишљаше — што више, па се после негде склонити и про |
, као да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Ка |
} Маркова је кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} |
и значај свакога имена, те је тиме како он говораше, »распростирао научне философске идеје у пи |
ка, коме се јако спава...{S} Видиш како он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава... он има ј |
их очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто јако пуч |
Црче од муке за оне паре. </p> <p>— Што он мене криви за Пантовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} С |
>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. </p> <p>— Аа. |
в народ... пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с н |
а... окови...{S} Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пр |
имити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без |
води га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напредује. </p> <p>Кад оде посланик за Новицу, |
Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, непокретан... </p> <p>»Шта се ово враћа |
ражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{S} Станка не знађаше ништа |
знату му до сад снагу самоодбране, коју он никад у себи не претпостављаше.{S} Наиђе му нека црв |
бу, и, са неком неприродном силом, коју он никад у себи не претпостављаше, пребаци се преко огр |
преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговор |
истина, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања.{S} Своја кривица се обично |
>— Закључај брзо врата споља! — рече му он тихим гласом. </p> <p>— Закључао сам, ево кључа. </p |
ораш је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти новост о наредби. </p> <p>— Видим и |
д људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> <p>А горе у страни, и |
е године лебдело пред очима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{ |
ђом муком, да се храни туђим знојем; ну он бар неће онако заповедати.{S} Он је радостан кад му |
казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. </p> <p>— Доведи, доведи!... — викну |
/p> <p>— Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу. </p> <p>Преко њега преле |
запис. </p> <p>— Шта то радите! — викну он, узевши пушку на руку. </p> <p>Сељани занемеше, кмет |
— Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше з |
<p>— Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. </p> <p>— Дошла, господине, он |
</p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшн |
оја те вода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... |
и се делите и радите како знате — викну он, скочивши с постеље. </p> <p>Ђурица се сети Новичина |
{S} Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он одједном и устаде са столице, као да се сад нечему п |
реродише!... </p> <p>— Стале! — узвикну он блажен, раздраган, и у том једном узвику као да хтед |
Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. </p> <p>— Доле ту кустуру! — |
ечиту невољу...{S} Еј-хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да |
бунован пандур.{S} Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, |
јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много.{S} Наишао ваљада послом, да му што јави. </p> |
и? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!. |
>— Не брини, само стој право... </p> <p>Он се брзо исправља, истурује груди напред; намешта рук |
> <p>— Измакни се малко натраг. </p> <p>Он коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зе |
дно, хоћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити |
м — одговори она осмехнувши се. </p> <p>Он јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; |
га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са нек |
овори му попа узбуђеним гласом. </p> <p>Он преноси воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десн |
с тобом — одговори она одлучно. </p> <p>Он јој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S |
и Митар и гледа некуд у страну. </p> <p>Он пође, надвири се над раком, па стаде... </p> <p>»Шта |
<p>— Дижи то! — викну Пантовац. </p> <p>Он подиже новчаник и опет га пружи унапред. </p> <p>Ђур |
а и нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити |
а и да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доноси |
главе загонетне речи Новичине. </p> <p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више |
оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано држи у гр |
у му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се пови |
спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово с |
ћи из собе. </p> <p>— Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, д |
...{S} Првога дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погину |
нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људим |
измакоше подоста.{S} Напунивши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, |
вити.{S} И у тој злослутној суморности, она се предаде црним мислима о себи и својој будућности |
сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилн |
али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивају |
једнако ми сепија пуцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, опет — цак!{S} О, вер |
лутње.{S} На првом кораку у нови живот, она задрхта... </p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
глави од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, глед |
ма Станка.{S} Кад уђоше обојица у собу, она се трже из сна и засја јој радост у оку, али се одм |
>Станка се зачуди.{S} По своме поимању, она није до сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — |
а... за њом дим... оне слике нестаде... она се, одмах чим пуче, некако необично, у косо, спусти |
само једаред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој |
ања. </p> <p>— Е, то не може да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, |
.. </p> <p>— Ја сам Станка... чуо си... она што је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... |
о! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари клин. </p> <p>— Море ч |
, болан, право, која ти се више допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она је варошк |
није слагало са њеним душевним стањем: она иде на оно последње, на свршетак свега... и после т |
и свој корак, наједаред настаде прелом: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању |
а или ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људе.{S} Она хоће с |
ући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избачена отуд, па јој и није до њих.{S |
оме и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима |
Јадна Јока, како смо лепо живеле....{S} Она мени еве:{S} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, |
ваху као живи пламен, сагореваху....{S} Она се исправи и погледа га право у очи. </p> <p>— А шт |
са пребаченом пушком преко крила...{S} Она се не зачуди, не изненади се, само јој срце живље з |
..{S} Не чу се никакав други глас...{S} Она удари још јаче...{S} У ходнику шкрипнуше пеке даске |
е знало.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се наместила на дрвено корито за појење стоке, подм |
века, доста оваквих призора гледала.{S} Она само махну главом у страну и још више набра своје з |
сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна т |
жи од њега само чисту искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не |
и при том добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, |
е варошка, није за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} М |
оред ње, једна се закачи и убоде је.{S} Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да |
не погађа мисли које се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у великој опасности |
у се иза њених леђа неко звиждукање.{S} Она баци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним муш |
иран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њег |
вољства није он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела досад погледати, сад се разгова |
овци је потераше пред собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истресе једну т |
ца, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.{S} Она скочи, па закука: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, с |
опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... па опет...{S} Хм... ж |
то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом. </p> <p>— То, вала, |
црношарену масу под врљикама. </p> <p>— Она је, убијена!... — повикаше други. </p> <p>Капетан и |
се насмеја и погледа Станку. </p> <p>— Она то и тражи једнако — рече он. </p> <p>— Па лепо, бо |
његова.{S} Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S |
пођа капетаница прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружнога...{S} Је ли то |
<p>Он јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у образ |
округа до каквога поузданога заклона, а она не може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ће |
м јој се приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву друг |
пријатељица.{S} Он није жалио новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрв |
а је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не реч |
у и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше |
за.{S} Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна |
Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чујем |
седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупк |
ло обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!...{S} Вала јој је и присе |
ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S} Тако... смејемо се... </p> |
јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала ј |
} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!... </p> <p>— А |
ујемо, као да смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што |
} После већ суд и, рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... |
ш на своме прагу и огњишту. </p> <p>— А она...{S} Станка, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој неће |
а својим начелом — самовољом. </p> <p>А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, |
ека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим |
удима ретко налази.{S} Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу д |
?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне сво |
<p>— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и притворновеселим гласом. </p> <p |
шта ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. </p> <p>...{S} Међути |
ћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му |
, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — викну |
аше такво блаженство и таква страст, да она одједном појми све.{S} Весео и срећан осмех заигра |
> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа |
ведри му се пред очима и полагано спада она пијана мора... </p> <p>Писар стаде више њега, разав |
покрета... </p> <p>Али сад, кад угледа она четири жандарма, стеже му се срце, раскида с... раш |
p> <p>»Ово је рака за мене...{S} Откуда она?...{S} Шта ће тај колац ту?...{S} Хоће да ме убију! |
. као да их носи на својим плећима цела она маса.. </p> <p>Стигоше...{S} Свет гледа само њега, |
прављају.{S} Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.{S} И да не би ове меденице, |
розбори ни речи.{S} После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па |
а уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измаглица.{S} Докопа пушку и, као холуј, и |
S} Чини јој се да није спавала...{S} Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не м |
по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа после јаког |
но. </p> <p>— Зар си још овде? — запита она, погледавши га право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш |
</p> <p>— Јели тај из вароши? — запита она брзо. </p> <p>Капетан је погледа. »Шта да јој кажем |
или, кад није још никога убио? — запита она радознало. </p> <p>— Па... побегô од власти, отишô |
уплашено. </p> <p>— Шта је то? — запита она полугласно, осврћући се око себе. </p> <p>— Пст, не |
p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>О |
{S} Да нађеш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одгов |
. </p> <p>— Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. |
ична изјава његова...{S} Толико је пута она слушала од момака разне изјаве — разуме се љубавне |
беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише је |
нако сељачки... </p> <p>— Знам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... — рече С |
редио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је она код мајк |
вели му писар. </p> <p>»Мајка... откуд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, п |
покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... </p> <p> |
де да му се развиђава пред очима, спаде она тежина с главе... лепо види и разуме... </p> <p>»Ов |
у једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно њ |
она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Била је д |
ита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. </p> <p>— Где с |
.{S} Јово му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, |
ло — он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ниш |
буду закључали врата за Станком, кад је она изишла...{S} То би славно било!« — мисли капетан и |
?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она поменула, тако ће и бити« па одговори: </p> <p>— Је |
оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више |
је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет показује |
е тако у село.{S} Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала тако проћи кроз цело се |
рилази... »Што је овака?...{S} Ово није она...{S} Какво је ово лице, страшно, необично!« </p> < |
ало, следило...{S} Дави га и притискује она црна, најстрашнија мисао, коју никако не може да за |
.{S} Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... да упро |
д онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, истина, обрадо |
<p>— Отварај! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p> <p>Ра |
и беше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале људе, |
ни још радозналија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. |
ега ћутања. </p> <p>— Шта? — насмеја се она. </p> <p>— Коса... и сва миришеш...{S} Како то? </p |
— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? |
едино, бурно и заносно осећање, коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли |
ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зликовац, кога з |
улеваше неки празноверни страх, коме се она не могаше противити.{S} И у тој злослутној суморнос |
не удовица — наставља Митар. — Удаће се она, не бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да |
од зиме... </p> <p>»Нека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леже н |
овори, пошто се затворише врата, али се она више не обрте назад...{S} Полако обиђе прочевље, ок |
у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова радост и послушност уз мене...{S} Од њега ст |
ртавају врхови планински... развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па |
</p> <p>Станци прекипе.{S} Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала |
а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упр |
<p>»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме детету, својој осрамоћеној, исмеја |
иш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« |
еше тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене |
о.{S} Само осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима као препрека његовим плановима...{S} |
>Тога часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи с |
ише из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши ње |
мишљења цела света. </p> <p>»Шта ли ће она рећи кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви |
ашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће |
са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јо |
може да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... < |
арам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице. </p> <p>— Чекај, брате |
p> <p>— Не помињи зло, молим те, — рече она крстећи се. </p> <p>— Добро те њој ниси ништа говор |
цом.... </p> <p>— Зар Новица?... — рече она и трже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба |
о частите са некаквим девојкама? — рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о п |
неизмерна жудња. </p> <p>— Шта? — рече она зачуђено. </p> <p>— Знаш... да си тешка... — одгово |
</p> <p>— Где си, Мишо; камо се? — рече она, спуштајући му своју белу облу руку на раме и гледа |
ни стајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти каж |
p> <p>— Чудо се ниси опет напио? — рече она, осмехнувши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у зору |
Докле ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. </p> <p>— Ниш |
по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина, море, какве су то девојке, ј |
/p> <p>— А ти се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти |
оној увреди.{S} Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.{S} Његов отац, који умре пре д |
за њима врата. </p> <p>Кад се изређаше она прва питања и узвици, који су обично без садржине, |
но уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, нервозни страх од изне |
кући. </p> <p>»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога |
кад бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; |
амоћи. </p> <p>Одавно она већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Угасиле се оне бу |
и чудно и примамљиво.{S} И што се више она старала да ову необичну појаву себи објасни, у толи |
Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе ок |
ио потребан јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљу |
енкастим сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком заносу.{S} Наједа |
ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три п |
S} Задухну је планинска ноћна студен, и она се стресе од зиме... </p> <p>»Нека је, вратиће се о |
се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга... </p> <p>— А, то не може, то никако не |
чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђур |
, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} |
ако она мишљаше, никаква смисла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год |
о старински, смело у очи погледа..{S} И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи п |
о, час у љубичасто пламено жутило.{S} И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сун |
одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом упорношћу.{S} И капет |
чим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S |
а прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ј |
ћи да они гледају све у лево, погледа и она истим правцем и — следи се... </p> <p>Тамо далеко, |
адница — помисли он за мајку — или је и она заклопила уморне старачке очи?«...{S} Као одговор н |
доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од куће од |
тва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше и она изиђе из собе... </p> <p>Учини јој се да он прогово |
и се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо св |
о...{S} Проклето дериште!...« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мис |
утати залогаје, јер му никако не силази она тежина са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино |
— викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело |
ску кућу.{S} Умор је савладао јако, али она не стаде, не предахну...{S} Прође кроз вратнице на |
н мисли о другим стварима, једнако, али она непрестано лебди пред њим, меша се с оним другим ми |
одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја о |
о рече, навлачећи шареницу на децу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни праг и ста |
јаше на догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово |
: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја |
. »То, дакле, није био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} Видећи је онако зачу |
ајдук!{S} Како то може бити?« — помисли она.{S} Пре две недеље су заједно на моби копали, и ниш |
ст. »То је оно!{S} Почиње се« — помисли она, обузета великим узбуђењем због ових необичних прил |
»Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред ње |
астопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко очајн |
ја мишљах... — одговори Станка, али ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, тицала ж |
на.{S} Пред њима се засветли и зашарени она живописна котлина, у којој су без икаква реда разба |
о распознају.{S} По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по ма |
знаш... </p> <p>— Ево руке! — одговори она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p> |
кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </ |
молим те... остави ме мало! — одговори она збуњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде |
те лагати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. </p> |
одине су, дијете, старост... — одговори она, затварајући за њима врата. </p> <p>Кад се изређаше |
ла за Ђурицу? </p> <p>— Шта? — одговори она и застаде. </p> <p>— Хтео да убије кмета, а ћато пр |
ништа? </p> <p>— Што питаш? — одговори она осмехнувши се. — Знам да жене у том стању не иду... |
ику пред собом. </p> <p>— Ја — одговори она — само кад доживех да опет видим ово!... </p> <p>— |
стричина ми... удовица јадна — одговори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је се |
> <p>— Умећу, ако имате коња — одговори она. </p> <p>— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је о |
</p> <p>— Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се. </p> <p>Он јој пребаци руку преко ра |
Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом.{S} Али... ов |
а, не бих ни стајала с тобом — одговори она одлучно. </p> <p>Он јој приђе ближе, узе је за руку |
спремати, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја необична радост. »То је оно!{S} |
пожури да он куд не побегне — проговори она после краћега ћутања. </p> <p>— Е, не може тако.{S} |
ем... </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да сл |
безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху јед |
гледаше јој као ванземаљска појава, као она светла јуначка лица из наших песама, која нам буде |
Јуле. </p> <p>— Ја нисам с раскида, ако она хоће... </p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у дру |
ситницама, које после тога немају, како она мишљаше, никаква смисла...{S} И она се одлучи да ћу |
еколико тренутака... и сад се види како она група у средини необично иде, као да плива на чуну |
једну збрку, из које се ипак осећа само она...{S} И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њ |
атнице, то су одређени за стражаре само она два младића, а сви други требало је да уђу заједно |
шкој и необичној самоћи. </p> <p>Одавно она већ није више она Станка, која је била девојком.{S} |
ним раширеним очима. </p> <p>»О чему то она говори?...{S} Причешће.. .{S}Какво причешће!..{S} И |
ано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, д |
се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!...« И опет се дад |
— Поздрави сестру, Спасу... нека те бар она гледа...{S} И, ако можете... подигните ми један кам |
пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли |
о његова сенка.{S} И за ту велику жртву она тражи од њега само чисту искрену љубав.{S} Она и не |
дговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после н |
овање, па сад вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући се као за себе. </p> <p>— Што ћу, |
њима, нећемо ли се договорити — рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не |
>— Ко је то? </p> <p>— Отварај! — викну она гласно, сазнавајући умесност свога захтева. </p> <p |
у. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро погледа, али, прочитавши у |
е, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, б |
..{S} Варошке... </p> <p>— Лизо — викну она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девој |
тицају другога, али и у том потчињавању она се руководила својим начелом — самовољом. </p> <p>А |
то јој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична изјава његова...{S} Толико је пу |
е. </p> <p>— Па...шта велиш?... </p> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе |
ше тако лепо и тако пријатно... </p> <p>Она се прену.{S} Погледа око себе зачуђено, и не видевш |
ка... — одговори он и поцрвене. </p> <p>Она га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред |
де исказати цело своје осећање. </p> <p>Она га погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем п |
за које се дотле беше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше |
са лица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, нервозни страх од изненадна напада, коме |
.{S} Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!... |
де, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. </p> <p>— Ми морамо леђа уз дув |
уседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— Што ће ти, |
сава, где скаче у поток...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p |
не руке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој |
ам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом.... </p> <p>— Зар Но |
, које сам себи непрестано задаваше.{S} Онај огромни терет, који већ неколико дана осећаше у св |
присуствују продаји, коју врши кмет.{S} Онај сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта |
он опет мислити, па узвикну: </p> <p>— Онај што држи магазу...{S} Црногорац? </p> <p>— Нећу, г |
{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо |
ми, ваљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне |
!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се |
е, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу је |
уту, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник. </p> <p>— Нађе ли га? — запита Вујо. </ |
погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је било? </p> <p>— Ниш |
се издиже полако на прсте и погледа на онај прозор испред куће.{S} Очи му прелетеше преко нека |
неке невоље.{S} У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено узд |
ањ...{S} Истога тренутка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на п |
ече свештеник. </p> <p>— И јуче изјутра онај случај у Кленовику! — одговори капетан. </p> <p>— |
ка. </p> <p>— Да теби не трабуња штогод онај луди Јово?{S} Кажи ми слободно! — запита Вујо и по |
корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.{S} За поповим коњем, важно и д |
му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви опасни разбојник, који преза од сваке |
јима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, познати му звон меденица, који му душу |
убила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зл |
пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од ње |
речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио.{S} Само га |
е ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим |
ткуда он...{S} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носили на крстоношама« — осећа како га |
ши крилима и уживај...{S} Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пака |
срет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека. </p> <p>Ђур |
необично и примамљиво.{S} И сад јој се онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца и лепши од |
снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, чини му се да чује |
о првим шумарцима над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближу |
чи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити см |
уге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем ић |
ватао би све конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала з |
де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра како |
која је оно девојка што купи сено, или онај што коси... </p> <p>— Бадава, своје па своје! </p> |
ешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне кукуруз. </p> |
/p> <p>— То су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... истина јесте, у неку руку, како |
олако путом. </p> <p>— Добро — одговори онај из помрчине и нестаде га. </p> <p>Ђурица с Новицом |
да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу... а њему |
ишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо?...{S} |
— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да он |
ецо, гледајте своја посла — одговара им онај с пушком, отресајући печен кукуруз и завијајући га |
, и добро сам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} |
о целива. </p> <p>— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати |
p> <p>— Знам, знам.{S} Све је то удесио онај матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годину дана |
е свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} И сад му се ређаху и понав |
да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокролужанин слободно иде путом и звиждуће, не бој |
жи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. </p> <p>Сви ућуташе, осећајући незг |
у питомој Шумадији«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — проду |
рици веома допадало.{S} Он постаде опет онај стари, одважни младић, који срља у опасност без ра |
у је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... и опет да му је да то буде шт |
на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина механџије, |
... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу...{S} Исекоше конопце, извад |
ништа за себе. </p> <p>— Стој! — викну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да га он |
!... </p> <p>— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. </p> <p>— Зови људе, буди капетана! — в |
е, чекаћу те у јагњилском забрану, знаш онај више реке... </p> <p>— Зар ти знаш куд ће ме посла |
ваничним новинама... орден... класа... »Онај качерски пући ће од муке, што му узабрах крушку ис |
на, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер др |
прилици неумесно; осети да он није сад онакав, какви су остали људи.{S} Јанко га ћутећи уведе |
ству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} Откада па |
радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, |
ила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено лице зликовчево. </p> <p>— Како га је гајила, |
шаја да размисли о свом стању.{S} После онаква живота у родитељском Дому, после необуздане само |
његов брак, те такав човек, велим, чини онаке покоре и злочинства и на ономадашњој и јучерашњој |
есте одвојио од других.{S} Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — одговори т |
лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким страшним погледима?...{S} Нема их, ово су други« |
учајности, које се мењају свакога дана, онако исто, као што се мења небесно плаветнило туробних |
ну, отворених, осушених и врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче с постеље и бежи |
и он некако механички, без размишљања, онако исто као што се удављеник грчевито хвата за слабу |
</p> <p>Новица устаде, протрља очи, па, онако у помрчини, стаде да пипа око себе. </p> <p>— Па |
</p> <p>Бегунци потрчаше из све снаге, онако, као што може потрчати човек, који бежи од смрти |
авши Ђурицу, он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су по |
звуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељачки... </p> <p>— Знам, али кад она не би хтел |
а заиска одмах другу. </p> <p>Жандарми, онако исто озбиљно и свечано, подигоше другу чашу. </p> |
кључа. </p> <p>Капетан изиђе у ходник, онако необучен, па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте |
нути се не може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита писар«...{S} И он се сећа оних боло |
оно весело девојачко кикотање... да их, онако старински, смело у очи погледа..{S} И она зна да |
врх својих опанака. </p> <p>Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: |
човечји!{S} Жива здрава човека убити... онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема г |
ао на твоју општину? </p> <p>— Јесам... онако узгред.{S} Кмет ми рече да ће теби јављати све, ш |
...{S} Шта ће ми он говорити? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си се нешто променио... а зна |
ри уласку му. </p> <p>Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, па |
е к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца престадоше |
ли смо!...« </p> <p>Радисав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључе |
м ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.{S} Истрча и капетан |
а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке...« </p> <p>— |
но седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнутих очију, и он поче разумевати да |
је узрок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, који може да воли, који тражи свету црк |
</p> <p>— Није то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти |
рова.{S} Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа П |
и очи јој ватрено засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, девојке то протумачише радозналошћу, па |
није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домисли |
де женске, здраве и примамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у његову срескоме месту. |
стане у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје и нашали са њима... да послуша оно |
дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?...{S} |
ити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на њу и |
а се храни туђим знојем; ну он бар неће онако заповедати.{S} Он је радостан кад му се пружи сто |
!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. </p> <p>Ђурица |
брањаше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на ходу испали му други метак у груди.{S} Старац |
..{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} Како оно рече: може, |
си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{ |
све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овде неуспех! |
исповедити...{S} Нисам никог убила, ни онако... какво зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— |
елете му преко лица, али то Станка, при онако слабом осветљењу, не опази. </p> <p>— Откуд ти то |
сар Мита, који ће сав догађај испричати онако, како је у истини било. </p> <p>По подне стигоше |
ока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду |
>— Отпре си волео. </p> <p>— Тхе... тек онако... не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стад |
ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну...{S} И најгоре је то, што н |
си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца... </p> <p>— Није то, |
бављење утиче на Ђурицу повољно, таман онако како је он желео.{S} Али његово проницљиво око оп |
</p> <p>Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.{S} Имања, може се рећи, |
S} Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она |
, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онако твојски, знаш? </p> <p>— Могу, вала, залудан сам |
ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онда, првих да |
нам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... — рече Станка, а усне јој се скупиш |
он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, го |
ек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му са |
рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун изме |
Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. </p> <p>Ђурица се |
уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам |
опао сасвим. </p> <p>— Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? |
нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се н |
е нанишанити...« — помисли они по гледа онамо у страну. </p> <p>— Предај се!{S} Не гини! — викн |
нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађују четири жандарма с пушкама... |
о куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p>— Како, |
ци. </p> <p>— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна |
пропастили...{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачу |
ш окива овом женом?... </p> <p>»Истина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да н |
/p> <p>— Па кад велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи ј |
ад се за њим затворе манастирска врата, онда им је сав труд узалудан.{S} После краткога времена |
сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце...{S} Мени је страшно |
ји моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!.. |
ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њега оставила с |
ба што ујдурисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи р |
о, али кад се бега од велике опасности, онда се нема кад мислити о умору. </p> <p>Кад дођоше ис |
а трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, |
шли код мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите чељад на миру.{S} Кажите сад одмах они |
ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посл |
а, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промислио.{S |
ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о |
да је тако, нема му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре!...{S} Смрт!...{S} Привежу за колац, |
о мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде.« То је |
, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овд |
он успе да уништи то страшило, онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и |
оље проводити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нека те нема, нег |
тако право, док не изиђеш на саму косу; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што ви |
бијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казати све што зна?...{S} А онај ба |
обросава и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом тројицом станем пред врата и лупнем јако |
иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у |
Мићо лежао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела. </p> <p>Писар се громко и |
ми казао. </p> <p>— Добро си учинио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљ |
капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!...{S} Па то, онда.... да с |
е, и спрема да тебе замијени, </p> <p>— Онда треба и њега да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} |
њу се можеш вратити слободан. </p> <p>— Онда... ништа!... — рече он уздахнувши. </p> <p>— Тешко |
ши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо се |
се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једв |
ог тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је она |
чин треба много претходних послова, па онда се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, |
им упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога св |
казати.{S} Хтео сам... </p> <p>— Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја такве |
роз ребра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? </p> < |
Станка са два жандарма с обе стране, па онда још три жандарма и два пандура.{S} Жандарми и панд |
ца извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек што корачише два т |
јо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... </p> <p>Посл |
ажем? — Све једно, морамо раскидати, па онда не морам ни крити.« </p> <p>— Где ти нисам био! .. |
ко.{S} Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћемо |
овац јатацима, оставити што и мајци, па онда узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, крен |
попрска неколико пута хладном водом, па онда полако пређе поток и ступи у поље. </p> <p>Ђурица |
вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила гла |
ок не видите шта је било са потером, па онда идите право Штуловићу. </p> <p>— Хоће ли нам он ши |
Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} Осим познатих нам |
му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} О |
Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: </p> |
апред, док измаче далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за помо |
ко, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десним р |
да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А |
на ко је довео његове душмане!...{S} Па онда... шта буде, не марим!«... </p> <p>Кад одјахаше ко |
ба...{S} Можда скоро да сване?...{S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. шта оно беше лепо?...{S} |
дођем, радим, све како ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не бих могао наћи себи друга?...{S} |
а пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, од к |
ву годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е онда те само једно молим: не иди к њему, док не прибере |
е ствари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, |
акључа и узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, |
бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда крвнички!{S} Ја се само мало обрецнуо, хтедох да ј |
аредби хтеде данас погинути.{S} Како је онда лудо срљао у пропаст, како је лакомислено ступао н |
нити да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само |
треба гладним и жедним путницима, па се онда сви троје окретоше потоку и пожурише низ брдо. </p |
ују и оставио код нега све новце, па се онда и он намести код Мата, леже и наскоро се учини да |
пливаху једноставни тамни облаци, па се онда обојица кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица беше за |
и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онда окрете Ђурици. </p> <p>— Кад си сам потражио Бога, |
стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима.{S} Његова необична озбиљно |
етну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајн |
приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскравих; те не знам како напуних судове и побего |
ати... оца наљутила...{S} Јест, то беше онда у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се |
/p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће |
сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </ |
ом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички |
чему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац, који |
аве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: </p> |
<p>— Што, зар... </p> <p>— Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право |
иловање, па неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова откивањ |
чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p>Међути |
замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричи |
Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам још неке послове, |
рвих дана...{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море, игра |
нако погледа и да се онако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда зна |
може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита писар«...{S} И он се сећа оних болова, и осећ |
горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало.{S} Сад, кад се нашао пред ствар |
вреле сузе низ образе...{S} То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли б |
пропао, пропао сасвим. </p> <p>— Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, бол |
у пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си |
за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела п |
же цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата се почеше отварати. |
лан, Станка Радоњића! ...{S} Улетео бих онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду д |
бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Ду |
е, пре него што је и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћ |
ласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко мла |
p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и за |
јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љубави према Станки; угасило се оно б |
...{S} То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења с |
је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још |
Ватра прсну пред очима... за њом дим... оне слике нестаде... она се, одмах чим пуче, некако нео |
ацане беле, ћерамидом покривене кућице; оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и воћ |
е намршти и озбиљно одговори: </p> <p>— Оне раде тешке послове, па не могу мирисати као ви, што |
шу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господ |
се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом. </p> |
д миловала још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покошене зелене ливаде, по кој |
а револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде...{S} Пуче рево |
и.{S} Тешка је и страшна казна Божја за оне, који се титрају именом његовим... </p> <p>— Ћути, |
Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би тре |
, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре. </p> <p>— Што он мене криви за Пантовца? </p> |
павала...{S} Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислит |
.{S} Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одав |
то пустио да мало промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до |
смех заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, скло |
ди потчињавају.{S} Услед тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична разговора са |
Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није сме |
! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне ап |
сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у |
и шта ради...{S} То му је једини лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} |
последње Николине речи и изазиваше све оне страшне слике, које се мало час пред његовим очима |
а, која је била девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и до |
се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то |
урица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љубави према Станки; уга |
ати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза.{S} Девојке с |
јте« викну неко...{S} Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... |
— узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан он |
ле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p>— |
може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућица, што т |
Остави сад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— Како?{ |
на.{S} Сад се тек сети, да треба чувати оне људе, који су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} П |
ин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака |
себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који |
ет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: </p> <p>— Хеј, мајков |
иде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразговетне слике, што га и сад необично гл |
преко гломазних војничких цокула, носио оне широке сукнене чакшире које носе Палилулци, а на ле |
последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту наступа ц |
ну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду |
чини му се, осећао присуство човечје с оне стране капка.{S} Полако, тресући руком, одговори на |
ко што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора ка |
пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати није смео.{S} З |
и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра. |
S} Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају |
ало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како м |
који би га светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне н |
е, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер |
гонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао и ишао им на |
p> <p>— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — рече један од људи. </p |
све због њих...{S} Донеси пет стотина, они све разграбе, и још морам да молим њих за који дука |
зговори.{S} Само се чувај Матове браће, они ти много прете. </p> <p>— Ја, истина... шта му ради |
Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, а |
свега нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.« Како је он лепо замишљао свој |
уче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.{S} Неко им потказао да је П |
ја одем и кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке.{S} После испитуј: ко је још, ко те |
</p> <p>— Биће то који његов гласник... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта прода... има |
творновеселим гласом. </p> <p>— Знаш... они наши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо ча |
слови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели тамо. </p> <p>— Нека их — смеши се |
д њим касаху на коњима три жандарма.{S} Они су га опазили раније, то је јасно, јер се један одв |
њаник.{S} То се Никола враћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу |
, те им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда |
ј мах нешто шушну више њихове главе.{S} Они не опазише, али Пантовац лагано подиже главу и ослу |
} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке. |
ичено, самовласно, као прави деспот.{S} Они, који су с голим јатаганима јуришали на имућне стан |
ај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. </ |
им прође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> <p>У |
.{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми зна |
— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш т |
сет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — па ето, са |
и не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно да |
и правилна. »Јест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти от |
и су разасути по бескрајном простору, а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу |
оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« </p |
неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаес |
са врха стране и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи или стока </p> <p>— Да |
ад никакве опасности нема.{S} Видећи да они гледају све у лево, погледа и она истим правцем и — |
и рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они ј |
за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је ч |
, најпосле.{S} Ја сам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу оп |
је!...{S} С једне стране власт, с друге они, који треба највише да ме чувају... куд год се окре |
.. ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, али што |
Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразгов |
е не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на |
трунке«. </p> <p>— Ти знаш како пролазе они, који раде против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуј |
леко од пута!...{S} А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим |
ено и узбуђено... </p> <p>...{S} Најпре они необични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове |
ину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много поузд |
и ли ти? — запита он полугласно, кад се они из кукуруза приближише. </p> <p>— Ми смо, наши смо. |
узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, богме!{S |
ао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргат |
нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш уч |
обро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а он |
ини нечувене злочине. </p> <p>»Шта хоће они од мене... па и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каж |
> <p>— Стој!...{S} Пуцај!... — повикаше они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пру |
како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким страшним погледима?...{S} Нема их, ово |
позаимао готово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам има |
/p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. </p> <p>Пред зору, кад стадоше звезде једн |
и блаженством, задрхта им цело тело, и они сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљу |
куће му одговорише да је све повољно, и они се обојица пажљиво провукоше кроз шибљак и кукуруз, |
зирала!{S} Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!...{S} Шта да се |
а њега.{S} Моји људи, који ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега ко |
е су се скупљали неки необични гости: и они су се, како изгледа, показивали само ноћу, а дању с |
ње понови, он скочи и пружи пушку.{S} И они обоје поустајаше и погледаше уплашено из свога закл |
Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се |
х слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p>— Мој отац, као сељак, дао |
тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали да много трош |
еба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства.{ |
, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S |
ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посврша |
сам знао како је то необично. </p> <p>И они се приближише једно другоме, да тако удружени лакше |
у на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци — изгледаху јој необично велики, примамљ |
ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У таквим мисли |
сећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки |
је, не може ме нанишанити...« — помисли они по гледа онамо у страну. </p> <p>— Предај се!{S} Не |
знам ја.{S} То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му |
ако, па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?... </p> <p>— А ко ти је крив, што ти сам |
е се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јо |
куће.{S} Становници су ове улице махом они типски и Београђанима добро познати земљорадници Па |
ио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!... </p> <p>У тој грозничавој без |
тири стотине и двадесет! </p> <p>— Тако они увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати |
и био на максималној висини, па су опет они чинили покоре.{S} А пре тога метали су и на точак, |
> <p>— Не знам, господине!...{S} Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у |
то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сва |
сатљик ракије.{S} Тако му и проговори, оним обичним гласом: </p> <p>— А гле!...{S} Ђурица!...{ |
пажљиво по кући, угледа још некога над оним, кога је он убио.{S} То се снаха наднела над мртви |
елико задовољство што не обори очи пред оним строгим, испитљивим погледом...{S} Као да су обоји |
овори: </p> <p>— Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите чељад на ми |
оришту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао: </p> <p>— А |
И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници. </p> <p>Пред општ |
ше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену и |
ише свој успех, јер му се учини да је с оним одговором постигао циљ. </p> <p>— Што ћу их тражит |
на непрестано лебди пред њим, меша се с оним другим мислима и ствара једну збрку, из које се ип |
<p>— Кажем ли ти ја! ...{S} Раскрсти с оним човјеком... знаш?... па да уживамо као цареви. </p |
се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником. </p> <p>— Пожури се, што брже можеш.{S |
p>— Само ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо глав |
тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја знам, и знам зашт |
на улици, попе се опет на прозор.{S} У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беш |
иђу, показујући тим да се не интересују оним, што је иза њихових леђа... </p> <p>Одмах сутрадан |
и он? </p> <p>— Ништа.{S} Кажи — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде |
кметом. </p> <p>— Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год |
можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војковцима треба послати.{S} А чим нађеш прилик |
че Ђурица, — морам да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукуру |
е и побеже кроз кукуруз.{S} Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а |
капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. </p> <p>— Није то — рече писар. |
оследње време, могао разговарати само с онима, који га чувају... </p> <p>— Немој да се наљутиш, |
вите чељад на миру.{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погле |
вада, да се наслушам, макар из заклона, оних наших песама, да се напијем хладне воде са нашега |
као онда Мита писар«...{S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} |
тамо ради, а за њим послаше једнога од оних младића, да се прикрије у кукурузу, који је одмах |
а је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево згоде — помисл |
аћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар |
д Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица. </p> <p> |
та раздавао.{S} Мало је што и остало од оних двеста... </p> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе каз |
ели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може |
>— Ако можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... </p> <p>— Више Војковића кућа, з |
века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава? </p> <p>— Ни једнога нисам |
е био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај |
е опет даде у мисли:. како да распореди оних четири стотине и двадесет дуката, што их сам избро |
Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте позадружна, јади је убили, |
наш Кленовик, је ли?... да се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, макар из заклона, |
сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никет |
договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем |
о за ове две године лебдело пред очима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још |
и... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је с |
сле?...{S} Јест, дошло је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? .. |
удима. </p> <p>— Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. </p> |
ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Облак плива... иде у рај |
ра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша се љубав |
миловање му не слази с памети никако... оно је једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета. |
о брже можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела. |
S} Робија! окови!...{S} Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко сре |
чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек зимус почел |
жено, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвор |
за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад |
<p>Капетан је разгледаше пажљиво...{S} Оно грозничаво дрхтање, необичан сјај очију, суве, запе |
: </p> <p>— Шта би? </p> <p>— Ништа.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио и |
еш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да к |
орча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећање — грозничава плашња од свакога секунд |
таде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар |
иште угасити — јекну Марко очајнички. — Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згр |
ест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... </p> <p>— Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га |
та одборник, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — |
ове речи коснуше самога срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... |
ени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— Оно, јест...{S} Али тај живот?... </p> <p>— Па то те ба |
ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука је то.{S} Ствари су код тебе нађене, т |
ени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако је... али то је друго...{S} Бадава, неће он!.. |
дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје јата |
од тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је казао прекјуче, посл |
p> <p>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, Мил |
добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? </ |
, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и ужи |
сно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се |
веровати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?. |
овесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање шуме, која се склопила н |
чуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко лице. </p> <p>— Прво ти мени каж |
по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно оданде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наи |
ем.{S} Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде |
кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од н |
ло са њеним душевним стањем: она иде на оно последње, на свршетак свега... и после тога настаје |
наићи — одговори он, ударивши гласом на оно оданде, услед чега Станка намах поцрвене. </p> <p>— |
, а? — одговори Палилулац. </p> <p>— Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш |
S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа лепо!...{S} Мајка...{S} |
скоро да сване?...{S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа лепо |
.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Облак пл |
не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!...{S} Јес |
етом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да ј |
насмеје и нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кикотање... да их, онако старински |
гледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се |
а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, или онај што коси... </p> <p |
... </p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је оно што му је непрестано за ове две године лебдело пред |
ао? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све пог |
ећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па да |
ора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац... нам |
х Илија изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђурица и на |
<p>Све досад, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као нешто ш |
да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу с |
{S} У селу, кажу помилована... а, то је оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, |
може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!...{S} Првога дана, пошто мене затворе, она нема ку |
итар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и следи...{S} Као да |
га душевнога немира. »Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча |
ој гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ет |
у оку јој засја необична радост. »То је оно!{S} Почиње се« — помисли она, обузета великим узбуђ |
даше сви по дворишту. </p> <p>— Да није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену масу под в |
ише, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за |
ца, па стаде још пажљивије да ослушкује оно значајно шушкање. </p> <p>— Да бегамо низ реку — ре |
ткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима, а по једном такту, |
нам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут на мене? < |
њега тренутка.{S} У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, са |
предане љубави према Станки; угасило се оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај. |
нила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек п |
вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали.{S} И то ће јавити. </p> <p>— Зна |
ења.{S} Провлачио се двадесет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, разгледао и очистио све |
нако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и сла |
наду, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се над |
срце хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, обузима га нека |
шта ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда |
се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се к |
хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах проговори: </p> <p |
тид и срамоту његову... </p> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамоте! |
ј посао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај |
{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стра |
никаква сила не може разбити и разнети оно густо прамење.{S} Али само неколико часака, и озго |
после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} И ову похару извршио је по плану |
амога ђавола.{S} Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, |
ед Пантовац погледа у лево, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повика: </p> <p>— Лези! |
им ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} |
разбојника!...{S} Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да ниса |
онако рече да ме може убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја |
сав до дршке...{S} И потом угледа како оно страшило необично отвори и рашири очи, као да се не |
а сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики |
шља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} |
гледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. </p> <p> |
о место већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се х |
о се...« </p> <p>И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњи слободни живот, кад |
рце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице пого |
у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред заси |
о руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... </p> <p>Наједаред трже с |
S} Ђурица гледаше слободно и отворено у оно сухо и смежурано лице, осветљено слабим пламеном уп |
страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка, б |
ирило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси на |
ро погледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </ |
ко је.{S} Уцена је повишена одмах после оног убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те |
.. па вељу, дај да причекам...{S} Знаш, онога... пшеница ми много добра: биће сто крстина.{S} А |
} Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о |
мрачи. </p> <p>Ђурица му исприча.{S} За онога што се појави из шуме, не могоше смислити ко је. |
овориш, псино једна, него се мучиш због онога зликовца, коме сви робујемо!... — викну Ђурица гр |
чинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— Што питаш? — одговори она о |
д могло се опазити, да су обе женске од онога реда, који не држи много на чедност и поштење...{ |
и замишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увред |
исан страх од самоће, од себе сама и од онога вечерњега сутона..{S} Застаде и ослушну...{S} Нек |
Спаде му велики терет са срца, нестаде онога вечнога страшила, што му над главом стајаше, и он |
стине обрадова.{S} Одједном јој нестаде онога обичног, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, |
видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, после онога необичнога састанка на реци, стаде са чуђењем да |
_C15"> <head>XV</head> <p>Као што после онога догађаја, при оцењивању потре пред кленовичком су |
у, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџ |
ри?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више онога грознога погледа, који сече као ножем, од кога су |
депешу...{S} Исекоше конопце, извадише онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А |
Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само се потчињаваше оној неод |
ше две снажне руке...{S} Само испаде из онога дима нека прилика, паде на њега, стеже га и прити |
га нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже.{S} Тиме |
, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан?«. |
вадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мириса...« </p> <p>— Вала, право ми ј |
дмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече.{S} У другој прилици он би знао шта |
еки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога. </p> <p>— Молићемо, ово су пречњаци, |
се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца... </p> <p>— Није то, море, него сам се |
поче долазити к себи. </p> <p>— Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац...{S |
тамо снажно привлачи.{S} Предала се сва оној заносној жудњи младости, па заборави на све друге |
Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, и река која к |
а му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па запита једнога на ухо: </p> <p>— Чује |
пређашњег узбуђења: само се потчињаваше оној неодољивој тежњи, која је тамо снажно привлачи.{S} |
ља.{S} Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици: </p> <p>— Пазите! </p> <p>Жена се пробуди |
којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је оно страшило, |
авно било!« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p> <p>Митар жандарм, |
оном и — мислити... </p> <p>Мислио је о оној увреди.{S} Знао је он кога се тиче она напомена о |
соба, олепљена земљом и закречена.{S} У оној магластој тамнини кућа им изгледаше као пласт сена |
кад зађоше у шуму, умерише корак.{S} У оној немој, мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да п |
ници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравит |
могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати какву сјајну срећу?{S} Јад и не |
ста топлина по целоме телу.{S} Очи му у оној помрчини засјаше необичним сјајем и он, готово нес |
нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, а |
? </p> <p>— Како неће бити задовољни на оноликим парама!{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} |
то нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... наведе човека на он |
ежи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, криво му |
рте се учитељ апотекару — и ја сам учио онолико, колико је кадро било једно сељачко имање да ме |
оће.{S} Кад окретоше подножјем Венчаца, оном шумовитом страном, зачуше пред собом познато звижд |
г угледаше омалену сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где ј |
ска. </p> <p>— Јоване — обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашли? </p> <p>— Пед |
е наредбе, одјурише трком. </p> <p>Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се |
обом! — одговори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </p> <p>— Па како ћемо, к |
убијеш. </p> <p>Симо се исправи, машући оном руком, која је бодена. </p> <p>— Ништа, среће ми, |
ћ се распознају лица, виде се над целом оном масом жандарми коњаници како одскачу од седла у ла |
за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма... </p> <p>— Митре, молим те с |
поштеним кућама.{S} Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. </p> <p>Ђурица устаде |
S} Али над провалијама застају сви и, у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шта |
ушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оном крају, Пантовац.{S} У свакој лоповској дружини или |
падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска п |
мам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође к |
њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко |
рави хајдучки живот.{S} Његово учешће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више |
њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет |
танка испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске таласа |
са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата |
м, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у |
ај да се пази... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам потера претресе цело село... </p> <p>— Знам, |
ло, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радит |
у своје село.{S} Идући путом сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио за Ст |
Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигацију од шест стотина дуката |
га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му |
Мату. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Он је ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су збо |
p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Плеско |
</p> <p>— А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— |
че Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову. < |
м начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? </p> <p>— Јесам... она |
где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никетића?{S} Паре овамо, или сад гинеш |
бе....{S} Море с каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст... — насмеја |
тине... </p> <p>— Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега досад пет дука |
— викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p>— Остави |
ао бити много опрезнији од жандарма.{S} Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шал |
им, чини онаке покоре и злочинства и на ономадашњој и јучерашњој похари?{S} Која вели да су га |
и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у груди.{S} Осети само како нож удари у |
лаката.{S} Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} О, са |
н! </p> <p>Кад оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила |
петан Станку. </p> <p>— - Ено, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одавде. </p> <p>— |
, не радећи ништа. </p> <p>Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и |
има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p>Свршило се чи |
ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.{S} Све, шт |
поњави и потеже из све снаге секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} |
ознајеш, газда Јанко?{S} Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица и насм |
дан велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко паса. </p> <p>— Откуд |
и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али се одмах трже и уп |
ед о томе.{S} Само не могаше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша узнемирено ср |
да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. </p> <p |
се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа није доста.{S} Так |
но — одговори кмет, показујући очима на ону објаву среске власти, која је прикована на судници. |
рица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} Иза једнога жбуна из |
/p> <p>— Добро.{S} Сад нас ти поведи на ону страну, где није његова соба... да нас не може опаз |
бол, туга...{S} Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Стан |
и воде из крчага. </p> <p>Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема виш |
уча браву и отвори врата широм.{S} Кроз ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на прв |
Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене |
гао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, |
е, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за образе |
потиљак. </p> <p>»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ул |
, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене. </p> <p>Ћато оде пред врата, почеш |
у, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какв |
иви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појави |
заогрнула својим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина |
брецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!...{S} Вала јој је и присело.. |
евоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово |
у црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламењача опекла, |
оред њега и одлете у шеварице, са којих опадоше неколико гранчица.{S} Истога часа загрмеше пушк |
а састанка на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или поблед |
га гледају радознало, необично; чак се опажа саучешће на њиховим лицима... »Гле, па то су обич |
е пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непоз |
уздржа његова оштра збиља, иза које су опажале да сева нешто тајанствено и опасно.{S} Учинише |
их одбијаше од њега. </p> <p>Ђурица је опажао ово опште нерасположење према себи, па се постеп |
је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.{S} |
једна се закачи и убоде је.{S} Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онак |
замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две праве, |
више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није сигурније да останем у шуми.{ |
че и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађују четири жандарма |
рате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судниц |
} Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} Сагнувши се над њим, повуче за |
а ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар |
ажења у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у једно ис |
аса.{S} Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама |
ухом докле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му |
p> <p>— Стој! — рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, Ђур |
ћи га руком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко п |
урица се сад сети детињства.{S} Једаред опази да се легу чворци у једном високом, окресаном бре |
донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш ка |
избијају на видик.{S} После три недеље опази их прво Станкина мати.{S} Кад виде жена своју нес |
Станка, при онако слабом осветљењу, не опази. </p> <p>— Откуд ти то знаш? — одговори он, и одм |
а принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахив |
<p>Прођоше неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђу |
био је од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, |
он желео.{S} Али његово проницљиво око опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то |
Тако су били много поузданији, но да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачун је б |
ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду своје главе... </p> <p>— |
али...{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати |
да те никад имао нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станц |
огаше домислити својој незгоди. </p> <p>Опазила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви |
ми се чувамо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали да много трошиш, а ништа не ради |
ху на коњима три жандарма.{S} Они су га опазили раније, то је јасно, јер се један одвојио и у н |
суди. </p> <p>Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. </p> <p |
живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је после само једно: да га Новица добро чува и д |
хођење са њим и пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим сауч |
ву собу пакленом ватром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и |
особину чуднога јој стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврну |
е да проводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман она |
несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он |
да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, чове |
где није његова соба... да нас не може опазити с прозора. </p> <p>— Знам ја, само ти хајде за |
лећиву доброћудност, која се често може опазити код људи зеленкастоплаветних очију.{S} Али кад |
лепушкасту.{S} На први поглед могло се опазити, да су обе женске од онога реда, који не држи м |
>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који |
веде са собом Ђурицу.{S} Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, мн |
ужену пушку, која се још могла у сутону опазити, па се одједном окрете и потрча натраг к шуми.. |
ане чујаше разговор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном. </p> <p>»Па то ј |
да светлост показа им унутрашњост куће, опазише одмах место, где чељад спава и учини им се да с |
управо две провалије.{S} Више саставака опазише најпре једну, затим више белих сеоских кошуља, |
ом, задрхта им цело тело, и они сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљубљени, загрљ |
ешто шушну више њихове главе.{S} Они не опазише, али Пантовац лагано подиже главу и ослушну, па |
се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек зимус почела досећати |
И капетан је сад промењен, овај је нови опак... </p> <p>»Ово он сад мене плаши — помисли Ђурица |
е оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само да види |
е ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, настављајући своју мисао г |
главе и гледаше непрестано у врх својих опанака. </p> <p>Полицајац, онако од прилике, погледа у |
кући.{S} На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад бе |
граја, — наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — једнако ми сепија пуцка: окрени овако, она — |
. обула му нове црвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа се живо како је једнако загледао у шар |
ај као на обичан занат, који је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и |
оји беше истоветан оному, којим се беше опасао преко паса. </p> <p>— Откуда овај пешкир код теб |
мао пет шест увојака више но обично.{S} Опасивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш |
у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и одне |
и...{S} Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда... |
ују.{S} Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које су му »пр |
ушу, и он опет постаде онај неповерљиви опасни разбојник, који преза од сваке сенке и у Тој пла |
видевши да Ђуричини напади постају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима |
е Ђорђе погинуо? </p> <p>— Није, али је опасно рањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с извешће |
су опажале да сева нешто тајанствено и опасно.{S} Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца |
> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. </p> <p>Подизаше се и журно сиђо |
једино поуздано уточиште, а сад му прва опасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, упути се с Пан |
смеј, кикотање... нико и не помишља на опасност.{S} Ђурица пребацио руку преко суседе, па јој |
ија, па се завлачи у јазбину, чим осети опасност...{S} Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја |
онај стари, одважни младић, који срља у опасност без размишљања... </p> <p>»Хе, одсад нећемо ка |
д као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, због које не бих могао пробати овак |
S} Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху све више.{S} Требало је, дакл |
венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њега.{S} Марко Радоњић |
з ланца и да су, према томе, побегли од опасности. </p> <p>Кроз четврт часа хајдуци прегазише К |
Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој.{S} Али на њиховим састанцим |
ћи се шта раде њих двојица, кад никакве опасности нема.{S} Видећи да они гледају све у лево, по |
гу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности. </p> <p>Кленовичка шума пружила се по једној |
шко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се нема кад мислити о умору. </p> <p>Ка |
привлачи к себи, и заборави све бриге и опасности овога света. </p> </div> <div type="chapter" |
ди само да је он у опасности, у великој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће |
вши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. </p> <p>— Где сам била!...{S} Сад |
њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и иде за њим тамо, где |
ше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пр |
рипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекама... </p> <p>— Ко си ти? — запита је неко лакшим |
</p> <p>— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> <p>— Хм... неће бити — одговор |
оме, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије... </p> <p>Са таквим појм |
вако, она — цак! окрени с друге стране, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја... </p> <p>— А |
убију....« и он појми значај те мисли, опет му пројури нека електрина кроз главу, кроз тело, и |
и јој кћи једног одборника. </p> <p>Хм, опет то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то к |
снажна и моћна сила примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прил |
вде је онај други поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко. |
.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио |
да се опростимо. </p> <p>Митар приђе... опет иде и гледа некако у страну...{S} Пољуби се са њим |
мојој кући... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Д |
ка, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води м |
ре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога. </p> <p>— Молићемо, |
и кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш |
езани испод куће под амбаром. </p> <p>— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да |
ад му се допадају варошке...« </p> <p>— Опет си се замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то н |
може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја ш |
да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја... </p> <p>Живео је к |
иде.{S} После неколико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и |
Лези, спавај; сутра морамо ранити... да опет мало пијемо... </p> <p>Њему се не спава, зато је п |
трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да с |
он се заинтересова, па позва ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.{S} Марко се провуче |
рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо чинити, |
су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или да |
ос, припретише: </p> <p>— Ако чујемо да опет мучиш сиротињу кајишарским интересом, убићемо те н |
Ја — одговори она — само кад доживех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем в |
— Говорите, господо, што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоче апоте |
попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... </p> <p>— Опрости ми, попо!.. |
Станка га једним тренутком погледа, па опет обори очи, гледајући у његове каљаве ципеле... </p |
здано зна да сутра умире од куршума, па опет живи, једе, пије, спава, мисли...{S} Држао је да т |
огу...{S} Спавај! — одговара Ђурица, па опет леже. </p> <p>У глави му читав хаос, живци већ оту |
о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљив |
к ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат. </p> <p>— |
а наде...{S} Помирише цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао з |
и замишљена, по неки пут се намршти, па опет мисли и мисли...{S} Нема краја њеним мислима...{S} |
> <p>Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се на његово очајно запомагањ |
p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? < |
да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри, отимај!...« </p> </div> <div type="chapter" |
S} Она зна да је разбојник, и све... па опет...{S} Хм... женска посла — ђавоља посла!{S} Мораћу |
и пође напред.{S} После неколико минута опет звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво ист |
жу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... </p> <p>Мислио |
је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи |
уздисаја...{S} И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људ |
ко себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака |
<p>»Да се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али како?...{S} Рецимо ја одем и кажем |
се Ђурици веома допадало.{S} Он постаде опет онај стари, одважни младић, који срља у опасност б |
олази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши на месту, стаде претурати сл |
зговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе опет звецну.{S} Добросав се трже. </p> <p>— А, пробудио |
ра пред кафаном сасвим нестаде.{S} Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћут |
опет извуче празну и истога тренутка је опет завуче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пант |
и сркао докле год траје...{S} После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је |
у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну и истога тренутка је опет завуче...{ |
сад се сетио чворкова... </p> <p>Али је опет, још јаче и страсније, пригрлио Станку, па стаде д |
атељ....« — помисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новиц |
сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови.{S} Сад је, чини му се, осећао присуство чо |
ви и прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг. </p> <p>— Па кад му то истиче рок? — |
икаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то |
би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.{S} У оним пукотинама, кроз које му дана |
. може још доћи одговор...{S} И срце се опет почиње растапати... </p> <p>— Хвала, господине! — |
ретурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља.{S} Уосталом он се и не надаше да ш |
ирити своја узбуђена осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{S} Ишао |
о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и т |
пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев најмлађи син |
ући по блату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној, замешеној и расплинулој житкости.{ |
нућа. </p> <p>Легнувши у постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди оних четири стоти |
знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{ |
ећа. </p> <p>— А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук?{S} А |
ном, изиђе из апса.{S} Марко се провуче опет. </p> <p>Зборисање се продужи, док сунце добро не |
е, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— Около!{S} Заобилази |
згледао и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} |
дну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, угледа неколи |
лава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </p> |
ети тамо, у онај непознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се о |
ело... једва, кажу, остаде жива...{S} И опет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за к |
т, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажна и моћна сила примамљиваше тамо, опе |
досад није никад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле |
, по један и по двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом... </p> <p>Све ближе и бл |
е забавиле, штрбну мало угажене траве и опет подигну главе, очекујући музару... </p> <p>Прве вр |
им се ноге померају, одскачу од земље и опет стају на прсте...{S} Старцу тешко дисати, стеже га |
акога часа морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа страну. |
ади јој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — рече посл |
ао какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица трагове |
Пантовац. </p> <p>Он подиже новчаник и опет га пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све то време г |
разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој новац |
а се ређају похаре и убиства. </p> <p>И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} |
нову убрадачу... </p> <p>...{S}Из груди опет полази нешто врело и необично... јури кроз грло, а |
руку, како ћу казати... као човек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, човек! </p> <p>— |
Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћути |
ако надавати. </p> <p>— Знам, Рако, али опет... нисте ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је пал |
смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али опет... </p> <p>И продужи се шала и задиркиване, нарочи |
е...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он |
ца... води га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напредује. </p> <p>Кад оде посланик за Но |
таро познанство.{S} Јест, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је ра |
а да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је... може се и ова |
она, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика загонет |
е, истина, мање шали од осталих.{S} Али опет.... </p> <p>— Како то хајдук?...{S} Зашто су га та |
урица, погледавши мимогред Станку — али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе |
ћа из њиве с празним судовима, па удари опет преко забрана.{S} На истом, пређашњем месту, сачек |
вунене тканине. </p> <p>— Чудо се ниси опет напио? — рече она, осмехнувши се јетко. — Ја мишља |
нако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прилике и околности.{S} Узмите ви |
...{S} Не би одговора задуго.{S} Лупнем опет...{S} Отворише се изнутра собна врата и нека жена |
киром у руци.{S} Прилазећи поњавама, он опет зовну Ђурицу по имену, па, не чувши никаква одгово |
е одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глав |
p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикну: </p> <p>— Онај што држи магаз |
тва, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви опасни разбојник, који пр |
а и довела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а кр |
— Ево ти десет дуката.{S} Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а |
ке послове, а ти седи ту. </p> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му не одговори ништа, но изиђе о |
је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде |
ке, за које беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе у кућу. </p> <p>Прође пола часа.{S} Писар попу |
ставце, ја њему грош. </p> <p>На Станку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелиц |
у нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измаглица.{S} Докопа пушку и, |
риђе руци свештениковој и осети како му опет малопрешње црвенило наилази на лице. </p> <p>— Хоћ |
власти био на максималној висини, па су опет они чинили покоре.{S} А пре тога метали су и на то |
нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун |
учно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кладу.{S} Пипајући |
леже... без јаука, без речи... </p> <p>Опет загрокташе пушке, засипајући сву собу пакленом ват |
авајући умесност свога захтева. </p> <p>Опет зашкрипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекам |
не раздам ове новце људима...« </p> <p>Опет се зачу звиждање. </p> <p>— Шта је сад? — рече Ђур |
Зар Новица?... — рече она и трже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чувати оне људе, |
апара, смрад... па све то дави, заноси, опија... </p> <p>»Ала ли се проведосмо! ...{S} Никад ни |
у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра... </p> <p>— Казаше људи што |
а овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо |
стану; и он се враћа срећан, задовољан, опијен слашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе |
ке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« |
ва Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} С |
ем саставио план напада, према Станкину опису куће, и одредио по једнога жандарма и пандура на |
</p> <p>— Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то каже? — одушеви с |
мах сутрадан, око заранка, исто друштво опколи кућу Николе Чолића, богата сељака из Грабовца.{S |
еку пушку.{S} Сад није било сумње да су опкољени потером.{S} Остаје им још само потес, где их ј |
p>— Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше |
се тужно нарицање.{S} То мајка несрећна оплакује изгубљенога јединца.{S} Ни једне душе да јој п |
и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела.{S} Кад осети да |
рече им капетан, и ако није било места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе послу. </p> < |
. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што с |
продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене.{S} Овај в |
ујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: </p> <p |
p>Али, пролежавши подуже време, поче се опорављати.{S} Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ.{S |
те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. </p> <p>Сви ућуташе, осећајућ |
ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хај |
ики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урад |
танка рече, и на коју он не могаде дати оправдања.{S} Своја кривица се обично заглађује љутњом. |
враћао кући.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за |
дана иде к јатацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да се овако још продужи, могло би пасти ко |
ица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, нервозни страх од изненадна напада, коме се, и |
а чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Врбљане, пред кућу чувенога |
лази кмет...{S} Али је морао бити много опрезнији од жандарма.{S} Ономадашњи догађај показао му |
и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачуди се Ђурица, |
томе послу. </p> <p>Кренуше се, полако, опрезно, пазећи на сваки корак, на сваки миг...{S} Жанд |
јаху свакога дана.{S} Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно!{S} И ње |
е њоме другу страну улице.{S} Пажљиво и опрезно корача момак, бојећи се и презајући од свакога |
p>— Љута гуја! </p> <p>Ђурица, полако и опрезно, оде пред кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као |
гвоздене решетке.{S} Прозор се лагано и опрезно отвори.{S} Струја свежега, хладнога ноћнога ваз |
љу о његово миловање...{S} Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад из |
орављајући и на свој положај и на сваку опрезност... </p> <p>Наједаред случајно погледа низ рав |
ељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали свакога часа, или око њ |
Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. </p> <p>— Шта је то? — |
сти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} Осим познатих нам Пантовца и Косте, |
о оружје, муницију и храну, па их, тако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући још нека оба |
сна опет издајнички дршће.... </p> <p>— Опрости ми, попо!... — шапуће он нарочито, да га нико д |
еби и своме положају.{S} Једнога се зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се...{ |
<p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гледа бесмислено у озбиљна лица |
ти се и упали је. </p> <p>— Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто.{S} Поседаше и остал |
руги не може чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој праштам...{S} Не послушах те, па ет |
ош мало...« </p> <p>— Митре, ходи да се опростимо. </p> <p>Митар приђе... опет иде и гледа нека |
. </p> <p>— Ђурице, ево ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. </p> <p>»Мајка... о |
а, протежући устојане ноге и крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није |
агнутој равници лежаше раширених руку и опружених ногу, мртав Пантовац.{S} Страх га беше поглед |
оне, које му беху на путу.{S} У десној, опруженој низа се руци, држаше положену пушку, а у лево |
тами.{S} Ђурицу нехотице обузе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци. </p> <p>— Ј |
>— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га по глави. < |
девши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну: </p> <p>— Бабетино једна!{ |
ен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љуто, горко осећање усамљености засед |
ашило хајдук Пантовац, који се одједном опусти, и некако необично седе и леже у ватру на прочељ |
је доведен из суда, променили су своје опхођење са њим и пандури и чиновници.{S} Опазио је да |
а.{S} Задовољавајући се његовим обичним опхођењем са њом, Станка се сва предала својим мислима, |
рад, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком.{S} |
власти.{S} У оба извешћа старац исприча опширно како су га хајдуци ухватили на путу, мучили га |
осле тога настаје тама... крај света... општа пропаст... — или тако нешто... а он окупио о неки |
вали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узр |
свакога секунда који протицаше, плашња општа од свачега, од самога пространства, стаде да му с |
е од њега. </p> <p>Ђурица је опажао ово опште нерасположење према себи, па се постепено и навик |
обом неку врсту поштовања, респекта и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало.{S} Он поста |
једна мисао не могаше јавити, осим овог општега питања, које сам себи непрестано задаваше.{S} О |
цу за хајдука; растури наредбе по свима општинама да се строго мотри на његова кретања, да се о |
ини, из које је Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраж |
сабор...{S} Највише их је из кленовичке општине.{S} Саставиле се повеће групе на неколико места |
... </p> <p>— Казаше људи што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; |
тадоше журно писати наредбе кленовичкој општини, из које је Ђурица, и свима околним општинама: |
побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p> <p>Станку веома изненади ова |
ак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица у |
ко су пружале извесну почаст — нарочито општинска — није се тако радовала. </p> <p>После већ по |
пода.{S} За њим, као што је ред, гегуца општински биров... </p> <p>Весеље и право душевно задов |
десет пара... први и други пут! — виче општински биров. </p> <p>— Немој, Милоше, да грешиш душ |
ју потребне ствари; сврши се спомен под општинским записом, па се кретоше крстоноше.{S} Кад поп |
њу да се, поверљиво, разговоре о другим општинским пословима, а остали, заједно са Ђурицом, изи |
ead> <p>После неколико дана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљен |
у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше сви к општинској судници.{S} Баба Мара затвори се у кућу и ст |
који води право к судници. </p> <p>Пред општинском кућом не беше никога.{S} Уђоше сви у заседањ |
оме плану, пође журно, готово трчећи, к општинском путу...{S} Грозан план севну јој само једаре |
ет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење.{S} Раздадоше и друге |
Станку и завити јој рану, треба позвати општинску власт и Станкине родитеље, треба видети шта ћ |
, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? </p> <p>— Јесам... онако узгред.{S} Кмет ми ре |
животом њене околине, који наилажаху на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци — изг |
и не имађаше.{S} Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све насле |
S} Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управник свих хајдучких дружина, које се, |
у одаје све своје јатаке, прича о целој организацији великога зликовачкога друштва... и капетан |
х закључи да ће имати посла са великом, организованом дружином, којој је досад био потребан јав |
м јавна похвала у званичним новинама... орден... класа... »Онај качерски пући ће од муке, што м |
е. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, |
анствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питом |
ађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, ко |
посматрајући све пред собом као са неке орловске висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, сјајне к |
{S} На црном циганском лицу беше усађен орловски повијен, на крају раширен нос, који издаваше в |
ше шта ће да буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајућ |
азде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатимо у једној вароши, |
раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини...{S} Тек година, нема ни пуна година, а чини |
ну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја р |
</p> <p>После неколико минута крену се оружана потера, изиђе из срескога дворишта, па, да се н |
} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ |
ица не знађаше намене. </p> <p>— Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка.{S} Ле |
у остави их. </p> <p>— Тако, соколе!{S} Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш |
а тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те раздели свој тројици.{S} Ђурици даде острагу |
вом склонитоме месту, па му узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз |
ци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му |
а дрешећи му руке, пошто му прво повади оружје. — Сад седи лепо, па ми испричај све како ти је |
p> <p>Не чувши никаква одговора, покупи оружје и пође напред.{S} После неколико минута опет зви |
Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке...{S} Ослушну... не чује се ништа...{S} П |
сврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу |
штву.{S} Вујо им раздаде свима потребно оружје, муницију и храну, па их, тако опремљене, испрат |
Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p>— Све сам прегледао, почистио, наредио |
а се живо обуку и нек спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, Станка, ходи овамо. </p> <p>К |
Цинцарина и момка му синовца, узеше му осам стотина банака и, зарезавши му нос, припретише: </ |
сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. </p> <p>Јован скочи весео. |
оњића забрану седоше.{S} Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. </p> <p>— Ево ти з |
чак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p>— Море, т |
е јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је |
амо сто двадесет дуката!{S} Камо ти још осамдесет? — рече Ђурица. </p> <p>— Јест, јест, брате.. |
га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено напуштено огњиште, у коме је безазлену и срећн |
војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и |
<head>VI</head> <p>После неколико дана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричине ку |
а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и следи...{S} Као да није ни капи сркнуо...{S} |
— рече један од људи. </p> <p>Ђурица се освести.{S} Намршти се од бола у лактовима. </p> <p>— И |
а. </p> <p>— Изведите га напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће |
а је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. </p> <p>— Зар није Ђорђе погинуо? </p> <p>— Н |
ницу.{S} У оку му сија израз задовољене освете, али не прозбори ни речи... </p> <p>Капетан не з |
после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан планински ветар з |
S} Кад плануше неколико свећа и храм се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини храма, где |
ну жигица неколико пута, док не плану и осветли необично лице послушниково, који, са својим дуг |
нчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту наступа црна непробојна но |
и отворено у оно сухо и смежурано лице, осветљено слабим пламеном упаљене лојанице, и осећаше в |
о лица, али то Станка, при онако слабом осветљењу, не опази. </p> <p>— Откуд ти то знаш? — одго |
а брду. </p> <p>— Чујем — одговори дете осврнувши се. </p> <p>— Јеси нашао јагњад, сине? </p> < |
бро!... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, смешећи се. </p> |
се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе у густ за |
д спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога над оним, |
си се много уморила. </p> <p>Станка се осврте и седе на столицу. </p> <p>— Где је сад Ђурица? |
а акта.{S} Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан |
де; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с о |
кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по самом потоку. < |
же и ближе... »Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... ма |
руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад ни |
га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. </ |
вати... </p> <p>— Стој! — викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стан |
>— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну |
p>— Шта је то? — запита она полугласно, осврћући се око себе. </p> <p>— Пст, не говори! — проша |
ника. </p> <p>— Хоћу ја — одговори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сирома |
само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се на његово очајно запомагање.{S} Кад наврши |
Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у канцеларији, д |
коњу... </p> <p>— Па добро, кад је већ оседлан.{S} Нека изводе коње! </p> <p>После неколико ми |
дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз? — обрте се Ђурица Милошу. </p> <p>— Па.. |
заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених |
Плескоњићевој. </p> <p>Станка пребледе, осети како јој се срце стеже, па се с неким радозналим |
прогута или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Једва се по |
вратити.{S} Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из |
зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, |
служити... </p> <p>Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше ни |
осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав, какви су остали људи.{S} Ј |
ном сјури га ономе страшилу у груди.{S} Осети само како нож удари у неку мекоту, као кад он у ј |
и удари њиме Николу по глави.{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му т |
ед! — викну један од нападача, и Никола осети јак ударац у леђа. </p> <p>— Не ударај се, молим |
ло потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију. < |
, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира. </p> <p>— Вод |
цање.{S} Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да шушка |
дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, да се наужива и пров |
густе мреже око њихових недела.{S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од |
таде га испред Николиних очију, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зверова. </p> <p> |
/p> <p>Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одг |
љутњу, заборави стару срџбу на кмета, и осети неодољиву жељу да разговара с овим лудима. </p> < |
иља, ту наместили.{S} Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше |
е била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди.{S} Очи |
капу, смерно приђе руци свештениковој и осети како му опет малопрешње црвенило наилази на лице. |
нај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p |
и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати |
е здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он ниј |
паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети опасност...{S} Кућа ти је сад најсигурнија, а пос |
па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека ста |
по кући се просу задах... </p> <p>Како осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврт |
и не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада ј |
{S} Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — |
е понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на кра |
<p>Подигоше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља с |
нај што смо га носили на крстоношама« — осећа како га обузима стид, ужас. </p> <p>— Ђуро, пољуб |
н. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојник, а осећа.{S} Чудновато!...{S} Баш је поган овај човек: ова |
да дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му с |
велим ја, те човек, који може онако да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да бла |
све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак. </p> <p> |
в, све се следило, умртвило... ништа не осећа, не мисли, не живи...{S} Тешка мòра притисла му г |
е у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој право... |
авно, сваки је засветлео очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{S} Само |
вижди поред ушију... </p> <p>Капетан се осећа као ловац, који се кренуо да затекне курјака на л |
исар«...{S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и ви |
и.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни положај: личио је на звер, коју непре |
добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, |
ажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца... < |
а и ствара једну збрку, из које се ипак осећа само она...{S} И уз то једнако, уза сваку мисао, |
разврат, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно задовољство у овом новом и примамљивом стањ |
оста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој |
.{S} Није он ни Станку омрзнуо.{S} Само осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима као пре |
кући, не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред вратима.{S} Прегледа кључаницу |
да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа како промиче кроз благу шумску хладовину. </p> <p |
нај Ђуричин сусед. </p> <p>Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним |
— запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. |
но ступаху по хладној, росној трави, не осећајући ни хладноће ни умора...{S} Само што пре, само |
пљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова.{S} Сунц |
и!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S |
брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он з |
тљивим погледом...{S} Као да су обојица осећали да треба одважно издржати овај први поглед, па |
ца из наших песама, која нам буде топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је ду |
какао, не могући умирити своја узбуђена осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрет |
, без сумње, улевала необична и страсна осећања сеоској момчадији. </p> <p>Кад пређе праг, баба |
!...« узвикну и, под утиском разноврсна осећања: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S |
ору.{S} Ђурица се прену.{S} Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозо |
тово несвесно, под утицајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би |
може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. </p> <p>Одмах после венч |
p> <p>Али зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не разбирају |
утајући под притиском бурних ветровитих осећања... </p> <p>Да ли у тим мислима Станка задрема и |
је то много дубље и необичније за њега осећање, коме се само могао досећати, али га није могао |
елете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — |
у неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет...{S} Срећом |
уцима, не налазећи речи да искаже своје осећање и чуђење. </p> <p>Седнувши на столицу и посадив |
узвику као да хтеде исказати цело своје осећање. </p> <p>Она га погледа, разумеде његов узвик и |
, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање.{S} Једаред застаде, погледа око себе, па уздах |
<p>Неко неодољиво, страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада срца, испуњен |
терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, које је личило и на кајање, и на жалост, и на |
а своје околности, иначе би му ово ново осећање само позледило ране и муке му увећало... </p> < |
</p> <p>На Станку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ за |
обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светлост на овај дога |
о, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх.{S} И усред тих мисли |
га...{S} Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа засн |
иља своме опстанку.{S} Неко љуто, горко осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њив |
не разуме.{S} Неко ново, досад успавано осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже |
ма Станки; угасило се оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај...{S} Сад се место |
ну.{S} Овога тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне.{ |
т стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она предаде сва, без протеста, без пок |
мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим |
дну, али он отера од себе то непријатно осећање другим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле, на слобод |
а, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећање — грозничава плашња од свакога секунда који про |
о у суштој противности са целим његовим осећањем, са свима његовим лепим сновима, са једином св |
p>А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженств |
доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, раз |
упи у Ђурици извесан прелом у мишљењу и осећању, тако и сада, после ових бурних и необичних дог |
ање опет понови.{S} Сад је, чини му се, осећао присуство човечје с оне стране капка.{S} Полако, |
да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да |
бескрајну мрежу својих замака.{S} Он је осећао да је тешко надавати свима и свакога задовољити: |
у, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја... |
вем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно безизлазно стање |
ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме ш |
ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, а |
надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено пог |
да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав ј |
иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у њега.{S} После му |
ка...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одј |
м.{S} Ваздух у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим је прожет сваки дел |
ојима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката.{S} Али ипак то није ни |
ј огромни терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће п |
у ни видели од повратка. </p> <p>Ђурица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чист |
иштио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење |
коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не осећаше...{S} Али није ни то...{S} Имало је нешто у сам |
ено слабим пламеном упаљене лојанице, и осећаше велико задовољство што не обори очи пред оним с |
о мало времена што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и забо |
исао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на себи |
оче се опорављати.{S} Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неколико капи хла |
страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђ |
p>— Море, много је то: неће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. |
опада толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку |
сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. </p> <p>— Маџарица, Швабица — ј |
наведоше га на мисао: да овим положајем осигура себи и своме другу будућност.{S} Сад му живот б |
сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, које се помаљаше из те таме |
е у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општега питања, које сам себи непрестано зада |
па онда стаде да их опрема на посао.{S} Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека |
пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших села... још синоћ су сви скупљени и сад су т |
рају у зид и окруне мало земље, која се осипа право на њега...{S} Чим он испали на један прозор |
грађанима — продужи апотекар — што се у оскудици здраве душевне хране наслађују полициским биле |
обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако ослабила? </p> <p>— Године су, дијете, старост... — одг |
уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу у овој проклетој помрчини. </p> <p>— Што ће ти |
о утегом.{S} Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: </p |
иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од Станке, прискочи старцу и стеже га својим с |
p>— Хо, младићу, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ |
/p> <p>— Куд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> |
да у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао: </p> |
шући њоме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без поздрава: </p> <p>— Где ти је мајка? </p> <p |
нувши на месту, стаде претурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља.{S} Уосталом |
а поможе бегунцима.{S} Пантовац једнако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, |
мисли Ђурица, па стаде још пажљивије да ослушкује оно значајно шушкање. </p> <p>— Да бегамо низ |
пута.{S} Они из заседе поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никол |
вој подстрешници, дође до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску.{S} После нек |
с постеље и дохвати оружје у руке...{S} Ослушну... не чује се ништа...{S} Приђе к вратима, слуш |
д онога вечерњега сутона..{S} Застаде и ослушну...{S} Неко му се приближује.{S} А, јест, то је |
ише, али Пантовац лагано подиже главу и ослушну, па, кад се шуштање понови, он скочи и пружи пу |
десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, дође ли?.. |
S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе.{S} Овакв |
ост преко лица, које се развуче у весео осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} Гле мога Ђуре!...{S} Ста |
а, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички.{S} Раста беше малена, али сн |
момака, видео му се око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега у |
слава га убила! </p> <p>Станки застаде осмех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па ни |
а одједном појми све.{S} Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погл |
/p> <p>Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњењ |
састављаше своју научну фразу, иронично осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпитао — учит |
да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?...{S} Тхе, н |
село причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места томе смеху.{S} Кад |
је младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво. </p> <p>Ђурица |
ца, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко је то прошао? |
ело нећемо« — помисли он и задовољно се осмехну.... </p> <p>Тако дође до изворца, који је ископ |
ан.{S} Кад му се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним п |
.. — заврши капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом на |
осле нећу и да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се. </p> <p>— Ехеј, море, побро, да не страд |
>— Чудо се ниси опет напио? — рече она, осмехнувши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у зору. </p |
>— Ја шта си ти мислила? — одговори он, осмехнувши се иронично. — Да седим једнако уз тебе и да |
та? </p> <p>— Што питаш? — одговори она осмехнувши се. — Знам да жене у том стању не иду... </p |
<p>— Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се. </p> <p>Он јој пребаци руку преко рамена |
он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: </p> <p>— Измакни се малко натраг. < |
има искрсне пред њу; поздрави је нежним осмехом, затури главу весело и прође... </p> <p>Једнога |
како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пик и подели... </p> <p>После једнога часа прође |
S} Ну имађаше он још других карактерних особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно ист |
лости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више излажаху пред очи и биваху |
<p>Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао |
стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса.{S} Кад би је опазио где у по |
ојих великих очију, умео да прикрије ту особину.{S} Само га често издаваше нервозно трзање вили |
} Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, н |
ле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели |
е две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.{S} |
чају.{S} Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им прича |
грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још више осоколи, па је погледа озбиљно и одговори: </p> <p>— Не |
мајка? </p> <p>Ђурицу дарну ова кметова осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди, али се он уздржа |
...{S} Ја сам ради њега оставила све... осрамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати. |
кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам због тебе окренула |
.{S} Није требало да пијем, само сам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држати...« — |
се она обрадовала своме детету, својој осрамоћеној, исмејаној кћери!{S} Сав свет обрће главу о |
рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоћену, понижену, уцвељену, па избачену напоље, изб |
ма, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са други |
утим пиштољима за појасом и један човек осредњих година са пребаченом шешаном преко крила.{S} П |
идевши пружену пушку, повика: </p> <p>— Остав’!...{S} Ко ти то рече? </p> <p>— Па... ја чух да |
По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидоше весе |
ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са |
и и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </p> <p>— Лези о |
p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, молим те... остави ме мало! — одговори она збуњено и, не погледавши |
пође да му веже очи. </p> <p>— Немој... остави то, молим те — рече Ђурица, махнувши везаном рук |
у страну. </p> <p>— Јеси ли луд?...{S} Остави то! — викну Ђурица гневно. </p> <p>У том истрчаш |
Куд ћеш сад?... </p> <p>— Морам ићи.{S} Остави ме сад, молим те! </p> <p>— Немој, болан.{S} Што |
лим да те водим у Војковце... </p> <p>— Остави то! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се |
Неће ти бити од мене криво... </p> <p>— Остави се залуднице, вјере ти; зар ја не знам тебе! ... |
икола и себе и свога дужника. </p> <p>— Остави сад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си |
Свештеник га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и |
олу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> <p>— Не говори тако, ако знаш з |
. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме остави, а после... </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш |
Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучност, која је расла све ви |
пружајући пљоску Ђурици. </p> <p>— Море остави ме, није ми сад до тога — одговори Ђурица љутито |
плим, нежним погледом. </p> <p>— Зар ти остави хајдуковање, па сад вребаш девојке? — рече му он |
аче се постељи, па седе. </p> <p>— Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао... |
авши сваком другу по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} |
</p> <p>— Ја ти рекох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном љу |
, махнувши везаном руком. </p> <p>Митар остави мараму ћутећи, живо привеза конопац за колац, па |
у, те их прегледа и, нашавши све у реду остави их. </p> <p>— Тако, соколе!{S} Оружје ти је сад |
е она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад тек сети огромн |
може бити свашта...{S} Ја сам ради њега оставила све... осрамотила се, те не смем никоме своме |
не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> <p>— Ч |
који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу д |
а везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и ле |
с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што |
S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па се онда и он намести код |
ш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> |
, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила |
мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите чељад на миру.{S} Кажите сад одмах онима у кућ |
S} Требало је разделити новац јатацима, оставити што и мајци, па онда узети Станку и, пошто нар |
а те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> <p>— Што ћеш ми ти? </p> <p>— Поузданије |
у ти не поможе нико.{S} Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — о |
затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.{S} Него кажи што друго: има |
ене, мучила се као ниједна друга!...{S} Оставих добру мајку, увредих до срца старога оца, окрет |
ље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва м |
да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Д |
љава посла!{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо к |
и безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у |
он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... </p> <p>— Колико ти је дао Вујо оном |
обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљање. </p> <p>— Да се о |
уздани људи — одговори Вујо одсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу. </p> <p>— Баш би |
да није лако... </p> <p>— А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одговори |
јемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са њи |
сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњи слободни живот, кад се одвајао од дру |
чин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње куће београдске. </p> <p>Ка |
ц не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дук |
часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весел |
ни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен.{S} Било је у кући још дос |
чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија.{S} Непрестано је по |
} Вала јој је и присело... једва, кажу, остаде жива...{S} И опет, како вешто одговара на суду: |
<p>Станка угаси свећу, али не леже.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи недовршене мисли, које |
аше Станка и добар ручак.{S} Једна жена остаде напољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гост |
са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај видокруга, отку |
стаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и |
а не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једном топлом сузом. </p> </div> </ |
н и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. </p> <p>— Наопако, шта учинист |
аш тако брзо — проговори он. </p> <p>Не остаде им више од стотине корака до реке.{S} Наједаред |
зјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и ка |
ако беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем...{S} Пис |
се и спустио на под и заспао.{S} Новици остаде још толико свести, те угаси свећу, па се и он пр |
промени се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, |
рудима... и цео Ђурица, као да одједном остаде без ногу, клону... глава се затури... затеже се |
р и устаде.{S} Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, непокретан... </p> <p>»Шт |
еде на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. |
еђен, није му лако.{S} У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна |
пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио.{S} Јат |
ичега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја те послушах — поче Ђ |
а устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби остадоше Ђурица и Станка. </p> <p>Погледаше се обоје, и |
S} Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око малога ручк |
тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. </p> <p>— Ни ја не знам све, |
исаше кмет и одборници.{S} Писар и кмет остадоше у заседању да се, поверљиво, разговоре о други |
</p> <p>Ђурица погледа Станку и очи му остадоше приковане на њој: откуд јој се поврати изгубље |
<head>XVII</head> <p>Ђурица и Пантовац остадоше код Јова и на преноћишту.{S} Ђурица и Станка о |
ш на туђим колима, од чега му је такође остајала по нека пара.{S} Али, при свем том, није било |
му од похара много више, но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио после прве пија |
то помоћу жена, привеже Ђурицу за себе, остајаће му од похара много више, но што је Вују остаја |
нији.{S} Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити друг |
е било сумње да су опкољени потером.{S} Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, н |
виђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да чека.{S} Због тога је и избег |
гла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми да с |
њ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од |
ек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито привла |
шумовиту потоку, коме се он упутио.{S} Остала двојица иђаху право на њега, држећи пушке на руц |
а после тога све по двојица у реду.{S} Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, нек |
у вајат — викну писар и махну главом на остале. </p> <p>Писар уђе први унутра, па се одмах обрт |
и сламе, сена и шаше, кошаре за стоку и остале потребе добре земљоделске куће.{S} Становници су |
тргла и да му неће својевољно издавати остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Нови |
S} Но сад је лако.{S} Овај ће проказати остале. </p> <p>— Хм, богме ћете имати муку са њим.{S} |
Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гла |
говоре о другим општинским пословима, а остали, заједно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и поле |
е знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и остали свет. </p> <p>Ђурица се подиже и погледа је зачу |
— Викну Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, непокретан.. |
рече он, па седе за сто.{S} Поседаше и остали жандарми.{S} Један наточи свакоме по чашу ракије |
; осети да он није сад онакав, какви су остали људи.{S} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори в |
. </p> <p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разне стране) преко улиц |
а се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. </p> <p>— Знаш... не |
чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва стајаху на ногама — сад |
у колу... само се, истина, мање шали од осталих.{S} Али опет.... </p> <p>— Како то хајдук?...{S |
ких момака, већ је његов пут одвојио од осталих.{S} Ну имађаше он још других карактерних особин |
оју је Никола спремио за нове стаје.{S} Остало друштво заузело је друге вратнице, па једни чека |
м нападу било је тако јасно, да му није остало више никаква друга излаза. </p> <p>Ђурица је све |
куд сам шта раздавао.{S} Мало је што и остало од оних двеста... </p> <p>— Каких двеста, кад је |
ривеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово место, |
»пријатељима, партнерима, суграђанима и осталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — А |
а и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом тројицом станем пред врата и лупнем јако...{S} |
дан пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остане удовица — наставља Митар. — Удаће се она, не бри |
га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш — рече му |
опазе. </p> <p>— Зар није сигурније да останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Р |
p>— Код Јова Дикића, у нашем селу...{S} Остао је на спавању, и сутра ће преданити код њега.{S} |
} Сви спавају...{S} И Добросав, који је остао да дежура, уморан, савладан пићем, наслонио главу |
се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, у такву се |
ргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} З |
што ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. </p> <p>— Па... добро — развуче Вујо |
/p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте ли? </p> <p>— Свршисмо. |
дмах жив... да живим, задуго, много, да остарим...{S} Шта је то робија, ништа!...{S} Слушам ја |
ко себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли ј |
веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно!{S} И његове везе почеше да избијају на ви |
о се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с краја |
е и бацајући их у недра. — Само хоће ли остати што другима? </p> <p>— Биће доста свима, само ме |
х обрадовао — рече она гневно. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... |
пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа око кућ |
убићемо те на месту. </p> <p>Сви сељани осташе као приковани на своме месту; нико не смеде оком |
е.{S} Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах |
ва једноцевка, коју одмах познаде да је острагуша.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду |
, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама.{S} Сретен, који бејаше напред, подиже косу |
више вароши.{S} Напред јахаше капетан с острагушом о рамену и револвером о бедрима, за њим Стан |
те раздели свој тројици.{S} Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци му ши |
ати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде не |
</p> <p>— Ђуро, сутра се мора извршити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш. |
ји наилажаху на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци — изгледаху јој необично вели |
м на стакло. </p> <p>Кад помену капетан осуду, Ђурици заклецаше колена, обузе га зима свега, и |
може валити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац... наместили се љу |
па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање... </p> <p>— Немам ја п |
амо навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.{S} Радован је, још док су били на ноћиш |
имао респекта према Вују.{S} Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога поми |
олициске, па су се сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, давали с |
ашљиво управљена у помрчину, отворених, осушених и врелих усана, онако као што болесник у врући |
они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се о |
а у Милошевој ливади подигла се зелена отава.{S} По њој се поређали млади косачи, па једначито |
сочну траву.{S} Пријатан, заносан мирис отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу м |
си брате, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура |
е кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... |
рет ђаков. </p> <p>После дугога читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, обрте се младен |
мавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> |
се мојој смрти радовао?...{S} Мајка... отац... другарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била |
их да ће учитељ имати највише право.{S} Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца |
не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим |
склони обешчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и и |
тиче она напомена о јаловици.{S} Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзо |
а њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет |
ћ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... </p> <p |
досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно |
анка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим |
собом певање црквених песама.{S} То се отац Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до ма |
p>— Тако, соколе!{S} Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </ |
иронично осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако нагласи ову реч — ти б |
ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатаковао |
ли и они његово мишљење. </p> <p>— Мој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — об |
нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац.{S} Он је учинио тако.{S} И кад му је после мајка |
руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу не |
мишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси |
осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на г |
и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драг |
им непознато му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет...{S} Срећом, сад је заборави |
ишта.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} |
е после заранака.{S} А тамо... пази!... отварај очи! </p> <p>Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица |
се не би могло овуда провући! </p> <p>— Отварај! — викну капетан, и сва се она гомила крете за |
ита груб женски глас изнутра. </p> <p>— Отварај, море, озебох на овом кијамету — — одговори Ђур |
еко лакшим гласом кроз врата. </p> <p>— Отварај брже, хитно је... видиш: жена сам!.... </p> <p> |
њив глас: </p> <p>— Ко је то? </p> <p>— Отварај! — викну она гласно, сазнавајући умесност свога |
Пожури се, што брже можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо ј |
/p> <p>— Нису још гледали апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу... </p> <p>— Д |
ашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој с |
S} Истога тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и стаде насред апсане |
агано, тихо гурну...{S} Врата се почеше отварати...{S} Другови прихватише врата оздо, понеше их |
а, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груд |
ушчаних пружени... само се види округао отвор, као прстен, и унутра зија црна цев.... </p> <p>Н |
ак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да шушка око прозора, |
ема ни једнога човека, с киме је сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, помислим ти сто чуда...{ |
ед онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} |
спита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по по |
Као одговор на његову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави н |
те опомену дућанџије да радње још нису отворене.{S} Овај велики скуп разби се у ситне гомилице |
м месту трагове пламена.{S} Очи му беху отворене, али готово испечене, услед чега цело лице виш |
огађају, али сад већ много слободније и отвореније, но на скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчавши |
брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју...{S} По плаву небу пролете јато задоцн |
нем...{S} Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен Ђурица. |
огледа, страшљиво управљена у помрчину, отворених, осушених и врелих усана, онако као што болес |
но бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и отворено у оно сухо и смежурано лице, осветљено слабим |
ћао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа.{S} Још ниједан момак не могаше поузда |
и за себе, никада му још нико није тако отворено у душу загледао...{S} И таква вера, такво пове |
уца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног и неочекиванога питања. </p> <p>— Само ти не |
уг, заблиста се шумна речица, затрепери отворенозеленкастим сјајем шибље и лишће око ње, и она |
адовану. </p> <p>Пантовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, |
де мота цеви.{S} Не размишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом по |
шкиље, као душа у јектичава старца.{S} Отвори се понеки прозор, на коме се појави трома и сањи |
који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске |
то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У |
куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, да се наужива и провесели...{S} Дивна |
ти.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па отвори једна врата на ходнику.{S} Истога тренутка отвор |
сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али |
та, стеже га...{S} За песму треба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само крави.... |
анским. </p> <p>Радисав откључа браву и отвори врата широм.{S} Кроз ону рупу продираше светлост |
ш, побро, ове се не шале! ... </p> <p>И отвори се бесна, разуздана пијанка.{S} Жене се изопијаш |
у на кућним вратима, извуче је и полако отвори тешка растова врата...{S} Јово јој нешто рече, н |
решетке.{S} Прозор се лагано и опрезно отвори.{S} Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха пој |
потом угледа како оно страшило необично отвори и рашири очи, као да се нечему јако зачуди, па и |
м изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огроман утиц |
S} Хвала ти, попо, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким |
нска посла — ђавоља посла!{S} Мораћу ја отворити очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га |
шпекулацији не страдате.{S} Може вам се отворити стециште због те кафе — узвикну апотекар, а ње |
дини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању |
оворио.{S} Само знам једно: треба добро отворити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па и |
Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слушај што |
и одговора задуго.{S} Лупнем опет...{S} Отворише се изнутра собна врата и нека жена виче: ко је |
окру даску.{S} После неколико тренутака отворише се собна врата и зачу се ход босих ногу по зем |
на врата на ходнику.{S} Истога тренутка отворише се према њима друга врата, на којима се указа |
... </p> <p>Кључаница шкрипну, врата се отворише и Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који те ђаво |
о браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред апсане, чини |
у — — одговори Ђурица. </p> <p>Врата се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина |
е вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа Милета са револве |
ватише врата оздо, понеше их у страну и отворише сасвим...{S} Слаба, бледа светлост показа им у |
поветарац.{S} Варош се буди... </p> <p>Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Р |
азмакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних мисли...{S} |
исао, јер угледа мртвога Новицу, где се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили жандар |
е и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа страну.{S} Бегање је било тешко и уморно, а |
е му руку. </p> <p>Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно звиждање. </p> <p>Вујо напреже снагу, п |
хови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача уса |
ислим, чућеш послије. </p> <p>— Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, з |
цај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. </p> <p>— Хајде живо, да се разлазимо — рече Пан |
ћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно |
, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. </p> <p>Пантовац га пресече очима, те он ућута |
рос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — о |
толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падн |
сао! </p> <p>Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање другим, повољнијим: |
Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја водим |
чиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши од те |
а. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу за |
већ беше одлучио. </p> <p>Изјутра зором отиде Марко до свога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, |
аве злодјејања и да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« </p> <p |
</p> <p>Старац, још снажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{S} Ђур |
јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри, отимај!...« </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубијали |
. а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... да упропастим ’наку девојку!«.. |
, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} |
ими помало врачала и бајала.{S} Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души |
леђа. </p> <p>Симо се у почетку напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везу |
е и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица сл |
и у сну читав харем варошанака, које се отимљу о његово миловање...{S} Али кроз сан опрезно ухо |
ем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти |
те препоручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми са |
нало. </p> <p>— Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни влас |
Симо? — упита га још на ходу. </p> <p>— Отишао је кући — одговори Ђурица, прилазећи му. </p> <p |
уздану добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати облигацију од двеста дуката.{S} Знали |
аке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочеки |
роши? </p> <p>— Јесте, него да није куд отишао послом.{S} Он ти сад води трговину на своју руку |
село... </p> <p>— Знам, због тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станку, сет |
утало, дијете; заборавили су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакосник |
х сам поделио јатацима, криво му што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радован |
их да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му после казати.{S} |
то звали у срез, и он је јамачно јутрос отишао.{S} Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим с |
аше.{S} Неко им потказао да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пред вече одјурише жандарми са писа |
даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и веселим сме |
у собу...{S} У последње време, нарочито откад је доведен из суда, променили су своје опхођење с |
исти, какав је и у детињству био...{S} Откада памти за себе, никада му још нико није тако отво |
на се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној послушности.{S} |
е право овде, и не јављајући кмету!...« Откако је учинила први корак за ближе познанство са Ђур |
</p> <p>— Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу |
ће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова откивањем, па стаде г |
не би откивали...« И он се заинтересова откивањем, па стаде гледати како му ковач вешто одсеца |
ше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге им.{S} Пон |
у, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај |
им к вратима апсанским. </p> <p>Радисав откључа браву и отвори врата широм.{S} Кроз ону рупу пр |
... мене!...{S} Да бежим!...{S} Сад сам откован, слободан... само да тргнем конопац, што га држ |
ну затим Сретену, који се очас пружи по откосу.{S} У руци Пантовчевој одједном се нађе витак др |
хати попару, па му не иде у рачун да му открива своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су рукама |
ервозно трзање виличних мишића, које је откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу.{S} Таква г |
е све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту његову... </p> <p>»Шта ми оно |
ад му је пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не з |
па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Постаде јој досадно ово запиткивање капетан |
рици и пружи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, даље |
Ђурицу и обрадова му се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па |
рчаше Станка, погледајући чешће у лево, откуд се чуло викање и пуцњава.{S} Пантовац, тежак и тр |
ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, нано, откуд то? </p> <p>— Кажу ми људи једнако режи на тебе ш |
се поврати изгубљени сјај лепих очију, откуд ова чудна лепота целога стаса?..{S} Као да је ове |
м... — вели му писар. </p> <p>»Мајка... откуд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, с |
нку и очи му остадоше приковане на њој: откуд јој се поврати изгубљени сјај лепих очију, откуд |
ружи руку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} Откуд тако рано? </p> <p>— Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а |
жена. </p> <p>»Шта то њима раде?...{S} Откуд тамо други хајдуци?« — помисли он, заборављајући |
ају никаква посла с поштеним кућама.{S} Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. </ |
о слабом осветљењу, не опази. </p> <p>— Откуд ти то знаш? — одговори он, и одмах се покаја што |
раше, али беше још опрезнији. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова сино |
у срце задрхта од те помисли. </p> <p>— Откуд теби, момче, ове ствари? — запита полицајац, дигн |
а, погледавши га право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је |
немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њен |
Па ко га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад |
не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде!{S} И напослетку, угледавши врата, ј |
обичне и нејасне, вире оздо... </p> <p>»Откуд овде ови људи?...{S} Шта је ово?...{S} Смрт!«... |
Ђурица стаде да прибира мисли. </p> <p>»Откуд ја ово идем?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, уби |
шљен, укочена погледа накрај видокруга, откуда се помаљаху ретке паучинасте кудеље сивих и бели |
но исто време, одвајају у засебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} И он им се прид |
путник натичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </p> <p>Пролазе се |
раше се... »Шта ће мој попа овде?...{S} Откуда он...{S} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо г |
е... </p> <p>»Ово је рака за мене...{S} Откуда она?...{S} Шта ће тај колац ту?...{S} Хоће да ме |
им се беше опасао преко паса. </p> <p>— Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. </p> <p> |
ако знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да скрива св |
лажене.{S} Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, проба |
исли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло помиловање, п |
, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће |
своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опе |
ead>XXII</head> <p>Како је тешко живети отпаднику из друштва! ... </p> <p>Кога год видиш, сваки |
ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од куће од родитеља, од села и целога света; |
ђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, ка |
а су им очи приковане за њих. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђур |
оври стаде се молити Богу.{S} Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе.{S} Поче ручак.{S} |
тоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви даље.{ |
снажан магнет, коме он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом |
т велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоче апотекар да развија своју философску мисао... </ |
> <p>Ђурица се сети Новичина савета, па отпоче благо: </p> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ј |
арм напомену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са песмом и смехом...{S} Д |
/p> <p>— Па... готово и боље! </p> <p>— Отпре си волео. </p> <p>— Тхе... тек онако... не знам н |
чини сумњив... па одох раније. </p> <p>Отпре би се Станка после таква одговора уплашила и стал |
танка изиђе, и мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима.{ |
воја посла — одговара им онај с пушком, отресајући печен кукуруз и завијајући га у зелену шашу. |
две ноге човечје, шљепкајући по блату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној, замешено |
аштићена оканца, уносећи собом и студ и отров...{S} И усред дана у таквој је улици помрчина, а |
трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову |
дна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво |
ху око њега.{S} Марко Радоњић не могаде отрпети срамоту своје куће, па се обрати за помоћ држав |
га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и др |
<p>Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. </p> <p> |
дио му чворке.{S} С најрадоснијим срцем отрчао је кући, однео своје лепе мале чворке и показао |
ску. </p> <p>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши? < |
{S} Прегледа кључаницу — стоји добро... отуд је поуздан.{S} Приђе прозору с истока, обрте обе з |
томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Ос |
ењаче, па да ноћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам на другу страну, имам хитна посла, а код теб |
паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по цел |
гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи. </p> <p>Пред иконостасом |
у... то није; она је истурена, избачена отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Јед |
нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему. |
е Станка замаче за шљивар испод куће па отуд оде право у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве б |
чке... </p> <p>»Ко зна... ако се покаже отуд коњаник!... прамен густе прашине...{S} Краљ може.. |
дувањару. </p> <p>— Има ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета. </p> <p>— Из среза, велиш? |
народ улицом.{S} Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опаз |
га ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. |
преседластога превоја, којим се прелази отуд из Шумадије у руднички крај, бегунци се зауставише |
— Сад ћу, не улази овамо!... — одговори отуд женски глас. </p> <p>Побратими се вратише на своја |
ену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.{S} Размисли се мало, па се сети да је у |
пасно рањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је пр |
уздано уточиште, а сад му прва опасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с |
тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живеће |
/p> <p>У глави му читав хаос, живци већ отупели од страховања... све се у њему згрудвало, смеша |
} Док сам ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ја с |
оје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми се куне срећом хајдучк |
потрчите муштерије, разграбише људи!{S} Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о |
не мари! ...{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је слатко протегнути се овако...{S} Звецну гво |
тко?...{S} Гле, слободно се дише!...{S} Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта је ово заковано? |
ветле очима и маши се чутуре. </p> <p>— Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајверни |
, носио добош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, |
врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. </p> <p>— Каквог курјака, ’натема те не убила! |
!..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики |
чатити у души тај неми последњи одговор охладнела срца, које говори о неверству, погледа га још |
е куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао |
девојке: беше у њој много неке необичне охолости и самосталности, неке ћудљиве тврдоглавости.{S |
и неком, необичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он |
не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила...{S} Јест, то беше онда у забрану...{S} А |
их добру мајку, увредих до срца старога оца, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да |
Јесте, синко, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} |
зимус почела досећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе уп |
храм и очитах им велику молитву светог оца нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом...{S} |
њива у планини — беше му све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се дови |
урица је и даље живео онако, како је од оца навикао.{S} Имања, може се рећи, и не имађаше.{S} Ј |
она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и |
ква ми је, ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од других, па... ето!... — одговори он уздахн |
ећу бригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећни |
једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једем... </ |
рицом и Јовом.{S} Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар |
аучио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору толики његови вршњаци из се |
{S} Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: </p> <p>— Да |
ену. </p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос отишао.{ |
а, слушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — под ноге! |
запита Ђурица живо. </p> <p>— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа св |
одио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.{S} Сваке недеље Ђур |
а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... </p> <p>— Јесте, синко, знам ја.{S} Камо среће |
лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих законских од |
е, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, к |
мачу једнога сиромашка, извео кмета, те оценио потру, па сад продаје крмачу.{S} Људи, позвани п |
d> <p>Као што после онога догађаја, при оцењивању потре пред кленовичком судницом, наступи у Ђу |
ом стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцртава по који кров од стаје, по неки стог заостала се |
ом...{S} На истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планински... развлачи се она прва блед |
суд и, рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!... |
амовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђу |
p>Станка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} |
журише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе |
уку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. </p> <p>Пантовац, који готово ништа не знађаше за |
да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избачена отуд, па јој |
емац са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши свога |
нео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« |
ања, све по такту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се претво |
се светли последњи пламичак наде, наде очајне, мученичке... </p> <p>»Ко зна... ако се покаже о |
атрпати и огњиште угасити — јекну Марко очајнички. — Оно је неко проклетство од Бога, само не з |
опет продужи, не осврћући се на његово очајно запомагање.{S} Кад наврши тридесет удараца, одуј |
аслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. » |
бре! — подвикну затим Сретену, који се очас пружи по откосу.{S} У руци Пантовчевој одједном се |
вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила о |
</p> <p>Станка се не измени; као да је очекивала нешто горе, неповољније, па је ово и не зачуд |
S} Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа се неко ма |
ако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао.{S} Али време протицаше брзо... </p> <p>Одједн |
ђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту за ствари |
ем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати какву сјајну срећу?{S} Јад и немаштина били б |
нада да ће преболети. </p> <p>Капетана очекиваху други неповољни гласови.{S} Писар га дочека п |
лепше није; и саме ове прилике, које је очекиваху, изгледаху јој заносне, пуне интереса...{S} Л |
А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући. </p> <p>— Како ти кажеш... |
назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пр |
ко дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном |
бљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна жена остаде на |
бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. </p> <p>— Свршисмо, али Мита |
ао што живи звер, која свакога тренутка очекује громовито халакање потере.{S} Дању се спавало а |
из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — в |
пта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од кога јој зависи све. </p> <p> |
ћим делом, свима.{S} Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај испричати онако |
но извешће.{S} Кола са мртвим Пантовцем очекују се свакога часа, а појединости напада познате с |
дно, ватреним очима погледа свештеника, очекујући повољна одговора. </p> <p>— Знам шта мислиш, |
ухвати руком дрвену ручицу на вратима, очекујући неће ли чути страсно кајање љубљенога човека, |
ало угажене траве и опет подигну главе, очекујући музару... </p> <p>Прве вратнице на огради од |
даше у мирно и благо свештениково лице, очекујући другу реч, која би ублажила или преиначила ту |
д мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.{S} У к |
и и благослов дати — рече му свештеник, очекујући жудно његов одговор. </p> <p>— Е, мој попо! . |
наизменце, гутао је жедно и грозничаво, очекујући свакога тренутка да пиће учини своју дужност. |
погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне своју грозну шалу. </p> <p>Ђури |
оже се више врдати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући даље заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и |
х се наместише Радован и Коста сами, не очекујући да их ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, |
е било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се |
ше све муке и патње преживеле у туђини, очи им засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усе |
две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му иска |
ун...{S} Зелонобледо лице намршти се... очи се зачуђено раширише и одмах склопише... тело се др |
мисли у глави...{S} Лице позеленело... очи се рашириле, да искоче из станишта... усне се скупи |
<p>Станка скочи, па стаде пред њега.{S} Очи јој севаху као живи пламен, сагореваху....{S} Она с |
казује иа том месту трагове пламена.{S} Очи му беху отворене, али готово испечене, услед чега ц |
д собом као са неке орловске висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица.{S} Њихо |
погледа на онај прозор испред куће.{S} Очи му прелетеше преко некакве слике, која му је тако п |
нека пријатна топлина леже на груди.{S} Очи му се засветлеше неком необичном радошћу, и он глед |
, ваздушаста топлина по целоме телу.{S} Очи му у оној помрчини засјаше необичним сјајем и он, г |
народ вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први поглед, исказиваху неизмерну питомост и |
его да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </p> <p>— |
ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобом, |
, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо |
му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе.{S} Оваква задовољст |
е стегло, следило: окаменило се...{S} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, н |
је постати други човек.{S} Али такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује |
анка!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} |
спавам. </p> <p>Новица устаде, протрља очи, па, онако у помрчини, стаде да пипа око себе. </p> |
Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна кур |
себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га в |
шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!...« </p> <p>Неколико пута је седао и одмах с |
наест.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«...{S} У таквим мислима дочека свануће. |
а су ови још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима. |
Наиђе му нека црвенкастосива тама пред очи, која му заклони собом све предмете и сва лица...{S |
бинама, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и интересније. </p> <p>— |
и, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом. </p> <p>— Зар т |
и то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати.{S} Испи чашу, |
извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— Немој... остави то, молим те — рече Ђури |
а кошуљу да се припије уз тело и подиже очи... </p> <p>Ужас!...{S} Свих пет грлића пушчаних пру |
или је и она заклопила уморне старачке очи?«...{S} Као одговор на његову зебњу зачу се из отво |
’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p>Свештеник га појми.{S} Па, хотећи да га ос |
Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати није смео.{S} Заносна ват |
у најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: </p> <p>— Хеј, мајковићу, зар је ова |
полагано преврте, погледа јој затворене очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша. </p> <p> |
први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра... </p> <p>— Казаше |
p>Свет се окрете, ускомеша...{S} Све се очи упреше у шарену огромну масу народа, која се, талас |
нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, ве |
га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, |
помену Краљево име.{S} И одједном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли |
и стаде на ноге. </p> <p>одједном му се очи раширише, узвераше се... »Шта ће мој попа овде?...{ |
ви неки бол, туга...{S} Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{ |
како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити |
трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти све каже |
рајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући неку лукаву препредено |
да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлач |
похаре и убиства. </p> <p>И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помирише цв |
ву земљу преврнуо. </p> <p>Вују севнуше очи задовољно. </p> <p>— Што ће ти сад паре? </p> <p>— |
ринка на вересију. </p> <p>Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, |
дакле, није био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, д |
у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S |
рећа... </p> <p>Ђурица погледа Станку и очи му остадоше приковане на њој: откуд јој се поврати |
ми!.... </p> <p>Станка се прену, рашири очи и погледа га зачуђена. </p> <p>— Зар баш тако,? — р |
, стеже му се срце, раскида с... рашири очи... од пијанства ни трага... </p> <p>Сав народ углед |
чини непознат. </p> <p>Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу и |
о оно страшило необично отвори и рашири очи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис |
. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. </p> <p> |
>— Па...шта велиш?... </p> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која леж |
м пажљиво, болно, мученички... па обори очи, окрете се и полако пође к вратима...{S} Полако ухв |
{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно при |
осећаше велико задовољство што не обори очи пред оним строгим, испитљивим погледом...{S} Као да |
једним тренутком погледа, па опет обори очи, гледајући у његове каљаве ципеле... </p> <p>Обоје |
, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбу |
ити против твоје воље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не |
.{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупка и |
а — ђавоља посла!{S} Мораћу ја отворити очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, |
} Само знам једно: треба добро отворити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја и |
е чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слушај што ти говори |
којих се овај намах расани и разрогачи очи од страха и чуда... </p> <p>Ђурица и Станка стадоше |
Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се в |
заранака.{S} А тамо... пази!... отварај очи! </p> <p>Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође ис |
е, што брже можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо још за ви |
у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за њих. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, Јев |
мене... да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. |
ти, попо, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам по |
пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види |
илоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. </p> <p>— Море, много је то: неће сваки струк осећ |
е и потрча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га неописан страх од |
од самога ђавола.{S} Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих оч |
а разгледа око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једно |
срамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила...{S} Јест, то беше онда |
вако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи |
више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... и све то због њега.. и ако он воли да |
ица, зелених лукавих очију.{S} Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена бр |
ћи одједном у све њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао у честару, међу |
века.{S} Један од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем.{S} Бе |
потеса носе воду.{S} Одатле му падоше у очи неколико раденика у једној страни, и он познаде да |
нарочиту намеру.{S} И затим му падоше у очи широка Николина леђа, у сукнену јелеку, како су нео |
ити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? </p> <p>— Ја ти рекох једном, па сад то остави — о |
, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љ |
а седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се нећеш растављат |
им, да могу слободно погледати сваком у очи.{S} Што да ме називају свакојаком?{S} А кад ти буде |
себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен к |
<p>Ђурица застаде и погледа га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у |
{S} Она се исправи и погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> <p |
ита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не мораш знати. |
де? — запита она, погледавши га право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори о |
жјак и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде |
е к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одлучно: </p> <p>— Не знам, господине!... |
достојанством погледа зликовца право у очи и одговори му: </p> <p>— Ово је место, где само ја |
оче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јован |
тање... да их, онако старински, смело у очи погледа..{S} И она зна да више никад, ни једној од |
на и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да му се лице мења, |
кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега |
коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђаше увек пра |
бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм. </p> |
теде још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи о |
иш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело...{S} Хладна, мокра влага п |
ка све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да су, |
раме. </p> <p>Радован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђор |
омак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, з |
> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздрави сестру, Спасу... нека те бар он |
и се весело, светло, радосно... </p> <p>Очи се приковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа |
ају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се чов |
ћности, која, истина, беше сакривена од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јој с |
о се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа...{S} Јест, |
ја му је покривала скоро све лице испод очију на ниже. </p> <p>Нико од сељака није упамтио да ј |
мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће |
— обрте се он Ђурици, који не одвајаше очију од Јуле. </p> <p>— Ја нисам с раскида, ако она хо |
трашан смрад, од кога му пођоше сузе из очију. </p> <p>Збуњен, уплашен, изненађен свим овим што |
шће, дршће...{S} И одједном потекоше из очију две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене |
јући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>После десетак минута Ђуриц |
отера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке.{S} Тако су |
стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад овако мирно и послушно |
} Оно грозничаво дрхтање, необичан сјај очију, суве, запечене усне, нервозно трзање главе побуд |
дела свештеникова, од кога није одвајао очију.{S} И најзад сећа се да је тада све било тако леп |
руку, стадоше му се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш |
старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију.{S} Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, |
о жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо |
уо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта у |
, једним благим погледом својих великих очију, умео да прикрије ту особину.{S} Само га често из |
авојка, мало погурена, јасних и светлих очију, жива и страсна израза, устаде иза стола и пође н |
/p> <p>— Како ли је могла ићи завезаних очију? </p> <p>— Кроз сукњу се види лепо. </p> <p>— Гов |
аву. </p> <p>Готово плашљиво, раширених очију Ђурица погледа попа.{S} Ова страшна мисао, која м |
/p> <p>Симо све то посматраше раширених очију. </p> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, |
р с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше б |
у страну и нестаде га испред Николиних очију, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зв |
же опазити код људи зеленкастоплаветних очију.{S} Али кад се мало пажљивије разгледају оне једв |
куд јој се поврати изгубљени сјај лепих очију, откуд ова чудна лепота целога стаса?..{S} Као да |
за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, могао је постати други чов |
брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте позадружна, јади је убили, таман да з |
прочељу, леже онако леђима, преврнутих очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.{ |
заливен.{S} Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела з |
груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, напреже се да прогута или да избаци то што га ст |
уди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се...{S} А терет озго све тежи |
S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измаглица.{S} Докопа |
е, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не |
{S} Крв му појури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, |
ину...{S} Стаде да му се развиђава пред очима, спаде она тежина с главе... лепо види и разуме.. |
а.{S} Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само |
се сит науживати, јер — куршум је пред очима свакога дана!...« </p> <p>Тако му пролажаху дани, |
сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада она пијана мора... </p> <p>Писар |
} Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш б |
ито му је овај сурови човек стајао пред очима као нема загонетка, која те све више привлачи, шт |
престано за ове две године лебдело пред очима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће |
мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се |
ном...{S} Окиде!...{S} Ватра прсну пред очима... за њом дим... оне слике нестаде... она се, одм |
урица собом донео.{S} Пантовац засветле очима и маши се чутуре. </p> <p>— Ох, сејо рођена и мај |
а, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за |
е, не брукај се! </p> <p>Ђурица прелете очима преко гомиле земље, што се издигла пред њим, угле |
ај отезати. </p> <p>Пантовац га пресече очима, те он ућута. </p> <p>Кад сви поседаше, Вујо поче |
ме црквени барјак. </p> <p>Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда о |
м се мре! — одговори Пантовац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушен |
у приковано — одговори кмет, показујући очима на ону објаву среске власти, која је прикована на |
, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?...{S} Јес’, |
Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — |
о, које се раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из не |
не слике, које се мало час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само Николиних речи и |
е, по чему... по свачему!{S} По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, |
вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, |
е на спасење...{S} Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, уле |
јединца сина...{S} У старим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде неза |
и разбарушеном косом, сањивим надувеним очима, дугом и уском расом, изгледаше као страшило.{S} |
подиже и погледа је зачуђеним раширеним очима. </p> <p>»О чему то она говори?...{S} Причешће.. |
ер нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свештеника, очекујући повољна одговора. < |
гледа га мило, својим великим и сјајним очима. </p> <p>Неко неодољиво, страсно и грозничаво осе |
дарми певају одавно, сваки је засветлео очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи исп |
пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. </p> <p>— Шта? — |
прозорче, те ходао по соби, разгледао и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад |
м, па се кретоше крстоноше.{S} Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одг |
удше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог оца нашега Василија, иж |
де неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са мном.... < |
механама, намести се на предње седиште, ошину бичем и кола појурише.{S} Требало је на сваки нач |
ири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред очима, спаде |
тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, не знајући |
за потиљка.{S} Са планине пирка студен, оштар поветарац.{S} Варош се буди... </p> <p>Отворише с |
к са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан планински ветар зањиха лисје и врхове куку |
<p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љута гуја! </p> <p>Ђурица, полако и оп |
и шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </p> <p>Пролазе сељани, пешаци и |
е и саже се над Сретеном, па му превуче оштар ножић преко средине уха, смешећи се: </p> <p>— Ов |
некако дохвати паса, одакле истрже мали оштар ножић.{S} Сад би могао убости противника, али су |
а овакову грубост, али их уздржа његова оштра збиља, иза које су опажале да сева нешто тајанств |
у твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незго |
се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длета... </p> <p>»А знам... хоће да врачају...{S} |
лази.{S} Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и |
и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком... </p> <p>Наједаред косачи се пренуше.{ |
е вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па |
обеља из сиротиње.{S} После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око се |
овлаче бегунци, удара их својим леденим оштрим сечивом, па јури даље, преко глатке снежне равни |
па једначито, као по команди, измахују оштрим косама и секу зелену сочну траву.{S} Пријатан, з |
капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са |
> <p>— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена оп |
> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она об |
послица, за мене није — упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, |
Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђ |
га знаш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро погледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, |
као жеравица.{S} Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред т |
ше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, ал |
се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. </p> <p>Ђурица устаде нагло. </p> <p>— О томе не |
мачише његов израз, и још више што тако оштро исмеваху његове сељанке, чија му је успомена и да |
се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо који месец |
} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, |
вадба, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... < |
кара, да избере име овога реформатора), па најзад Дарвин.{S} Разуме се, да је он морао објашњав |
ста (једнога трњака испод Дикића кућа), па даде знак.{S} Испред куће му одговорише да је све по |
ом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило ап |
ад изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен о |
ки води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много. |
ржа.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез проговори: </p> <p>— Ев |
иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник. </p> <p>Наступио је после |
јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. </p> <p>— Не може бити! |
кав чин треба много претходних послова, па онда се сети да треба и свештеник, који ће то изврши |
по два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. </p> <p>Јован скочи весео. </p> <p>— Е, ’вала |
шта учини Марко, и он се заинтересова, па позва ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.{ |
те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанк |
ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати |
тачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава забол |
пазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова девојка |
ија му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: </p> <p>— Оне раде те |
да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све ње |
овара на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, највише живела код Јова |
попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> |
пандуру рече да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А к |
Шта да чекам?{S} Да ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора ки |
Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна...{S} После закопају у земљу и гото |
{S} Станка га једним тренутком погледа, па опет обори очи, гледајући у његове каљаве ципеле... |
овољно. </p> <p>Станка га само погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који т |
.{S} Угледавши Ђурицу, он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, |
косе, виђаше се црвена, испечена кожа, па једном месту напукла, па ту зија огромна спржена ран |
урица приђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. </p> <p>За тренутак сви ућу |
јесу ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, и |
зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети опасност...{S} Кућа |
Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта се ради.{S} |
>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, |
ло руменила.{S} Још неколико тренутака, па ће небесним плаветнилом прснути огњени зраци, од кој |
, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на твоје мес |
ле!{S} Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ће |
Имам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Же |
и...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, |
вуда гори су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, |
о прво да вас стигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до |
p>— Не може бити! </p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он т |
.{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли не |
и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата се почеше отв |
мераваше ухом докле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, заси |
зиђоше напоље.{S} Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа је |
ите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па |
а су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по н |
ло, живо пролеће...{S} Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топло |
а светлост зорина... тама се проредила, па умире, гаси се...{S} Петлови почињу своју песму...{S |
иште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би |
ојан покров преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети |
и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... </p> <p>— |
>— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> <p>— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, |
испечена кожа, па једном месту напукла, па ту зија огромна спржена рана.{S} На лицу му не беше |
ици сјахаше, жандарми искочише из кола, па узеше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се са |
ри Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја |
аше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хладном водом своје вреле, једре образе.{S} Та |
танка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њој је криво што седи |
ка се враћа из њиве с празним судовима, па удари опет преко забрана.{S} На истом, пређашњем мес |
p>— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — |
макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. </p> <p>— Знаш... не могу пред |
ром и доктором.{S} Народ нагрну колима, па нити ко може приђи колима да што види, нити се може |
и сватове! </p> <p>Вујо слеже раменима, па одговори: </p> <p>— Чините, напослетку, како хоћете; |
е што треба гладним и жедним путницима, па се онда сви троје окретоше потоку и пожурише низ брд |
леда, већ само састави руке младенцима, па се обрте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и ж |
гох. </p> <p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све |
поуздано зна да сутра умире од куршума, па опет живи, једе, пије, спава, мисли...{S} Држао је д |
а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, понеси Јову«. </p> <p>— Па, узе ли? </p> |
та ти уради, соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе |
Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после да се не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти |
о је њему.{S} Издржаће неколико година, па кући...{S} Свима је њима лако, свима је добро, нико |
казну.{S} Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак |
... </p> <p>— Ево руке! — одговори она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђур |
/p> <p>Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.{S} Пред иконом храмовн |
часа.{S} Писар попуши неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унаоколо.{S} Иза куће стајаш |
сјајно црвенило, као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза г |
.{S} Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина |
поседали пред њим.{S} Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. </p> <p>— Ене де, отку |
о јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: </p> <p>— Нека дође, па шта |
ован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа.{S} Подиже пуш |
н банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на поље. </p> <p>Истога тренутка |
ао ’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђури |
. </p> <p>Испалио је већ оба револвера, па дохвати магацинку. </p> <p>А споља одједном престаде |
а мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га |
лоном, која заклањаше половину прозора, па извади цео рам са хартијом.{S} Али уместо поља и шум |
бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договор |
остале. </p> <p>Писар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први п |
сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, н |
згледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, |
Опасивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра |
иснату букву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати од умо |
ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости...{S} Е ја... </p> <p>Писар окрете |
ци.{S} Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од жи |
ељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђ |
</p> <p>Ђурица се сети Новичина савета, па отпоче благо: </p> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S |
осом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.{S} Истрча и капет |
ном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи |
из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </p> <p>— Ко то каже? |
а вино.{S} Дохватише се печена јагњета, па га стадоше заливати старом румеником... </p> <p>Ђури |
виле се повеће групе на неколико места, па воде жив разговор. </p> <p>Највећа је гомила народа |
<p>— Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, |
т, кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби х |
ана потера, изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још бе |
ловини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејати ни повратити.{S} Заиграше |
бирам.{S} Требаће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да |
ја сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... |
не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, |
а вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p |
местим твој покривач — одговори Новица, па оде те навуче поњаву преко сламнога јастука и врати |
младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као |
а њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога |
</p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јово ме по |
е могу...{S} Спавај! — одговара Ђурица, па опет леже. </p> <p>У глави му читав хаос, живци већ |
<p>— Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге.{S} Перје кукурузно зашушта и зати |
и де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Пантовац стаде да веже |
сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресну палидр |
ао један, наићи ће други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу. </p> <p>После вечере |
вече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде. </p> <p>»Погреших што слагах — стаде Вујо мисли |
а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљано, поб |
ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде још пажљивије да ослушкује оно значајно шушкањ |
тра мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леже на њену постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Ст |
но, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све паж |
док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат. </p> < |
е наредити што имамо — одговори Ђурица, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама. </p> <p |
Не брини, прећи ћемо — одговори Ђурица, па сви троје убрзаше корак. </p> <p>Кад стигоше потесу, |
ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом. </p> <p>— Маро!... о Маро! |
обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{ |
почела досећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропас |
ка принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој руку преко рамена. </p> <p>— |
.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, мо |
Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и |
а писар. </p> <p>Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше р |
вога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу кова |
е.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си тако пора |
мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ сад, па жури. </p> <p>Ђурица окрете у шуму, али чим се толик |
реба одважно издржати овај први поглед, па застадоше, не мичући се и не пружајући руке један др |
Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад с попом? — п |
ле — рече Пантовац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у |
а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде према Ђурици. </p> <p>— Шта ти уради, соколе: |
рце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му пруж |
ницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са тим послом.{S} Развесел |
о није; она је истурена, избачена отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам |
сле казати.{S} Хтео сам... </p> <p>— Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја так |
о кроз ребра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? </p |
че ти је био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете убити? </p> <p>— Јок, не море јо |
о, наслони пушку на постељу поред себе, па искапи прву чашу. </p> <p>Стадоше да се ређају чаше |
као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац пока |
.{S} Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из не |
стане преплашен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред |
/p> <p>Ђурица сиђе, окрете се око себе, па спусти свећу горе на траву.{S} Митар извади мараму и |
узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овог |
и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бо |
м од свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи. </p> <p>Пред |
вори: </p> <p>— Оне раде тешке послове, па не могу мирисати као ви, што само седите и намештате |
а, као да се сама наслонила на лактове, па сакрива лице од некога...{S} Митар је полагано превр |
ма; затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички и грубо </p> <p>— Излази! </p> <p |
ок се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, до |
ви где је, заборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, како да објасни |
ишао, кога си напао?...{S} И тако све, па мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо |
у је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... |
кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједн |
е и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака! |
аршију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. </p> <p>Вују сев |
му Митар с једним пандуром, те устаде, па га одведоше до једне постеље и наместише га да легне |
замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву с |
.{S} Ђурица пребацио руку преко суседе, па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи глав |
} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ов |
, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за |
у неће својевољно издавати остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— |
он неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} Само се чувај Матове браће, |
ом? </p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотин |
ори мирним гласом: </p> <p>— Нека дође, па шта би? </p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год |
Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срета за пурења |
<p>— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје место, беш |
S} Јово два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгод |
рица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих |
пребледе, осети како јој се срце стеже, па се с неким радозналим подсмехом обрати Јелици: </p> |
све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> <p>А горе у |
ок не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одоброво |
више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте |
а истегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да из |
? </p> <p>— Хе... како?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њ |
о стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p>— Једном се мре!... — п |
а је очекивала нешто горе, неповољније, па је ово и не зачуди. </p> <p>— А после.... шта ћеш по |
смо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече |
S} Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p |
екавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон.{S} Са њима беше |
вно. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да |
на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се |
а.{S} Још једаред прегледаше магацинке, па их наслонише на рагастов... </p> <p>»Е сад још ако н |
авали су из раније за намере полициске, па су се сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту |
ачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те |
тпасавши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. </p> <p>Си |
нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду... само да има чиме миса |
вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пус |
отесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у кол |
ђе прозору с истока, обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета ха |
не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји |
ажа саучешће на њиховим лицима... »Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S |
ово ноге ’вако тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да држе... све од пића!...{S} Није требало д |
барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај метак. </p> < |
загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беш |
жене сеоске, те испираху лужено рубље, па се ту обично заметне шала и прича, која се продужи д |
да гађа оне под прозором право у теме, па окиде...{S} Пуче револвер, али за њом сукну ватра на |
е Ђурици. </p> <p>— Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучу |
преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела |
им Станка са два жандарма с обе стране, па онда још три жандарма и два пандура.{S} Жандарми и п |
..{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — зав |
е платио...{S} Ево облигације код мене, па читајте... на њој то пише — одговори Никола и стаде |
причати. — Једна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не р |
} Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да с |
ај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако св |
ш доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђ |
ше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јов |
на?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, с друге они, к |
м. </p> <p>— Зар ти остави хајдуковање, па сад вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући |
Што то?...{S} Да није дошло помиловање, па неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали.. |
} Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од |
и он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђ |
а се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо уде |
догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор. </p> <p> |
, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубор |
коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; погледа свуд око себе, па, видевш |
— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до В |
е, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Ј |
таје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« </p> <p>Напо |
а је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур...{S} Дошли смо полако |
S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.{S} Само треба с |
му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: </p> <p>— Измак |
ући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завоји |
од кога хајдуци занемеше, згледаше се, па не рекавши ни речи, изиђоше из храма зловољни и упут |
обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало з |
...{S} Па кад прочитам указ, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа капетаница прве клас |
и ја њој праштам...{S} Не послушах те, па ето... </p> <p>Свештеник се измаче и рече му нешто, |
} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе из собе полако |
то, са нама? </p> <p>— Са свима, брате, па... и с тобом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу |
и моји стари. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. </p> <p>— Ћ |
’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« </p> <p>Пред подне Станка замаче за шљ |
зобишту. </p> <p>— Потражи, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљ |
ам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину. < |
— ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим |
мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе |
се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду своје главе.. |
ни плашт цео град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с |
ца одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кладу.{S} Пи |
е полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пред једном каваном нађе самога |
и — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се ра |
и.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у ку |
сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, нема се |
нка однеше поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под једном кржљаком, дивљаком, наместише постељу |
ћ не могаде отрпети срамоту своје куће, па се обрати за помоћ државној власти.{S} Услед тога по |
ова стана; разгледам прво положај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји над са |
.{S} Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. </p> <p>— Шта |
Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — одговори трећа. </p> <p>— А шта му м |
не би нико знао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, |
ао к Вују и оставио код нега све новце, па се онда и он намести код Мата, леже и наскоро се учи |
камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, |
тало друштво заузело је друге вратнице, па једни чекају уговорени знак да упадну у кућу, а друг |
у ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно з |
а, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад му је прочитана пресуда на суду, ниј |
ла.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам на другу ст |
донеше карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осм |
уди и ствари. </p> <p>— Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући р |
рт!...{S} Привежу за колац, као говече, па дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А после, шта би |
вцем, кога може убити последње циганче, па нико да му не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се |
се он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се |
»зарадити«, како он мишљаше — што више, па се после негде склонити и проживети мирно.{S} А да б |
вечите њене прекоре, који му досадише, па узвикну: </p> <p>— Не звонцај ми ту, док ниси сад до |
има, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од |
боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Каза |
жао ово опште нерасположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подруг |
шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом |
>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се |
ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њихове замке, а после«... и не |
у којима су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не б |
и, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у г |
</p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам још нек |
о пред судницом, стајаху неколико луди, па с чуђењем посматраху драму, која се одиграва пред њи |
слено у озбиљна лица ових простих људи, па му одједном пође нешто болно и мучно из груди и заст |
ј затворене очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S |
шири очи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило |
послати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад разбирам.{S} Требаће ми |
урица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек што корачише дв |
p> <p>— Нисмо их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узмите па једите — одгово |
дају кандидате, који су се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље.{S} Момчадија пребледела, |
едам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскр |
засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи у забран, Ђуриц |
лу. </p> <p>Ђурица се још више осоколи, па је погледа озбиљно и одговори: </p> <p>— Не шалим се |
слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...« </p> <p>— Ђуро, |
чима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна... може ј |
али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на одмет.... |
а лепим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па га запита: </p> <p>— Што ће ти толике паре? </p> <p> |
Немој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори.{S} Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо |
у се разведри лице, примаче се постељи, па седе. </p> <p>— Него остави то — настави Ђурица — па |
снувши оком на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби остадоше Ђуриц |
{S} Потесом се растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једн |
уд око себе, окрете се источној страни, па звизну учестано с прекидима. </p> <p>Не чувши никакв |
а је савладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па не брини! — одговори Новица, за кога то, као што изг |
нати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. </p> <p>Ет |
ритет власти био на максималној висини, па су опет они чинили покоре.{S} А пре тога метали су и |
Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... </p> <p>П |
пренесе разговор на неке обичне ствари, па се одмах и удаљи. </p> <p>Нашавши Станку на одређено |
и једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </p> <p>Чиновник плану.{S} Изнена |
дучка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати. </p> </div> <d |
значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала |
Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима нак |
а хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо |
у кажем? — Све једно, морамо раскидати, па онда не морам ни крити.« </p> <p>— Где ти нисам био! |
све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти знаш како прол |
тако.{S} Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћ |
ли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима пандуре...{ |
ажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, сав |
да од његове намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових савета, к |
она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.{S} Него кажи што друго: има ли каква |
ку, која се још могла у сутону опазити, па се одједном окрете и потрча натраг к шуми...{S} За т |
бити Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикну: </p> <p>— Онај што држи магазу...{S} Црного |
а свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло! </p> <p>На томе се сврши разговор.{S} Жен |
а, запињући. — Сутра ћу овде преданити, па гледај да се пази... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад н |
ти слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заго |
треба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна повор |
ма, разгледајући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спусти се на под до пећи. < |
ла се сва оној заносној жудњи младости, па заборави на све друге обзире. </p> <p>Седе уз Ђурицу |
оји не беше вичан таквој препредености, па се издаде.{S} На лицу му се јасно могла читати мисао |
ко њему изгледаху, господске околности, па им се предао сав, не бринући се о крају свега тога. |
необични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој |
м у џепу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: |
ој ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити |
ци погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: </p> <p>— Зар из ’наке куће?!. |
ћути замишљена, по неки пут се намршти, па опет мисли и мисли...{S} Нема краја њеним мислима... |
ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде |
урица се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и са |
ређа све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... — одговори |
{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољниј |
боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на |
подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места |
з кукуруз.{S} Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратни |
уначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, |
небу пливаху једноставни тамни облаци, па се онда обојица кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица б |
други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гла |
ке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па запита једнога на ухо: </p> <p>— Чује ли се што? </p |
и новац јатацима, оставити што и мајци, па онда узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, к |
ва.{S} По њој се поређали млади косачи, па једначито, као по команди, измахују оштрим косама и |
а из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, ево нам тре |
појми одмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по |
ам. </p> <p>Новица устаде, протрља очи, па, онако у помрчини, стаде да пипа око себе. </p> <p>— |
ећи махну главом. </p> <p>Станка скочи, па стаде пред њега.{S} Очи јој севаху као живи пламен, |
и за рамена Ђорђеву жену.{S} Она скочи, па закука: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега |
исице.{S} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — ре |
во.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S |
.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. < |
власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p |
узрока да скрива своје стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он |
Капетан у мало речи појми њен положај, па хтеде да се користи оваким њеним стањем ради даље ис |
н ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, нано, от |
слетку. — »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су најпоузданији моји људи |
жем ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. </p> <p>Станка |
рица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, |
нке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао |
жандарме како се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегне. </p> <p>— Добро те се |
појење стоке, подметула руку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, к |
} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. </p> <p>— Заш |
е зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си јо |
ји се пружио иза вароши, пређоше поток, па стадоше уз једну ограду, која је једним крајем излаз |
сваки случај... са њега право у поток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућа није са улице? </p> < |
старац и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онда окрете Ђурици. </p> <p>— Кад си сам потражио |
јка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А |
Ходи дер, синко, придржи.{S} Стар сам, па не могу сам... </p> <p>Радован га услужно скиде с ко |
м наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећ |
ару. </p> <p>— Све једно, хоћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде |
е... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дозна |
ћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.{S} Мало зат |
али...« И он се заинтересова откивањем, па стаде гледати како му ковач вешто одсеца чивију, кој |
роз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђ |
елико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би |
ма: </p> <p>— Хајде за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола, певушећи неку песму кроз |
> <p>— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула за Ђурицу? </p> <p>— Шта? |
</p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онако твојски, зн |
некако у страну...{S} Пољуби се са њим, па се исправи. </p> <p>— Силази сад, доста је... </p> < |
д буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> < |
>— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна њ |
могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у |
тан напослетку безнадежно махну главом, па се пожури са спремањем.{S} При самом облачењу написа |
олико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па |
удара их својим леденим оштрим сечивом, па јури даље, преко глатке снежне равнице, преко белога |
их попрска неколико пута хладном водом, па онда полако пређе поток и ступи у поље. </p> <p>Ђури |
>— Мучила се зимус много са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обил |
</p> <p>Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се на његово очајно запома |
</p> <p>Он пође, надвири се над раком, па стаде... </p> <p>»Шта бих имао још?... да продужим ј |
ласт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још ствар озбиљно, посла кмету наредбу |
ти у очи? </p> <p>— Ја ти рекох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше не |
а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче оштар ножић преко средине уха, смешећи се |
наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но |
еће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила |
, док не видите шта је било са потером, па онда идите право Штуловићу. </p> <p>— Хоће ли нам он |
{S} Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} Осим познатих н |
моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и запита: </p> <p>— Баш увек тако раде? </ |
сврши се спомен под општинским записом, па се кретоше крстоноше.{S} Кад попа очита последњу јек |
десном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива...{S} Узима попину руку и два пут је љуби. |
поток.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прес |
ма.{S} Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвој |
у се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погледати, |
налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а |
рмља овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак. </p> <p>— Ништа, море, иди ти! — од |
упом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчевим изласком.. |
класе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружнога...{S} Је ли то на реду?...{S} Море, |
седе.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... </p> <p>— Како ћемо сад |
{S} Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, крив |
мо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то о |
стаде необична граја.{S} Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, |
те...{S} Што ће вам то? — рече капетан, па изиђе пред кућу. </p> <p>Ђурицу изведоше, везаних ру |
Капетан изиђе у ходник, онако необучен, па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пандуру: </p> |
о био раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. |
убљеној рупи, стоји један Кленовичанин, па избацује земљу гвозденом лопатом.{S} Већ је готов, с |
p> <p>— Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто.{S} Поседаше и остали жандарми.{S} Један |
ни са тим послом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица. |
р га заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После |
!...{S} Е то је друго... — одговори он, па приђе вратима, кроз која је ушла Станка, те их закљу |
удити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па отвори једна врата на ходнику.{S} Истога тренутка от |
<p>— Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу. </p> <p>Преко њега прелете б |
оне ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника. </p> <p |
их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене за њихове гл |
остан израз, који је могао значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђ |
а нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да напада |
> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром |
Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно доч |
а Радован таман превио рану и вечерао, па се спрема да легне...{S} Срећом, угледа жандарме как |
<p>Сви разделише ову философску мисао, па чак и капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљн |
стио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан мома |
оји је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.{S} После неколико месеца повуче га опет нека |
а грејући иглу трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, к |
.{S} Наједаред Пантовац погледа у лево, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повика: </p |
у, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« — помисли Ђурица у себи, спремајући нож и пуш |
иси извршила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдић |
лан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? </p> <p>Одборници погле |
реба ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о |
Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S |
ица и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. < |
нопаца, што их је за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, |
го оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна добра мат |
адост и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажна и моћна сила примам |
главу око себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— П |
дборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а |
огледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, п |
о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, с |
глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа.{S} Станка |
у свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас |
не пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо н |
а нешто... биће, биће! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пр |
ли. </p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јар |
мем да мислим.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! </p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ћ |
ше од четвртине...{S} Боље му је овако, па неће ни пристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дај |
су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ра |
знају да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?... </p |
ће на прозорима! ...{S} Да станем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S |
овици. </p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е ј |
рао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свеште |
и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и |
е!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> <p>— Не помињи |
ио отуд из вајата.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров |
ору, извади из торбе што имаде за јело, па стаде да руча. </p> <p>На извор долажаху почешће деч |
ра да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри, отимај!...« </p> </div> <div type="chapt |
А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али |
а да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да и |
излаза...{S} Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје! |
наху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, |
да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... </p> <p>У тај мах нешто шушну више њихо |
</p> <p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински |
его ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад |
о да проживимо који месец дана заједно, па после не марим, нек погинем. </p> <p>— И све овако д |
учка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. </p> <p>— Миљо, — зовну Ђ |
и.{S} Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и |
агна осећање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напр |
рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну: </p> <p>— Бабетино једна!{S} Надао дреку к |
му прво повади оружје. — Сад седи лепо, па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. </p> |
ри поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. </p> <p>— Е, мој соколе, није женско |
, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— К |
м био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> <p>Станка се прену, рашири |
оја посла — одговори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао |
сле је било доцкан... — рече он љутито, па после као да се присети нечему и повика: — А шта ми |
сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. </p> <p>Ђурица изиђе из куће махинално, као |
око куће, разгледа свако сумњиво место, па се упути к високој розги, пободеној у градини, под к |
. цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, |
и новаца у том завежљају. </p> <p>— Хо, па овде је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још оса |
</p> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p> <p>Ђуриц |
хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!...{S} Вала јој је и присело... једва, |
Ти иди одмах; удари на Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја |
а ће морати макар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прикриве |
Ђурица окрете револвер и на тај прозор, па окиде... </p> <p>Загрокташе пушке на оба прозора, ку |
де у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. </p> <p>Ово последње објашњењ |
{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. </p> <p>— Чекао си ме, је ли? |
у, нећу...{S} Тако би се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке. |
новичкој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом |
ице, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело...{S} Хладна, мо |
му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике. </p> <p>— Нађи, старч |
> <p>Упамтио је последњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради |
рецимо, или упропашћујеш поштени свет, па дајеш њима, који су тебе упропастили...{S} А кад дођ |
, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи |
шћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, |
а! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха. </p> <p>— Шт |
доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме к |
. као светац:...{S} А после, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слободан!. |
место зликовца, паде у још већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се о |
ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, |
ао врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </ |
стини испод куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручио! — поми |
д једнога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!. |
мешећи се. </p> <p>Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, п |
чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога |
стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а |
врати стотину клипова, кад убере њиву, па квит посла — рече кмет. </p> <p>— Је л’ тако, Јоване |
не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта ми |
о звиждање. </p> <p>Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: </p> <p>— По |
је телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одело.{S} К |
потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима.{S} Његова необична о |
е, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, кој |
хом обрати Јелици: </p> <p>— А, белају, па што кријеш? </p> <p>— Море, оканите се... шала, каже |
једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натра |
<p>А старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовно |
>Капетан оде са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља извешће начелнику, а писари ст |
по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг. </p> <p>— Па кад му то истиче |
те младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекиданих речи, услед |
за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: </ |
још јаче и страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни пог |
« — вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни |
дивши је поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, пото |
Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго |
д се располаже новцем, онда пружи руку, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али |
ела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се |
чећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али само док се докоп |
шта.{S} Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га |
ако рече попа, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} |
, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто ос |
еде у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу. </p> <p>— |
ни за корак.{S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти г |
ерила, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу. </p> <p>— Море, девој |
то.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш з |
ема себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде...{S} А ја старац, кукавац, загребох |
провуче и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око себе.{S} Одмах му паде у очи леп |
алом куће и улице, притисла саму земљу, па стоји тако непокретна и суморна, као да се и не мисл |
аше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају.{S} Једнога с |
то врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се о |
е други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се |
амо покварило.{S} Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, |
вима потребно оружје, муницију и храну, па их, тако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући |
ш овако осрамоћену, понижену, уцвељену, па избачену напоље, избачену као исцеђен лимун, као неп |
оњавама, он опет зовну Ђурицу по имену, па, не чувши никаква одговора, издиже секиру, корачи дв |
а стаде да слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. |
ката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мен |
у напред, док измаче далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за п |
е тако ћутећи упирао поглед у помрчину, па напослетку махну руком и обори главу, као да и сам у |
аховито врискање.{S} Ђорђе сав претрну, па одлучно проговори: </p> <p>— Ако сте дошли код мене |
Пантовац лагано подиже главу и ослушну, па, кад се шуштање понови, он скочи и пружи пушку.{S} И |
нека стара вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде |
с два у заносном љубавном прижељкивању, па се растану; и он се враћа срећан, задовољан, опијен |
олако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десни |
олим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га по глави. </p> <p>Пљусну кр |
кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: </p> <p>— Ходи дер, синко, придрж |
ноћу, око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се разговори са њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} |
вио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} |
нашљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива своје работе.{S} Не |
е те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш |
и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је три вечера узалуд |
равице.{S} Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у о |
Зар ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p> <p>С |
— Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и |
заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зра |
иромашка, извео кмета, те оценио потру, па сад продаје крмачу.{S} Људи, позвани позивом, дошли |
е чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или отров; ако н |
ам због тебе окренула леђа целом свету, па нећу се шалити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, д |
на механџије, који се повио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, по такту вранчева касања. |
гнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, к |
Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљењем запита: </p> <p>— Шта би? </p> <p>— Ни |
... здравља ми!...{S} Срели се на путу, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све..{S} После уз |
д он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угле |
он гласно. </p> <p>Станка запали свећу, па седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњав |
таде још толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе... </p> |
танка нехотично подвуче руке под одећу, па се учини још радозналија, али тако, као да се она не |
« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, |
Моја Марушка мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и с |
у, девојке то протумачише радозналошћу, па јој испричаше своју коб са Ђурицом. </p> <p>— Окупил |
а: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} |
дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{ |
ер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је... </p> <p>— Јели тај из вароши? — з |
у, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано...{S} Руке |
. </p> <p>— Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај |
е друге обзире. </p> <p>Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, |
у са ножевима, који севаху према сунцу, па скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока пр |
ља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: |
— Ми имамо друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </ |
е...{S} Једва се поврати.{S} Испи чашу, па заиска одмах другу. </p> <p>Жандарми, онако исто озб |
... </p> <p>— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — рече један од људ |
не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити жи |
рко. </p> <p>— Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом пр |
ер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да нис |
ад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. </p> <p>Вују севнуше очи з |
бина...{S} Мало од оца, мало од других, па... ето!... — одговори он уздахнувши. </p> <p>— То је |
е уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На клено |
обро!{S} Дај сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> |
ће оваки гости! — одговори му Пантовац, па затим викну: — Седи!{S} Седи доле! — и замахну ножем |
Лажеш, псино матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Н |
ћутећи, живо привеза конопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма.. |
ко си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, у Војко |
еци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> |
то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не разми |
толике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми се куне срећо |
p>— Лези овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. </p> <p>Ђурици |
— Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — |
>Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је ско |
S} Раскрсти с оним човјеком... знаш?... па да уживамо као цареви. </p> <p>— Р-р-раскрштам! — ви |
<p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. </p> <p>— Хајде |
се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад извршити. < |
</p> <p>— Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без испо |
видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...{S} Знаш, онога... пшеница м |
знао...{S} Некако ми се чини сумњив... па одох раније. </p> <p>Отпре би се Станка после таква |
ваки делић ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, заноси, опија... </p> <p>»Ала ли се про |
у?{S} Она зна да је разбојник, и све... па опет...{S} Хм... женска посла — ђавоља посла!{S} Мор |
ило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да |
очине. </p> <p>»Шта хоће они од мене... па и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава в |
још једном пажљиво, болно, мученички... па обори очи, окрете се и полако пође к вратима...{S} П |
едну реч, коју чешће помињаше: бјеси... па се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или |
ису раније знали? — Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство.{S} Јест, то је.{S} А |
них мисли, које се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Пос |
Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају |
како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Бо |
т... </p> <p>»Смем га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Ње |
још гледали апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би |
о му узабрах крушку испред носа! ...{S} Па кад прочитам указ, дигнем се, па право к Лени:{S} Са |
..{S} Видиш како он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... < |
те — онда је тако, нема му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре!...{S} Смрт!...{S} Привежу за |
а зна ко је довео његове душмане!...{S} Па онда... шта буде, не марим!«... </p> <p>Кад одјахаше |
исам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад то капетан каже — а он зн |
доба...{S} Можда скоро да сване?...{S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. шта оно беше лепо?...{ |
веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здр |
..{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет |
је!{S} Хоће да буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првог |
може онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— |
а свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </ |
/p> <p>»А знам... хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде му поглед на једну младу жену, ко |
м, дођем, радим, све како ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не бих могао наћи себи друга?... |
Ђуро, сутра се мора извршити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш.{S} Неки т |
он не сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусн |
раха, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа н |
цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, о |
ане очи. </p> <p>Свештеник га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поз |
ће се у овом великом граду скривати.{S} Па као што ’но курјак, кога потерају са свих страна, тр |
алности, неке ћудљиве тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и ра |
а је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, окренуше обоје |
у, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!...« </p> <p>Беше превалила по |
>— Имам хитна посла с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране |
к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах б |
, али те они наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ра |
о правило, по коме се сви управљају.{S} Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.{S |
сти ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?.. |
руге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме друг |
шао згодно место, он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... кришом... не би нико з |
је разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој |
S} Кад је она поменула, тако ће и бити« па одговори: </p> <p>— Јесте, из вароши је. </p> <p>— А |
то знати...{S} Само затрпају земљом, — па као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим |
p> <p>»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја |
амо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од сти |
<p>— Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде? </p> <p |
о цене на товар жита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> < |
ко, но кажи одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! </p> <p>— Дакл |
о да ти кажем, здравља ми!... </p> <p>— Па кажи ми овде. </p> <p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S |
јест...{S} Али тај живот?... </p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? < |
д седнем и проговорим реч?... </p> <p>— Па не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих м |
{S} Сад ме остави, а после... </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> |
рио и чекао да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је било? </p> <p>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чи |
ута. — Може на његову коњу... </p> <p>— Па добро, кад је већ оседлан.{S} Нека изводе коње! </p> |
залуд, нека се преда власти.. </p> <p>— Па шта вели он? </p> <p>— Ништа.{S} Кажи — вели — онима |
ја то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— Па добро најпосле, кад ти је он казао... — одговори Ђур |
, па каже: »На, понеси Јову«. </p> <p>— Па, узе ли? </p> <p>— Узех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, |
де они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, али што ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шт |
иђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради Вујо? </p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа |
ло љутне, гори је од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је |
ању не иду... </p> <p>— Нема. </p> <p>— Па... готово и боље! </p> <p>— Отпре си волео. </p> <p> |
зоре да посвршавам са људима. </p> <p>— Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапт |
— рече он, машајући се џепа. </p> <p>— Па... како хоћеш — одговори Новица овеселивши. — Поузда |
Пантовац стаде да веже Јевта. </p> <p>— Па, Сретене... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш |
.. баш сам остао без марјаша. </p> <p>— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није пр |
о сатарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта мислиш? </p> <p>— Хоће да те убије, то ти је.{S |
ију, па се опет врати натраг. </p> <p>— Па кад му то истиче рок? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуч |
чини, стаде да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. |
нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— |
мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се |
рам сад бацати на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. < |
а собом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посм |
ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, че |
данас нам враћају позајмице. </p> <p>— Па...шта велиш?... </p> <p>Она обори очи, поцрвене и ст |
е овако, па неће ни пристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тр |
и, док не стигне својој кући. </p> <p>— Па је ли све извршила? </p> <p>— Морала је, јадница.{S} |
не седим ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да није лако... </p> <p>— А што са |
цају од смеха таквој досетци. </p> <p>— Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А |
два на струк — одговори овај. </p> <p>— Па зар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица. </p |
да сам пропао, пропао сасвим. </p> <p>— Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропас |
етку, како хоћете; не браним. </p> <p>— Па кад велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо |
оном врелом блиставом ватром. </p> <p>— Па како ћемо, кад не може друкчије?{S} Ето, ниси могла |
то и тражи једнако — рече он. </p> <p>— Па лепо, болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућ |
То знам ја, али не зна закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим овако докле се може, а ка |
о? — запита Станка радознало. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја |
убио? — запита она радознало. </p> <p>— Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не |
види у томе ништа неповољно. </p> <p>— Па како, болан: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће л |
жао трлему, и мал’ није умро. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? </p> <p>— |
кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </ |
де и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није друкчије — одговори Ђурица забринуто |
кивана срећа, беше као у сну. </p> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, не може бити горе. </p> < |
уз? — обрте се Ђурица Милошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два на струк — одговори овај. </p> <p |
кмета, кад се врати међу њих. </p> <p>— Па знаш... саветовао сам човеку да не пропада тако млад |
ао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли |
би нам сваки пурењак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа |
даље истраге, те је прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> |
S} Пантовац упаде у разговор: </p> <p>— Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас |
>— Хоћеш и ти, Којо, са нама? </p> <p>— Па... морам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека п |
о и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не |
</p> <p>— Баш увек тако раде? </p> <p>— Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајућ |
Остав’!...{S} Ко ти то рече? </p> <p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стад |
, колико је теби досад давао? </p> <p>— Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо |
завлачите сваки у своје село? </p> <p>— Па... сигурнији смо овако.{S} Мене чувају моји сељани, |
ђурили, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. </p> |
огледа га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p> |
о.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред |
и, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у |
а зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од |
нај што коси... </p> <p>— Бадава, своје па своје! </p> <p>— Знаш... ја сам мислио да накупим мн |
> <p>— Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. </p> |
са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могу |
ргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окрете и погледа иза с |
и, па их нећемо ни продавати, но узмите па једите — одговори стражар и даде им по један печен к |
одне Станка замаче за шљивар испод куће па отуд оде право у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакв |
мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас в |
о? </p> <p>— Покојни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Ду |
ве ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави и |
а му одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му |
кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету!...« Откако ј |
ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је |
размишља о овој чудној појави. </p> <p>»Па каква је то девојка?...{S} Зацопала се у разбојника! |
да је мало света пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, заг |
лази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони. |
S} Ту, на једној већој завојици, леже у павитини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам |
корака, наиђоше у један склоп, застрвен павитином.{S} Ђурица разгледа место и учини му се да Си |
p> <p>Неко пресече конопац.{S} Стаде да пада земља у раку...{S} Свршено је!{S} Правда је задово |
и одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p>После првих удараца С |
пе Војводине. </p> <p>Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града пото |
рац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком... </p> <p>Наједаред косачи се |
раше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са |
но јесење јутро.{S} Са плава чиста неба падају светли ватрени зраци по шуми и косој падини, што |
ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длета... </p> <p>»А знам... хоће да |
; напротив: његова коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме.{S} Раста је био повисока |
неку дубину, из које нема излаза...{S} Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово ма |
стити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно за |
рнуо...{S} После се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликовац |
дени млаз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоколо. </p> <p>— Чусте ли за Ђурицу? — рече ј |
и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге им.{S} Понегде куршум лупи у буково де |
ештеникових савета, који му веома тешко падаху, пренесе разговор на неке обичне ствари, па се о |
брчкана лица, зелених лукавих очију.{S} Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред ис |
нади, то му се познало на лицу, по коме падаше слаба светлост свећице.{S} Видевши да Ђурица нер |
ненади, видевши весела човека коме и не падаше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, |
редмет њених заносних мисли...{S} Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом |
и гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао у честа |
са два човека.{S} Један од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочитим држањ |
омака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, да се |
Само испаде из онога дима нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну целим телом... </p> < |
видевши да удари кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурн |
једна погурена старица приђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама |
енчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву.{S} Трчао је више од часа, |
з хлеба никуд!... « </p> <p>— Хајдес... паде риба скочи месо; потрчите муштерије, разграбише љу |
се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако |
<p>После свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које се гомилаху ок |
</p> <p>— Одврни ту лампу. </p> <p>Кад паде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво разгле |
ујовој кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као д |
тац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. </p> <p> |
а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да л |
хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде му поглед на једну младу жену, која га посматраше |
руги прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под... </p> <p>— Предај се, не гини лудо! — вик |
етпостављаше, пребаци се преко ограде и паде у кукуруз.{S} Одатле јурну напред, док измаче дале |
не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, |
а...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли |
>Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједар |
али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако ми деце!... |
ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав... </p> <p>Убице се окретоше и одоше кроз се |
из куће и потрча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га неописан с |
нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се ве |
ашнији од самога ђавола.{S} Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављ |
стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво |
а узе да разгледа око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некакв |
мца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе с |
ју светли ватрени зраци по шуми и косој падини, што се протегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту |
. завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, |
бе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је доб |
подметну му ногу, те се овај саплете и падне.{S} За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у |
обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад д |
ударац... врата излетеше, обртоше се и падоше...{S} Грунуше пушке на врата, на прозоре, соба п |
дници из потеса носе воду.{S} Одатле му падоше у очи неколико раденика у једној страни, и он по |
ом какву нарочиту намеру.{S} И затим му падоше у очи широка Николина леђа, у сукнену јелеку, ка |
S} Досада је у нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пан |
е да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмова, он даде з |
астоплаветних очију.{S} Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајев |
ађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије... </p> <p>Са таквим појмовима о моралу Ђуриц |
нем!«... — помисли Ђурица, па стаде још пажљивије да ослушкује оно значајно шушкање. </p> <p>— |
у и засипље њоме другу страну улице.{S} Пажљиво и опрезно корача момак, бојећи се и презајући о |
зе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену за леђима |
и он и поцрвене. </p> <p>Она га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: како он мисли |
ише да је све повољно, и они се обојица пажљиво провукоше кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућ |
аде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво разгледа. </p> <p>— Јеси ли заиста ти Станка? < |
косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога над оним, кога је он |
в дати... </p> <p>Капетан је разгледаше пажљиво...{S} Оно грозничаво дрхтање, необичан сјај очи |
вори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болно, мученички... па обори очи, окрете се и |
мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </p> <p |
кога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше о |
иса молбу за помиловање, и он с великом пажњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога дана није ник |
као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба |
жљивим гажењем, али на то није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у врућици... </p> <p> |
>I</head> <p>Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама.{S} Тада се управо и за |
Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична изјава његова...{S} Толико |
алиш! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне своју грозну шалу. </p> |
шља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдн |
ма, али се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен разговор. < |
доста? </p> <p>— О-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... — рече он, у |
у. </p> <p>Кренуше се, полако, опрезно, пазећи на сваки корак, на сваки миг...{S} Жандарми ноша |
Чекаћу те после заранака.{S} А тамо... пази!... отварај очи! </p> <p>Ђурица окрете ка Венчацу, |
д иди куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и |
ње тамо у селу, није ми на одмет....{S} Пази ме, знаш, много. </p> <p>— Ђаво ли си, побро, како |
! </p> <p>— Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу |
р ручак.{S} Једна жена остаде напољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са |
{S} Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом тројицом станем пред вр |
утра ћу овде преданити, па гледај да се пази... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам потера претре |
ажно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно гос |
дговорио: »Нека чини како зна, само нек пази на људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо пос |
ети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са |
ину кажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те остав |
м у врата...{S} Сва се кућа затресе... »Пази!« — неко викну пред вратима...{S} Груну још јачи у |
еће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки његов корак... </p> <p>— Добро велиш, Дм |
уће, довикнувши оној двојици: </p> <p>— Пазите! </p> <p>Жена се пробуди, за њом и деца...{S} Хт |
љад напоље и држати Јова. </p> <p>— Сад пазите добро! — рече им капетан, и ако није било места |
игнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се прикр |
се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога од он |
Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не помож |
це? </p> <p>— Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам |
Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Пајића.{S} Разгледавши кроз плот, виде у дворишту некол |
Колико их беше? </p> <p>— Петорица.{S} Пајо Станојчин, Јевто, Петар... </p> <p>— У здрављу! — |
е убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувам |
од кога јој зависи све. </p> <p>Ђурица пак хтеде да крунише свој успех, јер му се учини да је |
и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под |
истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} |
ме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.{S} Јелек му беше лепо срезан, приљ |
т загрокташе пушке, засипајући сву собу пакленом ватром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађ |
е оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како л |
има...{S} Ври, трешти, пуши се... као у паклу!...{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одјед |
ога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, истина, обрадова м |
а твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио.{S} Само га се ч |
.. засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо?...{S} Шта |
журим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником. </p> <p>— Пожури се, што брже можеш.{S} Али |
ати муку са њим.{S} Не знаш га какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одати. </p> <p>— Хе — |
рда виђаху се само светњаци пред честим паланачким механама, који светлуцаху слабо и суморно у |
адник, а не би продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш... </p> < |
и малопрешњу срџбу. </p> <p>— Калауз из Паланке — одговори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да л |
р је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је рук |
из јелека котур жуте воштанице, кресну палидрвце и упали свећу.{S} Затим извади једну иглу и н |
ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац. </p> <p>— Та оно није да нисам, знаш... али |
за изгубљеним добром у свету... </p> <p>Палилулска улица претворила се у море блата и влаге.{S} |
/head> <p>У прљавој, каљавој, последњој палилулској улици, на крају Београда, поређани су сниск |
ио оне широке сукнене чакшире које носе Палилулци, а на леђима је имао кратак постављен капут, |
Београђанима добро познати земљорадници Палилулци, или вредни и сиромашни Војвођани, који се, с |
ехотице зауставише при улазу. </p> <p>— Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку |
е ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и |
по ли могах живети, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођо |
под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. </p> <p>Станка н |
ре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је |
страшна мисао, која му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благ |
амучило се...« </p> <p>И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњи слободни живо |
девши весела човека коме и не падаше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху г |
омисли.{S} И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мис |
p>— Царски ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; |
но да утучеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте |
омислим да он тек ’нако задаје страх... паметан је пусник!...{S} Мислим, знаш, да он сад, после |
то и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S |
се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја |
чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним гласом изрећи, а слуша |
ло лепо живети, само да беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би |
у колико се он приближавао кући.{S} Из памети му не излажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је |
где ли...{S} А помиловање му не слази с памети никако... оно је једнако уз њега, поред сваке ми |
авнога детињства.{S} Једва их изазива у памети.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао, |
ју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, како да објасни човеку своје присуство |
воје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежн |
ко ми самога Бога!...« — понављаше он у памети последње Николине речи и изазиваше све оне страш |
е смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њим, и |
...{S} И сад му се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће |
/p> <p>Ђурици беше пријатно слушати ове паметне речи; мило му беше седети овако и разговарати с |
<p>— Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети опасност. |
а Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џепу |
рипада... </p> <p>— Тако, соколе, то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти пог |
и старога новца.{S} То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радов |
али чиме?...{S} Својом тајанственошћу, памећу, нарочито овом памећу, коју Ђурица уважаваше, је |
м тајанственошћу, памећу, нарочито овом памећу, коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не осећаше |
какав је и у детињству био...{S} Откада памти за себе, никада му још нико није тако отворено у |
аш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене једро развијене руке |
за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за образе, поглади јој |
а, сестра му их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила широке тканице са девет р |
ке тканице са девет разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А |
p> <p>— Није, али је опасно рањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остат |
ритвом. </p> <p>Настаде права гозба.{S} Пандур је често доносио разне понуде, постављао их на с |
двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур...{S} Дошли смо полако до његова стана; разгледа |
писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао с |
— Што ће ти ноћас капетан? — обрецну се пандур срдито. </p> <p>— Треба ми, њему ћу казати... са |
ве, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију. </p> <p>За зеленим |
а једној постељи спава Митар, на другој пандур.{S} За столом седи и дрема Добросав...{S} Ноћ!.. |
обе, и на њему се појави други, бунован пандур.{S} Погледавши на улицу он се почеша по глави, з |
Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вр |
енеш... — одговори Митар. </p> <p>Један пандур унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру |
одговара Ђурица механички, и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом. </p> <p>Настаде пра |
еб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. </p> <p>Ово последње |
веселији. </p> <p>— Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. </p> <p> |
ето, то хоћу... трчи, буди га! </p> <p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запита озбиљно: |
лице, кад виде Ђуричин изглед. </p> <p>Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну ве |
стране, па онда још три жандарма и два пандура.{S} Жандарми и пандури, као обично, беху наоруж |
на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату.{S} Дакле, пријате |
у куће, и одредио по једнога жандарма и пандура на један и толико исто на други прозор.{S} Три |
и на стоку, нико се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погледа... и он завидљиво гл |
ед вратима. </p> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници |
акар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће |
ао — одговори апотекар. </p> <p>— Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу |
ро.{S} Милисаве, пробуди све жандарме и пандуре.{S} Нека се живо обуку и нек спреме коње.{S} С |
осле му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па за |
тражом, добро везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше |
тренутак узбуни се цела среска кућа.{S} Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко |
еље. </p> <p>За један миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише све ствари из лончине, повез |
и жандарма и два пандура.{S} Жандарми и пандури, као обично, беху наоружани »до грла«. </p> <p> |
а, променили су своје опхођење са њим и пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају са |
то је имао, изиђе пред судницу.{S} Он и пандури за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и |
е да дижу потеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури са наредбама у села. </p> <p>— Зна ли Радисав н |
махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу. </p> <p>Писар седе на к |
ха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.{S} Ђурица с |
} Он је све преко мене водио договор са пандурима из среза... </p> <p>— Добро, ми ћемо се разго |
модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.{S} Бе |
оше ноге...{S} Поможе му Митар с једним пандуром, те устаде, па га одведоше до једне постеље и |
се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован панд |
сто, застрвен чистим, белим платном (с пандурске постеље), а на њему половак шљивове препечени |
ти, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама...{S} Тада се прене и, не гледећи ни |
видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пандуру: </p> <p>— Одврни ту лампу. </p> <p>Кад паде ја |
ин са њим, да и њега затвори.{S} Једном пандуру рече да одмах одвоји три друга, па са њима да и |
ира. </p> <p>— Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу |
о аранђеловском вашару узео педесет, о пантелијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за ј |
ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Последња Двојица полегали су у ко |
ну, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну: </p> <p>— Бабетин |
долази до манастира.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред старца, а кол |
га тренутка искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши пушку прав |
. </p> <p>То беше чувени, у оном крају, Пантовац.{S} У свакој лоповској дружини или разбојнички |
ево, откуд се чуло викање и пуцњава.{S} Пантовац, тежак и тром, изостајаше све више од њих, али |
шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантовац одмах извади пљоску и натеже. </p> <p>— Деде, |
му широк кајас са наређаним мецима.{S} Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, об |
. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима.{S} Пантовац једнако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се |
т дуката. </p> <p>Ђурица се намршти.{S} Пантовац упаде у разговор: </p> <p>— Па шта ћеш, море, |
ру вина, коју је Ђурица собом донео.{S} Пантовац засветле очима и маши се чутуре. </p> <p>— Ох, |
жљаком, дивљаком, наместише постељу.{S} Пантовац се завуче међу крстине више куће, а Јово са че |
Симо. </p> <p>— Шта је, Симо? </p> <p>— Пантовац једва жив побеже...{S} Јуче, чим се сазнало да |
детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђурица и намршти се мало, |
Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта. </p> <p>— Па, Сретене... |
, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: </p> <p>— Оста |
вама, не би могао ухватити смисла.{S} А Пантовац, напрегнувши слух, могао му је ухватити само ј |
це... </p> <p>— Остави то! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шт |
, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самога М |
па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати. </p> <p |
...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> <p>— Паре!...{S} Бацај паре! < |
довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и закопају. < |
раширених руку и опружених ногу, мртав Пантовац.{S} Страх га беше погледати.{S} Густа коса му |
од стотине корака до реке.{S} Наједаред Пантовац погледа у лево, па, видевши оно, чега се најви |
а устумараше.{S} Неко им потказао да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пред вече одјурише жандарм |
ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво. </p> <p>Ђурица застаде и |
друго...{S} Бадава, неће он!... — рече Пантовац одсечно, размисливши мало. — Не иде, све је у |
Овуда се мора трчати; нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он нам |
Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, нећ |
<p>— Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчац |
> <p>— Е, данас јевтино прођосмо — рече Пантовац, умеравајући ход. — Ха, снахо, душу ли му!...{ |
видевши пружену пушку.{S} За њим иђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђурица познаде |
<p>Другога дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио |
ина пред њима и из ње искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг и |
971_C17"> <head>XVII</head> <p>Ђурица и Пантовац остадоше код Јова и на преноћишту.{S} Ђурица и |
астирских врата. </p> <p>Замало стиже и Пантовац са Симеоном. </p> <p>Врата на уласку у дворишт |
тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојком |
чину. </p> <p>За овим се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, а пове |
ше њихове главе.{S} Они не опазише, али Пантовац лагано подиже главу и ослушну, па, кад се шушт |
идела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац забринуто. </p> <p>— Не брини, прећи ћемо — од |
Хајде, вала; једном се мре! — одговори Пантовац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у рук |
познаници.{S} Ха-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија цигару. </p> <p>Наста кратко |
је би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, смешећи се. </p> <p>— Што, зар... </p> <p>— З |
Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја |
Само пази да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спав |
p> <p>— Хајде да се измиче! — проговори Пантовац сасвим другим гласом, желећи да прекрати непри |
ма Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас |
Ваљано, побро!{S} Дај сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да некога т |
нда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац, који се одједном опусти, и некако необично се |
атно то питање или му је непријатан сам Пантовац. </p> <p>— Баш ја једнако мислим код куће, ник |
-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте ли? </p> <p>— Свршисмо.{S} Пласко |
наш шта хоће оваки гости! — одговори му Пантовац, па затим викну: — Седи!{S} Седи доле! — и зам |
ти није све дао.... му његова! — викну Пантовац као с неким правом, налазећи да му је тим прич |
а их ту испитујеш... им њихова! — викну Пантовац — још им нађи адвоката...{S} Лези, бре! — подв |
</p> <p>— Лажеш, псино матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по г |
еговим... </p> <p>— Ћути, попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио |
аћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — викну Пантовац. </p> <p>Он подиже новчаник и опет га пружи ун |
ам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га |
!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. </p> <p>Ђурица, видећи га онако |
гибох!{S} Не, кумим те Богом... </p> <p>Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осв |
љутито, не гледајући ни у кога. </p> <p>Пантовац, као чудећи се и сажаљевајући га, врати пљоску |
он још на корак два пред њима. </p> <p>Пантовац се још више потуљи, обори главу и некако неодр |
спушта косом, идући пред њима. </p> <p>Пантовац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуб |
нека посла — поче овај отезати. </p> <p>Пантовац га пресече очима, те он ућута. </p> <p>Кад сви |
ене руке и обрте се к Радовану. </p> <p>Пантовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта и |
. — врисну дете и потрча к оцу. </p> <p>Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади |
не паре. </p> <p>— Што он мене криви за Пантовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сатари |
војим корацима... </p> <p>А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљењем запита: </ |
болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћ |
Хоћу ја — одговори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби |
во благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може |
{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, к |
ско двориште.{S} Жандарми одмах скидоше Пантовца и простреше га по зеленој ледини.{S} Народ се |
лаве и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама.{S} Сретен, који бејаш |
да саслушава грађане, који су познавали Пантовца.{S} Прибравши довољно доказа да је овај мртвац |
18971_C16"> <head>XVI</head> <p>Нашавши Пантовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђ |
х опрема на посао.{S} Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; једног |
, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто јако пуче и њега |
дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на поље. </p> <p>Истога тренутка грмну пушка |
добио тачно извешће.{S} Кола са мртвим Пантовцем очекују се свакога часа, а појединости напада |
присете и не поврате. </p> <p>Ђурица с Пантовцем удари потоком, који протиче испод Дикића кућа |
д прети.{S} Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, право |
ким животом, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к |
се знате обојица. </p> <p>Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти се доса |
е, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: </p> <p>— Ходи дер, синко, придржи.{S} Стар с |
ћање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па м |
стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети се свега... и истога тр |
који се очас пружи по откосу.{S} У руци Пантовчевој одједном се нађе витак дреновак, који одјед |
оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по |
им ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Панту? </p> <p>— Јок.{S} Шта је било. </p> <p>— Ништ’.{ |
--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. </p> <p>— Дај пречњаке овамо! — викну неко испред |
ану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печ |
ах: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постај |
Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да подмеће ногу! — |
глед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим вр |
ем ја...{S} Али то није све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Је |
ло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонила за високу гору, а |
штим прстима одваја један по један лист папира.{S} И сам Никола се забави тим послом и стаде да |
јагњад, која су се позавлачила негде у папрати. </p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се зар |
Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац.{S} Он је учинио тако.{S} И ка |
Танасијо, пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко од канцеларије. </p |
сањив, с огрнутим капутом преко леђа и папучама на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, најпре |
, од чега му је такође остајала по нека пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се он н |
сам овако... ни у Београду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео мога |
и Новица овеселивши. — Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђурица се насмеја; о |
ем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« — помис |
ве ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара |
-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет с |
љаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} П |
>— Не, душе ти; само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. </p> <p>Зликовци је потераше пре |
</p> <p>— Ђуро, знаш... мени би требало пара.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле ове проклет |
затвори прозор. </p> <p>— А има ли што пара? — запита Симо. </p> <p>— Има нешто... биће, биће! |
/p> <p>— Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко од канц |
се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров. </p> |
бе што га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, криво му што си о |
а. </p> <p>— Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују |
год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А како да изиђем одавд |
.{S} Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам с |
>— Како неће бити задовољни на оноликим парама!{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си |
ма вери и цркви, рекао бих... </p> <p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да |
о... — упаде му учитељ у реч. </p> <p>— Пардон, не прекидај ме.{S} Је ли он непрестано, радећи |
ве дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђурица се злоћудо намршти и ув |
а, што си ономад примио од Никетића?{S} Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. </p> <p>— Мо |
стоји пред њом с голим ножем. </p> <p>— Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем. </p> <p>— |
радио, да Пантовац не повика: </p> <p>— Паре!...{S} Бацај паре! </p> <p>Механџија извуче новчан |
а Радована што је погинуо. </p> <p>— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?. |
<p>— Нијеси требао.{S} Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава в |
да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казати све што зна?...{S |
Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ...{ |
у ти, чим стигне кукуруз. </p> <p>— Сад паре или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га |
очи задовољно. </p> <p>— Што ће ти сад паре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, то знам.{S} А |
есет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, |
о затим деца се умирише. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Ра |
могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре, које т |
и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам имао одједном, нити сам их давао.{S} А пр |
а га запита: </p> <p>— Што ће ти толике паре? </p> <p>— Требају ми, много су ми потребне, а пос |
могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре. </p> <p>— Што он мене криви за Пантовца? </p> <p> |
ави сад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— Како?{S} Н |
и изручивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награбили.{S} Он им је од т |
ароду, браћо.{S} Раздао сам до последње паре, тако ми самога Бога... </p> <p>— Лажеш, псино мат |
е не тражим, јер су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беш |
, у каквом склонитоме месту, па му узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не мог |
казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и намршти се, не знају |
и по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то за новце? < |
. то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« </p> < |
} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти с |
не повика: </p> <p>— Паре!...{S} Бацај паре! </p> <p>Механџија извуче новчаник, метну га на дл |
ад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, чим се |
шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; са |
м пивницом својим присним »пријатељима, партнерима, суграђанима и осталој булументи нашега град |
ко ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајте... </p> <p>Ђурица ра |
и хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид о |
а...{S} Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђав |
беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, |
у руке поред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длета... </p> <p |
рече Новица, чудећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} |
а се сети револвера...{S} Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде...{S} Тресну |
и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други његов покрет, Ђурица истога |
бу шибљику, дохвати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјур |
, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне вране, и од |
кљештима...{S} Најзад се некако дохвати паса, одакле истрже мали оштар ножић.{S} Сад би могао у |
ветан оному, којим се беше опасао преко паса. </p> <p>— Откуда овај пешкир код тебе? — запита о |
аслужио пороту, не чекај полицију...{S} Пасош ти можемо набавити.. </p> <p>— Имам пасош, али ку |
лажном, које му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О ч |
а? — викну Ђурица. </p> <p>— Имаш ли ти пасош?...{S} Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то ниј |
сош ти можемо набавити.. </p> <p>— Имам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посл |
</p> <p>— Зимус ми он не треба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу д |
о имену, разуме се лажном, које му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из |
месту то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има |
ој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својо |
се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и |
, јер да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се |
објегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле ва |
одержимих бјесом...{S} По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају |
порасте Милета, најстарији син, поче да пати многу стоку, која такође велики приход доноси.{S} |
уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на |
путници оживеше, заборавише све муке и патње преживеле у туђини, очи им засјаше живим веселим |
гледа намрштено, презриво, у непомичну паћеницу.{S} У оку му сија израз задовољене освете, али |
рај видокруга, откуда се помаљаху ретке паучинасте кудеље сивих и беличастих облачака... </p> < |
и го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељ |
у, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ с |
да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p> <p>— Ако |
но кретала путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згруд |
е више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак см |
глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. |
ротежући се. </p> <p>— За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: |
учини своју дужност... </p> <p>Жандарми певају одавно, сваки је засветлео очима, а он не осећа |
... </p> <p>Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима жу |
, и сав тај свет иде весело и слободно, певајући песме или подвикујући на стоку, нико се не бој |
осле краткога времена зачуше пред собом певање црквених песама.{S} То се отац Симеон слободи кр |
рече им, па се окрену и пође око стола, певушећи неку песму кроз нос.{S} Кум и старојко домишља |
ку — колико сте струка нашли? </p> <p>— Педесет и три, брате, само педесет и три, а они то цене |
моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре, него х |
} Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«...{S} У таквим мислима дочека свануће. </p> </ |
. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео педесет, о пантелијевском тридесет, а колико ти је дао |
и? </p> <p>— Педесет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Ј |
дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога нов |
дари још јаче...{S} У ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко |
ке и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к |
сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу |
апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем.{S} Видећи да је Вујо расположен, |
љен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пенџерлијом.{S} Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку кл |
и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S} Али једнога дана свих пет младих чворака бех |
морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа страну.{S} Бегање |
ајаху још уковрчени црни и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшнији, необичнији |
е руши, свега нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.« Како је он лепо замишљ |
ри други, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако почастили Маскарци |
’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам |
ху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше н |
... </p> <p>Једнога дана сиђе Станка на перило са рубинама.{S} На перилу — повећем виру на реци |
иђе Станка на перило са рубинама.{S} На перилу — повећем виру на реци — скупљаху се, четвртком |
ошапта Ђурица, па се подиже на ноге.{S} Перје кукурузно зашушта и затим се чу тихо звиждање, ко |
ачак и промукао глас: </p> <p>— Ево ме, Перо, сад ћу. </p> <p>Одмах затим појави се на вратима |
икну Ђурица. </p> <p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, н |
вога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— Што |
чим дозна... </p> <p>— Каква власт!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — |
грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се от |
> <p>— Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојк |
љда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поште |
} То је поштено и право. </p> <p>— Кмет Перо — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако ш |
ти...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и готово... шта то њега кошт |
колико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два сина, с |
емена зачуше пред собом певање црквених песама.{S} То се отац Симеон слободи кроз клисуру, којо |
а, као она светла јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за себе.{S} Он је г |
наслушам, макар из заклона, оних наших песама, да се напијем хладне воде са нашега студенца... |
ти онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо |
сакривених бегунаца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљив |
ај свет иде весело и слободно, певајући песме или подвикујући на стоку, нико се не боји полициј |
</p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и радознали варошани, да в |
нешто му ипак смета, стеже га...{S} За песму треба да се отвори и раздрага цело срце, а његово |
нским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота... </p> <p>И срце хајду |
ире, гаси се...{S} Петлови почињу своју песму...{S} Зора!... </p> <p>Одређена четворица заузеше |
окрену и пође око стола, певушећи неку песму кроз нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да |
ује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверај |
дебелога терзије. </p> <p>— Море каква песница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем ов |
, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море. |
<p>Како стаде пред врата, удари снажном песницом по њима...{S} Врата се затресоше, а ходник пот |
старешине... као светац:...{S} А после, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... |
? — прекиде га Јанко одсечно. </p> <p>— Пет стотина дуката. </p> <p>— Ништа не можемо учинити.. |
— запита Ђурица. </p> <p>— Свега досад пет дуката. </p> <p>Ђурица се намршти.{S} Пантовац упад |
људи траже.{S} Само из твога села траже пет кућа:{S} Стојићи, Илија, Никола, Јово... </p> <p>— |
тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет стотина, они све разграбе, и још морам да молим њих |
ежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се плати јата |
та... </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу још више зачуди ово |
обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.{S} Опасивао је око себ |
ваљан, смањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, би |
подиже очи... </p> <p>Ужас!...{S} Свих пет грлића пушчаних пружени... само се види округао отв |
лити о пењању.{S} Али једнога дана свих пет младих чворака беху у његовим недрима: што је за ње |
p>— Петорица.{S} Пајо Станојчин, Јевто, Петар... </p> <p>— У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрт |
о дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући з |
а се проредила, па умире, гаси се...{S} Петлови почињу своју песму...{S} Зора!... </p> <p>Одређ |
ужила главна и једина варошка улица.{S} Петлови ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се з |
а. </p> <p>— Из среза, велиш?{S} Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару приковано — одговор |
Баш бих те молио... знаш... скоро су ме петљали... </p> <p>— Знам ја да сви измичете леђа, кад |
ри пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав твој... </p> <p>— |
омисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи без педе |
ко. </p> <p>— Колико их беше? </p> <p>— Петорица.{S} Пајо Станојчин, Јевто, Петар... </p> <p>— |
јутра зором отиде Марко до свога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ак |
?{S} Види где је ударена. </p> <p>— Код Петра су завоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, |
} До те постеље стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, добро загрејана, од чега сва собица беш |
дећи нигде столице, спусти се на под до пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и овако — одгов |
ицу, нађе му врата на стану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разб |
ашне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постеље... </p> <p>Звекет ланац |
послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ј |
ном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно |
— одговара им онај с пушком, отресајући печен кукуруз и завијајући га у зелену шашу.{S} Мало за |
е — одговори стражар и даде им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте сад о Сретену — р |
где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би с |
оменише ракију на вино.{S} Дохватише се печена јагњета, па га стадоше заливати старом румеником |
и по поду беху разбацани комади хлеба и печена меса, неке крпе и стара поњава, раширена преко с |
те сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? < |
, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица.{S} Али |
и хладан ветар. </p> <p>Пролазе сељани, пешаци и коњаници, пролазе рабаџије с пуним и празним к |
а стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред и за неколи |
х похара још није ни половини дао први »пешкеш«, који се обично сматра као ситница и за којим т |
. </p> <p>— Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S} Нису н |
Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. </p> <p>— |
пасао преко паса. </p> <p>— Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. </p> <p>— Знаш, ваља |
велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. </p> <p>— |
кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому |
две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти |
м. </p> <p>— У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — |
нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S} Они ле |
итању — говораше апотекар пред Јанковом пивницом својим присним »пријатељима, партнерима, сугра |
ши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, ево нам трећега! — в |
ко хладно, суморно и пусто... </p> <p>— Пиј, море, шта си се побабио! — узвикује му Митар весел |
адржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај оч |
руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да |
вају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остане удовица — на |
и му се пред очима и полагано спада она пијана мора... </p> <p>Писар стаде више њега, разави ха |
из кола, па узеше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обар |
улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно какав буковички лаутар св |
дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. </p> <p>Ђурица се збуни |
езу. </p> <p>После вечере, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у со |
аху на поду, као и он, и спаваху тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беше тако загушљив, осећ |
вао.{S} Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла |
а се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и радознали вар |
пијанци и разврату.{S} Бесна необуздана пијанка занела је цело друштво, које је добило вољу да |
.. </p> <p>И отвори се бесна, разуздана пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, а побратими се једв |
— Ова је моја... моја... </p> <p>...{S}Пијанка се продужи до пред саму зору. </p> <p>Напослетк |
} Од је сам, кад се пробудио после прве пијанке, саопштио неке мисли и Марушки. </p> <p>— Он се |
..{S} Ђурица слатко спава после синоћне пијанке, видећи у сну читав харем варошанака, које се о |
коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене и Новица лежаху на поду, као и он, |
p> <p>Напослетку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S |
у, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано...{S} Руке му везане, али овлаш, те њима слободн |
се срце, раскида с... рашири очи... од пијанства ни трага... </p> <p>Сав народ угледа на њему |
ло по читав дан у поверљиву разговору и пијанци...{S} У тој истој соби спремани су и васпитани |
а постељу, а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврату.{S} Бесна необуздана пијанка занела |
а умире од куршума, па опет живи, једе, пије, спава, мисли...{S} Држао је да тога дана могу бит |
лога око њега... </p> <p>Али зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у |
ке, које се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси |
и ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: до |
рек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{S} |
ећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке |
ју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са песмом и |
ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас п |
ао каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} |
ена облога око њега... </p> <p>Али зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу... само |
ше његов одговор, а Маца затражи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако вече, частећи своју прија |
дна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај |
е... све од пића!...{S} Није требало да пијем, само сам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се |
} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод |
ај; сутра морамо ранити... да опет мало пијемо... </p> <p>Њему се не спава, зато је пробудио До |
та неповољно. </p> <p>— Па како, болан: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шал |
.{S} Хоће ли која да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толи |
! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ни |
њига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пик и подели... </p> <p>После једнога часа прође улицом |
брзо утрвен пут њихову пријатељству.{S} Пило се и веселило свако вече... </p> <p>Смркло се.{S} |
вљао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати за |
чно. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се нећеш р |
има: слушао разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разговору ј |
тежина са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозни |
џију Радисава, с којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од са |
силази она тежина са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жед |
рља очи, па, онако у помрчини, стаде да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до Кам |
твори и наслони на њих дебелу кладу.{S} Пипајући зид и спотичући се по клизавој подстрешници, д |
пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући по мрачном ходнику. </p> <p>После неколико мин |
</p> <p>— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли |
ебелом руком иза потиљка.{S} Са планине пирка студен, оштар поветарац.{S} Варош се буди... </p> |
ижиже у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим чел |
дигнутом руком, укочен, блед, нем...{S} Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на који |
уђе у кућу. </p> <p>Прође пола часа.{S} Писар попуши неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућ |
а очекиваху други неповољни гласови.{S} Писар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: |
су, који потписаше кмет и одборници.{S} Писар и кмет остадоше у заседању да се, поверљиво, разг |
не беху ни два налик један другому.{S} Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди |
<p>— Добро јутро, момче! — поздрави га писар. </p> <p>Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да |
уги, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако почастили Маскарци, бол |
} А-а... везали су, онако као онда Мита писар«...{S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ов |
главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а пре |
ше никога.{S} Уђоше сви у заседање, где писар састави протокол о свршеном претресу, који потпис |
обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </p> <p>Одмах за |
м, свима.{S} Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај испричати онако, како ј |
ина! </p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша |
из корова. </p> <p>— Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу.{S} Разведри му се лице, |
</p> <p>— Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандури |
о кмет донесе. </p> <p>— Није то — рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни.{S} |
необичне посете. </p> <p>— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници ј |
, претрпану свежњевима хартија, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта.{S} Чим капетан прого |
човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи писар. </p> <p>— Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вуј |
ору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.{S} |
— Где је ковач?...{S} Скидај!... — вели писар. — Седи Ђурице! </p> <p>»Ковач...{S} Шта ће му ко |
е он што одати. </p> <p>— Хе — одговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се знача |
ве су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац.{S} Какве прилике и воспитаније, |
>— Даска! </p> <p>— Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше малу |
јке, да се опростиш са њом... — вели му писар. </p> <p>»Мајка... откуд она ту?...« мисли он, об |
ја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. </p> <p>— Е тога нема... ње |
/p> <p>— Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. </p> <p>Изиђоше сви из куће. </p> <p>— Нема тамо |
/p> <p>— Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. </p> <p>Писар уђе први |
нек пуцају кости...{S} Е ја... </p> <p>Писар окрете разговор на друге ствари и, свршивши што ј |
лагано спада она пијана мора... </p> <p>Писар стаде више њега, разави хартију и поче да чита пр |
S} Онда ми је то Стојка донела. </p> <p>Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. </p> |
писар и махну главом на остале. </p> <p>Писар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посма |
су наши доктори скупи као ваши. </p> <p>Писар га прекиде: </p> <p>— Хајде, продужи посао. </p> |
овори баба гле дајући у страну. </p> <p>Писар од тог одговора поста још веселији. </p> <p>— Ено |
пандурима и бировом уђе у кућу. </p> <p>Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде к |
в, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шт |
бином, али га још више обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, господин-Мито, простота!... |
еш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше пр |
сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем.{S} Видећи да је Вујо расположен, он лупну о ст |
одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадоше журно писати наредбе кленовичкој општини |
а за одгонетање. </p> <p>Капетан оде са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља извешћ |
По подне стигоше кола са спроводницима, писаром и доктором.{S} Народ нагрну колима, па нити ко |
итом.{S} Пред вече одјурише жандарми са писаром право у Трешњевицу, а Радован таман превио рану |
говори она. </p> <p>— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који ос |
мах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрт |
м.{S} При самом облачењу написа наредбу писару да одмах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ак |
вешће начелнику, а писари стадоше журно писати наредбе кленовичкој општини, из које је Ђурица, |
ели кад старац последњи пут прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана |
еше сељак, као и други, само нешто мало писмен.{S} Угледавши Ђурицу, он зину од чуда, па стаде, |
знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге уч |
трашних зверова. </p> <p>— Пст, да ниси писнуо!...{S} Полази напред! — викну један од нападача, |
Јову и прошапута му: </p> <p>— Да ниси писнуо!...{S} Овде је капетан са целом војском: пропао |
на путу, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све..{S} После узе да комендија: »Доћи ћу, каже |
задуго... </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пита га Добросав. </p> <p>— Не могу, ништа не могу...{S |
ицом. </p> <p>— Стражарите ли помало? — пита Ђурица смешећи се. </p> <p>— А ја... сеткаримо пом |
готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — пита капетан, мрштећи се. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} |
. </p> <p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све леп |
нко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти |
оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет д |
>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђ |
а си напао?...{S} И тако све, па мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо, робија.{ |
де ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај за Јулину биртију, код »Чокота«.{S} Нађи газдариц |
мој Ђуро, ни сам колико вредиш.{S} Чичу питај... </p> <p>После таква дочека Вујо би увео свога |
љнија.{S} Непрестано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрек |
дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Добросава. </p> <p>— »Ја стојим, вели, под прозор |
и за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио |
/p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам нану. </p> <p>После неколико минута промоли се је |
сош?...{S} Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си заслужио поро |
<p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. |
ника...{S} Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не зна |
тај живот?... </p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p>— Видиш |
врата. </p> <p>Кад се изређаше она прва питања и узвици, који су обично без садржине, Ђурица од |
сао не могаше јавити, осим овог општега питања, које сам себи непрестано задаваше.{S} Онај огро |
урица.{S} Он се плашио само тога првога питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му |
збуни од овог отвореног и неочекиванога питања. </p> <p>— Само ти не ваља што си се здружио с о |
по. </p> <p>Ђурица је у почетку стављао питања више из радозналости, тек да види шта ће она рећ |
рине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај да |
дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта учини с Новицом, одговори му: </p> <p>— Пог |
пита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да му кажем? |
само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан одговор, он дође к |
Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разговор. </p> <p>— Како је овде, ве |
се намршти, јер не нађе одговора на то питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољан. |
аше прочитати да ли му је непријатно то питање или му је непријатан сам Пантовац. </p> <p>— Баш |
гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. </ |
ном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до п |
и важна чињеница у, тако рећи... у томе питању — говораше апотекар пред Јанковом пивницом своји |
да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су те |
и преступ: живи како знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао довољно уз |
</p> <p>— О томе немој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Н |
више допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људ |
>— А од онога нема ништа? </p> <p>— Што питаш? — одговори она осмехнувши се. — Знам да жене у т |
>VIII</head> <p>»Шта ово би са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној |
ко ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да н |
Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на руднички |
груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} |
звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.{S} Руке му снажно али |
»распростирао научне философске идеје у питомој Шумадији«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели да |
у, на први поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се |
ага измаглица, што наступа после јакога пића. </p> <p>Променише ракију на вино.{S} Дохватише се |
млитавиле, па не могу да држе... све од пића!...{S} Није требало да пијем, само сам се осрамоти |
тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара, с |
ени ланац на ногама. </p> <p>Савлада га пиће сасвим... </p> <p>Жандарми се испретураше по соби, |
озничаво, очекујући свакога тренутка да пиће учини своју дужност... </p> <p>Жандарми певају ода |
ругао застрвен сто, препуњен јестивом и пићем. </p> <p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и да |
, заборавља на страх и загрева се јаким пићем. </p> <p>— Хо, младићу, та немој тако журно, — ос |
ји је остао да дежура, уморан, савладан пићем, наслонио главу на сто и заспао...{S} Ни гласа, н |
је, пије без мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не разбирајући шта ради...{S} |
тва... и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт министру...{S} Затим јавна похвала у званич |
у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власти.{S} У о |
ужајући Ђурици облигацију. — На њој све пише, све... </p> <p>— Што ти није све дао.... му његов |
Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи! |
ације код мене, па читајте... на њој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, |
ихо звиждање, које највише подсећаше на пиштање ухваћена миша.{S} Ђурица дахну душом, одговори |
.{S} Вараше га куцање рођенога срца или пиштање уха.{S} Одједаред застане блед као смрт, стане |
{S} У ушима шум... и тамо шушти, удара, пишти...{S} Срце се стегло, следило: окаменило се...{S} |
тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема кад — |
појас и за ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и још многе ствари, којима Ђурица не знађаше на |
рај пута, сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за појасом и један човек осредњих година са п |
да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах п |
<p>Блиста се дивно јесење јутро.{S} Са плава чиста неба падају светли ватрени зраци по шуми и |
о оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одб |
риближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом. </p> <p>— |
густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не може разби |
оме се ношаху неколико сивих облака.{S} Плаветнило небесно трепери и блиста се у зрацима сунчан |
на, онако исто, као што се мења небесно плаветнило туробних јесењих дана.{S} Живело се од данас |
Још неколико тренутака, па ће небесним плаветнилом прснути огњени зраци, од којих ће затрепери |
самљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови |
кова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробој |
у глави...{S} Тако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака.{S} |
дан гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Једна плавојка, мало погурена, јасних и светлих очију, жива и |
ву, сјајнију и отворенију боју...{S} По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, журећи се на |
о с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога високога младића, који тако безазлено и б |
з главу, сети се како је некада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у |
м преко крила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на други, а око |
атим извади једну иглу и наднесе је над пламен. </p> <p>Симо све то посматраше раширених очију. |
е пред њега.{S} Очи јој севаху као живи пламен, сагореваху....{S} Она се исправи и погледа га п |
ије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад |
ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах... </p |
исана, те показује иа том месту трагове пламена.{S} Очи му беху отворене, али готово испечене, |
час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жутило.{S} И она густа измаглица, која се вазда |
хо летње вече.{S} Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца |
новце? — запита Ђурица, држећи иглу над пламеном. </p> <p>— Шта ти је данас, јеси ли полудео!.. |
сухо и смежурано лице, осветљено слабим пламеном упаљене лојанице, и осећаше велико задовољство |
у туђини, очи им засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, блаженст |
о опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> <p>— Хм... неће бити |
к... тамно, ту робно... у соби светлуца пламичак жуте воштанице, а око њега тамно, нејасно...{S |
м је дошао... у њима се светли последњи пламичак наде, наде очајне, мученичке... </p> <p>»Ко зн |
ан, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«. </p> <p>— Децо — поче он — сад имамо један тежак |
кнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Поморављу.{S} На томе |
трчећи, к општинском путу...{S} Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и оде... о |
. </p> <p>Капетан је још путем саставио план напада, према Станкину опису куће, и одредио по је |
и да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осе |
у дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужит |
кривалом...{S} Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у |
их, начичканих једно до другога, брда и планина.{S} Пред њима се засветли и зашарени она живопи |
зелени потес у даљину, чак до качерских планина, које су, овога јутра, завијене у густу белу ма |
а Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу |
обично дебелом руком иза потиљка.{S} Са планине пирка студен, оштар поветарац.{S} Варош се буди |
један часак Ђурица се спусти са високе планине и удари реком, која тече кроз потес кленовички. |
ад? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче |
ца са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао |
..{S} А над њом, над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у |
а му изворца, из кога се слеваше хладна планинска вода преко липова луба.{S} Напи се бистре вод |
хладну плочу степенице...{S} Задухну је планинска ноћна студен, и она се стресе од зиме... </p> |
у се јасно разликују и оцртавају врхови планински... развлачи се она прва бледа светлост зорина |
е.{S} У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносн |
е осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над |
и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове |
, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мириса...« </p> <p>— Вала, право ми је, куд |
удари најгушћом шумом и, дохвативши се планинскога венца, одјури за три часа у Брезовац. </p> |
е на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске таласасте равнице |
.{S} Истина није он баш био без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и неодређено, |
да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан |
иза трна покварио би и однео собом све планове и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих |
брини ти: у мојим су рукама сви његови планови.{S} Него да ми сад одспавамо један сан, па посл |
случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S} Требало је одмах пресећи ове путеве за пред |
она јави у мислима као препрека његовим плановима...{S} Незгодно му је што се понеки пут мора в |
оз село, договарајући се о даљим својим плановима. </p> <milestone unit="subSection" /> <p>Кад |
кецељом! </p> <p>— Шта ти говориш!... — плану Ђурица. </p> <p>— Немој да се љутиш, него добро р |
некако ’нако... </p> <p>И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: < |
ношу с празним судовима. </p> <p>Ђурица плану и погледа Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га т |
ра, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га права истина, коју му Станка рече, |
двоумећи, не размишљајући више о своме плану, пође журно, готово трчећи, к општинском путу...{ |
сом кресну жигица неколико пута, док не плану и осветли необично лице послушниково, који, са св |
ледњем догађају.{S} Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове млад |
па сад шта хоћеш још? </p> <p>Чиновник плану.{S} Изненади га толика дрскост.{S} Био је уверен |
удари га ножем у раме. </p> <p>Радован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну |
се каже.{S} И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве |
м расом, изгледаше као страшило.{S} Кад плануше неколико свећа и храм се осветли, хајдуци приђо |
ве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући неку лукаву препреденост. |
д то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо због ч |
{S} Свршисте ли? </p> <p>— Свршисмо.{S} Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се поле |
магластој тамнини кућа им изгледаше као пласт сена, развршен и развучен.{S} Примакоше се уз брв |
е, са којих се диже по неколико стотина пластова.{S} Сад су већ пластови зденути, а у Милошевој |
еколико стотина пластова.{S} Сад су већ пластови зденути, а у Милошевој ливади подигла се зелен |
н одговор. </p> <p>— Свршисмо, али Мита плати главом. </p> <p>— Их, болан брате! — одговори Вуј |
тотина дуката...{S} Али прво мора да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри, отимај!.. |
шао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као д |
</p> <p>— А, е то јест... али није све платио...{S} Ево облигације код мене, па читајте... на |
аје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место. </p> <p>Ђурица |
неколико села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. </p> <p>— Е, мо |
резала дуге кошуље од убељена конопљана платна, сестра му их извезла црвеним и црним памуком, и |
губере и шаренице, истресе једну трубу платна и из ње испаде један велики завезак. </p> <p>— Т |
угао велики сто, застрвен чистим, белим платном (с пандурске постеље), а на њему половак шљивов |
И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали ср |
ари занат.{S} У крађи и нападима био је плаховит као олуја.{S} Јуришао је без размишљања, као б |
иси рђав човек... </p> <p>Одједном, као плаховит поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатк |
ладније вршити посао.{S} Због те његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао више од |
ше да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није гр |
, дрвеће, све...{S} Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету... </p> <p>Палилулск |
оме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севну |
д сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненаднога полета г |
е нови опак... </p> <p>»Ово он сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем, али нећеш! |
пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« |
и куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све мис |
војке су га избегавале, као и момци.{S} Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и |
Хвала Богу!« — помисли Ђурица.{S} Он се плашио само тога првога питања, страховао је само од по |
стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто |
а, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? </p> <p>— Шта сте полегали к |
p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, с |
и и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрачном и |
се лепо... — рече он, ступајући напред плашљиво и збуњено. </p> <p>Утом деда завришташе, а у к |
сад? — рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Ст |
стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопи |
а доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: </p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће |
му уцену за твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво, раширених очију Ђурица погледа попа.{S} Ова с |
ашња од свакога секунда који протицаше, плашња општа од свачега, од самога пространства, стаде |
и му.{S} Оно старо осећање — грозничава плашња од свакога секунда који протицаше, плашња општа |
устио да мало промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре |
јник, који преза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочине. </p> <p>»Шта хоће они од |
ила, влажна магла завила у свој суморни плашт цео град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди |
које су подигнуте око записа.{S} Свако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у |
оређане су друге за седење.{S} Имућнија племена дизала су над совром кров, а около седишта ужље |
. </p> <p>Ђурица не имађаше ни совре ни племена.{S} Он, са неколико вршњака, који не беху гладн |
— стаде Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га |
рушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. </p> <p>— Ето, |
тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Плескоњићевој. </p> <p>Станка пребледе, осети како јој |
ке, носе се... као да их носи на својим плећима цела она маса.. </p> <p>Стигоше...{S} Свет глед |
али снаге необичне.{S} Његовим широким плећима и снажним мишицама позавидели би многи атлети о |
стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене санте, чији се лом и суморно п |
љку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљана кошуља, извезена по недрима |
на група у средини необично иде, као да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарм |
е, оно лепо што сам мислио?...{S} Облак плива... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — |
кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим плећ |
простору, а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних з |
помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци, па се онда обојица кр |
рабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површ |
и на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{ |
ишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он |
, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа како промиче кроз благу шумску хла |
газде Јанка Пајића.{S} Разгледавши кроз плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену |
леда и чека... не дише... </p> <p>Груну плотун...{S} Зелонобледо лице намршти се... очи се зачу |
..{S} Само се чује потмуо топот коњских плоча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижд |
мука, уздисаја...{S} И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи усп |
ћни праг и стаде босим ногама на хладну плочу степенице...{S} Задухну је планинска ноћна студен |
ток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S |
но до другога.{S} Пантовац одмах извади пљоску и натеже. </p> <p>— Деде, побратиме; не знаш как |
као чудећи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говораше: »Ја не |
тек претурио двадесету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> |
о за уморна човека — рече он, пружајући пљоску Ђурици. </p> <p>— Море остави ме, није ми сад до |
ше, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе — шт |
аше на њега. </p> <p>— А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да и |
до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за мо |
то пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} А јутро |
<p>Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће, у |
са Ђурицом. </p> <p>— Окупила ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира...{S} Кад ђ |
итла ножем и удари га по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као |
а, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погинути.{S} Како је онда |
е имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су н |
кљусету, па труцка и одскаче од седла, по такту вранчева касања...{S} Некаква суморна тежина, |
, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке жив |
; расплинуло се блато по свима улицама, по двориштима, по праговима и уласцима у куће...{S} Са |
блато по свима улицама, по двориштима, по праговима и уласцима у куће...{S} Са стреха и из нат |
све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико ј |
ему... по свачему!{S} По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја |
речи да проговори: све ћути замишљена, по неки пут се намршти, па опет мисли и мисли...{S} Нем |
о у село.{S} Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала тако проћи кроз цело село, и |
, иде...{S} Одвоји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и опет се стопе с в |
амо се чује потмуо топот коњских плоча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред |
<p>Станка запали свећу, па седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До те пост |
оше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке.{S} Наје |
и непрегледне, покошене зелене ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једна |
нејасно оцртава по који кров од стаје, по неки стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа |
изласком... </p> <p>А тамо поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, ч |
један другом дисање. </p> <p>— Камо се, по Богу си?... полудех од муке — рече он. </p> <p>— Е, |
Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гост |
о чему ти то мислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... по свачему!{S} По његовим очима, по говору.. |
и десети пут... </p> <p>»Смем га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уцени |
крају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} По врху |
</p> <p>Одједном, као плаховит поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина, а уз гр |
} Тако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака.{S} Плаветнило |
је је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, по законима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи |
свет.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S} Па зато га је и изненадила |
ти, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, б |
виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута.{S} Увече и |
брва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те показује иа том месту трагове пла |
а бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве вес |
н им је од тога одвајао, као милостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајн |
се изненади, то му се познало на лицу, по коме падаше слаба светлост свећице.{S} Видевши да Ђу |
а не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{ |
о мислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... по свачему!{S} По његовим очима, по говору... по чему г |
чему!{S} По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, |
Ђурица Милошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два на струк — одговори овај. </p> <p>— Па зар у сто |
</p> <p>— Хе, по чему... по свачему!{S} По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко |
ти.« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} По варошима.....{S} У Београду највише. </p> <p>Вујо се |
ија, иже јест на одержимих бјесом...{S} По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјеја |
нову, сјајнију и отворенију боју...{S} По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, журећи се |
евој ливади подигла се зелена отава.{S} По њој се поређали млади косачи, па једначито, као по к |
1_C5"> <head>V</head> <p>Свиће зора.{S} По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, ма |
, пређашњем месту, сачека је Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала овом састанку. |
су се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошу |
и и смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима селима одредише се чувари, који су стражарили |
деш крива. </p> <p>Станка се зачуди.{S} По своме поимању, она није до сад сматрала себе за крив |
стајати... </p> <p>Беше скоро поноћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и ш |
предмети се сасвим јасно распознају.{S} По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се |
е оно разногласно, у разним тоновима, а по једном такту, звецкање јасних прапораца... трес-трес |
е густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци, па се онда об |
а.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и з |
снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило... </p> </div> <div |
ри, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстаре жандар |
ару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... по |
еном и густом зеленилу, нејасно оцртава по који кров од стаје, по неки стог заостала сена, тамн |
и одмах скидоше Пантовца и простреше га по зеленој ледини.{S} Народ се окупи уоколо. </p> <p>На |
оји то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} Деде, |
ва светињу, па завитла ножем и удари га по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он ист |
Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јагањац |
над њим, повуче за покривач и зовну га по имену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није ни |
упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи ку |
сви, громове им њихове!{S} Кажи једнога по имену, шта ти један вели... шта хоће сваки?... </p> |
заседе поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, |
едном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p>После првих удараца Сретен |
ном сав мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други чов |
би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи заклонитије место, а видело се да т |
м животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће |
до велике тековине, каква се ретко виђа по селима.{S} У неколико округа било је познато име Ђор |
о се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали што седиш сам |
Што ће ти? — одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш |
м колима, од чега му је такође остајала по нека пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад |
ше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и б |
а у души његовој.{S} Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као |
ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће н |
отиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљана кошуља, извезена по недри |
ше човекове, која управља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од |
е повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се д |
<p>Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлач |
има.{S} Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више |
е разли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме телу.{S} Очи му у оној помрчини засјаше необи |
/p> <p>Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој.{S} Беше то тако сам |
е сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> <p>— Море, децо, гледајте своја посла — о |
од вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим селима.{S} Кад му порасте Милета, најстарији с |
е у гору. </p> <p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} Све досад сматрао је ту мисао некако онако, |
а главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше ништа ра |
те је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији. </p> <p>— А, е то јест... али није све п |
аша из Београда, који се враћаше с пута по југозападним окрузима.{S} Ђурица га пресрете и нађе |
уге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пе |
код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и забо |
али и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Де |
ур.{S} Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још ста |
рнија...{S} Повија се у напред и натраг по томе, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој с |
га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> |
га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посматрајући га озби |
ласи Ђурицу за хајдука; растури наредбе по свима општинама да се строго мотри на његова кретања |
арађивао.{S} Радио је све сеоске радове по скупој надници, а кад настане ново жито, куповао га |
апита Станка, избегавајући да их назове по имену. </p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су ти оца нешто |
ам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима.{S} Најпре — Бакон (тај се на |
свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, |
ма наступи читава свирка од зујања, све по такту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне |
штинска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.{S} Остале крстоноше понеше шта је ко |
постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. </p> <p>Ђурици се стеже срце од |
здинске велике ливаде, са којих се диже по неколико стотина пластова.{S} Сад су већ пластови зд |
му се каже.{S} И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће ова |
диш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S |
ста измаглица, али се на истоку указује по мало руменила.{S} Још неколико тренутака, па ће небе |
посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно оданде удар |
ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини брзе вод |
p>— Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори. </p> <p>— Лево!{S} Страном!{S} |
е шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже о |
нији и веселији.{S} Крв му појури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и |
стали жандарми.{S} Један наточи свакоме по чашу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше: |
иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по прашини.{S} Он се трже, и умало не скочи од страха, |
...{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, мора |
едан бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над |
S} А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њима л |
н месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире |
ине, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готов |
да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да |
сти. </p> <p>Кленовичка шума пружила се по једној дугој страни, која је испресецана јаругама и |
</p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врат |
њиве, окићене росним капљицама, које се по брежуљцима већ стапаху и испараваху.{S} Испод судниц |
отока што пресеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно к |
ишта не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва стајаху на ногама |
косачи, не двоумећи много, разбегоше се по кукурузима, бојећи се да се разбојници не присете и |
лика, која се носи, иде...{S} Одвоји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и |
— рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу не могаше прочитати да ли му је неприј |
, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад |
у кладу.{S} Пипајући зид и спотичући се по клизавој подстрешници, дође до врата кућних, ослушну |
Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне кровињар |
зликовце, трже се и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан.{S} Истога тренутка до |
— скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Беспослица!{S} |
да пробудим Марушку само да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна д |
издао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по изгледу, са заметнутом косом на рамену, иђаше средин |
ослетку, кад се сви изопијаше, полегаше по застртом поду.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио |
самљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несвесно, заборављају |
ад њима са пушком, из које још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не могући појмити шт |
рљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{S} Станка дохвати секиру, навуче на себе губе |
свим... </p> <p>Жандарми се испретураше по соби, неки се докотураше до постеље...{S} И Ђурица п |
, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било |
други? </p> <p>— Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. </p> <p |
а нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка не пође на њихов по |
што наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, не |
р жандарм, одважан момак, стаде први, и по упуству капетанову покуша да види јесу ли закључана |
лободно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и не |
.{S} Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати |
али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар с |
Одвоји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и опет се стопе с великом масо |
лаву дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах... </p> <p>Како осети смрад спаљ |
м високом, окресаном бресту.{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се л |
друга напред, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећ |
у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печена меса, неке |
руди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Она |
— викну капетан. </p> <p>Погледаше сви по дворишту. </p> <p>— Да није оно... — рече Митар, вид |
стајући понегде да разгледа шта се ради по њивама.{S} Спаде му велики терет са срца, нестаде он |
ак и неколико година гледам шта се ради по овој околини...{S} И знаш ли још шта?{S} За ове моје |
пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђурици обли |
викну затим Сретену, који се очас пружи по откосу.{S} У руци Пантовчевој одједном се нађе витак |
се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем ићи. </p> <p>— Стој! — |
њу осврте и виде да су обојица прилегли по самом потоку. </p> <p>Тога часа и Ђурица јој махну р |
одговори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторите |
не може ме нанишанити...« — помисли они по гледа онамо у страну. </p> <p>— Предај се!{S} Не гин |
замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим костима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђу |
зо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакр |
ен, са неколико момака, једнако крстари по селу, с намером да га убије или ухвати.{S} Ово га не |
ни звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.{S} Руке му снажно |
и.{S} Ја ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Ј |
њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли доста теби четвртина? </p> <p>— А |
ака...{S} Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лутајући под притиском бурних ветр |
се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрајном простору, а они облачци тихо и нечујно пл |
ре, много је то: неће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. </p> |
влаче туде две ноге човечје, шљепкајући по блату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној |
рече Тима, излазећи из собе и пипајући по мрачном ходнику. </p> <p>После неколико минута Ђурич |
чиста неба падају светли ватрени зраци по шуми и косој падини, што се протегла између Букуље и |
се и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и ш |
ђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад кад прођ |
ањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не помаже, јер знају да те сел |
му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — |
ће. </p> <p>»За јечам?...{S} Раздао сам по народу, тако ми самога Бога!...« — понављаше он у па |
па једите — одговори стражар и даде им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте сад о Ср |
рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, море, ономад грдно обрука! — |
ља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се вр |
ирује благим гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска |
уцаше јадник једнако, претурајући руком по појасу. </p> <p>Ђурица приђе, истрже му рубац и разв |
никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави го |
к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{ |
таде пред врата, удари снажном песницом по њима...{S} Врата се затресоше, а ходник потмуло одје |
ко Ђурица невештим прстима одваја један по један лист папира.{S} И сам Никола се забави тим пос |
ма.{S} Стадоше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани |
и радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то м |
— Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до последње паре, тако |
адесет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, разгледао и очистио све пушке и ножеве, и опет |
д седите сви. </p> <p>Поседаше сви, као по команди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, с |
оређали млади косачи, па једначито, као по команди, измахују оштрим косама и секу зелену сочну |
а полегали су у корову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлов |
рица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога над оним, кога је он убио.{S |
тановао у суседству.{S} Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки |
{S} У темену нешто игра једначито, брзо по такту... игра и удара као дамари...{S} У ушима шум.. |
еде обрнуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су |
а, према Станкину опису куће, и одредио по једнога жандарма и пандура на један и толико исто на |
Радисава, с којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога |
вече, частећи своју пријатељицу, трошио по неколико динара, те је могао израчунати, ако непрест |
била толико необична по лепоти, колико по нарави својој.{S} Беше то тако самовољна и ћудљива н |
S} Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци...{S} У то |
ом бригом. </p> <p>Ђурицу су знали само по имену, разуме се лажном, које му је у пасошу означен |
ду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао је другога човека, који ће |
се никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му бил |
раво што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, |
иткој прљавој маси; расплинуло се блато по свима улицама, по двориштима, по праговима и уласцим |
устога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју гл |
ишô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} А јутрос, ка |
о блату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној, замешеној и расплинулој житкости.{S} Ти |
одмах, а ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти. |
} А он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето, док |
тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја не могу живети без тебе... |
већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он |
плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разно |
да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол; осети с |
ашкрипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекама... </p> <p>— Ко си ти? — запита је неко лакш |
се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко је то? — запита груб жен |
руштво је распустио, давши сваком другу по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер га бе |
и радник, а не би продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш... </p |
у, а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака...{ |
а изви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим |
аде да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, као да и њега интересује колико ће с |
ај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашавши све у реду ос |
дини необично иде, као да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, а |
јвернија друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђурици. < |
му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награбили.{S} Он им је од тога одвајао, |
ојна ноћ... </p> <p>Шта се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане улице?...{S} Ни нај |
које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре му је то био посао од невоље, |
скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.{S} После краткога тражења кмет изиђе напоље но |
аздарице, које се још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична господара.{S} Фењ |
тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладној, росној трави, не осећајући ни хладноће ни у |
рилазећи поњавама, он опет зовну Ђурицу по имену, па, не чувши никаква одговора, издиже секиру, |
и. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... </p> <p>— Коли |
</p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа.{S} Данас немам више |
аш свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклона, а она не м |
ају воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична |
да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну с |
и онако, како је у истини било. </p> <p>По подне стигоше кола са спроводницима, писаром и докто |
пусто... </p> <p>— Пиј, море, шта си се побабио! — узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајд |
— запита она радознало. </p> <p>— Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма |
аза. </p> <p>— Зар ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је ха |
се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну стран |
, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се |
искочили из ланца и да су, према томе, побегли од опасности. </p> <p>Кроз четврт часа хајдуци |
окован и имао је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су д |
гим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после краћега ћутања. </p> <p>— |
че кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; и |
м мислио да накупим много новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али са |
равих; те не знам како напуних судове и побегох. </p> <p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за |
збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање.{S} Једаред |
ини се гужва, гомила...{S} Савладан је, побеђен... </p> <p>И мозак, и срце, и крв, све се следи |
је, Симо? </p> <p>— Пантовац једва жив побеже...{S} Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, о |
е свога стражара како прескочи врљике и побеже кроз кукуруз.{S} Дадоше знак онима у кући, па ју |
прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се двадесет пута кр |
довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — помисли он, |
олац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му |
е онај пакосник многе људе упропастио и побио.{S} Само га се чувај... </p> <p>— Знам ја то, нан |
ме долазили су му на ум они, које је он побио!... </p> <p>У тој грозничавој безразложној нади п |
жу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум да |
се свагда мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко спомене име Ђуричино.{S} У први мах је |
иво место, па се упути к високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато обично спавао.{S |
док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само |
ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.{S} Народ господа, корача, прескаче |
право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу...{S} Само Ђурица |
видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. </p> <p>Ђурица приђе ономе др |
уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ј |
/p> <p>— Вала, мени је право, како хоће побратим.{S} С мојом пушком сигуран сам на сваком месту |
видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе |
и рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вр |
ше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обој |
је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником?...{S} Вујо би |
а се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу на похару. </p> < |
викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја |
ћи шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезаним мл |
извади пљоску и натеже. </p> <p>— Деде, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна човека — |
је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону |
пи, пружи је Ђурици. </p> <p>— Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — р |
а пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама.{S} Чаше звече... |
.. — одговори отуд женски глас. </p> <p>Побратими се вратише на своја места, а мало затим уђе у |
ча и смеје се. </p> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица одједном. </p> <p>— Хоћу, бане |
весела, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> |
апред и удесно. </p> <p>— Која је боља, побро?...{S} Знаш?... — на мигну му Новица, махнувши гл |
, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђ |
запита Ђурица устајући. </p> <p>— Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован |
то сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је |
а, осмехнувши се. </p> <p>— Ехеј, море, побро, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је сн |
бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... да није њега, друкчије би се ти освртао око с |
арија од њега«. </p> <p>— Ево ти снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си м |
ме, знаш, много. </p> <p>— Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом |
са њим. </p> <p>— Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. </p> <p>— Богме јест |
а ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљано, побро!{S} Дај сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се |
заједничку и пољубише се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам ис |
а ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p>Вујо се |
намести до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове се не шале! ... </p> <p>И отвори се бесна, р |
Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — обрте се |
е, запечене усне, нервозно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи. </p> |
е Ђурица дрешећи му руке, пошто му прво повади оружје. — Сад седи лепо, па ми испричај све како |
другоме је ишло лако; други се попео и повадио му чворке.{S} С најрадоснијим срцем отрчао је к |
дан миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише све ствари из лончине, повезаше их добро па об |
ђе кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа |
Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... </p> <p>— Тајо!.. ку |
<p>Нашавши Станку на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, н |
рица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.{S} Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричино |
<p>Он јој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, |
ће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му с |
, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!...{S} К |
и жешћа од мога побратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу на похару. </p> <p>Ђурица се насмеја и по |
д си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па |
одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад нас ти поведи на ону страну, где није његова соба... да нас не |
ази, вели, хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. </p |
јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдука...{S} Он му одаје све своје јатаке, пр |
м округу.{S} Носио је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три к |
ла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p>Свештеник га појми.{S} Па, хотећи |
полагано се удаљише низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоумећи много, разбегоше се по кук |
ближе. </p> <p>За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад б |
ратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта. </ |
нопцем, повадише све ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице |
није обраћао за обавештења, никоме није поверавао своје тајне; сам је смишљао како ће се у овом |
из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник. </p> <p>— Нађе ли га? — запита Вујо. </p> <p |
<p>Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош. |
да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих је било без броја и који су га све ви |
душу загледао...{S} И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!...{S} Човек говори пред њи |
гледа последње средство да буде потпуно поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му искрено, готово |
Писар и кмет остадоше у заседању да се, поверљиво, разговоре о другим општинским пословима, а о |
шка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. </p> <p>— Знаш... ја сам и тамо, у Б |
затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци...{S} У тој истој соби сп |
усти облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено ш |
а црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала ск |
} Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под |
иљка.{S} Са планине пирка студен, оштар поветарац.{S} Варош се буди... </p> <p>Отворише се врат |
из кленовичке општине.{S} Саставиле се повеће групе на неколико места, па воде жив разговор. < |
а на перило са рубинама.{S} На перилу — повећем виру на реци — скупљаху се, четвртком или субот |
ка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше |
сад дође још тежа, још суморнија...{S} Повија се у напред и натраг по томе, како се коњ у скак |
се дела маса радознала на рода таласа и повија са стране у страну, као добра пшеница под снажни |
Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пу |
храма, који се као нека чуда издизаху и повијаху у густој помрчини.{S} Први кораци одјекнуше не |
е једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху се од умора и слабости.{S} Ушавши у собу, леже |
не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никак |
ном циганском лицу беше усађен орловски повијен, на крају раширен нос, који издаваше велику срч |
сок, снажан младић, широка чела, густих повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, |
ва метка.{S} Коста, који беше последњи, повика: </p> <p>— Погибох, браћо, не дајте! </p> <p>Хај |
видевши оно, чега се највише сад бојао, повика: </p> <p>— Лези!{S} Лези! </p> <p>Станка не појм |
бом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: </p> <p>— Остав’!...{S} Ко ти то рече? </p> <p> |
абише људи!{S} Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. </p> <p>— Дај пречњ |
зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> <p>— Паре!...{S} Бацај паре! </p> <p>Механ |
то, па после као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где |
апреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: </p> <p>— Помагај! </p> <p>Ђурица се у |
ва три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: </p> <p>— Ено их!{S} Пуцај! </p> |
му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: </p> <p>— Господајте, људи! </p> <p>А крстоноше |
аред косачи се пренуше.{S} Неко иза њих повика: </p> <p>— Стој! </p> <p>Подизаше главе и упрепа |
овека. </p> <p>— Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. < |
, кажем ви! </p> <p>— Причај, причај! — повикаше девојке. </p> <p>— Море ништа... здравља ми!.. |
— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. </p> <p>— Ја хоћу, ето, ал |
ите људи? </p> <p>— Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе |
љикама. </p> <p>— Она је, убијена!... — повикаше други. </p> <p>Капетан и Митар приђоше врљикам |
јици. </p> <p>— Стој!...{S} Пуцај!... — повикаше они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе |
апетан. </p> <p>— Шта, ми нисмо чули? — повикаше радознали слушаоци. </p> <p>— Једна сељанка, к |
ти му капут Милутина механџије, који се повио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, по такт |
је одмах у очи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрај |
велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да н |
а нешто сад разбирам.{S} Требаће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </ |
ога ћутања. — Знаш како је.{S} Уцена је повишена одмах после оног убиства.{S} Сад ће се све дић |
човек... </p> <p>Одједном, као плаховит поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина |
јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи главом напред и удесно. </p> <p>— Која је боља |
да му само питање ставља на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана |
ним очима погледа свештеника, очекујући повољна одговора. </p> <p>— Знам шта мислиш, синко.{S} |
а од себе то непријатно осећање другим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу |
{S} Испред куће му одговорише да је све повољно, и они се обојица пажљиво провукоше кроз шибљак |
мља нешто у себи, што не беше за Станку повољно. </p> <p>Станка га само погледа, па прође напре |
је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман онако како је он желео.{S} Али његово пр |
ше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људи, који су потребни у такву послу.{S} Ове ми |
ећи се да се разбојници не присете и не поврате. </p> <p>Ђурица с Пантовцем удари потоком, који |
S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмереније. </p> |
е влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати.{S} Испи чашу, па заиска одмах другу. </p> <p>Ж |
а му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим својим |
остадоше приковане на њој: откуд јој се поврати изгубљени сјај лепих очију, откуд ова чудна леп |
а шта ће пре, пуне му руке посла: треба повратити Станку и завити јој рану, треба позвати општи |
смеха, па нити се може дале смејати ни повратити.{S} Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њ |
ти бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога положаја. »То, дакле, ни |
на њу.{S} Тако се још нису ни видели од повратка. </p> <p>Ђурица осећаше јасно да у њему нема в |
је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му пр |
Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон.{S} Са њима беше и Станка.{ |
сузе низ образе...{S} То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад р |
и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — рече један од људи. </p> <p>Ђурица се освести |
на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац.{S} Слуге зором одоше на посао |
е по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у р |
ом и јасном светлошћу сунчевом.{S} Жиле повукле у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гр |
треба добро отворити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« |
да Мато спава.{S} Сагнувши се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену. </p> <p>Мато ск |
} Да има бар с ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе опет звецну.{S} Добросав се трж |
мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и готово... шта то ње |
ао, па не иде.{S} После неколико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомил |
пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. </p> <p>— Јеси ли луд?...{S} О |
хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко повуче из ћилибарске муштикле. </p> <p>— Варате се, гос |
д њом.{S} Нека беспредметна радозналост повуче га тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок |
е, увлачи се и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне рос |
ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пред |
p>Станка не зна шта се у њему збива, не погађа мисли које се у њему роје.{S} Она види само да ј |
и свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од четврти |
кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, или онај шт |
ој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне стране.{S} Све то је |
..{S} Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми се к |
ик, а осећа.{S} Чудновато!...{S} Баш је поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће св |
— То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} |
а неке мајсторије. </p> <p>— Хоће, хоће поганац, знам ја њега...{S} Сваку ће жилу да истегне, с |
ецну: </p> <p>— Даље од мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да |
Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако |
>— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача? </p> <p>— Море, дај што било.{S} Имамо посла. < |
и на нас.{S} Камо ти Радован? </p> <p>— Погибе.{S} Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и испри |
нути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо |
слим, знаш, да он сад, после Радованове погибије, нема ни једнога човека, с киме је сасвим отво |
ађе утешну реч овој праведној, страшној погибији! </p> <p>— Ето их, иду! — Викну неко. </p> <p> |
, који беше последњи, повика: </p> <p>— Погибох, браћо, не дајте! </p> <p>Хајдуци га прихватише |
ошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу н |
вега гласа: </p> <p>— Јаој, кукавац, ђе погибох!{S} Не, кумим те Богом... </p> <p>Пантовац га с |
се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не |
Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде још пажљивије д |
Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници |
ец дана заједно, па после не марим, нек погинем. </p> <p>— И све овако да сија месец, да пирка |
бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Мислила сам, к |
учини с Новицом, одговори му: </p> <p>— Погинуо је. </p> <p>— Како! ...{S} Ко га уби? — викну к |
е...{S} Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.{S} Неко им потказа |
p>— Ништа ново.{S} Један је од нападача погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам само шта ће |
м се освестио. </p> <p>— Зар није Ђорђе погинуо? </p> <p>— Није, али је опасно рањен...{S} Панд |
чујем да те криви и за Радована што је погинуо. </p> <p>— За паре знам да се љути, али шта сам |
куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.{S} Него кажи што друго: има ли каква начина да |
иким новцем у џепу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је |
вога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погинути.{S} Како је онда лудо срљао у пропаст, како је |
јест, више нема нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце не |
> <p>»Та неће ме, ваљад’, стићи... нећу погинути?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му нову |
иковче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку. </p> <p>Утом |
к кожу на руци, потом је узе за образе, поглади јој меку намирисану косу на глави и опет гледа |
енади се, само јој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан и присебан.{S} Кад му се прибл |
га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и так |
беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и обори главу. </p> <p>— Шта с |
гледима већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до луди |
јући га, врати пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност и |
ам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је о |
о му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет...{S} Срећом, сад је заборавио на своје |
м и једрим церићима.{S} Зато се и попов поглед заустави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{S} Бол |
као угаљ, сјајне као жеравица.{S} Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тог |
излаза из неке невоље.{S} У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величан |
иновник? — рече срески шумар, и пренесе поглед преко својих слушалаца, да би се уверио: деле ли |
е сад.{S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обор |
рају као на зејтину.{S} Очи му, на први поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост, неку б |
е светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.{S} Пред рупом |
, омалену, доста лепушкасту.{S} На први поглед могло се опазити, да су обе женске од онога реда |
рте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше не |
али да треба одважно издржати овај први поглед, па застадоше, не мичући се и не пружајући руке |
е...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; поузда |
ме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурц |
и ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека. </p> <p>Ђурица је имао на |
p>— Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — |
Еј!«... узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи корача п |
! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну: </p> |
огледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{ |
еда га некако у косо, необично... и тај поглед не обећаваше никаква добра... </p> <p>И као да с |
а Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му зас |
, разумеде његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену слику пред собом. </p> <p>— Ја |
осном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, к |
о нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин.{S} Свачије друго туђење он је враћао од |
мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упирао поглед у помрчину, па напослетку махну руком и обори гл |
врачају...{S} Па нека их...« и паде му поглед на једну младу жену, која га посматраше не дишућ |
та ћеш ту, бре? </p> <p>Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности и |
расла воћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још од детињства му; маме га оне равне |
та хартија.{S} Извадивши половину рама, погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се...{S} |
и викну... — Стој! </p> <p>Човек стаде, погледа у пружену пушку, која се још могла у сутону опа |
унутрашње осећање.{S} Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да |
а. </p> <p>Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: </p> <p>— Дед’, Ђу |
некога...{S} Митар је полагано преврте, погледа јој затворене очи, прислони ухо на груди, па ст |
очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој ме |
а.{S} Видећи да они гледају све у лево, погледа и она истим правцем и — следи се... </p> <p>Там |
хладнела срца, које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болно, мученички... па о |
ш.... </p> <p>Станка стеже зубима усну, погледа га некако у косо, необично... и тај поглед не о |
> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гласом, који |
кроз густо жбуње, па застане преплашен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођен |
га необичнога предосећања и зебње...{S} Погледа преда се и, под једним густим гложјем, угледа њ |
ави на вратима суха увенула старица.{S} Погледа их својим немим старачким погледом, и наједаред |
ко пријатно... </p> <p>Она се прену.{S} Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остата |
о од истине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он |
о себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајник. </p> <p>— Стале, тако ти с |
одговори он и поцрвене. </p> <p>Она га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: како |
зати цело своје осећање. </p> <p>Она га погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем поглед н |
жући рам са хартијом. </p> <p>Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да |
лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радисав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звец |
, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... |
олу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити |
ваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. </p |
ад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то био там |
полиције ни пандура, не боји се туђега погледа... и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе |
нестаде онога обичног, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година зас |
Вујо оде...{S} Нема више онога грознога погледа, који сече као ножем, од кога су стрепили најве |
душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да по |
ором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. </p> <p>Станка није била |
то?... — и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свештеника, очекујући повољна одговора. </p> <p |
е као зубни бол...{S} Он иђаше узверена погледа, страшљиво управљена у помрчину, отворених, осу |
обом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај видокруга, откуда се помаљаху ретке пауч |
Готово плашљиво, раширених очију Ђурица погледа попа.{S} Ова страшна мисао, која му досад не до |
ст, блаженство, срећа... </p> <p>Ђурица погледа Станку и очи му остадоше приковане на њој: отку |
ћи да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро за |
записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се живи?...{ |
p> <p>Ђурица се још више осоколи, па је погледа озбиљно и одговори: </p> <p>— Не шалим се, срећ |
? — запита она брзо. </p> <p>Капетан је погледа. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу погодити?... |
клонише се у гложјак и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ об |
ој! — викну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још |
ући да их ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само састави руке младенцима, па се обрте |
блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети се свега... и и |
прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако |
вршисте ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. </p> |
ше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, да о |
на похару. </p> <p>Ђурица се насмеја и погледа Станку. </p> <p>— Она то и тражи једнако — рече |
<p>— Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. </p> < |
Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. </p> <p>— Море, много је то: неће сва |
</p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, |
еда га лукаво. </p> <p>Ђурица застаде и погледа га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p |
остали свет. </p> <p>Ђурица се подиже и погледа је зачуђеним раширеним очима. </p> <p>»О чему т |
а и стаде према девојци, која се трже и погледа га зачуђено. </p> <p>— Зар си још овде? — запит |
да скочим!...« и он се полако окрете и погледа иза себе... двојица држе конопац чврсто.... </p |
ну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко лице. </p> <p>— Прво ти |
.{S} Ђурица се издиже полако на прсте и погледа на онај прозор испред куће.{S} Очи му прелетеше |
таде у срцу...{S} Окрете главу навише и погледа Митра...{S} Све му је сад јасно... </p> <p>— Ди |
мен, сагореваху....{S} Она се исправи и погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, р |
. </p> <p>Станка се прену, рашири очи и погледа га зачуђена. </p> <p>— Зар баш тако,? — рече му |
ече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p> <p>— Не помињи ми то, молим те. |
С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености |
{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак учиниле његове страшне речи. </ |
д ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносн |
еле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене једро развијене руке. </p> <p>Станка нехот |
о?{S} Кажи ми слободно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва. </p> <p>— Што?.. |
сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу раз |
</p> <p>— Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо т |
{S} Иза једнога жбуна издиже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који је |
орио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, |
<p>— Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу.{S} Разведри му се лице, кад виде Ђуричи |
Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гл |
разним судовима. </p> <p>Ђурица плану и погледа Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао |
ј кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. </p> <p> |
ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво. </p> <p>Ђурица застаде и погледа га |
олицајци! ... — рече он као уз реч, али погледа Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чича, к |
... да их, онако старински, смело у очи погледа..{S} И она зна да више никад, ни једној од њих, |
еда...{S} Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не волим о |
, и са неким светитељским достојанством погледа зликовца право у очи и одговори му: </p> <p>— О |
е свлачи.{S} Станка га једним тренутком погледа, па опет обори очи, гледајући у његове каљаве ц |
и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онда, првих дана...{ |
Станку повољно. </p> <p>Станка га само погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантова |
p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку. </p> <p>— Да идеш, за ноћас, код Јова — |
и одважности да их слободно и отворено погледа.{S} Још ниједан момак не могаше поуздано казати |
луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер |
е последњи тренутак.{S} Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и там |
опрезност... </p> <p>Наједаред случајно погледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, шт |
ш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро погледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, без с |
лонио. </p> <p>Она подиже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али виде |
напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и в |
е корака до реке.{S} Наједаред Пантовац погледа у лево, па, видевши оно, чега се највише сад бо |
таци. </p> <p>— Ене де! — узвикну кмет, погледав новце. </p> <p>»Пропао!... пропао!... робија.. |
/p> <p>— Зар си још овде? — запита она, погледавши га право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да с |
и. </p> <p>— То је мука, — рече Ђурица, погледавши мимогред Станку — али опет, да покушамо.{S} |
лан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погледавши је страсно. </p> <p>— Видео си да смо радили |
жење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одлучно: </p> |
се, море, негде наквасио! — рече Вујо, погледавши га мало боље. </p> <p>— Од муке, мој старче, |
, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледавши случајно у двориште, угледа тамо два човека, |
да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро распол |
ему се појави други, бунован пандур.{S} Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро |
и ме мало! — одговори она збуњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака. < |
устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и |
, пошто се напи воде из крчага. </p> <p>Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опа |
ујући неку лукаву препреденост. </p> <p>Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати в |
евојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђав |
{S} За њим, све у стопу, трчаше Станка, погледајући чешће у лево, откуд се чуло викање и пуцњав |
само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи ос |
е баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим |
т луди, који га до јуче нису честито ни погледали.{S} Он није заборављао ни то, да је ова послу |
идим Добросава, где скаче у поток...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за рук |
па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици.{S} Нареди те из |
ао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли |
живео.{S} Она, која га није хтела досад погледати, сад се разговара са њим и још како: шали се. |
ногу, мртав Пантовац.{S} Страх га беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на место ње |
је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати није смео.{S} Заносна ватра љубавне страсти о |
ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погледати, кад се навикне на ове варошке...{S} Али неће |
отила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила...{S} Јест, то беше онда у за |
е никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... и све то због њега.. и ако он воли да се ш |
лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — помисли Ђуриц |
љене на њега, и више их никад није смео погледати.{S} Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хва |
</p> <p>— Хоћу, велим, да могу слободно погледати сваком у очи.{S} Што да ме називају свакојако |
: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад извршити. </p> |
{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? </p> <p>— Ја ти рекох једном, па |
у се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље |
ати други човек.{S} Али такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под ч |
ружи пушку.{S} И они обоје поустајаше и погледаше уплашено из свога заклона.{S} Шуштање долажаш |
е кнезу: — Шта велиш? </p> <p>Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и ша |
соби остадоше Ђурица и Станка. </p> <p>Погледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, миш |
Камо девојке? — викну капетан. </p> <p>Погледаше сви по дворишту. </p> <p>— Да није оно... — р |
викао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху.{S} Он се с |
ква друга излаза. </p> <p>Ђурица је све погледе обрнуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, |
а јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и |
S} Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — Бар о |
</p> <p>Погледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети једно к друг |
ко његове главе, наступише у њему други погледи на његов живот, задатке и поступке.{S} Досада ј |
S} А куд одоше они... с онаким страшним погледима?...{S} Нема их, ово су други«... </p> <p>Људи |
прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед не би |
е уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући. </p> <p>— Како |
обори очи пред оним строгим, испитљивим погледом...{S} Као да су обојица осећали да треба одваж |
расну природу, али је он, једним благим погледом својих великих очију, умео да прикрије ту особ |
у. </p> <p>Ђурица застаде; једним брзим погледом разгледа положај и, не мислећи више ни о чему, |
а.{S} Погледа их својим немим старачким погледом, и наједаред јој прелете радост преко лица, ко |
оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом. </p> <p>— Зар ти остави хајдуковање, па сад в |
ледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледом. </p> <p>»Овај готово не крије шта хоће — поми |
! ... — одзива се он, лутајући нејасним погледом преко гомиле глава, окренутих к њему. </p> <p> |
човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се ва |
знало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </p> <p>— Стезали смо га и за гушу, |
ковце, трже се и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан.{S} Истога тренутка дохва |
епечене свињетине.{S} Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и д |
стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред п |
бу ради њихове користи. </p> <p>Ђурица, погнуте главе и бледа лица, слушаше ове необичне речи, |
о ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други панд |
ми слободно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва. </p> <p>— Што?...{S} Шта ће |
пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака |
да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро ув |
ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и |
викну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој н |
свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p>Вујо се насмеја, |
о севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоски |
с, где их је, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, и река која кривуда између потеса и |
ићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.{S} Извириваше сви редом на прозор да разгледа |
а Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио.{S} Није му ни првина, не бо |
леда. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она поменула, тако ће и бити« па |
оварати — рече Ђурица, па оде. </p> <p>»Погреших што слагах — стаде Вујо мислити, — Сад ће он с |
змисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици. |
можете!{S} Дакле, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бо |
да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то |
а зликовца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. </p> |
овек, издиже гомила влажне земље, једна погурена старица приђе тој хумци, паде на свежу меку зе |
урица уђе. </p> <p>Једна плавојка, мало погурена, јасних и светлих очију, жива и страсна израза |
а Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију. |
сли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену старицу где му прилази... »Што је овака?...{S} |
</p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и постај |
им женским светом.{S} Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, |
ећања и зебње...{S} Погледа преда се и, под једним густим гложјем, угледа њега где седи, са пре |
очи. </p> <p>»Ух, бруке!...« узвикну и, под утиском разноврсна осећања: стида, срџбе, бола — не |
сети пут, лежећи на мекој росној трави, под зеленим и густим наткриљем букова лисја.{S} Груди м |
Добросава. </p> <p>— »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут и |
и к високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до позната |
необичним сјајем и он, готово несвесно, под утицајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору |
>После пола ноћи, неко лупну на прозор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам |
као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео. </p> <p>— Мора да су црвљиве ове ка |
еше поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под једном кржљаком, дивљаком, наместише постељу.{S} Па |
здаваше велику срчаност и одважност.{S} Под ниским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена о |
чинила сам све што је он хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна добра мати, како с |
ајући густе, прогрушале брке. </p> <p>— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој стар |
јући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око с |
тамо у магловиту недоглед... </p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћн |
њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и јасном светлошћу сунчевом.{S} Жиле повукле |
ирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком... </p> <p>Наједаред косачи се прену |
ошама, к судници. </p> <p>Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у совре, које су |
смехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира. </p> <p>— Води га! — викну капетан |
аковано?...{S} Руке и ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... ве |
буде сину на терету.{S} Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, тка |
вако? — рече Станка и седе крај њега на под. </p> <p>— Што, Стале? — одговори он и пребаци свој |
зор са дворишта, рам се скрха и паде на под... </p> <p>— Предај се, не гини лудо! — викну неко |
</p> <p>Станка запали свећу, па седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До те |
а не видећи нигде столице, спусти се на под до пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и овако |
рата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде према Ђурици. </p> <p>— Шта ти уради, сок |
} Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} Новици остаде још толико свести, те уг |
мисли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа на |
но мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у не |
/p> <p>Одређена четворица заузеше места под прозорима.{S} Још једаред прегледаше магацинке, па |
ли се он много више бавио давањем новца под интерес.{S} То је од вајкада најпоузданији начин бо |
а са стране у страну, као добра пшеница под снажним ветром.{S} Велику муку имађаше среска послу |
превелика усрђа, беху позавлачили главе под клупе.{S} Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху ногама |
на је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна. |
а, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву.{S} Трчао је више од часа, па м |
Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат. </p> <p>— Што не говориш, псино једна, |
. </p> <p>Станка нехотично подвуче руке под одећу, па се учини још радозналија, али тако, као д |
причају.{S} Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им п |
волвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде...{S} Пуче револвер |
ка, и спаја село са потесом.{S} Саже се под један трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, |
p> <p>Сунце беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве, о |
аме, која пријатно шушкаше и угибаше се под теретом његова тела.{S} Тако пролежа без једне мисл |
их кровињара, завејаних снегом; грчи се под натисцима хладна ветра, који скида с кровова снежну |
лајаше пси, који беху везани испод куће под амбаром. </p> <p>— Опет је јунад у кукурузу — рече |
видевши кроз мрак човека, који стајаше под прозором. </p> <p>— Ја сам...{S} Симо. </p> <p>— Шт |
} Нисам се шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам |
ка у годинама; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца.{S} Он се наимао у сваком селу н |
ића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.{S} Панд |
га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам сад знати на чему с |
ам увиђа, да не може још ништа смислити под утиском ових необичних догађаја, који се све више г |
да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у |
младости по пучини недогледа, лутајући под притиском бурних ветровитих осећања... </p> <p>Да л |
ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шта ти говориш!... — плану Ђуриц |
литију потребне ствари; сврши се спомен под општинским записом, па се кретоше крстоноше.{S} Кад |
, коју врши кмет.{S} Онај сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. </p> <p>— |
изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке.{S} |
ајао од друштва и огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас по |
лице. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозорима.{S} Нешто ми се ноћас једнако причињаваше |
А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше |
на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа |
корито за појење стоке, подметула руку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне |
ну Симову руку и забоде му усијану иглу под нокат једнога прста. </p> <p>Симо стаде грчевито тр |
би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави: — Имам много хитна посла до газ |
ече Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. </p> <p>— Она је, убијена!... — повикаше |
млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају огрли |
лу на средини храма, где стајаше старац под епитрахиљем и преврташе журно неку велику књигу. </ |
који је израстао пред судницом. </p> <p>Под записом, великим брестом што се разгранао пред судн |
, као по команди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да |
виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему половину од добити, јер сад је зима на пра |
овори Пантовац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, глед |
ојићи, Илија, Никола, Јово... </p> <p>— Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи |
е он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S |
е, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па с |
лавом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху. </p> <p>— Што ћу |
д би то било потребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{ |
о је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко д |
це са девет разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђур |
оседаше сви, као по команди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, стојећи, извади дувањару |
нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурн |
још им нађи адвоката...{S} Лези, бре! — подвикну затим Сретену, који се очас пружи по откосу.{S |
ом с голим ножем. </p> <p>— Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем. </p> <p>— Хоћу, брате, |
њен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну: </p> <p>— Бабетино једна!{S} Надао дреку као |
Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— Доле косе! </p> <p>Све косе попадаш |
е весело и слободно, певајући песме или подвикујући на стоку, нико се не боји полиције ни панду |
заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајд |
азвијене руке. </p> <p>Станка нехотично подвуче руке под одећу, па се учини још радозналија, ал |
ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а он |
аке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: а |
ели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пик и подели... </p> <p>После једнога часа прође улицом Симо |
нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он одј |
{S} Жао му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, криво му што си отишао без његова зна |
о рубац.{S} Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете.{S} Корачао је брзо и лако, а |
е и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одело.{S} Као сиромах није с |
о се у страну и наслонио леђа на Митра, подигао једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу |
пластови зденути, а у Милошевој ливади подигла се зелена отава.{S} По њој се поређали млади ко |
те бар она гледа...{S} И, ако можете... подигните ми један камен на гробу... </p> <p>— Јединче |
авиле, штрбну мало угажене траве и опет подигну главе, очекујући музару... </p> <p>Прве вратниц |
читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око записа.{S} Свако племе имало је своју сов |
а се човек слободно обрне, а око понеке подигнути су у пространу дворишту кошеви за кукуруз, ст |
трашило, које се помаљаше из те таме са подигнутим ножем.{S} То је страшило добро познао и разу |
очео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем...{S} Писар скочи с |
с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица по |
S} Један наточи свакоме по чашу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у |
Жандарми, онако исто озбиљно и свечано, подигоше другу чашу. </p> <p>— Ова друга за лаку земљу. |
ме — вели му загушеним гласом. </p> <p>Подигоше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге је |
после дужега разговора. </p> <p>Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, |
>Ђурица се саже уз дувар испод прозора, подиже руку са револвером и окрете цев тако, да гађа он |
агушама.{S} Сретен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да с |
отераше пред собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истресе једну трубу плат |
...{S} Као да није ни капи сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На једној постељи спава Митар, на друг |
скочи у страну од разјаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу |
се из сна; разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку.{ |
е, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — ок |
оје се дотле беше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пош |
на улицу, а другим на поток.{S} Новица подиже један проштац, те се провукоше кроз ограду обоји |
ознајете господина Миту? </p> <p>Ђурица подиже главу и јетко се насмеши. </p> <p>— Тсс... позна |
ст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге.{S} Перје кукурузно зашушта и затим се ч |
, он даде знак као и јуче.{S} Новица се подиже испод једнога дрвета и махну му руком. </p> <p>— |
им, кô и остали свет. </p> <p>Ђурица се подиже и погледа је зачуђеним раширеним очима. </p> <p> |
и тресну о земљу...{S} Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. |
нце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, али |
он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. </p> <p>— Доле ту кустуру! — цикну |
а рукама кошуљу да се припије уз тело и подиже очи... </p> <p>Ужас!...{S} Свих пет грлића пушча |
рата.{S} Стаде на праг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано |
им нову светлост на овај догађај.{S} Он подиже главу, и са неким светитељским достојанством пог |
— Дижи то! — викну Пантовац. </p> <p>Он подиже новчаник и опет га пружи унапред. </p> <p>Ђурица |
{S} Они не опазише, али Пантовац лагано подиже главу и ослушну, па, кад се шуштање понови, он с |
оварамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по н |
иза њих повика: </p> <p>— Стој! </p> <p>Подизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Панто |
је нешто опасно — рече Радован. </p> <p>Подизаше се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при |
ста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који мени помажу. </p> < |
и се своје слабости, и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, који га је савлада |
зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ по |
гао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно његови претходници, ради исто |
, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне.{S} За тре |
код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, подметнули? </p> <p>— Не знам, господине... </p> <p>— Д |
p> <p>— Не знам ја.{S} То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица |
стила на дрвено корито за појење стоке, подметула руку под точак, па гледа како се разбија воде |
пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. </p> |
око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно н |
{S} Одједном јој нестаде онога обичног, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после |
оје дете, па то му је!...« </p> <p>Пред подне Станка замаче за шљивар испод куће па отуд оде пр |
ји владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознати.{S} Капци, на |
, Радован одлучи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао |
нако, како је у истини било. </p> <p>По подне стигоше кола са спроводницима, писаром и доктором |
е девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица |
а.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у сушт |
какво издавање!{S} Али ко ће ’наке муке поднети? </p> <p>— Ти их немој подносити, ко те гони да |
а беше страх од самоће.{S} Кад окретоше подножјем Венчаца, оном шумовитом страном, зачуше пред |
носи туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусно јело од те стоке...{S} То га је вукло на |
аке муке поднети? </p> <p>— Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... </p> <p>— Како... |
је у младим годинама, испитујући своје подобности, носио добош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо |
еска врати у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да с |
рочито заостаде од њих, док не измакоше подоста.{S} Напунивши ведрице, она их, као какву играчк |
хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка |
тепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху. |
</p> <p>Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— О, бр |
егаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и ок |
рови сјајна сунца!... </p> <p>Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане.{S} Ус |
затим се чу тихо звиждање, које највише подсећаше на пиштање ухваћена миша.{S} Ђурица дахну душ |
се срце стеже, па се с неким радозналим подсмехом обрати Јелици: </p> <p>— А, белају, па што кр |
Пипајући зид и спотичући се по клизавој подстрешници, дође до врата кућних, ослушну мало и куцн |
.{S} Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, непокретан... </p> <p>»Шта се ово в |
пијанке.{S} Обе жене и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешким пијаним сном.{S} Вазду |
та и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко је то? — запита груб женски глас изн |
се сви изопијаше, полегаше по застртом поду.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио на под и за |
ећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печена меса, неке кр |
ибере задуго... </p> <p>Али, пролежавши подуже време, поче се опорављати.{S} Сети се воде, јер |
па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој кући. </p> <p>»А о |
на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући. </p> <p>»То је човек — размишљаше она уз пут |
>Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко д |
есно, под утицајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се мо |
> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, застајући понегде да разгледа шта се р |
ожају своје апсане.{S} Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о ср |
повуче га тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, претрча сеоски пут и заву |
ћи, не размишљајући више о своме плану, пође журно, готово трчећи, к општинском путу...{S} Гроз |
</p> <p>Ђурица разумеде шта се ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заиг |
Ђурицу дарну ова кметова осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се з |
јдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде наредити што имамо |
ђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђу |
рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд |
> <p>Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, сад си на |
се докотураше до постеље...{S} И Ђурица пође једној постељи, али га издадоше ноге...{S} Поможе |
} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред за |
по шибљу да беру лешњике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} |
авлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, |
Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред и за н |
ва и страсна израза, устаде иза стола и пође насусрет Ђурици. </p> <p>— Где си, Мишо; камо се? |
траву.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— Немој... остави то, моли |
</p> <p>— Шта зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не |
Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом. </p> <p>— Маро!... о Маро!.... — викну |
ка где му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он ста |
чувши никаква одговора, покупи оружје и пође напред.{S} После неколико минута опет звизну, и да |
, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се н |
о протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама.{S} Путом само Јелица весело причаше, а Станк |
p>— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што пара? — |
своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе р |
ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома |
ајде за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола, певушећи неку песму кроз нос.{S} Кум и |
шум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од куће од родитеља, од |
лица ових простих људи, па му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} |
неочекиванога поздрава. </p> <p>Сретен пође уз њу. </p> <p>— Ја, знаш, обилазио пшеницу, па ви |
итар и гледа некуд у страну. </p> <p>Он пође, надвири се над раком, па стаде... </p> <p>»Шта би |
чки... па обори очи, окрете се и полако пође к вратима...{S} Полако ухвати руком дрвену ручицу |
а нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заго |
очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« — по |
евари, и он заспа. </p> <p>Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја. </p> <p>— Да ми одвој |
око поноћи, узнемири се стока.{S} Овце пођоше и окретоше главе низа страну.{S} Станка се полак |
раму и метну у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше сви к општинској судници.{S} Баба Мара затвори с |
Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију. </p> <p>Збуњен, уплашен, изненађе |
ути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом упорношћу. |
и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скам |
јави се сјајно црвенило, као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, д |
анка, а одмах затим изврши смео напад у пожаревачком округу, где му допадоше још триста дуката. |
незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. </p> < |
Вујо, па, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре сванућа. </p> <p>Легнувши у пост |
е наплатим с оним пакосником. </p> <p>— Пожури се, што брже можеш.{S} Али добро отварај очи: он |
бишту. </p> <p>— Потражи, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива |
ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после краће |
својевољно издавати остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Новиц |
послетку безнадежно махну главом, па се пожури са спремањем.{S} При самом облачењу написа наред |
71_C13"> <head>XIII</head> <p>Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем дога |
, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Врбљане, пред |
мо чупавим крилима...{S} Он се стресе и пожури уз брдо... </p> </div> <div type="chapter" xml:i |
p> <p>— Та ма’ни, човече!{S} Само се ти пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући по мра |
ао велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником. < |
обрте се капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли јахати? |
p>— Доћи ће и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта |
ујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се пожурио!{S} Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад |
о било.{S} Имамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с |
шуме, која се пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких огранака, који |
па се онда сви троје окретоше потоку и пожурише низ брдо. </p> <p>— Само да пређемо потес пре |
ам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна...{S} После закопају у земљу и готово! |
овим широким плећима и снажним мишицама позавидели би многи атлети од заната.{S} Ушавши у собу, |
е може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила негде у папрати. </p> <p>Непомузене овце бл |
днути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под клупе.{S} Кад одоше хајдуци, ови |
дех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старц |
Ништа не можемо учинити...{S} Ја јесам позаимао готово свима Вујовим људима, и они су ми поште |
ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице. </p> <p>— Па...шта велиш?... </p> <p>Она обо |
а учини Марко, и он се заинтересова, па позва ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.{S} |
потру, па сад продаје крмачу.{S} Људи, позвани позивом, дошли да присуствују продаји, коју врш |
ише. </p> <p>— Како нема?{S} Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији. </p> <p |
е се искупило доста народа.{S} Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће |
вратити Станку и завити јој рану, треба позвати општинску власт и Станкине родитеље, треба виде |
цу, збуни га, те не умеде одговорити на поздрав, ни понудити госта да седне. </p> <p>— Хо, људи |
веома изненадила од овога неочекиванога поздрава. </p> <p>Сретен пође уз њу. </p> <p>— Ја, знаш |
есно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без поздрава: </p> <p>— Где ти је мајка? </p> <p>Ђурицу дар |
а га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица ост |
баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поздрави је нежним осмехом, затури главу весело и прође |
риближи. </p> <p>— Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добра ти сре |
Ђурица. </p> <p>— Добро јутро, момче! — поздрави га писар. </p> <p>Ђурица прекорачи праг, па ст |
руштво и седе. </p> <p>— Добро јутро! — поздрави се капетан, седајући за сто. — Чујем ја још из |
еке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздрави сестру, Спасу... нека те бар она гледа...{S} И |
нам је најпотребније — рече он, чим се поздрави с Јовом, који се изненади његову доласку. </p> |
та«.{S} Нађи газдарицу Јулу и кажи јој: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ниш |
кло ракије. </p> <p>— Послао ти Митко и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те |
.. — рече он, дижући своју »шлафкапу« и поздрављајући капетана, који нешто туробна изгледа дође |
/p> <p>Ниједне мисли у глави...{S} Лице позеленело... очи се рашириле, да искоче из станишта... |
оше хајдуци, ови само мрдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу, показујући тим да се не и |
еру лешњике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јо |
едбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће |
е то шала...{S} Шта је било, јесу ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра морам |
па сад продаје крмачу.{S} Људи, позвани позивом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет.{ |
ости, иначе би му ово ново осећање само позледило ране и муке му увећало... </p> </div> <div ty |
он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође пр |
е нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе оружј |
«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече.{S} У другој прилици он |
аметне шала и прича, која се продужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра рубине, па |
тан стаде да саслушава грађане, који су познавали Пантовца.{S} Прибравши довољно доказа да је о |
оји би га издао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по изгледу, са заметнутом косом на рамену, иђ |
<p>— Откуд ти овде? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те зове да идеш |
скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. </p> <p>— Гле, откуд т |
, вичним оком, љубопитно посматраше.{S} Познаде главног апсанџију Радисава, с којим је неколико |
, Ђуро, од Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? < |
суднице и закључаше... </p> <p>Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... </ |
с којим су се морали срести.{S} Ђурица познаде попа. </p> <p>— Поп! — рече он, и сенка некога |
и још један човек, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца, младића. </p> <p>— Шта је? — за |
ачу се глас испред куће. </p> <p>Ђурица познаде глас Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче, не чу |
И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на гру |
о зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац, који се одје |
неколико раденика у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних ж |
етњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па га запита: </p> <p>— Што ће ти |
е отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вујо, ја сам... — прошапт |
се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара. </p> <p>— Б |
ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да је острагуша.{S} Обе стајаху наслоњене уз ду |
ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Твоје |
ко те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} Само се чув |
разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја... </p> <p> |
по једну каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </p> |
бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p> <p>Одједном, као |
ву и јетко се насмеши. </p> <p>— Тсс... познајемо — проговори махнувши главом у лево, хотећи ти |
, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ познајете господина Миту? </p> <p>Ђурица подиже главу и |
— запита га старац. </p> <p>— Зар ме не познајеш, газда Јанко?{S} Догонио сам ти ономлане мерте |
</p> <p>— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, |
и друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> <p>— Сад |
че он. </p> <p>— Е, синовче, на муци се познају јунаци...{S} Није то шала...{S} Шта је било, је |
издизаше главе ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« |
ише. </p> <p>Вујо се изненади, то му се познало на лицу, по коме падаше слаба светлост свећице. |
ица и насмеја се пријатељски, као стари познаник. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па |
итивао, и ако је сваки од његових нових познаника могао с поуздањем тврдити, да на души овога п |
се да не заклиноше. </p> <p>— Стари смо познаници.{S} Ха-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде |
проведе мало обична разговора са својим познаницима, он омекша.{S} Кад је, мало пре, излетео из |
« Откако је учинила први корак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на дог |
ме ће то бити... па сад продужују старо познанство.{S} Јест, то је.{S} Али опет: који ђаво њу с |
</p> <p>»Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не |
о срдито, узимајући гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на н |
им се ја... </p> <p>— А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ |
/p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. </p> <p>— Зар ни |
осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о све |
дигнутим ножем.{S} То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну стра |
{S} Журно улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, заборавља на с |
шао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна планинска |
ом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} Сагн |
ше преко некакве слике, која му је тако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њој, в |
еприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да |
у се свакога часа, а појединости напада познате су, већим делом, свима.{S} Ипак се нестрпљиво о |
у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му црте строга и одлучна лица, он не изгуби ниш |
чопори стоке и разлеже онај једначити, познати му звон меденица, који му душу разгаљује...{S} |
ца!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву при |
црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина механџије, који се повио на к |
е махом они типски и Београђанима добро познати земљорадници Палилулци, или вредни и сиромашни |
шене похаре, неким нарочитим, само њему познатим начином, ставио до знања капетану, да су похар |
о познато.{S} Не може сит да се нагледа познатих му места, као да је годинама од њих био одвоје |
да стаде да их опрема на посао.{S} Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у год |
по селима.{S} У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђ |
ом шумовитом страном, зачуше пред собом познато звиждање, знак њихових јатака.{S} Обојица се за |
на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа познатих му места |
у своје село, да га преко сигурних луди позове к себи. </p> <p>Сунце се тек рађало, кад се Ђури |
ван и Коста сами, не очекујући да их ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само састави ру |
збуњено. </p> <p>И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, |
е Никола враћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу познају, враћ |
узбуни се цела среска кућа.{S} Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног |
би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би |
азуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност. </p> <p>Одмарају |
. </p> <p>Станка се зачуди.{S} По своме поимању, она није до сад сматрала себе за кривца. »Ко ч |
е!« Само апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз као да ј |
м оквиру, изгледаше јој као ванземаљска појава, као она светла јуначка лица из наших песама, ко |
м приликама.{S} Беше то стасита и ретка појава.{S} Висок, снажан младић, широка чела, густих по |
уричино.{S} У први мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се неколико пута понови, стаде |
, а ово му је већ обична, добро позната појава.{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљу |
, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било |
ајући од свакога звука, од сваке људске појаве на улици.{S} Журно улази у кавану и, видевши сва |
да, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричине. </p> <p>— Доле с коња! — викну Ђурица |
ена.{S} Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но ј |
неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима.{S} Његова необична озбиљност уп |
е на дворишту пред кућом.{S} Иза Букуље појави се сјајно црвенило, као од огромна пожара, па му |
} У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, д |
на, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан израз л |
е се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.{S} Стаде лено пред вратима, завуче руку |
{S} Отвори се понеки прозор, на коме се појави трома и сањива глава, са необично дебелом руком |
е собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула старица.{S} Погледа их с |
p>Ђурица му исприча.{S} За онога што се појави из шуме, не могоше смислити ко је. </p> <p>— Бић |
спрату, из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур.{S} Погледавши на улицу он |
ао да и нема ничега необичног у његовој појави. </p> <p>А Станка му задаваше највећу бригу.{S} |
леже и стаде да размишља о овој чудној појави. </p> <p>»Па каква је то девојка?...{S} Зацопала |
о ме, Перо, сад ћу. </p> <p>Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То б |
што је дуго тражио.{S} С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вич |
.{S} Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима. </p> <p>— Дај нам Дарвина! </p> < |
јну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.{S} Размисли се мало, па се сети |
све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш |
це и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним |
све јој мисли беху заузете овом чудном појавом, која јој се тако дубоко уреза у душу.{S} Нароч |
што се више она старала да ову необичну појаву себи објасни, у толико је више мислила о томе и |
офијом.{S} Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим п |
у беху извешани револвери, фишеклије за појас и за ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и још м |
рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин. </p> <p>Ђурица извади револвер и даде га |
де у још већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од Станке, |
з друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка. </p> <p>Станка леже сва на ту |
чно.{S} Опасивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, н |
сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Рук |
ту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... обула му нове црвене ишаране чарапе и опан |
аху два дечка са заденутим пиштољима за појасом и један човек осредњих година са пребаченом шеш |
тима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ г |
ше јадник једнако, претурајући руком по појасу. </p> <p>Ђурица приђе, истрже му рубац и развеза |
пред судницу.{S} Он и пандури за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском |
ога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... </p> <p>— Шта си окупио једнако с тим |
им Пантовцем очекују се свакога часа, а појединости напада познате су, већим делом, свима.{S} И |
S} Она се наместила на дрвено корито за појење стоке, подметула руку под точак, па гледа како с |
о јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му |
, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један се во узнемирио од оба |
он креснувши оком на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби остадош |
у ми повезане очи. </p> <p>Свештеник га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој |
д законом не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од његове намере не може ништа бити, па, да б |
> <p>— Лези!{S} Лези! </p> <p>Станка не појми одмах на кога се односе те речи, па се у трчању о |
шке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате |
ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало речи појми њен положај, па хтеде да се користи оваким њеним |
женство и таква страст, да она одједном појми све.{S} Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, |
ће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај те мисли, опет му пројури нека електрина к |
ову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. »Јест, зацело, ј |
е иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побе |
ма озбиљна ствар. </p> <p>Капетан одмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беш |
ма уздржа да не изазове младића, јер је појмио његово душевно стање.{S} Он му само рече озбиљно |
ло дима, гледаше их зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека |
само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисли он. — Пфуј, |
врше што пажљивије... </p> <p>Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет.{S} Он је др |
ошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, затвориш ли уст |
труја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снаг |
таде разговорнији и веселији.{S} Крв му појури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата он |
е на предње седиште, ошину бичем и кола појурише.{S} Требало је на сваки начин да стигну калуђе |
ега тицаху.{S} Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране дав |
мученичке... </p> <p>»Ко зна... ако се покаже отуд коњаник!... прамен густе прашине...{S} Краљ |
Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S} Ради тога Новица ће се сакрити, |
а тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се |
а. </p> <p>— Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене девојке! </p> <p>Станка |
Неће те стрељати, знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} Издржи та |
вратнице отворише се нагло и на њима се показа Милета са револвером.{S} Видевши зликовце у гоми |
аве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те он не пропусти нијед |
S} Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа руком на стакло. </p> <p>Кад помену капетан осуд |
е може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико о |
ко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље |
рише сасвим...{S} Слаба, бледа светлост показа им унутрашњост куће, опазише одмах место, где че |
згледаше где би још ударио.{S} Јатак му показа трговачкога вересијаша из Београда, који се враћ |
је кући, однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начин |
нији од жандарма.{S} Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први п |
стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у дубини |
бични гости: и они су се, како изгледа, показивали само ноћу, а дању се завлачили, као кртице, |
да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово ли |
стајаше црна гар, по негде обрисана, те показује иа том месту трагове пламена.{S} Очи му беху о |
овела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му |
мо на дувару приковано — одговори кмет, показујући очима на ону објаву среске власти, која је п |
огама, на позив својих суседа да изиђу, показујући тим да се не интересују оним, што је иза њих |
<p>— Ђуро, пољуби овај свети крст...{S} Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа |
д ти то знаш? — одговори он, и одмах се покаја што овако лакомислено запита. — Шта имам да ти к |
ли — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, |
Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, |
е се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још ни |
се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те |
над Станком, која га погледа као кривац покајник. </p> <p>— Стале, тако ти свега што ти је најм |
поуку: да се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао м |
сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S} Али сад то на страну, па ми реци шта мисл |
је ни било места: један куршум иза трна покварио би и однео собом све планове и жеље...{S} Исти |
есан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље |
>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пе |
вори апотекар. </p> <p>— Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас оно |
азирати небо, које се, као црн џиновски поклопац, надвило над овом шумовитом котлином.{S} Тишин |
не зна како изгледа то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чи |
Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кмето |
одупирао, клонуше, што је значило да се покорава и слуша.{S} Митар одвоји један од конопаца, шт |
брак, те такав човек, велим, чини онаке покоре и злочинства и на ономадашњој и јучерашњој похар |
ксималној висини, па су опет они чинили покоре.{S} А пре тога метали су и на точак, и тада је б |
га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његовој вољи.{S} То беше за њега новина, нешт |
ва му; маме га оне равне и непрегледне, покошене зелене ливаде, по којима се белуцају чопори ст |
ер иза паса.{S} Не чекајући други његов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, с |
помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После дугога читања, отац Симеон, |
значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмис |
е посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса.{S} Кад би је о |
о ћутање.{S} Ни једне мисли, ни једнога покрета!... </p> <p>Наједаред, усред тога гробнога ћута |
ута.{S} Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} Неки сељак, кога он позна |
.{S} Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро |
једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета... </p> <p>Али сад, кад угледа она четири жанда |
.{S} Тишина! ...{S} Ни једнога звука ни покрета... </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до кућ |
рише и одмах склопише... тело се дрмну, покрете се од ударца куршумâ... зацрвени се кошуља на г |
се! — викну једна глава, и челична цев покрете се... </p> <p>Ђурица се саже уз дувар испод про |
такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при том нека |
ваки кутић, стаде да чини неке необичне покрете: час мрдне једним раменом или пружи руку у напр |
S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не д |
и натраг по томе, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом се она ба |
нежне равнице, преко белога бескрајнога покривала, тамо у магловиту недоглед... </p> <p>А под њ |
есмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже. </p> <p>Н |
влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила |
крила и заклонила својим моћним зеленим покривалом...{S} Гле, шушти и бруји ту та планина, носи |
местанце, заогрнула својим непробојним покривалом куће и улице, притисла саму земљу, па стоји |
пава.{S} Сагнувши се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену. </p> <p>Мато скочи с мест |
ече он. </p> <p>— Чек’ да наместим твој покривач — одговори Новица, па оде те навуче поњаву пре |
з икаква реда разбацане беле, ћерамидом покривене кућице; оне вире и једва се распознају у густ |
а месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђурица, пребаци |
га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућица, што тону у зелену мору од воћњака, |
овом главом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да ник |
има. </p> <p>Не чувши никаква одговора, покупи оружје и пође напред.{S} После неколико минута о |
е наже сунце ниско над заходом, девојке покупише рубине и разиђоше се у село разним путовима.{S |
на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз прозор, али се на стак |
S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти све |
мисли Ђурица, па леже на њену постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, |
ак, стаде први, и по упуству капетанову покуша да види јесу ли закључана врата.{S} Стаде на пра |
ћи да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па га запи |
е се она предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стању.{S} После онаква живо |
одитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самовољу.{S} Видели су д |
— Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу ти п |
гледавши мимогред Станку — али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе за њега, |
аки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.{S} После неколико месеца повуче га |
курјака где се привлаче обору.{S} Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се у |
<p>Кмет опет уђе у кућу. </p> <p>Прође пола часа.{S} Писар попуши неколико цигара, па устаде и |
а дугу и страшну причу... </p> <p>После пола ноћи, неко лупну на прозор, под којим Вујо спаваше |
ро се учини да је заспао. </p> <p>После пола часа Мато устаде и зовну га полако. </p> <p>— Ђуро |
а сакрива лице од некога...{S} Митар је полагано преврте, погледа јој затворене очи, прислони у |
у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада она пијана мора... </p> <p>Писар стаде в |
<p>За овим се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, а повезани косачи |
сти« — сети се он попових речи и, идући полагано уз поток, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја |
а. </p> <p>— Пст, да ниси писнуо!...{S} Полази напред! — викну један од нападача, и Никола осет |
убрадачу... </p> <p>...{S}Из груди опет полази нешто врело и необично... јури кроз грло, али не |
истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица се т |
— Сутра, ја како.{S} Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба сти |
р? </p> <p>— Љута гуја! </p> <p>Ђурица, полако и опрезно, оде пред кућу.{S} Беше све мирно.{S} |
е вичан томе послу. </p> <p>Кренуше се, полако, опрезно, пазећи на сваки корак, на сваки миг... |
ли, метни ми руку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочека |
окрете се и полако пође к вратима...{S} Полако ухвати руком дрвену ручицу на вратима, очекујући |
а, али се она више не обрте назад...{S} Полако обиђе прочевље, око кога спаваху чељад, напипа к |
рисуство човечје с оне стране капка.{S} Полако, тресући руком, одговори на куцање.{S} Капак лаг |
ам играча, некако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде да |
ти, господски син, богаташ... </p> <p>— Полако-те, море, ви одосте на друго, — проговори месни |
>После пола часа Мато устаде и зовну га полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну га он неколико пута, па |
ка неколико пута хладном водом, па онда полако пређе поток и ступи у поље. </p> <p>Ђурица скочи |
ерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав кра |
жиш другу... </p> <p>Јово изиђе из собе полако. </p> <p>— Море, прођи се комедије, кад ти кажем |
е карата.{S} Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицо |
p>Шта ли ће сад?...{S} Ђурица се издиже полако на прсте и погледа на онај прозор испред куће.{S |
кретоше главе низа страну.{S} Станка се полако придиже испод губера и, после кратког чекања, уг |
> <p>Кад се друштво заговори, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење, које га је више пр |
ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окрете и погледа иза себе... двојица држе конопа |
м своје вреле, једре образе.{S} Тако се полако издиже, изиђе из корова и стаде према девојци, к |
ључаницу на кућним вратима, извуче је и полако отвори тешка растова врата...{S} Јово јој нешто |
мученички... па обори очи, окрете се и полако пође к вратима...{S} Полако ухвати руком дрвену |
p>— А, Ново? — обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да |
ицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њихове замке, а после«... и не доврши |
кајте. </p> <p>— Пандур...{S} Дошли смо полако до његова стана; разгледам прво положај куће, па |
Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом. </p> <p>— Добро — одговори онај из помрчи |
е сад — рече му писар — пази да опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она |
не може тако.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да |
Пантовац и Новица.{S} Последња Двојица полегали су у корову, што је израстао по ђубрету близу |
ш. </p> <p>— Како то? </p> <p>— Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. </p> <p> |
p> <p>Напослетку, кад се сви изопијаше, полегаше по застртом поду.{S} Где се ко нашао, тако се |
лепу мученицу«. </p> <p>Тада сви троје полегаше и ућуташе. </p> <p>Ђурица, легнувши на леђа, у |
едно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и полегаше на меку зелену траву. </p> <p>— ’Натема вас би |
а и лавеж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне вране, и од крештања безазлене свраке...{ |
им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена |
иза себе и он напреже сву своју снагу и полети низ поље, као на крилима.{S} Већ се приближио пр |
н оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете с |
на срамота.{S} Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пу |
су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно |
Откуд теби, момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинск |
е и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац.{S} Какве прилике и воспитаније, какви бакрач |
епрестано у врх својих опанака. </p> <p>Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну кро |
о да се сад путује, док спавају господа полицајци! ... — рече он као уз реч, али погледа Ђурицу |
рошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно учинити »физ |
о дознао? </p> <p>— Распитивала је јуче полиција за тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, али и они |
и подвикујући на стоку, нико се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погледа... и он |
оћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ова младеж не чува! </p> |
ем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми имамо друштва у Смедереву и Шап |
, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власти.{S} У оба извешћа старац исприча опш |
} Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију...{S} Пасош ти можемо набавити.. </p> <p>— Има |
ли.{S} Дознавали су из раније за намере полициске, па су се сложно старали да их осујете.{S} Ак |
е београдске. </p> <p>Кад дође чиновник полициски да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану |
оскудици здраве душевне хране наслађују полициским билетенима, којима их ваше господство тако р |
м столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаше писар Мит |
латном (с пандурске постеље), а на њему половак шљивове препеченице, која игра у стаклету као к |
овина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, прелива |
х и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонила за високу гору, а друга половина бли |
амо је тај један прозор зазидан више од половине.{S} То знам добро, запазио сам толико пута...« |
што одсеца чивију, којом су спојене обе половине карике...{S} Неки људи пружају руке поред њего |
>Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на другој зав |
се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста о |
довољити: од толиких похара још није ни половини дао први »пешкеш«, који се обично сматра као с |
а убила! </p> <p>Станки застаде осмех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се мо |
гачку клупу са наслоном, која заклањаше половину прозора, па извади цео рам са хартијом.{S} Али |
коме је разапета хартија.{S} Извадивши половину рама, погледа напоље и сва му се крв следи, ок |
ле га мораш заваравати.{S} Подај и њему половину од добити, јер сад је зима на прагу.... треба |
застаде; једним брзим погледом разгледа положај и, не мислећи више ни о чему, потрча из све сна |
довољно узрока да скрива своје стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, ни |
ек поче да разумева и осећа свој ужасни положај: личио је на звер, коју непрестано, с места на |
Јест, знам то — рече Ђурица, схватајући положај хајдука, који се удаљи од свога посла. </p> <p> |
ома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, истина опасан, ал |
ајући несвесно, заборављајући и на свој положај и на сваку опрезност... </p> <p>Наједаред случа |
догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да ови |
концу.{S} Тада је потпуно схватио свој положај, јер дотле му је све још изгледало обично: виђа |
гађај.{S} Капетан у мало речи појми њен положај, па хтеде да се користи оваким њеним стањем рад |
полако до његова стана; разгледам прво положај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорче, шт |
за дуго повратити из онога насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан?«... помисли она, и |
е прилике наведоше га на мисао: да овим положајем осигура себи и своме другу будућност.{S} Сад |
укуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају.{S} Једнога се зла опрости, а стотине других, |
Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизве |
И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бур |
се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пија |
се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица п |
<p>Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане.{S} Устаде са сламе, пође к прозо |
десној, опруженој низа се руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнувши револвер, прескака |
овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... |
а је гомила народа крај пута, на једној положитој рудини, са које се лепо види цела варошица са |
</p> <p>— Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се са |
шено. </p> <p>— Шта је то? — запита она полугласно, осврћући се око себе. </p> <p>— Пст, не гов |
p> <p>— О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. </p> <p>Погле |
не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да је мој |
</p> <p>— Јово, јеси ли ти? — запита он полугласно, кад се они из кукуруза приближише. </p> <p> |
ном. </p> <p>— Шта ти је данас, јеси ли полудео!...{S} О каквом убиству ти говориш? — одговори |
е. </p> <p>— Ђуро, шта је ово?{S} Ја ћу полудети!...{S} Докле ће се овако? — рече Станка и седе |
/p> <p>— Камо се, за невољу?...{S} Хоћу полудети ’вако сам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} |
сање. </p> <p>— Камо се, по Богу си?... полудех од муке — рече он. </p> <p>— Е, синовче, на муц |
сту, поседаше. </p> <p>— Где си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погледавши је страсн |
Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то п |
укао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву п |
човека, који необично изгледаху у овој полутами.{S} Ђурицу нехотице обузе језа; он опружи пушк |
{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и п |
а и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! — узвикну кмет, погледав но |
ће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> </div> <div type="chapter" |
грла«. </p> <p>Кад се дохватише чистога поља, потераше брзим каријером...{S} Само се чује потму |
преко улица, преко стогова, преко чиста поља...{S} Ђурица слатко спава после синоћне пијанке, в |
вади цео рам са хартијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога пр |
} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је |
ра има још какво одељење. — Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепљено хартијом; |
а шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке.{S} Прозор се лагано и опрез |
од његовим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве, окићене росним капљицама, које се по брежу |
цу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на во |
н шатор, израсла хладовита китина...{S} Поље се прелива и трепери јасно зеленило младе траве, к |
е га у недра, па искочи са Пантовцем на поље. </p> <p>Истога тренутка грмну пушка код великих в |
, извади рам из окна и промоли главу на поље. </p> <p>— Ко је то? — запита лагано, видевши кроз |
и на ново склониште, окренуше обоје низ поље ка Брезовцу. </p> <p>Ђурица је још раније, за врем |
он напреже сву своју снагу и полети низ поље, као на крилима.{S} Већ се приближио првим шумарци |
један део сунчаних зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворен |
<p>Наједаред случајно погледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова из |
шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније.{S} Тако стиж |
м спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље, које пресеца поток, угледаше коњаника, с којим су |
м, па онда полако пређе поток и ступи у поље. </p> <p>Ђурица скочи из заседе и, зверајући десно |
де, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући замишљено и узбуђено... </p> <p>...{S} |
ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.{S} Напред јахаше капе |
Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо |
у једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету.{S} Како су мили и драги сужњу ови |
ва густа и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видело, |
никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било е |
га јој стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, |
о се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је |
али су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. |
га обузима стид, ужас. </p> <p>— Ђуро, пољуби овај свети крст...{S} Покај се бар сад, пред ови |
опет иде и гледа некако у страну...{S} Пољуби се са њим, па се исправи. </p> <p>— Силази сад, |
а мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним гласом. </p> <p>Свеште |
е бих! </p> <p>Испише чашу заједничку и пољубише се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да проб |
тко, а затим повика из гласа: </p> <p>— Помагај! </p> <p>Ђурица се уплаши.{S} Стадоше да му дрш |
ку да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен.{S} И сам |
<p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разне стране) преко улице и пот |
он.{S} Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он је крив пред законом.{S} Крив |
се из народа. </p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје дру |
твој корак по селу, али им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чу |
тио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђаво помаже!« — помисли капетан, улазећи у двориште. »Али не |
одједнако дели међу све људе, који мени помажу. </p> <p>— То је, вала, право...{S} И ако хоћеш |
истину? — запита и кмет. </p> <p>— Тхе, помало...{S} Јутрос малко почесмо.{S} Него, хоћете ли в |
смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам |
у од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад’, стићи... |
се са Ђурицом. </p> <p>— Стражарите ли помало? — пита Ђурица смешећи се. </p> <p>— А ја... сет |
ла по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се отимала од немаштин |
смешећи се. </p> <p>— А ја... сеткаримо помало, ет’ ... </p> <p>— Продајте нам два пурењака. </ |
се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и |
ена погледа накрај видокруга, откуда се помаљаху ретке паучинасте кудеље сивих и беличастих обл |
та, осим једно једино страшило, које се помаљаше из те таме са подигнутим ножем.{S} То је страш |
трани собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартиј |
ас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, |
— и показа руком на стакло. </p> <p>Кад помену капетан осуду, Ђурици заклецаше колена, обузе га |
а ређа његове злочине... </p> <p>Кад се помену његово разбојништво, извршено над Сретеном у лив |
!... — узвикну Ђурица, кад се у пресуди помену Краљево име.{S} И одједном му се очи обртоше низ |
и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лиц |
{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она поменула, тако ће и бити« па одговори: </p> <p>— Јесте, |
ца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управник свих хајду |
јица ћуте као заливени, само им се ноге померају, одскачу од земље и опет стају на прсте...{S} |
ка. </p> <p>А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и |
<p>Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу...{S} |
А где ли је Станка?...{S} У селу, кажу помилована... а, то је оно лепо... помиловање!...{S} Да |
робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи« умели испословати, п |
кажу помилована... а, то је оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми |
тамо... иза њега негде, где ли...{S} А помиловање му не слази с памети никако... оно је једнак |
да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и ка |
те му, на име мајчино, написа молбу за помиловање, и он с великом пажњом испрати молбу на пошт |
а суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање... </p> <p>— Немам ја посла са судом...{S} Н |
кује....{S} Што то?...{S} Да није дошло помиловање, па неће још да каже?...{S} Али онда ме не б |
како помишљао о смрти и упорно се надао помиловању.{S} Чудан је и тај разлог његову надању.{S} |
уше сложно: </p> <p>— Господи, Господи, помилуј нас! </p> <p>Напред иђаше крст и са њим упоредо |
ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — вич |
је ухватити само једну реч, коју чешће помињаше: бјеси... па се непрестано домишљаше шта Му ТО |
а њим и погледа га љутито. </p> <p>— Не помињи ми то, молим те.{S} Хтео сам се после изести од |
теме претвориле у девојку. </p> <p>— Не помињи зло, молим те, — рече она крстећи се. </p> <p>— |
што му над главом стајаше, и он се лако помири са својим стањем.{S} Овај састанак пред судницом |
низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду. |
{S} Како му је далека и страшна била та помисао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад је слуш |
канџе дочепа.{S} А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше посл |
положаја. »То, дакле, није био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} Видећи је он |
убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме користити?...{S} У том |
арије. </p> <p>»Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не ра |
шуму. </p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чистини, него у соби |
млаз низ потиљак. </p> <p>»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препо |
а гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде још пажљивије да ослушкује оно |
, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар ц |
огао појмити. »Зар и то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојник, а осећа. |
</p> <p>»Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, |
и пред једном. </p> <p>»Баш сам луд!« — помисли он, застанувши пред вратима, двоумећи да ли да |
</p> <p>»Као да им сам ђаво помаже!« — помисли капетан, улазећи у двориште. »Али нека, имам у |
ратиће се она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леже на њену постељу и покуша да зас |
се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« — помисли Ђурица у себи, спремајући нож и пушку за напад. |
м Ђурица стаде. </p> <p>»Хвала Богу!« — помисли Ђурица.{S} Он се плашио само тога првога питања |
пре суда....{S} Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. < |
дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а не |
.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је сва |
На коњу је, не може ме нанишанити...« — помисли они по гледа онамо у страну. </p> <p>— Предај с |
гледати, а већ после... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходни |
им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он |
рица — хајдук!{S} Како то може бити?« — помисли она.{S} Пре две недеље су заједно на моби копал |
аде?...{S} Откуд тамо други хајдуци?« — помисли он, заборављајући да је мало час сам видео двој |
за њима. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђурица. »Венчање...{S} Прате ме робијаши! ...{S |
Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш |
веде човека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пред собом и |
чна радост. »То је оно!{S} Почиње се« — помисли она, обузета великим узбуђењем због ових необич |
ећи, па макар га заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков. </ |
сад нећемо као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и задовољно се осмехну.... </p> <p>Тако дође |
ном. </p> <p>»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му ду |
у, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S |
ће... </p> <p>»Да ли је жива, јадница — помисли он за мајку — или је и она заклопила уморне ста |
а га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље?« Али кад |
ких морала је бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на из |
груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум |
/p> <p>»Овај готово не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или |
p> <p>»Нисам могла веровати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, истина је.{S} Допадају му |
пак... </p> <p>»Ово он сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем, али нећеш!...« </p |
</p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој |
сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест.{S} Р |
стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказ |
м...{S} А сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа могу одузети и одвести то ј |
оје исказиваху и неке његове најтајније помисли.{S} И њему је долазило све то на памет, али он |
ли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. </p> <p>— Откуд теби, момче, ове ствари? — зап |
аде на памет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово с |
ста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу |
е сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна његове рачуне и кр |
<p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако задаје страх... паметан је пус |
ва. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô в |
је било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако |
посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење. — |
ања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замоли |
господине! — одговори он и седе за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, којим су му ноге о |
ше звече... смеј, кикотање... нико и не помишља на опасност.{S} Ђурица пребацио руку преко сусе |
све то друкчије изгледало онда, док се помишљало.{S} Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгуби |
себе као хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућење, на рад |
ити.{S} Истина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије и |
ишта. </p> <p>Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него ш |
о нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође |
? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Радован? </ |
у на пошту.{S} Од тога дана није никако помишљао о смрти и упорно се надао помиловању.{S} Чудан |
Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!...{S} Робија! о |
урице... — вели Митар и сагиње се да му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако тешње?...{S} Ом |
.{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Станко |
ној постељи, али га издадоше ноге...{S} Поможе му Митар с једним пандуром, те устаде, па га одв |
и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима.{S} Пантовац једнако ослушкиваше и одм |
{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они неће оставити, док не издаш |
нам не умакне у ћелију.{S} После нам не поможе ништа. </p> <p>Али старац, види се, није помишља |
не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које |
куд, но продужи право к њима. </p> <p>— Помози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. |
ља се и викну обичним гласом: </p> <p>— Помози Бог, снахо! </p> <p>Жена, окрећући се к нему, пр |
корака од њега.{S} Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњани |
ени знак: — Пст! </p> <p>Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине.{S} Обрнувши главу уз |
иће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. </p> <p>— Јок, море, |
необичан.{S} Најпре није смео ни главе помолити из собе.{S} Станка је излазила и набављала нај |
аћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких |
свој план за напад на богата трговца у Поморављу.{S} На томе разговору затече их зора. </p> </ |
вши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе с |
ети срамоту своје куће, па се обрати за помоћ државној власти.{S} Услед тога постаде Ђурици неп |
са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помилов |
коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, |
ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да чека |
ви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо |
Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} С |
о ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... </p> <p>— Како?...{S} Хвала ти, попо, до неба |
ежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђурица, прескачући лаким еласт |
чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника... |
, то је свега.{S} И кад овако, нарочито помоћу жена, привеже Ђурицу за себе, остајаће му од пох |
у, испод Јовове куће, беше се разредила помрчина, али се још није добро видело.{S} Тек се могло |
има тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... < |
е; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у собу. </p |
Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једност |
ов...{S} И усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је д |
том. </p> <p>— Добро — одговори онај из помрчине и нестаде га. </p> <p>Ђурица с Новицом окрете |
оплина по целоме телу.{S} Очи му у оној помрчини засјаше необичним сјајем и он, готово несвесно |
ли-де видело, ослепићу у овој проклетој помрчини. </p> <p>— Што ће ти? — одговори Станка. — Как |
нека чуда издизаху и повијаху у густој помрчини.{S} Први кораци одјекнуше необично у овом мрач |
Новица устаде, протрља очи, па, онако у помрчини, стаде да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да |
узверена погледа, страшљиво управљена у помрчину, отворених, осушених и врелих усана, онако као |
{S} Дуго је тако ћутећи упирао поглед у помрчину, па напослетку махну руком и обори главу, као |
срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам |
од себе сама...{S} И сад му се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шиб |
м по народу, тако ми самога Бога!...« — понављаше он у памети последње Николине речи и изазиваш |
ше на знак.{S} И с једне и друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мр |
ејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутуру по боку и н |
рдио је да је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код житарских и шљи |
аса, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића.{ |
ас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега. </p> <p> |
ране, које лако падаху пред ноге им.{S} Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном за |
е, по неки стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том г |
ији но икад, пође даље реком, застајући понегде да разгледа шта се ради по њивама.{S} Спаде му |
се ноћас што год на земљи променило.{S} Понека врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара |
ки неокречени кућерци од набоја.{S} Око понеке кућице нема ни толико дворишта, да се човек слоб |
ишта, да се човек слободно обрне, а око понеке подигнути су у пространу дворишту кошеви за куку |
љи променило.{S} Понека врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви ш |
се, као и да не опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва |
, нејасно...{S} У ушима зуји, зачује се понеки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где |
о душа у јектичава старца.{S} Отвори се понеки прозор, на коме се појави трома и сањива глава, |
м плановима...{S} Незгодно му је што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му зг |
нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, реко |
Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места томе смех |
в картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философијом.{S} Кад ј |
м више белих сеоских кошуља, угледаше и понеку пушку.{S} Сад није било сумње да су опкољени пот |
ра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар оса |
н од конопаца, што их је за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној дв |
еће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладова |
</p> <p>Једним лаким скоком, као ветром понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоумећи, не ра |
а се ухвати.{S} Само пролећу као искре, понесене бесним ветром....{S} У темену нешто игра једна |
дну хартију, пуну дувана, па каже: »На, понеси Јову«. </p> <p>— Па, узе ли? </p> <p>— Узех, ја |
нчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му новчаник. </p> |
ти...{S} Другови прихватише врата оздо, понеше их у страну и отворише сасвим...{S} Слаба, бледа |
крете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, о |
по двојица у реду.{S} Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко к |
усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше до места; спустише га више |
зар сам зато ја трпела толику срамоту, понижене, мучила се као ниједна друга!...{S} Оставих до |
старице, да је видиш овако осрамоћену, понижену, уцвељену, па избачену напоље, избачену као ис |
ка. </p> <p>— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. </p> <p>— Ножа н |
душак... </p> <p>— Једном се мре!... — понови он своју стару лозинку, коју му сад жандарм напо |
јава наљути, али пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важила ме |
иже главу и ослушну, па, кад се шуштање понови, он скочи и пружи пушку.{S} И они обоје поустаја |
и одговарајући на знак.{S} Звиждање се понови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрез |
се претворио у слух, кад се куцање опет понови.{S} Сад је, чини му се, осећао присуство човечје |
и за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом...{S} А сад |
Митар. </p> <p>— Лака ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше. </p> <p>— Хвала ви, |
и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у сво |
</p> <p>— Живео Краљ!... — узвикује он поново, прекидајући слабо и монотоно читање пресуде. </ |
ху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беш |
сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека. </p> <p>Ђурица ј |
ено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика.. |
венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по |
резирањем и неком, необичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у ко |
је и тражио!...« </p> <p>Беше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову |
е од ње растајати... </p> <p>Беше скоро поноћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, отежући се |
да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чуј |
ао у бунилу, у врућици... </p> <p>После поноћи стиже пред среску кућу.{S} Умор је савладао јако |
вечера узалуд.{S} Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока.{S} Овце пођоше и окретоше гл |
p>— Које ли је доба? </p> <p>— Нема још поноћи, сигурно...{S} Лези, спавај; сутра морамо ранити |
неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати с |
гозба.{S} Пандур је често доносио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је све јело и пи |
едеш.{S} Неки трговци одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво. |
рво да вас стигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Но |
наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће |
уведе у собу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало х |
, те не умеде одговорити на поздрав, ни понудити госта да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово се |
хлеба и печена меса, неке крпе и стара поњава, раширена преко сламе.{S} Тада беше јасно, какав |
се Мато са секиром у руци.{S} Прилазећи поњавама, он опет зовну Ђурицу по имену, па, не чувши н |
под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До те постеље стајаше мала четвртаста пећ, с |
а преноћишту.{S} Ђурица и Станка однеше поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под једном кржљаком |
, издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе месту, гд |
вач — одговори Новица, па оде те навуче поњаву преко сламнога јастука и врати се за розгу. </p> |
Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо који месец дана з |
оје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — реч |
а да почну играти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диж |
ашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја...{S} Али то није све.{S} Него |
ести.{S} Ђурица познаде попа. </p> <p>— Поп! — рече он, и сенка некога детињега стида прелете м |
вој. </p> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p> <p> |
и! — одговори Ђурица збуњено. </p> <p>И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају |
</p> <p>— Ти отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што |
ла или преиначила ту страшну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубљ |
му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако |
вештеника. </p> <p>— Хоћу ја — одговори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — С |
ије...{S} Крстоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу |
p> <p>Беше се искупило доста народа.{S} Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њи |
а плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи |
лашљиво, раширених очију Ђурица погледа попа.{S} Ова страшна мисао, која му досад не дође на па |
лу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. </p> <p>— Како?{S} Кога то? |
аписом, па се кретоше крстоноше.{S} Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовит |
е к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни |
су се морали срести.{S} Ђурица познаде попа. </p> <p>— Поп! — рече он, и сенка некога детињега |
о, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез прогов |
урице!{S} Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? </p> <p>Одб |
јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста д |
ио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чудно је то срде, које се |
чи раширише, узвераше се... »Шта ће мој попа овде?...{S} Откуда он...{S} Гле, и крст!...{S} Те |
е не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} Чим народ з |
јој соври стаде се молити Богу.{S} Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе.{S} Поче руча |
— Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа |
ам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба добро отворити |
ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} Због тога се м |
ије се тако радовала. </p> <p>После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а к |
ар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гласом. </p> <p>Он преноси воштаницу и ц |
куће?!... </p> <p>— Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи |
лука...{S} Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге |
а са зебњом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, ал |
: </p> <p>— Доле косе! </p> <p>Све косе попадаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђ |
га грудима и стежући му руке... </p> <p>Попадоше на њега још тројица, четворица... начини се гу |
Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива своје работе |
трају именом његовим... </p> <p>— Ћути, попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао.{S} Него |
ах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.{S} У оним пукотинама, кроз које |
ици, ради истога циља, ту наместили.{S} Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред |
тим драгоцене мисли уваженога господина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду н |
емогуће, другоме је ишло лако; други се попео и повадио му чворке.{S} С најрадоснијим срцем отр |
у и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подметач, који су с |
е пред крстом, па га целива...{S} Узима попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички |
, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто руча и н |
уцене за њихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Знаш ли. |
врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? </p> <p>— Само један прави пут имаш пред собом: д |
ајнички дршће.... </p> <p>— Опрости ми, попо!... — шапуће он нарочито, да га нико други не може |
моћи... </p> <p>— Како?...{S} Хвала ти, попо, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се са |
шко... </p> <p>— Мили ми се још живети, попо! </p> <p>— Јадан ти је такав живот, синко! </p> <p |
ти, болан брајко? </p> <p>— То не знам, попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} |
а да нисам рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није та |
аилази на лице. </p> <p>— Хоћеш у село, попо? — рече он благо, као обичан сељак, који је, идући |
... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{S} П |
и изгледао друкчији... </p> <p>— Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...{S} Мало |
и жудно његов одговор. </p> <p>— Е, мој попо! ...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем на к |
правим и једрим церићима.{S} Зато се и попов поглед заустави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{ |
с друге онај што носи кадионицу.{S} За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који |
орбу, ради њихове користи« — сети се он попових речи и, идући полагано уз поток, стаде да мисли |
/p> <p>Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику м |
и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. </p> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га |
а гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту |
чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, па |
И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> <p>— Јок, не може! — одсече кнез. </p> |
манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити бе |
ак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хладном водом, па онда полако пре |
е тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао |
аше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: </p> <p>— Зар из ’наке куће?!... </p> < |
авали ноћу, око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се разговори са њим.{S} Видећеш, он ће пристат |
едела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни |
о убиство; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његовој вољи.{S} То беше за ње |
узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. </p> <p>— Па добро, д |
кућу. </p> <p>Прође пола часа.{S} Писар попуши неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унао |
ели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је он |
мисао, која му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свешт |
на постељу. </p> <p>— Што ли је то Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго... </p> <p>— И |
е госта, застаде. </p> <p>— Куд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђу |
p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта вел |
чин богаћења по нашим селима.{S} Кад му порасте Милета, најстарији син, поче да пати многу сток |
и, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је било тако право и високо, да се ниј |
амети никако... оно је једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета... </p> <p>Али сад, кад |
а што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — продужи |
Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се велики број |
Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом. |
.{S} И још тамо, на самом крају вароши, поред потока што пресеца главну улицу, чује се по неки |
ласје жита или струкове бела лука...{S} Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с |
а њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор |
ку, која трпељиво и мирно ћутећи корача поред њега. </p> <p>Станка не зна шта се у њему збива, |
ише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. </p> <p>— Наопако, шта учинисте! ...{S} А н |
.{S} Како се тамни!... </p> <p>— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </p> <p>— |
> <p>Седнувши на столицу и посадивши је поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону ме |
ине карике...{S} Неки људи пружају руке поред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што па |
бивало.{S} Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколик |
ше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред и за неколико мину |
p>А Станка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад до |
т фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију... </p> <p>Капетан се осећа као ловац, који |
/p> <p>Смркло се.{S} Ђурица се провлачи поред сниских кровињара, завејаних снегом; грчи се под |
е к потоку.{S} Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, чини му се да чује коњск |
и главу и некако неодређено махну руком поред уха, што се могло узети као да скида капу, а могл |
баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би радио...{S} Проклето д |
икну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји |
ред сунчевим изласком... </p> <p>А тамо поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелени потес |
p>Ђурица и Станка стадоше напред, једно поред другога, а иза њих се наместише Радован и Коста с |
које се још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична господара.{S} Фењери пред к |
а седе за сто, наслони пушку на постељу поред себе, па искапи прву чашу. </p> <p>Стадоше да се |
} У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете у шеварице, са којих опадоше неколи |
но бледило. </p> <p>Ђурица спусти свећу поред себе, узе једну Симову руку и забоде му усијану и |
ких стрела, које досад срећно пролетаху поред ње, једна се закачи и убоде је.{S} Она сама опажа |
удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магнет, |
остојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.{S} |
и подигла се зелена отава.{S} По њој се поређали млади косачи, па једначито, као по команди, из |
да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље.{S} Момчадија пр |
њих се ставља јело; около ових треница поређане су друге за седење.{S} Имућнија племена дизала |
ј палилулској улици, на крају Београда, поређани су сниски неокречени кућерци од набоја.{S} Око |
озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне своју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још више о |
, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један се во узнеми |
ије наш обичај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију...{S} Пасош ти можемо набавит |
ледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад стане |
е јамачно јутрос отишао.{S} Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па на |
ре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно, да су нашли новаца |
А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? |
па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чистини, |
да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм. </p> <p>— |
насмеја, а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад беше т |
и чуђење. </p> <p>Седнувши на столицу и посадивши је поред себе, он је узе за руку, па стаде да |
ја...{S} Кад треба трчати и спремати за посао, кад треба што ујдурисати код власти и дознати, о |
еш дуго, не бој се.{S} Сутра, зором, на посао! </p> <p>Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе |
ођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? </p> <p>— Мораћеш; нема ко други.{S} За овај пос |
ко.{S} Боље идите заједно. </p> <p>— На посао ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} |
вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху д |
ве путеве за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче и |
S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. |
ослао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотина дуката, која |
оде на свињац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би |
ад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од реда. |
ам часком што да једемо, па да идемо на посао. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече п |
десет дуката.{S} Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи тра |
еш!...« </p> <p>— Јеси ли спремио какав посао?{S} Сад нам свима треба.... </p> <p>— Треба, исти |
је с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно, да су нашли новаца више но што су |
штву.{S} Унапред је већ одређен свакоме посао.{S} Стражарима су одређена места на вратницама дв |
да сад тек засуче рукаве и почне прави посао. </p> <p>— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, |
д дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену |
ар га прекиде: </p> <p>— Хајде, продужи посао. </p> <p>— Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.{ |
који ће га стишавати и хладније вршити посао.{S} Због те његове плаховите одважности, Вујо га |
<p>— Мораћеш; нема ко други.{S} За овај посао требају ми поуздани људи — одговори Вујо одсечно, |
ји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. </p> <p>Постепен |
е Јово. — Зар она не може да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то... она само пр |
за те ствари.{S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.{ |
/p> <p>Кога год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и шт |
н био сељак, као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободно по |
{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18971 |
е он — сад имамо један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Т |
у по Шумадији.{S} Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше др |
о ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> <p>Старац се пр |
и о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, ако пристане Ра |
{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све леп |
Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да |
то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где си био целе |
, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам под |
прозор, као и овај изнутра.{S} Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да из |
љиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично, и |
сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. </p> <p>— Па... кад није друкче, |
и, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. </p> <p>— За |
За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити |
да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим.{S} Најзад се прибра, па приђе Ђурици |
у забран, те у једном склонитом месту, поседаше. </p> <p>— Где си, болан; полудех од муке — ре |
опрости! — рече он, па седе за сто.{S} Поседаше и остали жандарми.{S} Један наточи свакоме по |
савлада.{S} Завукоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантовац одмах извади пљо |
ече очима, те он ућута. </p> <p>Кад сви поседаше, Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста је било ч |
ти судити.{S} А сад седите сви. </p> <p>Поседаше сви, као по команди, а кмет још подви ноге под |
а места на вратницама дворишта, која ће посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изи |
искаже и неко чуђење ради ове необичне посете. </p> <p>— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштр |
и... </p> <p>Једаред га, преко обичаја, посети Тима, рано у зору.{S} Беху прошли божићни празни |
/p> <p>Једаред Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у једно исто време, одвајају |
беше никаква неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да не пуца |
сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише се реке. </p> <p> |
а над овим тихим самостаном.{S} Хајдуци поскакаше у кола и одјурише кроз кланац брзим касом... |
Народ се диже, као на команду.{S} Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Б |
у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизги |
ом, па, не узимајући још ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да девојку »одмах стражарно спрове |
и Јанко после краткога ћутања — траљава посла!{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не мо |
о да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос пр |
чуда. </p> <p>— Хајдуци немају никаква посла с поштеним кућама.{S} Откуд се ти нађе с оном дев |
ромуца: </p> <p>— Море ништа.... његова посла! </p> <p>— Како ништа; то мора да се зна.{S} Ја с |
ћу му много, врло много од овога првога посла, само да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за пар |
положај хајдука, који се удаљи од свога посла. </p> <p>— Једини ти је пут, синко, да се вратиш |
сам. </p> <p>— Е видиш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!.. |
себе. </p> <p>— Што ћу, кад немам друга посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вировима! </ |
<p>— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, кад изиђоше ван дво |
ићу ти помиловање... </p> <p>— Немам ја посла са судом...{S} Нисам ником никакво зло учинила... |
у! </p> <p>— Море, децо, гледајте своја посла — одговара им онај с пушком, отресајући печен кук |
/p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг |
е да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па се окрете и оде |
{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. </p> <p>Пантовац га пресече |
ик, и све... па опет...{S} Хм... женска посла — ђавоља посла!{S} Мораћу ја отворити очи, јер ми |
опет...{S} Хм... женска посла — ђавоља посла!{S} Мораћу ја отворити очи, јер ми може начинити |
Отуд морам на другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица обори главу, |
S} А којим добром? </p> <p>— Имам хитна посла с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори в |
шљивом, па настави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му д |
шчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату.{S} Дакле, п |
двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које |
атељи. </p> <p>Ђурица је имао пуне руке посла.{S} Требало је разделити новац јатацима, оставити |
Капетан не зна шта ће пре, пуне му руке посла: треба повратити Станку и завити јој рану, треба |
ли Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организованом дружином, којој је доса |
, не бери Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. </p> <p>— Ама јест то, него зн |
куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми имамо друштва у Смедер |
се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </p> <p>— Не бојим се код тебе |
у се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи |
«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човека, који је имао на сваки начин да |
</p> <p>— Море, дај што било.{S} Имамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, |
<p>— Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска. |
округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скоро посла? </p> <p>— Мораћемо, ја како.{S} Сви смо се добро |
тотину клипова, кад убере њиву, па квит посла — рече кмет. </p> <p>— Је л’ тако, Јоване? — запи |
пет он добро напредује. </p> <p>Кад оде посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да с |
чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— Послао ти Митко и поздравио те.{S} Вели: догонио си му |
ослао да се прикрада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прођ |
а срете свога Кленовичанина, кога му је послао јатак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше као у грозн |
тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп |
— Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти |
уја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p> <p>— Послао сам га |
и потиљак. </p> <p>— Потера!...{S} Вујо послао овога... — одговори Јово. </p> <p>— Казао ти чик |
требати.{S} И онима у Војковцима треба послати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} |
а и преобуке. </p> <p>— Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу дола |
реке... </p> <p>— Зар ти знаш куд ће ме послати? </p> <p>— Знам, ићи ћете у смедеревску Мораву. |
те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. </ |
с мало проведеш.{S} Неки трговци одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти пра |
могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога од оних младића, да се прикрије у кукур |
јо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она по |
ше да приступе послу и раније.{S} Уходу послаше да се прикрије негде око куће, да би могао пази |
збуни, не знаде шта да каже.{S} Једва, после дужега ћутања, промуца: </p> <p>— Море ништа.... |
релом у мишљењу и осећању, тако и сада, после ових бурних и необичних догађаја, који се на брзо |
ле стајаше намрштена и озбиљна изгледа, после ове напомене значајно махну главом, као да би рек |
да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, после онога необичнога састанка на реци, стаде са чуђењ |
C25"> <head>XXV</head> <p>Другога дана, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која везује |
>— Па хајде да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. </p> <p>— Зар ти нећеш са мном? </p> |
на, само нек пази на људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човека, који ј |
пусник!...{S} Мислим, знаш, да он сад, после Радованове погибије, нема ни једнога човека, с ки |
аливена. </p> <p>— Знаш шта, господине, после ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да |
само на литијама. </p> <p>Момчадија се, после барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а |
рах, још тежи бол... </p> <p>Најзад се, после тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедерев |
ени. </p> <p>— То ти је казао прекјуче, после састанка са Новицом? </p> <p>— Јесте...{S} Претио |
дина варошка улица.{S} Петлови ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гран |
танка се полако придиже испод губера и, после кратког чекања, угледа два велика курјака где се |
е осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи« умели и |
а пут. </p> <p>Зора већ забелела, а он, после оволиких злочина, још није ни тренуо.{S} Морао се |
ута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим н |
шом, одговори истим знаком и задовољно, после безузрочна страха, седе на постељу. </p> <p>— Што |
_C9"> <head>IX</head> <p>Државна власт, после неколико дана, прогласи Ђурицу за хајдука; растур |
После онаква живота у родитељском Дому, после необуздане самовоље, којом је обележавала сваки с |
и сваки зец!...« </p> <p>У такву стању, после непрекиднога јурења целога часа, стиже Вујовој ку |
ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава? </p> <p>— Ни једнога |
а идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </p> <p>Капетан је разгле |
Јока, бледа, па пожутела, хладна...{S} После закопају у земљу и готово!...{S} Ништа, као да ни |
у кутлачу и сркао докле год траје...{S} После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључк |
довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизати и падати, док не дође до кра |
ратио до Главице...{S} Пита за све..{S} После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те |
и како куршум звижди и улеће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњ |
о, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— |
говора, покупи оружје и пође напред.{S} После неколико минута опет звизну, и далеко пред њим у |
лазила и набављала најпрече потребе.{S} После се упозна са Тимом Банаћанином, који је становао |
а твом месту, то покушао, па не иде.{S} После неколико месеца повуче га опет нека сила у гору, |
о, већ зна се... они мене у томруке.{S} После испитуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, к |
а начина да се искобеља из сиротиње.{S} После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет |
тренуо.{S} Морао се негде одморити.{S} После краћега двоумљења оде к Јову. </p> </div> <div ty |
дборници са бировом тражаху по кући.{S} После краткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу |
боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После је одлежао трлему, и мал’ није умро. </p> <p>— Па |
и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне пе |
ве везе почеше да избијају на видик.{S} После три недеље опази их прво Станкина мати.{S} Кад ви |
врата, онда им је сав труд узалудан.{S} После краткога времена зачуше пред собом певање црквени |
а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину корака, наиђоше у један склоп, застрвен п |
ко све, па мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не |
ро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не поможе ништа. </p> <p>Али старац, види се, |
у мало и куцну лагано о мокру даску.{S} После неколико тренутака отворише се собна врата и зачу |
з покушаја да размисли о свом стању.{S} После онаква живота у родитељском Дому, после необуздан |
ади виђења, а после не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се. |
ст...{S} Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добр |
ајпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав вид |
е руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћеш — одгов |
к не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уц |
/head> <p>Потера се сврши без успеха, а после ње настаде обично затишје, у коме и власт и хајду |
откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху говор о томе.{S} Станка је мр |
а ћемо полако размрсити њихове замке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, |
p>— Требају ми, много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале. </p> <p |
еш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, |
— Не могу, не могу!{S} Сад ме остави, а после... </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађ |
>— Каква власт!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. </ |
удари на Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Ј |
ше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани.{S} Сакупи |
да црквена и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.{S} Остале крстоноше п |
ад ти кажем.{S} Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после као |
сваком своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно из |
мо све старешине... као светац:...{S} А после, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем |
дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А после, шта бива после?...{S} Ко ће то знати...{S} Само |
а њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без теб |
ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вре |
хом принуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... |
ије, па је ово и не зачуди. </p> <p>— А после.... шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли... |
ко чиста поља...{S} Ђурица слатко спава после синоћне пијанке, видећи у сну читав харем варошан |
ово, свршило се...{S} А после, шта бива после?...{S} Ко ће то знати...{S} Само затрпају земљом, |
штине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </p> <p>— Ко то каже? </p> |
у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко |
глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чекати...{S} Окупи некога практ |
на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце...{S} Мени је страшно прет |
се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} Има ли он својих људи, који би га светили? |
одох раније. </p> <p>Отпре би се Станка после таква одговора уплашила и стала би распитивати и |
ne unit="subSection" /> <p>Другога дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друштвом, |
C3"> <head>III</head> <p>Четвртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђур |
д бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора. </p> <p>Станку подиђе нека топл |
огледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га |
ри да он куд не побегне — проговори она после краћега ћутања. </p> <p>— Е, не може тако.{S} Мор |
хоћу прво да му постанем права жена, па после да се не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вер |
стегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извад |
Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.{S} Само треба срце |
слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговор |
Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво к |
а проживимо који месец дана заједно, па после не марим, нек погинем. </p> <p>— И све овако да с |
је било доцкан... — рече он љутито, па после као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту |
руги за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се ка |
н у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угледа |
пријатна и блага измаглица, што наступа после јакога пића. </p> <p>Променише ракију на вино.{S} |
е утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима.{S |
се задовољи свака жеља...{S} Опазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово |
ц.{S} Он је учинио тако.{S} И кад му је после мајка донела куване чворке, он се чудио: чему се |
... а он окупио о неким ситницама, које после тога немају, како она мишљаше, никаква смисла...{ |
ан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погледати, кад се навикне на ове варошке...{S} |
ђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца, младића. </p> <p>— |
> <head>II</head> <p>Прођоше две године после ових крстоноша.{S} Ђурица постаде најкршнији мома |
ити«, како он мишљаше — што више, па се после негде склонити и проживети мирно.{S} А да би мога |
ов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, |
помињи ми то, молим те.{S} Хтео сам се после изести од муке.{S} Сад је све друкчије, не брини. |
ези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати. </p> </div> <div type="ch |
, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али им ти не |
ше Војковића кућа, знам...{S} Чекаћу те после заранака.{S} А тамо... пази!... отварај очи! </p> |
ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце.{S |
и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — рече после дужега ћутања. </p> <p>— Шта? — насмеја се она. < |
је обећао? </p> <p>— Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамд |
на оно последње, на свршетак свега... и после тога настаје тама... крај света... општа пропаст. |
ко су необично одскочила од земље.{S} И после се одједном нађе над њим неко други, као да је ви |
лона, а она не може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа уц |
н изглед. </p> <p>Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну весело: </p> <p>— Даска! |
е у почетку напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну |
S} Тако скиде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико мом |
ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце? — запита Ђурица, држећи и |
одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </p> <p>Ђурица му о |
послове и док не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! — рече им и оде. </p> <p>»А ш |
бично сматра као ситница и за којим тек после долази право разрачунавање, које мора имати неке |
<p>— Како је овде, велиш.... — рече он после краткога ћутања. — Знаш како је.{S} Уцена је пови |
ту невољу...{S} Еј-хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их |
охарао бистричкога механџију, није хтео после похаре да се састаје с Вујом, но му је само поруч |
остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио после прве пијанке, саопштио неке мисли и Марушки. </p> |
. </p> <p>— Хе, момче, — одговори Јанко после краткога ћутања — траљава посла!{S} Најбоље је, д |
м — проговори младић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео с |
другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слобод |
оре лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ал |
и му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} Новица вели да је то одре |
у, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место. </p> <p> |
P18971_C15"> <head>XV</head> <p>Као што после онога догађаја, при оцењивању потре пред кленович |
, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки прст по ј |
кавога погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и радости. |
.. баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, пог |
удова, који ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише одлуку Касације, беше као уб |
о отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му после казати.{S} Хтео сам... </p> <p>— Е, па онда се ми |
и зашто су ми требале. </p> <p>— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} |
знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, само њему позна |
наш како је.{S} Уцена је повишена одмах после оног убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само |
ња и без икаква сажаљења. </p> <p>Одмах после венчања нађе неколико поузданих кућа у разним сел |
отимају од народа за њихов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене за њихове главе... |
е зачуди. </p> <p>— А после.... шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли... — прошапта она ти |
ml:id="SRP18971_C6"> <head>VI</head> <p>После неколико дана освануше на општинској судници и на |
ћ оседлан.{S} Нека изводе коње! </p> <p>После неколико минута крену се оружана потера, изиђе из |
кар нађе осмицу пик и подели... </p> <p>После једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши с |
а је као у бунилу, у врућици... </p> <p>После поноћи стиже пред среску кућу.{S} Умор је савлада |
колико вредиш.{S} Чичу питај... </p> <p>После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, |
а слуша дугу и страшну причу... </p> <p>После пола ноћи, неко лупну на прозор, под којим Вујо с |
тинска — није се тако радовала. </p> <p>После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену |
да мотри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После дугога читања, отац Симеон, држећи у рукама вошта |
де да пада по Сретену као град. </p> <p>После првих удараца Сретен се само увијаше, бледећи и м |
гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После неколико минута врати се Мато са секиром у руци.{ |
изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>После десетак минута Ђурица разгледа свуд око себе, окр |
ичајући о догађају са Сретеном. </p> <p>После ручка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица с |
наскоро се учини да је заспао. </p> <p>После пола часа Мато устаде и зовну га полако. </p> <p> |
тари лисац, знам ја њега добро. </p> <p>После овога изиђоше обојица к друштву.{S} Вујо им разда |
наслони пушку и седе за трпезу. </p> <p>После вечере, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вуј |
и пипајући по мрачном ходнику. </p> <p>После неколико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђуриц |
из којих се више не враћа њему. </p> <p>После свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу |
знам где је.{S} Да питам нану. </p> <p>После неколико минута промоли се једна проседа мушка гл |
лећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак... </p> <p>Изненади се веома, кад нађе Станку |
ва, не разбирајући ни за прилике, ни за последице, ни за шта на свету... </p> <p>У вече Радован |
Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.{S} Истина, док се одлучивао, он је |
ја би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на себи самом.{S |
рикривени Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Последња Двојица полегали су у корову, што је израстао |
учинити.{S} Али он се одлучи да огледа последње средство да буде потпуно поверљив са газда Јан |
калуђера код сваке механе редом, и код последње, пред манастиром, казаше им да је старац мало |
н, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње куће београдске. </p> <p>Кад дође чиновник пол |
амога Бога!...« — понављаше он у памети последње Николине речи и изазиваше све оне страшне слик |
, тако рећи, зликовцем, кога може убити последње циганче, па нико да му не суди. </p> <p>Станка |
речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све то |
, па изиђе и забрави врата. </p> <p>Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чи |
о к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награбили.{S} Он и |
здао по народу, браћо.{S} Раздао сам до последње паре, тако ми самога Бога... </p> <p>— Лажеш, |
а њеним душевним стањем: она иде на оно последње, на свршетак свега... и после тога настаје там |
буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, |
најугледнијим човеком...{S} Та он је, у последње време, могао разговарати само с онима, који га |
пом. </p> <p>Уђе капетан у собу...{S} У последње време, нарочито откад је доведен из суда, пром |
али се сад сећаше само Николиних речи и последњега свога дела: кад је пружио, скоро наслонио, п |
али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.{S} У себи је желео да се оно никак |
ожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} Старац се намршти и плану гневом |
ио на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је овај |
атим и цео коњаник. </p> <p>Наступио је последњи тренутак.{S} Ђурица случајно погледа на врзину |
м вукло срце његово. </p> <p>Упамтио је последњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим са |
че време тихо, нечујно...{S} Примичу се последњи тренуци...{S} Ноћ пролази... </p> </div> <div |
а испали два метка.{S} Коста, који беше последњи, повика: </p> <p>— Погибох, браћо, не дајте! < |
таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке |
пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пламичак наде, наде очајне, мученичке... </p> |
као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одговор охладнела срца, које говори о неверств |
ани, да виде како проводи зликовац свој последњи дан.{S} Улазећи у собу, сваки се изненади, вид |
у погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи |
запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете убити |
це.« </p> <p>Зора већ забели кад старац последњи пут прочита оба писма, сави их, запечати и диж |
д сви највећи зликовци, од којих је, за последњих тридесетак година, дрхтала цела Шумадија. </p |
<head>XX</head> <p>У прљавој, каљавој, последњој палилулској улици, на крају Београда, поређан |
он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беше веома узб |
мироваху..{S} Власт је сматрала да је, последњом потером, извршила своју дужност: »Видите шта |
се кретоше крстоноше.{S} Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: |
да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа. </p> <p>»Знам ја што је то |
ј познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности и одважности.{S} Он, за трену |
мо што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. </p> <p>— Аа... — отеже Ђурица и лице му се ра |
да за такав чин треба много претходних послова, па онда се сети да треба и свештеник, који ће |
ио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и |
а нећу долазити, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у |
зати.{S} Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. </p> <p>— Зар опет сам? </p> <p> |
ли он непрестано, радећи своје сељачке послове, замишљао себе као хајдука? — Није.{S} А да ли |
иљно одговори: </p> <p>— Оне раде тешке послове, па не могу мирисати као ви, што само седите и |
оверљиво, разговоре о другим општинским пословима, а остали, заједно са Ђурицом, изиђоше пред с |
ти.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђурица, запињући. — Сутра ћу овде |
да... има их он много.{S} Наишао ваљада послом, да му што јави. </p> <p>Тако проседеше у разгов |
е упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање.{S} |
— Вујо поче стално да се занима реченим послом. </p> <p>Кад му се растури прва дружина, он стад |
о сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите чељад на миру.{S} Кажите сад о |
уд, па и расходи који су спојени са тим послом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца |
т папира.{S} И сам Никола се забави тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну по ј |
/p> <p>— Јесте, него да није куд отишао послом.{S} Он ти сад води трговину на своју руку. </p> |
о стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу.{S} Тако се још нису ни видели |
омени, јер сваки од њих беше вичан томе послу. </p> <p>Кренуше се, полако, опрезно, пазећи на с |
о згодан тренутак, одлучише да приступе послу и раније.{S} Уходу послаше да се прикрије негде о |
адована ни за корак.{S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{ |
чекиваној срећи, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дан |
тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замје |
видиш... сад можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на т |
се десно раме и рука једнако налазила у послу.{S} Сва ова забуна потраја само један тренутак, ј |
поворка људи, који су потребни у такву послу.{S} Ове мисли он саопшти Станци. </p> <p>— Јок, б |
м ветром.{S} Велику муку имађаше среска послуга, док уведе кола у среско двориште.{S} Жандарми |
аста жена средњих година, носећи у руци послужавник с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад се пре |
сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за сваки случај... са њега право у поток, па у |
и снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна. </p> <p>— Не в |
али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и запита: </p> < |
девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њим друго |
ничка труба, само мало тањега гласа.{S} Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.{ |
о слатко насмеје и нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кикотање... да их, онако с |
ми опрости... и ја њој праштам...{S} Не послушах те, па ето... </p> <p>Свештеник се измаче и ре |
а остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја те послушах — поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као што с |
. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна. </p> <p>— Не вичи, море, имам гошћу — одговор |
аде да лупа, док једва разбуди успавана послушника.{S} За то време Радован исприча Ђурици како |
а, док не плану и осветли необично лице послушниково, који, са својим дугом и разбарушеном косо |
сле... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека |
ниједног од ових, што сад овако мирно и послушно седе.{S} Само би један миг био довољан, па да |
{S} Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек њему мило беше ви |
веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни поглед |
.{S} Допадала ми се она његова радост и послушност уз мене...{S} Од њега стрепе сви људи, а он |
откаже, чуђаше се овој својој необичној послушности.{S} Идући са њим, само извуче своју руку из |
први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе |
нај с пушком и задовољно, светлим очима посматра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је |
рица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку осо |
олико редова; све се пропиње на прсте и посматра неку необичну работу.{S} Ту се копа рака, вечн |
да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека. </p> <p>— Не бој се, снахо; |
ка, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине |
кноте. </p> <p>За тренутак сви ућуташе, посматрајући како Ђурица невештим прстима одваја један |
сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посматрајући га озбиљно и радознало. </p> <p>— Тсс... ш |
а обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зл |
ом, стајаху неколико луди, па с чуђењем посматраху драму, која се одиграва пред њима.{S} Милош |
дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину |
му поглед на једну младу жену, која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да |
анџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.{S} Познаде главног апсанџију Радисава, с ко |
несе је над пламен. </p> <p>Симо све то посматраше раширених очију. </p> <p>— Је ли ти казао Ву |
еома, кад нађе Станку код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама |
и по тврдим костима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге |
...{S} Знаш да је пост. </p> <p>— Какав пост? </p> <p>— Божићњи, зар не знаш...{S} Хоћу да се п |
ћу јести?...{S} Хлеба...{S} Знаш да је пост. </p> <p>— Какав пост? </p> <p>— Божићњи, зар не з |
у страну. </p> <p>Писар од тог одговора поста још веселији. </p> <p>— Ено мотике — викну пандур |
} Пандур је често доносио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђ |
е Палилулци, а на леђима је имао кратак постављен капут, купљен од једнога Сремца, и на глави м |
а лишћа, које постаје од његова трчања, постаде као права зверка која се спасава од велике хајк |
у стању да размисли о овом открићу.{S} Постаде јој досадно ово запиткивање капетаново, које се |
за помоћ државној власти.{S} Услед тога постаде Ђурици непоуздано и његово село, јер Марко само |
године после ових крстоноша.{S} Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не дон |
репеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији.{S} Крв му појури живље |
га, што се Ђурици веома допадало.{S} Он постаде опет онај стари, одважни младић, који срља у оп |
стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви опасни разбојник, који преза о |
VI</head> <p>Нашавши Пантовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим д |
а се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица.{S} Он |
се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сваке девојке.{S} Чудна бе |
де да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова трчања, постаде као права зверка која |
вет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме мало потесни око врата, он дом |
ђутим власт, видевши да Ђуричини напади постају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље. |
се засити, занесе... </p> <p>Сад је већ постала провидна Новичина намера: он је желео да придоб |
дмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку |
танка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после да се не раздвајам од њег |
Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном ре |
ред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишл |
ајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњ |
је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од куће од родитеља, од села и целога |
х очију, он се могао изменити, могао је постати други човек.{S} Али такве га очи не погледаше. |
авети, која га пече, студени, скаче са постеље... </p> <p>Звекет ланаца суморно одјекну, а он |
урица виде лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао застр |
рвен чистим, белим платном (с пандурске постеље), а на њему половак шљивове препеченице, која и |
ром, те устаде, па га одведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S} Занесе се и заспа о |
у прострте неке прљаве поњаве.{S} До те постеље стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, добро з |
ретураше по соби, неки се докотураше до постеље...{S} И Ђурица пође једној постељи, али га изда |
м кроз прозор напоље?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди с |
нако као што болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За јечам?...{S} Раздао |
/p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке...{S} Ослушну... не чуј |
адите како знате — викну он, скочивши с постеље. </p> <p>Ђурица се сети Новичина савета, па отп |
ећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. </p> <p>Станка угаси свећу, али не леже.{S} Ос |
p> <p>Вују се разведри лице, примаче се постељи, па седе. </p> <p>— Него остави то — настави Ђу |
сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На једној постељи спава Митар, на другој пандур.{S} За столом сед |
е до постеље...{S} И Ђурица пође једној постељи, али га издадоше ноге...{S} Поможе му Митар с ј |
ао на тавану, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврат |
врати се у собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте |
вољно, после безузрочна страха, седе на постељу. </p> <p>— Што ли је то Јово поранио? — рече он |
е се чуло озго, од дворишта.{S} Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И Станка |
ема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па о |
<p>Ђурица седе за сто, наслони пушку на постељу поред себе, па искапи прву чашу. </p> <p>Стадош |
од једном кржљаком, дивљаком, наместише постељу.{S} Пантовац се завуче међу крстине више куће, |
стигнеш пре сванућа. </p> <p>Легнувши у постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди он |
урица се провуче и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око себе.{S} Одмах му паде |
бости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушака на ње |
вце!« — помисли Ђурица, па леже на њену постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до огр |
ом забрањена.{S} За ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао... </p> <p>Другова |
од свега, најтеже ишао од руке. </p> <p>Постепеним током догађаја Ђурица се већ навикао на свој |
акође велики приход доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђ |
о опште нерасположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве п |
јер му се учини да је с оним одговором постигао циљ. </p> <p>— Што ћу их тражити, кад још сад |
ваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спремио...{ |
вам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да н |
раво.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} |
чи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по |
Ђурица пропусти друга напред, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по |
} Због свега тога и он сам измени своје поступке према другима.{S} Досада је у нападима бивао п |
други погледи на његов живот, задатке и поступке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао ка |
пшту (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци — изгледаху јој необично велики, примамљиви и |
све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци, који стајаху у битној противности са животом |
о, зар... </p> <p>— Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама |
, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не мо |
..{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} |
е...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали...{S} А она матор |
секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе месту, где је треб |
доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из очију две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, |
смејући се и чешући потиљак. </p> <p>— Потера!...{S} Вујо послао овога... — одговори Јово. </p |
и пред њима. </p> <p>Пантовац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да с |
>После неколико минута крену се оружана потера, изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обр |
е на тебе сав свијет. </p> <p>— Да није потера? </p> <p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: да с |
ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све више ост |
у били много поузданији, но да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био доб |
де у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду своје главе... </p> <p>— Шта ћ |
евојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Н |
/p> <p>— Јавиће он све.{S} Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што |
зи... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам потера претресе цело село... </p> <p>— Знам, због тога |
за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаш |
ml:id="SRP18971_C10"> <head>Х</head> <p>Потера се сврши без успеха, а после ње настаде обично з |
кривати.{S} Па као што ’но курјак, кога потерају са свих страна, тражи најгушћу шуму и завлачи |
</p> <p>Кад се дохватише чистога поља, потераше брзим каријером...{S} Само се чује потмуо топо |
а, ено их у вајату. </p> <p>Зликовци је потераше пред собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке гу |
к да је она била у великој опасности од потере. </p> <p>— Где сам била!...{S} Сад си ме се сети |
и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само |
t="subSection" /> <p>Другога дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друштвом, које и |
ога тренутка очекује громовито халакање потере.{S} Дању се спавало а ноћу живело.{S} И живот је |
а Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда идите право Штуловићу. </p> <p>— Хоће |
.{S} Сад није било сумње да су опкољени потером.{S} Остаје им још само потес, где их је, на оно |
.{S} Власт је сматрала да је, последњом потером, извршила своју дужност: »Видите шта ми можемо, |
Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S} Једва си чекао, |
...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, |
опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, п |
ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. </p> <p>— Не може бити! </p> <p>— Јест, вала, п |
Добро је.{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p |
Шта Има још? </p> <p>— Сутра ће да дижу потеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури са наредбама у се |
е планине и удари реком, која тече кроз потес кленовички.{S} Потесом се растурили његови сељани |
јем договору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од |
, по дну саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских планина, које су, овог |
анама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мравињ |
опкољени потером.{S} Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше погодити из |
ише низ брдо. </p> <p>— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пант |
ориту речном, те са њега сви радници из потеса носе воду.{S} Одатле му падоше у очи неколико ра |
ти из пушке, и река која кривуда између потеса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере ве |
еди се... </p> <p>Тамо далеко, на крају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се прострле |
те да већ постаје обичај: чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гор |
ом, која тече кроз потес кленовички.{S} Потесом се растурили његови сељани, па раде журно као м |
а прелази преко потока, и спаја село са потесом.{S} Саже се под један трн и стаде да чека.{S} С |
се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму к |
путом, па ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде н |
роје убрзаше корак. </p> <p>Кад стигоше потесу, беше већ свануло.{S} Сад се морало ићи чистином |
о, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, пође |
и страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак. </p> <p>»Гле, с |
заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак. </p> <p>»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се |
чеве — рече Радован смејући се и чешући потиљак. </p> <p>— Потера!...{S} Вујо послао овога... — |
ва глава, са необично дебелом руком иза потиљка.{S} Са планине пирка студен, оштар поветарац.{S |
и је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} |
замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, ви |
они се из среза устумараше.{S} Неко им потказао да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пред вече о |
цана растављена врата и за њима одјекну потмула празнина пусте куће... </p> <p>»Да ли је жива, |
њима...{S} Врата се затресоше, а ходник потмуло одјекну...{S} Не чу се никакав други глас...{S} |
јне ледене санте, чији се лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, те улева усамљен |
раше брзим каријером...{S} Само се чује потмуо топот коњских плоча, по неки пут фркне ражљућени |
тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се мо |
м крајем излазила на улицу, а другим на поток.{S} Новица подиже један проштац, те се провукоше |
Кад изиђоше на чисто поље, које пресеца поток, угледаше коњаника, с којим су се морали срести.{ |
ећ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брз |
јажљиво осврташе око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од неког |
ута хладном водом, па онда полако пређе поток и ступи у поље. </p> <p>Ђурица скочи из заседе и, |
чић, који се пружио иза вароши, пређоше поток, па стадоше уз једну ограду, која је једним краје |
прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток... </p> <p>Протрчавши потоком, кроз шибље и трњак |
е није могло на коњима, и он окрете низ поток обичним кораком.{S} Више није ни могао трчати. </ |
.{S} А ја старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде р |
у Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, кад пређ |
се он попових речи и, идући полагано уз поток, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам |
уло.{S} Сад се морало ићи чистином, јер поток, кривудајући кроз њиве и ливаде, не имађаше ко ри |
ди одмах; удари на Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу б |
има ли места томе смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут у |
ише и за неколико секунада сјурише се у поток.{S} Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лак |
мо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га |
лужи за сваки случај... са њега право у поток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућа није са улице? |
моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода!... </p> <p>— Зацело згода! — одговори |
де она, сагињући се да дохвати камен са потока... </p> <p>— Хајде да се измиче! — проговори Пан |
још тамо, на самом крају вароши, поред потока што пресеца главну улицу, чује се по неки пут ве |
току.{S} Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, чини му се да чује коњски топо |
анка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође |
> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више потока.{S} Сретох једну ручконошу с празним судовима. < |
иђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, |
ку стрмен, и, кад потрча другом страном потока, виде да је спасен.{S} За њим се није могло на к |
воли сеоска путања, која прелази преко потока, и спаја село са потесом.{S} Саже се под један т |
S} Већ се приближио првим шумарцима над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, |
врате. </p> <p>Ђурица с Пантовцем удари потоком, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио |
ком оде низ поток... </p> <p>Протрчавши потоком, кроз шибље и трњак, за један пушкомет, Ђурица |
иво једно прозорче, што стоји над самим потоком.{S} Наместим ту Добросава и кажем му да пази до |
утницима, па се онда сви троје окретоше потоку и пожурише низ брдо. </p> <p>— Само да пређемо п |
и више ни о чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поред потока нагло |
и виде да су обојица прилегли по самом потоку. </p> <p>Тога часа и Ђурица јој махну руком, те |
се кроз трњак, он угледа пред собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их н |
иш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да |
марим!«... </p> <p>Кад одјахаше коње у потоку, испод Јовове куће, беше се разредила помрчина, |
аче у поток...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је б |
згреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сачека њихов ухода |
јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио.{S} Остала двојица иђаху прав |
глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за образе, поглади јој меку намирисану кос |
и исприча му цео догађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега с |
рана и још зловољнија.{S} Непрестано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни |
сле оде тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угледа како оно страшило необично отвори и рашири |
се журно. </p> <p>Станка изиђе, и мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда поја |
ад Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се блато по с |
ј истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за послед |
а утрвен, насут пут, прелазила је преко поточића, преко камењара, убадала се, убијала ногу непа |
} Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека и врзина...{S} Ђурица то исто чини, н |
у, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... обула му нове црвене иш |
тави протокол о свршеном претресу, који потписаше кмет и одборници.{S} Писар и кмет остадоше у |
а којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати... </ |
: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике. </p> <p>Ђурица је лети, |
учи да огледа последње средство да буде потпуно поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му искрено |
а свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпуно схватио свој положај, јер дотле му је све још и |
: »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо |
потражим још горе у зобишту. </p> <p>— Потражи, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући |
увши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. </p> <p>— Потражи, моје де |
.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. </p> <p>Вују севнуше о |
нда окрете Ђурици. </p> <p>— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} Теш |
— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд био, што си |
те послушах — поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као што си ми казао. </p> <p>— Добро си учини |
тише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. </p> <p>— Миљо, — зовну Ђорђе снах |
ако налазила у послу.{S} Сва ова забуна потраја само један тренутак, један миг.{S} Ђурица напре |
што после онога догађаја, при оцењивању потре пред кленовичком судницом, наступи у Ђурици извес |
мени би требало пара.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле ове проклете дације... </p> <p>— Зн |
о ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси човјек, неба ми |
анизованом дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од закона, и она га је нашла у |
, сена и шаше, кошаре за стоку и остале потребе добре земљоделске куће.{S} Становници су ове ул |
и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике. </p> <p>Ђурица је лети, кад је хтео р |
да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Тако је цедио и становнике и своју дружину, |
Станка је излазила и набављала најпрече потребе.{S} После се упозна са Тимом Банаћанином, који |
ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења.{S} Према његову саопштењу, Радован |
били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разни случајеви |
паре? </p> <p>— Требају ми, много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми треб |
несење.{S} Раздадоше и друге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под општинским записом |
и и сва неизбежна поворка људи, који су потребни у такву послу.{S} Ове мисли он саопшти Станци. |
ече јој Новица. — А мени је његов живот потребнији но њему самом. </p> <p>— Зар баш толико? </p |
као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, |
ица к друштву.{S} Вујо им раздаде свима потребно оружје, муницију и храну, па их, тако опремљен |
адаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла ум |
држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно велико друштво: неколико људи за нападе и три |
к глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: </p> <p>— Ако ће, ак |
последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смра |
одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе знала су |
кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, да се наужива и провесели. |
>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вујо, |
дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним гласом. </p> <p>Свештеник се изненади; засја |
је био присебнији и одлучнији, није га потресла проливена крв: напротив, он се спремао да сад |
толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. </p> |
днога сиромашка, извео кмета, те оценио потру, па сад продаје крмачу.{S} Људи, позвани позивом, |
раво.{S} Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору толики |
и поведе коло.{S} Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричино коло.{S} Љуља се леса млађаних и весе |
ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса |
а положај и, не мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види како му се он |
S} Свирала одјекну... </p> <p>Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ |
— викну жандарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча још брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршум фијук |
уму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страном потока, виде да је спасен.{S} За |
анка га само погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стад |
Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. </p> <p>Пантовац, који готово ништа не зн |
сутону опазити, па се одједном окрете и потрча натраг к шуми...{S} За тренут ока нестаде га... |
и врата, једним скоком испаде из куће и потрча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потрча |
</p> <p>Марко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њега. </p> <p>— Стани дер, зликовче, да ти по |
еда, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу је, не може ме наниша |
првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га неописан страх од самоће, од с |
»стој!... стој!«... и пуче пушка...{S} Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток... |
рчаше из све снаге, онако, као што може потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ног |
руштво, на које је он био заборавио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима |
ном забели влажно дрво. </p> <p>Бегунци потрчаше из све снаге, онако, као што може потрчати чов |
по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом... </p> < |
а, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што више може. </p> <p>»Ја црна живота, м |
— рече Пантовац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у себ |
p> <p>— Хајдес... паде риба скочи месо; потрчите муштерије, разграбише људи!{S} Ох, што је Масн |
пред њима. </p> <p>Пантовац се још више потуљи, обори главу и некако неодређено махну руком пор |
ече јој. </p> <p>— Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с |
корак, наједаред настаде прелом: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се |
— човек, који влада масом и коме се сви потчињавају.{S} Он није био крупна и развијена стаса; н |
е видети да му се овако безусловно људи потчињавају.{S} Услед тога, а и због оне неодољиве жудњ |
ман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова општа бо |
се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се руководила својим начелом — самовољо |
и без онога пређашњег узбуђења: само се потчињаваше оној неодољивој тежњи, која је тамо снажно |
апред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с |
е чу његово питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскида |
у од народа за њихов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене за њихове главе... </p> |
леда кључаницу — стоји добро... отуд је поуздан.{S} Приђе прозору с истока, обрте обе закачке, |
/p> <p>— Хе — одговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно. </p> <p>Кмет |
.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. |
како ће они? </p> <p>— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. |
а ко други.{S} За овај посао требају ми поуздани људи — одговори Вујо одсечно, не остављајући н |
о хоћеш — одговори Новица овеселивши. — Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђур |
} Све једно, опет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« </p> <p>И Ђурица одлучн |
ити. </p> <p>— Што ћеш ми ти? </p> <p>— Поузданије је кад смо двојица... треба се чувати... — о |
ко би он заузео Вујово место, али много поузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S} Нови |
p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што ми је он поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми |
ени дохвате реке.{S} Тако су били много поузданији, но да их опази потера и да се крене одмах з |
p> <p>Одмах после венчања нађе неколико поузданих кућа у разним селима, где је могао склањати С |
S} Чудио се срцу жива човека, који зна, поуздано зна да сутра умире од куршума, па опет живи, ј |
а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако, а после в |
се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, после о |
погледа.{S} Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне ил |
рао себи станиште, усамљено, склоњено и поуздано... завукао се у своју јазбину и чекао да падне |
газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигацију од шест |
ди.{S} Сматрао је своје село као једино поуздано уточиште, а сад му прва опасност отуд прети.{S |
в да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклона, а она не може свуда с тобом.{S} И п |
а свакога тренутка.{S} И сад су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола отишао да нап |
ваки од његових нових познаника могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога висок |
иш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово најпоузданији |
S} Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш шт |
бјесом...{S} По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они |
он скочи и пружи пушку.{S} И они обоје поустајаше и погледаше уплашено из свога заклона.{S} Шу |
ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке |
привеже Ђурицу за себе, остајаће му од похара много више, но што је Вују остајало.{S} Од је са |
је то одређено за данас, чим се изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«. |
свима и свакога задовољити: од толиких похара још није ни половини дао први »пешкеш«, који се |
ачином, ставио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо |
C19"> <head>XIX</head> <p>Кад је Ђурица похарао бистричкога механџију, није хтео после похаре д |
жи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, знаш онај више |
пази на људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човека, који је имао на св |
ку меру.{S} За два дана две разбојничке похаре! — рече свештеник. </p> <p>— И јуче изјутра онај |
бистричкога механџију, није хтео после похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да |
е знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, само њему познатим начином, ст |
ead> <p>Враћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадо |
сте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и убиства. </p> <p>И опет обрће очи низ пут, али |
лочинства и на ономадашњој и јучерашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и о |
ена, а не можеш сутра или прекосутра на похару. </p> <p>— Све једно, хоћу да идем, па шта буде. |
обратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу на похару. </p> <p>Ђурица се насмеја и погледа Станку. </p |
, али ми мораш казати, с ким си извршио похару.{S} Ноћас се добро промисли...{S} Али не заборав |
о извршити оно што му се каже.{S} И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није |
} Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти т |
пише рапорт министру...{S} Затим јавна похвала у званичним новинама... орден... класа... »Онај |
видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и ни |
а би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: </p> <p>— Прођи се, чича, здравља ти!.. |
елика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.{S} Али онај што је |
> <p>Једне недеље дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад ви |
...шта велиш?... </p> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше у |
Знаш... да си тешка... — одговори он и поцрвене. </p> <p>Она га погледа пажљиво, као да беше р |
исар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски, ђе ме орезили! |
на оно оданде, услед чега Станка намах поцрвене. </p> <p>— Чујеш, болан... хајдемо те малко ов |
и пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и у њ |
да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко спомене име Ђуричино.{S} У |
, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на ле |
во ти, брате — рече му комшија, изневши поцрнелу од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, |
егови зраци оживелој земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нових живота...{ |
цу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито општинска — није се тако радовала. </ |
прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на п |
је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати. </p> |
. </p> <p>Али, пролежавши подуже време, поче се опорављати.{S} Сети се воде, јер осећаше страшн |
га рукама. </p> <p>Старац, још снажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к пој |
Кад му порасте Милета, најстарији син, поче да пати многу стоку, која такође велики приход дон |
тпева тропар, испи чашу вина и седе.{S} Поче ручак.{S} Свирала одјекну... </p> <p>Момчадија пот |
ћ — оно... </p> <p>— Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли |
с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш |
ну капетан. </p> <p>— Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласо |
веже Јевта. </p> <p>— Па, Сретене... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... вел |
/p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа |
у новчаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти |
</p> <p>— Море, докле ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим неколико чаша. — Што ти ме |
ри трећа. </p> <p>— А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук? |
очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућност?...{S} Све се |
тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. </p> <p>Пантовац га пресече очима, т |
ај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. </p> <p>Ђурица се збуни, не знад |
ене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади |
ове необичне посете. </p> <p>— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушн |
</p> <p>— Окупила ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира...{S} Кад ђернух оком |
аже свој »ратни план«. </p> <p>— Децо — поче он — сад имамо један тежак, али важан посао.{S} Ак |
ик. </p> <p>— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми |
сами у соби. </p> <p>— Ја те послушах — поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као што си ми казао. |
...{S} Казао сам једном. </p> <p>Станка поче да нишани...{S} Истога тренутка зачу се иза њених |
окаљаш нашу свету славу! </p> <p>Ђурица поче долазити к себи. </p> <p>— Јок ја, оногај... видео |
ао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плах |
тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жељ |
Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледавши случајно у двориште, |
Писар стаде више њега, разави хартију и поче да чита пресуду. </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикн |
>Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га |
му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни положај: личио је |
би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље причати. — Једна све окупила око мене, па ми |
сутон.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девој |
же онако леђима, преврнутих очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али истог |
н ућута. </p> <p>Кад сви поседаше, Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста је било чекања, треба да |
може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом. </p> <p>Кад му |
момци, нарочито Сретен.{S} И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигд |
овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. </p> <p>Капета |
уство на овом месту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад |
опак душманин...{S} Ја сам се тек зимус почела досећати неким речима твог оца, па сад тек видим |
нађе.{S} Кад су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али |
, — проговори месни свештеник. — Ми смо почели о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те човек, к |
Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели тамо. </p> <p>— Нека их — смеши се Ђурица, нудећ |
га Ђуру. </p> <p>— Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми |
е на целу зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега м |
рника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђу |
то је и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му ота |
и је становао у суседству.{S} Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљал |
фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом рук |
p>— Да се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?. </p> <p>— Што, није он ваљада Турчин! </p> |
она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — викну ћато. </p> <p>— Велиш то истину? — запит |
/p> <p>— Тхе, помало...{S} Јутрос малко почесмо.{S} Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажит |
ога првога питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на располо |
а умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку те једва истерах из овога ћилера, ниси смео да |
ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у почетку стављао питања више из радозналости, тек да вид |
ладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо се у почетку напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђу |
ру и стаде да савија цигару.{S} Његовом почетничком самољубљу веома је годила ова безусловна, р |
у за мене. </p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се |
чи, буди га! </p> <p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запита озбиљно: </p> <p>— Ама ко си |
ан пандур.{S} Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који |
ено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку с |
девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које с |
редао.{S} Истога тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и стаде насред |
у људима остати тајно!{S} И његове везе почеше да избијају на видик.{S} После три недеље опази |
онда лагано, тихо гурну...{S} Врата се почеше отварати...{S} Другови прихватише врата оздо, по |
таде да руча. </p> <p>На извор долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне судове, умију се, |
а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то време...{S} Наживело се, настраховало се |
је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђури |
<p>Наста кратко ћутање.{S} Јово два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља |
ј засја необична радост. »То је оно!{S} Почиње се« — помисли она, обузета великим узбуђењем збо |
терет озго све тежи, све мучнији...{S} Почиње губити свест... </p> <p>— Готово! — Викну Митар |
ако ни због чега!...{S} Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... </p> <p>— Синовче, гово |
а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га озго. </p> <p>— Ко |
немира. »Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да |
пис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... </p> <p>Мислио је о |
е још доћи одговор...{S} И срце се опет почиње растапати... </p> <p>— Хвала, господине! — одгов |
да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у њег |
редила, па умире, гаси се...{S} Петлови почињу своју песму...{S} Зора!... </p> <p>Одређена четв |
том.{S} Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, д |
то оружје. </p> <p>— Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат. </p> <p>— Дај — дер ов |
А Ђурица све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто |
ма никаква ћара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш и |
нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и по |
>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из б |
н се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао. </p> <p>— Симо, ти сад окрени десно |
о важну околност. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси сркну |
потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали.{S} И то ће јавити. </p> |
да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад |
ликим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: </p> <p>— Ништа ти н |
и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на м |
е дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме изда |
он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке |
га дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... |
ву декламацију. </p> <p>— Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчи |
дука? — Није.{S} А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућење, на рад? — Одреците |
кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишт |
о не разумем.{S} Маркова је кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад |
поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нису раније зн |
зликовче, да ти покажем како се заводе поштене девојке! </p> <p>Станка претрча пред Ђурицу, ок |
не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене куће — одговори Ђурица, мењајући се у лицу. </p |
ини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се можеш вратити слоб |
ти.{S} Убијаш, рецимо, или упропашћујеш поштени свет, па дајеш њима, који су тебе упропастили.. |
/p> <p>— Хајдуци немају никаква посла с поштеним кућама.{S} Откуд се ти нађе с оном девојком? — |
ају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити хајд |
Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право. </p> <p>— Кмет Перо — рече Ђурица — ак |
отово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам имао одједном |
рећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо се глас од кава |
а реда, који не држи много на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, пр |
.{S} Ето, то је оно!...{S} Првога дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу остав |
е ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти |
Море, докле ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш |
оплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и |
говарати — рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му прво повади оружје. — Сад седи лепо, па ми исп |
атку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце...{S} Мени је страшно претио, а о |
казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце? — запита Ђурица, држећи иглу над |
ти што и мајци, па онда узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут. </p> < |
. </p> <p>Учини јој се да он проговори, пошто се затворише врата, али се она више не обрте наза |
</p> <p>— Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисци |
ла ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. </p> <p>Погледавши на ону |
кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се искашља и протрља међу прстима свој дебео злат |
. — Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица |
о малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска. </p> <p>— Јоване — обр |
да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високом тарабом, им |
мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о њој. |
е му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, те |
дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стишавајући |
иморао калуђера да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ничег |
>У неко доба ноћи стиже Новица. </p> <p>Пошто се засад нису морали бојати ничега, Јово оде да с |
ем! — викну Марко и пружи руку. </p> <p>Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну ру |
стина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и у опште нечега, што се Ђурици вео |
ога је, још из детињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом |
латимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз |
и он с великом пажњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога дана није никако помишљао о смрти и у |
ећ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... права битка!... </p> <p>Испалио је већ оба револвера, п |
псу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га права истина, коју му Станка рече, и на коју он не мога |
и, занесени...{S} Младост ступа у своја права, не разбирајући ни за прилике, ни за последице, н |
а бурек кривом бритвом. </p> <p>Настаде права гозба.{S} Пандур је често доносио разне понуде, п |
ро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после да се не раздвајам од њега. </p> < |
е постаје од његова трчања, постаде као права зверка која се спасава од велике хајке.{S} Вараше |
ета пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање |
негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа.{S} Послуш |
сли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.{S} Час се сећао села, своје к |
е мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразговетне слике, што |
пада земља у раку...{S} Свршено је!{S} Правда је задовољена, закон је извршен! </p> <p>Кад оде |
>— Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: </p> <p>— Нису |
<p>— Нема, нема човек... душе ми нема — правдаше Никола и себе и свога дужника. </p> <p>— Остав |
куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необ |
онуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијом — и |
теху...{S} И ко да нађе утешну реч овој праведној, страшној погибији! </p> <p>— Ето их, иду! — |
/p> <p>— Не бери бриге — одговори кмет, правећи тајанствени израз на лицу. — Све ћу ја њему јав |
ној гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, |
тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити капетана за |
тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од кога јој зависи све. </p> <p>Ђурица п |
премао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао. </p> <p>— Симо, ти сад окрени десно на Коп |
и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот.{S} Његово учешће у оном нападу би |
м, научи ме, попо? </p> <p>— Само један прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш |
то ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, него се завлачите сваки у своје село? </ |
омандовао неограничено, самовласно, као прави деспот.{S} Они, који су с голим јатаганима јуриша |
тражите, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а |
плаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. »Јест, зацело, ја радим, а они све односе и ж |
ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S} Па зато га је и и |
о бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим церићима.{S} Зато се и попов поглед зау |
у да разговара с овим лудима. </p> <p>— Правите ко пуши — рече он, пруживши дувањару. </p> <p>Б |
епрестано слуша овакве одговоре од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што др |
ђе у затвору, »лишен слободе« како веле правници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној полута |
оји мени помажу. </p> <p>— То је, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је св |
планинскога мириса...« </p> <p>— Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у ово |
, с којим се сад ни дању не растављаше, право у село. </p> <p>Сунце беше давно изгрејало, те се |
смејемо се... </p> <p>— Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или ја? </p> <p>— Шт |
дговора од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој кући. </p> <p>»А овај ништа не упита шта |
нога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога |
да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право кажеш: мари ти он за њине претње.{S} Не убија се |
вољни и упутише се изласку... </p> <p>— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Па |
имао одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао |
тајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да на |
што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, осе |
во. </p> <p>Ђурица застаде и погледа га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, |
ваху....{S} Она се исправи и погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! |
м? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не мора |
и још овде? — запита она, погледавши га право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — од |
е да послужи за сваки случај... са њега право у поток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућа није с |
се у гложјак и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи |
је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} |
згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја...{S} Али то није све.{S} Него је пао у |
, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одлучно: </p> <p>— Не знам, госпо |
де, враћали су се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у крило све до последње па |
{S} Па кад прочитам указ, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа капетаница прве класе, |
зид и окруне мало земље, која се осипа право на њега...{S} Чим он испали на један прозор, са д |
итељским достојанством погледа зликовца право у очи и одговори му: </p> <p>— Ово је место, где |
« То је све... </p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{S} С |
право! </p> <p>— Пустићу те, ако ми све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то пот |
ик, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију. </p> <p>За зеленим столом сеђаше с |
, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој.{S} Али на њиховим састанцима сад нема оне |
замаче за шљивар испод куће па отуд оде право у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и |
ро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јаружице, изиђе пред |
и пут. </p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} Ђури |
а сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што |
и пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погл |
дговори Ђурица. </p> <p>— Вала, мени је право, како хоће побратим.{S} С мојом пушком сигуран са |
знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд т |
ш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пр |
развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> <p>— Све, к |
а чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету!...« Откако је учинила |
тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало |
е шта је било са потером, па онда идите право Штуловићу. </p> <p>— Хоће ли нам он шиљати још ко |
ећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће право!...{S} О, како је страшно кажњена детиња непослуш |
цу рекао бих да ће учитељ имати највише право.{S} Отац га је научио злу, а он се потрудио да пр |
уца општински биров... </p> <p>Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, |
и, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право. </p> <p>— Кмет Перо — рече Ђурица — ако још једн |
урђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна кра |
>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да ра |
мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли дос |
у ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли сви право овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу, ос |
ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. |
пази да су ударили оним путем који води право к судници. </p> <p>Пред општинском кућом не беше |
у Ђурица грејући иглу трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш у |
е морају срести, немаде куд, но продужи право к њима. </p> <p>— Помози Бог, децо! — рече он још |
као ситница и за којим тек после долази право разрачунавање, које мора имати неке сразмере са д |
неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти |
p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми право! </p> <p>— Пустићу те, ако ми све право кажеш...{ |
есту, па му узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, |
вим послом, нити му је ко знао одредити право занимање.{S} Сваки дан је проводио у граду; ту је |
>Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичк |
састане.{S} Али тога ради морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди позове к |
рчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши |
а говори. </p> <p>— Не брини, само стој право... </p> <p>Он се брзо исправља, истурује груди на |
{S} Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред собом као |
</p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Н |
Пред вече одјурише жандарми са писаром право у Трешњевицу, а Радован таман превио рану и вечер |
рете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде...{S} Пуче револвер, али за њом |
ђеш на саму косу; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да |
увеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.{ |
ево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда окрени све косо |
етети кад порасту.{S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S |
овара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше до места; с |
Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи ни |
</p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, проговори: < |
свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле! </p> <p>Милути |
ага... </p> <p>Сав народ угледа на њему право самртничко, зелено бледило... </p> <p>»Шта је ово |
е се он упутио.{S} Остала двојица иђаху право на њега, држећи пушке на руци, које одсјаиваху пр |
синовца. </p> <p>— Вујо те зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те |
е новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусурати по наш |
му његова! — викну Пантовац као с неким правом, налазећи да му је тим причињена хотимична штета |
која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих законских одредаба |
че руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност. </p> <p>Одмарајући се на слам |
се још о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, тајио и од ње |
што им прилази по мраку, знао којим ће правцем ићи. </p> <p>— Стој! — рече Ђурица лагано, кад |
гледају све у лево, погледа и она истим правцем и — следи се... </p> <p>Тамо далеко, на крају п |
окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду ти, В |
ди јесу ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрип |
ња сеоској момчадији. </p> <p>Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јо |
е чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу степенице...{ |
рави га писар. </p> <p>Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му |
ато по свима улицама, по двориштима, по праговима и уласцима у куће...{S} Са стреха и из натмур |
половину од добити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш. |
оштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишту. </p> <p>— А она...{S} Станка, шта ћу с |
После неколико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње к |
панци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свиње |
први поглед, могло видети да је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни једне цигље, н |
на.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза |
ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води куд |
у стаклету као кристал.{S} Около стоје празни тањири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром |
и коњаници, пролазе рабаџије с пуним и празним колима и саонама, јуре господа на санкама, и са |
ога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с празним судовима, па удари опет преко забрана.{S} На ис |
ише потока.{S} Сретох једну ручконошу с празним судовима. </p> <p>Ђурица плану и погледа Вуја. |
тављена врата и за њима одјекну потмула празнина пусте куће... </p> <p>»Да ли је жива, јадница |
ма, рано у зору.{S} Беху прошли божићни празници.{S} Око прозора звижди и бесни студени ветар, |
уморно и дивљачно, све јој улеваше неки празноверни страх, коме се она не могаше противити.{S} |
ме му беше новчаник, али је опет извуче празну и истога тренутка је опет завуче...{S} И ко зна |
ције нема шта чекати...{S} Окупи некога практиканта, те му, на име мајчино, написа молбу за пом |
о зна... ако се покаже отуд коњаник!... прамен густе прашине...{S} Краљ може...« </p> <p>— Живе |
ила не може разбити и разнети оно густо прамење.{S} Али само неколико часака, и озго засија рад |
има, а по једном такту, звецкање јасних прапораца... трес-трес... трес-трес... </p> <p>— Благо |
иним?« — помисли Ђурица. »Венчање...{S} Прате ме робијаши! ...{S} А како сам некада лепо сањао |
Увече исприча Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да |
го један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловиц |
уживање.{S} Онамо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као ве |
да ћеш одовуд, од станице.{S} Зар те не прати Симо? </p> <p>Ђурица му исприча малопређашњи дога |
равља ми!...{S} Срели се на путу, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све..{S} После узе да к |
ећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па ш |
из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда |
} Све се руши, свега нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.« Како је он лепо |
леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају |
викну неко...{S} Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Мил |
се покаже отуд коњаник!... прамен густе прашине...{S} Краљ може...« </p> <p>— Живео Краљ!... — |
и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко...{S} |
Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по прашини.{S} Он се трже, и умало не скочи од страха, кад |
рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жив |
адна ветра, који скида с кровова снежну прашину и засипље њоме другу страну улице.{S} Пажљиво и |
удска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима и њ |
Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој праштам...{S} Не послушах те, па ето... </p> <p>Свештен |
траха једва стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад |
грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори. </p> <p>— Лево!{S} |
него добро размисли, па ми одговори.{S} Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити |
сви прву чашу у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђур |
ају врхови планински... развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па уми |
њима врата. </p> <p>Кад се изређаше она прва питања и узвици, који су обично без садржине, Ђури |
то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми |
из поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њ |
ченим послом. </p> <p>Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је упра |
као једино поуздано уточиште, а сад му прва опасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, упути се |
о свом положају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, усле |
и Коста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана шир |
во к Лени:{S} Сад си госпођа капетаница прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за о |
та велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити |
има ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могош |
ло.{S} Од је сам, кад се пробудио после прве пијанке, саопштио неке мисли и Марушки. </p> <p>— |
игну главе, очекујући музару... </p> <p>Прве вратнице на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њи |
одмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и |
ошао? — одговори он и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају |
. </p> <p>— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров. </p> <p>— Нем |
хартије велику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти с |
м варијацијама, већ неколико година.{S} Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али |
дизаху и повијаху у густој помрчини.{S} Први кораци одјекнуше необично у овом мрачном простору |
к, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе око себе.{S} Кад |
јављајући кмету!...« Откако је учинила први корак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој |
да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост, н |
дираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.{S} Пред |
стару, омалену, доста лепушкасту.{S} На први поглед могло се опазити, да су обе женске од онога |
хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијац |
<p>Митар жандарм, одважан момак, стаде први, и по упуству капетанову покуша да види јесу ли за |
еру лешњике, па их при повратку застаде први сутон.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се |
хну главом на остале. </p> <p>Писар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће |
а свету... </p> <p>У вече Радован стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, |
у је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси |
Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину |
платићемо се!...« </p> <p>Кад се навуче први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове кућ |
стина, беше сакривена од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце сте |
си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана.{S} |
е на месту као укопан. </p> <p>— Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да |
жише курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал.{S} У исти мах севну секира према |
А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да узму |
ах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледа |
осећали да треба одважно издржати овај први поглед, па застадоше, не мичући се и не пружајући |
p>— То су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... истина јесте, у неку руку, како ћу к |
рити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже |
х, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао у |
толиких похара још није ни половини дао први »пешкеш«, који се обично сматра као ситница и за к |
леди, чим ко спомене име Ђуричино.{S} У први мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се н |
га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове виш |
xml:id="SRP18971_C1"> <head>I</head> <p>Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстонош |
ml:id="SRP18971_C4"> <head>IV</head> <p>Први пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слоб |
ље, као на крилима.{S} Већ се приближио првим шумарцима над потоком, али је и онај близу, само |
лих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже своје осећа |
годити шта је он смислио.{S} Није му ни првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше |
сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} И капетан је сад промењен, овај је нови опак |
огледа и да се онако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за б |
пада по Сретену као град. </p> <p>После првих удараца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи |
</p> <p>Ђурица је још раније, за време првих састанака, упознао Станку са својим хајдучким жив |
; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — њег |
ш.{S} И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро у |
p> <p>— Ја те послушах — поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као што си ми казао. </p> <p>— Добр |
оно страшно зликовачко лице. </p> <p>— Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном? </p> <p>— Ништ |
мина лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало... </p> <p>...{S}Ћути хајдук у мрач |
дворе и послужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају |
ће да те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити кра |
да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: |
од њега.{S} Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник. </p> |
и смо полако до његова стана; разгледам прво положај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорч |
ожемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да |
о је последњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради морао је ић |
лепа прошлост, девојаштво њено, заузело прво место... </p> <p>Ветар брише и звижди преко голих |
вим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити |
— рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му прво повади оружје. — Сад седи лепо, па ми испричај све |
упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после да се не раздв |
на видик.{S} После три недеље опази их прво Станкина мати.{S} Кад виде жена своју несрећу, не |
осла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска. </p> <p>— Јоване — обрте се Ђурица оном с |
икако не може.{S} Ето, то је оно!...{S} Првога дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је |
.{S} Даћу му много, врло много од овога првога посла, само да га придобијем.{S} Видиш, цркао је |
мисли Ђурица.{S} Он се плашио само тога првога питања, страховао је само од почетка; а кад виде |
једним скоком испаде из куће и потрча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потрчавши мало, |
се само срце стеже од те слутње.{S} На првом кораку у нови живот, она задрхта... </p> </div> < |
ађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чи |
о склањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Срет |
чи свакоме по чашу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Божју. |
пушку на постељу поред себе, па искапи прву чашу. </p> <p>Стадоше да се ређају чаше са препече |
ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја... још онда, кад је почео |
љао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ |
ати никуд на другу страну.{S} Случајно, пре овог изасланика, Ђурица срете свога Кленовичанина, |
бразе...{S} То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадн |
} Како то може бити?« — помисли она.{S} Пре две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — |
хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, вол |
за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћи |
ини, па су опет они чинили покоре.{S} А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких ра |
ћ!... </p> <p>»Већ се смркло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити?...{S} Ко зна које је до |
удио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он с |
д колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше никога, је |
.{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене и тебе...{S} Сва |
се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада га ода |
на о јаловици.{S} Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен с |
с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђуриц |
пред каване. </p> <p>— Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар. </p> <p>— Дајте панду |
хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} |
и речи... </p> <p>Капетан не зна шта ће пре, пуне му руке посла: треба повратити Станку и завит |
— Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова четири наша села и |
} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После |
ћи на знак.{S} Звиждање се понови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији. </p> <p |
е на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја в |
— Е, не може тако.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, п |
ападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђ |
истина је.{S} Али како ти мислиш... као пре? </p> <p>— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је т |
сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест г |
тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добро јут |
познаницима, он омекша.{S} Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће изврш |
— Ко то каже? </p> <p>— Грујица... мало пре дође озго. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако |
ујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загонетка решена.{S} Видео је да о |
воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро м |
манастиром, казаше им да је старац мало пре измакао.{S} Младић, који је силазио с кола и распит |
се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — викну ћато. </ |
ла до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких огранака, који су у другом округу |
ече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, |
ре не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових савета, који му веома тешк |
ари.{S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.{S} Само тр |
ући ни хладноће ни умора...{S} Само што пре, само да се стигне на време!...{S} Наишла је на утр |
з брдо. </p> <p>— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац з |
на крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, |
/p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?... </p> <p>— А ко ти је крив, ш |
ћи прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре сванућа. </p> <p>Легнувши у постељу, он се опет дад |
Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </p> <p>Капет |
онај матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чу |
коју он никад у себи не претпостављаше, пребаци се преко ограде и паде у кукуруз.{S} Одатле јур |
вши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чул |
трагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним мецима.{S} Пантовац |
ица се разнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој руку преко рамена. </p> <p>— Ти си мени све |
. </p> <p>— Што, Стале? — одговори он и пребаци своју руку преко њена рамена. </p> <p>— Не знам |
овори она осмехнувши се. </p> <p>Он јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само јо |
и у кукурузу, је ли? — одговори Ђурица, пребацивши руку преко ње. </p> <p>— Јест, све тако. </p |
ико и не помишља на опасност.{S} Ђурица пребацио руку преко суседе, па јој шапуће грубе изјаве, |
устим гложјем, угледа њега где седи, са пребаченом пушком преко крила...{S} Она се не зачуди, н |
ојасом и један човек осредњих година са пребаченом шешаном преко крила.{S} Пред њима гори ватра |
ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу |
и сад добила што тражиш! </p> <p>Станка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, п |
на Јелици Плескоњићевој. </p> <p>Станка пребледе, осети како јој се срце стеже, па се с неким р |
и видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца престадоше играти и занемеше, не знај |
p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже се и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан.{S |
напослетку изиђоше напоље.{S} Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који |
е! </p> <p>Све косе попадаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђено у наперене пушча |
еизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи то страшило, |
прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети. </p> <p>Капетана очекиваху други неповољни г |
груди. </p> <p>— Јадница, сумњам да ће преболети...{S} Што уби ову девојку, несрећниче! — обрт |
ти, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо заса |
! — рече му Ђурица. </p> <p>— Лако ћемо пребројати, но деде причај. </p> <p>— Море број то, да |
сад... то је и тражио!...« </p> <p>Беше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу |
ер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. </p> <p>Изјутра, кад пођоше, Ђуриц |
рећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече |
нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под клупе.{S} К |
ром право у Трешњевицу, а Радован таман превио рану и вечерао, па се спрема да легне...{S} Срећ |
p>Кад дођоше испод голога преседластога превоја, којим се прелази отуд из Шумадије у руднички к |
више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. </p> <p>Вују севнуше очи задовољно. </p> <p>— |
у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнутих очију, и он поче разумевати да је то он убио |
а, где стајаше старац под епитрахиљем и преврташе журно неку велику књигу. </p> <p>— Дајте млад |
ном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко лице. </p> <p> |
искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично. </p> <p>Жандарми искриви |
лице од некога...{S} Митар је полагано преврте, погледа јој затворене очи, прислони ухо на гру |
чи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајду |
ица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче оштар ножић преко средине уха, смешећи се: </p> |
ности. </p> <p>Кроз четврт часа хајдуци прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише се густ |
по осећа да неко стоји пред вратима.{S} Прегледа кључаницу — стоји добро... отуд је поуздан.{S} |
p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражах |
тавио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети. </p> |
Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашавши све у реду остави их. </p> <p>— Так |
и у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке необич |
</p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p |
а спремамо то оружје. </p> <p>— Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат. </p> <p>— Д |
дети шта ће са Јовиним укућанима, треба прегледати кућу... </p> <milestone unit="subSection" /> |
овао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав.{S} Он је већ у друго |
еше места под прозорима.{S} Још једаред прегледаше магацинке, па их наслонише на рагастов... </ |
секунада сјурише се у поток.{S} Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Па |
> <p>— Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима |
{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклона, |
му груди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се...{S} А терет озго све |
бистричкога механџију усред бела дана, пред десетином сељана, који се случајно затекоше у меха |
овај свети крст...{S} Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гласом. |
рће опрезније.{S} Тако стиже у Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Пајића.{S} Разгледавши к |
код сваке механе редом, и код последње, пред манастиром, казаше им да је старац мало пре измака |
<p>Другова не имађаше.{S} Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је з |
нцеларију.{S} То беху врата на ходнику, пред станом капетановим. </p> <p>Како стаде пред врата, |
ти, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p>Свршило се читање... </p> <p>— Ђури |
ке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, г |
а са пребаченом шешаном преко крила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога |
<p>Капетан и Митар приђоше врљикама.{S} Пред њима лежаше Станка, обрнута лицем к земљи, савијен |
д, могло видети да је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога в |
их једно до другога, брда и планина.{S} Пред њима се засветли и зашарени она живописна котлина, |
е доведе у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом се само претварао да није ни знао за њен д |
азао да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пред вече одјурише жандарми са писаром право у Трешњеви |
и не зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пред једном каваном нађе самога Сима. </p> <p>— Има ли? |
ња, па се одмах упутише сви у цркву.{S} Пред иконом храмовном светлуцаше »неугасима лампада«, т |
ади.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измаглица.{S} До |
а срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништ |
лији.{S} Крв му појури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаг |
ња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред очима, спаде она тежина с главе... лепо види и раз |
ењем посматраху драму, која се одиграва пред њима.{S} Милош одборник ухватио у свом кукурузу кр |
и Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> <p>Пантовац се још више потуљи, обори г |
мисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу |
p>Кад Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му црте строга и одлучна лица, |
<p>Загледавши се кроз трњак, он угледа пред собом, у потоку, сељака који држи два вола у порож |
же се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом само неку тамну, нејасну гомилу са ножевима, |
стаде као укопан.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Заглед |
и неповољни гласови.{S} Писар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта учини с Нов |
д дела.{S} Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он |
чима преко гомиле земље, што се издигла пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње...{S} Трже |
Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човека, који је имао на сваки начин да га дов |
е.{S} Наиђе му нека црвенкастосива тама пред очи, која му заклони собом све предмете и сва лица |
ашу.{S} Мало затим зашушта кукурузовина пред њима и из ње искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци |
пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.{S} Сиђе опет на своју слам |
се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ права ноћ« — помисл |
вога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, кметом, |
поштене девојке! </p> <p>Станка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да |
иком, помаже му, чува га — и он је крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где се налази раз |
ућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то |
сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица |
право, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине.{S} Очи му беху |
а.{S} Докопа пушку и, као холуј, испаде пред запис. </p> <p>— Шта то радите! — викну он, узевши |
главом. </p> <p>Станка скочи, па стаде пред њега.{S} Очи јој севаху као живи пламен, сагоревах |
огради, претрча преко дворишта и стаде пред једна врата над степеницама, за која је држала да |
станом капетановим. </p> <p>Како стаде пред врата, удари снажном песницом по њима...{S} Врата |
! </p> <p>Ђурица, полако и опрезно, оде пред кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као и сви јатаци |
и ону хартију за мене. </p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу ха |
о.{S} На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник. </p> <p>— Нађе ли га? — запит |
е ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судницу.{S} Он и пандури за часак појахаше коње, у |
му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома волео и пош |
Што ће вам то? — рече капетан, па изиђе пред кућу. </p> <p>Ђурицу изведоше, везаних руку, на дв |
</p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну |
. </p> <p>Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну |
ћи се на коњу испод шљива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} По |
у врућици... </p> <p>После поноћи стиже пред среску кућу.{S} Умор је савладао јако, али она не |
до да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, |
ле ћу се сит науживати, јер — куршум је пред очима свакога дана!...« </p> <p>Тако му пролажаху |
утито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да с |
јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчевим изласком... </p> <p>А тамо поред реке, по |
. </p> <p>— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора |
е мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поздрави је нежним осмехом, затури главу весел |
а задрема или паде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, за |
уку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива...{S} Узима попину руку и два |
сле онога догађаја, при оцењивању потре пред кленовичком судницом, наступи у Ђурици извесан пре |
му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p> <p>— Што? </p> |
о тражио.{S} С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој |
и би давао наде на спасење...{S} Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема |
младачком заносу.{S} Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенче |
а се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада она пијана мора... </p> <p> |
мисли...{S} Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој |
лаве, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.{ |
о и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са улице. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вам |
аше сви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта |
у вајату. </p> <p>Зликовци је потераше пред собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и ша |
, а остали, заједно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и полегаше на меку зелену траву. </p> <p>— |
почео да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, |
Венчаца, оном шумовитом страном, зачуше пред собом познато звиждање, знак њихових јатака.{S} Об |
лудан.{S} После краткога времена зачуше пред собом певање црквених песама.{S} То се отац Симеон |
чи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. < |
лушао разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разговору је био |
аму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.{S} И |
так кућица, и он се напослетку заустави пред једном. </p> <p>»Баш сам луд!« — помисли он, заста |
рима, једнако, али она непрестано лебди пред њим, меша се с оним другим мислима и ствара једну |
уково живље и веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, обузима га нека светла ми |
, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдука...{S} Он му одаје све |
мен земље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спремио...{S} Кад б |
ође према судници, угледа неколико људи пред њом.{S} Нека беспредметна радозналост повуче га та |
и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. </p> <p>— Паре дај! — подвикну |
ој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако необично за |
рукчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред вратима.{S} Прегледа кључаницу — стоји добро... от |
час у њега час у људе, који су поседали пред њим.{S} Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи |
еволвером.{S} Видевши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испали два метка.{S} Коста, кој |
...{S} Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака |
руги свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђуриц |
.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од |
азна и флегматична господара.{S} Фењери пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичава старц |
у њега, разбојника!...{S} Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зн |
о лисје буково, које се раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као да је |
и коњаник, који се спушта косом, идући пред њима. </p> <p>Пантовац чекаше да потера сиђе у дол |
S} Озго са брда виђаху се само светњаци пред честим паланачким механама, који светлуцаху слабо |
аше велико задовољство што не обори очи пред оним строгим, испитљивим погледом...{S} Као да су |
»Баш сам луд!« — помисли он, застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се вр |
мири са својим стањем.{S} Овај састанак пред судницом био је од велика утицаја на њега.{S} Он о |
— рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, у такву се девојку з |
ро...{S} Онда с осталом тројицом станем пред врата и лупнем јако...{S} Не би одговора задуго.{S |
цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше |
алила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико |
} Вечито му је овај сурови човек стајао пред очима као нема загонетка, која те све више привлач |
а тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи њего |
писом, великим брестом што се разгранао пред судницом, стајаху неколико луди, па с чуђењем посм |
и завуче се у шибљак, који је израстао пред судницом. </p> <p>Под записом, великим брестом што |
док се помишљало.{S} Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав.{S} Само зна једно: да |
... </p> <p>...{S}Пијанка се продужи до пред саму зору. </p> <p>Напослетку, кад се сви изопијаш |
му изазва ова изненадна коб.{S} Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма.{S} Они су га оп |
е неколико минута опет звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање.{S} Мало за |
је непрестано за ове две године лебдело пред очима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад |
беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном...{S} Окиде!...{S} Ватра прсну пред очима. |
аше средином пута, гледајући неодређено пред собом.{S} Коса махаше за његовим леђима, а он одми |
а њима се појави Радисав.{S} Стаде лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као чове |
ни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше ов |
ћи... у томе питању — говораше апотекар пред Јанковом пивницом својим присним »пријатељима, пар |
путнике. </p> <p>...{S}Звер!...{S} Звер пред хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобода, у |
новни грађани.{S} Сакупи се велики збор пред канцеларијом.{S} Капетан разгледа проваљено место; |
све оне страшне слике, које се мало час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само Ник |
да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Н |
пут с кметом. </p> <p>— Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад |
и дуг нем поглед на величанствену слику пред собом. </p> <p>— Ја — одговори она — само кад дожи |
леђа неко звиждукање.{S} Она баци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким скоком прес |
. </p> <p>Деца се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и забадају иверје у земљу, забора |
се кућа затресе... »Пази!« — неко викну пред вратима...{S} Груну још јачи ударац... врата излет |
нишаном...{S} Окиде!...{S} Ватра прсну пред очима... за њом дим... оне слике нестаде... она се |
чељадима, као обично, леже на дворишту пред кућом.{S} Иза Букуље појави се сјајно црвенило, ка |
ла, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. </p> <p>— Далеко му лепа кућа! — по |
њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге им.{S} Понегде куршум лупи у буково дебло, и |
м особинама, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и интересније. </p> |
стаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. </p> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у соб |
е у кућу. </p> <p>Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, ко |
по? </p> <p>— Само један прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да |
х обузима обоје, и они заспаше. </p> <p>Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе |
отуд, као да је пун храм људи. </p> <p>Пред иконостасом кресну жигица неколико пута, док не пл |
утем који води право к судници. </p> <p>Пред општинском кућом не беше никога.{S} Уђоше сви у за |
дадоше наредбе, одјурише трком. </p> <p>Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља ка |
ам своје дете, па то му је!...« </p> <p>Пред подне Станка замаче за шљивар испод куће па отуд о |
де са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо врата споља! — ре |
чнога предосећања и зебње...{S} Погледа преда се и, под једним густим гложјем, угледа њега где |
Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. </p> <p> |
м, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране.{S} Сад добро ч |
ано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, |
да не пропада тако млад узалуд, нека се преда власти.. </p> <p>— Па шта вели он? </p> <p>— Ништ |
е погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.{S} Понеки пу |
вуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде |
.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемел |
а сад знам...{S} Варошке, море, играју преда мном кâ на тањиру, још какве варошке!... кâ молов |
ри за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту. </p> </div> <div type |
о, бурно и заносно осећање, коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о с |
} И у тој злослутној суморности, она се предаде црним мислима о себи и својој будућности, која, |
е.{S} Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли...{S} Та |
иров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим |
и већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, одјурише трком. </p> <p>Пред оном ру |
рам се скрха и паде на под... </p> <p>— Предај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозор |
извуче цео рам и испусти га. </p> <p>— Предај се! — викну једна глава, и челична цев покрете с |
они по гледа онамо у страну. </p> <p>— Предај се!{S} Не гини! — викну жандарм с коња. </p> <p> |
днога тренутка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зликовац, кога зацел |
же! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандарму, који је одводи... </p> <p>— Гд |
Требало је одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђ |
, услед тога, изгуби сваку могућност за предају. </p> <p>Истога дана Вујо дозва једнога свога п |
дубоко и страсно предала своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући |
тежњи, која је тамо снажно привлачи.{S} Предала се сва оној заносној жудњи младости, па заборав |
обичним опхођењем са њом, Станка се сва предала својим мислима, у којима је лепа прошлост, дево |
> <p>А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала му се свом силом заносне |
— Ђурица...{S} Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! </p> <p>П |
оја или твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али како |
ошла? </p> <p>— Чуо си...{S} Хоћу да ти предам Ђурицу. </p> <p>— Чудо то?..{S} Ти живиш са њим. |
да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, |
о да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце? — запита Ђурица, држећи иглу над пламеном |
у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љубави према Станки; угасило се оно бурно ватре |
овори Ђурица, запињући. — Сутра ћу овде преданити, па гледај да се пази... </p> <p>— Не брини.{ |
у...{S} Остао је на спавању, и сутра ће преданити код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га у |
</p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу, нала |
аћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљаше више о послу |
и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.{S} Истога тренутка, кад се врата почеше отварат |
згледаху, господске околности, па им се предао сав, не бринући се о крају свега тога. </p> <p>— |
привлачило к Вују, те му се тако слепо предао....{S} Вечито му је овај сурови човек стајао пре |
} Али то неће још, можеш се ти слободно предати... </p> <p>— Доћи ће и та наредба, не бој се.{S |
је савладао јако, али она не стаде, не предахну...{S} Прође кроз вратнице на огради, претрча п |
један прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грех |
и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? </p> <p |
ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце...{S} Мени је страшно претио, а обећао ми. |
ца весело, коме се допаде што је Новица предвидео тако важну околност. </p> <p>— Деде сад да по |
не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у животу... </p> <p |
Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и чек |
себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде...{S} А ја старац, кукавац, загребох низ |
игрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде...{S} А ја старац, кукавац, загребох низ поток да |
говарао је све речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не би |
енченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних мисли...{S} Сунце падаше косо на |
ама пред очи, која му заклони собом све предмете и сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, осим |
вно је свануло.{S} Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају.{S} По ваздуху још |
. </p> <p>Свануло је, виде се јасно сви предмети... </p> <p>— Камо девојке? — викну капетан. </ |
и распитивао у механама, намести се на предње седиште, ошину бичем и кола појурише.{S} Требало |
оз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, проговори: </p> <p>— Ја се не шалим; |
стеже јој се срце од некога необичнога предосећања и зебње...{S} Погледа преда се и, под једни |
ра бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — наставља Мирков сусед, Цвет |
близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаше живу згоду за курјачке ноћне нападе.{S} Чи |
јом. </p> <p>По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за какв |
е после да га цепа на делове по његовим представницима.{S} Најпре — Бакон (тај се назив држао н |
вској дружини или разбојничким и другим предузећима, он беше или вођ или један од главних сарад |
ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предузимало.{S} Изгледа, као да је и сама власт чекала |
сарадника.{S} Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише имао респект |
аше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само се потчињаваше оној неодољивој |
удари опет преко забрана.{S} На истом, пређашњем месту, сачека је Ђурица.{S} По лицу јој се мо |
ично и примамљиво.{S} И сад јој се онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца и лепши од свег |
ође на памет оно време, кад је остављао пређашњи слободни живот, кад се одвајао од друштва и ог |
нужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко позн |
оста већ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину |
ту, бојажљиво осврташе око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од |
осећања сеоској момчадији. </p> <p>Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и неми |
лико пута хладном водом, па онда полако пређе поток и ступи у поље. </p> <p>Ђурица скочи из зас |
њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтави |
ји су обично без садржине, Ђурица одмах пређе на главно. </p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли |
и пожурише низ брдо. </p> <p>— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозб |
е забранчић, који се пружио иза вароши, пређоше поток, па стадоше уз једну ограду, која је једн |
гоцен сваки тренутак. </p> <p>Сви троје пређоше реку, дохватише се густе кленовичке шуме, која |
ци оживеше, заборавише све муке и патње преживеле у туђини, очи им засјаше живим веселим пламен |
ао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на та |
{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему |
ом уђе у њега неописани страх: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шушт |
путом и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вер |
онај неповерљиви опасни разбојник, који преза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочи |
иво и опрезно корача момак, бојећи се и презајући од свакога звука, од сваке људске појаве на у |
Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!{S} Све је пропало, и младост, и они лепи сно |
чије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељака, поносном охоло |
<p>»Шта ли ће она рећи кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако м |
рици. </p> <p>А Ђурица гледа намрштено, презриво, у непомичну паћеницу.{S} У оку му сија израз |
екујући другу реч, која би ублажила или преиначила ту страшну мисао, али поп нарочито застаде, |
е би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали срце...{S |
е му учитељ у реч. </p> <p>— Пардон, не прекидај ме.{S} Је ли он непрестано, радећи своје сељач |
>— Живео Краљ!... — узвикује он поново, прекидајући слабо и монотоно читање пресуде. </p> <p>— |
еш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. </p> <p>Сви ућуташ |
им у Војковце... </p> <p>— Остави то! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. |
Јевто, Петар... </p> <p>— У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Л |
осподине... </p> <p>— Добро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам |
а глави... </p> <p>— Колико ти треба? — прекиде га Јанко одсечно. </p> <p>— Пет стотина дуката. |
ти... </p> <p>— Каква ти је то гошћа? — прекиде је Новица. </p> <p>— Сестричина ми... удовица ј |
љујемо зид... </p> <p>— Који Радисав? — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ва |
... </p> <p>— Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом. |
емој, знам шта ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. </p> <p>.. |
ти, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} |
, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, настављајући своју мисао гласно — а |
Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да с |
... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: </p> <p>— Нису још гледали апс |
октори скупи као ваши. </p> <p>Писар га прекиде: </p> <p>— Хајде, продужи посао. </p> <p>— Слав |
тава свирка од зујања, све по такту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне.{S} Беше зин |
м њеним стањем ради даље истраге, те је прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио |
чним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шт |
е источној страни, па звизну учестано с прекидима. </p> <p>Не чувши никаква одговора, покупи ор |
ојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. </p> <p>— Ја бруке |
ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села.{S} Стога му ни ово чекање не |
ећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њене прекоре, који му досади |
е...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га...{S} З |
S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од жи |
кад је стала на ноге... </p> <p>Станци прекипе.{S} Врати јој се она стара јогунаста самовоља, |
но друго мени. </p> <p>— То ти је казао прекјуче, после састанка са Новицом? </p> <p>— Јесте... |
и помагачи разиђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осет |
ене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити? </p> <p>— Не бери бриге — одгово |
ијуком јури преко улица, преко стогова, преко чиста поља...{S} Ђурица слатко спава после синоћн |
, досадни, тешки... </p> <p>Једаред га, преко обичаја, посети Тима, рано у зору.{S} Беху прошли |
ра јалову паприку — викну Митко ашчија, преко од канцеларије. </p> <p>»Ала живе ова господа! — |
по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су намештене уздуж две широке тренице; на њ |
!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву |
насут пут, прелазила је преко поточића, преко камењара, убадала се, убијала ногу непажљивим гаж |
вљим и бесним фијуком јури преко улица, преко стогова, преко чиста поља...{S} Ђурица слатко спа |
д становника своје улице.{S} Ђурица је, преко гломазних војничких цокула, носио оне широке сукн |
екô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце.{S} Тамо |
м леденим оштрим сечивом, па јури даље, преко глатке снежне равнице, преко белога бескрајнога п |
јури даље, преко глатке снежне равнице, преко белога бескрајнога покривала, тамо у магловиту не |
пут, или ће бар окренути преким путом, преко села.{S} Стога му ни ово чекање не беше тако мучн |
ца је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но |
ху још страшнији, необичнији изглед.{S} Преко целога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада |
а, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; збо |
опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, не |
урици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним мецима |
морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди позове к себи. </p> <p>Сунце се тек |
з кога се слеваше хладна планинска вода преко липова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то |
брукај се! </p> <p>Ђурица прелете очима преко гомиле земље, што се издигла пред њим, угледа руп |
але веселе деце...{S} И сећа се балвана преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, док га ј |
еса, неке крпе и стара поњава, раширена преко сламе.{S} Тада беше јасно, какав се становник скр |
Прође кроз вратнице на огради, претрча преко дворишта и стаде пред једна врата над степеницама |
авом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква си |
? — рече срески шумар, и пренесе поглед преко својих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они |
хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио договор са пандурима из среза... </p> |
а је на утрвен, насут пут, прелазила је преко поточића, преко камењара, убадала се, убијала ног |
био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на |
волвери, фишеклије за појас и за ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и још многе ствари, којим |
ад у себи не претпостављаше, пребаци се преко ограде и паде у кукуруз.{S} Одатле јурну напред, |
сти.{S} Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека и врзина...{S} Ђурица то исто ч |
неко промешкољи...{S} Двојица претрчаше преко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видев |
прозор испред куће.{S} Очи му прелетеше преко некакве слике, која му је тако позната и тако бли |
а, који се на брзо изређаше и претурише преко његове главе, наступише у њему други погледи на њ |
о место... </p> <p>Ветар брише и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, удара их |
а туда воли сеоска путања, која прелази преко потока, и спаја село са потесом.{S} Саже се под ј |
зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, преко стогова, преко чиста поља...{S} Ђури |
ћи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећ |
дзива се он, лутајући нејасним погледом преко гомиле глава, окренутих к њему. </p> <p>Кола стад |
еда њега где седи, са пребаченом пушком преко крила...{S} Она се не зачуди, не изненади се, сам |
к осредњих година са пребаченом шешаном преко крила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се весело |
еко из народа — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!... </p> <p>Сви разделише о |
рча и капетан сањив, с огрнутим капутом преко леђа и папучама на босим ногама.{S} Стадоше да се |
ка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се |
е истоветан оному, којим се беше опасао преко паса. </p> <p>— Откуда овај пешкир код тебе? — за |
њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. </p> <p>— Биће то |
мо да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.{S} Све, што се тицало тога, стаја |
њиве с празним судовима, па удари опет преко забрана.{S} На истом, пређашњем месту, сачека је |
огледом, и наједаред јој прелете радост преко лица, које се развуче у весео осмејак. </p> <p>— |
над Сретеном, па му превуче оштар ножић преко средине уха, смешећи се: </p> <p>— Ово, знаш, да |
дговори Новица, па оде те навуче поњаву преко сламнога јастука и врати се за розгу. </p> <p>— Л |
ехнувши се. </p> <p>Он јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори |
ли? — одговори Ђурица, пребацивши руку преко ње. </p> <p>— Јест, све тако. </p> <p>— Е, Стале, |
омекша, па јој приђе и пребаци јој руку преко рамена. </p> <p>— Ти си мени све добро моје!{S} А |
ља на опасност.{S} Ђурица пребацио руку преко суседе, па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и |
але? — одговори он и пребаци своју руку преко њена рамена. </p> <p>— Не знам, али ја овако не м |
о Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!...{S} Само да ме нико не види |
сенка некога детињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше |
а се изненади; лако црвенило прелете му преко лица, али то Станка, при онако слабом осветљењу, |
вориш? — одговори Симо зачуђено, али му преко лица прелете смртно бледило. </p> <p>Ђурица спуст |
е могу живети. </p> <p>Ова је реч ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, не знајући шта би |
е пушке на оба прозора, куршуми прелећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, |
он, па окрете; навише уз косу. </p> <p>Преко њега прелете буљина, машући тихо и немо чупавим к |
шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се ми |
ницу на децу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни праг и стаде босим ногама на хла |
че! — поздрави га писар. </p> <p>Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за |
теде да прекине одједном те вечите њене прекоре, који му досадише, па узвикну: </p> <p>— Не зво |
— рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви? </p> <p>— Како неће б |
уги. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, свакога часа...{S} И ми ћемо за тобом сви.. |
знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме хладна је |
да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на похару. </p> <p>— Све једно, хоћу да идем |
антовац сасвим другим гласом, желећи да прекрати непријатан спор у овакву времену, где је драго |
у окована и пијана Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући главу млитаво... </p> |
аш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи за од |
, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је. </p> <p>— Нека ти Бог опрости! |
одговара му Мићо. </p> <p>— Да се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?. </p> <p>— Што, ниј |
ше знатно истурен напред, те испољаваше преку и страсну природу, али је он, једним благим погле |
адницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помал |
опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко потока, и спаја село са потесом.{S} Саже |
голога преседластога превоја, којим се прелази отуд из Шумадије у руднички крај, бегунци се за |
!...{S} Наишла је на утрвен, насут пут, прелазила је преко поточића, преко камењара, убадала се |
а има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нак |
ете; навише уз косу. </p> <p>Преко њега прелете буљина, машући тихо и немо чупавим крилима...{S |
рече он, и сенка некога детињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које |
говори Симо зачуђено, али му преко лица прелете смртно бледило. </p> <p>Ђурица спусти свећу пор |
е на ноге, не брукај се! </p> <p>Ђурица прелете очима преко гомиле земље, што се издигла пред њ |
мим старачким погледом, и наједаред јој прелете радост преко лица, које се развуче у весео осме |
p> <p>Ђурица се изненади; лако црвенило прелете му преко лица, али то Станка, при онако слабом |
а на онај прозор испред куће.{S} Очи му прелетеше преко некакве слике, која му је тако позната |
вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у с |
агрокташе пушке на оба прозора, куршуми прелећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало |
израсла хладовита китина...{S} Поље се прелива и трепери јасно зеленило младе траве, која је, |
, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и јасном светлошћу сунчевом.{S} Жиле |
блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто |
но изгрејало, те се под његовим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве, окићене росним капљиц |
ала сваки свој корак, наједаред настаде прелом: она се потчини утицају другога, али и у том пот |
чком судницом, наступи у Ђурици извесан прелом у мишљењу и осећању, тако и сада, после ових бур |
чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло! </p> <p>На томе се сврши разго |
етан је још путем саставио план напада, према Станкину опису куће, и одредио по једнога жандарм |
ач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилски потес |
кривен...« И он седе ту у један шибљак, према самом извору, извади из торбе што имаде за јело, |
ну му Новица, махнувши главом у страну, према шуми. </p> <p>— Ова, брате варошка... миром мириш |
појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од опасности. </p> <p>Кроз четврт ч |
х к њему. </p> <p>Кола стадоше на путу, према коцу, који вири из рупе.{S} Коњаници сјахаше, жан |
оји им даде сва потребна обавештења.{S} Према његову саопштењу, Радован одлучи да се напад извр |
гова џепа је спреда висио бео рубац.{S} Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете.{ |
аста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте |
чи на чатал.{S} У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше насло |
је, од свих људи, највише имао респекта према Вују.{S} Двапут је осуђиван на робију за опасне к |
више лаката.{S} Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} |
амести земљани свећњак на под, па стаде према Ђурици. </p> <p>— Шта ти уради, соколе: дуну једн |
полако издиже, изиђе из корова и стаде према девојци, која се трже и погледа га зачуђено. </p> |
ице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.{S} Нека б |
есне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одело.{S} Као сир |
ега тога и он сам измени своје поступке према другима.{S} Досада је у нападима бивао присебан, |
урица је опажао ово опште нерасположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне знача |
ходнику.{S} Истога тренутка отворише се према њима друга врата, на којима се указа разбарушена |
е оне топлине, оне чисте предане љубави према Станки; угасило се оно бурно ватрено осећање, кој |
, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађују четири жандарма с пушкама... </p> |
е могло опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строжији тон.{S} Сад му је Ђ |
да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... </p> <p>— Пардон! — ви |
, море, шта је било.{S} Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли п |
нејасну гомилу са ножевима, који севаху према сунцу, па скочи, врисну што игда могаше, и са два |
, држећи пушке на руци, које одсјаиваху према заходу сунчеву. </p> <p>Ђурица застаде; једним бр |
одмах из собе. </p> <p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не сме |
угаси свећу, али не леже.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи недовршене мисли, које јој беху |
снаћи у пандурским рукама...{S} Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к |
ешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и никад, чини |
к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен Ђурица. </p> <p>— Добро јутро, момче! — позд |
вих савета, који му веома тешко падаху, пренесе разговор на неке обичне ствари, па се одмах и у |
к буде чиновник? — рече срески шумар, и пренесе поглед преко својих слушалаца, да би се уверио: |
едном јави неки бол, туга...{S} Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од |
одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Крстоноше застај |
ри му попа узбуђеним гласом. </p> <p>Он преноси воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном |
урица и Пантовац остадоше код Јова и на преноћишту.{S} Ђурица и Станка однеше поњаве у кукуруз |
ушку, па стаде да слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи упл |
а сад шта ћеш ми!.... </p> <p>Станка се прену, рашири очи и погледа га зачуђена. </p> <p>— Зар |
лепо и тако пријатно... </p> <p>Она се прену.{S} Погледа око себе зачуђено, и не видевши никак |
куцање о капак на прозору.{S} Ђурица се прену.{S} Читава бура осећања пробуди се у њему, и за ј |
платимо, па да идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко |
челиком... </p> <p>Наједаред косачи се пренуше.{S} Неко иза њих повика: </p> <p>— Стој! </p> < |
дошло овако... треба јој купити одела и преобуке. </p> <p>— Све ћу ти сутра послати, а сад мора |
ске постеље), а на њему половак шљивове препеченице, која игра у стаклету као кристал.{S} Около |
е сад да почнемо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси сркнуо досад. </p> <p>Ђурица седе за |
у. </p> <p>Стадоше да се ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разгов |
о веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обм |
испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим |
о мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта |
још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, те сад изгледаше |
ескачући лаким еластичним скоковима све препоне, које му беху на путу.{S} У десној, опруженој н |
у себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непознату му до сад снагу самоод |
па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи до Шапца, нег |
лануше за часак, исказујући неку лукаву препреденост. </p> <p>Погледавши младића, баба се наже |
гледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се издаде.{S} На лицу му се јасно мог |
осаду, кад му се она јави у мислима као препрека његовим плановима...{S} Незгодно му је што се |
срчана природа, која не зна ни за какве препреке.{S} Марко се само чудио и вртео главом. </p> < |
необичну силу, која не зна ни за какве препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке сумње, по |
на средини стоји округао застрвен сто, препуњен јестивом и пићем. </p> <p>— Сједи, брате, да с |
{S} Као да је ове чаробне горе одједном преродише!... </p> <p>— Стале! — узвикну он блажен, раз |
.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари.. |
умору. </p> <p>Кад дођоше испод голога преседластога превоја, којим се прелази отуд из Шумадиј |
труд и сви планови.{S} Требало је одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао. |
чак.{S} Кад изиђоше на чисто поље, које пресеца поток, угледаше коњаника, с којим су се морали |
на самом крају вароши, поред потока што пресеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик п |
поче овај отезати. </p> <p>Пантовац га пресече очима, те он ућута. </p> <p>Кад сви поседаше, В |
ћи се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над прова |
исписано је на тим лицима. </p> <p>Неко пресече конопац.{S} Стаде да пада земља у раку...{S} Св |
у пушку, а у левој, стегнувши револвер, прескакаше рупе и камење низ јаругу, док не окрете реко |
чи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе |
е свечаности.{S} Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека и врзина...{S} Ђурица |
е могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђурица, прескачући лаким еластичним скоковима све препоне, које |
ким скоком, као ветром понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоумећи, не размишљајући више о |
пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток... </p> < |
, обрте се хитро и једним мушким скоком прескочи речицу; узе судове с водом и журно изиђе на по |
и хајдуци угледаше свога стражара како прескочи врљике и побеже кроз кукуруз.{S} Дадоше знак о |
} Улетео бих онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само о |
по југозападним окрузима.{S} Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динара. </p> <p |
ати магацинку. </p> <p>А споља одједном престаде ватра... </p> <p>Шта ли ће сад?...{S} Ђурица с |
наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца престадоше играти и занемеше, не знајући да ли да бегај |
и врзина...{S} Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једна |
иви!...« </p> <p>Напослетку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к |
уштву се радозналост сматрала за велики преступ: живи како знаш, нико те неће питати ко си, ни |
рце, па стеже...{S} Кад му је прочитана пресуда на суду, није се изненадио и саслушао је мирно: |
<p>— Ћути, не сметај сад... чита ти се пресуда — вели му Митар. </p> <p>Пресуда ређа његове зл |
ти се пресуда — вели му Митар. </p> <p>Пресуда ређа његове злочине... </p> <p>Кад се помену ње |
во, прекидајући слабо и монотоно читање пресуде. </p> <p>— Ћути, не сметај сад... чита ти се пр |
вео Краљ!... — узвикну Ђурица, кад се у пресуди помену Краљево име.{S} И одједном му се очи обр |
околности, у којима човек егзистира, од пресуднијега, тако рећи... утицаја... </p> <p>— Шта ту |
ише њега, разави хартију и поче да чита пресуду. </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикну Ђурица, кад |
е цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да не мисли |
за овај случај.{S} Пред Ђурицом се само претварао да није ни знао за њен долазак. </p> <p>— Кој |
која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући |
ром у свету... </p> <p>Палилулска улица претворила се у море блата и влаге.{S} Читави облаци гу |
ог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> <p>— Не помињи зло, молим те |
p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних в |
и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, израсла хладовита китина |
да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови.{S} Сад је, |
амо се чувај Матове браће, они ти много прете. </p> <p>— Ја, истина... шта му ради жена...{S} М |
едно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. </p> <p>»Шта ли ће он |
ц га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору толики његови вршњ |
до зла, јер може бити свашта... — и он претећи махну главом. </p> <p>Станка скочи, па стаде пр |
о уточиште, а сад му прва опасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с који |
танка са Новицом? </p> <p>— Јесте...{S} Претио ми је да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га пит |
о му предаш новце...{S} Мени је страшно претио, а обећао ми... </p> <p>— Колико ти је обећао? < |
p> <p>— Право кажеш: мари ти он за њине претње.{S} Не убија се лако ’наки човек — прихвати друг |
амршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко познаде шта о |
а леђима своје бешчашће.{S} Беше толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је в |
гу самоодбране, коју он никад у себи не претпостављаше.{S} Наиђе му нека црвенкастосива тама пр |
риродном силом, коју он никад у себи не претпостављаше, пребаци се преко ограде и паде у кукуру |
сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика философија. </p> <p>— Не замерите скром |
озналост.{S} Скупљаху се у гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бит |
/p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам потера претресе цело село... </p> <p>— Знам, због тога сам и о |
, где писар састави протокол о свршеном претресу, који потписаше кмет и одборници.{S} Писар и к |
злеже страховито врискање.{S} Ђорђе сав претрну, па одлучно проговори: </p> <p>— Ако сте дошли |
сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаше писар Мита и разг |
ишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у шибљак, који је израст |
ну...{S} Прође кроз вратнице на огради, претрча преко дворишта и стаде пред једна врата над сте |
заводе поштене девојке! </p> <p>Станка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, ж |
сну што игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са не |
еније, но на скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разн |
се да се неко промешкољи...{S} Двојица претрчаше преко прочевља и стадоше на врата собна, а Ми |
... ево сад... — муцаше јадник једнако, претурајући руком по појасу. </p> <p>Ђурица приђе, истр |
и сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? </p> <p>Ђурица најпре беше оборио |
т на сламу.{S} Седнувши на месту, стаде претурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути |
у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђурица стајаше над њима с |
и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... </p> <p>— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисн |
ли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.{S} Све, што се тицало тога, стајаше иза њега |
А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и |
лаве ти, Ђурица, немој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брат |
их догађаја, који се на брзо изређаше и претурише преко његове главе, наступише у њему други по |
ао само то, да за такав чин треба много претходних послова, па онда се сети да треба и свештени |
а неки подметач, који су сигурно његови претходници, ради истога циља, ту наместили.{S} Попе се |
.{S} А да би могао зарадити, требало је претходно да зајази стотину других страна; требало је д |
S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан израз лица, као кад човек на |
Пантовац забринуто. </p> <p>— Не брини, прећи ћемо — одговори Ђурица, па сви троје убрзаше кора |
ири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су намештене уздуж две широке тр |
да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.{S} Све му се чини да ће са |
ко, лупајући ножем о пањ. </p> <p>— Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. </p> <p>— М |
непознатога. </p> <p>— Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотек |
ога часа. </p> <p>— Е њихова је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојничке похар |
И сећа се балвана преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...{S} |
/head> <p>Као што после онога догађаја, при оцењивању потре пред кленовичком судницом, наступи |
о прелете му преко лица, али то Станка, при онако слабом осветљењу, не опази. </p> <p>— Откуд т |
е такође остајала по нека пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као |
у главом, па се пожури са спремањем.{S} При самом облачењу написа наредбу писару да одмах, чим |
све више је обузимала нека слатка зебња при тим мислима.{S} Све чешће овлада њоме неки душевни |
рете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се |
обуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси |
и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две провалије.{S} Више |
ловно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколи |
тору и хајдуци се и нехотице зауставише при улазу. </p> <p>— Палите свеће, море; хоћемо да поло |
и?...{S} А, јест, убио сам човека!..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му п |
коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђ |
ом силом заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила и |
.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон.{S} Са њима беше и Стан |
ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. </p> <p>Ђурица, видећи га онако весела, |
Њих двојица стадоше да ручају. </p> <p>При крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод |
авио га, уништио...{S} Није могао да се прибере задуго... </p> <p>Али, пролежавши подуже време, |
само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, нарачун |
д овако? — прошапта Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштр |
а беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше он |
ачној шумској хладовини Ђурица стаде да прибира мисли. </p> <p>»Откуд ја ово идем?...{S} Шта ов |
која је расла све више, у колико се он приближавао кући.{S} Из памети му не излажаху Симове ре |
ицала жандарма... </p> <p>Кроз кукурузе приближаваху се и провлачаху се три човека, који необич |
асови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену... </p> <p>Наједаред зачу се |
забављао, али ето, сад му се »тачкица« приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухв |
слови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добро јутро, чича! — поздрави га Ђу |
војој љубави.{S} А сад, одједном јој се приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да ј |
ити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се |
беше слободан и присебан.{S} Кад му се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи глед |
о се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изненађен. </p> <p>— Камо |
ети низ поље, као на крилима.{S} Већ се приближио првим шумарцима над потоком, али је и онај бл |
а он полугласно, кад се они из кукуруза приближише. </p> <p>— Ми смо, наши смо... — убрза Јово |
о како је то необично. </p> <p>И они се приближише једно другоме, да тако удружени лакше сносе |
светла ока као жеравице.{S} Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и |
рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су најпоуз |
...« </p> <p>Угледавши човека где му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се |
.{S} Застаде и ослушну...{S} Неко му се приближује.{S} А, јест, то је друштво, на које је он би |
изу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране.{S} Сад добро чује тутњаву од коњс |
види како му се онај поред потока нагло приближује, чини му се да чује коњски топот иза себе и |
Марушки. </p> <p>— Он се до синоћ мало прибојавао од мене.{S} Лудак! — рече јој Новица. — А ме |
p>Ђурица му одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, к |
који су поседали пред њим.{S} Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. </p> <p>— Ене |
. вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска. </p> <p>— Јоване — обрте се Ђур |
ја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се разли велика срџба. |
сети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: </p> <p>— Нека дође, |
енства и среће.{S} Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај с |
пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори лакшим гласом: </p> <p>— Јеси ч |
грађане, који су познавали Пантовца.{S} Прибравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Панто |
.{S} И кад овако, нарочито помоћу жена, привеже Ђурицу за себе, остајаће му од похара много виш |
на намера: он је желео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му др |
, онда.... да се мре!...{S} Смрт!...{S} Привежу за колац, као говече, па дум! ...{S} Готово, св |
/p> <p>Митар остави мараму ћутећи, живо привеза конопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с |
како чеше главу О врљике, за које беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе у кућу. </p> <p>Прође п |
у мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашц |
екања, угледа два велика курјака где се привлаче обору.{S} Овце покушаше да искачу, али врљике |
е...{S} Срећом, угледа жандарме како се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегне. |
узе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци. </p> <p>— Јово, јеси ли ти? — запита о |
ма као нема загонетка, која те све више привлачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је њега прив |
ј неодољивој тежњи, која је тамо снажно привлачи.{S} Предала се сва оној заносној жудњи младост |
.« и он осећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и опасности овога |
и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! — викну јед |
<p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао....{S} Ве |
то је мање разумеш...{S} И Вујо је њега привлачио, али чиме?...{S} Својом тајанственошћу, памећ |
оћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу |
је било.{S} Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде...{S} А |
> <p>Али је опет, још јаче и страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, к |
нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о |
ма лампада«, те својом слабом светлошћу придаваше још суморнији изглед мрачним сводовима храма, |
главе низа страну.{S} Станка се полако придиже испод губера и, после кратког чекања, угледа дв |
све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова у највећем степену.{S} Кад није |
ровидна Новичина намера: он је желео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од |
много од овога првога посла, само да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда ће ми |
} Тихо се провлачи задоцнели становник, придржавајући се рукама за мокре зидове блатних кућица |
те Пантовцу: </p> <p>— Ходи дер, синко, придржи.{S} Стар сам, па не могу сам... </p> <p>Радован |
ише не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> <p>Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек сеђах |
меденицу. </p> <p>Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од не |
рескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неки |
одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. </p> <p>— Срећно да Бог да! — рече |
колини, ниједнога знака од живота...{S} Приђе вратима и гурну их; зашкрипаше испуцана растављен |
..{S} Ослушну... не чује се ништа...{S} Приђе к вратима, слуша...{S} Нешто се необично догађа у |
цу — стоји добро... отуд је поуздан.{S} Приђе прозору с истока, обрте обе закачке, па тихо, тих |
ва...{S} И капетан га погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра |
дебелом хартијом, пенџерлијом.{S} Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која |
ори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мо |
ивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова девојка са |
едали пред њим.{S} Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд т |
е, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јев |
погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: </p> <p>— Зар из ’наке куће?!... |
.{S} Е то је друго... — одговори он, па приђе вратима, кроз која је ушла Станка, те их закључа |
ла влажне земље, једна погурена старица приђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухи |
врши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче оштар ножић |
обољех, не радећи ништа. </p> <p>Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. </p> <p>— Х |
добро се знате обојица. </p> <p>Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти с |
урајући руком по појасу. </p> <p>Ђурица приђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да броји бан |
ца иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за |
н, блед, нем...{S} Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен |
} Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га погле |
»Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскравих; |
љенога јединца.{S} Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну |
ела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој руку преко рамена. </p> <p>— Ти си |
— одговори она одлучно. </p> <p>Он јој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутах |
нажним рукама, као утегом.{S} Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито рит |
нео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па запита једнога на ухо: </p> <p>— |
урица врло пристојно скиде капу, смерно приђе руци свештениковој и осети како му опет малопрешњ |
црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештенику. </p> <p>— Не смем ти тражити благосло |
ре, ходи да се опростимо. </p> <p>Митар приђе... опет иде и гледа некако у страну...{S} Пољуби |
p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јово ме послао.{ |
он, пруживши дувањару. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету.{S} Км |
S} Народ нагрну колима, па нити ко може приђи колима да што види, нити се може извући из гомиле |
колико свећа и храм се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини храма, где стајаше старац по |
повикаше други. </p> <p>Капетан и Митар приђоше врљикама.{S} Пред њима лежаше Станка, обрнута л |
е и проведу час два у заносном љубавном прижељкивању, па се растану; и он се враћа срећан, задо |
да их се надишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхл |
јата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље. </p> <p |
ри, и ти ћеш одмах у окове.{S} Твоје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си |
се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} Она само махну главом у страну и јо |
им косама и секу зелену сочну траву.{S} Пријатан, заносан мирис отаве шири се уоколо, те не мог |
дарају на зној... ха... ха... </p> <p>— Пријатан мирис... </p> <p>Ђурици би криво што тако рђав |
ва однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне опет, али с |
и дан апса... </p> <p>Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин. </p> <p>Једне недеље дође |
p>После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вин |
смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо...{S} А гле сад |
Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од наро |
њега. </p> <p>Растадоше се као најбољи пријатељи. </p> <p>Ђурица је имао пуне руке посла.{S} Т |
>— Кад буде време само ми јави. </p> <p>Пријатељи се руковаше и растадоше. </p> </div> <div typ |
и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи« умели испословати, продужавао је стари занат |
пред Јанковом пивницом својим присним »пријатељима, партнерима, суграђанима и осталој булумент |
му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица.{S} Он није жалио новаца, а она је тако рас |
с људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за овакову грубост, али их |
<p>Ђурица је свако вече, частећи своју пријатељицу, трошио по неколико динара, те је могао изр |
ше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пријатељски, као стари познаник. </p> <p>— А, ти ли си |
Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и с |
илоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству.{S} Пило се и веселило свако вече... </p> |
у Танасијеву башчу за салату.{S} Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву деклама |
само дваестину динара. </p> <p>— Е, мој пријатељу — рече му присебан, неки весељак, вересијаш — |
еђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди.{S} Очи му се засветлеше |
елу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа после јакога пи |
а затекне курјака на легалу...{S} Разне пријатне слике из напада, који ће следовати, већ се уна |
е је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{S} У глави нека тежина, али не мари! ...{S |
у се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се под теретом његова тела.{ |
он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, т |
им си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше пријатно слушати ове паметне речи; мило му беше седети |
ше собом све, што беше тако лепо и тако пријатно... </p> <p>Она се прену.{S} Погледа око себе з |
воли су... — одговори он и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље причати. — Једна с |
нутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне.{S} Уводећи га у |
у Мораву.{S} Али ништа, састаћемо се ми прије тога. </p> <p>Обојица изиђоше из куће и, неопажен |
село, светло, радосно... </p> <p>Очи се приковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разу |
ма на ону објаву среске власти, која је прикована на судници. </p> <p>— Шта зар има? — рече Ђур |
шта је ово заковано?...{S} Руке и ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути се не може... |
Ђурица погледа Станку и очи му остадоше приковане на њој: откуд јој се поврати изгубљени сјај л |
перене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за њих. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, Јевто, |
на месту. </p> <p>Сви сељани осташе као приковани на своме месту; нико не смеде оком мрднути, а |
... петљају нешто... ено тамо на дувару приковано — одговори кмет, показујући очима на ону обја |
— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те нађе, п |
она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога неочек |
орчића, између којих има добре згоде за прикривање свакојаких људи и ствари. </p> <p>— Овамо, с |
амо да је видим, макар из какве заседе, прикривен...« И он седе ту у један шибљак, према самом |
е стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добром в |
а вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Последња Двоји |
околине, који наилажаху на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци — изгледаху јој н |
погледом својих великих очију, умео да прикрије ту особину.{S} Само га често издаваше нервозно |
послаше једнога од оних младића, да се прикрије у кукурузу, који је одмах испод куће, да прима |
послу и раније.{S} Уходу послаше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта се тамо |
наиђете на Качер...{S} Казао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било са пот |
дмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица. </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече он. </p> |
овом месту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђур |
вичи, море, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђурици. — Како си, дешо?...{S} А овај ми не р |
<p>— Отишао је кући — одговори Ђурица, прилазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он |
А ја те чекам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одовуд, од станице.{S |
да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. </p> <p>Ус |
ута врати се Мато са секиром у руци.{S} Прилазећи поњавама, он опет зовну Ђурицу по имену, па, |
з некоме...{S} Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да в |
е са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, повезô све |
нављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем ићи. </p> <p>— |
ди слабу, суху, погурену старицу где му прилази... »Што је овака?...{S} Ово није она...{S} Какв |
се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по самом потоку. </p> <p>Тога часа и Ђурица јо |
— Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи у забран, Ђурица пропусти дру |
ској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица п |
ке...{S} Само испаде из онога дима нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну целим телом. |
а великим узбуђењем због ових необичних прилика. </p> <p>Радован обеси торбу, у коју је још син |
омцима, као што би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и ретка појава.{S} Висок, |
учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прилике и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спр |
упа у своја права, не разбирајући ни за прилике, ни за последице, ни за шта на свету... </p> <p |
их опанака. </p> <p>Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: </p> <p>— |
Живко писар, стари полицајац.{S} Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи!{S} Ехе... кажем.. |
чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које је очекиваху, изгледаху јој заносне, пуне |
ри?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као што видим, налази да |
ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако |
већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положајем осигура |
и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S} Ради тога Новица |
ега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек егзистира, од пресу |
сподине капетане, част нам је... и овом приликом, као и сваком... — рече он, дижући своју »шлаф |
ба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом приликом разговараху се девојке о дрекавцу.{S} Беху изи |
знао човека, који је то извршио.{S} Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ковача |
о и његово село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху р |
њили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно време. </p> <p>— Кад буде вр |
</p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> <p>— Ти разбирај и спремај |
ојковцима треба послати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад разбирам. |
а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав, какви су |
а глас онога, који је рече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} |
канијама.{S} Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из његова џеп |
е опазише како се нађоше једно уз друго приљубљени, загрљени, занесени...{S} Младост ступа у св |
кукурузу, који је одмах испод куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапр |
ице на решетку.{S} Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један другом дисање. </p> <p |
као пласт сена, развршен и развучен.{S} Примакоше се уз брвна, неки наслонише ухо: тишина... св |
.{S} И опет је нека снажна и моћна сила примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше ни |
увек сеђаху три младе женске, здраве и примамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у ње |
ступци — изгледаху јој необично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе.{S |
све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и интересније. </p> <p>— Докле ћемо ми ова |
чно и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она старала да ову необичн |
ега, што јој се дотле чињаше необично и примамљиво.{S} И сад јој се онај пређашњи живот чињаше |
осећа чудно задовољство у овом новом и примамљивом стању...{S} Није он ни Станку омрзнуо.{S} С |
{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работницима, а овим му је бар за |
нути.... </p> <p>Вују се разведри лице, примаче се постељи, па седе. </p> <p>— Него остави то — |
тајемо, да се склонимо где, или тако на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним очима погле |
се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и п |
нахо! </p> <p>Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се |
ењу написа наредбу писару да одмах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одрасл |
оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никетића?{S} Паре овамо, или сад гинеш! — вик |
да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не мож |
ново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја... </p> <p>Живео је као шт |
сови, протиче време тихо, нечујно...{S} Примичу се последњи тренуци...{S} Ноћ пролази... </p> < |
рним гуњевима и јелецима, како се журно примичу к селу.{S} Види се и коњаник, који се спушта ко |
ме Радован исприча Ђурици како је једва приморао калуђера да изврши венчање, и то пошто му обећ |
к сети огромне жртве, коју му је Станка принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој приђе и пре |
н, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради |
а велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зн |
ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} С тога је и и |
јим жељама.{S} Али га последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, н |
ову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није н |
сиромах.{S} Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која с |
ната појава.{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работницима, а овим |
д нек се зна унапред колико коме од нас припада... </p> <p>— Тако, соколе, то је паметно — узви |
уди напред; намешта рукама кошуљу да се припије уз тело и подиже очи... </p> <p>Ужас!...{S} Сви |
Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!...{S} Вала ј |
сам стотина банака и, зарезавши му нос, припретише: </p> <p>— Ако чујемо да опет мучиш сиротињу |
ви, увиђаше да му је много више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све |
де, куће, дрвеће, све...{S} Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету... </p> <p>П |
} Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за какве препреке.{S} Марко се |
S} Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама.{S} Жудио је за лепим женски |
ној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче |
н напред, те испољаваше преку и страсну природу, али је он, једним благим погледом својих велик |
леде, али му се по погледу видело да је присебан.{S} Истога тренутка дохвати нож, којим је сека |
ље закуца, а поглед јој беше слободан и присебан.{S} Кад му се приближи, он се диже и осмехну с |
другима.{S} Досада је у нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да л |
а. </p> <p>— Е, мој пријатељу — рече му присебан, неки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да |
е; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не хтед |
и...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S} И ето, дочекао је да вид |
непрестано иђаше уз њега.{S} Сад је био присебнији и одлучнији, није га потресла проливена крв: |
.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучност, која је расла све више, у колик |
н не изгуби ништа од своје одлучности и присебности, као што је досад обично бивало.{S} Ђурица |
оглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности и одважности.{S} Он, за тренутак, заборави |
у, Никола угледа снаху како је необично присела код завале испод прочеља, дигла руке више главе |
п, па код капетана!...{S} Вала јој је и присело... једва, кажу, остаде жива...{S} И опет, како |
курузима, бојећи се да се разбојници не присете и не поврате. </p> <p>Ђурица с Пантовцем удари |
оња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, |
.. — рече он љутито, па после као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и |
устаде са столице, као да се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два ду |
Новица!...{S} Који то беше? — рече као присећајући се. </p> <p>Станка ућута као заливена. </p> |
а њих.{S} Ђурица се ослободи од Станке, прискочи старцу и стеже га својим снажним рукама, као у |
револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. </p> <p>— Јеси ли л |
ано преврте, погледа јој затворене очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша. </p> <p>— Чин |
апотекар пред Јанковом пивницом својим присним »пријатељима, партнерима, суграђанима и осталој |
е Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је приспео у град, никоме се није обраћао за обавештења, н |
а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица пристаде.{S} Легоше да спавају, а њему не излазе из гла |
.{S}Овака варошка, згодна као молована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у |
ти — слушаћете Радована.{S} Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не м |
вори му газда Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. </p> <p>— Пристајем! — викну Мар |
летку, пристајем за оку вина. </p> <p>— Пристајем! — викну Марко и пружи руку. </p> <p>Пошто се |
да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! </p> <p>— Дакле, сигурно? </p> <p>— |
могу.{S} Треба да зарађујем. </p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> |
<p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живи |
о, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... </p> <p>— Ко |
ајпаметније сам урадио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је па |
се разговори са њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо по |
тине...{S} Боље му је овако, па неће ни пристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да |
и. — Али, душу му матору, неће он на то пристати.{S} Овако он односи три дела, а један дели сви |
да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно скиде капу, смерно приђе руци свештениковој и |
се указао згодан тренутак, одлучише да приступе послу и раније.{S} Уходу послаше да се прикриј |
у мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа. </p> <p>»Знам ја што је то« — продужи д |
и одговор, како да објасни човеку своје присуство на овом месту.{S} А механџија већ поче да при |
т понови.{S} Сад је, чини му се, осећао присуство човечје с оне стране капка.{S} Полако, тресућ |
ачу.{S} Људи, позвани позивом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет.{S} Онај сиромашак |
амо? — запита га она неким радозналим и притворновеселим гласом. </p> <p>— Знаш... они наши. </ |
велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости...{S} Е ја... </p> <p |
м... </p> <p>— Овамо!... — Викну Митар, притискивајући га грудима и стежући му руке... </p> <p> |
дости по пучини недогледа, лутајући под притиском бурних ветровитих осећања... </p> <p>Да ли у |
двало, смешало, следило...{S} Дави га и притискује она црна, најстрашнија мисао, коју никако не |
им непробојним покривалом куће и улице, притисла саму земљу, па стоји тако непокретна и суморна |
ећа, не мисли, не живи...{S} Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пред о |
нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну целим телом... </p> <p>— Овамо!... — Викну Мит |
еко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушк |
ад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом страховитом тежином и — како му |
ши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекн |
натраг, а неки страшни и необични људи притрчаше му, створише се уз њега, као да изникоше из з |
те напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаш |
</p> <p>Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А |
етње.{S} Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга.. </p> <p>— Вала и јесте одвојио од друг |
} Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже ре |
ох, браћо, не дајте! </p> <p>Хајдуци га прихватише и за неколико секунада сјурише се у поток.{S |
Врата се почеше отварати...{S} Другови прихватише врата оздо, понеше их у страну и отворише са |
да пати многу стоку, која такође велики приход доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до велике т |
... </p> <p>Ђурица једнако маше рукама, прича и смеје се. </p> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — |
ука...{S} Он му одаје све своје јатаке, прича о целој организацији великога зликовачкога друштв |
у девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодит |
о рубље, па се ту обично заметне шала и прича, која се продужи до позна доба.{S} Станка, у шали |
лан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вуј |
се... шала, кажем ви! </p> <p>— Причај, причај! — повикаше девојке. </p> <p>— Море ништа... здр |
викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме |
оканите се... шала, кажем ви! </p> <p>— Причај, причај! — повикаше девојке. </p> <p>— Море ништ |
Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати док се |
</p> <p>— Лако ћемо пребројати, но деде причај. </p> <p>— Море број то, да видимо колико има. < |
довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је би |
S} Мој тата вели... </p> <p>— Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће |
не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину. </p> |
вештицама, које се у то време најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту и |
денцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се знало.{S} Међу |
а домаћином у соби и стадоше да ручају, причајући о догађају са Сретеном. </p> <p>После ручка д |
па дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут како се јуначки држи. »Као да му је срц |
па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, п |
</p> <p>— Море, шта кријем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... </p> <p>— |
етен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој та |
смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} О |
хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> <p>— Море, децо, гледајте своја п |
у је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му ј |
и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па ба |
есту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања. </p> <p>— |
доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац... намести |
ко пријатно то сећање, да сам поче даље причати. — Једна све окупила око мене, па ми даје да пи |
, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једн |
— Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа није дос |
ке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти причаш... </p> <p>— Ко, зар Јевђовић?...{S} Хеј, мој со |
их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га |
пође сама.{S} Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући |
ше једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најра |
ко се здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе црноме дану...{S} Чудио се срцу жива човек |
м. </p> <p>— Е онда га морам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па отвори једна врата на |
или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесен |
м... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чујем Добросава где в |
деш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...{S} Знаш, онога... пшеница ми много добра: б |
— Божићњи, зар не знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и остали свет. </p> <p>Ђурица се подиже и |
И никад га више не одведоше цркви и не причестише. </p> <p>— Јеси ли често бивала у цркви и на |
а. </p> <p>»О чему то она говори?...{S} Причешће.. .{S}Какво причешће!..{S} И наједаред стадоше |
она говори?...{S} Причешће.. .{S}Какво причешће!..{S} И наједаред стадоше да му се проносе у м |
поведа.{S} Због тога се моји никад нису причешћивали. </p> <p>— И ја ћу се исповедити...{S} Нис |
<p>— Јеси ли често бивала у цркви и на причешћу? — запита је он мекшим радозналим гласом. </p> |
тавши љут на неуспех и на стид, који му причини весели путник. </p> <p>Међутим власт, видевши д |
прозорима.{S} Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну |
о с неким правом, налазећи да му је тим причињена хотимична штета. </p> <p>— Нема, нема човек.. |
ину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу. </p> <p>— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђ |
и, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... </p> <p>После пола ноћи, неко лупну на прозор, |
а ти за то не тражим.{S} Само и ти мене причувај — рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти за то — одгово |
. </p> <p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Н |
и и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица трагове ужасних злочина, мука, уздисаја...{ |
седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До те постеље стајаше мала четвртаста |
је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима |
је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се блато по свима улицама, по |
id="SRP18971_C20"> <head>XX</head> <p>У прљавој, каљавој, последњој палилулској улици, на крају |
је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити и затвор |
брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја т |
те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица.{ |
сност или љутњу, због које не бих могао пробати овако лепу мученицу«. </p> <p>Тада сви троје по |
тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав... </p> <p>Убице се |
мо све... </p> <p>— Добро.{S} Милисаве, пробуди све жандарме и пандуре.{S} Нека се живо обуку и |
да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озг |
друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капетан Ст |
а писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи |
Ђурица се прену.{S} Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.{S} С |
јици: </p> <p>— Пазите! </p> <p>Жена се пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их са |
<p>Кад сунце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се положају у коме се |
и, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и други, само |
еко ново, досад успавано осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол.. |
. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну каву.{S} Н |
ецну.{S} Добросав се трже. </p> <p>— А, пробудио си се! </p> <p>— Које ли је доба? </p> <p>— Не |
мо... </p> <p>Њему се не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме |
је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио после прве пијанке, саопштио неке мисли и Мару |
у.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, ако пристане Радисав, |
т зликовцима и да их стигне.{S} Али над провалијама застају сви и, у оном узбуђењу, не могући т |
ре при врху имала два крака, управо две провалије.{S} Више саставака опазише најпре једну, зати |
што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: </p> <p>— Ено их! |
е се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се вр |
јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома о |
длучио да бега.{S} Из тога што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће |
ед застаде и узвикну: </p> <p>— Ене де, проваљен зид!... </p> <p>— Шта велиш, море? — викну она |
пред канцеларијом.{S} Капетан разгледа проваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не мож |
му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и имао |
S} Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... </p> <p>— Који Радисав? — прекиде га |
е нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика загонетка, коју кад би |
амоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова.{S} Сунце удараше готово |
одом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица не имађаше ни совре |
д тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична разговора са својим познаницима, он |
_C26"> <head>XXVI</head> <p>Четири дана проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је спавао |
к, те он не пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, веома необично |
и је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, тајио и од њега. </p> <p>Растадоше |
{S} Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш.{S} Неки трговци одавде послаће ти понуде, а е |
ви, заноси, опија... </p> <p>»Ала ли се проведосмо! ...{S} Никад нисам овако... ни у Београду.{ |
ође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном прижељкивању, па се |
ајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци... |
е, у коме је безазлену и срећну младост провео.{S} Сад му све изгледаше друкчије.{S} Тужна и се |
и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и један прозор на гор |
цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе... </p> |
бу да отвори цело срце, да се наужива и провесели...{S} Дивна ли живота!... </p> <p>»...{S}Али |
и, занесе... </p> <p>Сад је већ постала провидна Новичина намера: он је желео да придобије, да |
</p> <p>Кроз кукурузе приближаваху се и провлачаху се три човека, који необично изгледаху у ово |
ше и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, удара их својим леденим оштрим сечиво |
, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајући по блату, от |
ћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, провлачи се. </p> <p>Ђурица се провуче и стаде на готов |
вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђурица се провлачи поред сниских кровињара, завејаних снегом; грч |
еној и расплинулој житкости.{S} Тихо се провлачи задоцнели становник, придржавајући се рукама з |
рица већ беше побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се двадесет пута кроз оно прозорче, те ходао |
у.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављење |
ђоше и радознали варошани, да виде како проводи зликовац свој последњи дан.{S} Улазећи у собу, |
му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврату.{S} Бесна необуз |
воме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сеља |
S} Море с каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст... — насмеја се он, |
дредити право занимање.{S} Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господ |
и тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твој |
сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен |
вде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ја шта си ти мислила? — одг |
предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи.{S} |
се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима. </p> <p>Ђурица се из |
p>— Хе, душу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари клин. </p> <p>— Море чувај се д |
.{S} Новица подиже један проштац, те се провукоше кроз ограду обојица и уђоше у двориште.{S} Ђу |
е све повољно, и они се обојица пажљиво провукоше кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где и |
згледаше да се не може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, зевајући и протежући се. </p> |
... </p> <p>— Дете се не би могло овуда провући! </p> <p>— Отварај! — викну капетан, и сва се о |
ори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, спремај се! </p> <p>— |
аред...{S} И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Настаде необична граја.{S} Изи |
ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо |
} Хајде, провлачи се. </p> <p>Ђурица се провуче и стаде на готову меку постељу, па узе да разгл |
то није тек ’нако... </p> <p>— Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô |
тим начином, изиђе из апса.{S} Марко се провуче опет. </p> <p>Зборисање се продужи, док сунце д |
ица, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни глава ти, бр |
<p>Државна власт, после неколико дана, прогласи Ђурицу за хајдука; растури наредбе по свима оп |
ок не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука.{S} Али то неће још, можеш се ти |
осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога ле |
гима, кад станем лутати као обешчашћена прогнаница!... </p> <p>»Али како ћу сад?...{S} Да га уб |
амо такве мајсторије, од којих и мутави проговоре... — заврши капетан, и тако се значајно осмех |
во у груди му и, као предомишљајући се, проговори: </p> <p>— Ја се не шалим; ти знаш мене.{S} Г |
се не маче с места, а он, прибравши се, проговори лакшим гласом: </p> <p>— Јеси чула, овако се |
и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодлучно: </p> <p>— Можете сад говорити што |
ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе |
тока... </p> <p>— Хајде да се измиче! — проговори Пантовац сасвим другим гласом, желећи да прек |
Полако-те, море, ви одосте на друго, — проговори месни свештеник. — Ми смо почели о Ђурици.{S} |
и ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде. </p> <p>»Хвала Бог |
во рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, кад изиђоше ван дворишта. — |
ма, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после краћега ћутања. </p> <p>— Е, не мож |
е на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући нагло после уморна и дуга |
/p> <p>— Лакше, не мора баш тако брзо — проговори он. </p> <p>Не остаде им више од стотине кора |
е насмеши. </p> <p>— Тсс... познајемо — проговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да |
S} И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, по неки пут се намршти, |
ну и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи цркве |
решава, па стаде да чека.{S} У том кнез проговори: </p> <p>— Ево Милошева Срете.{S} Шта велите |
доносећи му сатљик ракије.{S} Тако му и проговори, оним обичним гласом: </p> <p>— А гле!...{S} |
ше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: </p> <p>— Измакни се малко натраг. </p> <p>О |
и разгледаше нека акта.{S} Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу. </p> <p>Кад уђ |
е из собе... </p> <p>Учини јој се да он проговори, пошто се затворише врата, али се она више не |
скање.{S} Ђорђе сав претрну, па одлучно проговори: </p> <p>— Ако сте дошли код мене оним вашим |
ли оно што ја знам!« И доиста, он одмах проговори: </p> <p>— Е, нисте видели ви у Штајнбруху: у |
о колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши га, оде у другу со |
горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу. </p |
м!..{S} Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... </p> <p>— Па не мораш баш све, али т |
.. — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке. </p> <p>— Под кецељом, је ли? </p> <p> |
у га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брад |
лу.{S} Он затрепта очима, напреже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му се в |
слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута јединца сина...{S} У старим исплаканим очима не |
н Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо се |
, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много.{S} Наишао ваљада послом, да м |
био би користан државни радник, а не би продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитање је, ак |
, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узмите па једите — одговори стражар и дад |
ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду своје главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече Ђ |
а, извео кмета, те оценио потру, па сад продаје крмачу.{S} Људи, позвани позивом, дошли да прис |
, позвани позивом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет.{S} Онај сиромашак сео под запи |
... сеткаримо помало, ет’ ... </p> <p>— Продајте нам два пурењака. </p> <p>— Нисмо их, вала, ни |
едну облигацију од шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће |
у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај метак. </p> <p>— Хоћ |
опљени, и само неколико сјајних зракова продираху кроз пукотине стара дрвета.{S} То му беху јед |
хватио дебео слој леда, кроз који једва продираше слаба светлост зимње зоре. </p> <p>— Види-де |
љ, сјајне као жеравица.{S} Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који |
и отвори врата широм.{S} Кроз ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, |
ситна роса, која обухвата цела човека, продире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму ср |
зе, цело тело...{S} Хладна, мокра влага продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна ма |
ећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кроз малена незаштићена оканца, уносе |
ја се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма ј |
је су му »пријатељи« умели испословати, продужавао је стари занат.{S} У крађи и нападима био је |
> <p>Писар га прекиде: </p> <p>— Хајде, продужи посао. </p> <p>— Славе ти, Ђурица, немој да нас |
ашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више може. </p> <p>У таквој тишини, у тој з |
вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи писар. </p> <p>— Чича, ти делиш — обрте се апот |
тва духа. </p> <p>»Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам го |
о живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, п |
замерите скромним и мирним грађанима — продужи апотекар — што се у оскудици здраве душевне хра |
сту као укопан. </p> <p>— Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвави |
ега тога, сећа јела. »Што ти је човек — продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « |
аве«... </p> <p>— Ти отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њ |
кну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело сел |
ту обично заметне шала и прича, која се продужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра |
оја... моја... </p> <p>...{S}Пијанка се продужи до пред саму зору. </p> <p>Напослетку, кад се с |
о се провуче опет. </p> <p>Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџиј |
раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.{S} Кад сврши игру, он се диже по |
било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. </p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде право у с |
. </p> <p>— Јест, али опет... </p> <p>И продужи се шала и задиркиване, нарочито на Јеличин рачу |
вши да се морају срести, немаде куд, но продужи право к њима. </p> <p>— Помози Бог, децо! — реч |
Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се на његово очајно запомагање.{S} |
p>Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот.{S} Његово учешћ |
ли су бити опрезни, јер да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p> <p>Четвртога д |
аде... </p> <p>»Шта бих имао још?... да продужим још мало...« </p> <p>— Митре, ходи да се опрос |
ки скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али са |
ије знали? — Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство.{S} Јест, то је.{S} Али опет |
ко, али она не стаде, не предахну...{S} Прође кроз вратнице на огради, претрча преко дворишта и |
га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотина дуката, која је могла б |
, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка зима!... </p> <p>— У наш Кленовик, је |
љно. </p> <p>Станка га само погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трча |
и подели... </p> <p>После једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако |
држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— Доле косе! < |
> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим |
p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срета за |
да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али |
е нежним осмехом, затури главу весело и прође... </p> <p>Једнога дана сиђе Станка на перило са |
е ту све реши.{S} У таквој неизвесности прође му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо |
а ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху мн |
, врати се кући зловољна.{S} Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, |
огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих прође коњаник.{S} То се Никола враћа с пута.{S} Они из |
. </p> <p>Кмет опет уђе у кућу. </p> <p>Прође пола часа.{S} Писар попуши неколико цигара, па ус |
о изиђе из собе полако. </p> <p>— Море, прођи се комедије, кад ти кажем.{S} Најпре сам заборави |
од себе такву похвалу, додао: </p> <p>— Прођи се, чича, здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и |
ише се реке. </p> <p>— Е, данас јевтино прођосмо — рече Пантовац, умеравајући ход. — Ха, снахо, |
накривљено прошће дугих дворишта...{S} Прођоше једна... друга... десетак кућица, и он се напос |
<p>Тако проседеше у разговору дуго.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не |
за харамбашу.{S} Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не забол |
ати са грешне земље.... </p> <p>Другови прођоше забранчић, који се пружио иза вароши, пређоше п |
ml:id="SRP18971_C2"> <head>II</head> <p>Прођоше две године после ових крстоноша.{S} Ђурица пост |
овори Радован и оде за Ђурицом. </p> <p>Прођоше неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво |
се стаде кајати што дође овамо. </p> <p>Прођоше мрачно двориште и кроз некаква сниска вратанца |
разноврсних мисли, које се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом открић |
осећаше се јак задах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара, смрад... па све |
<p>У тој грозничавој безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели |
што више, па се после негде склонити и проживети мирно.{S} А да би могао зарадити, требало је |
танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па после не марим, н |
га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено лице зликовч |
н изиђе из собе. </p> <p>— Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. |
тес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац забринуто. </p> <p>— Не брини, прећи |
му сија израз задовољене освете, али не прозбори ни речи... </p> <p>Капетан не зна шта ће пре, |
</p> <p>Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} После неколико дана она је две ноћ |
Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал усамљеној и |
мештен с поља, иза гвоздене решетке.{S} Прозор се лагано и опрезно отвори.{S} Струја свежега, х |
уче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуц |
ори врата па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — одг |
ше погодити.{S} Извириваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, |
о шта се ради на улици, попе се опет на прозор.{S} У оним пукотинама, кроз које му данас допира |
ао у паклу!...{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне |
</p> <p>После пола ноћи, неко лупну на прозор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, изв |
ање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, |
ма.{S} Покуша да разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кро |
тим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па к |
се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегне. </p> <p>— Добро те се није дао да га |
о сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз |
г с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати |
пандура на један и толико исто на други прозор.{S} Три жандарма одредио је да упадну у кућу, од |
тога тренутка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под... </p> |
у јектичава старца.{S} Отвори се понеки прозор, на коме се појави трома и сањива глава, са необ |
обе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пен |
ожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што пара? — запита Симо. </p |
е, на коме беше само један, овакав исти прозор, као и овај изнутра.{S} Ко није посвећен у тајну |
биће! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре сванућа. </p> |
здиже полако на прсте и погледа на онај прозор испред куће.{S} Очи му прелетеше преко некакве с |
</p> <p>Ђурица окрете револвер и на тај прозор, па окиде... </p> <p>Загрокташе пушке на оба про |
во на њега...{S} Чим он испали на један прозор, са другога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бо |
овео у дубоку сну.{S} Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему с |
о је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине.{S} То знам добро, запа |
<p>Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца |
киде... </p> <p>Загрокташе пушке на оба прозора, куршуми прелећу преко његове главе, ударају у |
, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. </p> <p>Ђурица окрете револвер и на тај прозор |
Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема прозора. </p> <p>Капетан је још путем саставио план нап |
тране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — одговори Ђурица веома благим |
. </p> <p>Ђурица се саже уз дувар испод прозора, подиже руку са револвером и окрете цев тако, д |
S} Беху прошли божићни празници.{S} Око прозора звижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу |
.{S} Затим стаде нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке. |
његова соба... да нас не може опазити с прозора. </p> <p>— Знам ја, само ти хајде за мном...{S} |
p> <p>— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. </p> <p>— Зови људе, буди капетана! — викну Ра |
пу са наслоном, која заклањаше половину прозора, па извади цео рам са хартијом.{S} Али уместо п |
падоше...{S} Грунуше пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пуши се... к |
кад угледа наслоњене пушчане грлиће на прозорима! ...{S} Да станем тако, па нека види, нека зн |
<p>Одређена четворица заузеше места под прозорима.{S} Још једаред прегледаше магацинке, па их н |
. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозорима.{S} Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нек |
росава. </p> <p>— »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излет |
ером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде...{S} Пуче револвер, ал |
евши кроз мрак човека, који стајаше под прозором. </p> <p>— Ја сам...{S} Симо. </p> <p>— Шта је |
удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и |
обуди се у њему, и за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угушујући своје рођено диса |
као са другога света, куцање о капак на прозору.{S} Ђурица се прену.{S} Читава бура осећања про |
тоји добро... отуд је поуздан.{S} Приђе прозору с истока, обрте обе закачке, па тихо, тихо стад |
хартијом, пенџерлијом.{S} Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклања |
воје апсане.{S} Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — |
цајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети го |
Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепљено хартијом; кад се уђе у собу, види се |
! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још више зач |
ава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за сваки случај... са њега пра |
с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене де, одкуд ти т |
ожај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји над самим потоком.{S} Наместим ту Д |
и, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од нестр |
{S} Провлачио се двадесет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, разгледао и очистио све пуш |
у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два про |
што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење |
ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде за прикривање |
сад заспати!« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге г |
ништа распознати.{S} Капци, на једином прозорчићу, беху заклопљени, и само неколико сјајних зр |
помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би радио.. |
ог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и |
..« и он појми значај те мисли, опет му пројури нека електрина кроз главу, кроз тело, и застаде |
е; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? </p> <p>— Још нисам то |
ош ништа.{S} Но сад је лако.{S} Овај ће проказати остале. </p> <p>— Хм, богме ћете имати муку с |
твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. </p> <p>Св |
Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле ове проклете дације... </p> <p>— Знам ја, не бери Ти бригу. |
>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам. </p> <p> |
м са собом. </p> <p>— И није за бољега, проклетница једна — од говори Марко срдито, узимајући г |
њега, само да видим шта би радио...{S} Проклето дериште!...« </p> <p>И она већ не могаше ни о |
> <p>— Упали-де видело, ослепићу у овој проклетој помрчини. </p> <p>— Што ће ти? — одговори Ста |
— јекну Марко очајнички. — Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или |
а иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да ј |
ама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху дани... </p> <p>Међутим Ђурица је и даље живе |
м ћутању, без једне мисли...{S} Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ из |
очима свакога дана!...« </p> <p>Тако му пролажаху дани, дуги, досадни, тешки... </p> <p>Једаред |
/p> <p>Кад се навуче први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше се сам |
се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, |
уги«... </p> <p>Људи се растурају, дају пролаз некоме...{S} Ено, брадата, суха глава прилази му |
> <p>Пролазе сељани, пешаци и коњаници, пролазе рабаџије с пуним и празним колима и саонама, ју |
мања од трунке«. </p> <p>— Ти знаш како пролазе они, који раде против моје воље...{S} Ено ти Ма |
, ври... без реда, без свезе... </p> <p>Пролазе минути и часови, протиче време тихо, нечујно... |
а га бије оштар и хладан ветар. </p> <p>Пролазе сељани, пешаци и коњаници, пролазе рабаџије с п |
ра бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не прође нико, само се отуд |
едаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две праве, оштре боре и |
оме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу |
} Примичу се последњи тренуци...{S} Ноћ пролази... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
о, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.{S} Само кад би кр |
му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном са |
аше се под теретом његова тела.{S} Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо |
ао да се прибере задуго... </p> <p>Али, пролежавши подуже време, поче се опорављати.{S} Сети се |
ј: од толиких стрела, које досад срећно пролетаху поред ње, једна се закачи и убоде је.{S} Она |
у и отворенију боју...{S} По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћиште... |
<p>— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’ва |
<p>»...{S}Али ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум је |
вац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег |
ad> <p>Пролеће је; светло, весело, живо пролеће...{S} Гора се развила, па се њено нежно, зелено |
d="SRP18971_C23"> <head>XXIII</head> <p>Пролеће је; светло, весело, живо пролеће...{S} Гора се |
оже ниједна мисао да се ухвати.{S} Само пролећу као искре, понесене бесним ветром....{S} У теме |
рисебнији и одлучнији, није га потресла проливена крв: напротив, он се спремао да сад тек засуч |
гори да оживи.{S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и |
и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако ж |
p> <p>— Тако... виђећеш.{S} И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди |
који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за руку. </ |
и један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... </p> <p>— Како ћемо сад, кад ниједан н |
штише одлуку Касације, беше као убијен, промени се, снужди се... али му у души остаде још нека |
} Одједном Никола седе; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само |
Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разговор. </p> <p>— Како је овде, велиш.... — р |
еме, нарочито откад је доведен из суда, променили су своје опхођење са њим и пандури и чиновниц |
егове каљаве ципеле... </p> <p>Обоје су променили ношњу; удесили су да се оделом не разликују о |
рити: није ли се ноћас што год на земљи променило.{S} Понека врата зашкрипе, понеки точак на бу |
е ово не свиди.{S} Он ми се нешто много променио.{S} Требало би видети шта он ради тамо. </p> < |
— Онако знаш...{S} Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре |
ли неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити сваш |
што наступа после јакога пића. </p> <p>Променише ракију на вино.{S} Дохватише се печена јагњет |
лео.{S} Али његово проницљиво око опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може |
р је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вај |
.. није нам првина.{S} И капетан је сад промењен, овај је нови опак... </p> <p>»Ово он сад мене |
ви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно време. < |
де чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{S} Двојица претрчаше преко прочевља и ста |
јо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам сад знати |
им си извршио похару.{S} Ноћас се добро промисли...{S} Али не заборави да ми овде имамо такве м |
</p> <p>— Видим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима... </p> <p>— Баш т |
а мора бити тако; он је, јамачно, добро промислио.{S} Али зашто тако одмах, зашто нема могућнос |
ти, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлучио. </ |
лисје над њим плови, и чисто осећа како промиче кроз благу шумску хладовину. </p> <p>»Ала би ле |
там нану. </p> <p>После неколико минута промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разг |
} Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. </p> <p>— Ко је то? — запита лаг |
шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе н |
, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно. < |
жа.{S} У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: </p> <p>— Ево ме, Перо, сад ћу. </p> <p> |
. </p> <p>— Доле с коња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, који се и самом њему учини |
да каже.{S} Једва, после дужега ћутања, промуца: </p> <p>— Море ништа.... његова посла! </p> <p |
<p>— Како... зар то може да буде?... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко... да је то, шт |
жа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га од |
ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи се своје слабости, и у исто врем |
та, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска. </p> <p> |
и радознало. </p> <p>— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног и |
е од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.{S} Читаве десет |
дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те он не пропусти ниједно вече да не провед |
сиротиње.{S} После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад п |
н онако како је он желео.{S} Али његово проницљиво око опази промену на Ђурици, и он се стаде д |
ешће!..{S} И наједаред стадоше да му се проносе у мислима светле и слатке слике давнога детињст |
, чији се лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, те улева усамљену срцу још већи |
— Па знаш... саветовао сам човеку да не пропада тако млад узалуд, нека се преда власти.. </p> < |
а ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза...{S} Падамо |
брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, |
робовати за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S} Мој |
? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! < |
је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем толики свет, зар због |
з које нема излаза...{S} Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што |
у... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово пропаде! ...{S} Море, добро је њему.{S} Издржаће неколи |
Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, пропала жена, и Новица је много рачунао на њу, кад се о |
ар ме није и досад презирала!{S} Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, |
а мислим...{S} Само знам да сам пропао, пропао сасвим. </p> <p>— Па што онда веза онаку девојку |
ет, погледав новце. </p> <p>»Пропао!... пропао!... робија... окови...{S} Сад одмах окови... јер |
..{S} Овде је капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш. </p> <p>Јовове руке, којима се од |
, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да чека.{S} Због тога |
е смем да мислим...{S} Само знам да сам пропао, пропао сасвим. </p> <p>— Па што онда веза онаку |
још није тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S} Требало је о |
а лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« </p> <p>— Хеј, кмете, овамо с |
узвикну кмет, погледав новце. </p> <p>»Пропао!... пропао!... робија... окови...{S} Сад одмах о |
ога настаје тама... крај света... општа пропаст... — или тако нешто... а он окупио о неким ситн |
погинути.{S} Како је онда лудо срљао у пропаст, како је лакомислено ступао на кобну стазу, кој |
једнога места у неколико редова; све се пропиње на прсте и посматра неку необичну работу.{S} Ту |
легне. </p> <p>Улазећи у забран, Ђурица пропусти друга напред, коме овај поступак не би по вољи |
оказа као драгоцен проналазак, те он не пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, за |
арати се.{S} Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши |
а прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па умире, гаси се...{S} Петлови почињу своју |
е.{S} Мало затим указа се Новица између проређених грмових дебала. </p> <p>— А ја те чекам на о |
>После неколико минута промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, |
да послом, да му што јави. </p> <p>Тако проседеше у разговору дуго.{S} Прођоше два часа ноћи, н |
мендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај |
шке на руци, готови да свакога тренутка проспу смртоносну ватру на изненаднога нападача или бег |
<p>Очи се приковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, |
знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман Ђурица плану и |
ан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна, немо |
ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне стране.{S} Све то јесте тако као шт |
ца гледа бесмислено у озбиљна лица ових простих људи, па му одједном пође нешто болно и мучно и |
унчаним, који су разасути по бескрајном простору, а они облачци тихо и нечујно пливају по висок |
ораци одјекнуше необично у овом мрачном простору и хајдуци се и нехотице зауставише при улазу. |
сара. </p> <p>— Шта ћеш, господин-Мито, простота!... </p> <p>— Гледај, море, да не наиђеш још н |
аше, плашња општа од свачега, од самога пространства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет п |
одно обрне, а око понеке подигнути су у пространу дворишту кошеви за кукуруз, стогови сламе, се |
јао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, |
е.{S} Жандарми одмах скидоше Пантовца и простреше га по зеленој ледини.{S} Народ се окупи уокол |
издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде се |
али свећу, па седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До те постеље стајаше м |
ио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах... </p> <p>Како осети смрад спаљене косе, Ђ |
за горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и брегов |
ни зраци по шуми и косој падини, што се протегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, |
се још спава!...{S} Ох, како је слатко протегнути се овако...{S} Звецну гвожђе...{S} Шта је то |
ерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући устојане ноге и крила, или опружајући шију к |
ва провући.{S} Људи се чуде, зевајући и протежући се. </p> <p>— За то мени синоћ пева лево уво |
за љуте газдарице, које се још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична господа |
урбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и д |
о осећање, коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стању.{S} Пос |
p>— Ти знаш како пролазе они, који раде против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече о |
би се већ морао борити против природе и против себе сама.{S} Жудио је за лепим женским светом.{ |
год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њ |
ушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама.{S} Жудио је за лепим |
разноверни страх, коме се она не могаше противити.{S} И у тој злослутној суморности, она се пре |
али оштар ножић.{S} Сад би могао убости противника, али су му руке више лактова стегнуте јако, |
оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом и закречена.{S} |
његови поступци, који стајаху у битној противности са животом њене околине, који наилажаху на |
увено унижење, које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањем, са свима његовим |
, како је он сам очекивао.{S} Али време протицаше брзо... </p> <p>Одједном, кад сунце изгреја, |
озничава плашња од свакога секунда који протицаше, плашња општа од свачега, од самога пространс |
езе... </p> <p>Пролазе минути и часови, протиче време тихо, нечујно...{S} Примичу се последњи т |
>Ђурица с Пантовцем удари потоком, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на бор |
онекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама.{S} Пут |
Уђоше сви у заседање, где писар састави протокол о свршеном претресу, који потписаше кмет и одб |
могу да спавам. </p> <p>Новица устаде, протрља очи, па, онако у помрчини, стаде да пипа око се |
рече Дмитар књижар, пошто се искашља и протрља међу прстима свој дебео златан ланац о врату. — |
брзим кораком оде низ поток... </p> <p>Протрчавши потоком, кроз шибље и трњак, за један пушком |
</p> <p>Ђурици би криво што тако рђаво протумачише његов израз, и још више што тако оштро исме |
S} Видећи је онако зачуђену, девојке то протумачише радозналошћу, па јој испричаше своју коб са |
Па кажи ми овде. </p> <p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало — рече он, |
екô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ови људи прегледа |
</p> <p>— Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија. </p> <p>— Колико даш, де? </p |
људи могу...{S} Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарав |
је она, по његовој наредби, морала тако проћи кроз цело село, и ником није смела допустити да ј |
ом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени |
ромешкољи...{S} Двојица претрчаше преко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да |
више не обрте назад...{S} Полако обиђе прочевље, око кога спаваху чељад, напипа кључаницу на к |
ко је необично присела код завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа злико |
по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.{S |
некако необично седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнутих очију, и он поче |
то оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг. < |
Зора већ забели кад старац последњи пут прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробу |
. </p> <p>Ђурица је оштро погледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да |
нувши пушком, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене. </p> <p>Ћато оде пред |
абрах крушку испред носа! ...{S} Па кад прочитам указ, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си го |
ати само срце, па стеже...{S} Кад му је прочитана пресуда на суду, није се изненадио и саслушао |
мало, али се по његову изразу не могаше прочитати да ли му је непријатно то питање или му је не |
акав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине |
да лучи свиње. </p> <p>— Све једно.{S} Прошао један, наићи ће други — рече Ђурица, па наслони |
ст и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажна и моћна сила примамљив |
ем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га |
, кад му је требало да се извести ко је прошао путом, има ли какве нове наредбе, где се налази |
осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А ко ти је |
</p> <p>— Како га је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ. </p> <p>Људи наставише да иск |
вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко је то прошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади малопр |
олеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новиц |
е око себе. </p> <p>— Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге.{S} Перје кукуруз |
д није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. </p> <p>— Нећу тако, но кажи о |
после?...{S} Да нађеш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује пр |
чији је. </p> <p>— Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на |
не дишући. </p> <p>— Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајни |
у, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерн |
размишљање. </p> <p>— Да се одметнем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. < |
аха. </p> <p>— Што није свакад овако? — прошапта Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, |
а, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди |
та и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да ниси писнуо!...{S} Овде је к |
<p>— Мак’ се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она про |
вих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли. </p> <p>— Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вуј |
чаја, посети Тима, рано у зору.{S} Беху прошли божићни празници.{S} Око прозора звижди и бесни |
то се сад сећати свега тога, кад је све прошло...{S} И зар се могао чему бољем надати, зар је м |
нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба малога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с |
о може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибох, брат |
редала својим мислима, у којима је лепа прошлост, девојаштво њено, заузело прво место... </p> < |
гај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он |
другим на поток.{S} Новица подиже један проштац, те се провукоше кроз ограду обојица и уђоше у |
зидове блатних кућица или за накривљено прошће дугих дворишта...{S} Прођоше једна... друга... д |
о пред нишаном...{S} Окиде!...{S} Ватра прсну пред очима... за њом дим... оне слике нестаде... |
о тренутака, па ће небесним плаветнилом прснути огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати |
...{S} А он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето |
у их тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја не могу живети без те |
у, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, |
ом ономад проводио, ниси јој ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали. </p> <p>— Је ли то |
абоде му усијану иглу под нокат једнога прста. </p> <p>Симо стаде грчевито трзати руку, стадоше |
та у неколико редова; све се пропиње на прсте и посматра неку необичну работу.{S} Ту се копа ра |
е сад?...{S} Ђурица се издиже полако на прсте и погледа на онај прозор испред куће.{S} Очи му п |
ерају, одскачу од земље и опет стају на прсте...{S} Старцу тешко дисати, стеже га младић као кљ |
кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!...{S} Па то, онда. |
жени... само се види округао отвор, као прстен, и унутра зија црна цев.... </p> <p>Ниједне мисл |
ше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима за крај рупца, али никако не може да га извуче, |
Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима. </p> <p>— Нека ти је срећна друга мајка, гора |
таше, посматрајући како Ђурица невештим прстима одваја један по један лист папира.{S} И сам Ник |
књижар, пошто се искашља и протрља међу прстима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађ |
де испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље...{S} Е |
— запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца. </p> <p>— Не знам ј |
ила широке тканице са девет разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке са кићанкама од вуни |
ухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.{S} Напред јахаше капетан с острагушо |
зликовац, који ме је упропастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као да нис |
ене обе половине карике...{S} Неки људи пружају руке поред његових ногу и грабе се за парчета г |
е ово добро за уморна човека — рече он, пружајући пљоску Ђурици. </p> <p>— Море остави ме, није |
поглед, па застадоше, не мичући се и не пружајући руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну десни |
тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигацију. — На њој све пише, све... |
деницу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито општинска — није се т |
е знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радовану. </p> <p>Пантовац уз |
наоружани људи.{S} Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се |
<p>Ужас!...{S} Свих пет грлића пушчаних пружени... само се види округао отвор, као прстен, и ун |
скочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком... </p> <p>Механџија се беше нешто веом |
мо... — убрза Јово с одговором, видевши пружену пушку.{S} За њим иђаше Пантовац и још један чов |
, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: </p> <p>— Остав’!...{S} Ко ти то |
— Стој! </p> <p>Човек стаде, погледа у пружену пушку, која се још могла у сутону опазити, па с |
} Како си? — одговори Ђурица и стеже му пружену руку. </p> <p>— Добро...{S} Како ти?...{S} Хајд |
на Марка. </p> <p>Станка леже сва на ту пружену руку, дохвати револвер и обрну га у страну.{S} |
ће да буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, |
ру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђурици. </p> <p>— Натегни, побратиме, па да ви |
ошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а др |
ну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе |
ц. </p> <p>Он подиже новчаник и опет га пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све то време гледаше, |
и Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли |
/p> <p>Из шуме трчаше неко...{S} Ђурица пружи пушку и викну... — Стој! </p> <p>Човек стаде, пог |
! </p> <p>— Е, дај руку! </p> <p>Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и ст |
га Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча |
заповедати.{S} Он је радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо |
м, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, дође ли?... </p> <p>— |
дброја сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новици. </p> <p>— Је ли доста? </p> <p>— О-хој |
и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу...{S} Исекоше конопце, извадише онога из р |
аци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка. </p> <p>Станка леже сва на ту пружену р |
бро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} Откуд тако ран |
{S} Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} З |
, па, кад се шуштање понови, он скочи и пружи пушку.{S} И они обоје поустајаше и погледаше упла |
ија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник |
а. </p> <p>— Пристајем! — викну Марко и пружи руку. </p> <p>Пошто се руковаше, Марко леже пред |
а не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у |
леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} Иза једн |
е покрете: час мрдне једним раменом или пружи руку у напред и тргне је истога тренутка, као да |
лико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе... </p> <p>Кад сун |
— подвикну затим Сретену, који се очас пружи по откосу.{S} У руци Пантовчевој одједном се нађе |
ином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га с |
апред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, дваред...{S} И |
аву и наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша ду |
, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно целива. </p> <p>— Ако ми |
ни, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле! |
чио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са |
а. </p> <p>— Правите ко пуши — рече он, пруживши дувањару. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво, уз |
ом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.{S} Петлови ућута |
ваке опасности. </p> <p>Кленовичка шума пружила се по једној дугој страни, која је испресецана |
атише се густе кленовичке шуме, која се пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохват |
езали га за колац... наместили се људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак п |
А тамо поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских плани |
их речи и последњега свога дела: кад је пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око и окинуо.{S} |
уке.{S} Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одгонетање. </p> <p>Капета |
> <p>Другови прођоше забранчић, који се пружио иза вароши, пређоше поток, па стадоше уз једну о |
ед и непомичан као кип.{S} Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. </p> <p>— Натраг, |
а с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један од дечака об |
збија водени млаз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоколо. </p> <p>— Чусте ли за Ђурицу? |
високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се час у ватр |
, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И по |
а да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненад |
} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости...{S} Е ја... </p> <p>Писар ок |
.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни |
дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу |
срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми се куне срећом хајдучком — Друго |
крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га в |
, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то награде |
дну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио дру |
ју. </p> <p>При крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод куће под амбаром. </p> <p>— |
, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — Св |
тако ми самога Бога... </p> <p>— Лажеш, псино матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и |
други нокат. </p> <p>— Што не говориш, псино једна, него се мучиш због онога зликовца, коме св |
а распознати, зачу се условљени знак: — Пст! </p> <p>Ђурица скочи и помоли се из заклона до пол |
власти ових страшних зверова. </p> <p>— Пст, да ниси писнуо!...{S} Полази напред! — викну један |
гласно, осврћући се око себе. </p> <p>— Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге |
м у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </p> <p>Ђурица му одузеде часовник и д |
} По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћиште... </p> <p>Деца се окупила |
жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није сигурније да останем |
— јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философијом.{S} Кад је утврдио |
} Разуме се, да је он морао објашњавати публици значај свакога имена, те је тиме како он говора |
је било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно безизлазно стање принуђавало |
, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло! </p> <p>На томе се сврши разговор.{S} Жена не хт |
о да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. </p> |
лици, попе се опет на прозор.{S} У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше там |
неколико сјајних зракова продираху кроз пукотине стара дрвета.{S} То му беху једини гласници да |
мшија, изневши поцрнелу од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, само наспи новога барута |
ише и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врх |
p>Ђурица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са |
и о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи. </p> <p>Пред иконостасом кресну жигица н |
них бегунаца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљивога и б |
зире. </p> <p>Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, да га гле |
рунуше пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пуши се... као у паклу!... |
поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полут |
ну у ортачини...{S} Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда по |
је је очекиваху, изгледаху јој заносне, пуне интереса...{S} Лакомислена и бурна младост не може |
и... </p> <p>Капетан не зна шта ће пре, пуне му руке посла: треба повратити Станку и завити јој |
p> <p>Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да б |
право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — з |
јбољи пријатељи. </p> <p>Ђурица је имао пуне руке посла.{S} Требало је разделити новац јатацима |
, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући. </ |
, пешаци и коњаници, пролазе рабаџије с пуним и празним колима и саонама, јуре господа на санка |
елу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђурица се свакад збуњиваше |
намене. </p> <p>— Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се д |
ах све лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, понеси Јову«. </p> <p>— Па, |
а да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад |
задовољно, светлим очима посматра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да |
ало, ет’ ... </p> <p>— Продајте нам два пурењака. </p> <p>— Нисмо их, вала, ни ми куповали, па |
и ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Кос |
руги, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један од дечака обрће и надгледа. </p> < |
о ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшнији, нео |
ри очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете |
он тек ’нако задаје страх... паметан је пусник!...{S} Мислим, знаш, да он сад, после Радованове |
} А после, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слободан!...{S} Идем, дођем, |
рата и за њима одјекну потмула празнина пусте куће... </p> <p>»Да ли је жива, јадница — помисли |
дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се |
>Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. </p> <p>— О |
дузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причин |
укњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је она, по |
а ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: </p> <p>— Ход |
прича малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. </p> <p>— Нијеси требао.{S} И |
{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </p> <p>— Ко то каже? </p> <p>— Г |
вори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње. — Ја м |
и јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се приближи Ђу |
е ти хајдучке, кажи ми право! </p> <p>— Пустићу те, ако ми све право кажеш...{S} Ја све знам, а |
оја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто... </p> <p>— Пиј, море, шта си се побабио! — узви |
ч и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у крило све до |
а усамљеност шири се око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, ниједног |
га целива...{S} Узима попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... </p> <p |
ква одговора, издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по оно |
/p> <p>Наста кратко ћутање.{S} Јово два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се доми |
: не иди к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па |
у: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макли с |
ста! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. </p> <p>— Знаш... не могу пред онима да т |
о нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а он, после оволиких зл |
је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села.{S} С |
јурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да |
и радник, али те они наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у |
рагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих.{S} Ну имађаше он још других кар |
од свога посла. </p> <p>— Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија.{S} |
гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над провалијама з |
ме.{S} И одједном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пламич |
и убиства. </p> <p>И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће из р |
/p> <p>»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога |
леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.{S} Радован је |
клона до половине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај |
право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде.« Т |
ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узми паре и оружј |
чи ме, попо? </p> <p>— Само један прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на су |
лолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и радо |
— одговори он и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и са |
ијацијама, већ неколико година.{S} Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али виде |
узе је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе око себе.{S} Кад пређе |
-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама |
да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о ко |
е уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, |
заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана.{S} Не з |
и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да ј |
d="SRP18971_C1"> <head>I</head> <p>Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама.{ |
="SRP18971_C4"> <head>IV</head> <p>Први пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« |
ху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајт |
ити, мора јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!.. |
ест динара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров. </p> <p>— Немој, Милоше, д |
ро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... како хоћеш.{S} Само сад не могу |
Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. </p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и ст |
ћ обична, добро позната појава.{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим р |
/p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако задаје страх... паметан је |
ка, с киме је сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна његове |
гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — пр |
проговори: све ћути замишљена, по неки пут се намршти, па опет мисли и мисли...{S} Нема краја |
ује потмуо топот коњских плоча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију.. |
о пресеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно какав бук |
ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад имаш св |
у суседству.{S} Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки необичн |
и да не опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи |
вима...{S} Незгодно му је што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније |
роменио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што |
кроз висок густ кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у шибљак, који је израстао пред судницо |
<p>Зора већ забели кад старац последњи пут прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да п |
знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко ка |
озбиљан, мислећи о истој ствари десети пут... </p> <p>»Смем га убити, по закону; па још могу у |
му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу |
са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, под зеленим и густим |
о!... — викну Ђурица грејући иглу трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде. </p> <p>— За |
највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио.{S} Остала дво |
д те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило. |
ла чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству.{S} Пило се и веселило свако ве |
време!...{S} Наишла је на утрвен, насут пут, прелазила је преко поточића, преко камењара, убада |
опају. </p> <p>Увече је, украј срескога пута, израстао нов хум влажне земље, као једини спомени |
једна мисао и њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепашћена, кад угле |
брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших села. |
ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјај |
<p>Четвртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески п |
а би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може на његову коњу... </p> <p>— Па добро, кад |
е и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се велики број сељана |
скочи од страха, кад виде човека насред пута.{S} Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који |
дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком... </p> <p>Механџија се беше не |
лу, где не мора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они путници горе по дру |
необична изјава његова...{S} Толико је пута она слушала од момака разне изјаве — разуме се љуб |
гом к реци.{S} Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: |
ху и испараваху.{S} Испод суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за појасо |
. </p> <p>Највећа је гомила народа крај пута, на једној положитој рудини, са које се лепо види |
етнутом косом на рамену, иђаше средином пута, гледајући неодређено пред собом.{S} Коса махаше з |
p> <p>— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери к |
саже се к виру, те их попрска неколико пута хладном водом, па онда полако пређе поток и ступи |
Пред иконостасом кресну жигица неколико пута, док не плану и осветли необично лице послушниково |
апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији |
тову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше никога, јер је бостан в |
на појава наљути, али пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важи |
</p> <p>— Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика у |
сме на очи изићи!...« </p> <p>Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја у |
е.{S} То знам добро, запазио сам толико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце |
ео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања. </p> <p>— Славе ти, шта |
а глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим.{S} |
и«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. </p> <p>— Чујем — одгово |
прође коњаник.{S} То се Никола враћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше главе ослушкујући, да |
ресијаша из Београда, који се враћаше с пута по југозападним окрузима.{S} Ђурица га пресрете и |
начетили жандарми, који су се вратили с пута. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18971_ |
од нестрпљења.{S} Провлачио се двадесет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, разгледао и о |
рица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко потока, и спаја село са поте |
ланови.{S} Требало је одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свег |
тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници. </p> <p>Пред општинско |
ле нема прозора. </p> <p>Капетан је још путем саставио план напада, према Станкину опису куће, |
Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући шубару на леву страну, откуда га бије о |
успех и на стид, који му причини весели путник. </p> <p>Међутим власт, видевши да Ђуричини напа |
ше уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.{S} Радован је, још док су били на ноћишту у шум |
завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике. </p> <p>...{S}Звер!...{S} Звер пред хајком!... |
од пута!...{S} А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим нога |
д милога јој завичаја... </p> <p>Уморни путници оживеше, заборавише све муке и патње преживеле |
премљено све што треба гладним и жедним путницима, па се онда сви троје окретоше потоку и пожур |
пише рубине и разиђоше се у село разним путовима.{S} Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од |
д Радоњића кућа, одвоји и пође сама.{S} Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понек |
која се, таласајући се, лагано кретала путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, |
ле, како онај Мокролужанин слободно иде путом и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од чег |
из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у манастир.{S |
соли и бут непечене свињетине.{S} Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда |
се спреми и оде у своје село.{S} Идући путом сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ни |
нути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села.{S} Стога му ни ово чекање не беше та |
оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђури |
у је требало да се извести ко је прошао путом, има ли какве нове наредбе, где се налази кмет... |
ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом. </p> <p>— Добро — одговори онај из помрчине и не |
о, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник |
Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу још више зачуди ово надлагивање се |
журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На кленовичкој реци |
ништа... здравља ми!...{S} Срели се на путу, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све..{S} По |
ренутих к њему. </p> <p>Кола стадоше на путу, према коцу, који вири из рупе.{S} Коњаници сјахаш |
опширно како су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђ |
сељака из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и разбојници, знајући тачно кад ће се вратити, че |
скоковима све препоне, које му беху на путу.{S} У десној, опруженој низа се руци, држаше полож |
рити и засјати цела околина. </p> <p>На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојц |
пође журно, готово трчећи, к општинском путу...{S} Грозан план севну јој само једаред у глави.. |
лаву из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше ништа распо |
амо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које |
њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само с |
.{S} Хо мај... како је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! ... — рече он ка |
ези, маши крилима и уживај...{S} Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај и |
шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </p> <p>Ђурица му одузеде |
ли заранци. </p> <p>...{S} Три часа већ путују необични сватови на двојим колима.{S} Распитиваш |
ама... орден... класа... »Онај качерски пући ће од муке, што му узабрах крушку испред носа! ... |
ола, збрисали и скинули рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, испечена кожа, па једном |
ка из свега гласа: </p> <p>— Ено их!{S} Пуцај! </p> <p>Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих |
трећој завојици. </p> <p>— Стој!...{S} Пуцај!... — повикаше они за Милутином, и Коста, искочив |
делим стопалом на скоковима. </p> <p>— Пуцај!{S} Не дај!{S} Уа! — вичу стотине грла. </p> <p>— |
леђа загрме страховити глас: </p> <p>— Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш! </p> <p>Истога т |
{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </p> <p>— Пуцај!...{S} Казао сам једном. </p> <p>Станка поче да н |
рече? </p> <p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. </p> < |
љу греје топло сунце, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља се коло веселих сељана — сватова...{ |
а, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости...{S} Е ја... </p> <p>Писар окрете разгово |
и право у чело? </p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љута гуја! </p> < |
} Пуцај! </p> <p>Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше си |
саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} Истога тренутка нешто груну на онај други п |
и пружи је на ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} Иза једнога жбуна издиже се Марко и погледа н |
в на чело старчево и окиде...{S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђу |
ица потрча још брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете у шеварице, с |
Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и в |
јући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— Около!{S} Заобилази! — вичу км |
ку, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, море, негде наквасио! — рече |
сед, Цветко опанчар — једнако ми сепија пуцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, |
тлим очима посматра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало во |
ога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један од дечака обрће и на |
ћи чешће у лево, откуд се чуло викање и пуцњава.{S} Пантовац, тежак и тром, изостајаше све више |
д прозором право у теме, па окиде...{S} Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више с |
росава где викну: »стој!... стој!«... и пуче пушка...{S} Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где |
оне слике нестаде... она се, одмах чим пуче, некако необично, у косо, спусти на земљу и леже.. |
овца.{S} Али истога тренутка нешто јако пуче и њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га |
...{S} Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лутајући под притиском бурних ветрови |
тељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе |
зоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пуши се... као у паклу!...{S} Ђурица обрте пушку на про |
ара с овим лудима. </p> <p>— Правите ко пуши — рече он, пруживши дувањару. </p> <p>Биров му при |
ко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са мном.... </p> < |
е сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати к |
и пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан.{S} То није обичан чо |
а где викну: »стој!... стој!«... и пуче пушка...{S} Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скач |
на поље. </p> <p>Истога тренутка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше свога ст |
знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати пушку |
према коцу упарађују четири жандарма с пушкама... </p> <p>Све досад, до овога тренутка, он је |
ац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом. </p> |
ом ватром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови |
ходао по соби, разгледао и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није има |
ни људи.{S} Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте ма |
све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, |
ђу њих нека нејасна група, из које вире пушке окренуте у врх...{S} Још неколико тренутака... и |
</p> <p>— Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори. </p> <p>— Лево!{S} Страно |
ка, без речи... </p> <p>Опет загрокташе пушке, засипајући сву собу пакленом ватром...{S} Ђурица |
прозор, па окиде... </p> <p>Загрокташе пушке на оба прозора, куршуми прелећу преко његове глав |
олико гранчица.{S} Истога часа загрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ ду |
Обојица се заклонише за дрва, спремише пушке и одговорише на знак.{S} И с једне и друге стране |
теше, обртоше се и падоше...{S} Грунуше пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, т |
, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, и река која кривуда између потеса и шуме.{S} Али |
за колац... наместили се људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, |
змишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушко |
јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи |
све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он |
ала двојица иђаху право на њега, држећи пушке на руци, које одсјаиваху према заходу сунчеву. </ |
ен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голо |
у, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — одговори |
е топло сунце, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља се коло веселих сељана — сватова...{S} А у |
рак, на сваки миг...{S} Жандарми ношаху пушке на руци, готови да свакога тренутка проспу смртон |
а не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу је, не може |
.. </p> <p>А Ђурица стајаше над њима са пушком, из које још излажаше по мало дима, гледаше их з |
најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако необично за њу, д |
са њим и још како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али ј |
— Даље, даље — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону харти |
ласти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} П |
е право, како хоће побратим.{S} С мојом пушком сигуран сам на сваком месту — рече Радован. </p> |
врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком... </p> <p>Механџија се беше нешто веома замисли |
ем, угледа њега где седи, са пребаченом пушком преко крила...{S} Она се не зачуди, не изненади |
уђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим костима.{S} Станк |
тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра како пурењак |
едајте своја посла — одговара им онај с пушком, отресајући печен кукуруз и завијајући га у зеле |
е прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. </p> <p>— Шта је то? — запита о |
и потоком, кроз шибље и трњак, за један пушкомет, Ђурица наједаред стаде као укопан.{S} На два |
га дела: кад је пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око и окинуо.{S} Одједном Никола седе; н |
оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!...{S} Само да ме нико н |
еле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. < |
вац, који ме је упропастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на |
p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га траж |
аигра она злокобна измаглица.{S} Докопа пушку и, као холуј, испаде пред запис. </p> <p>— Шта то |
ча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... </p> <p>Глава се Ђуричина искрете, бела као ха |
паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури с |
страну од разјаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак |
лиже, момче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, |
, живо привеза конопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма... </p> |
ена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осме |
и се... као у паклу!...{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише и стегоше дв |
помисли Ђурица у себи, спремајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно истин |
у, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ м |
че му комшија, изневши поцрнелу од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, само наспи новог |
буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, прогов |
лаву, наиђе на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе права |
>Из шуме трчаше неко...{S} Ђурица пружи пушку и викну... — Стој! </p> <p>Човек стаде, погледа у |
кад се шуштање понови, он скочи и пружи пушку.{S} И они обоје поустајаше и погледаше уплашено и |
и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, |
} Ђурицу нехотице обузе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци. </p> <p>— Јово, је |
ад. </p> <p>Ђурица седе за сто, наслони пушку на постељу поред себе, па искапи прву чашу. </p> |
аићи ће други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу. </p> <p>После вечере, Радован, |
њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} |
д дворишта.{S} Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И Станка се прену, па виде |
то је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану и овој девојци, |
ресле, и он се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да |
њених леђа неко звиждукање.{S} Она баци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким скоко |
прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка. </p |
<p>— Шта то радите! — викну он, узевши пушку на руку. </p> <p>Сељани занемеше, кмет најпре ско |
вац у свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле! </p> <p> |
гарабиља. </p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући |
наређаним мецима.{S} Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с рак |
Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори га на |
белих сеоских кошуља, угледаше и понеку пушку.{S} Сад није било сумње да су опкољени потером.{S |
лити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно |
овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашавши све у реду остави их. |
опруженој низа се руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнувши револвер, прескакаше рупе и |
убрза Јово с одговором, видевши пружену пушку.{S} За њим иђаше Пантовац и још један човек, у ко |
и га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: </p> <p>— Остав’!...{S} Ко ти то рече? < |
</p> <p>Човек стаде, погледа у пружену пушку, која се још могла у сутону опазити, па се одједн |
... </p> <p>А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао.{S} На лицу му |
дмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад овако мирно |
шена, упрепашћена, кад угледа наслоњене пушчане грлиће на прозорима! ...{S} Да станем тако, па |
од страха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за њих. </p> |
... </p> <p>Ужас!...{S} Свих пет грлића пушчаних пружени... само се види округао отвор, као прс |
»Зар и то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојник, а осећа.{S} Чудновато! |
у, дај да причекам...{S} Знаш, онога... пшеница ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљив |
и повија са стране у страну, као добра пшеница под снажним ветром.{S} Велику муку имађаше срес |
у у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, обрасла воћем и жито |
ође уз њу. </p> <p>— Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па в |
... па да уживамо као цареви. </p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, а |
.. шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — стад |
ели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... го |
. па да уживамо као цареви. </p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али |
шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — стаде |
и? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горс |
осећа, не мисли, не живи...{S} Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пре |
лазе сељани, пешаци и коњаници, пролазе рабаџије с пуним и празним колима и саонама, јуре госпо |
а му не иде у рачун да му открива своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су рукама сви његови пл |
ивао принуђен да примамљује жене својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расхо |
опиње на прсте и посматра неку необичну работу.{S} Ту се копа рака, вечна кућа Ђуричина.{S} Сва |
ала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега сва Србија, ја |
ловала још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покошене зелене ливаде, по којима |
он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоумећи много, раз |
ивом, па јури даље, преко глатке снежне равнице, преко белога бескрајнога покривала, тамо у маг |
ом венцу, који дели шумадиске таласасте равнице од рудничких, начичканих једно до другога, брда |
около. </p> <p>На благој, мало нагнутој равници лежаше раширених руку и опружених ногу, мртав П |
</p> <p>Наједаред случајно погледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва |
<p>— Јест, јест, брате... сто двадесет равно...{S} Нема више. </p> <p>— Како нема?{S} Урош те |
кад ти је он казао... — одговори Ђурица равнодушно.{S} Морамо да се одморимо у забрану. </p> <p |
регледаше магацинке, па их наслонише на рагастов... </p> <p>»Е сад још ако не буду закључали вр |
о посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње. |
поштен живот, на женидбу, на кућење, на рад? — Одреците му то, ако можете!{S} Дакле, случајно у |
философију свршили, молићемо, и који је рад кориснији за народ, мој или ваш?... </p> <p>— Зар с |
соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за последњих три |
ступке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, које се мењају свакога д |
се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?. </p> <p>— Што, није он ваљада Турчин! </p> <p>— К |
<p>Она га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да ли се рад |
аго, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео свога свештеника. </p> <p>— Хоћу ја — одгово |
вратима са улице. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозорима.{S} Нешто ми се ноћас једнако |
љи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате |
кући закука жена. </p> <p>»Шта то њима раде?...{S} Откуд тамо други хајдуци?« — помисли он, за |
Потесом се растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну г |
>— Па како, болан: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </p> <p>— Пију дос |
да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него |
де да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад никакве опасности нема.{S} Видећи |
а у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да л |
мршти и озбиљно одговори: </p> <p>— Оне раде тешке послове, па не могу мирисати као ви, што сам |
</p> <p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господа? < |
у... куд год се окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах живети, само д |
до Рудника?... </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину |
/p> <p>— Ти знаш како пролазе они, који раде против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — р |
у кућу обилази далеко! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли си чула? — запита Станка, избегавајући |
су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не да |
ине и двадесет! </p> <p>— Тако они увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, они каж |
здржа и запита: </p> <p>— Баш увек тако раде? </p> <p>— Па... готово увек — одговори Вујо, ваде |
зиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но |
оду.{S} Одатле му падоше у очи неколико раденика у једној страни, и он познаде да је то њива Ма |
не прекидај ме.{S} Је ли он непрестано, радећи своје сељачке послове, замишљао себе као хајдука |
ја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. </p> <p>Ђурица приђе ономе другоме, те се |
е саже, наслони ухо. </p> <p>— Жива је, ради јој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је уд |
ач, који су сигурно његови претходници, ради истога циља, ту наместили.{S} Попе се на њега и ос |
ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи в |
кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. </p> <p>— После нећу и д |
</p> <p>»Мораш да мећеш главу у торбу, ради њихове користи« — сети се он попових речи и, идући |
о прилике да им покаже своје намере.{S} Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити |
p>— Вујо те зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је и |
прво да се са њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи право у своје село, да га преко сигур |
гу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити.« </p> </div> <div typ |
о се у оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајући кундак од гараби |
у дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, за |
па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају Мата, д |
ваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После неколико минута врати се Ма |
исав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједн |
ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овде неу |
и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради Вујо? </p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека |
најући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, умерише корак.{S} У оно |
.. само сипа у грло, не разбирајући шта ради...{S} То му је једини лек од оне страшне бољке, ко |
ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онако твојски, знаш? </p> <p>— |
тине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљано, побро!{S} Дај сва |
арочито сада буде присебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о т |
шта ради Вујо? </p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар |
свега има, као каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку |
пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{ |
јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чудна |
ећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете. </p> <p>— Ђурђе — поче писар, |
<p>— Доста је било чекања, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не зарађујемо...{S} Су |
може — Радован ће знати шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви |
о будућности, све, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спрем |
ући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— Около |
м, застајући понегде да разгледа шта се ради по њивама.{S} Спаде му велики терет са срца, неста |
ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта се ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му |
риестак и неколико година гледам шта се ради по овој околини...{S} И знаш ли још шта?{S} За ове |
ај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.{S} У оним пукоти |
, не слушајући шта се око њега говори и ради.{S} Само му једна мисао беше светла и мила: да је |
Креће се нешто у њој: или дише или јој ради срце... </p> <p>Капетан се саже, наслони ухо. </p> |
ми, онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њега оставила све... осрамотила се, те не смем ник |
хтеде да се користи оваким њеним стањем ради даље истраге, те је прекиде: </p> <p>— Па велиш: о |
мира. </p> <p>— Зар Вујо?...{S} Шта он ради? </p> <p>— Састајала сам се са твојим људима, ишла |
у к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га |
о променио.{S} Требало би видети шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да видимо? </p> <p>— Иди |
дно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, д |
ваш?... </p> <p>— Зар се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — рече срески шумар, |
ко куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога од оних младића, да се п |
право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца о |
о цео потес и село...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађа |
>Нашавши Пантовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена ме |
да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи. </p> <p>Ђурица, погнуте главе и бл |
о прете. </p> <p>— Ја, истина... шта му ради жена...{S} Матова? </p> <p>— Мучила се зимус много |
> <p>— Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> <p>— |
дмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. </p> <p>Ђурици се стеже срце од љутине, али он |
и је страсно. </p> <p>— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили. |
а није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу с |
одио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуј |
ем кући... слободан!...{S} Идем, дођем, радим, све како ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не |
живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да радим. </p> <p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти при |
ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али сам намес |
, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? </p> <p>— Само један прави пут и |
њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, |
истинита и правилна. »Јест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p> < |
њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </ |
руго, не мислећи ништа и не знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врат |
брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се криј |
..{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао б |
кад је хтео радити, добро зарађивао.{S} Радио је све сеоске радове по скупој надници, а кад нас |
— Није.{S} Је ли... </p> <p>— Ја шта је радио, но се спремао... — упаде му учитељ у реч. </p> < |
куршум поред њега, само да видим шта би радио...{S} Проклето дериште!...« </p> <p>И она већ не |
.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још ре |
ујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам |
пет завуче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> <p>— Паре!...{S} Бац |
, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од дру |
и све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да |
ићемо те лако.{S} Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... </p> <p>— Који Радиса |
петан. </p> <p>— Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: < |
ата на среској кући и на њима се појави Радисав.{S} Стаде лено пред вратима, завуче руку у недр |
да не проваљујемо зид... </p> <p>— Који Радисав? — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Твој апсанџија, |
и са наредбама у села. </p> <p>— Зна ли Радисав на који ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, али |
>— Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав.{S} Он је већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви |
а лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па в |
<p>— Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знају |
болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одје |
ете за њим к вратима апсанским. </p> <p>Радисав откључа браву и отвори врата широм.{S} Кроз ону |
ораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радисав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег е |
осматраше.{S} Познаде главног апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пио по каванама, али |
очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говор |
p> <p>— Добро.{S} Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач за |
и овом Сими морам дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«...{S} У |
почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са улице. </p> |
ем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само г |
е, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши с постеље. </p> |
уј, испаде пред запис. </p> <p>— Шта то радите! — викну он, узевши пушку на руку. </p> <p>Сељан |
сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува г |
чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи |
!...{S} Е, нећемо више тако.{S} Мора се радити како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вуј |
а мало забави, а код Вуја се морало или радити или спавати. </p> <p>»А најпаметније сам урадио, |
ке. </p> <p>Ђурица је лети, кад је хтео радити, добро зарађивао.{S} Радио је све сеоске радове |
{S} Нашао је другога човека, који ће му радити боље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће |
..{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, |
</p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у |
те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће т |
Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p>— |
<p>— Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{ |
ио... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше на клизав пут.{S} Па сад мо |
свршио школу и био би користан државни радник, а не би продавао чивит и соду по паланкама.{S} |
ш је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, |
н у самом кориту речном, те са њега сви радници из потеса носе воду.{S} Одатле му падоше у очи |
обро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене.{S} Овај велики скуп разби се у |
одавно изишао на глас због своје велике радње са шљивама и свињама, али се он много више бавио |
онај пламен, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му |
и људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки |
у као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задовољавајући се његовим обичн |
ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и а |
аст — нарочито општинска — није се тако радовала. </p> <p>После већ попа даде једноме кадионицу |
и седе за трпезу. </p> <p>После вечере, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица ост |
обавештења.{S} Према његову саопштењу, Радован одлучи да се напад изврши око подне, чим се ука |
да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их ник |
од куда је имао доћи осуђени путник.{S} Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђури |
паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбо |
ко може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради.{S} Сутра ће он б |
е силажаше с лица. — А други? </p> <p>— Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мр |
рицом. </p> <p>Прођоше неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде |
<p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко је |
ндарми са писаром право у Трешњевицу, а Радован таман превио рану и вечерао, па се спрема да ле |
.{S} Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у стра |
едох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, настављајући своју мисао гласно — а баш сам ми |
сам ја крив за Радована?...{S} Мени је Радован више требао но њему... </p> <p>— Не знам, то ће |
уди успавана послушника.{S} За то време Радован исприча Ђурици како је једва приморао калуђера |
авојици, леже у павитини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су |
е, ни за шта на свету... </p> <p>У вече Радован стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше врат |
ци!{S} Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заг |
ушу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући потиљак. </p> <p>— Потера!. |
ежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. </p> <p>Подизаше се и журно сиђоше у јаружицу, |
шком сигуран сам на сваком месту — рече Радован. </p> <p>— Не ваља тако.{S} Боље идите заједно. |
о поред другога, а иза њих се наместише Радован и Коста сами, не очекујући да их ко позове.{S} |
же бити.{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их задржа. </p> |
<p>— Могу, вала, залудан сам — одговори Радован и оде за Ђурицом. </p> <p>Прођоше неколико дана |
шљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Радован? </p> <p>— Погибе.{S} Једва и ја изнех главу — |
p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а |
па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.{S} Коста в |
<p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима. </p> <p>Нови |
амо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав |
</p> <p>— Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао.{S} Старче, кажем |
о да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о свод |
еру. </p> <p>— Једва га укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. </p> <p>— |
{S} Стар сам, па не могу сам... </p> <p>Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише св |
ем због ових необичних прилика. </p> <p>Радован обеси торбу, у коју је још синоћ спремљено све |
иковца и удари га ножем у раме. </p> <p>Радован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у |
могао још који напад извршити. </p> <p>Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом |
оде журно из куће. </p> <p>Вујо задржа Радована. </p> <p>— Чујеш, мени се ово не свиди.{S} Он |
знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени је Радован више требао но њему... |
ез његова знања, чујем да те криви и за Радована што је погинуо. </p> <p>— За паре знам да се љ |
Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак.{S} Он је луд у том послу, па хоће |
и док се он мало не извешти — слушаћете Радована.{S} Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер |
к!...{S} Мислим, знаш, да он сад, после Радованове погибије, нема ни једнога човека, с киме је |
днога гласа. </p> <p>— Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће |
ражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстаре жандарми свакога дан |
што си се здружио с оним зликовцем... с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо главу изгубити. </p> <p> |
ближње шуме, дајући још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући. </p> <p |
ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то за новце? </p> <p>— Јесам.{S} А на ов |
е новчаник са пружене руке и обрте се к Радовану. </p> <p>Пантовац узе новчаник, отвори га и ст |
памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме овде че |
се чудио: чему се досад толико надао и радовао? — Ничему... рекао је тада сам у себи.{S} И сад |
пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац т |
томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао?...{S} Мајка... отац... другарице?...{S} Не би, |
ремца.{S} Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је |
добро зарађивао.{S} Радио је све сеоске радове по скупој надници, а кад настане ново жито, купо |
S} Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим кућам |
може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и повија са стране у страну, к |
ајпре један по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани.{S} Сакупи се велики збор п |
се кладе!{S} Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. </p> <p>— Ја хоћу, ето, ал’ он неће |
/p> <p>— Шта, ми нисмо чули? — повикаше радознали слушаоци. </p> <p>— Једна сељанка, која је не |
јанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и радознали варошани, да виде како проводи зликовац свој |
подвуче руке под одећу, па се учини још радозналија, али тако, као да се она не љути ни на шта |
м си то био тамо? — запита га она неким радозналим и притворновеселим гласом. </p> <p>— Знаш... |
и како јој се срце стеже, па се с неким радозналим подсмехом обрати Јелици: </p> <p>— А, белају |
ви и на причешћу? — запита је он мекшим радозналим гласом. </p> <p>— Како да нисам, кад сам се |
адата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу сау |
— А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки дан иск |
кад није још никога убио? — запита она радознало. </p> <p>— Па... побегô од власти, отишô у го |
рече старац, посматрајући га озбиљно и радознало. </p> <p>— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и |
дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радознало, необично; чак се опажа саучешће на њиховим л |
те! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А други? </p> <p>— Ра |
за хајдука. </p> <p>Сељане обузе велика радозналост.{S} Скупљаху се у гомилице, те претресаху о |
ико људи пред њом.{S} Нека беспредметна радозналост повуче га тамо, и он, не размишљајући, пође |
оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човек |
е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се радозналост сматрала за велики преступ: живи како знаш, |
ица је у почетку стављао питања више из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је |
онако зачуђену, девојке то протумачише радозналошћу, па јој испричаше своју коб са Ђурицом. </ |
ти, које се гомилаху око њега.{S} Марко Радоњић не могаде отрпети срамоту своје куће, па се обр |
еће од њене милоште...{S} Болан, Станка Радоњића! ...{S} Улетео бих онда кроз кишу од куршума, |
трани, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је бити Станка |
чешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је |
ита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој мног |
цом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама.{S} Путом само Јелица |
е поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?... |
ице се окретоше и одоше кроз село.{S} У Радоњића забрану седоше.{S} Ђурица одброја осамдесет ба |
живећемо, Стале!... </p> <p>Загрљени и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво |
де ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, застајући понегде д |
аја сунчева и зелени се весело, светло, радосно... </p> <p>Очи се приковале за ту лепоту, коју |
тишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за |
Али само неколико часака, и озго засија радосно и светло небо... </p> </div> <div type="chapter |
е и гледа, гледа и целива...{S} Топи се радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе...{S} |
да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа |
ве више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да су, пре |
о, соколе, то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш |
а од њега.{S} Допадала ми се она његова радост и послушност уз мене...{S} Од њега стрепе сви љу |
ади; засја му у оку необична родитељска радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му п |
пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа... </p> <p>Ђурица погледа Ста |
дговори она, а у оку јој засја необична радост. »То је оно!{S} Почиње се« — помисли она, обузет |
ачким погледом, и наједаред јој прелете радост преко лица, које се развуче у весео осмејак. </p |
ну. </p> <p>— Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да |
у собу, она се трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, намршти се и п |
он бар неће онако заповедати.{S} Он је радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни |
о би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О, па он није н |
стру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све ве |
угих година засија израз невине среће и радости. </p> <p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти т |
S} Очи му се засветлеше неком необичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнул |
.{S} Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом р |
срце...{S} И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисл |
унапред: како он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана сао |
е објашњење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину |
уди позове к себи. </p> <p>Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, висо |
рости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи |
гом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли је то тако?« — м |
ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа како да га з |
топот коњских плоча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију... </p> <p> |
мора... </p> <p>Писар стаде више њега, разави хартију и поче да чита пресуду. </p> <p>— Живео |
ихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета хартија.{S} Извадивши половину рама, погледа н |
испра рубине, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, које б |
и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрајном простору, а они облачци тихо и н |
ма њима друга врата, на којима се указа разбарушена сањива глава.{S} То беше капетан. </p> <p>— |
е послушниково, који, са својим дугом и разбарушеном косом, сањивим надувеним очима, дугом и ус |
сна котлина, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом покривене кућице; оне вире и |
њаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печена меса, неке крпе и стара |
, а повезани косачи, не двоумећи много, разбегоше се по кукурузима, бојећи се да се разбојници |
разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад |
још нису отворене.{S} Овај велики скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и даље да већ |
метула руку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које прштећи падах |
не и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну.{S} Овога |
ад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.{S} Влас |
ју прилику још ове недеље. </p> <p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одгов |
и...{S} Младост ступа у своја права, не разбирајући ни за прилике, ни за последице, ни за шта н |
а сласти у пићу... само сипа у грло, не разбирајући шта ради...{S} То му је једини лек од оне с |
у, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад разбирам.{S} Требаће ми сад повише новаца, па ако испад |
, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети оно густо прамење.{S} Али само неколи |
? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојник, а осећа.{S} Чудновато!...{S} Баш је поган ов |
во њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... па опет...{S} Хм... женска посла — |
..{S} Баш је поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито угаси св |
.{S} Крив је сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: |
он опет постаде онај неповерљиви опасни разбојник, који преза од сваке сенке и у Тој плашњи чин |
е му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућност за п |
S} И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!...{S} Човек говори пред њим оно, за што би |
аква је то девојка?...{S} Зацопала се у разбојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разуме |
ли су и на точак, и тада је било оваких разбојника.{S} Али шта је одвело у хајдучију и Јевђовић |
и крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он је крив пред зак |
егоше се по кукурузима, бојећи се да се разбојници не присете и не поврате. </p> <p>Ђурица с Па |
з Грабовца.{S} Никола је био на путу, и разбојници, знајући тачно кад ће се вратити, чекаху га |
као ножем, од кога су стрепили највећи разбојници...{S} Али се на његово место већ јавља други |
р. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојници — на страном језику.{S} А уваженој господи б |
т прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојничке похаре! — рече свештеник. </p> <p>— И јуче |
овац.{S} У свакој лоповској дружини или разбојничким и другим предузећима, он беше или вођ или |
злочине... </p> <p>Кад се помену његово разбојништво, извршено над Сретеном у ливади, ОН узвикн |
... само сам га ровашио...{S} Зар је то разбојништво?... </p> <p>— Е то јесте — рече он, кад ст |
ма... </p> <p>Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз гус |
ена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана послушника.{S} За то време Радован исп |
Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} |
рече писар одлучно и погледа Ђурицу.{S} Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед. </p> <p>П |
би знао ни окренути.... </p> <p>Вују се разведри лице, примаче се постељи, па седе. </p> <p>— Н |
<p>— Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то с |
</p> <p>Ђурица приђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. </p> <p>За тренута |
сходи који су спојени са тим послом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко |
мо ми њега не дирајте... </p> <p>Ђурица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, з |
о да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред очима, спаде она тежина с главе... лепо |
важна чињеница... — отпоче апотекар да развија своју философску мисао... </p> <p>Међутим догађ |
ви потчињавају.{S} Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњава сувоњавост |
аменима, а цело му тело држаху необично развијене и еластичне ноге. </p> <p>Ђурица је веома цен |
амук — одговори он и погледа њене једро развијене руке. </p> <p>Станка нехотично подвуче руке п |
тло, весело, живо пролеће...{S} Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива |
зликују и оцртавају врхови планински... развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се п |
необично...{S} А иза тога распламтео се разврат, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно зад |
а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврату.{S} Бесна необуздана пијанка занела је цело др |
мнини кућа им изгледаше као пласт сена, развршен и развучен.{S} Примакоше се уз брвна, неки нас |
<p>А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак |
ао без марјаша. </p> <p>— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему |
јој прелете радост преко лица, које се развуче у весео осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} Гле мога |
о — и насмеши се значајно. </p> <p>Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај с |
им изгледаше као пласт сена, развршен и развучен.{S} Примакоше се уз брвна, неки наслонише ухо: |
и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чудно је то срде, које се радује м |
познати му звон меденица, који му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чароб |
и гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа свако сумњиво место, па се упути к високој роз |
раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац.{S} Слуге зором одоше |
Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ухват |
/p> <p>Одмарајући се на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који влада |
тупак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи заклонитије место, а видел |
— продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео. </p> <p>— Мора да |
сећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе |
ања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад до |
, пође даље реком, застајући понегде да разгледа шта се ради по њивама.{S} Спаде му велики тере |
стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоцевка |
на кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће да разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно издубље |
чне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрес |
{S} Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живин |
ан склоп, застрвен павитином.{S} Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза |
ми. </p> <p>После десетак минута Ђурица разгледа свуд око себе, окрете се источној страни, па з |
раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет |
мам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га погл |
ико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не мож |
p>Ђурица застаде; једним брзим погледом разгледа положај и, не мислећи више ни о чему, потрча и |
лики збор пред канцеларијом.{S} Капетан разгледа проваљено место; рупа беше мала: изгледаше да |
и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену за леђима. </p> < |
светлост на Станку, капетан је пажљиво разгледа. </p> <p>— Јеси ли заиста ти Станка? </p> <p>— |
једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: </p> <p>— Ходи дер ближе |
ед кућу чувенога газде Јанка Пајића.{S} Разгледавши кроз плот, виде у дворишту неколико деце у |
јаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има во |
и.{S} Извириваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па напосл |
них очију.{S} Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, к |
p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло сести, па не видећи нигде |
..{S} Дошли смо полако до његова стана; разгледам прво положај куће, па ми се учини сумњиво јед |
не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« |
та кроз оно прозорче, те ходао по соби, разгледао и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло |
ако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у главу!.. |
се неће жив дати... </p> <p>Капетан је разгледаше пажљиво...{S} Оно грозничаво дрхтање, необич |
вежњевима хартија, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта.{S} Чим капетан проговори, он се о |
да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе опет звецну.{ |
џбу на кмета, и осети неодољиву жељу да разговара с овим лудима. </p> <p>— Правите ко пуши — ре |
а га није хтела досад погледати, сад се разговара са њим и још како: шали се. »Нишани ме пушком |
је све још изгледало обично: виђа се и разговара слободно са својим сељанима, виђају га и по д |
</p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож. |
ар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да |
<p>— Е, тако, видиш... сад можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седајућ |
Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја такве ствари не вршим без њега. </p> <p |
тавру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде. </p> <p>»Погреших шт |
из среза... </p> <p>— Добро, ми ћемо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му прв |
бро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
ор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи овамо — рече старац и пропусти |
метне речи; мило му беше седети овако и разговарати се лепо са најугледнијим човеком...{S} Та о |
..{S} Та он је, у последње време, могао разговарати само с онима, који га чувају... </p> <p>— Н |
, што их Јелица сад каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових |
оди одери га... </p> <p>Другом приликом разговараху се девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да бе |
усту хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу. </p> <p>— Море, девојке, ако сад бане |
ће групе на неколико места, па воде жив разговор. </p> <p>Највећа је гомила народа крај пута, н |
е знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним гласом изрећи |
та, који му веома тешко падаху, пренесе разговор на неке обичне ствари, па се одмах и удаљи. </ |
ости...{S} Е ја... </p> <p>Писар окрете разговор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе |
ође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опазити да је мало света п |
ерадо одговара на то питање, он промени разговор. </p> <p>— Како је овде, велиш.... — рече он п |
па куд пукло! </p> <p>На томе се сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распитује шта мисли чи |
диграли дан раније и који изазваше овај разговор, беху веома страшни. </p> <milestone unit="sub |
у, а огледа да изазове Новицу на искрен разговор. </p> <p>— Знаш, брате Ново, досадило ми се ро |
куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је одма |
>Ђурица се намршти.{S} Пантовац упаде у разговор: </p> <p>— Па шта ћеш, море, не зна човек куд |
још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.{S} Сиђе опет на |
ас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора. </p> <p>Станку подиђе нека топла језа, и осе |
неодољиве жудње да проведе мало обична разговора са својим познаницима, он омекша.{S} Кад је, |
та ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он |
т остадоше у заседању да се, поверљиво, разговоре о другим општинским пословима, а остали, заје |
а господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао |
око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се разговори са њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја о |
А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} Само се чувај Матове браће, они ти много |
души његовој.{S} Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на |
а. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, да се разговоримо. </p> <p>Ђурица зину од чуда и стаде на мес |
А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p>Разговорише се још о зимовању, али је Ђурица своју прав |
цом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији.{S} Крв му појури живље по телу |
богата трговца у Поморављу.{S} На томе разговору затече их зора. </p> </div> <div type="chapte |
и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао |
а му што јави. </p> <p>Тако проседеше у разговору дуго.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се гус |
соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци...{S} У тој истој соби спремани су |
рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху много да кажу је |
г њих...{S} Донеси пет стотина, они све разграбе, и још морам да молим њих за који дукат.{S} И |
де риба скочи месо; потрчите муштерије, разграбише људи!{S} Ох, што је Масно--о-о! — повика Мит |
<p>Под записом, великим брестом што се разгранао пред судницом, стајаху неколико луди, па с чу |
...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао.{S} Мало је што и остало од оних двеста... </p |
а изиђоше обојица к друштву.{S} Вујо им раздаде свима потребно оружје, муницију и храну, па их, |
и општинску икону Спасово Вазнесење.{S} Раздадоше и друге, за литију потребне ствари; сврши се |
И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. |
дати на њега.{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да |
p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволиким п |
оље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« </p> <p>Опет се зачу звижда |
бежи од куће. </p> <p>»За јечам?...{S} Раздао сам по народу, тако ми самога Бога!...« — понављ |
то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до последње паре, тако ми самога Бога... </p |
изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до последње паре |
постанем права жена, па после да се не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! — вик |
не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те раздели свој тројици.{S} Ђурици даде острагушу, револве |
па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем, ја...{S} Ка |
је имао пуне руке посла.{S} Требало је разделити новац јатацима, оставити што и мајци, па онда |
о меса, а ет’ ... мртав!... </p> <p>Сви разделише ову философску мисао, па чак и капетан, који |
га...{S} За песму треба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само крави.... силом се |
. </p> <p>— Стале! — узвикну он блажен, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде исказати |
ј лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен... </p> <p>А ко се у такву весељ |
рица. — Само брзо! </p> <p>За један миг разиђоше се сви на разне стране. </p> <p>Ђурица удари н |
, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у пот |
над заходом, девојке покупише рубине и разиђоше се у село разним путовима.{S} Станка иђаше дон |
ца, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохв |
/p> <p>Истога тренутка искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши |
очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, |
ућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. </p> <p>Станка нарочито заостаде о |
а да отеже. </p> <p>— Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пр |
кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.{S} Руке |
е! — и замахну ножем. </p> <p>У кући се разлеже страховито врискање.{S} Ђорђе сав претрну, па о |
се могао тиме користити?...{S} У том се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{ |
е, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, познати му звон меденица, који |
— Ено их!{S} Пуцај! </p> <p>Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.{S} Као да |
ном, као плаховит поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође н |
тим прибра, намршти се и по лицу јој се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђу |
це као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме телу.{S |
у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило... </p> </div> <div type="chap |
рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих законских одредаба и жив |
мачје око ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче туде две ноге човечје, |
енили ношњу; удесили су да се оделом не разликују од становника своје улице.{S} Ђурица је, прек |
јутрењим сном...{S} На истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планински... развлачи се о |
ко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, |
сар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за врачање...{S} |
човека. </p> <p>Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин.{S} Свачије |
се надао помиловању.{S} Чудан је и тај разлог његову надању.{S} Састојао се у једној мисли: »Н |
ити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради Вујо? </p> <p>— Знаш |
д, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа с |
у, кад се он појавио отуд из вајата.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што |
на се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је |
а!... </p> <p>Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане.{S} Устаде са сламе, п |
даде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стању.{S} После онаква живота у родитељ |
јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Постаде јој досадно ово зап |
на да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима... </p> <p>А Вујо саче |
</p> <p>— Немој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори.{S} Прва је мука: где ћеш је?. |
а, неће он!... — рече Пантовац одсечно, размисливши мало. — Не иде, све је у његовим рукама... |
а такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се са |
, као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива |
нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да з |
пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама као |
па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави. </p> <p>»Па каква је то |
ознао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси |
нка прескочи врљике, и, не двоумећи, не размишљајући више о своме плану, пође журно, готово трч |
ш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на |
на радозналост повуче га тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, претрча сео |
игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште.{S |
аве ми! — рече малишан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишт |
ош ужасније, и он некако механички, без размишљања, онако исто као што се удављеник грчевито хв |
он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да |
е плаховит као олуја.{S} Јуришао је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; |
ти једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смис |
дважни младић, који срља у опасност без размишљања... </p> <p>»Хе, одсад нећемо као јутрос, зац |
га грозно, не остављајући му времена за размишљање. </p> <p>— Да се одметнем? — прошапта он као |
чула, пође кући. </p> <p>»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни влас |
да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њихове замке, а после«... и не доврши мисао, |
енуо да затекне курјака на легалу...{S} Разне пријатне слике из напада, који ће следовати, већ |
S} Толико је пута она слушала од момака разне изјаве — разуме се љубавне — али све то не беше о |
с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па |
</p> <p>За један миг разиђоше се сви на разне стране. </p> <p>Ђурица удари најгушћом шумом и, д |
ма и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад в |
права гозба.{S} Пандур је често доносио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је све јел |
е, коју му је Станка принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој руку преко |
чини да никаква сила не може разбити и разнети оно густо прамење.{S} Али само неколико часака, |
потребна упуства у којима су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и чека. </p> <p> |
ке покупише рубине и разиђоше се у село разним путовима.{S} Станка иђаше донекле са Јелицом, па |
рви пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.{S} Први пут ј |
воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима, а по једном такту, звецкање јасних пра |
венчања нађе неколико поузданих кућа у разним селима, где је могао склањати Станку.{S} Тако ск |
тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један |
њих му спремила широке тканице са девет разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке са кићан |
>»Ух, бруке!...« узвикну и, под утиском разноврсна осећања: стида, срџбе, бола — не знађаше шта |
д у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се само јаве и прођу... па и не |
површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима, а по једном такту, звец |
две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија.{S} Непрестано је потом мис |
тница и за којим тек после долази право разрачунавање, које мора имати неке сразмере са државно |
ње у потоку, испод Јовове куће, беше се разредила помрчина, али се још није добро видело.{S} Те |
ечи, услед којих се овај намах расани и разрогачи очи од страха и чуда... </p> <p>Ђурица и Стан |
не шале! ... </p> <p>И отвори се бесна, разуздана пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, а побрати |
</p> <p>Ђурицу су знали само по имену, разуме се лажном, које му је у пасошу означено; а пасош |
вога реформатора), па најзад Дарвин.{S} Разуме се, да је он морао објашњавати публици значај св |
та она слушала од момака разне изјаве — разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — |
а ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће на |
на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад успавано осећање у њему про |
брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити смисла.{S} А П |
спаде она тежина с главе... лепо види и разуме... </p> <p>»Ово је рака за мене...{S} Откуда она |
док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову п |
да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни положај: личио је на звер, |
дала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.{S} Она |
: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му с |
ти.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан...{S} Мајка |
ако леђима, преврнутих очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али истога тре |
своје осећање. </p> <p>Она га погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем поглед на величан |
е и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта се ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, |
амо једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече. |
а!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је кућа заиста поштена — како он ре |
ножем.{S} То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, |
из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања |
која те све више привлачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је њега привлачио, али чиме?...{S} |
{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Под |
ј облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно |
у ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, б |
сам мислио?...{S} Облак плива... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извес |
о зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса |
{S} Облак плива... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви ста |
, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, |
тра неку необичну работу.{S} Ту се копа рака, вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће да разгле |
. лепо види и разуме... </p> <p>»Ово је рака за мене...{S} Откуда она?...{S} Шта ће тај колац т |
.{S} Исекоше конопце, извадише онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што |
ати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p>— Једном се мре |
ш да живи, задуго... </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пита га Добросав. </p> <p>— Не могу, ништа не |
еда у својој механи, доносећи му сатљик ракије.{S} Тако му и проговори, оним обичним гласом: </ |
ка, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— Послао ти Митко и поздравио те.{S} Ве |
ндарми.{S} Један наточи свакоме по чашу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше: </p> <p> |
ве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа руком на стакло. </p> <p>Кад помену |
ош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је о |
а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом. </p> <p>— У торби су вам нага |
е части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хвала им — одговара Ђурица меха |
механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, з |
па после јакога пића. </p> <p>Променише ракију на вино.{S} Дохватише се печена јагњета, па га с |
Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. </p> <p>— Кад? </p> <p>— Зором. |
о стоје празни тањири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом. </p> <p>Уђе капетан |
...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, очекујућ |
није то лако надавати. </p> <p>— Знам, Рако, али опет... нисте ни ви седели скрштених руку.{S} |
/p> <p>— А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши тај поса |
страну. </p> <p>Он пође, надвири се над раком, па стаде... </p> <p>»Шта бих имао још?... да про |
<p>Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... </p> <p>Глава се Ђуричина искрете |
есече конопац.{S} Стаде да пада земља у раку...{S} Свршено је!{S} Правда је задовољена, закон ј |
груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под... </p> <p>— Предај се, не г |
бе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета хартија.{S} Извадивши половину |
ујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. </p> <p>— Ко је то |
колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. </p> <p>Ђурица га погледа зачуђено. »Ш |
{S} Смрт!«... и он нехотично извуче цео рам и испусти га. </p> <p>— Предај се! — викну једна гл |
клањаше половину прозора, па извади цео рам са хартијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би свак |
разапета хартија.{S} Извадивши половину рама, погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се. |
вати обрамицу с рубинама и затури је на раме.{S} Ђурица се зачуди: </p> <p>— Шта је?{S} Куд ћеш |
као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући. </p> <p |
, спуштајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђури |
а благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра се мора извршити осуда.{S} |
ди трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. </p> <p>— Стан’ д |
е може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу.{S} Сва ова забуна |
р, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. </p> <p>Радован плану, севнуше му очи као у тигра |
аше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну: </p> <p>— Б |
е да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.{S} Она скочи, па закука: </p> <p>— |
вори он и пребаци своју руку преко њена рамена. </p> <p>— Не знам, али ја овако не могу.{S} Хоћ |
ек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може од |
даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним мецима.{S} П |
и, фишеклије за појас и за ношење преко рамена, ножеви, пиштољи и још многе ствари, којима Ђури |
и се. </p> <p>Он јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, |
, па јој приђе и пребаци јој руку преко рамена. </p> <p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове в |
и га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се на ногама. — Ова је моја... моја... < |
и чула одговор: само га погледа и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то био тамо? — запита га о |
ем ти, купи сватове! </p> <p>Вујо слеже раменима, па одговори: </p> <p>— Чините, напослетку, ка |
ава беше усађена међу широким и снажним раменима, а цело му тело држаху необично развијене и ел |
неке необичне покрете: час мрдне једним раменом или пружи руку у напред и тргне је истога трену |
улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње |
ваше по изгледу, са заметнутом косом на рамену, иђаше средином пута, гледајући неодређено пред |
S} Напред јахаше капетан с острагушом о рамену и револвером о бедрима, за њим Станка са два жан |
чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, улепљена усиреном и запеченом крвљу. </p> <p>— Шт |
те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и |
сту напукла, па ту зија огромна спржена рана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ нам |
домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, према ранијем договору са Новицом, |
е би му ово ново осећање само позледило ране и муке му увећало... </p> </div> <div type="chapte |
— оглашени зликовац, кога зацело чека, раније или доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и она с |
скупиле, стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце куршума...{S} Гледа и чека... н |
нати, па онда ја немам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка |
се ревносно чували.{S} Дознавали су из раније за намере полициске, па су се сложно старали да |
тренутак, одлучише да приступе послу и раније.{S} Уходу послаше да се прикрије негде око куће, |
укло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја... још онда, кад |
њима три жандарма.{S} Они су га опазили раније, то је јасно, јер се један одвојио и у највећем |
ђутим догађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваше овај разговор, беху веома страшн |
што виде тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са |
а; па сад како то?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па сад продужују ст |
{S} Некако ми се чини сумњив... па одох раније. </p> <p>Отпре би се Станка после таква одговора |
поље ка Брезовцу. </p> <p>Ђурица је још раније, за време првих састанака, упознао Станку са сво |
адоше тешких рана, Ђурица окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилски потес, доми |
игурно...{S} Лези, спавај; сутра морамо ранити... да опет мало пијемо... </p> <p>Њему се не спа |
Једаред га, преко обичаја, посети Тима, рано у зору.{S} Беху прошли божићни празници.{S} Око пр |
твртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар с |
ин. </p> <p>Једне недеље дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, |
да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламењача оп |
</p> <p>— Добра ти срећа!{S} Откуд тако рано? </p> <p>— Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а и соли ми |
ања досад су крили од њега...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, свет |
p> <p>— Свршисмо.{S} Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајде |
урише се у поток.{S} Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсо |
ла: треба повратити Станку и завити јој рану, треба позвати општинску власт и Станкине родитеље |
во у Трешњевицу, а Радован таман превио рану и вечерао, па се спрема да легне...{S} Срећом, угл |
p> <p>— Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. </p> <p>— Наопак |
у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлин |
прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну: </p |
погинуо? </p> <p>— Није, али је опасно рањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели |
p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава? </p> <p>— Ни једнога нисам мојом руком д |
. и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт министру...{S} Затим јавна похвала у званичним н |
киданих речи, услед којих се овај намах расани и разрогачи очи од страха и чуда... </p> <p>Ђури |
а Ђурица механички, и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом. </p> <p>Настаде права гозб |
{S} Он није жалио новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихов |
она четири жандарма, стеже му се срце, раскида с... рашири очи... од пијанства ни трага... </p |
аше очију од Јуле. </p> <p>— Ја нисам с раскида, ако она хоће... </p> <p>— Не можемо ми трезне |
»Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскидати, па онда не морам ни крити.« </p> <p>— Где ти |
тела...{S} Кад си и зашто си са Ђурицом раскинула? </p> <p>Станка му исприча укратко, испрекида |
е ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскравих; те не знам како напуних судове и побегох. </ |
ирише. </p> <p>— Кажем ли ти ја! ...{S} Раскрсти с оним човјеком... знаш?... па да уживамо као |
на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини...{S} |
па да уживамо као цареви. </p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али г |
ави ова присебност и одлучност, која је расла све више, у колико се он приближавао кући.{S} Из |
ста, гледао како су се легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад |
сањивим надувеним очима, дугом и уском расом, изгледаше као страшило.{S} Кад плануше неколико |
</p> <p>Кад дође чиновник полициски да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, у п |
</p> <p>— Да ниси што дознао? </p> <p>— Распитивала је јуче полиција за тебе...{S} Знаш... ми с |
ао.{S} Младић, који је силазио с кола и распитивао у механама, намести се на предње седиште, ош |
е Трешње.{S} О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових познаника м |
ори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте се одмах и оде. </ |
осле таква одговора уплашила и стала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као |
у необични сватови на двојим колима.{S} Распитиваше за калуђера код сваке механе редом, и код п |
сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још ни |
ложај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се интересује ту |
ново, грубо и необично...{S} А иза тога распламтео се разврат, обухватио му душу и срце, и он о |
ео града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се блато по свима улицама, по двориштима, по |
ући се опет по растопљеној, замешеној и расплинулој житкости.{S} Тихо се провлачи задоцнели ста |
м покривене кућице; оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и воћњацима, белуцају се |
</p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се над целом оном масом жандарми |
се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају.{S} По ваздуху још трепери она беличаста изм |
ред те узбуђености, кад не могаше ништа распознати, зачу се условљени знак: — Пст! </p> <p>Ђури |
било тек подне — не могаше скоро ништа распознати.{S} Капци, на једином прозорчићу, беху закло |
сти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, па колико ти дамо... |
ели свет, који је исто тако раздраган и расположен... </p> <p>А ко се у такву весељу нађе увређ |
ионованим писарем.{S} Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче са масном |
и још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он се одлучи. </p> <p>— Ђуро, знаш... мени |
а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледав |
к беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више мож |
гледа.{S} Нека суморна сета и замишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, кад му до уш |
тељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди оних четири стотине и двадесет дуката, што их |
пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледавши случајно у двориште, угледа там |
га имена, те је тиме како он говораше, »распростирао научне философске идеје у питомој Шумадији |
још иђаше као у грозници.{S} Друштво је распустио, давши сваком другу по десет дуката, само ост |
авост падала је одмах у очи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене гла |
стезаху у осмејак, гледаху крвнички.{S} Раста беше малена, али снаге необичне.{S} Његовим широк |
али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од њега.{S} Најзад се и |
е ли?... </p> <p>— Казао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — о |
с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, право у село. </p> <p>Сунце беше давно изгр |
вратима и гурну их; зашкрипаше испуцана растављена врата и за њима одјекну потмула празнина пус |
и јави. </p> <p>Пријатељи се руковаше и растадоше. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
де у Београду, тајио и од њега. </p> <p>Растадоше се као најбољи пријатељи. </p> <p>Ђурица је и |
потпуно његова, и да се више неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро поноћ.{S} По небу јуре |
друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на пример нешто |
у заносном љубавном прижељкивању, па се растану; и он се враћа срећан, задовољан, опијен слашћу |
ам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ва |
дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца... </p> <p>Врхови буч |
оћи одговор...{S} И срце се опет почиње растапати... </p> <p>— Хвала, господине! — одговори он |
псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунк |
иваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза |
а ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички.{S} Раста беше ма |
дговори Ђурица тако наивно, да одједном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље |
ратима, извуче је и полако отвори тешка растова врата...{S} Јово јој нешто рече, навлачећи шаре |
лату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној, замешеној и расплинулој житкости.{S} Тихо |
вички лаутар својим монотоним циликањем растресао загрејане живце...{S} Мрачна и влажна ноћ нав |
ма их, ово су други«... </p> <p>Људи се растурају, дају пролаз некоме...{S} Ено, брадата, суха |
јата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке.{S} Наједаред узвикну |
олико дана, прогласи Ђурицу за хајдука; растури наредбе по свима општинама да се строго мотри н |
анима реченим послом. </p> <p>Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме |
че кроз потес кленовички.{S} Потесом се растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а он |
и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка не пође н |
знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком... |
а, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са тим послом.{S} Развесели се |
ше дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«. </p> <p>— Децо — поче он — сад имамо један |
сада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, ш |
је.{S} Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој: од толиких стрела, које досад |
потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе |
, као што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене и тебе...{S} Свакад нек се зна унапре |
терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене за њи |
дно му је што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} |
тању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену... </p> <p>Наједаред зачу се тихо, као |
шала и задиркиване, нарочито на Јеличин рачун. </p> <p>Кад се наже сунце ниско над заходом, дев |
ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива своје работе.{S} Не брини ти: у мој |
»Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. </p> <p> |
Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па до |
е.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да |
е узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт |
е ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар |
ића.{S} Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Стан |
арушки, пропала жена, и Новица је много рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан |
ребало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли доста т |
ом?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. </p> <p |
ге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми |
слим ти сто чуда...{S} Ко ти зна његове рачуне и крајеве. </p> <p>— Знаш... и ја тако мислим.{S |
и, па онда узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут. </p> <p>Зора већ за |
а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себи и најтајнију жу |
ам? — одговори Никола, чудећи се тачном рачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, |
беше усађен орловски повијен, на крају раширен нос, који издаваше велику срчаност и одважност. |
печена меса, неке крпе и стара поњава, раширена преко сламе.{S} Тада беше јасно, какав се стан |
Ђурица се подиже и погледа је зачуђеним раширеним очима. </p> <p>»О чему то она говори?...{S} П |
а твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво, раширених очију Ђурица погледа попа.{S} Ова страшна мис |
На благој, мало нагнутој равници лежаше раширених руку и опружених ногу, мртав Пантовац.{S} Стр |
пламен. </p> <p>Симо све то посматраше раширених очију. </p> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме уб |
та ћеш ми!.... </p> <p>Станка се прену, рашири очи и погледа га зачуђена. </p> <p>— Зар баш так |
андарма, стеже му се срце, раскида с... рашири очи... од пијанства ни трага... </p> <p>Сав наро |
њему учини непознат. </p> <p>Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђ |
еда како оно страшило необично отвори и рашири очи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте |
у глави...{S} Лице позеленело... очи се рашириле, да искоче из станишта... усне се скупиле, сте |
показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху. </p> <p |
да зелено и густо лисје буково, које се раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгл |
аде на ноге. </p> <p>одједном му се очи раширише, узвераше се... »Шта ће мој попа овде?...{S} О |
ледо лице намршти се... очи се зачуђено раширише и одмах склопише... тело се дрмну, покрете се |
е букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А на |
сумњај!{S} И ситније ствари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст по селу; |
и момци.{S} Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању |
} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p> <p>Одједном, као плаховит поводањ, п |
гао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш како ми је т |
рис... </p> <p>Ђурици би криво што тако рђаво протумачише његов израз, и још више што тако оштр |
ће остати жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе ка |
убиство.{S} И напослетку, другови су се ревносно чували.{S} Дознавали су из раније за намере по |
етенима, којима их ваше господство тако ревносно снабдева.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шт |
свој тројици.{S} Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас с |
ом руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка. </p> <p>Станка ле |
другога прозора. </p> <p>Ђурица окрете револвер и на тај прозор, па окиде... </p> <p>Загрокташ |
зором право у теме, па окиде...{S} Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме њ |
згледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други његов покрет, Ђ |
готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуч |
на појас Ђуричин. </p> <p>Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к р |
ка леже сва на ту пружену руку, дохвати револвер и обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удар |
ше положену пушку, а у левој, стегнувши револвер, прескакаше рупе и камење низ јаругу, док не о |
ва битка!... </p> <p>Испалио је већ оба револвера, па дохвати магацинку. </p> <p>А споља одједн |
у руке, задрхта сав...{S} Једва се сети револвера...{S} Истрже га иза паса, наслони цев на чело |
оњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и за ношење преко рамена, |
се нагло и на њима се показа Милета са револвером.{S} Видевши зликовце у гомили пред вратницам |
уз дувар испод прозора, подиже руку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором |
јахаше капетан с острагушом о рамену и револвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с о |
прекидно господа.{S} За њим, као што је ред, гегуца општински биров... </p> <p>Весеље и право д |
угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и ретка пој |
онопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма... </p> <p>— Митре, моли |
, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она |
е се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга... </p> <p>— А |
ивописна котлина, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом покривене кућице; оне ви |
о се опазити, да су обе женске од онога реда, који не држи много на чедност и поштење...{S} Гош |
ном... тргује!{S} Хоће да буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много од |
ом надању...{S} Све се роји, ври... без реда, без свезе... </p> <p>Пролазе минути и часови, про |
и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих крајева |
могао склањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да |
код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> <p>На вратницама, куда ће Никола доћи, бе |
нагомилао око једнога места у неколико редова; све се пропиње на прсте и посматра неку необичн |
>— Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе. </p> <p>За ч |
аспитиваше за калуђера код сваке механе редом, и код последње, пред манастиром, казаше им да је |
о не могоше погодити.{S} Извириваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, који су се ту |
то поновити и сутра и прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме хладна језа кад помисли, да |
ем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једв |
, па сад за окружнога...{S} Је ли то на реду?...{S} Море, срећан сам ја, бадава!«... </p> <p>А |
стељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. </p> <p>Ђурици се стеже срце од љу |
упоредо, а после тога све по двојица у реду.{S} Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко и |
пушку, те их прегледа и, нашавши све у реду остави их. </p> <p>— Тако, соколе!{S} Оружје ти је |
} Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се |
оше на посао, а у кући остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око малога ручка, вратише се Ђор |
ресуда — вели му Митар. </p> <p>Пресуда ређа његове злочине... </p> <p>Кад се помену његово раз |
Е то јесте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и убиства. </p> <p>И опет обрће очи низ п |
искапи прву чашу. </p> <p>Стадоше да се ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица |
прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што јо |
нај стид од себе сама...{S} И сад му се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и сва |
ткуд то? </p> <p>— Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, |
/p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта... </p> <p>— Кажу да си јутрос |
ело гледаше на њега. </p> <p>— А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не м |
рим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чин |
ава га убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. </p> <p |
, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичк |
чистини, најлакше погодити из пушке, и река која кривуда између потеса и шуме.{S} Али ко зна д |
га хајдуци занемеше, згледаше се, па не рекавши ни речи, изиђоше из храма зловољни и упутише се |
није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Боле |
ок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... </p> <p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако |
овиште, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица трагове ужасних зло |
те...{S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према |
сад толико надао и радовао? — Ничему... рекао је тада сам у себи.{S} И сад се сетио чворкова... |
Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонет |
помене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га ова |
еда данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...{S} |
добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, |
ам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што с |
у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право.{S} Отац га |
господина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, |
ик. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим |
ако се тамни!... </p> <p>— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </p> <p>— Сад н |
нчевим изласком... </p> <p>А тамо поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелени потес у даљ |
за мном.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом. </p> <p>— Добро — одговори он |
оскакаше и за један тренут дохватише се реке. </p> <p>— Е, данас јевтино прођосмо — рече Пантов |
з очију, те да се они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много поузданији, но да их опази |
> <p>— Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нама све |
те у јагњилском забрану, знаш онај више реке... </p> <p>— Зар ти знаш куд ће ме послати? </p> < |
>Не остаде им више од стотине корака до реке.{S} Наједаред Пантовац погледа у лево, па, видевши |
на да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: или да о |
селе деце...{S} И сећа се балвана преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајк |
ђемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац забринуто. </p> <p>— Не брини, |
. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. |
недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоћену, пон |
им болом, одговори: </p> <p>— Истину си рекла.{S} Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, з |
о смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако |
; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и зат |
ије и одмереније. </p> <p>Куд ће сад? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш |
ем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што о |
ица весео, радоснији но икад, пође даље реком, застајући понегде да разгледа шта се ради по њив |
још само два начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или да се завуку т |
рупе и камење низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, која беше обрасла густим шибљем и |
ица се спусти са високе планине и удари реком, која тече кроз потес кленовички.{S} Потесом се р |
ла је и од неких других узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, |
да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми |
се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха. |
’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти замиј |
ца, прилазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте ли? |
д погледаш смрти у очи? </p> <p>— Ја ти рекох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи |
ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти Бог оп |
бу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. </p> <p>— Шта то дроб |
Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рекоше: олакшање, како ли?...{S} То му кажу, значи да н |
јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — |
аки тренутак. </p> <p>Сви троје пређоше реку, дохватише се густе кленовичке шуме, која се пружи |
ца, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак |
ачајно шушкање. </p> <p>— Да бегамо низ реку — рече он готово нехотично, тек само да што каже и |
купајте се слободно« — па оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— Што |
Е, ђаволи!{S} Ја оно оданде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — одговори он, удар |
>— Је ли то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи писар. </p> <p>— Чича, ти |
ко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себи и најта |
н, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало |
ао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују.{S} Двапут је осуђиван на робију за |
обичним приликама.{S} Беше то стасита и ретка појава.{S} Висок, снажан младић, широка чела, гус |
да накрај видокруга, откуда се помаљаху ретке паучинасте кудеље сивих и беличастих облачака... |
вету.{S} Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... </p |
е да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.{S} Сиђе |
је да тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у истом |
и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.{S} Још из детињства она беше чудновата и |
ено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима.{S} У неколико округа било је позн |
ати.{S} Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматра са стране, да |
о доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, мио обратиме!{S} |
ка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Разлило би м |
ома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање |
велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму па |
Презреће ме, грдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!...{S} Назваће ме лопужом и св |
евојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора. </p> <p>Станку по |
из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен оз |
љења цела света. </p> <p>»Шта ли ће она рећи кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви друг |
са њом сада, кад јој може много што шта рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине одједн |
!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву разговору, смрче |
да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква |
ко је од оца навикао.{S} Имања, може се рећи, и не имађаше.{S} Једна кућица са даном орања око |
се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зу |
шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја са |
како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!...« </p> <p>Не |
отекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојници — на страном језику.{S} А уваженој госп |
и велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек |
е ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако задаје страх |
главу!... </p> <p>»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће право!...{S} О |
р његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И д |
човек егзистира, од пресуднијега, тако рећи... утицаја... </p> <p>— Шта ту дробиш — упаде му ж |
} Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога може убити последње циганче, па н |
оја, велика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питању — говораше апотекар пред Јанковом |
газда Јанко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} |
Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата. |
јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, н |
друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене?{S} И |
ководило апотекара, да избере име овога реформатора), па најзад Дарвин.{S} Разуме се, да је он |
ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми |
во у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псето — по |
други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да је п |
нка, после онога необичнога састанка на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у ли |
убинама.{S} На перилу — повећем виру на реци — скупљаху се, четвртком или суботом, девојке и же |
кварило.{S} Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта т |
а Вујов одговор. </p> <p>На кленовичкој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква од |
е га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек што корачише два три пута, а озго више про |
це, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу |
знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да |
, што ми је он поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми |
питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, јатацима н |
о ли би то изгледало?{S} Намести је он, рецимо, код... где би то могло?... све једно, Новица би |
би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упропашћујеш поштени свет, па дајеш њима, к |
стаде опет мислити. — »Али како?...{S} Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна се... они мене |
а је свему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други |
у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, |
е.{S} До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и п |
без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, не знај |
господа полицајци! ... — рече он као уз реч, али погледа Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’вала ти |
</p> <p>— Море није то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не је |
зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије |
ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... </p> <p>— Па не мораш баш све, али тек... ’нако |
же, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети он |
о, но се спремао... — упаде му учитељ у реч. </p> <p>— Пардон, не прекидај ме.{S} Је ли он непр |
> <p>— Шта ту дробиш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар састављаше свој |
за мене није — упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после |
</p> <p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да |
боље васпитао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уредно свршио школу и био би користан држав |
ац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не |
лаго свештениково лице, очекујући другу реч, која би ублажила или преиначила ту страшну мисао, |
мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја...{S} Али |
и слух, могао му је ухватити само једну реч, коју чешће помињаше: бјеси... па се непрестано дом |
речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч овој праведној, страшној погибији! </p> <p>— Ето их |
обори главу и полугласно, као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да је мој тата одборник, било би др |
мет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, на пут. </p> |
одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам |
и требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије |
поповој. </p> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p |
p>— Ти се, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љут |
</p> <p>— Закључај брзо врата споља! — рече му он тихим гласом. </p> <p>— Закључао сам, ево кљ |
ите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. </p> <p> |
таде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигацију. — На њој све пише, |
</p> <p>— Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благ |
} За два дана две разбојничке похаре! — рече свештеник. </p> <p>— И јуче изјутра онај случај у |
лику књигу. </p> <p>— Дајте младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких |
леда и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — рече после дужега ћутања. </p> <p>— Шта? — насмеја се о |
жи. </p> <p>— Е јеси човјек, неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А они матори пас никад ми не |
е? </p> <p>— Нема их нигде, славе ми! — рече малишан застанувши и као размишљајући где ли су. — |
а почне. </p> <p>— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има |
ма’ни, човече!{S} Само се ти пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући по мрачном ходни |
ли је. </p> <p>— Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто.{S} Поседаше и остали жандарми. |
ак и баци му у крила. </p> <p>— Број! — рече му Ђурица. </p> <p>— Лако ћемо пребројати, но деде |
којим ће правцем ићи. </p> <p>— Стој! — рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко с |
оћ мало прибојавао од мене.{S} Лудак! — рече јој Новица. — А мени је његов живот потребнији но |
младенцима: </p> <p>— Хајде за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола, певушећи неку п |
ехом. </p> <p>— Ја бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што |
<p>— Ти си се, море, негде наквасио! — рече Вујо, погледавши га мало боље. </p> <p>— Од муке, |
д има тога зла. </p> <p>— О, те како! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у свима државама |
одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице. </p> <p>— Чекај, |
у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама |
} Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива била! — одговор |
е. </p> <p>— О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. </p> <p> |
ати Јова. </p> <p>— Сад пазите добро! — рече им капетан, и ако није било места опомени, јер сва |
у земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. </p> <p>— Лака ти земља била! — поновише жа |
о к њима. </p> <p>— Помози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> <p>Пантовац се |
</p> <p>— Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти би |
} Ђурица познаде попа. </p> <p>— Поп! — рече он, и сенка некога детињега стида прелете му преко |
ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Ста |
о дознам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим.{S} Кажи онима тамо не |
лика срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече д |
нако... не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. </p> <p>Станк |
емо ни мрднути. </p> <p>— То је мука, — рече Ђурица, погледавши мимогред Станку — али опет, да |
у. </p> <p>— Не помињи зло, молим те, — рече она крстећи се. </p> <p>— Добро те њој ниси ништа |
пљоску с ракијом. </p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као |
А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши тај посао! </p> |
је воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак учиниле његове страшн |
дговори Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни груди. </p> <p> |
е, док спавају господа полицајци! ... — рече он као уз реч, али погледа Ђурицу значајно. </p> < |
слободан. </p> <p>— Онда... ништа!... — рече он уздахнувши. </p> <p>— Тешко ми је, Ђуро, што ти |
то је друго...{S} Бадава, неће он!... — рече Пантовац одсечно, размисливши мало. — Не иде, све |
ор. </p> <p>— Како је овде, велиш.... — рече он после краткога ћутања. — Знаш како је.{S} Уцена |
хтела новаца, но онако... као ја?... — рече Станка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљен |
Ђурицом.... </p> <p>— Зар Новица?... — рече она и трже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да |
и, да ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео |
<p>— Беспослица!{S} Какво венчање... — рече Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. |
а баш тако..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па нас |
е... и овом приликом, као и сваком... — рече он, дижући своју »шлафкапу« и поздрављајући капета |
заборавио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после као да се присети нечему и пов |
ио...{S} Како да није доста, болан... — рече он, узимајући новце и бацајући их у недра. — Само |
и Ђуричиној. </p> <p>— Чујеш, Ново... — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим рук |
по дворишту. </p> <p>— Да није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. |
ј се, молим те, наредићемо се лепо... — рече он, ступајући напред плашљиво и збуњено. </p> <p>У |
га зачуђена. </p> <p>— Зар баш тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти траж |
и тамо частите са некаквим девојкама? — рече она и насмеја се весело, као да је то што је казал |
на на судници. </p> <p>— Шта зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} |
елика неизмерна жудња. </p> <p>— Шта? — рече она зачуђено. </p> <p>— Знаш... да си тешка... — о |
</p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше. </p> <p>— Шта ће ми бити? |
зачу звиждање. </p> <p>— Шта је сад? — рече Ђурица, заклањајући се и одговарајући на знак.{S} |
воје главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво око себе. — В |
икрио Новица. </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече он. </p> <p>— Чек’ да наместим твој покривач — одг |
и хајдуковање, па сад вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући се као за себе. </p> <p>— |
Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он гласно. </p> <p>Станка запали свећу, па седе на |
ици. </p> <p>— Где си, Мишо; камо се? — рече она, спуштајући му своју белу облу руку на раме и |
</p> <p>— Новица!...{S} Који то беше? — рече као присећајући се. </p> <p>Станка ућута као залив |
јој они стајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да т |
мо ради тога, да човек буде чиновник? — рече срески шумар, и пренесе поглед преко својих слушал |
p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа. </p> <p>— Па... како хоћеш — |
су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати. </p> <p>— У стању смо умирити вашу |
</p> <p>— Што ли је то Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго... </p> <p>— И ја мишљах.. |
е. </p> <p>— Чудо се ниси опет напио? — рече она, осмехнувши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у |
ћу полудети!...{S} Докле ће се овако? — рече Станка и седе крај њега на под. </p> <p>— Што, Ста |
одговор. </p> <p>— Што ти није мило? — рече он чудећи се. </p> <p>— Зар смо ми за то... и нашт |
. </p> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица одједном. </p> <p>— Хоћу, бане, с такијем с |
а лице. </p> <p>— Хоћеш у село, попо? — рече он благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, |
ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — рече капетан, па изиђе пред кућу. </p> <p>Ђурицу изведо |
сет дуката!{S} Камо ти још осамдесет? — рече Ђурица. </p> <p>— Јест, јест, брате... сто двадесе |
аоколо. </p> <p>— Чусте ли за Ђурицу? — рече једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш оде у хајдуке. |
— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посматрајући га озбиљно и радознало. </p> |
<p>— Докле ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. </p> <p> |
е за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће др |
омилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај |
псани. </p> <p>»Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.{S |
главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац.{S} Он је учинио тако.{S} И кад му је посл |
гле Ђурице!{S} Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? </p> < |
е пожурио!{S} Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох |
би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стишавајући се. </p> <p>Марко окрете |
</p> <p>— Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу више тако да се потуцам — одго |
/p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Пантовац с |
љена, ти си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се н |
оно... ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу |
смркне, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица. </p> <p>— Готово тамо вам је најсигурније. |
аш како је ово добро за уморна човека — рече он, пружајући пљоску Ђурици. </p> <p>— Море остави |
липова, кад убере њиву, па квит посла — рече кмет. </p> <p>— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђуриц |
а се полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и |
чуперци!{S} Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан изра |
, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — рече један од људи. </p> <p>Ђурица се освести.{S} Намрш |
</p> <p>— Даска! </p> <p>— Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако. </p> <p>Кад диг |
ро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући потиљак. </p> <p>— Пот |
вири из корова. </p> <p>— Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу.{S} Разведри му се |
Све до једнога. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме ч |
<p>— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, |
до мрака!{S} То нам је најпотребније — рече он, чим се поздрави с Јовом, који се изненади њего |
мо се, по Богу си?... полудех од муке — рече он. </p> <p>— Е, синовче, на муци се познају јунац |
> <p>— Где си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погледавши је страсно. </p> <p>— Видео |
<p>— Овуда се мора трчати; нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — викну о |
Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Шта ћемо мерити, |
/p> <p>— Немој... остави то, молим те — рече Ђурица, махнувши везаном руком. </p> <p>Митар оста |
да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му комшија, изневши поцрнелу од чађи пушку — пун ј |
вљу. </p> <p>— Што ти је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом преко мес |
у је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — |
разбојништво?... </p> <p>— Е то јесте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и убиства. </p |
че, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. </p> <p>Ђурица га по |
едно.{S} Прошао један, наићи ће други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу. </p> <p |
<p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору |
на покајање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, очекујући жудно његов одговор. </p> |
>— Јок.{S} Довече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде. </p> <p>»Погреших што слагах — ста |
p> <p>— Добро, ми ћемо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му прво повади оружј |
како са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да ник |
есту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. </p> <p>Ђурица оборио главу, па, чи |
е, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; к |
ло од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одговори оби |
вим лудима. </p> <p>— Правите ко пуши — рече он, пруживши дувањару. </p> <p>Биров му приђе боја |
не тражим.{S} Само и ти мене причувај — рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти за то — одговори Ђурица. |
ко... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина, море, какве су то девој |
ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. </p> <p> |
зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али |
ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му новчаник. </p> <p>— Ама шта ово |
кири и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! |
а столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина, који га појми, па у |
ка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па |
а чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем, ја...{S} Кад треба трч |
нку. </p> <p>— Она то и тражи једнако — рече он. </p> <p>— Па лепо, болан.{S} Ето, ја ћу кидиса |
ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непоз |
сести и разговарати се.{S} Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата. </p> <p>Ђурица се з |
ку као сат. </p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и |
.{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу. </p |
нам. </p> <p>— Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, па |
</p> <p>— Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш В |
. </p> <p>— Е, данас јевтино прођосмо — рече Пантовац, умеравајући ход. — Ха, снахо, душу ли му |
се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. </p> <p>Подизаше се и журно сиђоше у јару |
ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби |
ако нећемо... јок!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па с |
Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан. |
њега«. </p> <p>— Ево ти снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако п |
поштено и право. </p> <p>— Кмет Перо — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са |
имње зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. </p> <p>Станка изиђе |
ма што кмет донесе. </p> <p>— Није то — рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни |
и... ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђурица, схватајући положај хајдука, који се удаљи |
уд.{S} Мораш је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти новост о наредби. </p> <p>— |
p>— Погибе.{S} Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића.{S} Пот |
м. </p> <p>— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште у |
</p> <p>— А ја те чекам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одовуд, од с |
шушкање. </p> <p>— Да бегамо низ реку — рече он готово нехотично, тек само да што каже и да гов |
очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин. < |
да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станк |
сад можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. |
ну динара. </p> <p>— Е, мој пријатељу — рече му присебан, неки весељак, вересијаш — зар ти не з |
</p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се искашља и протрља међу прс |
</p> <p>— Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у |
да га морам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па отвори једна врата на ходнику.{S} Истог |
ом пушком сигуран сам на сваком месту — рече Радован. </p> <p>— Не ваља тако.{S} Боље идите зај |
се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће. < |
д дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Станком. </p> <p> |
вако са њом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли |
ј се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на кл |
Наљути га права истина, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања.{S} Своја к |
тко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...« </p> <p>— Ђуро, сп |
а осећање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, |
ца, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову. </p> <p> |
ено значење и позна глас онога, који је рече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али |
е и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, |
ци. — Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p>— Каква ти ј |
гај.{S} Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе три бан |
прилике, погледа у једну страну крова и рече: </p> <p>— Дед’, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да ј |
анка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у |
па ето... </p> <p>Свештеник се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо пр |
и те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, има нек |
<p>— Јесам... онако узгред.{S} Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мен |
ављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а а |
учинити сто чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па гр |
аркова је кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} Ха |
. окови...{S} Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре с |
и упутише се изласку... </p> <p>— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац |
Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} Како оно рече: може, вели, |
к... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па узми још сто две |
? </p> <p>— Па... морам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. </ |
ио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме ме |
мио његово душевно стање.{S} Он му само рече озбиљно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће то да изг |
и срамоту његову... </p> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{ |
о рече да ме може убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!... |
овика: </p> <p>— Остав’!...{S} Ко ти то рече? </p> <p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко |
ешка растова врата...{S} Јово јој нешто рече, навлачећи шареницу на децу, али она не чу ништа.. |
м, да и њега затвори.{S} Једном пандуру рече да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писар |
ом, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— |
неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом. </p> <p>Кад му се растури прва дружина, |
е се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре |
агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, ево н |
се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се |
сти, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где о |
нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као |
ући.{S} Из памети му не излажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убијем!...« Излазећи из |
, час гудећи басом.{S} Изговарао је све речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се р |
..{S} И знаш ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би м |
S} Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч овој правед |
понављаше он у памети последње Николине речи и изазиваше све оне страшне слике, које се мало ча |
јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза.{S} Девојке се разговараху |
урици беше пријатно слушати ове паметне речи; мило му беше седети овако и разговарати се лепо с |
ју, а њему не излазе из главе загонетне речи Новичине. </p> <p>»Он много зна, а неће сад ништа |
лаве и бледа лица, слушаше ове необичне речи, које исказиваху и неке његове најтајније помисли. |
какав су утисак учиниле његове страшне речи. </p> <p>Станка се не измени; као да је очекивала |
нка не појми одмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилег |
стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинам |
пусти на земљу и леже... без јаука, без речи... </p> <p>Опет загрокташе пушке, засипајући сву с |
оволиким парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби |
еханџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети се свега... и истога тренутка скочи. |
ољну...{S} И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, по неки пут се н |
з задовољене освете, али не прозбори ни речи... </p> <p>Капетан не зна шта ће пре, пуне му руке |
ка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} После неколико дана она је две ноћи сачекала п |
на се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с на |
а да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с |
занемеше, згледаше се, па не рекавши ни речи, изиђоше из храма зловољни и упутише се изласку... |
p> <p>Вујо устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо |
м на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу. </p> <p>— Овде је к |
што год у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже своје осећање и чуђење. </p> <p>Седнувши |
има, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало речи појми њен положај, па хтеде да се користи оваким њ |
ди њихове користи« — сети се он попових речи и, идући полагано уз поток, стаде да мисли о томе. |
му добаци неколико кратких испрекиданих речи, услед којих се овај намах расани и разрогачи очи |
еђаше, али се сад сећаше само Николиних речи и последњега свога дела: кад је пружио, скоро насл |
ажем... </p> <p>Ђурица се изненади овим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, а ог |
сам се тек зимус почела досећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник м |
рац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио њего |
исављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радис |
роз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула свој |
засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отворенозеленкастим сјајем шибље и ли |
вотиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, нов |
е хитро и једним мушким скоком прескочи речицу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где |
војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињава |
кад, ето, други људи могу...{S} Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девој |
изворца, који је ископан у самом кориту речном, те са њега сви радници из потеса носе воду.{S} |
д се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез проговори: </p> |
као мало пре..{S} Сад му беше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне обичне појаве, које |
, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке.{S} Прозор се лагано и опрезно отвори.{S} Струј |
шћући као у грозници, и наслони лице на решетку.{S} Беху се обојица тако примакли, да су могли |
да упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесности прође му дуго време. </p |
ба никуд!... « </p> <p>— Хајдес... паде риба скочи месо; потрчите муштерије, разграбише људи!{S |
шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се од |
це који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са |
кажи јој: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да |
ра да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Т |
у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, |
е да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: </p> <p>— Даље од мене, кучко, не пога |
ајући кроз њиве и ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово |
.{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, јатацима не може, |
в новце. </p> <p>»Пропао!... пропао!... робија... окови...{S} Сад одмах окови... јер он рече »о |
Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само |
о, кад су ствари код мене нађене!...{S} Робија! окови!...{S} Или... или шта? оно што Вујо хоће, |
синко, да се вратиш међу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се можеш вратити слободан. </p> <p>— |
ц или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима с |
ека куршум. </p> <p>— Тхе... куршум или робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти |
дуго, много, да остарим...{S} Шта је то робија, ништа!...{S} Слушам ја тамо све старешине... ка |
помисли Ђурица. »Венчање...{S} Прате ме робијаши! ...{S} А како сам некада лепо сањао о овоме ч |
ељати, знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет шест |
та према Вују.{S} Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које |
>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} |
та је ово?...{S} Гле, мрак... тамно, ту робно... у соби светлуца пламичак жуте воштанице, а око |
> <p>— Знаш, брате Ново, досадило ми се робовати за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај сваког |
мо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода!... |
ене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем, али нећеш!...« </p> <p>— Јеси ли спремио какав |
се мучиш због онога зликовца, коме сви робујемо!... — викну Ђурица грејући иглу трећи пут. — К |
</p> <p>— То није ништа... само сам га ровашио...{S} Зар је то разбојништво?... </p> <p>— Е то |
з гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и повија са стране у страну, као добра пшен |
ма.{S} И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разг |
ђе за њим, постати отпадница од куће од родитеља, од села и целога света; знала је да тога часа |
еће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху једно уз друго, |
реба позвати општинску власт и Станкине родитеље, треба видети шта ће са Јовиним укућанима, тре |
његови вршњаци из села?{S} Зато, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, ш |
е нађе девојка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да са |
ик се изненади; засја му у оку необична родитељска радост, али он, не изменивши гласа ни држања |
о свом стању.{S} После онаква живота у родитељском Дому, после необуздане самовоље, којом је о |
и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, пропала жена, и Новица је много рачунао |
на за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен.{S} И сама власт п |
се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби не трабуња штогод онај |
p> <p>— Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што п |
ма и маши се чутуре. </p> <p>— Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга |
уд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што више може. </p> <p>»Ја |
ако. </p> <p>— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за ве |
ору.{S} Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од |
ва од велике хајке.{S} Вараше га куцање рођенога срца или пиштање уха.{S} Одједаред застане бле |
ко сумњиво место, па се упути к високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато обично сп |
таде Мата, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица. </p> <p>— Шта ћемо с |
ву преко сламнога јастука и врати се за розгу. </p> <p>— Лијепо сам намјестио, као да спаваш та |
камењена... </p> <p>....{S} Ври у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и шушти то |
че да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} Тако мислећи загледа се у плав |
у збива, не погађа мисли које се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у великој |
држи у грозничавом надању...{S} Све се роји, ври... без реда, без свезе... </p> <p>Пролазе мин |
и натраг. </p> <p>— Па кад му то истиче рок? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је био последњи |
сти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за |
мољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни |
рено сребрнаста неба сипи и капље ситна роса, која обухвата цела човека, продире му до тела и, |
аздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па за |
еливаху и блистаху поља и њиве, окићене росним капљицама, које се по брежуљцима већ стапаху и и |
дноће, а ноге журно ступаху по хладној, росној трави, не осећајући ни хладноће ни умора...{S} С |
е Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, под зеленим и густим наткриљем букова лис |
ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах из |
ном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.{S} Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје |
појасу. </p> <p>Ђурица приђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. </p> <p>За |
p>Једнога дана сиђе Станка на перило са рубинама.{S} На перилу — повећем виру на реци — скупљах |
екла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и затури је на раме.{S} Ђурица се зачуди: </p> |
доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре по врелу кам |
нце ниско над заходом, девојке покупише рубине и разиђоше се у село разним путовима.{S} Станка |
војке и жене сеоске, те испираху лужено рубље, па се ту обично заметне шала и прича, која се пр |
но, светлим очима посматра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш |
а народа крај пута, на једној положитој рудини, са које се лепо види цела варошица са околином. |
.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти, а лисиц |
Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И та |
ја, којим се прелази отуд из Шумадије у руднички крај, бегунци се зауставише на једној стрмој к |
оји дели шумадиске таласасте равнице од рудничких, начичканих једно до другога, брда и планина. |
Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких огранака, који су у другом округу, где ће, бе |
ше гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огранака. </p> </div> <div type="chapter" xml |
како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вала, јо |
и: </p> <p>— Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, |
сети да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза |
, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, да се разг |
ну о земљу...{S} Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. </p> < |
да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако са |
одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу.{S} Сва ова забуна потрај |
ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама с |
тну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он з |
против, он се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао. </p> <p>— Симо, ти сад окре |
се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидевши од љутине и узб |
па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама. </p> <p>Старац, још снажан, поче да се отима, т |
држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше до места; спустише га више коца... </p> |
ак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошап |
справља, истурује груди напред; намешта рукама кошуљу да се припије уз тело и подиже очи... </p |
три скока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном силом, коју о |
и задоцнели становник, придржавајући се рукама за мокре зидове блатних кућица или за накривљено |
умеником... </p> <p>Ђурица једнако маше рукама, прича и смеје се. </p> <p>— Хоћеш ли да се побр |
и га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, испечена |
свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута јединца сина.. |
сливши мало. — Не иде, све је у његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути. </p> <p>— Т |
и шта је још не може снаћи у пандурским рукама...{S} Тада се прене и, не гледећи ни на какве оп |
зникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га испред Ник |
искочи старцу и стеже га својим снажним рукама, као утегом.{S} Станка им приђе и хтеде да ослоб |
да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — муцаше јадник једн |
?...{S} Каква је ово тежина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе ру |
ле дугога читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, обрте се младенцима: </p> <p>— Хајде |
у собу, и мало затим врати се, носећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се облачи и уједно хте |
, улазећи у двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо |
строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. </p> <p |
воје работе.{S} Не брини ти: у мојим су рукама сви његови планови.{S} Него да ми сад одспавамо |
ати!...{S} А шта је ово заковано?...{S} Руке и ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути с |
гомиле народа бесмислено, пијано...{S} Руке му везане, али овлаш, те њима слободно креће и маш |
по питомим лукама и дивљим голетима.{S} Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено |
му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{ |
— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене једро раз |
старчево и окиде...{S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица скоч |
присела код завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји |
осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне.{S} Уводећи га у затвор, одрешише му руке |
е овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. </p> <p>Постепеним током догађаја Ђурица се већ н |
му дугачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задуж |
кама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... оп |
м: пропао си ако мрднеш. </p> <p>Јовове руке, којима се одупирао, клонуше, што је значило да се |
е од свих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли. </p> <p>— Ево ти дружине, харамбашо! — ре |
натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше... |
као кип.{S} Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. </p> <p>— Натраг, коме је живот |
обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, |
етрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, об |
дгоненуо, похватао би све конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо, није пружио довољно |
о село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Лети се наимала под |
д чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју милу јогуницу, целива је и |
.{S} Отпасавши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. </p> |
ецање... затим се склапају сухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убра |
во сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. </p> <p>После сво |
и шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радовану. </p> <p>Пантовац узе новчан |
овори он и погледа њене једро развијене руке. </p> <p>Станка нехотично подвуче руке под одећу, |
а око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све |
одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{S} Само испаде из онога дима нека прилика, паде |
пријатељи. </p> <p>Ђурица је имао пуне руке посла.{S} Требало је разделити новац јатацима, ост |
везане.{S} О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вр |
руке. </p> <p>Станка нехотично подвуче руке под одећу, па се учини још радозналија, али тако, |
а већ нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду... само да има чим |
х је за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па запита јед |
луђер их и не погледа, већ само састави руке младенцима, па се обрте столу и стаде да чита.{S} |
ви. </p> <p>Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самовољу.{S |
ће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје место, беше већ донесена |
застадоше, не мичући се и не пружајући руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, ш |
се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе |
устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мр |
ни с ким другим, знаш... </p> <p>— Ево руке! — одговори она, па му се усхићена и весела баци н |
да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба доб |
ошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. </p> <p>— Биће то који д |
рица скочи с постеље и дохвати оружје у руке...{S} Ослушну... не чује се ништа...{S} Приђе к вр |
ли...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини... </p> <p>— Царски ћ |
проклете паре, које ти је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изговорено таквим гласом, од |
мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, |
половине карике...{S} Неки људи пружају руке поред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, ш |
> <p>Капетан не зна шта ће пре, пуне му руке посла: треба повратити Станку и завити јој рану, т |
не.{S} Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше |
се разговарати — рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му прво повади оружје. — Сад седи лепо, па |
притискивајући га грудима и стежући му руке... </p> <p>Попадоше на њега још тројица, четворица |
ри Ђурица махнувши пушком, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене. </p> <p>Ћ |
ишта према ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе руке з |
д би могао убости противника, али су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод |
урица се уплаши.{S} Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав...{S} Једва се сети револвера...{S} И |
... не види ништа и не мисли... </p> <p>Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да |
p> <p>Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, Којо, са нама? < |
бојица. </p> <p>Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти се досадило, побро |
реме само ми јави. </p> <p>Пријатељи се руковаше и растадоше. </p> </div> <div type="chapter" x |
ну Марко и пружи руку. </p> <p>Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право |
другога, али и у том потчињавању она се руководила својим начелом — самовољом. </p> <p>А она се |
Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овога реформатора), |
га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли с |
и ја те частим овом ракијом — и показа руком на стакло. </p> <p>Кад помену капетан осуду, Ђури |
... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, |
лако пође к вратима...{S} Полако ухвати руком дрвену ручицу на вратима, очекујући неће ли чути |
.. — муцаше јадник једнако, претурајући руком по појасу. </p> <p>Ђурица приђе, истрже му рубац |
с оне стране капка.{S} Полако, тресући руком, одговори на куцање.{S} Капак лагано шкрипну, и Ђ |
ако заболе, да се мораде ухватити левом руком за чело, које обузимаше све већа ватра... </p> <p |
је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мис |
како ћу сад?...{S} Да га убијем својом руком... не могу, нећу...{S} Тако би се смирио за час, |
глава? </p> <p>— Ни једнога нисам мојом руком дирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не зна закон. < |
ома и сањива глава, са необично дебелом руком иза потиљка.{S} Са планине пирка студен, оштар по |
олим те — рече Ђурица, махнувши везаном руком. </p> <p>Митар остави мараму ћутећи, живо привеза |
и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појас |
ш. </p> <p>Симо се исправи, машући оном руком, која је бодена. </p> <p>— Ништа, среће ми, само |
лачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем...{S} Писар скочи с коња и при |
асу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио |
подиже испод једнога дрвета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Нов |
у. </p> <p>Тога часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе |
, обори главу и некако неодређено махну руком поред уха, што се могло узети као да скида капу, |
поглед у помрчину, па напослетку махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још |
кри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увеч |
ај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Добросава. </p> <p |
и посадивши је поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци |
. </p> <p>Он јој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само |
, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад си је ти |
о.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао |
се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се в |
Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући.{S} Мајка га дочека |
о.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — викну она. </p> <p |
рвено корито за појење стоке, подметула руку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у |
е, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега осећање |
лони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена... </p> <p>....{S} Ври у гла |
то радите! — викну он, узевши пушку на руку. </p> <p>Сељани занемеше, кмет најпре скочи љутито |
p> <p>Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прсти |
мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам т |
се саже уз дувар испод прозора, подиже руку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под п |
да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. </p> <p>— Доле ту кустуру! — цикну кмет. |
да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком |
сав.{S} Стаде лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ пр |
уплашено, док се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче |
ко њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови |
, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S |
је требало да личи на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, дође ли?... </p> <p>— Дођох |
тро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} Откуд тако рано? </p |
> <p>— Пристајем! — викну Марко и пружи руку. </p> <p>Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, |
ете: час мрдне једним раменом или пружи руку у напред и тргне је истога тренутка, као да се оже |
зменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно целива. </p> <p>— Ако ми долаз |
на мени еве:{S} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!, |
га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним гласом. </p |
ста. </p> <p>Симо стаде грчевито трзати руку, стадоше му се стезати мишићи око очију и уздахну |
а осмехнувши се. </p> <p>Он јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више о |
у, је ли? — одговори Ђурица, пребацивши руку преко ње. </p> <p>— Јест, све тако. </p> <p>— Е, С |
p>— Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. </p> <p>— Зар ниси чула?{S} Ђурица по |
но? </p> <p>— Сигурно! </p> <p>— Е, дај руку! </p> <p>Ђурица пружи своју хладну као лед руку, к |
жи и омекша, па јој приђе и пребаци јој руку преко рамена. </p> <p>— Ти си мени све добро моје! |
помишља на опасност.{S} Ђурица пребацио руку преко суседе, па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући |
вајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђур |
<p>Он преноси воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, п |
усти свећу поред себе, узе једну Симову руку и забоде му усијану иглу под нокат једнога прста. |
аво напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, дваред...{ |
ић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... не се |
ом.{S} Он ти сад води трговину на своју руку. </p> <p>— Истина? ...{S} Може се још обогатити. < |
сти.{S} Идући са њим, само извуче своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је |
о, Стале? — одговори он и пребаци своју руку преко њена рамена. </p> <p>— Не знам, али ја овако |
први — а свињче... истина јесте, у неку руку, како ћу казати... као човек, али опет није човек. |
рече она, спуштајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. </p> |
ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку. </p> <p>Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно звиж |
на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. </p> <p>— Јеси ли луд?...{S} Остави то! |
д се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} Здраво мир |
а погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра се мора извршити ос |
ваше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пру |
Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену за леђима. </p> <p>— Чији си ти, море? — |
и наслонио леђа на Митра, подигао једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у г |
и? — одговори Ђурица и стеже му пружену руку. </p> <p>— Добро...{S} Како ти?...{S} Хајде у собу |
. </p> <p>Станка леже сва на ту пружену руку, дохвати револвер и обрну га у страну.{S} Марко, в |
крстом, па га целива...{S} Узима попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће. |
тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву на |
е свакад збуњиваше од ових нежних белих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуцима, не |
ље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али само док се |
кућу. </p> <p>Ђурицу изведоше, везаних руку, на двориште.{S} Двојица држаху конопац којим је в |
мало нагнутој равници лежаше раширених руку и опружених ногу, мртав Пантовац.{S} Страх га беше |
ли опет... нисте ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту |
њен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — о |
Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, в |
сти око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између |
јагњета, па га стадоше заливати старом румеником... </p> <p>Ђурица једнако маше рукама, прича |
глица, али се на истоку указује по мало руменила.{S} Још неколико тренутака, па ће небесним пла |
м.{S} Капетан разгледа проваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глав |
лачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се радозналост сматра |
у левој, стегнувши револвер, прескакаше рупе и камење низ јаругу, док не окрете реком дубока ко |
адоше на путу, према коцу, који вири из рупе.{S} Коњаници сјахаше, жандарми искочише из кола, п |
обичну...{S} Доле, у довољно издубљеној рупи, стоји један Кленовичанин, па избацује земљу гвозд |
гло видети да је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога већега |
едбе, одјурише трком. </p> <p>Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то с |
земље, што се издигла пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га му |
> <p>Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу |
си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Настаде необична граја.{S} Изиђе капетан, па к |
браву и отвори врата широм.{S} Кроз ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на први по |
кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене де, |
ти њима.{S} Дохватио је прстима за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта |
ца иђаху право на њега, држећи пушке на руци, које одсјаиваху према заходу сунчеву. </p> <p>Ђур |
ваки миг...{S} Жандарми ношаху пушке на руци, готови да свакога тренутка проспу смртоносну ватр |
вати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу |
аде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за образе, поглади јој меку намириса |
цу. </p> <p>Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега вел |
ици, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. </p> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, п |
јо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. < |
врло пристојно скиде капу, смерно приђе руци свештениковој и осети како му опет малопрешње црве |
на путу.{S} У десној, опруженој низа се руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнувши револ |
укоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с леђа! — подви |
ену, који се очас пружи по откосу.{S} У руци Пантовчевој одједном се нађе витак дреновак, који |
а с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао си и оружје од ког |
номањаста жена средњих година, носећи у руци послужавник с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад с |
олико минута врати се Мато са секиром у руци.{S} Прилазећи поњавама, он опет зовну Ђурицу по им |
из торбе што имаде за јело, па стаде да руча. </p> <p>На извор долажаху почешће дечаци и девојч |
ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров |
и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. </p> <p>— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми на |
есена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да ручају. </p> <p>При крају ручка им залајаше пси, који б |
естише са домаћином у соби и стадоше да ручају, причајући о догађају са Сретеном. </p> <p>После |
сланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају. </p> <p>— Е, сад казуј шт |
дем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је П |
адовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак. </p> <p>— Ништа, море, иди ти! — одговори Ђурица |
тропар, испи чашу вина и седе.{S} Поче ручак.{S} Свирала одјекну... </p> <p>Момчадија потрча у |
радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице. </p> |
.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље, које пресеца поток |
у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна жена остаде напољу да пази неће ли ко и |
кључана врата.{S} Стаде на праг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их он |
ратима...{S} Полако ухвати руком дрвену ручицу на вратима, очекујући неће ли чути страсно кајањ |
ично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечано |
едаред. </p> <p>Беше прошло доба малога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с празним судовима, п |
не да редују. </p> <p>Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потра |
и о догађају са Сретеном. </p> <p>После ручка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом д |
им друго и треће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе |
ца стадоше да ручају. </p> <p>При крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод куће под |
м забрану, више потока.{S} Сретох једну ручконошу с празним судовима. </p> <p>Ђурица плану и по |
У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица |
А младост?... а будућност?...{S} Све се руши, свега нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они лепи с |
{S} Познаде главног апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад |
анове погибије, нема ни једнога човека, с киме је сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, помисли |
које пресеца поток, угледаше коњаника, с којим су се морали срести.{S} Ђурица познаде попа. </ |
ва.{S} Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S} Ста |
се у гомилу.{S} Истрча и капетан сањив, с огрнутим капутом преко леђа и папучама на босим ногам |
уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.{S} За поповим коњем, в |
Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате |
Ђурица одједном. </p> <p>— Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих! </p> <p>Испише чашу за |
ту. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне стране.{S} Све то јесте тако као што ви сви вел |
{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да ј |
} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога краја |
ње не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару.{S} Ноћас се добро промисли...{ |
Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, право у село. </p |
После испитуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И тако све, па мучи |
жај: личио је на звер, коју непрестано, с места на место, гони велика хајка.{S} Због свега тога |
а то ти је!...{S} С једне стране власт, с друге они, који треба највише да ме чувају... куд год |
колико момака, једнако крстари по селу, с намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично на |
а дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише |
. а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... </p> <p>— Јесте, синко, знам ја.{S} Камо срећ |
ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво.. |
а лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким страшним погледима?...{S} Нема их, ово су друг |
а што си се здружио с оним зликовцем... с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо главу изгубити. </p> < |
ш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, с друге они, који треба највише д |
други се попео и повадио му чворке.{S} С најрадоснијим срцем отрчао је кући, однео своје лепе |
више добијаше изглед обичне трупине.{S} С леве стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мал |
ека се живо обуку и нек спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, Станка, ходи овамо. </p> <p |
, мени је право, како хоће побратим.{S} С мојом пушком сигуран сам на сваком месту — рече Радов |
овек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, |
инудити да му отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су |
гу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> <p>— Са свима, брате, па... и |
га погледа и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим |
итини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом ли |
да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо |
га капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. </p> <p>— Није то — рече писар |
свет!... — виче му Митар, скидајући га с кола. </p> <p>— Свет...{S} Шта свет! ... — одговара Ђ |
га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да |
под натисцима хладна ветра, који скида с кровова снежну прашину и засипље њоме другу страну ул |
ири жандарма, стеже му се срце, раскида с... рашири очи... од пијанства ни трага... </p> <p>Сав |
ава и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом тројицом станем пред врата и лупнем јако...{S |
поузданога заклона, а она не може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се одређивати све |
овори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више да живимо, него |
има гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају м |
земљу...{S} Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А |
Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она одлучно. </p> <p>Он јој приђе бл |
рши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. </p> <p>— Чујем — одго |
</p> <p>— Хајдуци немају никаква посла с поштеним кућама.{S} Откуд се ти нађе с оном девојком? |
/p> <p>— Е видиш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> |
ојим добром? </p> <p>— Имам хитна посла с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата п |
а те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </p> <p>— Не бојим се код тебе ничега |
и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и |
же.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} Одмах зат |
ка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отпасавши м |
бедрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па онда још три жандарма и два пандура.{S |
мо према коцу упарађују четири жандарма с пушкама... </p> <p>Све досад, до овога тренутка, он ј |
развиђава пред очима, спаде она тежина с главе... лепо види и разуме... </p> <p>»Ово је рака з |
на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво |
ред судницом, стајаху неколико луди, па с чуђењем посматраху драму, која се одиграва пред њима. |
о сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљењем запита: </p> <p>— Шта би? </p> <p>— Ништа |
су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и не |
та, и осети неодољиву жељу да разговара с овим лудима. </p> <p>— Правите ко пуши — рече он, пру |
еди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица трагове ужасних злочина, мука, уздисаја.. |
ишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, кој |
их прође коњаник.{S} То се Никола враћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше главе ослушкујући, |
га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу го |
чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пус |
репастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама.{S} Сретен, који бејаше напред, |
з помрчине и нестаде га. </p> <p>Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, |
не присете и не поврате. </p> <p>Ђурица с Пантовцем удари потоком, који протиче испод Дикића ку |
д застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини |
паде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пан |
и мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима.{S} Његова не |
чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз? — обрте се |
о зло у свима државама... </p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза |
некако чудновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче |
, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> <p> |
рица веома благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је да |
— упаде јој Станка у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа. |
; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица |
о не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може онако, з |
А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Плескоњићевој |
p>— А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, за |
одговори она. </p> <p>— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који |
ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, |
тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште и б |
ац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма... </p> <p>— Митре, молим те |
рањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је прошао |
алога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с празним судовима, па удари опет преко забрана.{S} На |
шким скоком прескочи речицу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним |
рдну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у во |
чем кроз прозор напоље?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди |
је могао склањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му |
сам... </p> <p>Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.{S} Пред иконом |
љу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике ливаде, с |
</p> <p>— Свршисмо.{S} Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хај |
с поштеним кућама.{S} Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. </p> <p>Ђурица уста |
шљива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледавши случајно у |
добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој кући. </p> <p>»А овај н |
стајаху пред вратима. </p> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, |
>Беше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пр |
унише свој успех, јер му се учини да је с оним одговором постигао циљ. </p> <p>— Што ћу их траж |
у, није хтео после похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успеш |
ни, пешаци и коњаници, пролазе рабаџије с пуним и празним колима и саонама, јуре господа на сан |
е, чини му се, осећао присуство човечје с оне стране капка.{S} Полако, тресући руком, одговори |
ненадне појаве Ђуричине. </p> <p>— Доле с коња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, кој |
о, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи |
о двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ |
ја не могу живети без тебе....{S} Море с каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни з |
не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајући по б |
де, осети како јој се срце стеже, па се с неким радозналим подсмехом обрати Јелици: </p> <p>— А |
она непрестано лебди пред њим, меша се с оним другим мислима и ствара једну збрку, из које се |
туд прети.{S} Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, прав |
, дрекну: — Доле! </p> <p>Милутин слете с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те |
онако као што болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За јечам?...{S} Разд |
</p> <p>Станка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори лакшим гласом: < |
вши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: д |
му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к в |
му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А други? </p> <p>— Радован и Коста добише по |
вересијаша из Београда, који се враћаше с пута по југозападним окрузима.{S} Ђурица га пресрете |
ама? </p> <p>— Са свима, брате, па... и с тобом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? |
ужасних злочина, мука, уздисаја...{S} И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре м |
ремише пушке и одговорише на знак.{S} И с једне и друге стране понављаше се звиждање, да би она |
ињарицу, одбија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, преко стого |
> <p>Он коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде. </p> |
ели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу |
из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си ми п |
и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> <p>— Стако, ч |
ајпотребније — рече он, чим се поздрави с Јовом, који се изненади његову доласку. </p> <p>— Нов |
ојасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га обор |
н се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот.{S} Његово учешће у оном |
, где ли...{S} А помиловање му не слази с памети никако... оно је једнако уз њега, поред сваке |
— рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу. </p> <p> |
ив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурн |
то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се з |
е начетили жандарми, који су се вратили с пута. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1897 |
Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кмето |
чати!... </p> <p>Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} После неколико дана она ј |
но...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </p> <p>— Ево руке! — одговори он |
ако што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора |
пуцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја |
једној већој завојици, леже у павитини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. < |
же да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — муцаше јадник је |
та, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} А |
ом кућом, и на његово питање: шта учини с Новицом, одговори му: </p> <p>— Погинуо је. </p> <p>— |
и пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразговетне |
а само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи п |
досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свакога часа. </p> <p>— Е њих |
кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си |
ити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; |
е његова соба... да нас не може опазити с прозора. </p> <p>— Знам ја, само ти хајде за мном...{ |
p> <p>— Кажем ли ти ја! ...{S} Раскрсти с оним човјеком... знаш?... па да уживамо као цареви. < |
<p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам само који ли је то од његових долиј |
благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео свога свештеника. </p> <p>— Хоћу ја — одго |
вара има још какво одељење. — Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепљено хартијо |
, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и затури је на рам |
</p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке...{S} Ослушну... не ч |
и зовну га по имену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обра |
ом, укочен, блед, нем...{S} Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше п |
тира.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напр |
а скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разне стране) п |
радите како знате — викну он, скочивши с постеље. </p> <p>Ђурица се сети Новичина савета, па о |
ло тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра како пурењ |
гледајте своја посла — одговара им онај с пушком, отресајући печен кукуруз и завијајући га у зе |
аше њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу...{S} Исекоше конопце, извадише о |
</p> <p>— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. </p> <p>— Зови људе, буди капетана! — викну |
едњих година, носећи у руци послужавник с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена сп |
и.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми п |
ајаше очију од Јуле. </p> <p>— Ја нисам с раскида, ако она хоће... </p> <p>— Не можемо ми трезн |
p>— Море, шта кријем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... </p> <p>— Па не м |
<p>— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оста |
ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном врелом |
у једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драм |
реба још да промислим и да се договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај како било, те је јо |
у да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека |
а се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником. </p> <p>— Пожури се, што брже можеш. |
ено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. </p> <p>— Паре дај! — подвикну Ђурица и |
Предај се!{S} Не гини! — викну жандарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча још брже.{S} У тај мах гр |
а више вароши.{S} Напред јахаше капетан с острагушом о рамену и револвером о бедрима, за њим Ст |
да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке.{S} Прозор се лагано и опр |
јчино, написа молбу за помиловање, и он с великом пажњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога дан |
сваки од његових нових познаника могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога вис |
дао.... му његова! — викну Пантовац као с неким правом, налазећи да му је тим причињена хотимич |
нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све |
уги убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом.... </p> <p>— Зар Новица?... — рече она и трж |
а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.{S} Ист |
> <p>— Ми смо, наши смо... — убрза Јово с одговором, видевши пружену пушку.{S} За њим иђаше Пан |
<p>— Само ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо гл |
пре измакао.{S} Младић, који је силазио с кола и распитивао у механама, намести се на предње се |
за њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у о |
ћи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне.{S} |
овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’в |
нако... </p> <p>— Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар са |
дија. </p> <p>Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости својој Вујо пре |
рже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож. </p> <p>— В |
гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део а |
последње време, могао разговарати само с онима, који га чувају... </p> <p>— Немој да се наљути |
сам причао толико пута, кад се враћамо с копања. </p> <p>— Славе ти, шта каже, какав изгледа? |
не намере. </p> <p>— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо л |
се источној страни, па звизну учестано с прекидима. </p> <p>Не чувши никаква одговора, покупи |
ку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задовољавајући се његовим обичним опхођењем |
са, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе опет |
руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лиц |
га издадоше ноге...{S} Поможе му Митар с једним пандуром, те устаде, па га одведоше до једне п |
ролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до срес |
— рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. </p> <p>— Знаш... не могу пред онима да ти ка |
та. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у Локву с косачима — одговори дечко. </p> <p>— Колико их беше? |
се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. </p> <p>— Шта је то? — запита |
а јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.{ |
илош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је |
од не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом упорношћу.{S} И капетан напослетку безнадежн |
одмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. </p> <p>— Доле ту кустуру! — цикну кмет. </p> |
се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочит |
дам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље |
што нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... наведе човека на |
</p> <p>Напослетку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима. |
ро... отуд је поуздан.{S} Приђе прозору с истока, обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вад |
асно, као прави деспот.{S} Они, који су с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, као |
у. </p> <p>— А она...{S} Станка, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али напослетку |
по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове к |
рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и затури је на раме.{S} Ђурица се зачуди: </ |
ж, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом. </p> <p>— У торби су вам на |
више потока.{S} Сретох једну ручконошу с празним судовима. </p> <p>Ђурица плану и погледа Вуја |
p> <p>— Истину си рекла.{S} Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога може уб |
на, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако как |
е тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја знам, и знам за |
обра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такву ст |
оји је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем. </p> </div> <div type="chapter" |
ки сто, застрвен чистим, белим платном (с пандурске постеље), а на њему половак шљивове препече |
Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и |
дба, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p |
на коме се појави трома и сањива глава, са необично дебелом руком иза потиљка.{S} Са планине пи |
ећањем, са свима његовим лепим сновима, са једином светлом и слатком страном живота његова.{S} |
врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јелецима, како се |
</p> <p>Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин.{S} Свачије друго т |
<p>У Локви су газдинске велике ливаде, са којих се диже по неколико стотина пластова.{S} Сад с |
слима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. </p> <p>Кад се изређа под за |
фијукну поред њега и одлете у шеварице, са којих опадоше неколико гранчица.{S} Истога часа загр |
ориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном силом, коју он никад у себи не пре |
м густим гложјем, угледа њега где седи, са пребаченом пушком преко крила...{S} Она се не зачуди |
ветли необично лице послушниково, који, са својим дугом и разбарушеном косом, сањивим надувеним |
} Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите |
о, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} |
крај пута, на једној положитој рудини, са које се лепо види цела варошица са околином.{S} Наро |
Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је |
противности са целим његовим осећањем, са свима његовим лепим сновима, са једином светлом и сл |
Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, |
после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једнако крстари по селу, с намером |
не имађаше ни совре ни племена.{S} Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше з |
вога заклона.{S} Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, |
а и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, Којо, са нама? </p> <p>— Па... морам...{S} Вујо тако рече, а |
се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> <p>— Са свима, брате, па... и с тобом нај |
га...{S} Чим он испали на један прозор, са другога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... пра |
огаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога на |
ки сељак, кога он познаваше по изгледу, са заметнутом косом на рамену, иђаше средином пута, гле |
орче може да послужи за сваки случај... са њега право у поток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућ |
а, по праговима и уласцима у куће...{S} Са стреха и из натмурено сребрнаста неба сипи и капље с |
необично дебелом руком иза потиљка.{S} Са планине пирка студен, оштар поветарац.{S} Варош се б |
жио с оним зликовцем... с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, |
их при повратку застаде први сутон.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нем |
ad> <p>Блиста се дивно јесење јутро.{S} Са плава чиста неба падају светли ватрени зраци по шуми |
нином, који је становао у суседству.{S} Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су |
</p> <p>— С киме то, са нама? </p> <p>— Са свима, брате, па... и с тобом највише. </p> <p>— Ене |
ста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради... |
све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте, |
у белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђурица се свакад збуњива |
морам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— |
ве ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} З |
маса радознала на рода таласа и повија са стране у страну, као добра пшеница под снажним ветро |
е! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и радознали варошани, д |
у и револвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па онда још три жандарма |
То ти је казао прекјуче, после састанка са Новицом? </p> <p>— Јесте...{S} Претио ми је да ће ме |
од суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за појасом и један човек осредњи |
.. </p> <p>— Одистине, зар би ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у село, нег |
ба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду д |
напослетку добио тачно извешће.{S} Кола са мртвим Пантовцем очекују се свакога часа, а поједино |
ини било. </p> <p>По подне стигоше кола са спроводницима, писаром и доктором.{S} Народ нагрну к |
помиловање... </p> <p>— Немам ја посла са судом...{S} Нисам ником никакво зло учинила...{S} Ка |
ицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организованом дружином, којој је досад био |
идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми имамо друштва у Смедереву и |
Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и |
ре... </p> <p>А Ђурица стајаше над њима са пушком, из које још излажаше по мало дима, гледаше и |
Радисаву, који још стајаше пред вратима са улице. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозори |
ла најпрече потребе.{S} После се упозна са Тимом Банаћанином, који је становао у суседству.{S} |
а појасом и један човек осредњих година са пребаченом шешаном преко крила.{S} Пред њима гори ва |
аје, јер му никако не силази она тежина са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију н |
сви... </p> <p>Одједном му спаде тежина са груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше још дост |
дуру рече да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како |
и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: </p> <p>— Измакни |
а све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... — одговори Ву |
хтела досад погледати, сад се разговара са њим и још како: шали се. »Нишани ме пушком, као да с |
жудње да проведе мало обична разговора са својим познаницима, он омекша.{S} Кад је, мало пре, |
етко хватао.{S} Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чудн |
ише се нагло и на њима се показа Милета са револвером.{S} Видевши зликовце у гомили пред вратни |
у искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком... </p> <p>Механџија се беше нешто в |
ча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за ње |
у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> <p>На вратницама, куда ће Никола |
арактерних особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше пр |
ао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га у |
се рећи, и не имађаше.{S} Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му |
ини, са које се лепо види цела варошица са околином.{S} Народ се нагомилао око једнога места у |
адозналошћу, па јој испричаше своју коб са Ђурицом. </p> <p>— Окупила ме Живана пљускати — поче |
ледње средство да буде потпуно поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му искрено, готово наивно, |
је кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац.{S} Узе га у |
лазио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђурица погинути, |
ћеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хладно и одлучно. — А |
досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... </p> <p>— Јесте, син |
нога необичнога састанка на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрв |
е иза шумарака. </p> <p>А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха |
е почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем...{S} Писар скоч |
исли о положају своје апсане.{S} Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове глав |
рукчије! — узвикну он одједном и устаде са столице, као да се сад нечему присети. — Јест, нећу |
.. хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице. </p> <p>— Чекај, брате, нису још људи готов |
ини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије там |
ти.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах се могло опазити, да је сад В |
ој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како н |
пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од ње |
— Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. </p> |
јала за одгонетање. </p> <p>Капетан оде са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља изв |
наших песама, да се напијем хладне воде са нашега студенца... </p> <p>— Да седнемо у странама, |
у.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... </p> < |
аћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби остадоше Ђурица и Станка. </p> < |
Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаше и за један |
љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дикића ку |
ећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, како |
овикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. </p> <p>Станка нарочито заостаде од њих, д |
, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави про |
»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, али |
— Ја сам Станка... чуо си... она што је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... — одговори |
и убоде је.{S} Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад |
па у шуму... </p> <p>— А ова кућа није са улице? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо је напред магаза |
ад не иде преда њ, већ му се приближује са стране.{S} Сад добро чује тутњаву од коњских копита |
убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, ха |
озвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од прве кметов |
е у кеси? </p> <p>— Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без |
јних пруга и памучне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва |
азним путовима.{S} Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића |
од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, |
а донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али им ти не дај н |
о страшило, које се помаљаше из те таме са подигнутим ножем.{S} То је страшило добро познао и р |
беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је та |
а хоће... </p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Ма |
но досетиле, да се сачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах |
бори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледом. </p> <p>»Овај готово не крије шт |
нда узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, |
са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себи и најтајнију жудњу за |
изишао на глас због своје велике радње са шљивама и свињама, али се он много више бавио давање |
ен из суда, променили су своје опхођење са њим и пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гл |
чунавање, које мора имати неке сразмере са државном уценом.{S} Али се ипак он надао, неком магл |
p> <p>Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти се досадило, побро, чекајући |
њи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи право у с |
ће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} Само се чувај Матове браће, они ти |
у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше подос |
наљутимо — одговори Пантовац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече он кресну |
не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варо |
Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљ |
и гледа некако у страну...{S} Пољуби се са њим, па се исправи. </p> <p>— Силази сад, доста је.. |
занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </p> <p>— Стражарите ли помало? — пита Ђури |
баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен |
</p> <p>— Добро.{S} Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач |
увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, ок |
C24"> <head>XXIV</head> <p>Враћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и ј |
S} Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати.. |
Шта он ради? </p> <p>— Састајала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му |
леда сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се |
ен, уплашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније н |
клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у кр |
ји је ископан у самом кориту речном, те са њега сви радници из потеса носе воду.{S} Одатле му п |
</p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек |
ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она и насмеја се весело, |
</p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поуздане |
S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S} Можда |
Станкине родитеље, треба видети шта ће са Јовиним укућанима, треба прегледати кућу... </p> <mi |
ом, и уз њих му спремила широке тканице са девет разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке |
рне авети, која га пече, студени, скаче са постеље... </p> <p>Звекет ланаца суморно одјекну, а |
ложен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима. </p> <p>— Да |
трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем.{S} Видећи да ј |
чашу. </p> <p>Стадоше да се ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде раз |
нас пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чич |
ко изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да ручају, причајући о до |
цу, па скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за |
{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак. |
на овај догађај.{S} Он подиже главу, и са неким светитељским достојанством погледа зликовца пр |
ица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, Којо, са нама? </p> <p>— |
ио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, кар |
Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи |
је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и |
а.{S} Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.{S} Сва |
дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне |
са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па |
омилуј нас! </p> <p>Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквен |
је вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамб |
1_C8"> <head>VIII</head> <p>»Шта ово би са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на м |
Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде |
ђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој пр |
аком другу по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад ок |
д... ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства.{S} Једаред оп |
ији...{S} Отвара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радо |
е на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти |
е мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? </p> <p>— Мо |
иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. </p> <p>По |
и си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он је крив пред |
Моји људи, који ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку к |
ољно. </p> <p>— Па како, болан: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </p> |
ца, да се онако слатко насмеје и нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кикотање... |
, господине!...{S} Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако п |
а Митом.{S} Пред вече одјурише жандарми са писаром право у Трешњевицу, а Радован таман превио р |
ш не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, као |
</p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.{S} Од мисли је он |
синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, к |
еђен труд, па и расходи који су спојени са тим послом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира П |
орист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој може много што шта рећи, што иначе |
ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш |
над главом стајаше, и он се лако помири са својим стањем.{S} Овај састанак пред судницом био је |
.{S} Иди ти нашем попу, па се разговори са њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те |
ога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. </p> <p |
у потеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури са наредбама у села. </p> <p>— Зна ли Радисав на који ћ |
у безнадежно махну главом, па се пожури са спремањем.{S} При самом облачењу написа наредбу писа |
то што си хтела...{S} Кад си и зашто си са Ђурицом раскинула? </p> <p>Станка му исприча укратко |
као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му новчаник. </p> <p>— А |
а ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — одгово |
p> <p>— Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном? </p> <p>— Ништа, брате...{S} Шта је теби?... < |
и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и п |
орна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> <p>Другови прођоше забранчић, |
Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, В |
а био у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, море, ономад грдно обр |
љ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> <p>Станци прек |
упци, који стајаху у битној противности са животом њене околине, који наилажаху на општу (ма и |
е, које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањем, са свима његовим лепим снови |
</p> <p>За један часак Ђурица се спусти са високе планине и удари реком, која тече кроз потес к |
се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима. </p> <p>Новица и Коста утрча |
е може друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосу |
својој необичној послушности.{S} Идући са њим, само извуче своју руку из његове, јер јој то ве |
а прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.{S} После краткога тражења к |
слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци у животу.{S} О |
и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на поље. </p> <p>Истога тренутка грмну пуш |
.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— Па добро најпосле, кад ти је он каз |
Напослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још ствар озбиљно, посла к |
а за себе. </p> <p>— Стој! — викну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај ци |
} Не знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радовану. </p> <p>Пантовац |
бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан план |
говори Марко срдито, узимајући гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад ј |
а чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. </p> <p>— Па... кад није друкче, оно... нека |
о тешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> <p>— Са сви |
ко ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. </p> <p>Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ћ |
аше половину прозора, па извади цео рам са хартијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би сваки оч |
и Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Т |
мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, |
ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, не брини се ти.{ |
но, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Ш |
вољавајући се његовим обичним опхођењем са њом, Станка се сва предала својим мислима, у којима |
ш више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, не |
а нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољега, проклетница једна |
ом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, с |
.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, |
ску конђу, убрађену црвенкастом марамом са белим цветићима.{S} И више се ничега није сећао... < |
— Да ниси писнуо!...{S} Овде је капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш. </p> <p>Јовове |
друго што је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не м |
одаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... </p> <p>— Хајде да се измиче! — проговори |
, а ако се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега затвори.{S} Једном пандуру рече да од |
шака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се под т |
главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори: </p> <p>— Истину си ре |
<p>Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору.{S} Ђурица |
главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, |
руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.{S} И затим му падоше у оч |
та да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од реда...{S} |
Неко им потказао да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пред вече одјурише жандарми са писаром пра |
е завуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту пред кућом.{S |
учинила први корак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека з |
</p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само светњаци пред честим паланачким |
Матова? </p> <p>— Мучила се зимус много са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} |
зио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...{S} Знаш, оно |
ма необичном друштву.{S} Упозна се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, веома мил |
еме. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито падаше у очи це |
држа, јер му беше тешко да остане овако са њом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се д |
о с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. </p> <p |
ји нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио пра |
— Предај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. </p> <p>Ђурица окрете револвер и на |
капетаново, које се никако није слагало са њеним душевним стањем: она иде на оно последње, на с |
која прелази преко потока, и спаја село са потесом.{S} Саже се под један трн и стаде да чека.{S |
е на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда идите право Штуловићу. </p> <p>— Хо |
Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како зна, |
а и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p> <p>— Овуда се мора трчати; нема шале |
> <p>Једнога дана сиђе Станка на перило са рубинама.{S} На перилу — повећем виру на реци — скуп |
.{S} Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се |
е и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу...{S} Само Ђури |
знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од д |
ви тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, као да и њега инте |
општинским пословима, а остали, заједно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и полегаше на меку зел |
ло обично: виђа се и разговара слободно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и св |
беше седети овако и разговарати се лепо са најугледнијим човеком...{S} Та он је, у последње вре |
се јако спава...{S} Видиш како он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава... он има још да жи |
<p>После неколико минута врати се Мато са секиром у руци.{S} Прилазећи поњавама, он опет зовну |
неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи догађаји принудише |
ојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.{S} Ђуриц |
тањири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом. </p> <p>Уђе капетан у собу...{S} У |
ах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па |
.{S} Он је све преко мене водио договор са пандурима из среза... </p> <p>— Добро, ми ћемо се ра |
енутка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под... </p> <p>— Пр |
, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним мецима.{S} Пантовац узе само пушку и нож, |
опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком.{S} Тако одевен дође на крстоноше. </p> <p> |
ади по њивама.{S} Спаде му велики терет са срца, нестаде онога вечнога страшила, што му над гла |
не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом.{S} |
пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом. </p> <p>— У торби су вам нагарављени пешкири |
ко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... иза њега негде, где |
новници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао се да је то |
стадоше да ручају, причајући о догађају са Сретеном. </p> <p>После ручка донесе Станка чутуру в |
S} Па као што ’но курјак, кога потерају са свих страна, тражи најгушћу шуму и завлачи се у непр |
а време првих састанака, упознао Станку са својим хајдучким животом, испричао јој много о Вују, |
ле. </p> <p>— Хм, богме ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је паксијан...{S} Мучно да |
аже уз дувар испод прозора, подиже руку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозор |
д собом само неку тамну, нејасну гомилу са ножевима, који севаху према сунцу, па скочи, врисну |
ми га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати с |
а приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклањаше половину прозора, па извади |
еш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Станком. </p> <p>Свештеник се и уплаши и наљути, кад |
, Ђурица окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући се како б |
ак пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може други?...{S} |
ећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округа |
и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове |
овац, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побр |
и је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одгов |
да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Мислил |
д љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим кос |
врата. </p> <p>Замало стиже и Пантовац са Симеоном. </p> <p>Врата на уласку у двориште беху за |
синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из све |
е ушла Станка, те их закључа и узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам будити.{S} Причекај |
ену и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћена прогнаниц |
држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, знаш онај ви |
осле ћу ја кући. </p> <p>— Зар ти нећеш са мном? </p> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да |
урицу. </p> <p>— Чудо то?..{S} Ти живиш са њим. </p> <p>— Казаћу ти на само све... </p> <p>— До |
дам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ја шта си ти мислила? — одговори он, |
себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац |
ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите сви. |
>— Ђурице, ево ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. </p> <p>»Мајка... откуд она |
" /> <p>Тек увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку је оставио код оц |
перације« врше што пажљивије... </p> <p>Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет.{S |
ик, окупио се велики број сељана, читав сабор...{S} Највише их је из кленовичке општине.{S} Сас |
а само њега, виновника овога необичнога сабора...{S} А он се затурио у колима, накренуо се у ст |
м. </p> <p>...{S} А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој |
јица испуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... </p> <p>Ђ |
ог апотекара. </p> <p>— Батали, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спре |
ан... </p> <p>И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа как |
есетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав твој... </p> <p>— Није он ни мени давао више — одго |
о сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисл |
Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете |
својој осрамоћеној, исмејаној кћери!{S} Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати ши |
> <p>Станка не могаше више да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно |
и тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти с |
и.{S} Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав...{S} Једва се сети револвера...{S} Истрже га иза п |
веђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угледа како оно страшило нео |
</p> <p>— Како, море... дигоше на тебе сав свијет. </p> <p>— Да није потера? </p> <p>— Ноћас с |
љена, закон је извршен! </p> <p>Кад оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив |
е разлеже страховито врискање.{S} Ђорђе сав претрну, па одлучно проговори: </p> <p>— Ако сте до |
ет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа.{S} Да |
м затворе манастирска врата, онда им је сав труд узалудан.{S} После краткога времена зачуше пре |
и. </p> <p>— Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да по |
е снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљаше више о п |
Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу, налазећи да та |
ад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав.{S} Само зна једно: да је могао унапред осетити све |
нестрпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај испричати онако, како је у истини било. </p |
неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.{S} Истога тренутка, кад се врата почеше отв |
а и саонама, јуре господа на санкама, и сав тај свет иде весело и слободно, певајући песме или |
ајавати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови.{S} |
нестаде.{S} Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли.. |
тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S} Требало је одмах пресе |
е ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан планински ветар зањиха ли |
врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико |
у, господске околности, па им се предао сав, не бринући се о крају свега тога. </p> <p>— Море, |
им и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна мисао у гла |
довољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган |
очи... од пијанства ни трага... </p> <p>Сав народ угледа на њему право самртничко, зелено бледи |
{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. |
во. </p> <p>Упамтио је последњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тог |
остеље. </p> <p>Ђурица се сети Новичина савета, па отпоче благо: </p> <p>— Немој, брате, да се |
, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити м |
би се што пре уклонио од свештеникових савета, који му веома тешко падаху, пренесе разговор на |
.. </p> <p>Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин. </p> <p>Једне недеље дође му Ђурица р |
оћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника...{S} Истина, ја и заборавих да те питам: зна |
се врати међу њих. </p> <p>— Па знаш... саветовао сам човеку да не пропада тако млад узалуд, не |
од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника...{S} Ист |
дном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја само знам да м |
старац последњи пут прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, к |
на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. </p> <p>— И |
е о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </p> <p>Одмах затим пођ |
зе дувањару и предаде је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Би |
ца, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цигару.{S} Његовом почетничком самољубљу веома ј |
-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија цигару. </p> <p>Наста кратко ћутање.{S} Јово два |
или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево. </p> <p>Кмет г |
а лежаше Станка, обрнута лицем к земљи, савијена, као да се сама наслонила на лактове, па сакри |
ли унапред о томе.{S} Само не могаше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша узнем |
ја се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање. |
дморити се и душом дахнути, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у густ шибљак и поседаше једно |
ржава гвоздени ланац на ногама. </p> <p>Савлада га пиће сасвим... </p> <p>Жандарми се испретура |
ећ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самовољу.{S} Видели су да је то необ |
росав, који је остао да дежура, уморан, савладан пићем, наслонио главу на сто и заспао...{S} Ни |
ворица... начини се гужва, гомила...{S} Савладан је, побеђен... </p> <p>И мозак, и срце, и крв, |
и душевном и физичком умору, који га је савладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па не брини! — одгов |
ноћи стиже пред среску кућу.{S} Умор је савладао јако, али она не стаде, не предахну...{S} Прођ |
леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива...{S} Узима попину рук |
...{S} Устани, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако |
, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива.{S} Кад стиже пред врат |
жем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... </p> <p>— Хај |
Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хај |
енкасте?...{S} Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их |
ваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: </p> <p>— Хе |
ху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута лица, оборише глав |
м то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим |
ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} Сагнувши се над њим, повуче за покривач и зовну га по и |
и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хладном водом своје вреле, једре обра |
ега.{S} Очи јој севаху као живи пламен, сагореваху....{S} Она се исправи и погледа га право у о |
и, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту искочи из |
мо очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом страховитом т |
ад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност. </p> <p> |
у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} |
амо да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру с |
подоста, Вујо га заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и п |
а један сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим.{S} К |
ају и да се наразговарају. </p> <p>— Е, сад казуј шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта ве |
стим правцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрсти |
миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с |
на, која га није хтела досад погледати, сад се разговара са њим и још како: шали се. »Нишани ме |
...{S} Шта је теби?... </p> <p>— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из је |
отвара нов поглед на свет...{S} Срећом, сад је заборавио на своје околности, иначе би му ово но |
осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима |
да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње рас |
промукао глас: </p> <p>— Ево ме, Перо, сад ћу. </p> <p>Одмах затим појави се на вратима баба М |
Опет ће се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код В |
а товар жита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није |
ни, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« приближи муњевитом брзином и, као н |
е што се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао по |
ити... онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у |
ади његову доласку. </p> <p>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар н |
та буде«... </p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прила |
шевнога немира. »Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо |
а тамо ништа.{S} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. < |
и кажем. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме остави, а после... </p> <p>— Па добро, брате; ал |
д потере. </p> <p>— Где сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси мог |
Да убију... мене!...{S} Да бежим!...{S} Сад сам откован, слободан... само да тргнем конопац, шт |
а сваки прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе дру |
ао!... пропао!... робија... окови...{S} Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо к |
и, само да беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; |
ћање, које их је бацило у загрљај...{S} Сад се место њега јавило неко ново, грубо и необично... |
ш више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису о |
! </p> <p>— Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планин |
е диже по неколико стотина пластова.{S} Сад су већ пластови зденути, а у Милошевој ливади подиг |
е повишена одмах после оног убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ће |
Сима, који непрестано иђаше уз њега.{S} Сад је био присебнији и одлучнији, није га потресла про |
други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте какву сте уцену добили за главу |
>— Добро те њој ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то мо |
одаваху, док она беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху једно уз друго, али им са лиц |
.. — рече она и трже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чувати оне људе, који су њу ч |
лазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. </p> <p>Ђурица изи |
S} Хтео сам се после изести од муке.{S} Сад је све друкчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, д |
док не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја с |
а њ, већ му се приближује са стране.{S} Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га |
хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде д |
о у слух, кад се куцање опет понови.{S} Сад је, чини му се, осећао присуство човечје с оне стра |
даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав твој... </p> <p>— Није он ни мени дав |
<p>— Само једном, кад сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш |
нак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти кажем... </p> <p>Ђурица се изненад |
враћати, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад ти знаш како ћеш... </p> <p>— Не бригај.{S} Играће |
под куће па отуд оде право у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег |
а хајдуку други, много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати |
е безазлену и срећну младост провео.{S} Сад му све изгледаше друкчије.{S} Тужна и сетна усамљен |
смо га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — рече један од људи. </p> <p>Ђурица се |
је изгледало онда, док се помишљало.{S} Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав.{S} С |
ад стигоше потесу, беше већ свануло.{S} Сад се морало ићи чистином, јер поток, кривудајући кроз |
цим каменом одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад нас ти поведи на ону страну, где није његова соба.. |
сигура себи и своме другу будућност.{S} Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагом |
аса, одакле истрже мали оштар ножић.{S} Сад би могао убости противника, али су му руке више лак |
ких кошуља, угледаше и понеку пушку.{S} Сад није било сумње да су опкољени потером.{S} Остаје и |
Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« </p> <p>Напослетку одлучише да п |
ам указ, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа капетаница прве класе, кажем ја, а она:{ |
p> <p>— Јеси ли спремио какав посао?{S} Сад нам свима треба.... </p> <p>— Треба, истина је.{S} |
еших што слагах — стаде Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу н |
му руке, пошто му прво повади оружје. — Сад седи лепо, па ми испричај све како ти је казао да м |
омисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«. </p> |
леда је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. </p> <p>— |
оји од страха једва стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа. |
Добро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: |
ратни план«. </p> <p>— Децо — поче он — сад имамо један тежак, али важан посао.{S} Ако га изврш |
и чељад напоље и држати Јова. </p> <p>— Сад пазите добро! — рече им капетан, и ако није било ме |
виле се тамо и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умрем. </p> <p>— Море, живећемо, Стале! |
се где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу.{S} Склонили |
атићу ти, чим стигне кукуруз. </p> <p>— Сад паре или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да |
ознају га деца, кад ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац. </p> < |
е, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја |
ога то? — запита Ђурица живо. </p> <p>— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он |
ани, дијете, испеци нам каву. </p> <p>— Сад ћу, не улази овамо!... — одговори отуд женски глас. |
запита: </p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док о |
ја у мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ сад, па жури. </p> <p>Ђурица окрете у шуму, али чим се |
а?...{S} До сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. ..{S} Трчала сам, журила сам се мног |
осле ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после к |
ило онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је ви |
бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада |
узе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} И |
?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море, играју преда мном кâ на т |
ера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не |
је село као једино поуздано уточиште, а сад му прва опасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, уп |
ош су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла |
е. </p> <p>— Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док н |
<p>— Што? </p> <p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; |
ове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; |
} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с т |
зразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле с |
сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама. </p> <p>Момчадија |
е срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако уд |
лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке...« </p> <p>— Опет си се зам |
о осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам...{ |
сутра и прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога ча |
и ништа и не знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта |
мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му ј |
и светлим мислима о својој љубави.{S} А сад, одједном јој се приближи та злокобна слутња, а она |
иквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се с |
са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите сви. </p> <p>Поседаше сви, као по команди, а |
ао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, |
сам намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После не |
па с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица |
. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, |
си чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p> <p>Станку |
пут куповали сведоке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се др |
ко ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи савет |
— прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од кога јој зависи све. |
Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним вар |
</p> <p>Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као |
оливена крв: напротив, он се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао. </p> <p>— Си |
а и даде их Новици. </p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. |
да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p>— Е ви |
p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед |
! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и нека мучна зебња обузе јој душ |
и узе је за руку. </p> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не |
аво к њој.{S} Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којо |
чела досећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио |
е да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се |
</p> <p>— Зар ти остави хајдуковање, па сад вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући се |
ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим сам |
ишта.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш |
ојима су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше |
едном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </p> <p>Чиновник плану.{S} Изненади |
м само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, савету |
бични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој сам |
тку. — »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су најпоузданији моји људи поч |
у очи? </p> <p>— Ја ти рекох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нерво |
асе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружнога...{S} Је ли то на реду?...{S} Море, ср |
оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна добра мати, |
ио!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> <p>Станка се прену, рашири очи |
машка, извео кмета, те оценио потру, па сад продаје крмачу.{S} Људи, позвани позивом, дошли да |
раније знали? — Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство.{S} Јест, то је.{S} Али |
ко он рече — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Богме |
не сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; |
а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!...« </p> <p>Беше превалила поноћ |
ли те они наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради |
е и нашао на сваки прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу.. |
лико ти је обећао? </p> <p>— Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њем |
ајвише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а она не мо |
дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни положај: л |
.. </p> <p>— Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војк |
, само да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо испричај... то што си хтела...{S} Кад с |
да каже, а попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу. </p> <p>Ђу |
их наслонише на рагастов... </p> <p>»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је |
део тако важну околност. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице нијес |
и му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. < |
а.{S} Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. </ |
ху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у |
урицу.{S} Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строжији то |
му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чекати...{ |
Опет се зачу звиждање. </p> <p>— Шта је сад? — рече Ђурица, заклањајући се и одговарајући на зн |
ндује туђом главом... </p> <p>Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било на |
рте и седе на столицу. </p> <p>— Где је сад Ђурица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем селу...{ |
а наредио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је она код |
а га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> <p>— Готов |
ну, чим осети опасност...{S} Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам |
</p> <p>— Тако, соколе!{S} Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у гла |
ати... није нам првина.{S} И капетан је сад промењен, овај је нови опак... </p> <p>»Ово он сад |
— па да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где си био целе зиме? — запита га В |
дмах пређе на главно. </p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутало, |
г ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. |
ћемо те препоручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи м |
кву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да х |
навише и погледа Митра...{S} Све му је сад јасно... </p> <p>— Дигни ме — вели му загушеним гла |
вара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Не може сит да се наг |
овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав, какви су остали људи.{S} Јанко га ћутећи ув |
ло, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке...« </p> |
а од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђ |
умови, па све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мора |
мисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} Новиц |
д?... </p> <p>— Морам ићи.{S} Остави ме сад, молим те! </p> <p>— Немој, болан.{S} Што?{S} Седи |
ри Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На северној страни собе, у к |
а...{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад |
па... и с тобом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право |
хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако н |
е на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би се дига |
м сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа. </p> <p>— Па.. |
одједном и устаде са столице, као да се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепц |
иш, оставила све... </p> <p>И као да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка принела, |
ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! ... — рече о |
ао и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства.{S} Једаред опази да се легу чворци |
час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само Николиних речи и последњега свога дела: |
ла онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. < |
се зимус много са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази далеко |
дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, право у село. </p> <p>Сунце |
ао своју будућност!...{S} Али на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло...{S} И зар се |
еколико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола.{S} Нарочито му |
идећи ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је нат |
.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, ш |
антовцу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде |
реполови добит, опет му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио.{S} Јатак му показа трг |
, проговори неодлучно: </p> <p>— Можете сад говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то м |
да ми оставите чељад на миру.{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђу |
н печен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена зрна и баца |
и сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жб |
стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га овакова, |
т’.{S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ова м |
а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече |
а — одговори она. </p> <p>— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, к |
и хладније и одмереније. </p> <p>Куд ће сад? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то |
наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у дру |
ном престаде ватра... </p> <p>Шта ли ће сад?...{S} Ђурица се издиже полако на прсте и погледа н |
Новичине. </p> <p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном. |
лево, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повика: </p> <p>— Лези!{S} Лези! </p> <p>Ста |
есело: </p> <p>— Даска! </p> <p>— Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако. </p> <p>К |
ца, који му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... |
тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан...{S} Мајка му обукла нов |
ети се како је некада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству |
у врх...{S} Још неколико тренутака... и сад се види како она група у средини необично иде, као |
м угушио онај стид од себе сама...{S} И сад му се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи трен |
атити, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никол |
ичему... рекао је тада сам у себи.{S} И сад се сетио чворкова... </p> <p>Али је опет, још јаче |
отле чињаше необично и примамљиво.{S} И сад јој се онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца |
оне тамне, неразговетне слике, што га и сад необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глави. |
ших села... још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли сви право овам |
траховало се, намучило се...« </p> <p>И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњ |
пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоћену, |
одно, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора |
е данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, с |
оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S} А |
последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете убити? </p> <p>— Јок, не море још — одговори |
себе и свога дужника. </p> <p>— Остави сад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за |
вде.« То је све... </p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{ |
јеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало |
са њим, па се исправи. </p> <p>— Силази сад, доста је... </p> <p>Ђурица сиђе, окрете се око себ |
о и сигурно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и ра |
га звука ни покрета... </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку. |
врћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад вели |
Ђурица. </p> <p>— Можете ме убити, али сад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — викну Пантовац |
ати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеж |
ој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, па ст |
аље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и отвореније, но на скупу... < |
де далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је то н |
от, синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и |
ако зна, само нек пази на људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човека, к |
ко, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу |
во срце не би се само покварило.{S} Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако |
мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба м |
сваке мисли му и покрета... </p> <p>Али сад, кад угледа она четири жандарма, стеже му се срце, |
примио од Никетића?{S} Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. </p> <p>— Можете ме убити, а |
ебе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овог |
укама сви његови планови.{S} Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему |
рици. </p> <p>— Море остави ме, није ми сад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у |
И ја нешто сад разбирам.{S} Требаће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро |
оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна... може још доћ |
леђа целом свету, па нећу се шалити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље пр |
ђе, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу |
пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледа |
у: </p> <p>— Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш! </p> <p>Станка пребледе, али се |
и почне прави посао. </p> <p>— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу |
нуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посматрајући га |
знам... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, |
, да се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам |
</p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледа |
ао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ип |
би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, |
нуше очи задовољно. </p> <p>— Што ће ти сад паре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, то знам.{ |
.. </p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти |
его да није куд отишао послом.{S} Он ти сад води трговину на своју руку. </p> <p>— Истина? ...{ |
изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав.{S} Он је већ у другом округу. < |
тање пресуде. </p> <p>— Ћути, не сметај сад... чита ти се пресуда — вели му Митар. </p> <p>Прес |
, али је кмет прекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{ |
ју и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија...{S} Повија се у напр |
њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних м |
кајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази пре |
ибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту његову... </p> <p>»Шта ми |
Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — реч |
ло? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова |
знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву з |
нас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и |
сли под утисцима оне плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са љ |
ишта не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гл |
огнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце...{S} Мени је ст |
азао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошт |
мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али сам наместио мо |
и главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни |
ане. </p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. </p> |
ан је пусник!...{S} Мислим, знаш, да он сад, после Радованове погибије, нема ни једнога човека, |
н, овај је нови опак... </p> <p>»Ово он сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем, а |
а пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем. </p> |
у, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али му н |
а да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — муцаше јадник једнако, претурајући руком по по |
ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. ..{S} Тр |
и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} |
ачуди.{S} По своме поимању, она није до сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одгова |
душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет...{S} Ср |
препороди, ули му неку непознату му до сад снагу самоодбране, коју он никад у себи не претпост |
грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад |
дговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте се одмах и оде |
р и причу. </p> <p>— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега |
т, без устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ће бити |
овога тренутка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као нешто што је још далеко.. |
</p> <p>— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} После на |
над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране.{S} |
</p> <p>— Добро... како хоћеш.{S} Само сад не могу... </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се |
одаду своје главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво око се |
беше прикрио Новица. </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече он. </p> <p>— Чек’ да наместим твој покрива |
о већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш |
<p>— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њега немој.{ |
ј Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђ |
ах промене улоге... </p> <p>— Како ћемо сад, кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћато? < |
руге учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је лако.{S} Овај ће проказати остале. </p> <p>— Хм, |
о и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њи |
азала за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћем |
>Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље?« А |
ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрн |
му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што то сад? </p> <p>— Тако... виђећеш.{S} И кад се на прољеће |
пуштати из очију ниједног од ових, што сад овако мирно и послушно седе.{S} Само би један миг б |
ити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак. </p> |
илику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад разбирам.{S} Требаће ми сад повише новаца, па ако и |
љуби овај свети крст...{S} Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гла |
S} Подај и њему половину од добити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без |
ми морам дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«...{S} У таквим ми |
<p>— Ђурица...{S} Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! </p> |
ели да може. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи |
ава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава...{S} Видиш к |
својом страховитом тежином и — како му сад изгледаше — смлавио га, уништио...{S} Није могао да |
понови он своју стару лозинку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпоче |
ино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне.{S} Уводећи га у затвор, одрешише му |
коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...{S} Д |
јој женски, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је о |
Јест, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... п |
>— Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док |
каква песница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни гл |
лио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пак |
, али не зна закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђ |
оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме |
ена прогнаница!... </p> <p>»Али како ћу сад?...{S} Да га убијем својом руком... не могу, нећу.. |
а... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима |
мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам ј |
а гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату.{S} Дакл |
е тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледавши још једаред Ђурицу |
> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце? — запита Ђурица, |
па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше глад |
се зачуди: </p> <p>— Шта је?{S} Куд ћеш сад?... </p> <p>— Морам ићи.{S} Остави ме сад, молим те |
Ха, снахо, душу ли му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више о |
љ. </p> <p>— Што ћу их тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја не |
живот после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} Док сам ишла за њим ка |
е мере, да се засити, занесе... </p> <p>Сад је већ постала провидна Новичина намера: он је желе |
уката, која је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну |
зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки ист |
гме!{S} Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником |
са својим мислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све т |
есан прелом у мишљењу и осећању, тако и сада, после ових бурних и необичних догађаја, који се н |
з ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој може много што шта рећи, што иначе не би |
буњиваше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала је ради чега је он води, а |
се могло лепо живети, само да беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; р |
м.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што |
рва питања и узвици, који су обично без садржине, Ђурица одмах пређе на главно. </p> <p>— Како |
човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га погледа благо.{S} Приђе му |
кога. </p> <p>Пантовац, као чудећи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу.{S} Његов поглед |
д није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. </p> <p>Одмах после венчања нађе неколико поу |
стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хладном вод |
еко потока, и спаја село са потесом.{S} Саже се под један трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји |
чна цев покрете се... </p> <p>Ђурица се саже уз дувар испод прозора, подиже руку са револвером |
или јој ради срце... </p> <p>Капетан се саже, наслони ухо. </p> <p>— Жива је, ради јој срце.{S} |
на ми... удовица јадна — одговори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричи |
десет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче оштар ножић преко с |
дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се |
у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра... </p> <p>— Казаше људи што дођоше из |
која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљ |
</p> <p>— Отварај! — викну она гласно, сазнавајући умесност свога захтева. </p> <p>Опет зашкри |
вац једва жив побеже...{S} Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше. |
з њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би ос |
чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, п |
ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене т |
готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљи |
по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где |
стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђуро... ето м |
внуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе |
као да се сама наслонила на лактове, па сакрива лице од некога...{S} Митар је полагано преврте, |
и својој будућности, која, истина, беше сакривена од очију јој, али први знаци беху тако непово |
случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га |
лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна песма, пуна нек |
га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену за леђима. </p> <p>— Чији си ти, море? — запи |
своје намере.{S} Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној. < |
оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут пос |
и Ђурица забринуто. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго сел |
милама, радознали и буновни грађани.{S} Сакупи се велики збор пред канцеларијом.{S} Капетан раз |
сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату.{S} Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита апоте |
лице замрачи. </p> <p>— Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш ме |
ења, никоме није поверавао своје тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати |
ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} Морам се томе домис |
диш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти |
<p>— Како нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови |
е немој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од г |
знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће |
истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно време. </p> <p>— Кад буд |
аже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да |
за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јел |
цело село... </p> <p>— Знам, због тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станк |
е гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не вол |
н и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље причати. — Једна све окупила око мене, па |
сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. < |
зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, па т |
ају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели кад стара |
м, не смем да мислим...{S} Само знам да сам пропао, пропао сасвим. </p> <p>— Па што онда веза о |
о се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш дозна |
ако: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пус |
а си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само |
ешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чи |
ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради Вујо? < |
ене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. </p |
{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«... </p> <p>— Новица! |
право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пут у |
најући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, |
ао и радовао? — Ничему... рекао је тада сам у себи.{S} И сад се сетио чворкова... </p> <p>Али ј |
ва овом женом?... </p> <p>»Истина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће б |
повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне! |
ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао |
неко испред каване. </p> <p>— Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар. </p> <p>— Дајт |
познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони |
а, своје па своје! </p> <p>— Знаш... ја сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо нег |
поверљиво шаптати. </p> <p>— Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А ш |
..{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам |
-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће. </p> < |
Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њега оставила све... осрамотила се, те не смем |
ре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек зимус почела досећати неким речима твог оца, |
} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као ха |
>— Како ништа; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с к |
/p> <p>— Махни се тога, најпосле.{S} Ја сам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја |
ко.{S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно |
мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брат |
> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побегао, јер не знам куд ћу: ја |
научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду в |
Да није каква варанција... </p> <p>— Ја сам Станка... чуо си... она што је са њим. </p> <p>— Аа |
који стајаше под прозором. </p> <p>— Ја сам...{S} Симо. </p> <p>— Шта је, Симо? </p> <p>— Панто |
овека близу себе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, Ђуро, од Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђ |
Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. </ |
Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, ск |
Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... </p> <p>— Је |
вети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са |
и долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не см |
веру му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџиј |
ам, господине, он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што је те |
им ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ја о |
огао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио онолико, колико је кадро било једно сељачко им |
и, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу |
ам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} |
...{S} Шта он ради? </p> <p>— Састајала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме |
вала, а сад... све једно!. ..{S} Трчала сам, журила сам се много, само да стигнем на време. </p |
S} Волела сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам све што ј |
рате, ништа нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета |
!...{S} Шта је то смрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна...{S} Пос |
а делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље н |
бих, кад би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} |
м га боље, много боље него оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>» |
.. све једно!. ..{S} Трчала сам, журила сам се много, само да стигнем на време. </p> <p>— Е сад |
Састајала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ћ |
м окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо |
— Отварај брже, хитно је... видиш: жена сам!.... </p> <p>Кључаница шкрипну, врата се отворише и |
о и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{ |
већу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — |
> <p>— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени је Радован више тре |
да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, |
шном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја?...{S} Зликовац! крвник!... а чекам да ме она за |
потекара. </p> <p>— Батали, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила |
м се ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамотила своју кућ |
ила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам због тебе окре |
ад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам због тебе окренула леђа целом свету, па нећу се шал |
Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S |
им гласом. </p> <p>— Како да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— Само једно |
{S} А ти?... </p> <p>— Само једном, кад сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, |
бију... мене!...{S} Да бежим!...{S} Сад сам откован, слободан... само да тргнем конопац, што га |
више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав твој... </p> <p>— Није он ни мени давао в |
и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоће |
ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао.{S} Мало је што и остало од оних двест |
ај да спремамо то оружје. </p> <p>— Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат. </p> <p |
ивела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S |
једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом лицу нагар |
вако на чистини, него у соби...{S} Овде сам слободнији...« </p> <p>Угледавши човека где му се п |
ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ет |
икој опасности од потере. </p> <p>— Где сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за |
обиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ће |
.{S} Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос по |
више, но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио после прве пијанке, саопштио неке |
ом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања. </p> < |
ти или спавати. </p> <p>»А најпаметније сам урадио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с он |
јавити, осим овог општега питања, које сам себи непрестано задаваше.{S} Онај огромни терет, ко |
ђи се комедије, кад ти кажем.{S} Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече он љути |
једва држе, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полаган |
е снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: |
ове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја от |
ујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« — помисли Ђурица у с |
иње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави своје кћери. </p> <p>Једаред наиђоше н |
арију. </p> <p>За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима ха |
ликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негда црни, |
, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, заборавља на страх и загрева се јаким пи |
одваја један по један лист папира.{S} И сам Никола се забави тим послом и стаде да броји, зајед |
себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митк |
тку махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиском ов |
ше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио |
д другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је |
и ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо |
а ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и |
добро позната појава.{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работницим |
хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа |
у се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. </p> <p>Капетан се је |
каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари |
шти новост о наредби. </p> <p>— Видим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људ |
еруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати |
је велику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, |
два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби досад давао? </p> <p>— Па тако... с |
и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изненађен. </p> <p>— Камо ти Симо? |
<p>— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не |
м и свакојаким именима...{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: |
и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу ку |
е ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Радован |
сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко н |
ица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до последње |
лачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо |
ене... па и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кида |
еда једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, |
попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се зак |
братим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.{S} Чичу питај... </p> <p>После таква |
иљате...{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од |
аха, кад виде човека насред пута.{S} Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао. |
о било тако нејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељама.{S} Али га после |
тује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} Али се Марко в |
ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се не |
се онда окрете Ђурици. </p> <p>— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} |
а ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега |
емој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он |
е је прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, госпо |
и?... </p> <p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, нећ |
олике паре нити сам имао одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, н |
и поштено враћали, али толике паре нити сам имао одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти |
овце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ће сад, знам, одмах у п |
ок сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао |
.{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети другу...{S} Зар толике моје му |
а ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми |
ош сад на сваки прст по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву ду |
ђем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> |
а.{S} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. </p> <p>Ђури |
му наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђаво помаже!« — помисли капетан, улазећи у двориште |
у дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам дос |
гу живети без тебе....{S} Море с каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали пр |
ки, знаш? </p> <p>— Могу, вала, залудан сам — одговори Радован и оде за Ђурицом. </p> <p>Прођош |
туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме уби |
оће побратим.{S} С мојом пушком сигуран сам на сваком месту — рече Радован. </p> <p>— Не ваља т |
пријатно то питање или му је непријатан сам Пантовац. </p> <p>— Баш ја једнако мислим код куће, |
S} Је ли то на реду?...{S} Море, срећан сам ја, бадава!«... </p> <p>А Станка само слуша како ве |
ју и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други уби |
а га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> <p>Ђу |
ше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао.{S} Али време протицаше брзо... </p> <p>Од |
и велика хајка.{S} Због свега тога и он сам измени своје поступке према другима.{S} Досада је у |
етињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} Откад |
ти без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без пом |
апетан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да п |
еђу њих. </p> <p>— Па знаш... саветовао сам човеку да не пропада тако млад узалуд, нека се пред |
да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Дед |
д куће. </p> <p>»За јечам?...{S} Раздао сам по народу, тако ми самога Бога!...« — понављаше он |
сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до последње паре, тако ми самога Бога... </p> <p>— |
да цуцам? </p> <p>— Пуцај!...{S} Казао сам једном. </p> <p>Станка поче да нишани...{S} Истога |
господине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта |
а се прикрада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам в |
то удесио онај матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, |
и их два дана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — ј |
на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигацију од |
о, узимајући гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... |
ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да подмеће ногу! — узв |
му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« </p> <p>— Хеј, кмете, овамо сви! — в |
је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих ја ум |
’ ми што чусмо за тебе. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам р |
му он тихим гласом. </p> <p>— Закључао сам, ево кључа. </p> <p>Капетан изиђе у ходник, онако н |
тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за свак |
иковца... </p> <p>— Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> |
аним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> |
<p>— Не помињи ми то, молим те.{S} Хтео сам се после изести од муке.{S} Сад је све друкчије, не |
зна.{S} То ћу му после казати.{S} Хтео сам... </p> <p>— Е, па онда се ми не можемо више о томе |
и. </p> <p>— Море, не знам ни ја... био сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш |
где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> <p>С |
?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам човека!..« И при тој мисли стеже му се срце и охлад |
пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нек |
од половине.{S} То знам добро, запазио сам толико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и п |
м био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене м |
јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« </p> <p>Пред подне Ста |
ме не познајеш, газда Јанко?{S} Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица |
ису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он |
м те ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, пре |
ће и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си |
p> <p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли уважено |
е, за невољу?...{S} Хоћу полудети ’вако сам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зором, |
ма тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док с |
но ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{ |
...{S} Прате ме робијаши! ...{S} А како сам некада лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољу греје |
да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он |
ставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. </p> <p>— Виде ли је чија је |
пића!...{S} Није требало да пијем, само сам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држат |
звикну: </p> <p>— То није ништа... само сам га ровашио...{S} Зар је то разбојништво?... </p> <p |
ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако |
а и врати се за розгу. </p> <p>— Лијепо сам намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо |
, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед!{S} Бољ |
ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу |
м, кад глава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад |
<p>— Знам ја то, нано, одавно.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта м |
залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p |
павам. </p> <p>— Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад мис |
раду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као горска |
говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — о |
се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив. |
ва човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, з |
.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Облак плива... иде у рај, а јест, о р |
може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? </p> <p>— Је |
ије, то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се напла |
ја сад од збиље тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p>— Е видиш, само од једнога посла с тобом д |
као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једем... </p> <p>— Море није то, |
ом сврши, оде, нестаде је...{S} Ама зар сам зато ја трпела толику срамоту, понижене, мучила се |
<p>— Ходи дер, синко, придржи.{S} Стар сам, па не могу сам... </p> <p>Радован га услужно скиде |
а мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али с |
омисли он, заборављајући да је мало час сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, Никола углед |
слове, а ти седи ту. </p> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах |
синко, придржи.{S} Стар сам, па не могу сам... </p> <p>Радован га услужно скиде с коња, па се о |
кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш |
мрднуо.{S} Ено га у дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће му наместио стражу. </p> <p>»К |
, не ваља се... </p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ |
ом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица скочи |
шаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, криво му што си отишао без његова |
етири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и |
а нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. </p> <p>— Па... добро — развуче |
Па... морам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. </p> <p>Пантов |
настављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђаше |
етку заустави пред једном. </p> <p>»Баш сам луд!« — помисли он, застанувши пред вратима, двоуме |
ен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ б |
и он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а к |
, беше као у сну. </p> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То знам, |
Станка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухв |
што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи ш |
а, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро, |
ње, једна се закачи и убоде је.{S} Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није |
није — куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од куће од род |
ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.{S} Св |
рао борити против природе и против себе сама.{S} Жудио је за лепим женским светом.{S} Још за ов |
зе га неописан страх од самоће, од себе сама и од онога вечерњега сутона..{S} Застаде и ослушну |
и таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} И сад му се ређаху и понављаху у памети сви |
елика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не да |
ере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, мо |
тиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама.{S} Путом само Јелица весело причаше, а Станка се |
а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху дани |
нута лицем к земљи, савијена, као да се сама наслонила на лактове, па сакрива лице од некога... |
ад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше обојица у собу, она се трже и |
аци и неки момци, нарочито Сретен.{S} И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дај |
та предузимало.{S} Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда |
увребао? — запита Станка, смејући се и сама. </p> <p>— Ђурица, слава га убила! </p> <p>Станки |
. </p> <p>»Видиш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву |
и на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} Беше јој неправо све, а нај |
ко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати |
вори Станка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њој је криво шт |
увати.« </p> <p>— Шта ти вали што седиш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он |
се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је |
али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} Исто |
ет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које је очекиваху, изгледаху јој зано |
ица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на руд |
ом... </p> <p>А тамо поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак до к |
а иза њих се наместише Радован и Коста сами, не очекујући да их ко позове.{S} Калуђер их и не |
мет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да је капет |
право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је ли м |
ји, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа око куће, па ј |
во оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја те послушах — поче Ђурица. — |
е да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им пок |
они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђур |
расно. </p> <p>— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А д |
лаженством, задрхта им цело тело, и они сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљубљен |
.{S} И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остав |
> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.{S} Од мисли је он и |
и сумњиво једно прозорче, што стоји над самим потоком.{S} Наместим ту Добросава и кажем му да п |
ад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси човјек, неба ми! — рече |
ра труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа.{S} Послуша тренутак други и нај |
лила, па нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би радио...{S} Проклето дериште!...« |
ђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, само ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони главу на хладно гв |
чки. — Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— |
е опазити с прозора. </p> <p>— Знам ја, само ти хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, |
ного, врло много од овога првога посла, само да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} |
га.{S} И њему је тешко, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пр |
то другима? </p> <p>— Биће доста свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад |
к му је одговорио: »Нека чини како зна, само нек пази на људе«.{S} Али сад, после друге похаре, |
, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно целива. </p> <p> |
ио, давши сваком другу по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер га беше страх од самоћ |
пушку — пун је још од лањскога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписл |
јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зло! ...{S} Д |
мљу гвозденом лопатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље |
јица сами. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достав |
убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првин |
да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава чов |
оћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да чека.{S} Због тога је и избегавао мисли о своме |
онда је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица. </p> <p>— |
Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене и тебе...{S} Свакад н |
и хладноће ни умора...{S} Само што пре, само да се стигне на време!...{S} Наишла је на утрвен, |
..{S} Она се не зачуди, не изненади се, само јој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан |
нашли? </p> <p>— Педесет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одгов |
<p>— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се ха |
ми и искапише чаше. </p> <p>— Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!... </p> <p |
та. </p> <p>То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен.{S} Угледавши Ђурицу, он зину од |
Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, непокретан... </p> < |
а је бодена. </p> <p>— Ништа, среће ми, само је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми |
посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута по |
земљу...{S} Обојица ћуте као заливени, само им се ноге померају, одскачу од земље и опет стају |
не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој право... </p> <p>Он се брзо исправља, истуруј |
колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као |
ања!...{S} А како се могло лепо живети, само да беше ове садање памети...{S} Сад би он био сеља |
} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах живети, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја |
о за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе М |
е?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не |
на мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе. </p> <p>— Сто |
p> <p>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши? </p> <p> |
е од пића!...{S} Није требало да пијем, само сам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро |
необичној послушности.{S} Идући са њим, само извуче своју руку из његове, јер јој то веома смет |
ако с тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја с |
после извршене похаре, неким нарочитим, само њему познатим начином, ставио до знања капетану, д |
/p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, |
..{S} Трчала сам, журила сам се много, само да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо и |
лази ли народ улицом.{S} Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло од |
а своју дужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуци |
ини... </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мисли |
рцима над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране |
Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно време. </p> <p>— Кад буде време само |
чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе п |
старога оца, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} |
ненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се не може овако.. |
свим своју... </p> <p>— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} |
а да зарађујем. </p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је |
ивела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца |
закука: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже г |
<p>— Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, |
? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p>— Е видиш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па како б |
во!...{S} Ништа, као да није ни била... само се издиже гомила влажне земље...{S} Јадна Јока, ка |
орати макар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прикривен...« |
ОН узвикну: </p> <p>— То није ништа... само сам га ровашио...{S} Зар је то разбојништво?... </ |
...{S} Ниједне мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном...{S} Окиде!...{S} |
{S} Свих пет грлића пушчаних пружени... само се види округао отвор, као прстен, и унутра зија ц |
. </p> <p>— Треба ми, њему ћу казати... само њему... </p> <p>— Е, снашо, тако би могао сваки лу |
жим!...{S} Сад сам откован, слободан... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да |
му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ј |
теби досад давао? </p> <p>— Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили |
руке, па опет стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, ш |
ваки сељак — копа добро, игра у колу... само се, истина, мање шали од осталих.{S} Али опет.... |
без мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не разбирајући шта ради...{S} То му ј |
бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само се потчињаваше оној неодољивој тежњи, која је тамо |
/p> <p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени ла |
и је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе |
е да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако удесити д |
нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!.. |
о, али сад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то |
руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела в |
о сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. </p> <p> |
Ђурица. </p> <p>— Та ма’ни, човече!{S} Само се ти пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипа |
и у мал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S |
ништа, као да није ни капи испио!...{S} Само му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе гр |
: пушку преко средине, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?.. |
ћемане једначито и весело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину |
не осећајући ни хладноће ни умора...{S} Само што пре, само да се стигне на време!...{S} Наишла |
се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка зима!... </p> <p>— У наш Клен |
хватише и стегоше две снажне руке...{S} Само испаде из онога дима нека прилика, паде на њега, с |
, него овако, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти |
бива после?...{S} Ко ће то знати...{S} Само затрпају земљом, — па као да ниси ни био...« </p> |
ти и не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам да сам пропао, пропао сасвим. </p> <p>— Па шт |
га поља, потераше брзим каријером...{S} Само се чује потмуо топот коњских плоча, по неки пут фр |
{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајте... </p> <p>Ђурица разви завезак |
ожном збиљом, сија на сваком лицу...{S} Само Ђурица необично изгледа.{S} Нека суморна сета и за |
истити свачим »што ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих |
што ти треба? </p> <p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити |
а се слободно смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему |
сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, п |
ш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже |
шао пред стварношћу, изгубио се сав.{S} Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што |
што сад овако мирно и послушно седе.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене у |
а њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онако твојски, знаш? </p> <p>— Могу, вала, залудан |
вима нашим људима дао, а људи траже.{S} Само из твога села траже пет кућа:{S} Стојићи, Илија, Н |
/p> <p>— Хоће да те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти |
е зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а |
ли не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да савлада ону велику узбуђеност, не мог |
ајући шта се око њега говори и ради.{S} Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за к |
аје те људе, па се са њим разговори.{S} Само се чувај Матове браће, они ти много прете. </p> <p |
не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Само пролећу као искре, понесене бесним ветром....{S} У |
после да ти умеш другима заповедати.{S} Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} |
д хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мене причувај — рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти |
је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме ник |
жудњу за друштвом и његовим животом.{S} Само једно није могао угушити.{S} Али ту би се већ мора |
за Пантовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао не |
осник многе људе упропастио и побио.{S} Само га се чувај... </p> <p>— Знам ја то, нано, одавно. |
сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба добро отворити очи...{S} Ча-Вујо |
ролазио, ни шта се око њега збивало.{S} Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, г |
човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова четири наша села имамо тридесет таких људи, |
ању...{S} Није он ни Станку омрзнуо.{S} Само осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима ка |
очију, умео да прикрије ту особину.{S} Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, |
<p>— Вала и јесте одвојио од других.{S} Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? |
ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... д |
пут? </p> <p>— Добро... како хоћеш.{S} Само сад не могу... </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица д |
болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам |
ну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, |
зимајући новце и бацајући их у недра. — Само хоће ли остати што другима? </p> <p>— Биће доста с |
ваки на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо! </p> <p>За један миг разиђоше се сви на разн |
ед собом. </p> <p>— Ја — одговори она — само кад доживех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, в |
во он сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем, али нећеш!...« </p> <p>— Јеси ли сп |
ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од |
е бројала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— Само једном, кад сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S |
реног и неочекиванога питања. </p> <p>— Само ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с |
на, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, здравља ми!... </p> <p>— Па кажи ми о |
м умору, који га је савладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па не брини! — одговори Новица, за кога |
амо где ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај за Јулину биртију, код »Чокота«.{S} Нађи газ |
е потоку и пожурише низ брдо. </p> <p>— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке |
жећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. </p> <p>— Како? |
шта да радим, научи ме, попо? </p> <p>— Само један прави пут имаш пред собом: да се предаш влас |
, кад нема никаква ћара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти |
ше за Станку повољно. </p> <p>Станка га само погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да Па |
нас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми пр |
ити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, |
и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S |
, кумим те Богом... </p> <p>Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се на |
И за ту велику жртву она тражи од њега само чисту искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он |
.{S} Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динара. </p> <p>— Е, мој пријатељу — реч |
оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једем... </p> <p>— Море није то, него ја тако уз р |
р на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, што |
маса.. </p> <p>Стигоше...{S} Свет гледа само њега, виновника овога необичнога сабора...{S} А он |
аветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу |
за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој са |
зила у послу.{S} Сва ова забуна потраја само један тренутак, један миг.{S} Ђурица напреже вољу |
ан сам ја, бадава!«... </p> <p>А Станка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову |
на њу и дубоко хукну.{S} Овога тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му с |
Ти живиш са њим. </p> <p>— Казаћу ти на само све... </p> <p>— Добро.{S} Милисаве, пробуди све ж |
? </p> <p>— Имам хитна посла с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани с о |
вати од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се г |
давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву |
/p> <p>— Хе, душу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари клин. </p> <p>— Море чувај |
, доста оваквих призора гледала.{S} Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчк |
едаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођо |
да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан...{S} Мајка му обукла нову, сасвим но |
вара једну збрку, из које се ипак осећа само она...{S} И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз с |
ије му лако.{S} У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота |
дговори му: </p> <p>— Ово је место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не |
дија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У таквим мислима обиђе |
ас са наређаним мецима.{S} Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу |
амо му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »ни |
лити својој незгоди. </p> <p>Опазила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови пос |
том завежљају. </p> <p>— Хо, па овде је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још осамдесет? — р |
гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу |
гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху |
акупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво мора |
удио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и д |
лепши од свега на свету...{S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих другарица, да |
о само тога првога питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на |
срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му св |
е, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неколико капи хладне бистре воде!...{S} Наједаред, |
вић?...{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би |
похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно, да су нашли но |
, можда, зеленкасте?...{S} Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега |
у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он |
ишћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама. </p> <p>Момчадија се, после барјака, |
довољи свака жеља...{S} Опазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини и |
бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онда, прв |
згодно време. </p> <p>— Кад буде време само ми јави. </p> <p>Пријатељи се руковаше и растадоше |
— Е, нисте видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру измеђ |
њихову тавану налажене.{S} Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са це |
околности, иначе би му ово ново осећање само позледило ране и муке му увећало... </p> </div> <d |
је вратнице, то су одређени за стражаре само она два младића, а сви други требало је да уђу зај |
>»Ала ме издаде онда крвнички!{S} Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-т |
еде са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се ово |
ше.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, напро |
устуру! — цикну кмет. </p> <p>Ђурица се само одмаче неколико корака. </p> <p>— Доле нож, кад ти |
е читав хаос разноврсних мисли, које се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о |
е и необичније за њега осећање, коме се само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар и |
оз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучност, која ј |
о би сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S} Али сад то на страну, па ми реци шта |
ош снажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта |
ви знаци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже од те слутње.{S} На првом кораку у нови |
стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом се само претварао да није ни знао за њен долазак. </p> <p> |
. </p> <p>После првих удараца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, |
кидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући главу млитаво... |
твори и раздрага цело срце, а његово се само крави.... силом се топи ледена облога око њега... |
е зна ни за какве препреке.{S} Марко се само чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знат |
али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде!{S} И напослетку, угледавш |
беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само светњаци пред честим паланачким механама, који све |
у...{S} И доста је. </p> <p>— Е онда те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за |
— сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду |
м жандарма... </p> <p>— Митре, молим те само немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећ |
ње и шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено |
, није за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако |
или ваш?... </p> <p>— Зар се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — рече срески ш |
, који се њега тицаху.{S} Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје |
говим очима изређаше, али се сад сећаше само Николиних речи и последњега свога дела: кад је пру |
, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти прозор, као и овај изнутра.{S} |
ожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. </p> <p>— Откуд теб |
чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима, а по ј |
једином прозорчићу, беху заклопљени, и само неколико сјајних зракова продираху кроз пукотине с |
еколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одј |
је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} Намести |
ве под клупе.{S} Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу, по |
</p> <p>— Немој, болан.{S} Што?{S} Седи само да ти кажем. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме |
мисли које се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и иде з |
роким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледајући сам |
ити и разнети оно густо прамење.{S} Али само неколико часака, и озго засија радосно и светло не |
, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овако, б |
: и они су се, како изгледа, показивали само ноћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и с |
е туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су знали само по имену, разуме се лажном, које му је у пасошу оз |
е знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека. </p> <p>— Не |
а, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај за |
сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, ал |
говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонито |
ржао је да тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у |
</p> <p>— Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, в |
гнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај...{S} Куд ли путује он |
ам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} О |
мамо друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </p> <p> |
— Махни се тога, најпосле.{S} Ја сам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу |
а зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад му је прочитана пресуда н |
је, у последње време, могао разговарати само с онима, који га чувају... </p> <p>— Немој да се н |
ури га ономе страшилу у груди.{S} Осети само како нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен ц |
напрегнувши слух, могао му је ухватити само једну реч, коју чешће помињаше: бјеси... па се неп |
ђу грдна срамота.{S} Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мор |
ео лица.{S} Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник |
се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога пута: »Само |
инском путу...{S} Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и оде... она се не постар |
из реку — рече он готово нехотично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га обу |
урицу скоро скинути с врата.{S} Не знам само који ли је то од његових долијао. </p> <p>— Шта, и |
нуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свакога часа |
не груди ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се |
пезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом само неку тамну, нејасну гомилу са ножевима, који севах |
њића кућа, одвоји и пође сама.{S} Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут о |
нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« приближи му |
му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да |
ом главом... </p> <p>Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, ја |
у.{S} У првом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много претходних послова |
ре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} И ову похару изврш |
огу!« — помисли Ђурица.{S} Он се плашио само тога првога питања, страховао је само од почетка; |
ици непоуздано и његово село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему |
орђево, ограђено високом тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређени за стражаре само он |
све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. </p> <p>— Ет |
ослове, па не могу мирисати као ви, што само седите и намештате се за нас људе. </p> <p>Без сум |
завуче је вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} Господине мој, шта мисл |
ице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине.{S} Т |
То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— |
позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само састави руке младенцима, па се обрте столу и стаде |
део, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од њега.{S} Најзад се иза врзине п |
обро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те |
може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и готово... ш |
? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. </p> |
и човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђурица, прескач |
ао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан одговор, он д |
е појмио његово душевно стање.{S} Он му само рече озбиљно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће то д |
те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели |
задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> <p>На вратницама |
их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Хе- |
зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао је другога човека, ко |
сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, где су могли |
а су опкољени потером.{S} Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше погоди |
е слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у |
је да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!...{S} Како ли б |
себи, спремајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је све јед |
мисао и њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепашћена, кад угледа насл |
је управљао и командовао неограничено, самовласно, као прави деспот.{S} Они, који су с голим ј |
пе.{S} Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашав |
та у родитељском Дому, после необуздане самовоље, којом је обележавала сваки свој корак, наједа |
олико по нарави својој.{S} Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко |
вању она се руководила својим начелом — самовољом. </p> <p>А она се, доиста, дубоко и страсно п |
од свих покушаја да савладају Станкину самовољу.{S} Видели су да је то необуздана, срчана прир |
протицаше, плашња општа од свачега, од самога пространства, стаде да му се увлачи у душу, и он |
че у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси морао ни дол |
х, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чво |
} Хладна, мокра влага продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла завила у свој |
ма, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола.{S} Нарочито му паде у очи оно лукаво жми |
ав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да г |
ути улицом.{S} Пред једном каваном нађе самога Сима. </p> <p>— Има ли? — запита га лагано. </p> |
и се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те |
ц не гурну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, узе новчан |
S} Раздао сам до последње паре, тако ми самога Бога... </p> <p>— Лажеш, псино матора! — викну П |
ам?...{S} Раздао сам по народу, тако ми самога Бога!...« — понављаше он у памети последње Никол |
мјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода!... </p> <p>— Зацело згода! — о |
и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у |
е и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком |
а савија цигару.{S} Његовом почетничком самољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послуш |
...« И он седе ту у један шибљак, према самом извору, извади из торбе што имаде за јело, па ста |
у вароши није угасио.{S} И још тамо, на самом крају вароши, поред потока што пресеца главну ули |
промуклим, узбуђеним гласом, који се и самом њему учини непознат. </p> <p>Механџија рашири очи |
це тога непрестано и око себе и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње рас |
авом, па се пожури са спремањем.{S} При самом облачењу написа наредбу писару да одмах, чим прим |
осврте и виде да су обојица прилегли по самом потоку. </p> <p>Тога часа и Ђурица јој махну руко |
Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, те са њега сви радници из потеса н |
мени је његов живот потребнији но њему самом. </p> <p>— Зар баш толико? </p> <p>— А да како, ј |
де другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли је то тако |
} Али није ни то...{S} Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећа |
, ули му неку непознату му до сад снагу самоодбране, коју он никад у себи не претпостављаше.{S} |
тако је и он, неким неодређеним нагоном самоодржања, изабрао себи станиште, усамљено, склоњено |
ше у њој много неке необичне охолости и самосталности, неке ћудљиве тврдоглавости.{S} Па да је |
е шуме, која се склопила над овим тихим самостаном.{S} Хајдуци поскакаше у кола и одјурише кроз |
и са собом Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад окретоше подножјем Венчаца, оном шумовит |
рчавши мало, обузе га неописан страх од самоће, од себе сама и од онога вечерњега сутона..{S} З |
а непојмљива зебња од ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати што дође овамо. </p> <p>Пр |
аквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколи |
дино занимање у овој тешкој и необичној самоћи. </p> <p>Одавно она већ није више она Станка, ко |
то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— Мили ми се јо |
оме, да тако удружени лакше сносе тешку самоћу... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18 |
</p> <p>Сав народ угледа на њему право самртничко, зелено бледило... </p> <p>»Шта је ово?...{S |
ојним покривалом куће и улице, притисла саму земљу, па стоји тако непокретна и суморна, као да |
а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда окрени све косом право мојој кући, али |
/p> <p>...{S}Пијанка се продужи до пред саму зору. </p> <p>Напослетку, кад се сви изопијаше, по |
И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она |
му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе, појур |
вица.{S} Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погле |
а у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један свет |
очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. </p> <p>Изјутра, кад пођоше |
отимљу о његово миловање...{S} Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и ка |
разумевао, и сад се сећа само као кроз сан...{S} Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и бе |
би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{ |
нови.{S} Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, |
... </p> <p>Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору.{S |
мејанога положаја. »То, дакле, није био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} Вид |
та ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавала...{S} Т |
после неке тешке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. </p> <p>П |
те постеље стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, добро загрејана, од чега сва собица беше вре |
азним колима и саонама, јуре господа на санкама, и сав тај свет иде весело и слободно, певајући |
итрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини бр |
јући на моћним плећима безбројне ледене санте, чији се лом и суморно потмуло шуштање проноси бе |
а само чисту искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да |
ра... наведе човека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пред |
ти. — Бар она досад није никад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, кој |
по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.{S} Истина, док |
робијаши! ...{S} А како сам некада лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољу греје топло сунце, св |
е види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Крстоноше застају код записа, попа и Обр |
е избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S} Станка га је зна |
шкрипнуше пеке даске и зачу се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко је то? </p> <p>— Отварај! — ви |
умешао се у гомилу.{S} Истрча и капетан сањив, с огрнутим капутом преко леђа и папучама на боси |
урицу, он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали |
а врата, на којима се указа разбарушена сањива глава.{S} То беше капетан. </p> <p>— Шта је то т |
онеки прозор, на коме се појави трома и сањива глава, са необично дебелом руком иза потиљка.{S} |
точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се |
, са својим дугом и разбарушеном косом, сањивим надувеним очима, дугом и уском расом, изгледаше |
А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} |
азе рабаџије с пуним и празним колима и саонама, јуре господа на санкама, и сав тај свет иде ве |
ва потребна обавештења.{S} Према његову саопштењу, Радован одлучи да се напад изврши око подне, |
потребни у такву послу.{S} Ове мисли он саопшти Станци. </p> <p>— Јок, брате, ништа нам то не т |
ити на друго место — рече му он, кад му саопшти новост о наредби. </p> <p>— Видим и сам, али тр |
у је криво?{S} Кад му је пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваше некуд, а |
ам, кад се пробудио после прве пијанке, саопштио неке мисли и Марушки. </p> <p>— Он се до синоћ |
судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише одлуку Касације, беше као убијен, промени се, |
ако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне.{S} За тренут ока умукоше и цигани и св |
а, он беше или вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо без њега није ништа предузимао, а он |
много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади |
Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максимал |
не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не |
жа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, које му отвара нов |
ао кроз сан...{S} Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим |
еома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју... </p> <p>— Ја, вала, хоћу, само да чекам |
бије, нема ни једнога човека, с киме је сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, помислим ти сто ч |
дође на твоје место. </p> <p>Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме |
ло.{S} Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају.{S} По ваздуху још трепери она |
анац на ногама. </p> <p>Савлада га пиће сасвим... </p> <p>Жандарми се испретураше по соби, неки |
ата оздо, понеше их у страну и отворише сасвим...{S} Слаба, бледа светлост показа им унутрашњос |
, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светлост на овај догађај.{S} Он подиже глав |
ху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.{S} Сиђе опет на своју сламу и сав се пр |
м...{S} Само знам да сам пропао, пропао сасвим. </p> <p>— Па што онда веза онаку девојку за себ |
ајде да се измиче! — проговори Пантовац сасвим другим гласом, желећи да прекрати непријатан спо |
>Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на |
другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, који су познавали Пантовца.{S} Прибр |
дборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није друк |
на пресуда на суду, није се изненадио и саслушао је мирно: знао је да има још судова, који ће г |
ва крака, управо две провалије.{S} Више саставака опазише најпре једну, затим више белих сеоски |
, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га познају.. |
е.{S} Калуђер их и не погледа, већ само састави руке младенцима, па се обрте столу и стаде да ч |
ога.{S} Уђоше сви у заседање, где писар састави протокол о свршеном претресу, који потписаше км |
Највише их је из кленовичке општине.{S} Саставиле се повеће групе на неколико места, па воде жи |
а прозора. </p> <p>Капетан је још путем саставио план напада, према Станкину опису куће, и одре |
Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини...{S} Тек година, нема ни |
аборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, како да објасни човеку своје |
писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадоше журно писа |
реч месни учитељ, који се, док апотекар састављаше своју научну фразу, иронично осмехиваше. — Д |
Зар Вујо?...{S} Шта он ради? </p> <p>— Састајала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега.{ |
<head>XII</head> <p>Ђурица и Станка се састајаху свакога дана.{S} Крили су се веома опрезно, а |
механџију, није хтео после похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао сврш |
ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђује |
изик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они |
е лако помири са својим стањем.{S} Овај састанак пред судницом био је од велика утицаја на њега |
<p>Ђурица је још раније, за време првих састанака, упознао Станку са својим хајдучким животом, |
Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} Одмах затим беш |
чин савет, па је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи право у своје се |
/p> <p>А Станка, после онога необичнога састанка на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се сваг |
/p> <p>— То ти је казао прекјуче, после састанка са Новицом? </p> <p>— Јесте...{S} Претио ми је |
у јој се могло видети да се надала овом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко у забран, те у јед |
к је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци у жив |
сти, иде право к њој.{S} Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне |
ете у смедеревску Мораву.{S} Али ништа, састаћемо се ми прије тога. </p> <p>Обојица изиђоше из |
ледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад с |
ан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше. </p> <p>— Шта ће ми бити? </p> <p>— Како, море |
, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и др |
Чудан је и тај разлог његову надању.{S} Састојао се у једној мисли: »Није то шала, болан, живот |
лицу. — Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! — рече Ђ |
прегледао, почистио, наредио сваку као сат. </p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну |
су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изговорено такв |
</p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерена злата |
емерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта мислиш? < |
о га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије.{S} Тако му и проговори, оним обичним гла |
е? </p> <p>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам |
Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} И кап |
едају радознало, необично; чак се опажа саучешће на њиховим лицима... »Гле, па то су обични људ |
опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </p> <p>— Стезали смо га и за гушу, па се о |
а га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви |
забрана.{S} На истом, пређашњем месту, сачека је Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се |
даљим својим корацима... </p> <p>А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљењем зап |
оведе« срескоме месту.{S} Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему с |
у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва пот |
{S} После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа |
ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутра сачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до Каменара ко |
{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </p> <p>Станка ућута и |
су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатимо у је |
бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> <p>Готов |
дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ |
, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.{S} Мар |
, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може на његову ко |
— да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешн |
ш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штогод на мене?... |
искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он пре |
а мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. </p> <p>— Па |
, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе... »Пази!« — неко викну пред вратим |
аме и рука једнако налазила у послу.{S} Сва ова забуна потраја само један тренутак, један миг.{ |
равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А на великом ст |
ећ, сандучара, добро загрејана, од чега сва собица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се свлач |
ле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радос |
реч ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дох |
ихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења.{S} Према његову саопштењу, Рад |
и заносно осећање, коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стањ |
а и пружи на Марка. </p> <p>Станка леже сва на ту пружену руку, дохвати револвер и обрну га у с |
ислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе са |
вим обичним опхођењем са њом, Станка се сва предала својим мислима, у којима је лепа прошлост, |
је тамо снажно привлачи.{S} Предала се сва оној заносној жудњи младости, па заборави на све др |
успаваној гори да оживи.{S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше д |
! </p> <p>— Отварај! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p |
? — насмеја се она. </p> <p>— Коса... и сва миришеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ваше девојке |
вадивши половину рама, погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се...{S} Две челичне цеви |
и, која му заклони собом све предмете и сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, осим једно једи |
ти, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људи, који су потребни у такву по |
ш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја ми |
к су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разни случа |
и свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву |
ици.{S} Журно улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, заборавља |
ници. </p> <p>Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте о |
се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, из којих се |
реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко спо |
ица се није бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад му је требало да се извести ко је прошао пу |
p> <p>— Нађи, старче, и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, |
, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одг |
ело се од данас до сутра, избегавала се свака одређенија мисао о будућности, јер јој није ни би |
па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је после само једно: да га Нови |
к се зна рачун између мене и тебе...{S} Свакад нек се зна унапред колико коме од нас припада... |
а, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у ј |
.{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо возе |
га душевнога страха. </p> <p>— Што није свакад овако? — прошапта Станка, грчећи се и прибијајућ |
а пуно страсне жудње. </p> <p>Ђурица се свакад збуњиваше од ових нежних белих руку, и обично му |
азговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разговору је био врло опрезан |
на мене? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути. |
ело и тако, то могу...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јав |
> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па |
идите заједно. </p> <p>— На посао ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је |
оцем, па је то наставио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у гост |
</p> <p>— Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од оне твоје апсане |
никако... оно је једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета... </p> <p>Али сад, кад угледа |
ећи се и презајући од свакога звука, од сваке људске појаве на улици.{S} Журно улази у кавану и |
верљиви опасни разбојник, који преза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочине. </p> |
им и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж |
у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Лети се наима |
на топио и постајао мекши и питомији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је с |
колима.{S} Распитиваше за калуђера код сваке механе редом, и код последње, пред манастиром, ка |
препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновн |
м округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности. </p> <p>Кленовичка шума пружила се по |
не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не помаже, је |
подајте, људи! </p> <p>А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: </p> |
и гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} Коме се |
ност... </p> <p>Жандарми певају одавно, сваки је засветлео очима, а он не осећа још ништа, као |
ц свој последњи дан.{S} Улазећи у собу, сваки се изненади, видевши весела човека коме и не пада |
из друштва! ... </p> <p>Кога год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини |
ам шта мислиш, синко.{S} То не може.{S} Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па н |
је ко знао одредити право занимање.{S} Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацим |
те неће питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да скрива своје стање и по |
<p>Једаред наиђоше на село курјаци.{S} Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору |
, носећи у руци послужавник с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад |
ове, али се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није |
дознало. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва ск |
као да му црева испадају!... </p> <p>— Сваки на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо! </p |
з, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, болан, још ни |
дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега ду |
видиш: ово прозорче може да послужи за сваки случај... са њега право у поток, па у шуму... </p |
му свештеник. — То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће бити |
обуздане самовоље, којом је обележавала сваки свој корак, наједаред настаде прелом: она се потч |
ако, опрезно, пазећи на сваки корак, на сваки миг...{S} Жандарми ношаху пушке на руци, готови д |
после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно |
бичем и кола појурише.{S} Требало је на сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затво |
кви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После дугога читања, отац С |
>Кренуше се, полако, опрезно, пазећи на сваки корак, на сваки миг...{S} Жандарми ношаху пушке н |
Што ћу их тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја не могу живети |
хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки његов корак... </p> <p>— Добро велиш, Дмитре — од |
посла пред њега човека, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати н |
шу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме |
— и он је крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави |
ругом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових познаника могао с поуздањем тврд |
ју као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га погледа благо. |
о, као прави хајдуци, него се завлачите сваки у своје село? </p> <p>— Па... сигурнији смо овако |
очи. </p> <p>— Море, много је то: неће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет клипов |
по имену, шта ти један вели... шта хоће сваки?... </p> <p>— Махни се тога, најпосле.{S} Ја сам |
ављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад о |
а.{S} Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} |
о, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такву стању, после непрекидног |
едно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу... само се, истин |
е, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— Оно, јест...{S} Али тај живот?... </p> |
ао на команду.{S} Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу.{S} Утом попа |
уго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне д |
ијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа се н |
три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S |
в, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђ |
ео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса.{S} К |
p>— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је виде |
е на једном месту, већ прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке необичне покрете: час м |
спор у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак. </p> <p>Сви троје пређоше реку, дохвати |
лагах — стаде Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} С |
му... </p> <p>— Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} Не см |
ајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену... </p> <p>Наједаред за |
â бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао ж |
се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио.{S} |
тан, и ако није било места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе послу. </p> <p>Кренуше се, |
е се јак задах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара, смрад... па све то дави |
ло, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. </p> <p>Стигоше Ђуричиној кући.{S} Хајдуку |
сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту његову... </p> < |
ја њега...{S} Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу |
совре, које су подигнуте око записа.{S} Свако племе имало је своју совру — четири дирека, по бо |
S} Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа свако сумњиво место, па се упути к високој розги, побод |
тане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према су |
затражи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако вече, частећи своју пријатељицу, трошио по неколи |
од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душ |
</p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђор |
ову пријатељству.{S} Пило се и веселило свако вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђурица се провлачи |
ни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. </p> <p>Стигоше Ђуричиној ку |
ауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх.{S} И уср |
и знамо шта нас чека сутра, прекосутра, свакога часа...{S} И ми ћемо за тобом сви... </p> <p>Од |
ада, коме се, и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. — Ко се скрива и бега, њему се неп |
е први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпуно схватио с |
кво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избегава |
јући тачно кад ће се вратити, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су ишли на поуздану добит, ј |
андарми ношаху пушке на руци, готови да свакога тренутка проспу смртоносну ватру на изненаднога |
/p> <p>Живео је као што живи звер, која свакога тренутка очекује громовито халакање потере.{S} |
т науживати, јер — куршум је пред очима свакога дана!...« </p> <p>Тако му пролажаху дани, дуги, |
мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом гл |
њега неописани страх: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха |
но старо осећање — грозничава плашња од свакога секунда који протицаше, плашња општа од свачега |
корача момак, бојећи се и презајући од свакога звука, од сваке људске појаве на улици.{S} Журн |
врјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту не |
{S} Кола са мртвим Пантовцем очекују се свакога часа, а појединости напада познате су, већим де |
о шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свакога часа. </p> <p>— Е њихова је дрскост прешла свак |
је осећао да је тешко надавати свима и свакога задовољити: од толиких похара још није ни полов |
ржао на опрезу.{S} Сељани су га сретали свакога часа, или око њива, или око студенаца, а понајч |
ванову селу стадоше да крстаре жандарми свакога дана. </p> <p>Сеоских стражара Ђурица се није б |
гутао је жедно и грозничаво, очекујући свакога тренутка да пиће учини своју дужност... </p> <p |
за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, к |
је он морао објашњавати публици значај свакога имена, те је тиме како он говораше, »распростир |
дозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. </p |
едао као на случајности, које се мењају свакога дана, онако исто, као што се мења небесно плаве |
а обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа могу одузети и одвести то једино његово бл |
сецана јаругама и косама.{S} Бегунци су свакога часа морали да слазе у јаружице и опет да се пе |
</head> <p>Ђурица и Станка се састајаху свакога дана.{S} Крили су се веома опрезно, али шта мож |
није женско срце као твоје.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до к |
ше чувени, у оном крају, Пантовац.{S} У свакој лоповској дружини или разбојничким и другим пред |
му и треба!...{S} Назваће ме лопужом и свакојаким именима...{S} Ех, луд ли сам што се ја о мом |
еђу којих има добре згоде за прикривање свакојаких људи и ствари. </p> <p>— Овамо, синовче, па |
ати сваком у очи.{S} Што да ме називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори |
о, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу...{S} Само Ђурица необично изгледа.{S} Нека |
е. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> <p>Ђурица |
ратим.{S} С мојом пушком сигуран сам на сваком месту — рече Радован. </p> <p>— Не ваља тако.{S} |
се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кораку, као његова сенка.{S} И за ту велику жртв |
, част нам је... и овом приликом, као и сваком... — рече он, дижући своју »шлафкапу« и поздрављ |
Хоћу, велим, да могу слободно погледати сваком у очи.{S} Што да ме називају свакојаком?{S} А ка |
м не бије.{S} Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој: од толиких стрела, кој |
розници.{S} Друштво је распустио, давши сваком другу по десет дуката, само остави са собом Нови |
емо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... ви |
д именом Мите Сремца.{S} Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{ |
</p> <p>Жандарми искривили доње вилице, свакоме игра усница. </p> <p>У народу свачије лице блед |
у се копа рака, вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће да разгледа ту кућу необичну...{S} Доле |
мео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио ду |
туњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђаше увек право, |
даше и остали жандарми.{S} Један наточи свакоме по чашу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и |
носи друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме посао.{S} Стражарима су одређена места на вратн |
ећега парчета од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је м |
те за то? </p> <p>— Не смију, богме!{S} Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљао побрати |
ра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса.{S} Кад би је опазио гд |
Хоће, хоће поганац, знам ја њега...{S} Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, |
{S} Какво венчање... — рече Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је |
адава.{S} Не смем ја будити капетана за сваку ситницу... морам знати зашто. </p> <p>— Ђурица... |
ећа само она...{S} И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и в |
а. </p> <p>— Е њихова је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојничке похаре! — ре |
о, заборављајући и на свој положај и на сваку опрезност... </p> <p>Наједаред случајно погледа н |
овица би јој нашао згодно место, он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... кришом. |
ас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа.{S} Станка је |
Ђурица тако наивно, да одједном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су х |
говори Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он т |
своје канџе дочепа.{S} А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаш |
сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непрес |
аван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућност за предају. </p> <p>Истога дана Вујо до |
>— Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат. </p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и |
о зна које је доба...{S} Можда скоро да сване?...{S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. шта оно б |
уљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош |
и нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших села... још синоћ |
реме, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, за невољу?.. |
хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </p> </d |
18971_C7"> <head>VII</head> <p>Давно је свануло.{S} Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јас |
к. </p> <p>Кад стигоше потесу, беше већ свануло.{S} Сад се морало ићи чистином, јер поток, крив |
држаху конопац којим је везан. </p> <p>Свануло је, виде се јасно сви предмети... </p> <p>— Кам |
розор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре сванућа. </p> <p>Легнувши у постељу, он се опет даде у |
педесет«...{S} У таквим мислима дочека свануће. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP189 |
ју пушке, љуља се коло веселих сељана — сватова...{S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и види |
а бих слушао.{S} Старче, кажем ти, купи сватове! </p> <p>Вујо слеже раменима, па одговори: </p> |
дошли. </p> <p>— Ваљано, побро!{S} Дај сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби |
с му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер б |
<p>...{S} Три часа већ путују необични сватови на двојим колима.{S} Распитиваше за калуђера ко |
и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу веч |
е моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, али што ти кријеш од мене? |
секунда који протицаше, плашња општа од свачега, од самога пространства, стаде да му се увлачи |
ице, како се родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чудно је т |
ислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... по свачему!{S} По његовим очима, по говору... по чему год |
са кога је избегавао поглед Станкин.{S} Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и |
, свакоме игра усница. </p> <p>У народу свачије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђење испи |
Нијеси требао.{S} Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о |
е често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би |
!...{S} Како оно рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам |
и отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њега оставила све... осрамотил |
мој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи махну главом. </p> <p>Станка с |
ушима наступи читава свирка од зујања, све по такту, на прекиде, те стаде очајавати да не загл |
ођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети |
еђен... </p> <p>И мозак, и срце, и крв, све се следило, умртвило... ништа не осећа, не мисли, н |
напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи |
ст, и они лепи снови о будућности, све, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, |
ац одсечно, размисливши мало. — Не иде, све је у његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрд |
знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко...{S} Освртоше |
агле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све...{S} Као да цела природа плаче за изгубљеним добро |
} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S} Тако... смејемо се... </p> <p>— Кажи |
и Ђурици облигацију. — На њој све пише, све... </p> <p>— Што ти није све дао.... му његова! — в |
их зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју...{S} По |
и тамни се...{S} А терет озго све тежи, све мучнији...{S} Почиње губити свест... </p> <p>— Гото |
младост, и они лепи снови о будућности, све, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам су |
ежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене. |
... слободан!...{S} Идем, дођем, радим, све како ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не бих мо |
сла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше Станка, погледајући чешће у лево, о |
дио, њој изгледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више |
{S} Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празноверни страх, коме се она не |
ажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад то капетан |
Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо |
ебацивши руку преко ње. </p> <p>— Јест, све тако. </p> <p>— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за |
<p>— Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно вар |
овде чека«... </p> <p>И мисао за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо |
он, рецимо, код... где би то могло?... све једно, Новица би јој нашао згодно место, он зна сва |
уз брвна, неки наслонише ухо: тишина... све спава здравим јутрењим сном...{S} На истоку се јасн |
аос, живци већ отупели од страховања... све се у њему згрудвало, смешало, следило...{S} Дави га |
} До сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. ..{S} Трчала сам, журила сам се много, само |
ти је човек — продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « </p> <p>— Хајдес... паде |
..{S} Омлитавиле, па не могу да држе... све од пића!...{S} Није требало да пијем, само сам се о |
е је то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, по неки пут се намршти, па опет мис |
незгоди. </p> <p>Опазила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци, који |
е, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? </p> < |
ао око једнога места у неколико редова; све се пропиње на прсте и посматра неку необичну работу |
нађаше намене. </p> <p>— Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, |
Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, |
већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом чудном појавом, која јо |
едно: зар ме није и досад презирала!{S} Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућност |
а...{S} И овде је онај други поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; поузданије је, ал |
ели? </p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!...{S} Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним кур |
исли. »А младост?... а будућност?...{S} Све се руши, свега нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они |
насигурно да ћу ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим |
.{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« |
рете главу навише и погледа Митра...{S} Све му је сад јасно... </p> <p>— Дигни ме — вели му заг |
из ње извуку безброј нових живота...{S} Све оживело новим, светлијим, веселијим животом, и биље |
</p> <p>Свет се окрете, ускомеша...{S} Све се очи упреше у шарену огромну масу народа, која се |
рестано држи у грозничавом надању...{S} Све се роји, ври... без реда, без свезе... </p> <p>Прол |
а нека слатка зебња при тим мислима.{S} Све чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чеш |
жаху, у души јој, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и не |
те, али, простићете, с једне стране.{S} Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате пр |
, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, |
, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{S} Све је то удесио онај матори угурсуз.{S} Знао сам ја јо |
а супрот какву другу светлију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше нек |
о је од јутрос преко главе претурио.{S} Све, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црн |
а кад — прече га мисли сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да пл |
јутра, завијене у густу белу маглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и зелени се весело, светло |
p> <p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку |
акад да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити |
ли, хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. </p> <p>— |
т, правећи тајанствени израз на лицу. — Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам. </p> |
е и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, и они, који |
рица мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскидати, па онда не морам ни крити. |
а. »Што ти је човек — продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « </p> <p>— Хајдес. |
— Баш ови старци... — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо |
где он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинте |
А њему си казао све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће по |
љда горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари п |
ти намирити? — запита Ђурица. </p> <p>— Све до једнога. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гла |
го дај да спремамо то оружје. </p> <p>— Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат. </p |
јој купити одела и преобуке. </p> <p>— Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи.{S} За неколик |
е низ Јасеницу да лучи свиње. </p> <p>— Све једно.{S} Прошао један, наићи ће други — рече Ђуриц |
тра или прекосутра на похару. </p> <p>— Све једно, хоћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је при |
сад овуда, говоре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутало, дијете; заборавили су те, чим си отишао |
м љут на тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки сл |
ко ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. </p> |
Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!...{S} Он |
жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце ниј |
осна ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто ш |
е, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и услугама, обавезивали и сп |
да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па се онда и он намести код Мата, леже и нас |
елиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. </p |
и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.{S} Остале крстоноше понеше шта ј |
амо једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљаше |
кленом ватром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да |
о очију.{S} И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста |
де се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у |
, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све..{S} После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јес |
пет га пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, до |
као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> <p>Старица се одистине обрадо |
ићу те, ако ми све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све исп |
јутро, нано! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, об |
ера растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер п |
састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали...{S} А он |
новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад тек сети огромне жртве, |
свашта...{S} Ја сам ради њега оставила све... осрамотила се, те не смем никоме своме у очи пог |
а присебност и одлучност, која је расла све више, у колико се он приближавао кући.{S} Из памети |
, прескачући лаким еластичним скоковима све препоне, које му беху на путу.{S} У десној, опружен |
усамљени бегунац, зверајући око себе на све стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, |
шку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. </p> <p>— Биће то који други, а он сад не с |
а које му се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Не мож |
заносној жудњи младости, па заборави на све друге обзире. </p> <p>Седе уз Ђурицу, па стаде, пун |
то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју при |
на, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онд |
ћање, да сам поче даље причати. — Једна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке |
а и Качера, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ће са |
е овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица. |
ад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, |
а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глав |
ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опаз |
и делић ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, заноси, опија... </p> <p>»Ала ли се провед |
стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмова, он да |
... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожење |
, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му |
е неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чекати...{S} О |
ли робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души теш |
не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не го |
— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он су |
нак.{S} Испред куће му одговорише да је све повољно, и они се обојица пажљиво провукоше кроз ши |
никаква друга излаза. </p> <p>Ђурица је све погледе обрнуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео |
на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло...{S} И зар се могао чему бољем надати, зар |
не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. |
сам се после изести од муке.{S} Сад је све друкчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си о |
S} Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све по |
он баш био без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам није б |
е помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало.{S} Са |
ешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваши. </p> <p>Писар |
ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио договор са пандурима из среза... < |
асом, час гудећи басом.{S} Изговарао је све речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко |
нуде, постављао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је бил |
ео радити, добро зарађивао.{S} Радио је све сеоске радове по скупој надници, а кад настане ново |
и, наместити њега на згоду овде.« То је све... </p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те |
о схватио свој положај, јер дотле му је све још изгледало обично: виђа се и разговара слободно |
ива, повезана хајдука...{S} Он му одаје све своје јатаке, прича о целој организацији великога з |
ији. </p> <p>— А, е то јест... али није све платио...{S} Ево облигације код мене, па читајте... |
све пише, све... </p> <p>— Што ти није све дао.... му његова! — викну Пантовац као с неким пра |
п има право, кажем ја...{S} Али то није све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате, углед влас |
то се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!{S} Све је про |
по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг. |
... има још времена...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу |
p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза...{ |
што не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од с |
, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.{S} У крајњем случају веровао је, |
одмах после оног убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати |
тиском ових необичних догађаја, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече |
ника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спојило се у једноставну ма |
Знаш... и ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је |
пред очима као нема загонетка, која те све више привлачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је |
он надао, неком магловитом надом, да ће све то некако изравнати и задовољити другове и себе.{S} |
Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде испод грмова и чека, а В |
исебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито |
сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и |
мети последње Николине речи и изазиваше све оне страшне слике, које се мало час пред његовим оч |
.{S} Пантовац, тежак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим с |
ити левом руком за чело, које обузимаше све већа ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну с |
махаше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгу |
олако и опрезно, оде пред кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао псе, п |
> <p>Уморни путници оживеше, заборавише све муке и патње преживеле у туђини, очи им засјаше жив |
урицу везаше пандури конопцем, повадише све ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђ |
и, не мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поред п |
рачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе месту, где је требала да буд |
лажно дрво. </p> <p>Бегунци потрчаше из све снаге, онако, као што може потрчати човек, који беж |
е к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... па опет...{S} Хм... женска посла — ђавоља посла! |
ној од њих, не сме у очи погледати... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима |
о, стара мајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, |
осле не марим, нек погинем. </p> <p>— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо |
сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гл |
на.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као |
асни, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка зебња при тим мислима |
ра, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те |
алу шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све жене из те улице, носила халине од неке загасите ву |
цати и призивати за сведоке цело село и све светитеље. </p> <p>За један миг Ђурицу везаше панду |
аборави где је, заборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, како да обј |
к у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, ко |
тка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо, н |
ле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год т |
баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и п |
па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари |
да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох ова |
ка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и опасности овога света. </p> </div> <div typ |
а загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица |
. </p> <p>— Добро.{S} Милисаве, пробуди све жандарме и пандуре.{S} Нека се живо обуку и нек спр |
стигне својој кући. </p> <p>— Па је ли све извршила? </p> <p>— Морала је, јадница.{S} Чекало б |
p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше |
разне изјаве — разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се уве |
, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја |
да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо испричај... то што си хтела...{S} Кад си и заш |
ми право! </p> <p>— Пустићу те, ако ми све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то |
газдински.{S} Моја Марушка мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у |
о и таква страст, да она одједном појми све.{S} Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као од |
руку преко рамена. </p> <p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... </p> <p>Ст |
кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...« </p> <p>— Ђуро, спаваш ли? </p> <p>— |
власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш кр |
док не изиђеш на саму косу; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и |
због њих...{S} Донеси пет стотина, они све разграбе, и још морам да молим њих за који дукат.{S |
равилна. »Јест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш |
екује прави одговор, од кога јој зависи све. </p> <p>Ђурица пак хтеде да крунише свој успех, је |
егни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледају |
ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њим н |
е. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да те убијам, лудаче, кад ми т |
ојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за |
И после тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће |
а паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то |
ред.{S} Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нем |
зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би с |
е и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако да прожив |
забадају иверје у земљу, заборављајући све друго што је иза њих.{S} Један малишан са врха брда |
век право, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине.{S} Очи му б |
једну пушку, те их прегледа и, нашавши све у реду остави их. </p> <p>— Тако, соколе!{S} Оружје |
оружје. — Сад седи лепо, па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. </p> <p>Симо се испр |
ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово пропад |
да се диви његовим особинама, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и |
н пружајући Ђурици облигацију. — На њој све пише, све... </p> <p>— Што ти није све дао.... му њ |
е на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. </p> <p>Ђурици се стеже срц |
> <p>— Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе. </p> <p> |
педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу све љ |
х двојица сами. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је д |
</p> <p>— Ја, па ми рече да сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, има неке мајсторије. </p> < |
ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... </p> <p>— Јесте, |
боље, много боље него оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>»А ма |
ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} |
склонише одмах; Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало... </p> <p>...{S |
ј, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним све... свега има, као каква госпођа: ништа не ради, јед |
о чекаху, склопише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно... </p> <p>Она |
ва тама пред очи, која му заклони собом све предмете и сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, |
ршум иза трна покварио би и однео собом све планове и жеље...{S} Истина није он баш био без ика |
је.{S} Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, |
адоше да се ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и весе |
под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се живи? |
пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гл |
он шиљати још кога? </p> <p>— Јавиће он све.{S} Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније да |
— А да како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим.. |
ело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми ти рекô.{S} Сад |
не би умела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каз |
.{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет стотина, они све разграбе |
ешто сева и тамни се...{S} А терет озго све тежи, све мучнији...{S} Почиње губити свест... </p> |
њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? </p> <p>— Зн |
, те ходао по соби, разгледао и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није |
ше живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје. |
им си ишао, кога си напао?...{S} И тако све, па мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, р |
јтајније помисли.{S} И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави |
на право к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награбили.{ |
виш са њим. </p> <p>— Казаћу ти на само све... </p> <p>— Добро.{S} Милисаве, пробуди све жандар |
то робија, ништа!...{S} Слушам ја тамо све старешине... као светац:...{S} А после, пет, шест, |
јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни |
у и наднесе је над пламен. </p> <p>Симо све то посматраше раширених очију. </p> <p>— Је ли ти к |
од стида. </p> <p>— Што болан, биле смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али опет... </p> <p>И п |
е видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могл |
се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад п |
си торбу, у коју је још синоћ спремљено све што треба гладним и жедним путницима, па се онда св |
ругла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже. </p> <p>Нико од сељака ни |
а види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одгово |
се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро зна |
траљава посла!{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Ву |
им се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p> < |
ко једнако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, т |
и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је |
него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који мени помажу. </p> <p>— То је, вала, прав |
пасности нема.{S} Видећи да они гледају све у лево, погледа и она истим правцем и — следи се... |
аст, видевши да Ђуричини напади постају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље.{S} По с |
же срце и ућута.{S} Увече исприча Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце. </p> |
лава као псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања |
лену и срећну младост провео.{S} Сад му све изгледаше друкчије.{S} Тужна и сетна усамљеност шир |
око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а м |
му радити боље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дука |
у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.{S} У себи је желео да се он |
ненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесности прође му дуго време. |
!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво... </p> <p>— |
и но икада, а опасности се нагомилаваху све више.{S} Требало је, дакле, наотимати — »зарадити«, |
јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и интересније. </p> <p>— Докле ћемо ми |
громна пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан |
бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па ка |
био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема |
ворим реч?... </p> <p>— Па не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да зна |
сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са |
о молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, нарачунај се са |
аш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо тво |
ад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p>Разговорише се још о зимовању, али је Ђури |
подвикну: </p> <p>— Доле косе! </p> <p>Све косе попадаше, а косачи, пребледели од страха, глед |
ју четири жандарма с пушкама... </p> <p>Све досад, до овога тренутка, он је оно, што је имало с |
пет се стопе с великом масом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се |
, које ти је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци |
ост?... а будућност?...{S} Све се руши, свега нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови м |
има да мисли!...{S} Ја јој чиним све... свега има, као каква госпођа: ништа не ради, једе и пиј |
Вујо ономад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега досад пет дуката. </p> <p>Ђурица се намршти.{S} П |
ином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за ра |
Ђурици заклецаше колена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже... |
та на место, гони велика хајка.{S} Због свега тога и он сам измени своје поступке према другима |
га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — продужи мисли |
ше да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. </p> <p>Постепеним током д |
једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сања |
зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учинил |
реза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична изјава њег |
страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако осећање у се |
вот чињаше сјајнији од сунца и лепши од свега на свету...{S} Да јој је само још једном да стане |
едан велики завезак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару.. |
ди за нападе и три четири јатака, то је свега.{S} И кад овако, нарочито помоћу жена, привеже Ђу |
редају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерч |
из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично и примамљиво.{S |
леда Пантовчева и речи његових, сети се свега... и истога тренутка скочи. </p> <p>»Ух, бруке!.. |
а! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вујо, ја сам.. |
а, а озго више провалије неко повика из свега гласа: </p> <p>— Ено их!{S} Пуцај! </p> <p>Одмах |
лом убоден, клече на колена и закука из свега гласа: </p> <p>— Јаој, кукавац, ђе погибох!{S} Не |
ара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцр |
ем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и |
има.{S} Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да ми |
ивац покајник. </p> <p>— Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина ш |
дућност!...{S} Али на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло...{S} И зар се могао чему |
вршава се, долази крај...{S} Је ли крај свега.... смрт?{S} Не знам!...{S} Шта је то смрт?{S} Зн |
м: она иде на оно последње, на свршетак свега... и после тога настаје тама... крај света... опш |
кући имаш што ти треба? </p> <p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба |
им се предао сав, не бринући се о крају свега тога. </p> <p>— Море, докле ћемо ми овако? — поче |
кући због тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... </p> <p>— Шта си окупио је |
продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље. </p> <p>За један миг |
а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми |
да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помог |
р се лагано и опрезно отвори.{S} Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, пр |
м капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаше писар Мита и разгледаше нек |
гурена старица приђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну |
..{S} Све се роји, ври... без реда, без свезе... </p> <p>Пролазе минути и часови, протиче време |
кође остајала по нека пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пук |
тлошћу сунчевом.{S} Жиле повукле у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и за не |
ила.{S} Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло! </p |
, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драг |
.. још онда, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, |
но, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао само то, да |
пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући. </p> <p>»То је човек — ра |
ше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изјутр |
е тежи, све мучнији...{S} Почиње губити свест... </p> <p>— Готово! — Викну Митар и устаде.{S} Д |
д и заспао.{S} Новици остаде још толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући ви |
</p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} Кажем ти: свет... </p> <p>— А јесу ли се сви ови заклели ономад с |
а цела она маса.. </p> <p>Стигоше...{S} Свет гледа само њега, виновника овога необичнога сабора |
у Митар, скидајући га с кола. </p> <p>— Свет...{S} Шта свет! ... — одговара Ђурица и усиљава се |
но кажњена детиња непослушност!...{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће ово да буде најпосле?...{S} Је |
.. кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и Ст |
ледамо цео потес и село...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и п |
д осећање, које му отвара нов поглед на свет...{S} Срећом, сад је заборавио на своје околности, |
ући га с кола. </p> <p>— Свет...{S} Шта свет! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи главу |
ој осрамоћеној, исмејаној кћери!{S} Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири с |
, закон је извршен! </p> <p>Кад оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив чов |
обро, запазио сам толико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љ |
вље. </p> <p>— Море, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, |
драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај |
се јуначки, мајковићу; гледа те толики свет!... — виче му Митар, скидајући га с кола. </p> <p> |
хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Д |
пропадам, због чега упропашћујем толики свет, зар због себе? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми |
..{S} Хоћу да се причестим, кô и остали свет. </p> <p>Ђурица се подиже и погледа је зачуђеним р |
одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен... </p> |
бијаш, рецимо, или упропашћујеш поштени свет, па дајеш њима, који су тебе упропастили...{S} А к |
својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која ру |
ама, јуре господа на санкама, и сав тај свет иде весело и слободно, певајући песме или подвикуј |
је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката... |
м појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се сви |
ри и да улети тамо, у онај непознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцниј |
<p>— Ето их, иду! — Викну неко. </p> <p>Свет се окрете, ускомеша...{S} Све се очи упреше у шаре |
и заборави све бриге и опасности овога света. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18971 |
д зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору.{S} Ђурица се прену.{S |
а од куће од родитеља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава своју младост и бу |
за њега било претежније од мишљења цела света. </p> <p>»Шта ли ће она рећи кад чује?...{S} През |
{S} Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. </p> <p>Р |
га... и после тога настаје тама... крај света... општа пропаст... — или тако нешто... а он окуп |
, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ права ноћ« — |
црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење...{S} Али се |
{S} Слушам ја тамо све старешине... као светац:...{S} А после, пет, шест, па и десет година пус |
стид, ужас. </p> <p>— Ђуро, пољуби овај свети крст...{S} Покај се бар сад, пред овим гробом... |
у за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог оца нашега |
..{S} Има ли он својих људи, који би га светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он чати, |
ш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га по глави. </p> <p> |
о десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Неки пут по |
и призивати за сведоке цело село и све светитеље. </p> <p>За један миг Ђурицу везаше пандури к |
догађај.{S} Он подиже главу, и са неким светитељским достојанством погледа зликовца право у очи |
би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима и њега... </p> < |
обом неку нејасну наду, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: х |
страшило, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано држи у грозни |
аше јој као ванземаљска појава, као она светла јуначка лица из наших песама, која нам буде топл |
ори и ради.{S} Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, |
олазе.{S} Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.{S} Курјаци се приближише обору |
аред стадоше да му се проносе у мислима светле и слатке слике давнога детињства.{S} Једва их из |
..{S} Сунце греје топло и благо, весело светле његови зраци оживелој земљи, грејући јој поцрнел |
ше низ пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пламичак наде, наде очајне, мученичке.. |
ње јутро.{S} Са плава чиста неба падају светли ватрени зраци по шуми и косој падини, што се про |
ј нових живота...{S} Све оживело новим, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и в |
њу да јој истакне на супрот какву другу светлију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљачно, |
егоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра како пурењак руди и пуцка. — А т |
она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о својој љубави.{S} А сад, одједном јој |
Једна плавојка, мало погурена, јасних и светлих очију, жива и страсна израза, устаде иза стола |
ри од сјаја сунчева и зелени се весело, светло, радосно... </p> <p>Очи се приковале за ту лепот |
ако грејало, као тада што је... сјајно, светло, слатко...{S} И никад га више не одведоше цркви |
C23"> <head>XXIII</head> <p>Пролеће је; светло, весело, живо пролеће...{S} Гора се развила, па |
непокретан... </p> <p>»Шта се ово враћа светло, слатко?...{S} Гле, слободно се дише!...{S} Ох, |
еколико часака, и озго засија радосно и светло небо... </p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
свима његовим лепим сновима, са једином светлом и слатком страном живота његова.{S} Зато је изб |
е познало на лицу, по коме падаше слаба светлост свећице.{S} Видевши да Ђурица нерадо одговара |
ј леда, кроз који једва продираше слаба светлост зимње зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — рече |
ну и отворише сасвим...{S} Слаба, бледа светлост показа им унутрашњост куће, опазише одмах мест |
планински... развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па умире, гаси се |
Одврни ту лампу. </p> <p>Кад паде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво разгледа. </p> < |
врата широм.{S} Кроз ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло вид |
ново осећање, које му баци сасвим нову светлост на овај догађај.{S} Он подиже главу, и са неки |
сплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после |
е »неугасима лампада«, те својом слабом светлошћу придаваше још суморнији изглед мрачним сводов |
младо лишће прелива под топлом и јасном светлошћу сунчевом.{S} Жиле повукле у себе свемоћну вла |
ше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На средини стоји округао велики сто, за |
Гле, мрак... тамно, ту робно... у соби светлуца пламичак жуте воштанице, а око њега тамно, неј |
и пред честим паланачким механама, који светлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи, дајући тиме ј |
е сви у цркву.{S} Пред иконом храмовном светлуцаше »неугасима лампада«, те својом слабом светло |
заспала.{S} Озго са брда виђаху се само светњаци пред честим паланачким механама, који светлуца |
у свети храм и очитах им велику молитву светог оца нашега Василија, иже јест на одержимих бјесо |
себе сама.{S} Жудио је за лепим женским светом.{S} Још за ово време, под утицајем каквих лепих |
е сјајнији од сунца и лепши од свега на свету...{S} Да јој је само још једном да стане у друштв |
прилике, ни за последице, ни за шта на свету... </p> <p>У вече Радован стиже први на ноћиште.{ |
ици дана, који владаше на пољу срећноме свету.{S} Како су мили и драги сужњу ови ретки и необич |
да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов брак, те такав човек, в |
ко ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он |
, кад сам због тебе окренула леђа целом свету, па нећу се шалити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју |
до срца старога оца, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро |
по! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова радост |
ла природа плаче за изгубљеним добром у свету... </p> <p>Палилулска улица претворила се у море |
ело закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! </p> <p>Ђурица поче долазити к себи. </p> |
е као страшило.{S} Кад плануше неколико свећа и храм се осветли, хајдуци приђоше к столу на сре |
зауставише при улазу. </p> <p>— Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — вик |
на лицу, по коме падаше слаба светлост свећице.{S} Видевши да Ђурица нерадо одговара на то пит |
понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука...{S} |
ицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде према Ђурици. </p> <p>— Шта ти |
— рече он гласно. </p> <p>Станка запали свећу, па седе на под, по коме беху прострте неке прљав |
<p>Капетан је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе на сто |
атанца ступише у одају.{S} Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постељ |
уте воштанице, кресну палидрвце и упали свећу.{S} Затим извади једну иглу и наднесе је над плам |
... тек онако... не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. </p> |
амешта на постељи. </p> <p>Станка угаси свећу, али не леже.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи |
вици остаде још толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе. |
младост хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави. < |
ватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти с |
и свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је. </p> <p>— Нека ти Бог оп |
ица сиђе, окрете се око себе, па спусти свећу горе на траву.{S} Митар извади мараму из џепа и п |
е смртно бледило. </p> <p>Ђурица спусти свећу поред себе, узе једну Симову руку и забоде му уси |
до њега на троножац. </p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богат |
Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.{ |
</p> <p>Жандарми, онако исто озбиљно и свечано, подигоше другу чашу. </p> <p>— Ова друга за ла |
али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.{S} Народ господа, корача, прескаче преко по |
два дана две разбојничке похаре! — рече свештеник. </p> <p>— И јуче изјутра онај случај у Клено |
них послова, па онда се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумо |
не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред з |
, ви одосте на друго, — проговори месни свештеник. — Ми смо почели о Ђурици.{S} Шта је узрок, в |
ање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, очекујући жудно његов одговор. </p> <p>— Е, |
<p>— Добро велиш, Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о |
..{S} Не послушах те, па ето... </p> <p>Свештеник се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S |
кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p>Свештеник га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на т |
сприча своју намеру са Станком. </p> <p>Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша. </p> <p |
одговори он потресеним гласом. </p> <p>Свештеник се изненади; засја му у оку необична родитељс |
ељак, који је, идући с рада, срео свога свештеника. </p> <p>— Хоћу ја — одговори поп, осврћући |
и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свештеника, очекујући повољна одговора. </p> <p>— Знам |
Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, од кога није одвајао очију.{S} И најзад с |
а бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових савета, који му веома тешко падаху, прене |
као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, очекујући другу реч, која би ублажил |
е друга незгода доведе до тебе. </p> <p>Свештениково се лице замрачи. </p> <p>— Ако си одвојен, |
пристојно скиде капу, смерно приђе руци свештениковој и осети како му опет малопрешње црвенило |
ило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештенику. </p> <p>— Не смем ти тражити благослова, је |
вредни и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих к |
амо једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци, који стајаху у битној противности |
ише да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах |
ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви траже... није један... </p> <p>— Та који су то сви, |
ажаху на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци — изгледаху јој необично велики, при |
е и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, |
е бити задовољни на оноликим парама!{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових да |
гледа око себе узверено, уплашено...{S} Сви спавају...{S} И Добросав, који је остао да дежура, |
уди са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радознало, необично; чак се опажа саучеш |
посла? </p> <p>— Мораћемо, ја како.{S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ промерио и наш |
тебе неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви траже... није један... </p> <p>— Та који |
ли како ти мислиш... као пре? </p> <p>— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се |
ени за стражаре само она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихо |
е да ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежина у ногама, у |
пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао |
сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У таквим м |
и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да се с |
копан у самом кориту речном, те са њега сви радници из потеса носе воду.{S} Одатле му падоше у |
и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе ка |
о су ме петљали... </p> <p>— Знам ја да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара.{S} Човек треб |
бати овако лепу мученицу«. </p> <p>Тада сви троје полегаше и ућуташе. </p> <p>Ђурица, легнувши |
гладним и жедним путницима, па се онда сви троје окретоше потоку и пожурише низ брдо. </p> <p> |
едну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, |
дани су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нако зна |
боте.{S} Не брини ти: у мојим су рукама сви његови планови.{S} Него да ми сад одспавамо један с |
брини, прећи ћемо — одговори Ђурица, па сви троје убрзаше корак. </p> <p>Кад стигоше потесу, бе |
пресече очима, те он ућута. </p> <p>Кад сви поседаше, Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста је би |
и спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за последњих тридесе |
него се мучиш због онога зликовца, коме сви робујемо!... — викну Ђурица грејући иглу трећи пут. |
послушност уз мене...{S} Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се мн |
д саму зору. </p> <p>Напослетку, кад се сви изопијаше, полегаше по застртом поду.{S} Где се ко |
чју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају.{S} Он није био крупна и развијена стас |
је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S} Па зато га је и изненадила она напоме |
брзо! </p> <p>За један миг разиђоше се сви на разне стране. </p> <p>Ђурица удари најгушћом шум |
ажем ти: свет... </p> <p>— А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме у |
тоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол |
ају што следује, урежу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати звоном и — мисли |
ш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. </p> |
овори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти |
да ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, па с |
удима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите сви. </p> <p>Поседаше сви, као по команди, а кмет још п |
икако не могоше погодити.{S} Извириваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, који су се |
јке? — викну капетан. </p> <p>Погледаше сви по дворишту. </p> <p>— Да није оно... — рече Митар, |
.{S} А сад седите сви. </p> <p>Поседаше сви, као по команди, а кмет још подви ноге пода се.{S} |
а које је он био заборавио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знај |
ра ће да дижу потеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури са наредбама у села. </p> <p>— Зна ли Радис |
лужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.{S} Пред иконом храмовном светлуцаше »неуга |
наточи свакоме по чашу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Бо |
се обратио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растур |
амо сви! — викну писар. </p> <p>Изиђоше сви из куће. </p> <p>— Нема тамо ништа.{S} На другом је |
метну у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше сви к општинској судници.{S} Баба Мара затвори се у кућ |
штинском кућом не беше никога.{S} Уђоше сви у заседање, где писар састави протокол о свршеном п |
— Господајте, људи! </p> <p>А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: |
анима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у |
то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци пост |
Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...{S} Истина јест, више нема нас Др |
том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S} Требало је одмах пресећи ове путеве за |
о да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне ла |
кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли д |
д чује?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!...{S} Назваће м |
а свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне стране.{S} Све т |
мо—дер малко доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђур |
стране.{S} Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви |
ад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли сви право овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу |
..{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа ис |
мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узјаши |
у Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви? </p> <p>— Како неће бити задовољни на оноликим пар |
/p> <p>— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p>— Шта |
И сад му се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче |
да броји банкноте. </p> <p>За тренутак сви ућуташе, посматрајући како Ђурица невештим прстима |
, свакога часа...{S} И ми ћемо за тобом сви... </p> <p>Одједном му спаде тежина са груди.{S} До |
шао је!...« </p> <p>— Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. </p> <p>Изиђоше сви из куће. </p> < |
анки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— Умећу, ак |
езан. </p> <p>Свануло је, виде се јасно сви предмети... </p> <p>— Камо девојке? — викну капетан |
. није један... </p> <p>— Та који су то сви, громове им њихове!{S} Кажи једнога по имену, шта т |
не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— Около!{S} Заобилази! — в |
стигне.{S} Али над провалијама застају сви и, у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не зна |
е писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за врачање... |
е за ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, |
ео срез осим наших села... још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли |
тупи корак ближе. </p> <p>За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шт |
<p>— Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори младић брзо, дишућ |
преко меса, а ет’ ... мртав!... </p> <p>Сви разделише ову философску мисао, па чак и капетан, к |
де га опоро онај Ђуричин сусед. </p> <p>Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, своји |
одавде, не може се више врдати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући даље заповести.{S} Вујо изиђе у д |
где је драгоцен сваки тренутак. </p> <p>Сви троје пређоше реку, дохватише се густе кленовичке ш |
интересом, убићемо те на месту. </p> <p>Сви сељани осташе као приковани на своме месту; нико не |
и ви мене чувати, то ми кажите? </p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, д |
дована. </p> <p>— Чујеш, мени се ово не свиди.{S} Он ми се нешто много променио.{S} Требало би |
во. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу м |
> <p>— Како, море... дигоше на тебе сав свијет. </p> <p>— Да није потера? </p> <p>— Ноћас се ди |
бољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима |
ију. </p> <p>Збуњен, уплашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво врем |
диности напада познате су, већим делом, свима.{S} Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, који ћ |
дина, па кући...{S} Свима је њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шт |
Издржаће неколико година, па кући...{S} Свима је њима лако, свима је добро, нико им не брани да |
отивности са целим његовим осећањем, са свима његовим лепим сновима, са једином светлом и слатк |
> <p>— С киме то, са нама? </p> <p>— Са свима, брате, па... и с тобом највише. </p> <p>— Ене са |
необичном друштву.{S} Упозна се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и |
стати што другима? </p> <p>— Биће доста свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друг |
ви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради |
е обојица к друштву.{S} Вујо им раздаде свима потребно оружје, муницију и храну, па их, тако оп |
о.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице. |
еновичкој општини, из које је Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме д |
Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна |
а.{S} Он је осећао да је тешко надавати свима и свакога задовољити: од толиких похара још није |
.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја велим... ка |
Јеси ли спремио какав посао?{S} Сад нам свима треба.... </p> <p>— Треба, истина је.{S} Али како |
ија, Никола, Јово... </p> <p>— Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати. |
учинити...{S} Ја јесам позаимао готово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али |
смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима селима одредише се чувари, који су стражарили и д |
и Ђурицу за хајдука; растури наредбе по свима општинама да се строго мотри на његова кретања, д |
ој прљавој маси; расплинуло се блато по свима улицама, по двориштима, по праговима и уласцима у |
ече апотекар. — Бандити су велико зло у свима државама... </p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта су |
амо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже.{S} Само из твога |
ас због своје велике радње са шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под и |
е обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у кући остадош |
шта мислите!... </p> <p>— То су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... истина јесте, |
Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да лучи свиње. </p> <p>— Све једно.{S} Прошао један, наићи ће д |
д беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} Идући путом, беше погнуо главу и тако зам |
, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... истина јесте, у неку руку, како ћу казати... |
часу! ...{S} Напољу греје топло сунце, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља се коло веселих се |
у уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.{S} Младеж, чувши ћемане, |
спи чашу вина и седе.{S} Поче ручак.{S} Свирала одјекну... </p> <p>Момчадија потрча у коло, а з |
не.{S} За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђи |
. </p> <p>— Не бригај.{S} Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у кеси? </p> <p>— |
крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и по |
..{S} Напољу греје топло сунце, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља се коло веселих сељана — с |
о дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, све по такту, на прекиде, те стаде оч |
xml:id="SRP18971_C5"> <head>V</head> <p>Свиће зора.{S} По целој варошици, кроз коју кривуда, ти |
ело и подиже очи... </p> <p>Ужас!...{S} Свих пет грлића пушчаних пружени... само се види округа |
и мислити о пењању.{S} Али једнога дана свих пет младих чворака беху у његовим недрима: што је |
Па као што ’но курјак, кога потерају са свих страна, тражи најгушћу шуму и завлачи се у непрола |
њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују.{S} Двапут |
<p>Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самовољу.{S} Видели |
оји непрестано слуша овакве одговоре од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може ш |
ности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли. </p> < |
да, именују Банаћанима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ неколико дана |
ема?{S} Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији. </p> <p>— А, е то јест... ал |
усмо, био главни организатор и управник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, с |
дити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од остали |
се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред |
беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станка га једним тренутком погледа, па опет |
.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две ре |
сећаше само Николиних речи и последњега свога дела: кад је пружио, скоро наслонио, пушку на сле |
ш велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... </p> <p>— Ко то изнесе? — викну трећи. </p> <p |
</p> <p>Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у |
и, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви философију свршили, моли |
ајући положај хајдука, који се удаљи од свога посла. </p> <p>— Једини ти је пут, синко, да се в |
мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као |
их се више не враћа њему. </p> <p>После свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу због |
ајно, пре овог изасланика, Ђурица срете свога Кленовичанина, кога му је послао јатак Јово. </p> |
и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе |
од великих вратница, и хајдуци угледаше свога стражара како прескочи врљике и побеже кроз кукур |
налик један другому.{S} Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што |
боје поустајаше и погледаше уплашено из свога заклона.{S} Шуштање долажаше озго, са врха стране |
јутра, кад Ђурица и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их задржа. </p> <p>— Што ви, море, |
душе ми нема — правдаше Никола и себе и свога дужника. </p> <p>— Остави сад то — викну Ђурица. |
ећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као р |
стаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може на његову коњу... </ |
о. </p> <p>Изјутра зором отиде Марко до свога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај тво |
</p> <p>После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чуту |
ичан сељак, који је, идући с рада, срео свога свештеника. </p> <p>— Хоћу ја — одговори поп, осв |
викну она гласно, сазнавајући умесност свога захтева. </p> <p>Опет зашкрипаше даске, зачу се х |
онеше.{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га |
ловина блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, час у љуби |
рже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи. </p> |
придаваше још суморнији изглед мрачним сводовима храма, који се као нека чуда издизаху и повиј |
... </p> <p>Кога год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће |
пошто се искашља и протрља међу прстима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али |
ма веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, истина опаса |
корачајући несвесно, заборављајући и на свој положај и на сваку опрезност... </p> <p>Наједаред |
током догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: д |
то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш. |
Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни положај: личио је на звер, коју непрестано, |
p>Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Поморављу.{S} На |
запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«. </p> <p>— Децо — поче он — сад имамо |
ве. </p> <p>Ђурица пак хтеде да крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одговором пост |
би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободн |
не самовоље, којом је обележавала сваки свој корак, наједаред настаде прелом: она се потчини ут |
.. </p> <p>Затим узе оружје, те раздели свој тројици.{S} Ђурици даде острагушу, револвер и нож, |
рчевито хвата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто му |
лим те само немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, |
ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.{S} Маркова кућ |
бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Б |
и поступке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, које се мењају свак |
иси о концу.{S} Тада је потпуно схватио свој положај, јер дотле му је све још изгледало обично: |
духа...{S} Гњила, влажна магла завила у свој суморни плашт цео град, као какво чудовиште, па га |
ао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом се само претв |
варошани, да виде како проводи зликовац свој последњи дан.{S} Улазећи у собу, сваки се изненади |
на коју он не могаде дати оправдања.{S} Своја кривица се обично заглађује љутњом.{S} И он се на |
и глас. </p> <p>Побратими се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаст |
по селу! </p> <p>— Море, децо, гледајте своја посла — одговара им онај с пушком, отресајући печ |
олетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута лица, оборише главе и заћута |
седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања.{S} Али се опет сети воде, и та |
јно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак |
агрљени, занесени...{S} Младост ступа у своја права, не разбирајући ни за прилике, ни за послед |
зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја... </p> <p>Живео је као што живи зве |
је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па се окрете |
или онај што коси... </p> <p>— Бадава, своје па своје! </p> <p>— Знаш... ја сам мислио да наку |
а својим мислима.{S} Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; ча |
види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно л |
Сваки је имао довољно узрока да скрива своје стање и положај, па није волео да га други о томе |
ару, па му не иде у рачун да му открива своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су рукама сви њег |
обузе га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено напуштено огњиште, у коме је безазлену и |
да се оделом не разликују од становника своје улице.{S} Ђурица је, преко гломазних војничких цо |
?{S} Кад му је пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваше некуд, а после ника |
и мало затим врати се, носећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да п |
пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.{S} Беше толико претоварен овим неочекив |
па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица с |
свет...{S} Срећом, сад је заборавио на своје околности, иначе би му ово ново осећање само позл |
што коси... </p> <p>— Бадава, своје па своје! </p> <p>— Знаш... ја сам мислио да накупим много |
махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте |
покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом.{S} Уг |
зда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике радње са шљивама и свињама, али се он мног |
а и одлучна лица, он не изгуби ништа од своје одлучности и присебности, као што је досад обично |
нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере. </p> <p>— Хајде да се нађемо с т |
Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на |
повезана хајдука...{S} Он му одаје све своје јатаке, прича о целој организацији великога злико |
да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S} Ради тога Новица ће се сакрити, али ће |
м тренуцима, не налазећи речи да искаже своје осећање и чуђење. </p> <p>Седнувши на столицу и п |
обично наљути и изненади.{S} Сматрао је своје село као једино поуздано уточиште, а сад му прва |
севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао сна |
о учиниш... — промуца он као стидећи се своје слабости, и у исто време као подлежући душевном и |
век: овамо је разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и стаде да разми |
че му одлучно — јер видиш да немам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђењу, не знајућ |
Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при то |
тку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одело.{S} Као сиромах није се могао исти |
у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави своје кћери. </p> <p>Једаред наиђоше на село курјаци.{S |
јка.{S} Због свега тога и он сам измени своје поступке према другима.{S} Досада је у нападима б |
очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у к |
идај ме.{S} Је ли он непрестано, радећи своје сељачке послове, замишљао себе као хајдука? — Ниј |
, који је у младим годинама, испитујући своје подобности, носио добош у војној банди. </p> <p>— |
а прозору.{S} Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свир |
је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« </p> <p>Пред подне Станка |
Људи наставише да исказују један другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, кој |
Станка сагнула, па кваси хладном водом своје вреле, једре образе.{S} Тако се полако издиже, из |
ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо |
ао за обавештења, никоме није поверавао своје тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом г |
ица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би о |
овор о томе.{S} Станка је мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па |
јрадоснијим срцем отрчао је кући, однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткидај им |
чне ноге. </p> <p>Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је према |
едном узвику као да хтеде исказати цело своје осећање. </p> <p>Она га погледа, разумеде његов у |
ма, у најљућим патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кораку, као његова |
о му беше најпоузданије склониште.{S} У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.{ |
које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избегаваше сваку помисао, к |
добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} Идући путом сети се да ономад, кад је но |
д би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо, није пружио д |
рави хајдуци, него се завлачите сваки у своје село? </p> <p>— Па... сигурнији смо овако.{S} Мен |
м куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисли, ни једнога |
.{S} Али тога ради морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди позове к себи. </ |
, ако их опази потера, да скупо продаду своје главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бл |
м: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Твоје ми призн |
аци подсетише га да размисли о положају своје апсане.{S} Устаде са сламе, пође к прозору, који |
памети одговор, како да објасни човеку своје присуство на овом месту.{S} А механџија већ поче |
откад је доведен из суда, променили су своје опхођење са њим и пандури и чиновници.{S} Опазио |
Марко Радоњић не могаде отрпети срамоту своје куће, па се обрати за помоћ државној власти.{S} У |
ајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале људе, па се пожури да дозна |
то и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију...{S} Чује се једначито и одмерено |
е, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи вој |
е било без броја и који су га све више, својим захтевима и услугама, обавезивали и спутавали у |
еш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. </p> <p>Неко неодољиво, |
и од Станке, прискочи старцу и стеже га својим снажним рукама, као утегом.{S} Станка им приђе и |
беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.{S} Час се сећао села, своје куће и свег |
опхођењем са њом, Станка се сва предала својим мислима, у којима је лепа прошлост, девојаштво њ |
и и у том потчињавању она се руководила својим начелом — самовољом. </p> <p>А она се, доиста, д |
е горе, која га је наткрила и заклонила својим моћним зеленим покривалом...{S} Гле, шушти и бру |
ћ навукла се на ово местанце, заогрнула својим непробојним покривалом куће и улице, притисла са |
вила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у ду |
ају дупке, носе се... као да их носи на својим плећима цела она маса.. </p> <p>Стигоше...{S} Св |
ли необично лице послушниково, који, са својим дугом и разбарушеном косом, сањивим надувеним оч |
дње да проведе мало обична разговора са својим познаницима, он омекша.{S} Кад је, мало пре, изл |
е беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и ј |
главом стајаше, и он се лако помири са својим стањем.{S} Овај састанак пред судницом био је од |
обично: виђа се и разговара слободно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви г |
дређено, да ни сам није био на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи догађаји принудише да |
реме првих састанака, упознао Станку са својим хајдучким животом, испричао јој много о Вују, Па |
се искобеља из сиротиње.{S} После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности |
као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима. </p> <p>— Нека ти је срећна |
и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па |
чао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не и |
доше кроз село, договарајући се о даљим својим плановима. </p> <milestone unit="subSection" /> |
од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима... </p> <p>А Вујо сачека Пантовца на ур |
овораше апотекар пред Јанковом пивницом својим присним »пријатељима, партнерима, суграђанима и |
коме је јамачно какав буковички лаутар својим монотоним циликањем растресао загрејане живце... |
има суха увенула старица.{S} Погледа их својим немим старачким погледом, и наједаред јој прелет |
ара, куда се провлаче бегунци, удара их својим леденим оштрим сечивом, па јури даље, преко глат |
ли нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у крило |
јдуци, ови само мрдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу, показујући тим да се не интерес |
вако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«... </p> <p>— Новица! ...{S} Спаваш ли?... |
роду, али је он, једним благим погледом својих великих очију, умео да прикрије ту особину.{S} С |
, али не знам за после....{S} Има ли он својих људи, који би га светили? </p> <p>— Дубоке су он |
ј је само још једном да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје и нашали с |
че срески шумар, и пренесе поглед преко својих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово |
тим држањем.{S} Беше то зрео човек, око својих четрдесет година.{S} На црном циганском лицу беш |
авезивали и спутавали у бескрајну мрежу својих замака.{S} Он је осећао да је тешко надавати сви |
огнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака. </p> <p>Полицајац, онако од прилике, по |
и, како се она обрадовала своме детету, својој осрамоћеној, исмејаној кћери!{S} Сав свет обрће |
а допустити да је одреши, док не стигне својој кући. </p> <p>— Па је ли све извршила? </p> <p>— |
, она се предаде црним мислима о себи и својој будућности, која, истина, беше сакривена од очиј |
ко необична по лепоти, колико по нарави својој.{S} Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, какв |
д текло, али се још не могаше домислити својој незгоди. </p> <p>Опазила је само једно: све што |
с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зн |
не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној послушности.{S} Идући са њим, само изв |
илеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. </p> <p>...{S} Међутим, Вујо, дознавши за |
аглушивала страсним и светлим мислима о својој љубави.{S} А сад, одједном јој се приближи та зл |
и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, или их ба |
у, узе Станку за руку и одведе је право својој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погледа за |
човекове, која управља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од пр |
а Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије.{S} Тако му и |
терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на ње |
манду.{S} Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу.{S} Утом попа отпева |
он (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па |
Вујо је њега привлачио, али чиме?...{S} Својом тајанственошћу, памећу, нарочито овом памећу, ко |
ицу Дражовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац |
ке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега. |
вном светлуцаше »неугасима лампада«, те својом слабом светлошћу придаваше још суморнији изглед |
вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну |
<p>»Али како ћу сад?...{S} Да га убијем својом руком... не могу, нећу...{S} Тако би се смирио з |
едан од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем.{S} Беше то зрео |
ега, сад га је одједном притиснуо целом својом страховитом тежином и — како му сад изгледаше — |
о на такав корак. </p> <p>Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао.{S} Он није з |
га света; знала је да тога часа укопава своју младост и будућност, да је њен живот био, па прош |
угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ниш |
марајући се на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око ње |
и речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом упорношћу.{S} И капетан напосле |
скашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја...{S} Али то ниј |
— одговори Станка, али ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, тицала жандарма... </p |
ињеница... — отпоче апотекар да развија своју философску мисао... </p> <p>Међутим догађаји, кој |
ако... </p> <p>— А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а оч |
цила образ под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и име, кад сам због тебе окренула леђа целом |
рала да је, последњом потером, извршила своју дужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хт |
у црева испадају!... </p> <p>— Сваки на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо! </p> <p>За ј |
кафаном сасвим нестаде.{S} Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без |
и... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као што то чини учитељ.{S} |
о послом.{S} Он ти сад води трговину на своју руку. </p> <p>— Истина? ...{S} Може се још обогат |
их прво Станкина мати.{S} Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњавом, но с |
ворише се још о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, тајио и |
да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Станком. </p> <p>Свештеник се и уплаши |
, нешто неочекивано, те одједном умекша своју љутњу, заборави стару срџбу на кмета, и осети нео |
и слабе старачке руке, обухвата и стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива. |
уте око записа.{S} Свако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојен |
и удвоји пажњу, очекујући да он порекне своју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још више осоколи, |
слушности.{S} Идући са њим, само извуче своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњив |
читељ, који се, док апотекар састављаше своју научну фразу, иронично осмехиваше. — Да је тебе т |
тумачише радозналошћу, па јој испричаше своју коб са Ђурицом. </p> <p>— Окупила ме Живана пљуск |
отребе.{S} Тако је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреж |
је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје д |
за тренутак, заборави где је, заборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одгов |
..{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... </p> <p |
<p>— Е, дај руку! </p> <p>Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже св |
чекујући свакога тренутка да пиће учини своју дужност... </p> <p>Жандарми певају одавно, сваки |
. </p> <p>Ђурица је свако вече, частећи своју пријатељицу, трошио по неколико динара, те је мог |
иком, као и сваком... — рече он, дижући своју »шлафкапу« и поздрављајући капетана, који нешто т |
алим — прекиде је Радован, настављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једа |
гов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом о |
p>— Што, Стале? — одговори он и пребаци своју руку преко њена рамена. </p> <p>— Не знам, али ја |
а је још одсад сматра као своју, сасвим своју... </p> <p>— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пр |
</p> <p>— Једном се мре!... — понови он своју стару лозинку, коју му сад жандарм напомену. — Да |
му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју... </p> <p>— Ја, вала, хоћу, само д |
ови младости.« Како је он лепо замишљао своју будућност!...{S} Али на што се сад сећати свега т |
но, склоњено и поуздано... завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да п |
коњски топот иза себе и он напреже сву своју снагу и полети низ поље, као на крилима.{S} Већ с |
слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огроман утицај на сву о |
ишо; камо се? — рече она, спуштајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно стр |
па умире, гаси се...{S} Петлови почињу своју песму...{S} Зора!... </p> <p>Одређена четворица з |
но предала своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том добро |
ез протеста, без покушаја да размисли о свом стању.{S} После онаква живота у родитељском Дому, |
ст да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђур |
кога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, |
о себе.{S} Оваква задовољства није он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела досад пог |
пред њима.{S} Милош одборник ухватио у свом кукурузу крмачу једнога сиромашка, извео кмета, те |
тања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!... |
искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди м |
кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. </p> <p>— |
адна добра мати, како се она обрадовала своме детету, својој осрамоћеној, исмејаној кћери!{S} С |
на се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала му се свом силом заносне младост |
усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љуто, горко осећање усамљености |
> <p>Сви сељани осташе као приковани на своме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из пре |
ће ти сад заспати!« Постоја још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и |
ићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишту. </p> <p>— А она...{S} Станка, шт |
све... осрамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила...{S} Јест, то бе |
мисао: да овим положајем осигура себи и своме другу будућност.{S} Сад му живот беше милији но и |
ац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају.{S} Једнога се зла опрости, а стотине др |
и, не двоумећи, не размишљајући више о своме плану, пође журно, готово трчећи, к општинском пу |
ка.{S} Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој |
крива. </p> <p>Станка се зачуди.{S} По своме поимању, она није до сад сматрала себе за кривца. |
а. </p> <p>Ђурица је све погледе обрнуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време |
олним општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, до |
а гладне вране, и од крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад |
{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су у |
знаш... проћи ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоузд |
Не може бити! </p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то ј |
м те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Радован? </p> <p>— Погибе.{ |
трос отишао.{S} Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да оде |
и сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? </p> <p>— Јесам... онако узгр |
ађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па се онда |
жара Ђурица се није бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад му је требало да се извести ко је п |
начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно, пре овог и |
о у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Он је ономад |
у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, |
8971_C1"> <head>I</head> <p>Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама.{S} Тада |
старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђурица ј |
<p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би?...{S} Свршава се, долази крај...{S} Је ли крај свега.... смрт |
ујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно, да су нашли новаца више но што су се на |
ац.{S} Стаде да пада земља у раку...{S} Свршено је!{S} Правда је задовољена, закон је извршен! |
ки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чекати...{S} Окупи |
заседање, где писар састави протокол о свршеном претресу, који потписаше кмет и одборници.{S} |
ним стањем: она иде на оно последње, на свршетак свега... и после тога настаје тама... крај све |
оше и друге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под општинским записом, па се кретоше к |
улици, и продужи играње карата.{S} Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна ку |
18971_C10"> <head>Х</head> <p>Потера се сврши без успеха, а после ње настаде обично затишје, у |
ога? </p> <p>— Јавиће он све.{S} Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете о |
омити, па куд пукло! </p> <p>На томе се сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распитује шта ми |
ај дочекасмо?{S} И наша се љубав једном сврши, оде, нестаде је...{S} Ама зар сам зато ја трпела |
но, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с пута, видев |
исар окрете разговор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судницу.{S} Он и панду |
ога ћаће?{S} Какву сте то ви философију свршили, молићемо, и који је рад кориснији за народ, мо |
лац, као говече, па дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А после, шта бива после?...{S} Ко ће т |
и опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме |
оме, што је већ ту, пред њим... </p> <p>Свршило се читање... </p> <p>— Ђурице, ево ти мајке, да |
— за то ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> <p>Стара |
тељ јако нагласи ову реч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни радник, а не би |
да очекује неповољан одговор. </p> <p>— Свршисмо, али Мита плати главом. </p> <p>— Их, болан бр |
као Пантовац.{S} Свршисте ли? </p> <p>— Свршисмо.{S} Пласковчанин оде с раном, а и газда ће има |
кох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте ли? </p> <p>— Свршисмо.{S} Пласковчанин оде с |
/p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се |
го знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти |
луцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, само м |
да нечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није |
за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прс |
.{S} С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се. |
у те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неко |
пуши неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унаоколо.{S} Иза куће стајаше нека стара вајат |
чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју снагу и полети низ поље, као на крилима.{S} В |
у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и један прозо |
и, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огроман утицај на с |
, немој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па д |
p> <p>Опет загрокташе пушке, засипајући сву собу пакленом ватром...{S} Ђурица је опазио да све |
антовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах... </p> <p>Како осети |
леда га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у |
рица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију.{S} Беше их и старијих и одевенијих, али |
е она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали што седиш сама!{ |
ће ти? — одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њ |
новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. </p> <p>Вују севнуше очи задовољно. |
те се Ђурица Милошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два на струк — одговори овај. </p> <p>— Па зар |
је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — рече апотека |
<p>После десетак минута Ђурица разгледа свуд око себе, окрете се источној страни, па звизну уче |
то жбуње, па застане преплашен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, |
кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа свако сумњиво место, па се упут |
се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хладно и одлучно |
квога поузданога заклона, а она не може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се одређиват |
далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шта х |
ом живота његова.{S} Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души њ |
— одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више да живимо |
, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га |
еће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђурица. |
огу си брате, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изг |
соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. </p> <p>— М |
еност. </p> <p>Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </ |
Поузданије је кад смо двојица... треба се чувати... — одговори Симо и обори главу, гледајући д |
дједном остаде без ногу, клону... глава се затури... затеже се конопац о коцу... </p> <p>Митар |
над раку и окиде пушку... </p> <p>Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око прев |
а свет! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и о |
је ово?...{S} Шта ово би?...{S} Свршава се, долази крај...{S} Је ли крај свега.... смрт?{S} Не |
му дршћу руке, задрхта сав...{S} Једва се сети револвера...{S} Истрже га иза паса, наслони цев |
у се влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати.{S} Испи чашу, па заиска одмах другу. </p> < |
идом покривене кућице; оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и воћњацима, белуцају |
се соколи, заборавља на страх и загрева се јаким пићем. </p> <p>— Хо, младићу, та немој тако жу |
близу њега. </p> <p>— А-а! ... — одзива се он, лутајући нејасним погледом преко гомиле глава, о |
о тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.{S} Још из детињства она |
тепено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима.{S} У неколико округа било је п |
</p> <p>Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти се досадило, побро, чекај |
о да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе... »Пази!« — неко викну пред вратима... |
p> <p>— Отварај! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p> <p |
сви су му се потчињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је |
и људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин.. |
бом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, |
оге људе упропастио и побио.{S} Само га се чувај... </p> <p>— Знам ја то, нано, одавно.{S} Зато |
се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили жандарми, који су се вратили с пута. </p> < |
ц погледа у лево, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повика: </p> <p>— Лези!{S} Лези! |
а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем толики с |
паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сети |
. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред |
! </p> <p>Станка не појми одмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су о |
дуци!...{S} То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он |
не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна планинска вода преко липова луба.{S} |
д на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловиц |
ио је о оној увреди.{S} Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.{S} Његов отац, који ум |
аше о себи и своме положају.{S} Једнога се зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху |
ником, док се не исповеда.{S} Због тога се моји никад нису причешћивали. </p> <p>— И ја ћу се и |
е власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласит |
рекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокролужанин |
да се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, макар из заклона, оних наших песама, да се |
на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко |
ења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општ |
условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре нек |
макар из заклона, оних наших песама, да се напијем хладне воде са нашега студенца... </p> <p>— |
а се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предузима |
ера, изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глух |
неке кућице нема ни толико дворишта, да се човек слободно обрне, а око понеке подигнути су у пр |
њим послаше једнога од оних младића, да се прикрије у кукурузу, који је одмах испод куће, да пр |
е поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па сад прод |
да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје и нашали са њима... да послуша |
јући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика философија. </p> <p>— Не замери |
ћи.{S} У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренут |
S} Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осети |
је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, |
е... </p> <p>— Ђурице, ево ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. </p> <p>»Мајка.. |
да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатимо у |
стојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије. |
И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити левом руком за чело, које обузимаше |
ољу да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе... </p> <p>Сад је већ постала провидн |
вом и пићем. </p> <p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако |
тпоче благо: </p> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побегао, јер не |
ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!.. |
д осети потребу да отвори цело срце, да се наужива и провесели...{S} Дивна ли живота!... </p> < |
това. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, да се разговоримо. </p> <p>Ђурица зину од чуда и стаде на |
желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне |
вицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се ко |
и сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спремио. |
ко ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на у |
ствар. </p> <p>Капетан одмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома за |
тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас |
{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да |
и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем; ну он бар неће онако заповедати. |
оста да отеже. </p> <p>— Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што |
о. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача? </p> <p>— Море, дај што било.{S} Имам |
} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у р |
. </p> <p>— Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се мож |
S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S} Али једнога дана |
хови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... </p> <p>У тај мах н |
каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на пример нешто?... — и Ђуриц |
и пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, као што је ред, гегуц |
он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више оно |
ица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се год |
венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна |
ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником. </p> <p>— Пожури се, што |
нема му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре!...{S} Смрт!...{S} Привежу за колац, као говече, |
</p> <p>— У наш Кленовик, је ли?... да се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, макар |
ну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу |
идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мириса...« </p> <p>— В |
<p>— - Ено, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад нас |
амо један прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе г |
обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} Сам |
{S} Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на км |
S} По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидоше в |
е, а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Ми |
ави нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је слатко протегнути се ов |
леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би се д |
пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе |
>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази |
<p>»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непо |
ком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам |
му времена за размишљање. </p> <p>— Да се одметнем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме |
никад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?. </p> <p>— |
да горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. </ |
дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од четв |
/p> <p>— Доста је било чекања, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не зарађујемо...{S} |
ла цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости сво |
? — обрте се капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли јаха |
не може — Радован ће знати шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и |
амачно, и старога новца.{S} То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може |
смета, стеже га...{S} За песму треба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само крави. |
амијени, </p> <p>— Онда треба и њега да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове мај |
век раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде |
а он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Вујо |
а вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — одгов |
; растури наредбе по свима општинама да се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати или |
у, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђ |
, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим свој |
кажи што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на при |
воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} После, кад својим оштрим и |
чју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи су ве |
како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. </ |
јволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђуриц |
ади?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — |
а у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи у забран, Ђурица проп |
што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов д |
S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... </p> <p>— Како ћемо сад, кад |
јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> <p |
од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацим |
т стотина дуката...{S} Али прво мора да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри, отимај |
посла! </p> <p>— Како ништа; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да во |
ви о будућности, све, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле сп |
могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— Ок |
.. </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио |
<p>— Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: </p> <p>— Ни |
<p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, молим те... ос |
Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ова младеж н |
ренутка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... има ј |
есница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни глава ти, |
и као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником |
опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не б |
обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладној, |
сећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дозн |
. </p> <p>Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је км |
ри живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа по |
ну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад |
сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Беспос |
ица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станка га једним тренутком погледа, па оп |
ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. </p> <p>Станка угаси свећу, али |
обузе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци. </p> <p>— Јово, јеси ли ти? — запит |
зе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. |
трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа св |
да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој може много што шта рећи |
ало речи појми њен положај, па хтеде да се користи оваким њеним стањем ради даље истраге, те је |
разна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан изра |
чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од св |
и камен са потока... </p> <p>— Хајде да се измиче! — проговори Пантовац сасвим другим гласом, ж |
оје необичне намере. </p> <p>— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима |
p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} Им |
се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака вик |
једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и лепо |
о безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена.{ |
дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, тиш |
звршити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш.{S} Неки трговци одавде послаће |
престано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у |
адио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез про |
шта не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајући п |
е, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху д |
<p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа и |
да му постанем права жена, па после да се не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! |
о? </p> <p>— Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет дука |
ли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. </p> |
</p> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаша, |
ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му |
аједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. </ |
, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињу м |
то, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </p> <p>Станка ућута и више ни с ким н |
јзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад |
га механџију, није хтео после похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао с |
трају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га погледа бла |
азбегоше се по кукурузима, бојећи се да се разбојници не присете и не поврате. </p> <p>Ђурица с |
место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{S} Двојица претрчаше преко прочев |
долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много по |
еси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« </p> <p>Напослетку одлучише да престану с |
а од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да на |
{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Марко! — повикаше радознали гледао |
ма. </p> <p>Старац, још снажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{S} |
ја рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у |
} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пр |
ено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, з |
упе послу и раније.{S} Уходу послаше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта се т |
p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао — |
е пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких огранака, који су у другом |
папучама на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, радоз |
>— Е то јесте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и убиства. </p> <p>И опет обрће очи ни |
а кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. </p> <p>Станка нарочито заостад |
па искапи прву чашу. </p> <p>Стадоше да се ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђур |
жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро поно |
ства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то |
у шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више излажаху п |
ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?...{ |
— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац забринуто. </p> < |
ску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венча |
— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S} Мој |
поузданији, но да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим п |
<p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То |
е у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га |
асно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је после само једно |
и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај како б |
вицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају. </p> <p>— Е, сад казуј шта знаш.{S} Ј |
да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесности прође му дуго |
нуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вер |
дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа. </p> <p>— П |
еко... има још времена...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, али то још не доводи у в |
м још мало...« </p> <p>— Митре, ходи да се опростимо. </p> <p>Митар приђе... опет иде и гледа н |
му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађују четири жандарма с пушкама |
руштву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у једно исто време, |
сад сети детињства.{S} Једаред опази да се легу чворци у једном високом, окресаном бресту.{S} М |
Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале љу |
прича и смеје се. </p> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица одједном. </p> <p>— Хоћу, б |
p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вуј |
м, где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази |
ма, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно друштво!.. .{S}А шта |
. и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, |
си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чека к |
не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти рекла |
у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом в |
е год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко |
, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо д |
анин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — рече Вујо и окрет |
рица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала овом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко у з |
то тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву в |
азив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философијом.{S} Ка |
говори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледом. </p> <p>»Овај гот |
на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад |
ема његову саопштењу, Радован одлучи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време; а |
као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам |
оше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га |
х беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи право к њима. |
имао нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је з |
аметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фука |
коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са песмом |
; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио |
— Сутра ћу овде преданити, па гледај да се пази... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам потера пре |
имо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ов |
<p>— Је ли то од истине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, очек |
а, који га чувају... </p> <p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагн |
!... — плану Ђурица. </p> <p>— Немој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори.{S} Прва |
</p> <p>— Не спавам. </p> <p>— Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </p> <p>— И |
тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, на самом |
старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не о |
кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било са |
о је погинуо. </p> <p>— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени је |
{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да |
ад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И н |
— рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А с |
</p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза. |
знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је зас |
? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? </p> <p>— |
— рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су најп |
сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђ |
ојих суседа да изиђу, показујући тим да се не интересују оним, што је иза њихових леђа... </p> |
а, ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични љ |
смлавио га, уништио...{S} Није могао да се прибере задуго... </p> <p>Али, пролежавши подуже вре |
пред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и истога |
обрнута лицем к земљи, савијена, као да се сама наслонила на лактове, па сакрива лице од некога |
стоји тако непокретна и суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> <p> |
њаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погле |
он одједном и устаде са столице, као да се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка сл |
ла, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи пр |
ло необично отвори и рашири очи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он по |
учини још радозналија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољ |
та... усне се скупиле, стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце куршума...{S} Глед |
ан... — рече он љутито, па после као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дроби |
ида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно скиде ка |
аваше никаква добра... </p> <p>И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да |
видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка принел |
<p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те нађе |
и то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Само пролећу као искре, понесене бесним в |
ледњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи право |
овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? — запита зачуђен Ђу |
ледњега тренутка.{S} У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, |
а истерах из овога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачува |
— рече јој. </p> <p>— Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда |
крета... </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку. </p> <p>— - Ен |
на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{S} |
је свраћао свагда, кад му је требало да се извести ко је прошао путом, има ли какве нове наредб |
гори!... </p> <p>И што му је требало да се још окива овом женом?... </p> <p>»Истина, онда сам б |
И ја то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође о |
на да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво |
се одупирао, клонуше, што је значило да се покорава и слуша.{S} Митар одвоји један од конопаца, |
дговори Ђурица равнодушно.{S} Морамо да се одморимо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну Сим |
га заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти х |
ће ни умора...{S} Само што пре, само да се стигне на време!...{S} Наишла је на утрвен, насут пу |
p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седа |
и одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... </p |
чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да н |
и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! ... — реч |
ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом. </p> <p>Кад му се растури прв |
} И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер могао |
ију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. |
сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он |
ам.{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{ |
и је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> <p |
, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је пос |
цима.{S} Морали су бити опрезни, јер да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p> < |
са морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа страну.{S} Бега |
драго и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа познатих му места, као да је годинама од њих |
но траже.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} Одм |
и.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но |
собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. </p |
распитује, нити је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су знали сам |
је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе... < |
груди напред; намешта рукама кошуљу да се припије уз тело и подиже очи... </p> <p>Ужас!...{S} |
ке и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела.{S} Кад осети |
{S} Писар и кмет остадоше у заседању да се, поверљиво, разговоре о другим општинским пословима, |
о грању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвојише се са њ |
Обоје су променили ношњу; удесили су да се оделом не разликују од становника своје улице.{S} Ђу |
је, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за ову |
за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зн |
<p>— Божићњи, зар не знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и остали свет. </p> <p>Ђурица се подиж |
му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који мени помажу. |
а, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш |
ијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </p> <p>— Море |
гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућн |
а ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буд |
и наши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она и |
</p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... како хоћеш.{S} |
прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква погиб |
и моја или твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али к |
же снаћи у пандурским рукама...{S} Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право |
ажњу целога села о крстоношама.{S} Тада се управо и замомчио.{S} Мајка му срезала дуге кошуље о |
искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{S} Станка дохвати секиру, навуч |
исли у глави...{S} Тако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облак |
предосећања и зебње...{S} Погледа преда се и, под једним густим гложјем, угледа њега где седи, |
уо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се у |
овчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у праш |
часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту. </p> </div> <div type="chap |
и кад се бега од велике опасности, онда се нема кад мислити о умору. </p> <p>Кад дођоше испод г |
треба много претходних послова, па онда се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па м |
ти.{S} Хтео сам... </p> <p>— Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја такве ствар |
а, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, од кога н |
по команди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да сави |
изравнило са ливадама. </p> <p>— Овуда се мора трчати; нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти |
брише и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, удара их својим леденим оштрим сеч |
кочена погледа накрај видокруга, откуда се помаљаху ретке паучинасте кудеље сивих и беличастих |
време, одвајају у засебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. < |
ле му је све још изгледало обично: виђа се и разговара слободно са својим сељанима, виђају га и |
оше, те се дохвати њених рамена и одржа се на ногама. — Ова је моја... моја... </p> <p>...{S}Пи |
вао да види иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше сам |
акво исто звиждање.{S} Мало затим указа се Новица између проређених грмових дебала. </p> <p>— А |
оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних мисли...{S} Сунце падаше |
њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, дваред...{S} И док си трен |
ху на путу.{S} У десној, опруженој низа се руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнувши ре |
риђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: </p> <p>— И |
<p>»Ала ме издаде онда крвнички!{S} Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она о |
еш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p> <p>— Што? </ |
домишљајући се, проговори: </p> <p>— Ја се не шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? |
им?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражи |
ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме овде |
же Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!... |
ј, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да |
окака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох |
о малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке. </p> <p>— П |
тобом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задовољно. </p> <p>У том се врати Марушка, во |
од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима.{S} Чуј |
, ниси јој ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали. </p> <p>— Је ли то од истине?...{S} |
дужега ћутања. </p> <p>— Шта? — насмеја се она. </p> <p>— Коса... и сва миришеш...{S} Како то? |
арвина! </p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га сл |
екаквим девојкама? — рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доис |
наше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пријатељски, као стари познаник. </p> <p>— А, ти ли |
, грувајући у слабу кровињарицу, одбија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури |
мари ти он за њине претње.{S} Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга.. </p> <p>— Вала и |
ђе још тежа, још суморнија...{S} Повија се у напред и натраг по томе, како се коњ у скакању пок |
ује само на литијама. </p> <p>Момчадија се, после барјака, највише граби за меденицу и кадиониц |
са пруженом пушком... </p> <p>Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже |
реше у шарену огромну масу народа, која се, таласајући се, лагано кретала путом.{S} Беше ту коњ |
едноставну масу неправилна облика, која се носи, иде...{S} Одвоји се по која гомилица, по један |
и сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ на |
жутило.{S} И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватр |
се ту обично заметне шала и прича, која се продужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, ис |
ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа право на њега...{S} Чим он испали на један про |
охватише се густе кленовичке шуме, која се пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дох |
о усамљено шуштање и брујање шуме, која се склопила над овим тихим самостаном.{S} Хајдуци поска |
раже објашњење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дуби |
е из корова и стаде према девојци, која се трже и погледа га зачуђено. </p> <p>— Зар си још овд |
али ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, тицала жандарма... </p> <p>Кроз кукурузе |
агост, неку болећиву доброћудност, која се често може опазити код људи зеленкастоплаветних очиј |
неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи |
ек стаде, погледа у пружену пушку, која се још могла у сутону опазити, па се одједном окрете и |
ди, па с чуђењем посматраху драму, која се одиграва пред њима.{S} Милош одборник ухватио у свом |
а трчања, постаде као права зверка која се спасава од велике хајке.{S} Вараше га куцање рођеног |
, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцније сти |
а у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спавати. </p> <p>»А најпаметни |
од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.{S} Извириваше сви редом н |
ку да не пропада тако млад узалуд, нека се преда власти.. </p> <p>— Па шта вели он? </p> <p>— Н |
попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> <p>— Јок, не може! — одсече кне |
пробуди све жандарме и пандуре.{S} Нека се живо обуку и нек спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{ |
е моја... моја... </p> <p>...{S}Пијанка се продужи до пред саму зору. </p> <p>Напослетку, кад с |
еговим обичним опхођењем са њом, Станка се сва предала својим мислима, у којима је лепа прошлос |
еше прошло доба малога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с празним судовима, па удари опет прек |
и окретоше главе низа страну.{S} Станка се полако придиже испод губера и, после кратког чекања, |
ом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места то |
и пушку, па стаде да слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи |
2"> <head>XII</head> <p>Ђурица и Станка се састајаху свакога дана.{S} Крили су се веома опрезно |
, па сад шта ћеш ми!.... </p> <p>Станка се прену, рашири очи и погледа га зачуђена. </p> <p>— З |
есити да не будеш крива. </p> <p>Станка се зачуди.{S} По своме поимању, она није до сад сматрал |
да си се много уморила. </p> <p>Станка се осврте и седе на столицу. </p> <p>— Где је сад Ђуриц |
, па нико да му не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше са |
иле његове страшне речи. </p> <p>Станка се не измени; као да је очекивала нешто горе, неповољни |
Живело се од данас до сутра, избегавала се свака одређенија мисао о будућности, јер јој није ни |
преко поточића, преко камењара, убадала се, убијала ногу непажљивим гажењем, али на то није обр |
оја је тамо снажно привлачи.{S} Предала се сва оној заносној жудњи младости, па заборави на све |
»Па каква је то девојка?...{S} Зацопала се у разбојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не р |
S} Непрестано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, к |
нешто оговарала његову Станку, враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигн |
и зденути, а у Милошевој ливади подигла се зелена отава.{S} По њој се поређали млади косачи, па |
, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покрива |
сности. </p> <p>Кленовичка шума пружила се по једној дугој страни, која је испресецана јаругама |
трком. </p> <p>Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десит |
да виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део |
... </p> <p>Палилулска улица претворила се у море блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре в |
ам ради њега оставила све... осрамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљу |
трпела толику срамоту, понижене, мучила се као ниједна друга!...{S} Оставих добру мајку, увреди |
ади жена...{S} Матова? </p> <p>— Мучила се зимус много са дечурлијом, па јој се сад девер врати |
ике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично и примамљиво |
живце...{S} Мрачна и влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрнула својим непробојним покрив |
н по један лист папира.{S} И сам Никола се забави тим послом и стаде да броји, заједно са Ђуриц |
ваљада Турчин! </p> <p>— Кажу, не ваља се... </p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде с |
ге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и пола |
е, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља се коло веселих сељана — сватова...{S} А у цркви стојим |
ћемане, потрча у Ђуричино коло.{S} Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лак |
да дворе и послужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при кра |
ом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: </p> <p>— Помози Бог, снахо! |
још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што ни |
понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове с |
она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па умире, гаси се...{S} Петлови почињу св |
у сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго место — рече му он, |
киде...{S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на |
ако мрднеш. </p> <p>Јовове руке, којима се одупирао, клонуше, што је значило да се покорава и с |
ше се према њима друга врата, на којима се указа разбарушена сањива глава.{S} То беше капетан. |
едне, покошене зелене ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, позн |
епљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти |
рише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.{S} Стаде лено пред вратима, завуче р |
ке вратнице отворише се нагло и на њима се показа Милета са револвером.{S} Видевши зликовце у г |
о другога, брда и планина.{S} Пред њима се засветли и зашарени она живописна котлина, у којој с |
агловиту недоглед... </p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећим |
ртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пламичак наде, наде очајне, мученичк |
кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види о |
досад срећно пролетаху поред ње, једна се закачи и убоде је.{S} Она сама опажаше да није са њо |
двојици: </p> <p>— Пазите! </p> <p>Жена се пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их |
, шта ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће право!...{S} О, како је страшно кажњена |
новао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име о |
Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке.{S} После испитуј: ко је још, |
ни сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га погле |
ака, веома необичном друштву.{S} Упозна се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, в |
ми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам г |
.{S} И у тој злослутној суморности, она се предаде црним мислима о себи и својој будућности, ко |
танка.{S} Кад уђоше обојица у собу, она се трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах з |
за њом дим... оне слике нестаде... она се, одмах чим пуче, некако необично, у косо, спусти на |
о једаред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{ |
ој корак, наједаред настаде прелом: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она |
као живи пламен, сагореваху....{S} Она се исправи и погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то |
пребаченом пушком преко крила...{S} Она се не зачуди, не изненади се, само јој срце живље закуц |
ало.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се наместила на дрвено корито за појење стоке, подметул |
, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у |
причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом. </p> <p>— То, вала, ниј |
Он јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јо |
што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми |
поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се |
ојим начелом — самовољом. </p> <p>А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, пре |
зађе у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе око се |
стим сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком заносу.{S} Наједаред, |
адухну је планинска ноћна студен, и она се стресе од зиме... </p> <p>»Нека је, вратиће се она с |
она мишљаше, никаква смисла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не п |
ју другога, али и у том потчињавању она се руководила својим начелом — самовољом. </p> <p>А она |
ако лепо и тако пријатно... </p> <p>Она се прену.{S} Погледа око себе зачуђено, и не видевши ни |
вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала |
му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: </p> <p>— Оне раде тешке |
чеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети опасност...{S} Кућа ти |
живо пролеће...{S} Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и |
Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> <p>— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па |
то треба гладним и жедним путницима, па се онда сви троје окретоше потоку и пожурише низ брдо. |
а, већ само састави руке младенцима, па се обрте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журн |
<p>Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.{S} Пред иконом храмовном |
тале. </p> <p>Писар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први погл |
кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби хтед |
дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, на |
— Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге.{S} Перје кукурузно зашушта и затим с |
јица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} |
} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, море, |
а повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, |
о убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајни |
еће својевољно издавати остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Но |
неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} Само се чувај Матове браће, они |
Јово два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодниј |
бледе, осети како јој се срце стеже, па се с неким радозналим подсмехом обрати Јелици: </p> <p> |
беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји неп |
не сеоске, те испираху лужено рубље, па се ту обично заметне шала и прича, која се продужи до п |
еко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела пес |
олако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пред једном каваном нађе самога Сим |
е могаде отрпети срамоту своје куће, па се обрати за помоћ државној власти.{S} Услед тога поста |
к Вују и оставио код нега све новце, па се онда и он намести код Мата, леже и наскоро се учини |
и ствари. </p> <p>— Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам |
радити«, како он мишљаше — што више, па се после негде склонити и проживети мирно.{S} А да би м |
ово опште нерасположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљив |
несе разговор на неке обичне ствари, па се одмах и удаљи. </p> <p>Нашавши Станку на одређеноме |
која се још могла у сутону опазити, па се одједном окрете и потрча натраг к шуми...{S} За трен |
не беше вичан таквој препредености, па се издаде.{S} На лицу му се јасно могла читати мисао: » |
ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, п |
равити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на њу |
бу пливаху једноставни тамни облаци, па се онда обојица кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица беше |
јми одмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по сам |
рац и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онда окрете Ђурици. </p> <p>— Кад си сам потражио Бо |
</p> <p>— Хајде за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола, певушећи неку песму кроз но |
ако у страну...{S} Пољуби се са њим, па се исправи. </p> <p>— Силази сад, доста је... </p> <p>Ђ |
напослетку безнадежно махну главом, па се пожури са спремањем.{S} При самом облачењу написа на |
ћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и запита: </p> <p>— Баш увек тако раде? </p> |
ши се спомен под општинским записом, па се кретоше крстоноше.{S} Кад попа очита последњу јектен |
{S} Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и |
Радован таман превио рану и вечерао, па се спрема да легне...{S} Срећом, угледа жандарме како с |
, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? </p> <p>Одборници погледаш |
</p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јаружи |
му руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљу |
отуд из вајата.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, к |
посла — одговори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао пут |
куће, разгледа свако сумњиво место, па се упути к високој розги, пободеној у градини, под којо |
ом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима.{S} Његова необична озби |
глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг. </p> <p>— Па кад му то истиче рок |
у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу. </p> <p>— Сед |
ла, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу. </p> <p>— Море, девојке, |
ва у заносном љубавном прижељкивању, па се растану; и он се враћа срећан, задовољан, опијен сла |
ч од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: </p> <p>— Ходи дер, синко, придржи.{ |
у, око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се разговори са њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ј |
те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо |
е још толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе... </p> <p |
ка нехотично подвуче руке под одећу, па се учини још радозналија, али тако, као да се она не љу |
</p> <p>— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — рече један од људи. |
Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да ниси п |
ед оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро |
у реч, коју чешће помињаше: бјеси... па се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му |
SRP18971_C10"> <head>Х</head> <p>Потера се сврши без успеха, а после ње настаде обично затишје, |
светло, весело, живо пролеће...{S} Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прели |
дук!...{S} Е, нећемо више тако.{S} Мора се радити како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи |
му руку на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра се мора извршити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се дан |
м!.... </p> <p>Кључаница шкрипну, врата се отворише и Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који те ђа |
ри снажном песницом по њима...{S} Врата се затресоше, а ходник потмуло одјекну...{S} Не чу се н |
их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата се почеше отварати...{S} Другови прихватише врата оздо, |
око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред апсане, ч |
мету — — одговори Ђурица. </p> <p>Врата се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрч |
ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се |
{S} Плаветнило небесно трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрајном п |
971_C28"> <head>XXVIII</head> <p>Блиста се дивно јесење јутро.{S} Са плава чиста неба падају св |
одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отворенозеленкастим сјајем ш |
то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се |
година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то време...{S} Наживело се, настрах |
сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара... први и д |
еком, застајући понегде да разгледа шта се ради по њивама.{S} Спаде му велики терет са срца, не |
а поред њега. </p> <p>Станка не зна шта се у њему збива, не погађа мисли које се у њему роје.{S |
ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта се ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима |
е свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S} Станка га је знала по разго |
није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.{S} Само кад би крстоноше минуле по |
ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху дани... </p> <p>Међу |
негде око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога од оних младића, |
аше невесео, замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради.{S} Само му једна мисао беше |
ћ триестак и неколико година гледам шта се ради по овој околини...{S} И знаш ли још шта?{S} За |
овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.{S} У оним пук |
тупа црна непробојна ноћ... </p> <p>Шта се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане ули |
, непомичан, непокретан... </p> <p>»Шта се ово враћа светло, слатко?...{S} Гле, слободно се диш |
рвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа се живо како је једнако загледао у шаре на чарапама.{S} |
га није одвајао очију.{S} И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да |
ви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се с |
ило доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана преко реке, којим су прешли, и како је жмури |
дмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да разг |
а, журећи се на ноћиште... </p> <p>Деца се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и забада |
могаде дати оправдања.{S} Своја кривица се обично заглађује љутњом.{S} И он се наљути...{S} Али |
ова, он даде знак као и јуче.{S} Новица се подиже испод једнога дрвета и махну му руком. </p> < |
иждање, знак њихових јатака.{S} Обојица се заклонише за дрва, спремише пушке и одговорише на зн |
за све што вам устреба. </p> <p>Старица се одистине обрадова.{S} Одједном јој нестаде онога оби |
бро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. </p> <p> |
ртве, коју му је Станка принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој руку пр |
</p> <p>Кад се друштво заговори, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење, које га је више |
ана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} Идући путом сети се да |
/p> <p>Кад сунце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се положају у коме |
о бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се |
ледати.{S} Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматра са стране, |
... </p> <p>Шта ли ће сад?...{S} Ђурица се издиже полако на прсте и погледа на онај прозор испр |
том, бировом и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи ф |
рубинама и затури је на раме.{S} Ђурица се зачуди: </p> <p>— Шта је?{S} Куд ћеш сад?... </p> <p |
ко вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђурица се провлачи поред сниских кровињара, завејаних снегом; |
а, куцање о капак на прозору.{S} Ђурица се прену.{S} Читава бура осећања пробуди се у њему, и з |
ож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од Станке, прискочи старцу и стеже га своји |
ш као и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства.{S} Једаред опази да се легу чвор |
тао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола спремио за |
може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљаше више |
/p> <p>Постепеним током догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике навед |
а дана. </p> <p>Сеоских стражара Ђурица се није бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад му је т |
вор. </p> <p>На кленовичкој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговора од Ву |
двојен... </p> <p>За један часак Ђурица се спусти са високе планине и удари реком, која тече кр |
d>IV</head> <p>Први пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле правници.{ |
18971_C13"> <head>XIII</head> <p>Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем д |
нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга сна. </p> <p>— Шта, зар нећемо сут |
ласа: </p> <p>— Помагај! </p> <p>Ђурица се уплаши.{S} Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав...{ |
пао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха. </p> <p> |
иче, како си се намучио! </p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одуј |
-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и следи...{S} Као да није ни капи сркнуо...{ |
добро обузима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио завичају, камо га је снажном силом вукло срце |
елична цев покрете се... </p> <p>Ђурица се саже уз дувар испод прозора, подиже руку са револвер |
ећу ништа да ти кажем... </p> <p>Ђурица се изненади овим речима, али се учини да није на њих об |
доиста весели и занима. </p> <p>Ђурица се изненади; лако црвенило прелете му преко лица, али т |
Свега досад пет дуката. </p> <p>Ђурица се намршти.{S} Пантовац упаде у разговор: </p> <p>— Па |
и пропусти га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: научио је из детињства к |
у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и п |
он, скочивши с постеље. </p> <p>Ђурица се сети Новичина савета, па отпоче благо: </p> <p>— Нем |
а са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђурица се свакад збуњиваше од ових нежних белих руку, и обично |
то дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на |
— поче Вујо, смешећи се. </p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта да каже.{S} Једва, после дужега |
.{S} Хајде, провлачи се. </p> <p>Ђурица се провуче и стаде на готову меку постељу, па узе да ра |
ћа — рече један од људи. </p> <p>Ђурица се освести.{S} Намршти се од бола у лактовима. </p> <p> |
ра у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота из крвава завеска и пр |
ао да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али к |
оји дође на твоје место. </p> <p>Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не |
естим, кô и остали свет. </p> <p>Ђурица се подиже и погледа је зачуђеним раширеним очима. </p> |
у кустуру! — цикну кмет. </p> <p>Ђурица се само одмаче неколико корака. </p> <p>— Доле нож, кад |
рекне своју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још више осоколи, па је погледа озбиљно и одговори: |
поведемо и њу на похару. </p> <p>Ђурица се насмеја и погледа Станку. </p> <p>— Она то и тражи ј |
а је одбегла за хајдука? </p> <p>Ђурица се намршти, јер не нађе одговора на то питање.{S} Или, |
{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша се љубав једном сврши, оде, нестаде је...{S} Ама зар са |
али она непрестано лебди пред њим, меша се с оним другим мислима и ствара једну збрку, из које |
p> <p>— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац.{S} Какве прилике и вос |
с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачува |
не. </p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет в |
и га! </p> <p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запита озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?... |
д вратима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} |
преко сламе.{S} Тада беше јасно, какав се становник скривао у овој јазбини. </p> </div> <div t |
ати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови.{S} Сад |
таде.{S} Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли...{S} |
гом, те гвожђе опет звецну.{S} Добросав се трже. </p> <p>— А, пробудио си се! </p> <p>— Које ли |
ош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђуро... ет |
еже га младић као кљештима...{S} Најзад се некако дохвати паса, одакле истрже мали оштар ножић. |
само дваестак корака од њега.{S} Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах зати |
е, који су поседали пред њим.{S} Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку. </p> <p>— Е |
и страх, још тежи бол... </p> <p>Најзад се, после тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смед |
два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички.{S} Раста |
еше сав предао.{S} Истога тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и ста |
Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно безизл |
лагано подиже главу и ослушну, па, кад се шуштање понови, он скочи и пружи пушку.{S} И они обо |
је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. </p> <p>— Каквог курјака, ’натема те не убил |
о говорио? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих. </p> <p>— Па знаш... саветовао сам ч |
е; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања. </p> <p>— Славе ти, шта каже, кака |
болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше. </p> <p>— Шта ће ми бити? </p> <p>— Како, м |
<p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајк |
>— Живео Краљ!... — узвикну Ђурица, кад се у пресуди помену Краљево име.{S} И одједном му се оч |
ио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви из вајата, |
ало онда, док се помишљало.{S} Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав.{S} Само зна ј |
је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с |
ње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове медениц |
и мило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. </p> <p>— Што ти није мил |
очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S |
рзнути; неће ме после ни погледати, кад се навикне на ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам |
и пушку. </p> <p>— Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њив |
е и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да |
што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио после прве пијанке, саопштио неке мисли и М |
ик с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђу |
себи. </p> <p>Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у он |
јеси ли ти? — запита он полугласно, кад се они из кукуруза приближише. </p> <p>— Ми смо, наши с |
е остављао пређашњи слободни живот, кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под закри |
пред саму зору. </p> <p>Напослетку, кад се сви изопијаше, полегаше по застртом поду.{S} Где се |
а, и Новица је много рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} |
значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.{S} Размисли се мало, па с |
ше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови.{S} Сад је, чини му се, осећао пр |
сред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. </p> <p>— Па добро, |
дувара прозорче олепљено хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, |
.{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислит |
е са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави. </p> <p>— Е, сад |
ш кога? </p> <p>— Јавиће он све.{S} Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнет |
дећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђурици. </p> <p>— Натегни, побратиме, |
овори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њ |
га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, зна |
власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, па колико ти дамо |
S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} Издржи |
се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше по |
{S} Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћ |
ао је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провали |
је издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију |
нца.{S} Заобиђоше узорану њивицу, и кад се испеше на брег угледаше омалену сеоску кућу, која на |
ад? </p> <p>— Тако... виђећеш.{S} И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па он |
и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питоми |
извршен! </p> <p>Кад оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже |
Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се нема кад мислити о |
и зеленкастоплаветних очију.{S} Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре ок |
урну напред што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, пад |
сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирска врата, онда им је сав тру |
ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво заговори, Ђурица се полако извуче и оде у др |
суда ређа његове злочине... </p> <p>Кад се помену његово разбојништво, извршено над Сретеном у |
, беху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се дохватише чистога поља, потераше брзим каријером...{ |
затварајући за њима врата. </p> <p>Кад се изређаше она прва питања и узвици, који су обично бе |
са крстоношама, к судници. </p> <p>Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у совр |
нарочито на Јеличин рачун. </p> <p>Кад се наже сунце ниско над заходом, девојке покупише рубин |
чича... наплатићемо се!...« </p> <p>Кад се навуче први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод |
која га није хтела досад погледати, сад се разговара са њим и још како: шали се. »Нишани ме пуш |
ога немира. »Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. |
, које их је бацило у загрљај...{S} Сад се место њега јавило неко ново, грубо и необично...{S} |
ваху, док она беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не |
рече она и трже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чувати оне људе, који су њу чувал |
— Само једном, кад сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </ |
га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — рече један од људи. </p> <p>Ђурица се осве |
тигоше потесу, беше већ свануло.{S} Сад се морало ићи чистином, јер поток, кривудајући кроз њив |
ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сум |
вала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама. </p> <p>Момчадија се, |
о мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан...{S} Мајка му обукла нову, с |
х...{S} Још неколико тренутака... и сад се види како она група у средини необично иде, као да п |
у... рекао је тада сам у себи.{S} И сад се сетио чворкова... </p> <p>Али је опет, још јаче и ст |
рилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде |
коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив ос |
и треба највише да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Л |
онима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он је к |
ростреше га по зеленој ледини.{S} Народ се окупи уоколо. </p> <p>На благој, мало нагнутој равни |
иди цела варошица са околином.{S} Народ се нагомилао око једнога места у неколико редова; све с |
же, а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, као на команду.{S} Људи поскидаше капе и сваки |
Станка, погледајући чешће у лево, откуд се чуло викање и пуцњава.{S} Пантовац, тежак и тром, из |
каква посла с поштеним кућама.{S} Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. </p> <p> |
пружају руке поред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длета... < |
Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове се не шале! ... </p> <p>И отвори се бесна, разуздана пи |
... </p> <p>И мозак, и срце, и крв, све се следило, умртвило... ништа не осећа, не мисли, не жи |
живци већ отупели од страховања... све се у њему згрудвало, смешало, следило...{S} Дави га и п |
ко једнога места у неколико редова; све се пропиње на прсте и посматра неку необичну работу.{S} |
. »А младост?... а будућност?...{S} Све се руши, свега нестаде; одоше, кâ прах и пепео, они леп |
> <p>Свет се окрете, ускомеша...{S} Све се очи упреше у шарену огромну масу народа, која се, та |
ано држи у грозничавом надању...{S} Све се роји, ври... без реда, без свезе... </p> <p>Пролазе |
овуда, говоре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутало, дијете; заборавили су те, чим си отишао... |
<p>— Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. </p> <p>«То ћ |
њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка не пођ |
утим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао б |
и никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли |
идаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу.{S} Утом попа отпева тропар, испи чашу в |
о путом, има ли какве нове наредбе, где се налази кмет...{S} Али је морао бити много опрезнији |
Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица. </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече |
ве с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> <p> |
и мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили жан |
јаше, полегаше по застртом поду.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} Нови |
о. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, д |
г чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору.{S} Овце покушаше да искачу, али врљи |
ед законом.{S} Крив је сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али |
во. </p> <p>— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, |
путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купиња |
н окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... </p> <p>— Тајо!.. куку, тај |
I</head> <p>Давно је свануло.{S} Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају.{S} П |
лиже...{S} Већ се распознају лица, виде се над целом оном масом жандарми коњаници како одскачу |
ојим је везан. </p> <p>Свануло је, виде се јасно сви предмети... </p> <p>— Камо девојке? — викн |
ене Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњев |
S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа |
вши њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се изненађен и зачуђен. </p> <p>...{S}Овака варошка, зг |
</p> <p>— Ја, вала, јок... што? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а |
га тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... </p> <p>— |
мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то прист |
е да чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хладном водом, п |
отока, и спаја село са потесом.{S} Саже се под један трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волов |
удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче оштар ножић преко средин |
ати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасн |
!{S} Пуцај! </p> <p>Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше |
е у грлу.{S} Он затрепта очима, напреже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да м |
огу, клону... глава се затури... затеже се конопац о коцу... </p> <p>Митар дотрча до коца, надн |
а спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах |
се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецка |
охвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом само не |
ита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах д |
Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђурица |
не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече он кре |
<p>Тамо далеко, на крају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине |
чуо пуцањ.{S} Иза једнога жбуна издиже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’но лова |
на; разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ак |
како је од оца навикао.{S} Имања, може се рећи, и не имађаше.{S} Једна кућица са даном орања о |
крају би помислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређен |
оју руку. </p> <p>— Истина? ...{S} Може се још обогатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му |
же сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући даље запо |
а, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца престадоше играти и занемеше, не |
а. </p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже се и пребледе, али му се по погледу видело да је присеб |
рупу и колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава |
ров и задрема... </p> <p>Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се мало |
> <p>— Зар Новица?... — рече она и трже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чувати оне |
о је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окре |
ратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја |
рица једнако маше рукама, прича и смеје се. </p> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица о |
ене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскравих; те не знам како напу |
</p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу |
е, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисм |
аму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано |
х и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко села, држећи се шљивара |
д му је прочитана пресуда на суду, није се изненадио и саслушао је мирно: знао је да има још су |
есну почаст — нарочито општинска — није се тако радовала. </p> <p>После већ попа даде једноме к |
оје држање и одело.{S} Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сироти |
барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси |
а он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањ |
дећи у сну читав харем варошанака, које се отимљу о његово миловање...{S} Али кроз сан опрезно |
и њиве, окићене росним капљицама, које се по брежуљцима већ стапаху и испараваху.{S} Испод суд |
чне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне |
и управник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.{S} Изна |
ред јој прелете радост преко лица, које се развуче у весео осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} Гле м |
али срце...{S} И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто време м |
он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху. </p> |
и изазиваше све оне страшне слике, које се мало час пред његовим очима изређаше, али се сад сећ |
е једини лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије |
уди га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта.{S} Седе на постељу, дохвати |
и спремају воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флег |
беше читав хаос разноврсних мисли, које се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисл |
вој рад гледао као на случајности, које се мењају свакога дана, онако исто, као што се мења неб |
аде у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њега.{S} Марко Радоњић не могаде отрпет |
глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.{S} Напред јахаше капетан с остраг |
ло.{S} Тек се могло назирати небо, које се, као црн џиновски поклопац, надвило над овом шумовит |
гледа зелено и густо лисје буково, које се раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад и |
осадно ово запиткивање капетаново, које се никако није слагало са њеним душевним стањем: она ид |
ништа, осим једно једино страшило, које се помаљаше из те таме са подигнутим ножем.{S} То је ст |
ка! — Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и оштр |
и причају једна другој новости, за које се знало.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се намести |
та, на једној положитој рудини, са које се лепо види цела варошица са околином.{S} Народ се наг |
ма се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе...{S} У глави му наступи неко |
м мислима и ствара једну збрку, из које се ипак осећа само она...{S} И уз то једнако, уза сваку |
а се у њему збива, не погађа мисли које се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, |
ко и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нак |
дравље. </p> <p>— Море, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вал |
ни, испод једнога сенастога клена, чује се тужно нарицање.{S} То мајка несрећна оплакује изгубљ |
д потока што пресеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачн |
необичну својевољну мелодију...{S} Чује се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и т |
ја!... </p> <p>— Еј, црна мајко! — чује се из народа. </p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — вели |
оружје у руке...{S} Ослушну... не чује се ништа...{S} Приђе к вратима, слуша...{S} Нешто се не |
мно, нејасно...{S} У ушима зуји, зачује се понеки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, г |
она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче |
ечи, што их Јелица сад каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ов |
ље што не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се о |
<p>...{S} А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, |
у га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако пр |
је из кленовичке општине.{S} Саставиле се повеће групе на неколико места, па воде жив разговор |
. </p> <p>— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умре |
{S} Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да |
анка, која је била девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и |
и пушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} Иза једнога жбуна издиже се Марко и по |
ако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све више |
шта ћу сад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </ |
га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... |
и набављала најпрече потребе.{S} После се упозна са Тимом Банаћанином, који је становао у сусе |
необично одскочила од земље.{S} И после се одједном нађе над њим неко други, као да је видео же |
ања, да се он ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предузимало.{S} Изгледа, као да је и сама |
ор, израсла хладовита китина...{S} Поље се прелива и трепери јасно зеленило младе траве, која ј |
смешећи се: </p> <p>— Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, |
</p> <p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни |
</p> <p>— Где сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме п |
ервозни страх од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. — Ко |
ава, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава...{S} Видиш како он лепо са њим! ...{S} П |
убље и необичније за њега осећање, коме се само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар |
о једино, бурно и заносно осећање, коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да разми |
да ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зликовац, ког |
о згода! — одговори Ђурица весело, коме се допаде што је Новица предвидео тако важну околност. |
а му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио.{S} Остала двојица иђаху право на њега, др |
ој улеваше неки празноверни страх, коме се она не могаше противити.{S} И у тој злослутној сумор |
о што хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај спава слободно, нико му не брани...{S} Ка |
ца.{S} Отвори се понеки прозор, на коме се појави трома и сањива глава, са необично дебелом рук |
речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају.{S} Он није био крупна и развијена с |
међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може дого |
ислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака.{S} Плаветнило небесно |
Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S} Па зато га је и изненадила она нап |
иже главу.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене |
а рака, вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће да разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у дово |
граду.{S} Кад је приспео у град, никоме се није обраћао за обавештења, никоме није поверавао св |
реломити, па куд пукло! </p> <p>На томе се сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распитује шта |
p>Ђурицу су знали само по имену, разуме се лажном, које му је у пасошу означено; а пасош је гла |
форматора), па најзад Дарвин.{S} Разуме се, да је он морао објашњавати публици значај свакога и |
слушала од момака разне изјаве — разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти |
ри се бесна, разуздана пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столица |
што било.{S} Имамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску |
рашириле, да искоче из станишта... усне се скупиле, стегле... као да се спрема за раније да изд |
се и одговарајући на знак.{S} Звиждање се понови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још оп |
арко се провуче опет. </p> <p>Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућан |
Устани, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако тешње? |
необична радост. »То је оно!{S} Почиње се« — помисли она, обузета великим узбуђењем због ових |
да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.{S} У оним пукотинама, кроз које му д |
ради истога циља, ту наместили.{S} Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће |
теље и наместише га да легне.{S} Занесе се и заспа одмах... </p> <p>...{S} Шта је ово?...{S} Гл |
. </p> <p>Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... </p> <p>Глава се Ђуричина |
се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим плећима цела она маса.. |
ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана пра |
рно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарат |
га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, |
на ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал.{S} У исти |
</p> <p>Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, Којо, са нама |
ам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно за друго, не мислећи ништа и не зн |
а обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се на ногама. — Ова је |
</p> <p>Сунце беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве |
. </p> <p>Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... </p> </div> <div type="c |
нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне п |
ци и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне.{S} За тренут ока умукоше и циг |
стељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... |
ток.{S} Новица подиже један проштац, те се провукоше кроз ограду обојица и уђоше у двориште.{S} |
а овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ја шта си ти мислила? — |
беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га |
оз прозор и побегне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Мор |
да ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она одл |
з ћилибарске муштикле. </p> <p>— Варате се, господине — одговори му апотекар. — Кад су беснели |
ати као ви, што само седите и намештате се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријате |
је, болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуда провући! </p> <p>— Отварај! — викн |
е. </p> <p>— Баш ови старци... — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само |
а Ђурица разгледа свуд око себе, окрете се источној страни, па звизну учестано с прекидима. </p |
доста је... </p> <p>Ђурица сиђе, окрете се око себе, па спусти свећу горе на траву.{S} Митар из |
олно, мученички... па обори очи, окрете се и полако пође к вратима...{S} Полако ухвати руком др |
> <p>Станка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{ |
омад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више |
p>— Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде наредити што |
дмах склопише... тело се дрмну, покрете се од ударца куршумâ... зацрвени се кошуља на грудима.. |
икну једна глава, и челична цев покрете се... </p> <p>Ђурица се саже уз дувар испод прозора, по |
па што кријеш? </p> <p>— Море, оканите се... шала, кажем ви! </p> <p>— Причај, причај! — повик |
а. — Ето, де за каву! </p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпеку |
е се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црн |
урисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па |
и приковане за њих. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступ |
— У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике |
ад распитивати за његове планове, обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много |
ећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој за |
ашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд знаш — рече му одлучно |
па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пандуру: </p> <p>— Одврни ту лампу. </p> <p>Кад паде |
имеон, држећи у рукама воштаницу, обрте се младенцима: </p> <p>— Хајде за мном! — рече им, па с |
е.{S} Она баци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким скоком прескочи речицу; узе су |
је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште |
то уби ову девојку, несрећниче! — обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђурица гледа намрштено, презрив |
. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. </p> <p>— Море, много је |
<p>— Како ти је осекô кукуруз? — обрте се Ђурица Милошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два на ст |
обуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо св |
ако је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Плескоњићевој. </p> <p>Станка пребледе, |
а невоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за |
си као наручена.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који не одвајаше очију од Јуле. </p> <p>— |
првог утиска. </p> <p>— Јоване — обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашли? </p |
и ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва стајаху на ног |
о ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио онолико, колико је |
писар. </p> <p>— Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Дижи, син |
о, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радовану. </p> <p>Пантовац узе новчаник, отвори га |
<p>— Дајте младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекиданих реч |
се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са улице. </ |
, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично. </p> <p>Жандарми искривили доње |
не косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога над оним, кога је |
израз заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? </p> |
жао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.{S} У крајњем случају веровао |
урица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се у |
и се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом...{S} |
еће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће |
па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за те |
же своје намере.{S} Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној |
во тамо вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, |
уту, и разбојници, знајући тачно кад ће се вратити, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су ишл |
ена одмах после оног убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо глед |
она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисли, |
да с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш рад |
етку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга.. |
ово?{S} Ја ћу полудети!...{S} Докле ће се овако? — рече Станка и седе крај њега на под. </p> < |
мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју |
року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. </p> <p>Сељане обузе велика рад |
и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.{S} Ч |
ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, провлач |
Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној. </p> <p>— Чујеш, |
</p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд.{S} Треба и |
вао своје тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати.{S} Па као што ’но кур |
оту, као да и њега интересује колико ће се наћи новаца у том завежљају. </p> <p>— Хо, па овде ј |
јо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у в |
стане удовица — наставља Митар. — Удаће се она, не бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако |
<p>— Чини ми се да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој ради срце... </p> <p>К |
се од зиме... </p> <p>»Нека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леж |
аш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба |
, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. </p> <p>— Биће то који други, а он са |
морна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших села... још синоћ су сви скупљен |
роз, и Мато паде мртав... </p> <p>Убице се окретоше и одоше кроз село.{S} У Радоњића забрану се |
</p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајни |
урних луди позове к себи. </p> <p>Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловиц |
. и тамо шушти, удара, пишти...{S} Срце се стегло, следило: окаменило се...{S} А очи се упрле у |
а... може још доћи одговор...{S} И срце се опет почиње растапати... </p> <p>— Хвала, господине! |
</p> <p>Вују се разведри лице, примаче се постељи, па седе. </p> <p>— Него остави то — настави |
е разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разговору је био врло опрез |
а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. </p> <p>— Маџарица, Швабица — једна в |
> <p>Али, пролежавши подуже време, поче се опорављати.{S} Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ |
о дан им прође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> |
ст кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у шибљак, који је израстао пред судницом. </p> <p>По |
дуго.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливах |
а плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, |
S} И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Настаде необична граја.{S} Изиђе капет |
д гвожђа! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још |
сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се под теретом његова тела.{S} Тако пролежа без једне м |
сом, од кога хајдуци занемеше, згледаше се, па не рекавши ни речи, изиђоше из храма зловољни и |
доше Ђурица и Станка. </p> <p>Погледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће |
нули рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, испечена кожа, па једном месту напукла, па т |
ше, како не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној послушности.{S} Идући са њим, |
опасно — рече Радован. </p> <p>Подизаше се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху има |
ао за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећање — грозничава плашња |
кроз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучност, кој |
текар. </p> <p>— Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непоз |
.{S} И с једне и друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао |
p>одједном му се очи раширише, узвераше се... »Шта ће мој попа овде?...{S} Откуда он...{S} Гле, |
head> <p>»Шта ово би са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, |
здух у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим је прожет сваки делић вазду |
коње у потоку, испод Јовове куће, беше се разредила помрчина, али се још није добро видело.{S} |
аље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога поздрава. </ |
и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к |
одевен дође на крстоноше. </p> <p>Беше се искупило доста народа.{S} Попа већ позвао одборнике |
у и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па |
p> <p>Испише чашу заједничку и пољубише се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Мару |
у, само знам да се мора кидати.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код сво |
м марамом са белим цветићима.{S} И више се ничега није сећао... </p> <milestone unit="subSectio |
... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног и неочекиванога питања. </p> |
гони живље.{S} По свима селима одредише се чувари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђурич |
{S} Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у ш |
нешто тајанствено и опасно.{S} Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије |
је куцаше јако и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а |
гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако при |
ријеме, знаћеш све. </p> <p>Разговорише се још о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да |
с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно пр |
а задуго.{S} Лупнем опет...{S} Отворише се изнутра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S |
у.{S} После неколико тренутака отворише се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном под |
на ходнику.{S} Истога тренутка отворише се према њима друга врата, на којима се указа разбаруше |
е да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа Милета са револвером.{S} В |
ц.{S} Варош се буди... </p> <p>Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.{S |
и необични људи притрчаше му, створише се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га сна |
ихватише и за неколико секунада сјурише се у поток.{S} Тамо му прегледаше рану, и, видевши да ј |
p> <p>Сви троје пређоше реку, дохватише се густе кленовичке шуме, која се пружила до близу Каче |
>Променише ракију на вино.{S} Дохватише се печена јагњета, па га стадоше заливати старом румени |
е Качер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огранака. </p> </div> <div type="ch |
и поскакаше и за један тренут дохватише се реке. </p> <p>— Е, данас јевтино прођосмо — рече Пан |
/p> <p>Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. |
ј! </p> <p>Подизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама.{ |
чи, изиђоше из храма зловољни и упутише се изласку... </p> <p>— Право рече нама Вујо да су то л |
ни косачи, не двоумећи много, разбегоше се по кукурузима, бојећи се да се разбојници не присете |
тово! — Викну Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, непокре |
<p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се |
аду, тајио и од њега. </p> <p>Растадоше се као најбољи пријатељи. </p> <p>Ђурица је имао пуне р |
амо брзо! </p> <p>За један миг разиђоше се сви на разне стране. </p> <p>Ђурица удари најгушћом |
дом, девојке покупише рубине и разиђоше се у село разним путовима.{S} Станка иђаше донекле са Ј |
чавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шу |
сена, развршен и развучен.{S} Примакоше се уз брвна, неки наслонише ухо: тишина... све спава зд |
хнути, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантов |
јачи ударац... врата излетеше, обртоше се и падоше...{S} Грунуше пушке на врата, на прозоре, с |
е... »Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и |
беше вичан томе послу. </p> <p>Кренуше се, полако, опрезно, пазећи на сваки корак, на сваки ми |
> <p>Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: </p> <p>— Зар из ’ |
ве намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових савета, који му вео |
се поглед преко својих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p>— Мој |
мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> <p> |
</p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и опет |
сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... онда |
у искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гле |
ао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, |
а је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома та |
сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и знач |
е објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни к |
о и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је в |
нутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву гоми |
ки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека до |
самога срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} Не |
његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да ли |
</p> <p>— Тако они увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. |
А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, да с |
о сече — вели Тима, разгледајући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спусти се н |
и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад извршити. </p> <p>Радован се ви |
Хе, побро!... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, смешећи се. |
је густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на једној ве |
ј пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, довео га |
као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по зеле |
данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак. </p> <p>Али, несрећом |
ну сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше |
м ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се |
руго би сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S} Али сад то на страну, па ми реци |
њив... па одох раније. </p> <p>Отпре би се Станка после таква одговора уплашила и стала би расп |
у руци послужавник с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву |
ему што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Неки |
да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме користити?...{S} У том се разлеже јак тре |
рији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицош |
ко усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло |
рица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и |
о?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао?...{S |
добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао?...{S} Мајка... отац... другариц |
ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се тога сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче им |
, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да приступе послу и |
ла« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти |
јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз |
ом руком... не могу, нећу...{S} Тако би се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, |
на и добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву |
једно није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама.{ |
ису отворене.{S} Овај велики скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о |
де и гледа некако у страну...{S} Пољуби се са њим, па се исправи. </p> <p>— Силази сад, доста ј |
његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви |
аћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши с по |
оришту пред кућом.{S} Иза Букуље појави се сјајно црвенило, као од огромна пожара, па му се зра |
еро, сад ћу. </p> <p>Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мал |
дуго тражио.{S} С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан такв |
љаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима. </p> <p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо- |
а и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </p> <p>— Стражарите ли помало? — пита Ђ |
ви баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замиш |
седе. </p> <p>— Добро јутро! — поздрави се капетан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да |
... </p> <p>— Ево ти куће...{S} Исправи се на ноге, не брукај се! </p> <p>Ђурица прелете очима |
бити од мене криво... </p> <p>— Остави се залуднице, вјере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но |
<p>— Што да нећу, ко то каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву! </p> <p>— Чувајте се, го |
ти задовољни на оноликим парама!{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? |
о немогуће, другоме је ишло лако; други се попео и повадио му чворке.{S} С најрадоснијим срцем |
па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунци |
ј досетци. </p> <p>— Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, при |
Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала |
ила...{S} Она се не зачуди, не изненади се, само јој срце живље закуца, а поглед јој беше слобо |
нући се за последак... </p> <p>Изненади се веома, кад нађе Станку код Јова.{S} Беху поспала чељ |
ујо те зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесн |
, погледа и она истим правцем и — следи се... </p> <p>Тамо далеко, на крају потеса, издиже се в |
је, беше као убијен, промени се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он |
какво одељење. — Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепљено хартијом; кад се уђе |
и разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица |
опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S |
пљено хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а ником не може пас |
о одскачу од седла у лаганом касу, види се између њих нека нејасна група, из које вире пушке ок |
поможе ништа. </p> <p>Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, п |
ћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да поч |
, како се журно примичу к селу.{S} Види се и коњаник, који се спушта косом, идући пред њима. </ |
.{S} Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну о |
се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој: од толиких стрела, које досад срећно пролетах |
е прену.{S} Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.{S} Стаде да |
, досад успавано осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он |
може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, зевајући и протежући се. </p> <p>— За то мени |
Нема их, ово су други«... </p> <p>Људи се растурају, дају пролаз некоме...{S} Ено, брадата, су |
да кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е јеси ма |
ца се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње п |
нији. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те з |
р је мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. </p> <p>— Што ти |
ик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ко |
е из собе полако. </p> <p>— Море, прођи се комедије, кад ти кажем.{S} Најпре сам заборавио, а п |
е такву похвалу, додао: </p> <p>— Прођи се, чича, здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и |
ласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмн |
јући главу млитаво... </p> <p>— Та држи се јуначки, мајковићу; гледа те толики свет!... — виче |
им невољама, у најљућим патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кораку, к |
p>— Јест, али опет... </p> <p>И продужи се шала и задиркиване, нарочито на Јеличин рачун. </p> |
им плећима безбројне ледене санте, чији се лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, |
матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све |
се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погледа... и он завидљиво гледа ове безбрижне |
слободно иде путом и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одметник, |
у обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне |
облика, која се носи, иде...{S} Одвоји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напре |
ије ни половини дао први »пешкеш«, који се обично сматра као ситница и за којим тек после долаз |
рговачкога вересијаша из Београда, који се враћаше с пута по југозападним окрузима.{S} Ђурица г |
ових бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и претурише преко његове главе, нас |
д утиском ових необичних догађаја, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — ре |
урица, схватајући положај хајдука, који се удаљи од свога посла. </p> <p>— Једини ти је пут, си |
ји изглед мрачним сводовима храма, који се као нека чуда издизаху и повијаху у густој помрчини. |
бела дана, пред десетином сељана, који се случајно затекоше у механи.{S} Секоше, мучише и туко |
ако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није |
знати му капут Милутина механџије, који се повио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, по т |
а је и страшна казна Божја за оне, који се титрају именом његовим... </p> <p>— Ћути, попе! — ви |
подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху.{S} Он се стараше само да не покаже како |
или вредни и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има из св |
мичу к селу.{S} Види се и коњаник, који се спушта косом, идући пред њима. </p> <p>Пантовац чека |
упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар састављаше своју научну фразу, ироничн |
рече он, чим се поздрави с Јовом, који се изненади његову доласку. </p> <p>— Новицу... сад ће |
стајица испуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... </p> < |
урица промуклим, узбуђеним гласом, који се и самом њему учини непознат. </p> <p>Механџија рашир |
</p> <p>Другови прођоше забранчић, који се пружио иза вароши, пређоше поток, па стадоше уз једн |
зи, бре! — подвикну затим Сретену, који се очас пружи по откосу.{S} У руци Пантовчевој одједном |
е имао два сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ о |
/p> <p>Капетан се осећа као ловац, који се кренуо да затекне курјака на легалу...{S} Разне приј |
да је то страшило хајдук Пантовац, који се одједном опусти, и некако необично седе и леже у ват |
последњи дан.{S} Улазећи у собу, сваки се изненади, видевши весела човека коме и не падаше на |
p>Жандарми се испретураше по соби, неки се докотураше до постеље...{S} И Ђурица пође једној пос |
ти унапред: како он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана |
дави, заноси, опија... </p> <p>»Ала ли се проведосмо! ...{S} Никад нисам овако... ни у Београд |
ушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« — помисли Ђурица |
емљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило.{S} Понека врата за |
апита једнога на ухо: </p> <p>— Чује ли се што? </p> <p>— Будан је... нешто шушка, јамачно се с |
е претурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља.{S} Уосталом он се и не надаше д |
точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко повуче |
к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подметач, |
здраво да си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. </p> |
ги узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, богме |
леда у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћ |
па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, ве |
та ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово најп |
} Кажем ти: свет... </p> <p>— А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да м |
а му је тако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу с |
оњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спојило се у једноставну |
велике радње са шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под интерес.{S} То |
е возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пл |
<p>Ђурица се изненади овим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изаз |
е куће, беше се разредила помрчина, али се још није добро видело.{S} Тек се могло назирати небо |
роговори, пошто се затворише врата, али се она више не обрте назад...{S} Полако обиђе прочевље, |
ош трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало руменила.{S} Још неколико |
а им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: </p> <p>— Даље од мен |
се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нер |
то тражиш! </p> <p>Станка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори лакши |
Зачуди се положају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене и Новица леж |
он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху се од |
...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му |
ише. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одго |
еза, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: </p> <p>— Не |
ло час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само Николиних речи и последњега свога де |
рљивост.{S} Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слабачак и прому |
не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. </p> |
а мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка |
а га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: </p |
} Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио |
S} Ону могу и отерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Нека |
ште.{S} У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали сваког |
p> <p>— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда |
у.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, |
Ја — рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу не могаше прочитати да ли му је неп |
ар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из |
да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди. </p> <p>Опаз |
е Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозн |
занемеше, кмет најпре скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно |
се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном. < |
а да разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва |
— помисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах бу |
же из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се разл |
који би давао наде на спасење...{S} Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна н |
у стрепили највећи разбојници...{S} Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, |
умирити своја узбуђена осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{S} И |
де о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је |
ти, да му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у велико |
еке сразмере са државном уценом.{S} Али се ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све то |
тајаше блед и непомичан као кип.{S} Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. </p> <p> |
ош није добро промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изјутра зором отиде |
ад се разговара са њим и још како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се п |
— Море ништа... здравља ми!...{S} Срели се на путу, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све.. |
видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па ид |
су спојени са тим послом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиж |
, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машу |
смрт... везали га за колац... наместили се људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се виј |
о да види, спусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошт |
к: — Пст! </p> <p>Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине.{S} Обрнувши главу уз пут угл |
. </p> <p>После неколико минута промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши |
он појавио отуд из вајата.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је поглед |
е време само ми јави. </p> <p>Пријатељи се руковаше и растадоше. </p> </div> <div type="chapter |
јуче полиција за тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, дозн |
води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све |
иш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћена |
ље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова радост и послушност уз мене...{S} Од њега |
ишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ни |
ана; разгледам прво положај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји над самим по |
лим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, |
у...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми с |
p>— Знаш... и ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он |
о ти је души тешко... </p> <p>— Мили ми се још живети, попо! </p> <p>— Јадан ти је такав живот, |
азговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. </p> <p>— Како? </p> <p |
ладића из Лукавице.{S} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе замијени, </p> <p>— Онда треба и њ |
и, па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или |
година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то време...{S |
учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми |
, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од то |
Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га убили!{S |
— Чујеш, мени се ово не свиди.{S} Он ми се нешто много променио.{S} Требало би видети шта он ра |
о један... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини сумњив... па одох раније. </p> <p>Отпре би се С |
</p> <p>— Знаш, брате Ново, досадило ми се робовати за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај сва |
а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није |
Раде, ’вамо под прозорима.{S} Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава. </p> <p>— А- |
да ме отуриш као псето!...{S} И још ми се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву |
Да ли ће баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — п |
{S} Жене се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама.{S} Чаше звече... смеј, кико |
ори отуд женски глас. </p> <p>Побратими се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висо |
лада га пиће сасвим... </p> <p>Жандарми се испретураше по соби, неки се докотураше до постеље.. |
ипова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмер |
аде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у |
окрете се од ударца куршумâ... зацрвени се кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном о |
} Све трепери од сјаја сунчева и зелени се весело, светло, радосно... </p> <p>Очи се приковале |
не мисли уваженога господина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју вод |
ече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, |
задржа Радована. </p> <p>— Чујеш, мени се ово не свиди.{S} Он ми се нешто много променио.{S} Т |
ам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — наставља Мирков су |
а напоље и сва му се крв следи, окамени се...{S} Две челичне цеви стоје наперене на њега и две |
луку Касације, беше као убијен, промени се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна |
Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли |
</p> <p>— Чуваће је он, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш поуздати |
. </p> <p>Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само |
а њега још тројица, четворица... начини се гужва, гомила...{S} Савладан је, побеђен... </p> <p> |
им осмехом проговори: </p> <p>— Измакни се малко натраг. </p> <p>Он коракну двапут у назад, ста |
таје, по неки стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом то |
кљештима, пред очима нешто сева и тамни се...{S} А терет озго све тежи, све мучнији...{S} Почињ |
чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.{S} Неко им потказао да је Панто |
му одговорише да је све повољно, и они се обојица пажљиво провукоше кроз шибљак и кукуруз, те |
знао како је то необично. </p> <p>И они се приближише једно другоме, да тако удружени лакше сно |
Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али |
>А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као ока |
е да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи |
апољу. </p> <p>За један тренутак узбуни се цела среска кућа.{S} Пандури поизлеташе, како се кој |
и... шта хоће сваки?... </p> <p>— Махни се тога, најпосле.{S} Ја сам ти само казао шта они траж |
анинска вода преко липова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да ми |
е, па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема.. |
а је и гледа, гледа и целива...{S} Топи се радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе... |
радознали и буновни грађани.{S} Сакупи се велики збор пред канцеларијом.{S} Капетан разгледа п |
екуд у страну. </p> <p>Он пође, надвири се над раком, па стаде... </p> <p>»Шта бих имао још?... |
} Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока.{S} Овце пођоше и окретоше главе низа страну.{ |
.{S} Пријатан, заносан мирис отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груд |
кчије.{S} Тужна и сетна усамљеност шири се око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћута |
пштинској судници.{S} Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погн |
асом... </p> <p>А старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два изв |
као душа у јектичава старца.{S} Отвори се понеки прозор, на коме се појави трома и сањива глав |
сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, |
о, ове се не шале! ... </p> <p>И отвори се бесна, разуздана пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, |
седе на столицу. </p> <p>— Седи, одмори се... видим да си се много уморила. </p> <p>Станка се о |
тим с оним пакосником. </p> <p>— Пожури се, што брже можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је ст |
иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страном пото |
се зањиха, поведе се у страну и претури се... </p> <p>— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и |
S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица приста |
/p> <p>— Седи, одмори се... видим да си се много уморила. </p> <p>Станка се осврте и седе на ст |
</p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут д |
и пусто... </p> <p>— Пиј, море, шта си се побабио! — узвикује му Митар весело. — Кад си умео х |
ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, море, негде наквасио! — рече Вујо, погледавши га ма |
мрачи. </p> <p>— Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе |
а од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу |
росав се трже. </p> <p>— А, пробудио си се! </p> <p>— Које ли је доба? </p> <p>— Нема још поноћ |
лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како си се намучио! </p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да |
е Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се пожурио!{S} Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, |
ми устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца.. |
итања. </p> <p>— Само ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с Радованом.{S} Са њега |
допадају варошке...« </p> <p>— Опет си се замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, |
на... тама се проредила, па умире, гаси се...{S} Петлови почињу своју песму...{S} Зора!... </p> |
криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица пристаде.{S} Легоше да сп |
Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необич |
човека. </p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар к |
ао титрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затв |
ше да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш остаћу ј |
ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскравих; те не знам како напуних судове и поб |
слиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да наступа д |
} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку за вод |
тра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. </p> <p>Ђурица приђ |
/p> <p>— Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад зна |
хо... — одговори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им |
окров преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети оно г |
/p> <p>— Ћути, не сметај сад... чита ти се пресуда — вели му Митар. </p> <p>Пресуда ређа његове |
и рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. </p> <p |
а човека, продире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли ваз |
<p>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и з |
— Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум |
, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје |
е стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се |
два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном силом, кој |
шила и стала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор |
ао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата. |
мило му беше седети овако и разговарати се лепо са најугледнијим човеком...{S} Та он је, у посл |
ри у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, он прет |
е под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.{S} Мало затим прође кроз село глас: д |
уз. </p> <p>После неколико минута врати се Мато са секиром у руци.{S} Прилазећи поњавама, он оп |
е поњаву преко сламнога јастука и врати се за розгу. </p> <p>— Лијепо сам намјестио, као да спа |
м мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. </p> <p>Кад се изређа по |
другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се одмориш |
ан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се облачи |
уке, да не буде сину на терету.{S} Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала, |
ануло.{S} Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају.{S} По ваздуху још трепери о |
е скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош с |
ко блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети се свега... |
а из детињства сену му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и сад му се учини да |
погледа Пантовчева и речи његових, сети се свега... и истога тренутка скочи. </p> <p>»Ух, бруке |
лаву, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред мех |
гло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад |
дуже време, поче се опорављати.{S} Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неко |
ву у торбу, ради њихове користи« — сети се он попових речи и, идући полагано уз поток, стаде да |
и оде у своје село.{S} Идући путом сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио |
и... </p> <p>Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква |
у наместили.{S} Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, |
ко може приђи колима да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на |
ола седе; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном неста |
као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејати ни повратити.{S} Заиграше јој усне |
ши увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, |
ром и шибљем.{S} Требало им је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада.{S} Завукоше се |
с кола и распитивао у механама, намести се на предње седиште, ошину бичем и кола појурише.{S} Т |
пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да ручају, п |
живот беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху све више.{S} Требало је, дакле, наотима |
си воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива. |
ри данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је. </p> <p>— Нека ти Бог опрости! — рече он |
сти, па не видећи нигде столице, спусти се на под до пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и |
ва!...{S} Ох, како је слатко протегнути се овако...{S} Звецну гвожђе...{S} Шта је то?...{S} Гво |
иковане за под, за шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита |
, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а он, после оволи |
т отуд прети.{S} Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, п |
оку, али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, |
. </p> <p>Ђурица се освести.{S} Намршти се од бола у лактовима. </p> <p>— Изведите га напоље, н |
у плотун...{S} Зелонобледо лице намршти се... очи се зачуђено раширише и одмах склопише... тело |
ц? </p> <p>— Ја — рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу не могаше прочитати да |
е. </p> <p>Ђурица се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још пок |
еже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати.{S} Испи чашу, па заиска одма |
рица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради т |
и то учиниш... — промуца он као стидећи се своје слабости, и у исто време као подлежући душевно |
, још снажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази |
p>— За јечам? — одговори Никола, чудећи се тачном рачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било |
човјек, неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак |
па стаде да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад никакве опасности нема.{S} |
Шта, зар нећемо сутра? — запита чудећи се. </p> <p>— Сутра, ја како.{S} Али нећеш, ваљад’, пол |
<p>— Што ти није мило? — рече он чудећи се. </p> <p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, |
ни у кога. </p> <p>Пантовац, као чудећи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу.{S} Његов по |
ого крио.{S} Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се |
оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми доб |
ого, разбегоше се по кукурузима, бојећи се да се разбојници не присете и не поврате. </p> <p>Ђу |
среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то |
Пажљиво и опрезно корача момак, бојећи се и презајући од свакога звука, од сваке људске појаве |
и и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње му |
био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. |
> <p>— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви? |
у пролете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћиште... </p> <p>Деца се окупила у једном углу |
Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одг |
продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен |
омињи зло, молим те, — рече она крстећи се. </p> <p>— Добро те њој ниси ништа говорила.{S} Сад |
р баш на месту? — пита капетан, мрштећи се. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} Ено га у дворишту...{S |
етен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на коле |
-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. </p> <p>Станка изиђе, и мало потом стаде неко |
свакад овако? — прошапта Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку |
оштар ножић преко средине уха, смешећи се: </p> <p>— Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да т |
лушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. </p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта да каже.{S} Ј |
о око себе — одговори Пантовац, смешећи се. </p> <p>— Што, зар... </p> <p>— Зато, што би онда и |
х могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе? |
жарите ли помало? — пита Ђурица смешећи се. </p> <p>— А ја... сеткаримо помало, ет’ ... </p> <p |
сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. </p> <p>Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише |
си се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију...{S} Чује се |
небу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те уве |
.{S} Људи се чуде, зевајући и протежући се. </p> <p>— За то мени синоћ пева лево уво — вели Мир |
лачи задоцнели становник, придржавајући се рукама за мокре зидове блатних кућица или за накривљ |
радо скинуо с врата.{S} Задовољавајући се његовим обичним опхођењем са њом, Станка се сва пред |
а глава — рече Ђурица тихо, стишавајући се. </p> <p>Марко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њ |
шти ватром уз небесни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жути |
н затвори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској в |
/p> <p>И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликов |
рошапта Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву. — |
е, па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи главом напред и удесно. </p> <p>— Која је |
ицом, кроз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непреста |
право у груди му и, као предомишљајући се, проговори: </p> <p>— Ја се не шалим; ти знаш мене.{ |
Шта је сад? — рече Ђурица, заклањајући се и одговарајући на знак.{S} Звиждање се понови као и |
оштене куће — одговори Ђурица, мењајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зину од чуда. </p> <p>— Хајду |
од кога, одоше кроз село, договарајући се о даљим својим плановима. </p> <milestone unit="subS |
драгоцену вредност. </p> <p>Одмарајући се на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, а |
иг.{S} Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодлучно: </p> <p |
громну масу народа, која се, таласајући се, лагано кретала путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака |
овечје, шљепкајући по блату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној, замешеној и расплин |
71_C24"> <head>XXIV</head> <p>Враћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин |
S} Који то беше? — рече као присећајући се. </p> <p>Станка ућута као заливена. </p> <p>— Знаш ш |
и да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа. </p> <p>— Па... како хоћеш — одговори Новица о |
је ко увребао? — запита Станка, смејући се и сама. </p> <p>— Ђурица, слава га убила! </p> <p>Ст |
евојке? — рече му она слободно, смејући се као за себе. </p> <p>— Што ћу, кад немам друга посла |
викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и |
ас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући потиљак. </p> <p>— Потера!...{S} Вујо посла |
ватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах... </p> <p>Како осети смрад спаљене косе |
иже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев најмлађи |
доле! — и замахну ножем. </p> <p>У кући се разлеже страховито врискање.{S} Ђорђе сав претрну, п |
кајући по блату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној, замешеној и расплинулој житкост |
лности, па им се предао сав, не бринући се о крају свега тога. </p> <p>— Море, докле ћемо ми ов |
вољан, опијен слашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и |
не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак... </p> <p>Изненади се веома, кад нађе С |
те, па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђ |
чи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... </p> <p>— Хајде да се |
мози Бог, снахо! </p> <p>Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружан |
/p> <p>— Стој! — викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да |
мо сад? — рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на |
е то? — запита она полугласно, осврћући се око себе. </p> <p>— Пст, не говори! — прошапта Ђуриц |
> <p>— Хоћу ја — одговори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија и |
у леваком, па опет продужи, не осврћући се на његово очајно запомагање.{S} Кад наврши тридесет |
ај први поглед, па застадоше, не мичући се и не пружајући руке један другом.{S} Најзад Вујо мрд |
белу кладу.{S} Пипајући зид и спотичући се по клизавој подстрешници, дође до врата кућних, ослу |
никад у себи не претпостављаше, пребаци се преко ограде и паде у кукуруз.{S} Одатле јурну напре |
ири светла ока као жеравице.{S} Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, је |
ризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ног |
ка говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново |
једном, као плаховит поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пођ |
по реду шта сте радили. </p> <p>Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па об |
уд из Шумадије у руднички крај, бегунци се зауставише на једној стрмој коси, која беше обрасла |
бично у овом мрачном простору и хајдуци се и нехотице зауставише при улазу. </p> <p>— Палите св |
рече он. </p> <p>— Е, синовче, на муци се познају јунаци...{S} Није то шала...{S} Шта је било, |
сам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и ма |
х страна, тражи најгушћу шуму и завлачи се у непролазне гудуре, тако је и он, неким неодређеним |
оцртавају врхови планински... развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, |
ствари но у апсани.{S} Хајде, провлачи се. </p> <p>Ђурица се провуче и стаде на готову меку по |
родире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе |
рим челиком... </p> <p>Наједаред косачи се пренуше.{S} Неко иза њих повика: </p> <p>— Стој! </p |
.{S} Зелонобледо лице намршти се... очи се зачуђено раширише и одмах склопише... тело се дрмну, |
ли у глави...{S} Лице позеленело... очи се рашириле, да искоче из станишта... усне се скупиле, |
егло, следило: окаменило се...{S} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој |
весело, светло, радосно... </p> <p>Очи се приковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не р |
иских кровињара, завејаних снегом; грчи се под натисцима хладна ветра, који скида с кровова сне |
воје воље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље |
и се робовати за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S |
онео.{S} Пантовац засветле очима и маши се чутуре. </p> <p>— Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти |
с: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз трњак, он угледа пред собом, у потоку, сељака к |
али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори лакшим гласом: </p> <p>— Јеси чула, овако |
вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— В |
ица удари најгушћом шумом и, дохвативши се планинскога венца, одјури за три часа у Брезовац. </ |
била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере |
апред, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољ |
Ђурица опази да Мато спава.{S} Сагнувши се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену. </p |
а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, на пут. |
ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива била! — одговори Вујо и погледа |
че далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шт |
p> <p>— Чујем — одговори дете осврнувши се. </p> <p>— Јеси нашао јагњад, сине? </p> <p>— Нема и |
да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се. </p> <p>— Ехеј, море, побро, да не страдају твоји ч |
ниси опет напио? — рече она, осмехнувши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у зору. </p> <p>— Море |
и ти мислила? — одговори он, осмехнувши се иронично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у |
>— Што питаш? — одговори она осмехнувши се. — Знам да жене у том стању не иду... </p> <p>— Нема |
да те гледам — одговори она осмехнувши се. </p> <p>Он јој пребаци руку преко рамена, а она се |
почели тамо. </p> <p>— Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од овога |
имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно. </p> <p>Кмет развуче вилице у широк глуп о |
друге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под општинским записом, па се кретоше крстоно |
соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пуши се... као у паклу!...{S} Ђурица обрте пушку на прозор, |
ваки случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље |
младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да мл |
чутура удари клин. </p> <p>— Море чувај се да не заклиноше. </p> <p>— Стари смо познаници.{S} Х |
скрха и паде на под... </p> <p>— Предај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. </p> |
цео рам и испусти га. </p> <p>— Предај се! — викну једна глава, и челична цев покрете се... </ |
гледа онамо у страну. </p> <p>— Предај се!{S} Не гини! — викну жандарм с коња. </p> <p>Ђурица |
то.{S} Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак.{S} Он је луд у том послу, п |
уро, пољуби овај свети крст...{S} Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђе |
уће...{S} Исправи се на ноге, не брукај се! </p> <p>Ђурица прелете очима преко гомиле земље, шт |
ровући, а ми одосмо.{S} Станка, спремај се! </p> <p>— Шта ћу се спремати, но хајде да идемо — о |
т.{S} Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимоват |
јак ударац у леђа. </p> <p>— Не ударај се, молим те, наредићемо се лепо... — рече он, ступајућ |
представницима.{S} Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома |
</p> <p>— Доћи ће и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> < |
н смислио.{S} Није му ни првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће |
е још обогатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </p> < |
га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни ха |
’вако сам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зором, на посао! </p> <p>Ђурицу нешто лед |
ш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а |
да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким љ |
трају необична човека. </p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и |
и тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> < |
први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже од те слутње.{S} На првом кораку у н |
рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} Тако мислећи загледа се у п |
Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. </p> <p>— Оно јест, ка |
у заузете овом чудном појавом, која јој се тако дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од |
ла се зимус много са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази дал |
Видиш, и то се мора наредити, мора јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И мене онд |
нка не могаше више да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, |
аше необично и примамљиво.{S} И сад јој се онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца и лепши |
му остадоше приковане на њој: откуд јој се поврати изгубљени сјај лепих очију, откуд ова чудна |
поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необичнога предосећања и зебње...{S} |
.. као ја?... — рече Станка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљенога стезања. </p> <p>— Е |
} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавала...{S} Та она је тако лепо видела оне |
она изиђе из собе... </p> <p>Учини јој се да он проговори, пошто се затворише врата, али се он |
.. </p> <p>Станци прекипе.{S} Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показива |
Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бој |
о својој љубави.{S} А сад, одједном јој се приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању д |
</p> <p>Станка пребледе, осети како јој се срце стеже, па се с неким радозналим подсмехом обрат |
одиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гл |
увидела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично и примамљиво.{S} И сад јој се |
моћна сила примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које |
месту, сачека је Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала овом састанку.{S} Ђурица ј |
затим прибра, намршти се и по лицу јој се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече |
сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише... </p> <p>Где си, |
; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.{S} Истога тренутка, кад се врата по |
ле, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.{S} Сад се још ви |
и занос помућен страшном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја?...{S} Зликовац! крвник!... |
у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна реч |
вади подигла се зелена отава.{S} По њој се поређали млади косачи, па једначито, као по команди, |
о, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му св |
оја беше наслоњена на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестад |
познате су, већим делом, свима.{S} Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај и |
Сви га гледају радознало, необично; чак се опажа саучешће на њиховим лицима... »Гле, па то су о |
вима. </p> <p>— Изведите га напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што |
...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко |
а да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се мучити!...« </p> <p>Једним ла |
е зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после |
чун између мене и тебе...{S} Свакад нек се зна унапред колико коме од нас припада... </p> <p>— |
т онако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене и тебе...{S} Свакад нек се зна |
S} Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и он о |
а, али се још није добро видело.{S} Тек се могло назирати небо, које се, као црн џиновски покло |
ослушах те, па ето... </p> <p>Свештеник се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да |
ју намеру са Станком. </p> <p>Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти |
он потресеним гласом. </p> <p>Свештеник се изненади; засја му у оку необична родитељска радост, |
је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало.{S} Сад, кад се нашао пред стварношћу, изг |
кве последице наступити.{S} Истина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али |
не шали... од власти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас на |
има, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беше ве |
?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} Због тога се моји никад нису причешћ |
те с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше нов |
гнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече |
p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време |
аду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована.{S} Ко на то |
ко га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. </p> <p>Ђурица му исприча.{S} За онога |
а отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »стој!. |
’нако намучен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, шта |
ој шпекулацији не страдате.{S} Може вам се отворити стециште због те кафе — узвикну апотекар, а |
ах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </p> <p>Капетан је разгледаше пажљи |
Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови старци... — уплете се трећи — све |
посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, море, почи |
у на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под... </p> <p>— Предај се, не гини |
м га научих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити.« </p> </div> <div type="chapter" xml |
о.{S} Кад плануше неколико свећа и храм се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини храма, г |
ћи да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, дана |
испред каване. </p> <p>— Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар. </p> <p>— Дајте па |
S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек зимус почела досећати неким речима твог оца, па |
S} Шта он ради? </p> <p>— Састајала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да |
ве једно!. ..{S} Трчала сам, журила сам се много, само да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми |
ласом. </p> <p>— Како да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— Само једном, к |
девши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, заборавља на страх и загрева се јаким пићем. |
ивети без тебе....{S} Море с каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст.. |
ца... </p> <p>— Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p> |
Не помињи ми то, молим те.{S} Хтео сам се после изести од муке.{S} Сад је све друкчије, не бри |
моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он пој |
и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си поч |
!...{S} Није требало да пијем, само сам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држати... |
— Знам ја то, нано, одавно.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми ве |
чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрам |
са! ...{S} Па кад прочитам указ, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа капетаница прве |
, као милостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Тако је ц |
у изгледаху, господске околности, па им се предао сав, не бринући се о крају свега тога. </p> < |
вде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишље |
езана широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледа |
одмах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{S} Двојица претрчаше преко |
а. </p> <p>Погледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети једно к д |
е више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> <p>Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек се |
дури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, одјурише трком. </p> <p>Пред оном |
.{S} Обојица ћуте као заливени, само им се ноге померају, одскачу од земље и опет стају на прст |
сјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа... </p> <p |
били за главу Ђуричину. </p> <p>За овим се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише низ ра |
беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и |
— Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. </p> <p>— Каквог ку |
него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си ј |
, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси р |
ла с таким људима... </p> <p>— Не бојим се код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица, па у |
под голога преседластога превоја, којим се прелази отуд из Шумадије у руднички крај, бегунци се |
тиљаш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко паса. </p> <p>— Откуда овај пешкир |
ећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, право у село. </p> <p>Сун |
ј ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} О |
у — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад сам бацила образ |
озбиљно и одговори: </p> <p>— Не шалим се, среће ми хајдучке!{S} А ти чини што знаш.... </p> < |
ране, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима познао да нечега и |
ом потока, виде да је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и он окрете низ поток обичним |
у.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са н |
рене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула старица.{S} Погледа и |
— чује он загушен глас, јецање... затим се склапају сухе, хладне руке око његова врата, и на гр |
оге.{S} Перје кукурузно зашушта и затим се чу тихо звиждање, које највише подсећаше на пиштање |
длучи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан трен |
нтовац једва жив побеже...{S} Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумара |
То нам је најпотребније — рече он, чим се поздрави с Јовом, који се изненади његову доласку. < |
: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. |
ца вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај |
а га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. </p> <p>— Зар није Ђорђе погинуо? </p> <p> |
у, где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће в |
згоду за курјачке ноћне нападе.{S} Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце |
и га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко |
. </p> <p>Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни виде |
Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... |
калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица. |
ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга |
а као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« прибл |
постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... </p> <p>Обузе га велики |
лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.{S} |
отац Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до манастира.{S} Кад га стигоше, Пантовац ско |
срце, а његово се само крави.... силом се топи ледена облога око њега... </p> <p>Али зато пије |
пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« ви |
без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год |
ухваташе. </p> <p>— Хајде, вала; једном се мре! — одговори Пантовац, севајући очима бесно. — По |
а га исцеди у душак... </p> <p>— Једном се мре!... — понови он своју стару лозинку, коју му сад |
бију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре го |
и успаваној гори да оживи.{S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања.{S} Куршуми стадош |
откосу.{S} У руци Пантовчевој одједном се нађе витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху |
. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к |
е, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, |
тече кроз потес кленовички.{S} Потесом се растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а |
би се могао тиме користити?...{S} У том се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата. |
ба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: </p> <p>— Ево |
меја се Ђурица задовољно. </p> <p>У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу |
ну Ђурица и стеже му руку. </p> <p>Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно звиждање. </p> <p>Вујо |
ој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом се само претварао да није ни знао за њен долазак. </p> |
урица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко је то прош |
ош који напад извршити. </p> <p>Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави х |
ожју и поји их на једном виру.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гла |
ше или јој ради срце... </p> <p>Капетан се саже, наслони ухо. </p> <p>— Жива је, ради јој срце. |
р звижди поред ушију... </p> <p>Капетан се осећа као ловац, који се кренуо да затекне курјака н |
ти у истинитост његову. </p> <p>Капетан се јетко насмеши, као човек који непрестано слуша овакв |
крила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на други, а око ватре |
рад. </p> <p>После првих удараца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђи |
рицу и видевши га добро расположена, он се одлучи. </p> <p>— Ђуро, знаш... мени би требало пара |
га потресла проливена крв: напротив, он се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао |
је после мајка донела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико надао и радовао? — Ничем |
н и присебан.{S} Кад му се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим |
нека акта.{S} Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капе |
ла, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу |
устити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те |
ме, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, могао је постати други човек.{S} Али |
сванућа. </p> <p>Легнувши у постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди оних четири ст |
жи играње карата.{S} Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упу |
д њега...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су о |
ћи тихо и немо чупавим крилима...{S} Он се стресе и пожури уз брдо... </p> </div> <div type="ch |
ре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом жу |
p>»Хвала Богу!« — помисли Ђурица.{S} Он се плашио само тога првога питања, страховао је само од |
цео срез под именом Мите Сремца.{S} Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго |
а прозор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на пољ |
зачу се неко тапкање по прашини.{S} Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека на |
, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудит |
, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете |
ске младежи, који се њега тицаху.{S} Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а в |
штио неке мисли и Марушки. </p> <p>— Он се до синоћ мало прибојавао од мене.{S} Лудак! — рече ј |
рашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако уну |
нестаде га испред Николиних очију, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зверова. </p> |
е право.{S} Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору тол |
а скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући главу млитаво. |
ника овога необичнога сабора...{S} А он се затурио у колима, накренуо се у страну и наслонио ле |
јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђурица стајаше |
души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако |
једна... друга... десетак кућица, и он се напослетку заустави пред једном. </p> <p>»Баш сам лу |
p>Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није |
зебња од ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати што дође овамо. </p> <p>Прођоше мрачно |
рашила, што му над главом стајаше, и он се лако помири са својим стањем.{S} Овај састанак пред |
цљиво око опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} Једнога јутра, |
еома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из |
па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па позва ковача да опет, истим начином |
} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S |
авном прижељкивању, па се растану; и он се враћа срећан, задовољан, опијен слашћу љубави, не бр |
, онако као онда Мита писар«...{S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучниј |
ротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави своје кћери. </p> <p>Једаред наиђош |
ица се обично заглађује љутњом.{S} И он се наљути...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове ср |
рже ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окрете и погледа иза себе... двојица држе кон |
{S} Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова откивањем, па стаде гледати како му ков |
може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа последње средство да буде потпуно п |
и ужасан страх.{S} И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико |
се опет што чути споља.{S} Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потреб |
нован пандур.{S} Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, ко |
Не брини, само стој право... </p> <p>Он се брзо исправља, истурује груди напред; намешта рукама |
ом младачком заносу.{S} Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осе |
не ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терат |
ека.{S} Други је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео |
има растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог д |
и и задовољити другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« од |
. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позн |
>А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу, налазећи да |
и тај разлог његову надању.{S} Састојао се у једној мисли: »Није то шала, болан, живот човечји! |
самљено, склоњено и поуздано... завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, |
х злочина, још није ни тренуо.{S} Морао се негде одморити.{S} После краћега двоумљења оде к Јов |
м, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво не |
ађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разгово |
аљењем, са великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртв |
аво с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.{S} Истрча и капетан сањив, с огрнутим капу |
е отвори и раздрага цело срце, а његово се само крави.... силом се топи ледена облога око њега. |
да доведе до тебе. </p> <p>Свештениково се лице замрачи. </p> <p>— Ако си одвојен, сам си се од |
атаци, кад им се за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово м |
И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти |
<p>Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их |
<p>— Што не говориш, псино једна, него се мучиш због онога зликовца, коме сви робујемо!... — в |
е дању заједно, као прави хајдуци, него се завлачите сваки у своје село? </p> <p>— Па... сигурн |
загасите вунене тканине. </p> <p>— Чудо се ниси опет напио? — рече она, осмехнувши се јетко. — |
и необично...{S} А иза тога распламтео се разврат, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно |
, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав.{S} Само зна једно: да је могао унапред осетити |
на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјај |
, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се о |
ао приче о томе црноме дану...{S} Чудио се срцу жива човека, који зна, поуздано зна да сутра ум |
поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских планина, кој |
поред пута који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав сабор...{S} Највише их је |
у две од голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, израсла хладовита китина...{S} Пољ |
еше побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се двадесет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, р |
давши човека где му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђури |
Радован стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмар |
х пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се нику |
одио си — одговори Ђурица. </p> <p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— |
прозорче и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беш |
...{S} У Београду највише. </p> <p>Вујо се изненади, то му се познало на лицу, по коме падаше с |
де сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде д |
о и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити смисла.{S} |
ху у околину, свакога часа надаху. — Ко се скрива и бега, њему се непрестано чини да му је непр |
раздраган и расположен... </p> <p>А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У Срет |
написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. </p> <p>— |
— А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?{S} Какву с |
их, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведо |
не, мученичке... </p> <p>»Ко зна... ако се покаже отуд коњаник!... прамен густе прашине...{S} К |
је, вала, од самога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. |
чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега затво |
нако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да |
огао слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању |
: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и бе |
кшим гласом: </p> <p>— Јеси чула, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа |
и страшна била та помисао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе црном |
уљама и црним гуњевима и јелецима, како се журно примичу к селу.{S} Види се и коњаник, који се |
p>Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви је, |
вија се у напред и натраг по томе, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна миса |
ицама.{S} И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му р |
реска кућа.{S} Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном |
/p> <p>»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме детету, својој осрамоћеној, исм |
радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хладном водом своје вреле, |
се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ниси омирисао бај |
ду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S} Како се тамни!... </p> <p>— А врбе поред реке... извиле се т |
p>— То не знам, попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар за |
да то није тек ’нако... </p> <p>— Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Р |
га доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо живети, само да беше ове садање памети... |
кад бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици |
подметула руку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које прштећи па |
упила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих доб |
века насред пута.{S} Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} Неки сељак, |
у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... </p> <p>Ђурица је сад знао |
Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разум |
егне...{S} Срећом, угледа жандарме како се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегн |
м цело тело, и они сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљубљени, загрљени, занесени |
Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене девојке! </p> <p>Станка претрча пред |
аху га и одлажаху, причајући успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — вели |
<head>XXI</head> <p>Трећи је месец како се Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је приспео у град |
о ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати |
застртом поду.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} Новици остаде још толи |
блажују ватру сунчаних зрака...{S} Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лутајући |
и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској ду |
одом своје вреле, једре образе.{S} Тако се полако издиже, изиђе из корова и стаде према девојци |
аузет послом, и заборави на њу.{S} Тако се још нису ни видели од повратка. </p> <p>Ђурица осећа |
и проговоре... — заврши капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа по |
стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка проче |
чност, која је расла све више, у колико се он приближавао кући.{S} Из памети му не излажаху Сим |
ћи песме или подвикујући на стоку, нико се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погле |
ајвише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.{S} |
укуље, али место није одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да д |
истим начином, изиђе из апса.{S} Марко се провуче опет. </p> <p>Зборисање се продужи, док сунц |
а не зна ни за какве препреке.{S} Марко се само чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само з |
да немам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрете да п |
анди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће ре |
ту? </p> <p>Ђурица подиже главу и јетко се насмеши. </p> <p>— Тсс... познајемо — проговори махн |
о време...{S} Наживело се, настраховало се, намучило се...« </p> <p>И сад му дође на памет оно |
ста лепушкасту.{S} На први поглед могло се опазити, да су обе женске од онога реда, који не држ |
етнило туробних јесењих дана.{S} Живело се од данас до сутра, избегавала се свака одређенија ми |
уда починило за то време...{S} Наживело се, настраховало се, намучило се...« </p> <p>И сад му д |
ну, тражећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину корака, на |
уђено раширише и одмах склопише... тело се дрмну, покрете се од ударца куршумâ... зацрвени се к |
се све то измешало, згрудвало, спојило се у једноставну масу неправилна облика, која се носи, |
.{S} Срце се стегло, следило: окаменило се...{S} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој |
утрвен пут њихову пријатељству.{S} Пило се и веселило свако вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђуриц |
те предане љубави према Станки; угасило се оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљ |
Наживело се, настраховало се, намучило се...« </p> <p>И сад му дође на памет оно време, кад је |
говече, па дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А после, шта бива после?...{S} Ко ће то знати. |
је већ ту, пред њим... </p> <p>Свршило се читање... </p> <p>— Ђурице, ево ти мајке, да се опро |
и веселило свако вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђурица се провлачи поред сниских кровињара, заве |
као и у његовој апсани. </p> <p>»Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази л |
тонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се блато по свима улицама, по двориштима, по праговима |
оро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном |
ет Ђурици. </p> <p>— Где си, Мишо; камо се? — рече она, спуштајући му своју белу облу руку на р |
ути један другом дисање. </p> <p>— Камо се, по Богу си?... полудех од муке — рече он. </p> <p>— |
Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, за невољу?...{S} Хоћу полудети ’вако сам. </p> <p>— |
а, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их |
ли народ улицом.{S} Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах о |
.{S} Ништа, као да није ни била... само се издиже гомила влажне земље...{S} Јадна Јока, како см |
} Ниједне мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном...{S} Окиде!...{S} Ватр |
вих пет грлића пушчаних пружени... само се види округао отвор, као прстен, и унутра зија црна ц |
сељак — копа добро, игра у колу... само се, истина, мање шали од осталих.{S} Али опет.... </p> |
ни и без онога пређашњег узбуђења: само се потчињаваше оној неодољивој тежњи, која је тамо снаж |
ца. </p> <p>— Та ма’ни, човече!{S} Само се ти пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући |
ља, потераше брзим каријером...{S} Само се чује потмуо топот коњских плоча, по неки пут фркне р |
и свачим »што ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очиј |
е људе, па се са њим разговори.{S} Само се чувај Матове браће, они ти много прете. </p> <p>— Ја |
ћ по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима, а по једном |
реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је би |
ха, бегунци нађоше у Смедереву.{S} Тамо се склонише одмах; Тимина лозинка даде им све, што им ј |
све погледе обрнуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у |
рче, све око мене...{S} Тако... смејемо се... </p> <p>— Кажи ми, болан, право, која ти се више |
} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати. </p> </div> <div type= |
а Ставру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде. </p> <p>»Погреших |
.{S} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако, видиш.. |
ма из среза... </p> <p>— Добро, ми ћемо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му |
отворити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« </p> <p>»Да |
еревску Мораву.{S} Али ништа, састаћемо се ми прије тога. </p> <p>Обојица изиђоше из куће и, не |
<p>— Не ударај се, молим те, наредићемо се лепо... — рече он, ступајући напред плашљиво и збуње |
био...{S} Е, нећеш, чича... наплатићемо се!...« </p> <p>Кад се навуче први сутон, Ђурица пролаж |
изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми |
за салату.{S} Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву декламацију. </p> <p>— Еј, |
кву кладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо се у почетку напада отимао и бранио, али после, кад ста |
ти је казао да ме убијеш. </p> <p>Симо се исправи, машући оном руком, која је бодена. </p> <p> |
Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. |
ја мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!. |
</p> <p>— Мораћемо, ја како.{S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам пр |
ледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вел |
е, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде!{S} И напослетку, углед |
Је ли... </p> <p>— Ја шта је радио, но се спремао... — упаде му учитељ у реч. </p> <p>— Пардон |
м се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоу |
аћа светло, слатко?...{S} Гле, слободно се дише!...{S} Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта ј |
од смеја. </p> <p>— Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S |
зацело нећемо« — помисли он и задовољно се осмехну.... </p> <p>Тако дође до изворца, који је ис |
е у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива...{S} Узима попину |
а није никако помишљао о смрти и упорно се надао помиловању.{S} Чудан је и тај разлог његову на |
> <p>— Будан је... нешто шушка, јамачно се спрема... </p> <p>У исти мах зачу се неки узвик спољ |
братим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> <p>Ђурица приђе Пантовцу и руков |
а и он намести код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао. </p> <p>После пола часа Мато уст |
кога Ђурица задрхта. </p> <p>— Море, то се зна... какво издавање!{S} Али ко ће ’наке муке подне |
накрст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знај |
прости, није никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, |
, као да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни |
ред собом певање црквених песама.{S} То се отац Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до |
ипнуше, и кроз њих прође коњаник.{S} То се Никола враћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше гла |
некога над оним, кога је он убио.{S} То се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кук |
не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се мора наредити, мора јој се нешто учинити да други пу |
Видиш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати |
ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још |
међу правим и једрим церићима.{S} Зато се и попов поглед заустави на њему. </p> <p>— А гле Ђур |
штовања, респекта и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало.{S} Он постаде опет онај стари |
<p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од м |
о неодређено махну руком поред уха, што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати |
утрос преко главе претурио.{S} Све, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшил |
а прелете очима преко гомиле земље, што се издигла пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње |
прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој: од то |
трени зраци по шуми и косој падини, што се протегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољ |
, али је опасно рањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Ку |
није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, с |
рним грађанима — продужи апотекар — што се у оскудици здраве душевне хране наслађују полициским |
је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде с |
звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} |
, и на жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад успавано ос |
> <p>Ђурица му исприча.{S} За онога што се појави из шуме, не могоше смислити ко је. </p> <p>— |
ишљао своју будућност!...{S} Али на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло...{S} И зар |
овим плановима...{S} Незгодно му је што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му |
убо </p> <p>— Излази! </p> <p>»Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и |
и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} |
то беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она старала да ову необичну појаву себи објасни |
ојаким именима...{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме |
буњен, уплашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцниј |
/p> <p>Под записом, великим брестом што се разгранао пред судницом, стајаху неколико луди, па с |
се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, |
надио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и |
ве и примамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у његову срескоме месту.{S} У његову за |
ењају свакога дана, онако исто, као што се мења небесно плаветнило туробних јесењих дана.{S} Жи |
чки, без размишљања, онако исто као што се удављеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохвати с |
евоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — про |
нуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окова |
бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} Јест, али сут |
м да заслужим још више, нека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са |
.{S} Приђе к вратима, слуша...{S} Нешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије!...{S} |
ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти ја не |
<p>Учини јој се да он проговори, пошто се затворише врата, али се она више не обрте назад...{S |
смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. </p> <p>Погледавши на ону стран |
и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се искашља и протрља међу прстима свој дебео златан лан |
о... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска. </p> <p>— Јоване — обрте се |
ова загонетна појава наљути, али пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о њој.{S} До |
о доба ноћи стиже Новица. </p> <p>Пошто се засад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, |
викну Марко и пружи руку. </p> <p>Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку пра |
.{S} А он се затурио у колима, накренуо се у страну и наслонио леђа на Митра, подигао једну рук |
поштеној компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљив |
, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту |
мешеној и расплинулој житкости.{S} Тихо се провлачи задоцнели становник, придржавајући се рукам |
почну играти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, к |
је могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пу |
за народ, мој или ваш?... </p> <p>— Зар се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — |
ега тога, кад је све прошло...{S} И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињ |
лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети. </p> <p>Капетана очекиваху дру |
а ми је то Стојка донела. </p> <p>Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. </p> <p>— |
а, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно... |
су га опазили раније, то је јасно, јер се један одвојио и у највећем трку јури десно, да му сп |
с поља, иза гвоздене решетке.{S} Прозор се лагано и опрезно отвори.{S} Струја свежега, хладнога |
о хоћу... трчи, буди га! </p> <p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запита озбиљно: </p> <p |
, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас се зажелео!... </p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
зати, с ким си извршио похару.{S} Ноћас се добро промисли...{S} Али не заборави да ми овде имам |
p> <p>— Да није потера? </p> <p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао.. |
какав правац да својим мислима.{S} Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше там |
Ето их, иду! — Викну неко. </p> <p>Свет се окрете, ускомеша...{S} Све се очи упреше у шарену ог |
оклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога. </p> <p>— Молићемо, ово с |
аја...{S} И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, ку |
није никад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се |
један и по двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом... </p> <p>Све ближе и ближе.. |
аздам ове новце људима...« </p> <p>Опет се зачу звиждање. </p> <p>— Шта је сад? — рече Ђурица, |
говори: све ћути замишљена, по неки пут се намршти, па опет мисли и мисли...{S} Нема краја њени |
а не опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му |
а умеш мушки умрети. </p> <p>— Једанпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека с |
иди, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и повија са стран |
слике из напада, који ће следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, пове |
... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се над целом оном масом жандар |
полети низ поље, као на крилима.{S} Већ се приближио првим шумарцима над потоком, али је и онај |
ема Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>»Већ се смркло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити?... |
де му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврату.{S} Бесна нео |
д овом загонетком. </p> <p>Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика |
вен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се радозналост сматрала за велики преступ: живи како зн |
гао значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: |
густим шљиварима и воћњацима, белуцају се њихови зидови и црвене обасјани кровови кроз густо з |
S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне крови |
ци и девојчице, те напуне судове, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, п |
!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... да упропастим ’наку девојку! |
не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују се разведри лице, примаче се постељи, па седе. </p> <p> |
ће.{S} Кола са мртвим Пантовцем очекују се свакога часа, а појединости напада познате су, већим |
а здравим јутрењим сном...{S} На истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планински... разв |
> <p>Стигоше Ђуричиној кући.{S} Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа |
не сумњај!{S} И ситније ствари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст по се |
му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, с |
забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те он не пропусти ни |
ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да н |
половину рама, погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се...{S} Две челичне цеви стоје н |
е беше тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за м |
ц чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке |
<p>Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му сав |
га, од самога пространства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви оп |
као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред очима, спаде она тежина с главе... ле |
ричешће!..{S} И наједаред стадоше да му се проносе у мислима светле и слатке слике давнога дети |
ха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају.{S} Услед тога, а |
да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати.{S} Ис |
чи. </p> <p>Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори: < |
му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, |
— запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. </p> <p>— Сврши |
Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S |
расно предала своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том до |
p> <p>— Ево руке! — одговори она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица ми |
црвенило, као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не |
опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, она |
учајно погледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб.{S} |
знуо.{S} Само осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима као препрека његовим плановима... |
јој беше слободан и присебан.{S} Кад му се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи г |
Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изненађен. </p> <p>— К |
— »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан.{S} То није о |
ко заповедати.{S} Он је радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, В |
е занима реченим послом. </p> <p>Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њ |
ом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« приближи муњевитом брзином и, као неко чуд |
.{S} Што није сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке...« </p> <p>— Опет си се замислила! |
како је некада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао |
о онај стид од себе сама...{S} И сад му се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и |
че Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>После десе |
нцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, |
срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме телу |
прече га мисли сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пуш |
ији...« </p> <p>Угледавши човека где му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му |
ад угледа она четири жандарма, стеже му се срце, раскида с... рашири очи... од пијанства ни тра |
сам човека!..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, н |
ва, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако д |
уче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јес |
ршум звижди и улеће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како |
аред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указ |
о одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало ње |
никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу.{S} Сва о |
и шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао....{S} Вечито му је овај сурови чо |
каза.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних што с |
/p> <p>— Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми т |
стаде грчевито трзати руку, стадоше му се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— |
се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за овакову грубост, |
се одједном сав мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше д |
тим наткриљем букова лисја.{S} Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташ |
смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га |
е неколико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола.{S} Нарочито |
ћи зликовце, трже се и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан.{S} Истога тренутка |
сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше |
е је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, као тада што је... сјајно, |
куцање опет понови.{S} Сад је, чини му се, осећао присуство човечје с оне стране капка.{S} Пол |
поред потока нагло приближује, чини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју |
Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, ка |
е видећи ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је |
да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права в |
, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству б |
ом.{S} Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други |
авља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада она пијана мора... </p> |
длучно и погледа Ђурицу.{S} Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед. </p> <p>Пандур стаде |
кинуо.{S} Одједном Никола седе; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него |
ијатна топлина леже на груди.{S} Очи му се засветлеше неком необичном радошћу, и он гледаше, не |
ма’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у ис |
ећег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички и груб |
ди помену Краљево име.{S} И одједном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се све |
— и стаде на ноге. </p> <p>одједном му се очи раширише, узвераше се... »Шта ће мој попа овде?. |
и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђ |
о ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад |
но дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца... </p> <p>Врхови |
све снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, чини му се да чу |
ачајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира. </p> <p>— Води га! — викну |
на..{S} Застаде и ослушну...{S} Неко му се приближује.{S} А, јест, то је друштво, на које је он |
хну и тресну о земљу...{S} Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у ру |
ајвише. </p> <p>Вујо се изненади, то му се познало на лицу, по коме падаше слаба светлост свећи |
ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p> <p>— Овуда с |
од тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за ње |
околе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добро јутро, чича! — позд |
, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} И ову похару извршио је по плану и наговору |
ао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђуриц |
пак хтеде да крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одговором постигао циљ. </p> <p>— |
лази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </p> <p>— Ст |
близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране.{S} Сад добро чује тутњаву од к |
а оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, |
ништа и не мисли... </p> <p>Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти |
громан утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова општа |
вог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше |
предености, па се издаде.{S} На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« |
з реку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано |
аса надаху. — Ко се скрива и бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за вратом. </p> |
ем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур.{S} Погледавши на улицу |
... да опет мало пијемо... </p> <p>Њему се не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао |
донела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико надао и радовао? — Ничему... рекао је т |
мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје |
је то извршио.{S} Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога |
ње! </p> <p>После неколико минута крену се оружана потера, изиђе из срескога дворишта, па, да с |
у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није к |
ела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. </p> <p>— Е тога нема... њено се зна: пешк |
х, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво. </p> <p>Ђурица застаде |
ад му се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом. |
<p>— Што ће ти ноћас капетан? — обрецну се пандур срдито. </p> <p>— Треба ми, њему ћу казати... |
међу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се можеш вратити слободан. </p> <p>— Онда... ништа!... |
кује громовито халакање потере.{S} Дању се спавало а ноћу живело.{S} И живот је тај био необича |
о изгледа, показивали само ноћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе и ја |
и завезаних очију? </p> <p>— Кроз сукњу се види лепо. </p> <p>— Говорите, господо, што хоћете, |
ељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачи |
а не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила негде у папрати. </p> <p>Непомузене овце |
су из раније за намере полициске, па су се сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху |
бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се |
по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки необични гости: и они су се, како изгл |
жице и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа страну.{S} Бегање је било тешко и уморно |
са, издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде |
но убиство.{S} И напослетку, другови су се ревносно чували.{S} Дознавали су из раније за намере |
прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље.{S} Момчад |
ао... </p> <p>Међутим догађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваше овај разговор, б |
око њега се начетили жандарми, који су се вратили с пута. </p> </div> <div type="chapter" xml: |
и, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у |
се састајаху свакога дана.{S} Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно |
скупљали неки необични гости: и они су се, како изгледа, показивали само ноћу, а дању се завла |
ца поток, угледаше коњаника, с којим су се морали срести.{S} Ђурица познаде попа. </p> <p>— Поп |
етао је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће на |
ешно, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Ву |
љике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.{S} Курј |
забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Врбља |
животу.{S} Он дође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном при |
кроз густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцртава |
и посматра неку необичну работу.{S} Ту се копа рака, вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће д |
какви бакрачи!{S} Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за |
амо једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми доне |
онегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бегунци потрчаш |
е једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што |
ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али им ти |
.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> <p>Старица се о |
дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се мучити!...« </p> <p>Једним лаким скоком, као ветром |
ад нису причешћивали. </p> <p>— И ја ћу се исповедити...{S} Нисам никог убила, ни онако... какв |
о је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли д |
са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. < |
S} Станка, спремај се! </p> <p>— Шта ћу се спремати, но хајде да идемо — одговори она, а у оку |
... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум је пред очима свакога да |
ам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге. </p> <p>одједном |
аш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте, казао ми ј |
еба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако |
тебе окренула леђа целом свету, па нећу се шалити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се |
певају што следује, урежу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати звоном и — ми |
а... </p> <p>Кроз кукурузе приближаваху се и провлачаху се три човека, који необично изгледаху |
хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где |
а стотине других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да |
ом гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли је то тако?« — мишљаше |
ца беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само светњаци пред честим паланачким механама, који |
држа на ногама, које клецаху и повијаху се од умора и слабости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвен |
е обузе велика радозналост.{S} Скупљаху се у гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху с |
ерилу — повећем виру на реци — скупљаху се, четвртком или суботом, девојке и жене сеоске, те ис |
те претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој б |
у кроз нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака |
... </p> <p>Другом приликом разговараху се девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, |
з кукурузе приближаваху се и провлачаху се три човека, који необично изгледаху у овој полутами. |
ици, и наслони лице на решетку.{S} Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један другом |
јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило... </p> </div> <div type="c |
авља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет пренесе о |
е, а ходник потмуло одјекну...{S} Не чу се никакав други глас...{S} Она удари још јаче...{S} У |
ва. </p> <p>Опет зашкрипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекама... </p> <p>— Ко си ти? — з |
и, кад не могаше ништа распознати, зачу се условљени знак: — Пст! </p> <p>Ђурица скочи и помоли |
внога ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији ј |
ка нестаде га... </p> <p>— Вујо! — зачу се глас испред куће. </p> <p>Ђурица познаде глас Вујове |
сунце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по прашини.{S} Он се трже, и умало не с |
че да нишани...{S} Истога тренутка зачу се иза њених леђа неко звиждукање.{S} Она баци пушку пр |
чун о времену... </p> <p>Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак |
ренутака отворише се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко је то? |
} У ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко је то? </p> <p>— О |
т звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање.{S} Мало затим указа се Новица и |
пан.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз т |
...{S} Као одговор на његову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се по |
но се спрема... </p> <p>У исти мах зачу се неки узвик споља.{S} Митар истрча из куће, довикнувш |
отиче време тихо, нечујно...{S} Примичу се последњи тренуци...{S} Ноћ пролази... </p> </div> <d |
собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку |
ткуд ти то знаш? — одговори он, и одмах се покаја што овако лакомислено запита. — Шта имам да т |
>Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, видећи зл |
, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и посл |
е шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у знојава леђ |
ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек. |
/p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли |
ви су газдинске велике ливаде, са којих се диже по неколико стотина пластова.{S} Сад су већ пла |
кратких испрекиданих речи, услед којих се овај намах расани и разрогачи очи од страха и чуда.. |
угих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонила за високу гору, а друга половина |
одлази у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. </p> <p>После свога необична вен |
напред, једно поред другога, а иза њих се наместише Радован и Коста сами, не очекујући да их к |
ештене уздуж две широке тренице; на њих се ставља јело; около ових треница поређане су друге за |
— Што ће ти сад паре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати |
ивљаком, наместише постељу.{S} Пантовац се завуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, к |
а корак два пред њима. </p> <p>Пантовац се још више потуљи, обори главу и некако неодређено мах |
извешће о последњем догађају.{S} Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не |
ти платимо, па да идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, н |
е?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, ја |
и за хајдука.{S} Али то неће још, можеш се ти слободно предати... </p> <p>— Доћи ће и та наредб |
говори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, спремај се! </p> <p |
олан, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни запурењачио...{S} Кад стигне твоја њива, сти |
таше, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући устојане ноге и кри |
пирка студен, оштар поветарац.{S} Варош се буди... </p> <p>Отворише се врата на среској кући и |
кву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — |
ви и налажаху, у души јој, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгле |
песама, која нам буде топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, |
се и он пружи, не знајући више ништа за себе... </p> <p>Кад сунце одскочи високо, Ђурица се про |
чи, само трчи, не знајући више ништа за себе. </p> <p>— Стој! — викну онај са стране, и Ђурица |
нтовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица при |
ми раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не удеси |
ћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра |
и у детињству био...{S} Откада памти за себе, никада му још нико није тако отворено у душу загл |
ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негда црни, а сад п |
а онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да је мој тата одборник, било |
једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео. </ |
рече му она слободно, смејући се као за себе. </p> <p>— Што ћу, кад немам друга посла? </p> <p> |
>— Да се одметнем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај |
<p>— Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? </p> <p>— То не |
нарочито помоћу жена, привеже Ђурицу за себе, остајаће му од похара много више, но што је Вују |
елео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би |
..« и он се полако окрете и погледа иза себе... двојица држе конопац чврсто.... </p> <p>— Ђуро, |
је, чини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју снагу и полети низ поље, ка |
празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње куће београдске. </p> <p>Кад дође чиновни |
своме поимању, она није до сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одговара за њега«, |
ру.{S} Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе. |
да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.{ |
<head>I</head> <p>Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама.{S} Тада се управо |
ећ морао борити против природе и против себе сама.{S} Жудио је за лепим женским светом.{S} Још |
чега упропашћујем толики свет, зар због себе? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми је вајда од то |
еднувши на столицу и посадивши је поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као |
за сто, наслони пушку на постељу поред себе, па искапи прву чашу. </p> <p>Стадоше да се ређају |
дило. </p> <p>Ђурица спусти свећу поред себе, узе једну Симову руку и забоде му усијану иглу по |
, обузе га неописан страх од самоће, од себе сама и од онога вечерњега сутона..{S} Застаде и ос |
бог глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква д |
<p>Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање другим, повољнијим: »Сутра ћ |
да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} И сад му се ређаху и понављаху у памети |
еше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он јој |
уосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: </p> <p>— Прођи се, чича, зд |
нате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша к |
а.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотина дуката, што |
век... душе ми нема — правдаше Никола и себе и свога дужника. </p> <p>— Остави сад то — викну Ђ |
некако изравнати и задовољити другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово |
е им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> <p> |
ки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана с |
нађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да отки |
иже Вујовој кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, |
радећи своје сељачке послове, замишљао себе као хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљао на пош |
ланаца суморно одјекну, а он гледа око себе узверено, уплашено...{S} Сви спавају...{S} И Добро |
ву меку постељу, па узе да разгледа око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и |
... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га погледа као крива |
сећање.{S} Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза |
.. </p> <p>Она се прену.{S} Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове по |
чистину, па онда, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви о |
па, онако у помрчини, стаде да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до Каменара, по |
збини, не мислећи и не видећи ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладов |
десетак минута Ђурица разгледа свуд око себе, окрете се источној страни, па звизну учестано с п |
па застане преплашен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи н |
јака више но обично.{S} Опасивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о |
е... </p> <p>Ђурица сиђе, окрете се око себе, па спусти свећу горе на траву.{S} Митар извади ма |
— Стој! — викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти пока |
запита она полугласно, осврћући се око себе. </p> <p>— Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па с |
на брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад никакве опасн |
ледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. </p> <p>— Ниш |
ви пут у животу, бојажљиво осврташе око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе у густ забран, стеже ј |
осећаше последице тога непрестано и око себе и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да |
ека магла, од које се ништа не види око себе...{S} У глави му наступи неко болно бунило, занос. |
ицљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; |
аво овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненадн |
корача усамљени бегунац, зверајући око себе на све стране.{S} Још корак два, и ево га на чисто |
мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, ал |
ије њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, смешећи се. </p> <p>— Што, за |
урица бледећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти |
е Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она |
ећ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше так |
смејак, а очи му непрестано звераху око себе.{S} Оваква задовољства није он у свом веку доживео |
и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ћ |
срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, затвориш |
м светлошћу сунчевом.{S} Жиле повукле у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и |
а какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, |
е Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, Ђуро, од Јова... </p> |
а ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... </p> <p>— Колико ти је дао Вујо |
је опажао ово опште нерасположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и |
, шта је било.{S} Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде.. |
следице тога непрестано и око себе и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашњ |
њску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави |
довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга... </p> <p>— А, то не може, то никако не мож |
га на мисао: да овим положајем осигура себи и своме другу будућност.{S} Сад му живот беше мили |
о да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оном кра |
отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је крај, шта има да мисли!...{S} |
и у њему сумњу, да ова девојка није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси бол |
а онда...{S} Што, зар не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Св |
?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите |
он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућица, |
ело, да га преко сигурних луди позове к себи. </p> <p>Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Стан |
расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одлуч |
м, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему |
у славу! </p> <p>Ђурица поче долазити к себи. </p> <p>— Јок ја, оногај... видео је сав народ... |
ћаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и опасности овога света. </p |
ити, осим овог општега питања, које сам себи непрестано задаваше.{S} Онај огромни терет, који в |
око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај, па сад |
орности, она се предаде црним мислима о себи и својој будућности, која, истина, беше сакривена |
је Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају.{S} Једнога се зла опрости, а сто |
сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји |
еодређеним нагоном самоодржања, изабрао себи станиште, усамљено, склоњено и поуздано... завукао |
о њему све до последњега тренутка.{S} У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одлож |
>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју г |
ла живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети |
, још ово, па квит!« — помисли Ђурица у себи, спремајући нож и пушку за напад. »Само да не буде |
сад снагу самоодбране, коју он никад у себи не претпостављаше.{S} Наиђе му нека црвенкастосива |
еком неприродном силом, коју он никад у себи не претпостављаше, пребаци се преко ограде и паде |
итио рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.{ |
памећу, коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не осећаше...{S} Али није ни то...{S} Имало је неш |
ије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју |
</p> <p>»Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не пр |
довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би |
а црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му о |
да зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље?« Али кад устаде с |
н и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.{S} У крајњем случа |
адовао? — Ничему... рекао је тада сам у себи.{S} И сад се сетио чворкова... </p> <p>Али је опет |
показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{ |
Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која |
главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, ка |
ило, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно |
је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја... још онда, |
кну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно. </p> <p>Станка га |
више она старала да ову необичну појаву себи објасни, у толико је више мислила о томе и све виш |
иљак. </p> <p>»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му |
и га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како си се |
пира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њ |
ова оштра збиља, иза које су опажале да сева нешто тајанствено и опасно.{S} Учинише се да не чу |
е усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада она пијан |
му главу као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се...{S} А терет озго све тежи, све мучниј |
и жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм |
ла, густих повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју |
ла; једном се мре! — одговори Пантовац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече о |
човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђури |
ху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и пи |
{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћност |
тамну, нејасну гомилу са ножевима, који севаху према сунцу, па скочи, врисну што игда могаше, и |
а скочи, па стаде пред њега.{S} Очи јој севаху као живи пламен, сагореваху....{S} Она се исправ |
клањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањ |
пи хладне бистре воде!...{S} Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше го |
план севну јој само једаред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да |
и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну м |
ћи, к општинском путу...{S} Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и оде... она се |
ти први и скочи на чатал.{S} У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, ко |
за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчи |
га ножем у раме. </p> <p>Радован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разј |
удем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </p> <p>— Па како |
овори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобом, господине, зар моје дет |
макар сву земљу преврнуо. </p> <p>Вују севнуше очи задовољно. </p> <p>— Што ће ти сад паре? </ |
им од Маринка на вересију. </p> <p>Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје у |
овачкога друштва... и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт министру...{S} Затим јавна пох |
p>— Добро јутро! — поздрави се капетан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде пре |
...{S} Шта ће му ковач?...« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује....{S} Што то?... |
амо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. </p> <p>Усекнувши свећу, |
очи изићи!...« </p> <p>Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена |
м и задовољно, после безузрочна страха, седе на постељу. </p> <p>— Што ли је то Јово поранио? — |
он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави: — Имам много хитн |
ање, које се чуло озго, од дворишта.{S} Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И |
пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... </p> <p>После пол |
слепо око и окинуо.{S} Одједном Никола седе; нити му се лице промени, нити се он осврте, ни мр |
е разведри лице, примаче се постељи, па седе. </p> <p>— Него остави то — настави Ђурица — па да |
<p>— Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто.{S} Поседаше и остали жандарми.{S} Један на |
гласно. </p> <p>Станка запали свећу, па седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве.{ |
ице нијеси сркнуо досад. </p> <p>Ђурица седе за сто, наслони пушку на постељу поред себе, па ис |
.{S} Докле ће се овако? — рече Станка и седе крај њега на под. </p> <p>— Што, Стале? — одговори |
ом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе.{S} Поче ручак.{S} Свирала одјекну... </p> <p>Момч |
.{S} Хајде у собу. </p> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани све |
ого уморила. </p> <p>Станка се осврте и седе на столицу. </p> <p>— Где је сад Ђурица? </p> <p>— |
у на столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу. </p> <p>— Седи, одмори се... видим да |
<p>— Хвала, господине! — одговори он и седе за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, којим |
што туробна изгледа дође међу друштво и седе. </p> <p>— Добро јутро! — поздрави се капетан, сед |
други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу. </p> <p>После вечере, Радован, још пија |
кар из какве заседе, прикривен...« И он седе ту у један шибљак, према самом извору, извади из т |
и се одједном опусти, и некако необично седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, прев |
од ових, што сад овако мирно и послушно седе.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах |
има и бировом уђе у кућу. </p> <p>Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђур |
а заборави на све друге обзире. </p> <p>Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапу |
p>— Знам, Рако, али опет... нисте ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је пало, брате, много више |
около ових треница поређане су друге за седење.{S} Имућнија племена дизала су над совром кров, |
стаде да разгледа крушку, под којом је седео. </p> <p>— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш |
S} Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слуша |
слушати ове паметне речи; мило му беше седети овако и разговарати се лепо са најугледнијим чов |
му Пантовац, па затим викну: — Седи!{S} Седи доле! — и замахну ножем. </p> <p>У кући се разлеже |
те! </p> <p>— Немој, болан.{S} Што?{S} Седи само да ти кажем. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} С |
ковач?...{S} Скидај!... — вели писар. — Седи Ђурице! </p> <p>»Ковач...{S} Шта ће му ковач?...« |
одговори му Пантовац, па затим викну: — Седи!{S} Седи доле! — и замахну ножем. </p> <p>У кући с |
ом хаљином и седе на столицу. </p> <p>— Седи, одмори се... видим да си се много уморила. </p> < |
уке, пошто му прво повади оружје. — Сад седи лепо, па ми испричај све како ти је казао да ме уб |
аве окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прст |
једним густим гложјем, угледа њега где седи, са пребаченом пушком преко крила...{S} Она се не |
.. </p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене |
а забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде |
ох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. </p> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му не одг |
а Митар, на другој пандур.{S} За столом седи и дрема Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>»Већ се смр |
иђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са |
трпим. </p> <p>»Видиш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја п |
говори он, осмехнувши се иронично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </ |
, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говор |
право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли ме |
.{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежина у но |
— одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њој је кр |
ама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што купи |
нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите сви. </p> <p>Поседаше сви, као по команди, а кме |
ер малко доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђурица |
е, па не могу мирисати као ви, што само седите и намештате се за нас људе. </p> <p>Без сумње би |
ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали што седиш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? — р |
мена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совра изглед |
итивао у механама, намести се на предње седиште, ошину бичем и кола појурише.{S} Требало је на |
овио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, по такту вранчева касања...{S} Некаква суморна т |
масом жандарми коњаници како одскачу од седла у лаганом касу, види се између њих нека нејасна г |
, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? — |
ворити на поздрав, ни понудити госта да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, ра |
немо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> <p>— |
шта кријем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... </p> <p>— Па не мораш баш с |
воде са нашега студенца... </p> <p>— Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео по |
заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши на месту, стаде претурати сламу и ослушкивати |
искаже своје осећање и чуђење. </p> <p>Седнувши на столицу и посадивши је поред себе, он је уз |
Кад оде посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају. </p> <p>— Е, са |
лико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, |
и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа т |
одоше кроз село.{S} У Радоњића забрану седоше.{S} Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их |
спараваху.{S} Испод суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за појасом и је |
</p> <p>Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек сеђаху три младе женске, здраве и примамљиве, обучене о |
ке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. </p> <p>— |
ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем.{S} Виде |
канцеларију. </p> <p>За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежње |
уо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у сво |
е очима и маши се чутуре. </p> <p>— Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајвернија д |
} Истога тренутка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа |
и и скочи на чатал.{S} У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беш |
>После неколико минута врати се Мато са секиром у руци.{S} Прилазећи поњавама, он опет зовну Ђу |
ут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина |
, па, не чувши никаква одговора, издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све с |
оловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је три вечер |
устумараше по обору.{S} Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од ку |
који се случајно затекоше у механи.{S} Секоше, мучише и тукоше механџију Цинцарина и момка му |
ао по команди, измахују оштрим косама и секу зелену сочну траву.{S} Пријатан, заносан мирис ота |
ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, к |
<p>Хајдуци га прихватише и за неколико секунада сјурише се у поток.{S} Тамо му прегледаше рану |
осећање — грозничава плашња од свакога секунда који протицаше, плашња општа од свачега, од сам |
вичке планине, а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не мо |
S} Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад вечера |
Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш сам |
има дао, а људи траже.{S} Само из твога села траже пет кућа:{S} Стојићи, Илија, Никола, Јово... |
Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама.{S} Тада се управо и замомчио.{S} Ма |
.{S} Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења.{S} Према ње |
ије вас мало.{S} Само у ова четири наша села имамо тридесет таких људи, а још двадесет у другим |
стати отпадница од куће од родитеља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава свој |
е одоше у гору толики његови вршњаци из села?{S} Зато, што их родитељи нису учили да краду и от |
авац да својим мислима.{S} Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмили |
или ће бар окренути преким путом, преко села.{S} Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни г |
н, није се много крио.{S} Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто |
и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па |
ноћ одјурише сви пандури са наредбама у села. </p> <p>— Зна ли Радисав на који ће крај? </p> <p |
поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нак |
м сване, кренуће се цео срез осим наших села... још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде бли |
ји, стаде да га гони живље.{S} По свима селима одредише се чувари, који су стражарили и дању и |
а нађе неколико поузданих кућа у разним селима, где је могао склањати Станку.{S} Тако скиде с р |
а најпоузданији начин богаћења по нашим селима.{S} Кад му порасте Милета, најстарији син, поче |
велике тековине, каква се ретко виђа по селима.{S} У неколико округа било је познато име Ђорђа |
ања, која прелази преко потока, и спаја село са потесом.{S} Саже се под један трн и стаде да че |
ој коси, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато. |
своје кћери. </p> <p>Једаред наиђоше на село курјаци.{S} Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћива |
наљути и изненади.{S} Сматрао је своје село као једино поуздано уточиште, а сад му прва опасно |
ће.{S} Док нам је поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одго |
смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} Идући путом сети се да ономад, кад је ноћио ко |
ајдуци, него се завлачите сваки у своје село? </p> <p>— Па... сигурнији смо овако.{S} Мене чува |
ли тога ради морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди позове к себи. </p> <p> |
им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која је од |
ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! < |
кући зловољна.{S} Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку но |
уће и, неопажени ни од кога, одоше кроз село, договарајући се о даљим својим плановима. </p> <m |
</p> <p>Убице се окретоше и одоше кроз село.{S} У Радоњића забрану седоше.{S} Ђурица одброја о |
оре више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а м |
јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла за хајдука? </p> < |
тога постаде Ђурици непоуздано и његово село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов |
. </p> <p>— Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљат |
од, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено пог |
слеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде |
p>Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, |
блетела унакрст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срез |
кључаше... </p> <p>Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... </p> </div> <di |
ље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље. </p> <p>За један миг Ђурицу везаш |
ини.{S} Ономад нам потера претресе цело село... </p> <p>— Знам, због тога сам и отишао.{S} Где |
ој наредби, морала тако проћи кроз цело село, и ником није смела допустити да је одреши, док не |
за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгле |
девојке покупише рубине и разиђоше се у село разним путовима.{S} Станка иђаше донекле са Јелицо |
... </p> <p>Загрљени и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. |
и. </p> <p>Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот.{S} Њег |
аква одговора од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој кући. </p> <p>»А овај ништа не упит |
м се сад ни дању не растављаше, право у село. </p> <p>Сунце беше давно изгрејало, те се под њег |
одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега он |
ј, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је она, по његовој наредби, |
м? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо л |
нило наилази на лице. </p> <p>— Хоћеш у село, попо? — рече он благо, као обичан сељак, који је, |
> <p>Ђурица је све погледе обрнуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољ |
Станку на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да с |
има и јелецима, како се журно примичу к селу.{S} Види се и коњаник, који се спушта косом, идући |
један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала бола |
ица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем селу...{S} Остао је на спавању, и сутра ће преданити ко |
безазлене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!...{S} А |
м Мите Сремца.{S} Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{S} Свак |
S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избач |
укобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> <p>— Море, децо, гледајте своја посла — одго |
у то не сумњај!{S} И ситније ствари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст |
са неколико момака, једнако крстари по селу, с намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необи |
јеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не помаже, јер знају да те село ч |
мах, а ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} |
није!...{S} А где ли је Станка?...{S} У селу, кажу помилована... а, то је оно лепо... помиловањ |
било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да са |
а.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да изб |
о?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. </p> <p>— Доведи, дов |
те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на одмет....{S} Пази ме, знаш, много. </p |
а и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољ |
дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстаре жандарми свакога дана. </p> <p> |
же се под један трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неко |
у.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по в |
а и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из |
отрча, те пробуди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен.{S} Угледавш |
а моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу... само се, истина, мањ |
а од покрета, који би га издао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по изгледу, са заметнутом косо |
село, попо? — рече он благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео свога свештеника. </ |
вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишту. </p> |
његово мишљење. </p> <p>— Мој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учи |
е ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не би се никог |
да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, веома необичном друштву.{S} Упозна се брзо са с |
трњак, он угледа пред собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном |
судним презирањем и неком, необичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин погл |
с принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађан |
уштво опколи кућу Николе Чолића, богата сељака из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и разбојн |
це испод очију на ниже. </p> <p>Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим посло |
кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да извуче новаца... а ти |
сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га |
е.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јелецима, |
води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав сабор...{S} Највише их је из кленовичке о |
ханџију усред бела дана, пред десетином сељана, који се случајно затекоше у механи.{S} Секоше, |
чи и пуцају пушке, љуља се коло веселих сељана — сватова...{S} А у цркви стојимо овако нас двој |
..« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, ч |
еше најпоузданије склониште.{S} У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.{S} Сељ |
наче ће се огласити за хајдука. </p> <p>Сељане обузе велика радозналост.{S} Скупљаху се у гомил |
сумњао, али се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали свакога часа, или око њива, или ок |
е оштар и хладан ветар. </p> <p>Пролазе сељани, пешаци и коњаници, пролазе рабаџије с пуним и п |
> <p>— Шта си му то говорио? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих. </p> <p>— Па знаш. |
новички.{S} Потесом се растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгл |
ресом, убићемо те на месту. </p> <p>Сви сељани осташе као приковани на своме месту; нико не сме |
игурнији смо овако.{S} Мене чувају моји сељани, њега његови — одговори Ђурица. </p> <p>— Вала, |
еме у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер |
викну он, узевши пушку на руку. </p> <p>Сељани занемеше, кмет најпре скочи љутито, али се одмах |
га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што рад |
виђа се и разговара слободно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледа |
га.{S} Он опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој поло |
аше радознали слушаоци. </p> <p>— Једна сељанка, која је нешто оговарала његову Станку, враћала |
још више што тако оштро исмеваху његове сељанке, чија му је успомена и данас веома драга, па се |
н је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне раз |
е.{S} Је ли он непрестано, радећи своје сељачке послове, замишљао себе као хајдука? — Није.{S} |
не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, шт |
новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељачки... </p> <p>— Знам, али кад она не би хтела нова |
чио онолико, колико је кадро било једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, господски син, б |
ришту кошеви за кукуруз, стогови сламе, сена и шаше, кошаре за стоку и остале потребе добре зем |
ји кров од стаје, по неки стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а |
тој тамнини кућа им изгледаше као пласт сена, развршен и развучен.{S} Примакоше се уз брвна, не |
</p> <p>А горе у страни, испод једнога сенастога клена, чује се тужно нарицање.{S} То мајка не |
Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских трговаца.{S} Друга |
ући за њим на сваком кораку, као његова сенка.{S} И за ту велику жртву она тражи од њега само ч |
знаде попа. </p> <p>— Поп! — рече он, и сенка некога детињега стида прелете му преко лица, али |
таше уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки на |
и опасни разбојник, који преза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочине. </p> <p>»Шт |
и погађамо која је оно девојка што купи сено, или онај што коси... </p> <p>— Бадава, своје па с |
а, веома необична успомена из детињства сену му кроз главу, сети се како је некада дететом плак |
уме, угледа Вуја на чистини испод куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да |
} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> |
даји, коју врши кмет.{S} Онај сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. </p> < |
се приковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не |
обро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ три |
.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко потока, и спаја село |
адити, добро зарађивао.{S} Радио је све сеоске радове по скупој надници, а кад настане ново жит |
ругу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости |
осити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху.{S} Он се стараше с |
, четвртком или суботом, девојке и жене сеоске, те испираху лужено рубље, па се ту обично замет |
, пође кроз висок густ кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у шибљак, који је израстао пред |
мах.{S} У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. </p> <p>К |
да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих.{S} |
опазише најпре једну, затим више белих сеоских кошуља, угледаше и понеку пушку.{S} Сад није би |
крстаре жандарми свакога дана. </p> <p>Сеоских стражара Ђурица се није бојао.{S} К њима је свр |
>Ђурицу још више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита: </p> |
имала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука |
мње, улевала необична и страсна осећања сеоској момчадији. </p> <p>Кад пређе праг, баба стаде д |
кад се испеше на брег угледаше омалену сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, |
рков сусед, Цветко опанчар — једнако ми сепија пуцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге с |
роз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи овамо — рече старац и п |
вели Тима, разгледајући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спусти се на под до |
уге кошуље од убељена конопљана платна, сестра му их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих |
једнако загледао у шаре на чарапама.{S} Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јеле |
о гошћа? — прекиде је Новица. </p> <p>— Сестричина ми... удовица јадна — одговори она и саже гл |
аву стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина удовица, има нечега стиднога. </p> <p>— Удов |
ланини — беше му све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од |
о нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а ок |
из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздрави сестру, Спасу... нека те бар она гледа...{S} И, ако мож |
урица необично изгледа.{S} Нека суморна сета и замишљено расположење овлада њиме од онога трену |
у се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено напуштено огњиште, у ко |
а ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљивога и блаженога душевнога страха |
најпре скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Ми |
е онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети се свег |
помена из детињства сену му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и сад му се учин |
и се погледа Пантовчева и речи његових, сети се свега... и истога тренутка скочи. </p> <p>»Ух, |
роз главу, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пре |
ђе нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, шт |
ши подуже време, поче се опорављати.{S} Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само |
ш главу у торбу, ради њихове користи« — сети се он попових речи и, идући полагано уз поток, ста |
они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства.{S} Једаред опази да се легу чворци у је |
дршћу руке, задрхта сав...{S} Једва се сети револвера...{S} Истрже га иза паса, наслони цев на |
ба много претходних послова, па онда се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па му д |
д из вајата.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад |
, скочивши с постеље. </p> <p>Ђурица се сети Новичина савета, па отпоче благо: </p> <p>— Немој, |
. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговор |
омисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будит |
жасан страх.{S} И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико збо |
једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети |
вила све... </p> <p>И као да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка принела, Ђурица с |
на и трже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чувати оне људе, који су њу чували...{S} |
реми и оде у своје село.{S} Идући путом сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа на |
своја узбуђена осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{S} Ишао је б |
е положају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене и Новица лежаху на по |
де си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности о |
{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се тога сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче има сваке |
. рекао је тада сам у себи.{S} И сад се сетио чворкова... </p> <p>Али је опет, још јаче и страс |
> <p>— Где сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме пове |
у данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу |
о?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: |
та Ђурица смешећи се. </p> <p>— А ја... сеткаримо помало, ет’ ... </p> <p>— Продајте нам два пу |
д му све изгледаше друкчије.{S} Тужна и сетна усамљеност шири се око његова гнезда, пустош у дв |
и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — продужи мислити — све... |
ове црвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа се живо како је једнако загледао у шаре на чарапам |
од кога није одвајао очију.{S} И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно |
нда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда |
али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, од кога није |
али, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан...{S} Мајка му обукла нову, сасв |
нако као онда Мита писар«...{S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији.. |
је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана преко реке, којим су прешли, и како је |
једном, кад сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— |
одговори он и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље причати. — Једна све окупила о |
лим цветићима.{S} И више се ничега није сећао... </p> <milestone unit="subSection" /> <p>А варо |
чак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко повуче из |
кав правац да својим мислима.{S} Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо н |
воју будућност!...{S} Али на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло...{S} И зар се мог |
ешећи се: </p> <p>— Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али |
пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само Николиних речи и последњега свога дела: кад |
е вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да д |
Нема више онога грознога погледа, који сече као ножем, од кога су стрепили највећи разбојници. |
а да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло сести, п |
бегунци, удара их својим леденим оштрим сечивом, па јури даље, преко глатке снежне равнице, пре |
, ниси могао да ме поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... < |
е још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И тако све, па мучи и питај...{S} Добро |
арче, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни ко |
зајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{ |
рече она зачуђено. </p> <p>— Знаш... да си тешка... — одговори он и поцрвене. </p> <p>Она га по |
p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником |
ек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!... </p> |
ек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи |
ш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? |
е те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђурица |
у.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица при |
људи што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </p> |
отле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </p> <p> |
вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? </p> <p>— Јесам... |
хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати пот |
. </p> <p>— Седи, одмори се... видим да си се много уморила. </p> <p>Станка се осврте и седе на |
ти? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пу |
као ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узвикну |
и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му после ка |
ништа није доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити |
ио и друго којешта... </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу још |
ш, нико те неће питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да скрива своје ста |
дна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђурици, к |
жио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </p> <p> |
бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела данас? </p> <p>— Шта ћу јести?...{S} Хлеба...{S |
рно и пусто... </p> <p>— Пиј, море, шта си се побабио! — узвикује му Митар весело. — Кад си уме |
га и да поједеш и нако... </p> <p>— Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гл |
е на месту и обори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — ви |
И нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то говорио? — запиташе сељани кмета, кад се врати |
м се каже да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капе |
...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на с |
е се проводиш са њима! </p> <p>— Ја шта си ти мислила? — одговори он, осмехнувши се иронично. — |
неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који |
е му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна. </p> <p>— Не вичи, море, имам гошћ |
</p> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је |
> <p>— Да се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?. </p> <p>— Што, није он ваљада Турчин! </ |
? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутра сачекати? |
Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана. |
о испричај... то што си хтела...{S} Кад си и зашто си са Ђурицом раскинула? </p> <p>Станка му и |
абио! — узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети. </p> < |
па се онда окрете Ђурици. </p> <p>— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати. |
м била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S} Је |
правцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, |
тере. </p> <p>— Где сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао д |
каз, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа капетаница прве класе, кажем ја, а она:{S} Ј |
кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што |
и чула, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчан |
>— Знам, због тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек |
клонитом месту, поседаше. </p> <p>— Где си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погледавш |
а и пође насусрет Ђурици. </p> <p>— Где си, Мишо; камо се? — рече она, спуштајући му своју белу |
и погледа га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, виш |
о...{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу |
и се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђурица, |
м и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гл |
и слатко и слободно дише... </p> <p>Где си, лисната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло сунц |
а дрвета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше. |
елиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </ |
>— Па... готово и боље! </p> <p>— Отпре си волео. </p> <p>— Тхе... тек онако... не знам ни ја.{ |
уку сакривену за леђима. </p> <p>— Чији си ти, море? — запита га старац. </p> <p>— Зар ме не по |
леко! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли си чула? — запита Станка, избегавајући да их назове по |
као стари познаник. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то |
Пази ме, знаш, много. </p> <p>— Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за т |
<p>— Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутуру п |
криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... </p> <p>— Е, мој попо... шта |
су твоји душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те они навед |
p>— Је ли доста? </p> <p>— О-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... — р |
и учитељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али |
о?...{S} Хвала ти, попо, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам |
а водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице |
— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао |
аци јој руку преко рамена. </p> <p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... </ |
но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, море, негде наквасио! — рече Вујо, погледавши га |
ова девојка није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </ |
шка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад тек |
Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељачки... </p> <p>— Знам, али |
> <p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га уб |
ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу |
</p> <p>— Е, девојко, по законима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, п |
ало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...« </p> <p>— Ђуро, спаваш ли? < |
е, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друк |
акну ногама једаред, дваред...{S} И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Настаде |
замрачи. </p> <p>— Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу љ |
а ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше пријатно слушати о |
треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару.{S} Ноћас се добро промисли...{S} Али |
испитуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И тако све, па мучи и пит |
гледа и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и прит |
о ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја х |
ућутало, дијете; заборавили су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакос |
пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са с |
а за дуго нисам заспао. </p> <p>— Чекао си ме, је ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам пом |
вде је капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш. </p> <p>Јовове руке, којима се одупирао, |
у руци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеж |
погледавши је страсно. </p> <p>— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак |
</p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p>Вујо се насмеја, и држећи |
Добросав се трже. </p> <p>— А, пробудио си се! </p> <p>— Које ли је доба? </p> <p>— Нема још по |
Митко и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Ми |
гано, кад опази човека близу себе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, Ђуро, од Јова... </p> <p>— А, Миш |
д босих ногу по опекама... </p> <p>— Ко си ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата. </p> |
уха и запита озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да није каква варанција... </p> <p>— Ја са |
живи како знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да ск |
питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију...{S} Пасош ти мо |
а. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш ку |
тениково се лице замрачи. </p> <p>— Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да |
вац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> <p>Ст |
му плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вуј |
казао све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко |
ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како си се намучио! </p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и |
</p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта |
ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Како си? — одговори Ђурица и стеже му пружену руку. </p> <p> |
одговори жена, прилазећи Ђурици. — Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас до |
е ваљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта |
Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се |
те потражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чув |
дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се пожурио!{S} Тако, брате, тако треба — рече му Вуј |
х, као што си ми казао. </p> <p>— Добро си учинио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет |
не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, криво му што си отишао без |
А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никетића?{S} Паре овамо, или сад ги |
— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — |
ом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени краставце, |
ош пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гл |
ад ми устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовц |
p> <p>— Јесам, господине. </p> <p>— Што си дошла? </p> <p>— Чуо си...{S} Хоћу да ти предам Ђури |
сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако ослабила? </p> <p>— Године су, дијете, старо |
а питања. </p> <p>— Само ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с Радованом.{S} Са ње |
јмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му з |
о — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— Како?{S} Није, браћ |
е Ђурица. — Прво тебе потражих, као што си ми казао. </p> <p>— Добро си учинио.{S} Онда нијесам |
аку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим |
>— Е сад ми све лепо испричај... то што си хтела...{S} Кад си и зашто си са Ђурицом раскинула? |
и их сам поделио јатацима, криво му што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радо |
.. то што си хтела...{S} Кад си и зашто си са Ђурицом раскинула? </p> <p>Станка му исприча укра |
а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта мислиш? </p> <p>— Хоће да |
нција... </p> <p>— Ја сам Станка... чуо си... она што је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је др |
. </p> <p>— Што си дошла? </p> <p>— Чуо си...{S} Хоћу да ти предам Ђурицу. </p> <p>— Чудо то?.. |
да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — викну ћато. </p> <p>— Велиш то истину? — за |
разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми оном |
же и погледа га зачуђено. </p> <p>— Зар си још овде? — запита она, погледавши га право у очи. < |
љана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њ |
се допадају варошке...« </p> <p>— Опет си се замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не вол |
угом дисање. </p> <p>— Камо се, по Богу си?... полудех од муке — рече он. </p> <p>— Е, синовче, |
да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док |
ли се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми ти рек |
ешким болом, одговори: </p> <p>— Истину си рекла.{S} Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи |
уда се помаљаху ретке паучинасте кудеље сивих и беличастих облачака... </p> <p>»Мораш да мећеш |
плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака.{S} Плаветнило небесно трепери и блиста се |
угој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина механџије, који |
њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} Одједном |
, како хоће побратим.{S} С мојом пушком сигуран сам на сваком месту — рече Радован. </p> <p>— Н |
е ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није сигурније да останем у шуми.{S} Могао бих за два три ча |
ите сваки у своје село? </p> <p>— Па... сигурнији смо овако.{S} Мене чувају моји сељани, њега њ |
је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди позове к себи. </p> <p>Сунце се тек рађал |
да пристајем... морам! </p> <p>— Дакле, сигурно? </p> <p>— Сигурно! </p> <p>— Е, дај руку! </p> |
ли је доба? </p> <p>— Нема још поноћи, сигурно...{S} Лези, спавај; сутра морамо ранити... да о |
</p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ће да дижу пот |
ам! </p> <p>— Дакле, сигурно? </p> <p>— Сигурно! </p> <p>— Е, дај руку! </p> <p>Ђурица пружи св |
ао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овог |
</p> <p>— Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро од |
— Кад? </p> <p>— Зором. </p> <p>— Је ли сигурно? </p> <p>— Тако вели. </p> <p>— Добро је — одго |
озна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно учинити »физиту...« </p> <p>— Шта велиш, море, |
} Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно његови претходници, ради истога циља, ту намест |
спод шљива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледавши случај |
нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши на месту, стаде п |
зговора пред кафаном сасвим нестаде.{S} Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорно |
весело и прође... </p> <p>Једнога дана сиђе Станка на перило са рубинама.{S} На перилу — повећ |
кли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. </p> <p>— Знаш... не могу пред он |
њима. </p> <p>Пантовац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они н |
а.{S} Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаше и за |
Силази сад, доста је... </p> <p>Ђурица сиђе, окрете се око себе, па спусти свећу горе на траву |
т и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, једна погур |
а ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас |
о, Стале!... </p> <p>Загрљени и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у свак |
че Радован. </p> <p>Подизаше се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крак |
д бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и друг |
довољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу...{S} Само Ђурица необично изгледа. |
д њом, над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се х |
, нек погинем. </p> <p>— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у |
риво, у непомичну паћеницу.{S} У оку му сија израз задовољене освете, али не прозбори ни речи.. |
жност.{S} Под ниским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне р |
гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, да она одједном |
на плаветнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети оно густо прамење.{S} Ал |
сле неколико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и.. |
рошао.{S} И опет је нека снажна и моћна сила примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да нигде леп |
ијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, нервозни стра |
Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А други? </p> <p>— Радован и Коста д |
нопац чврсто.... </p> <p>— Ђуро, хајде, силази!... — вели Митар и гледа некуд у страну. </p> <p |
уби се са њим, па се исправи. </p> <p>— Силази сад, доста је... </p> <p>Ђурица сиђе, окрете се |
било гутати залогаје, јер му никако не силази она тежина са грла...{S} Зато је пио много, пио |
ац мало пре измакао.{S} Младић, који је силазио с кола и распитивао у механама, намести се на п |
криљем букова лисја.{S} Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од ум |
а цело срце, а његово се само крави.... силом се топи ледена облога око њега... </p> <p>Али зат |
едала своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том добро шта |
кама за тарабу, и, са неком неприродном силом, коју он никад у себи не претпостављаше, пребаци |
се вратио завичају, камо га је снажном силом вукло срце његово. </p> <p>Упамтио је последњи Но |
својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке.{S} Да је школов |
цом.{S} Пред једном каваном нађе самога Сима. </p> <p>— Има ли? — запита га лагано. </p> <p>— М |
ренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отпаса |
ући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз њега.{S} Сад је био прис |
ди и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свака |
алопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. </p> <p>— Нијеси требао.{S} Истина, |
кланац брзим касом... </p> <p>А старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде |
аков. </p> <p>После дугога читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, обрте се младенцима: |
м певање црквених песама.{S} То се отац Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до манасти |
та Ђурица живо. </p> <p>— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све ме |
ата. </p> <p>Замало стиже и Пантовац са Симеоном. </p> <p>Врата на уласку у двориште беху затво |
авежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не смем и |
>— Ја сам...{S} Симо. </p> <p>— Шта је, Симо? </p> <p>— Пантовац једва жив побеже...{S} Јуче, ч |
ше под прозором. </p> <p>— Ја сам...{S} Симо. </p> <p>— Шта је, Симо? </p> <p>— Пантовац једва |
е рукаве и почне прави посао. </p> <p>— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући |
Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други његов |
. </p> <p>— А има ли што пара? — запита Симо. </p> <p>— Има нешто... биће, биће! — одговори Вуј |
у, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође зема |
е место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину корака, наиђоше у један склоп, з |
војица... треба се чувати... — одговори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђури |
О каквом убиству ти говориш? — одговори Симо зачуђено, али му преко лица прелете смртно бледило |
у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. </p> <p>— Кад? </p> <p>— Зором. </p> <p>— Је ли с |
, он стаде изненађен. </p> <p>— Камо ти Симо? — упита га још на ходу. </p> <p>— Отишао је кући |
одовуд, од станице.{S} Зар те не прати Симо? </p> <p>Ђурица му исприча малопређашњи догађај и |
</p> <p>После једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично |
у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, |
ао какву кладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо се у почетку напада отимао и бранио, али после, ка |
у иглу под нокат једнога прста. </p> <p>Симо стаде грчевито трзати руку, стадоше му се стезати |
у иглу и наднесе је над пламен. </p> <p>Симо све то посматраше раширених очију. </p> <p>— Је ли |
како ти је казао да ме убијеш. </p> <p>Симо се исправи, машући оном руком, која је бодена. </p |
жавао кући.{S} Из памети му не излажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убијем!...« Изла |
рица спусти свећу поред себе, узе једну Симову руку и забоде му усијану иглу под нокат једнога |
упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори |
била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске. < |
а.{S} Кад му порасте Милета, најстарији син, поче да пати многу стоку, која такође велики прихо |
мање да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ... </p> <p>— Полако-те, море, ви одосте на |
p> <p>— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати — рече му св |
ту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти кћери уместо мене.. |
ћа. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и |
кобну грудву, која јој прогута јединца сина...{S} У старим исплаканим очима не беше више суза, |
рнувши се. </p> <p>— Јеси нашао јагњад, сине? </p> <p>— Нема их нигде, славе ми! — рече малишан |
... </p> <p>— Знам ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да н |
детињства... с оцем... </p> <p>— Јесте, синко, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни з |
с нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слобод |
се обрте Пантовцу: </p> <p>— Ходи дер, синко, придржи.{S} Стар сам, па не могу сам... </p> <p> |
опо! </p> <p>— Јадан ти је такав живот, синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да ме нау |
вога посла. </p> <p>— Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија.{S} Кроз |
те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други |
кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и |
на одговора. </p> <p>— Знам шта мислиш, синко.{S} То не може.{S} Сваки је, који је бивао на тво |
... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би |
век, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца, младића. </p> <p>— Шта је? — запита Ђурица уст |
де? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те зове да идеш право њему.{S} |
и тукоше механџију Цинцарина и момка му синовца, узеше му осам стотина банака и, зарезавши му н |
окрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се пожурио!{S} Тако, брате, тако треб |
полудех од муке — рече он. </p> <p>— Е, синовче, на муци се познају јунаци...{S} Није то шала.. |
Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо како књига вели. </p> <p>Апотекар |
којаких људи и ствари. </p> <p>— Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, |
чиње испит, а на ноћ — оно... </p> <p>— Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пуст |
>— Како, зар је он... </p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да м |
Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па оти |
? </p> <p>— Сутра ће да дижу потеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури са наредбама у села. </p> <p |
е и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими м |
лијао. </p> <p>— Шта, има ли извешћа од синоћ? </p> <p>— Ништа ново.{S} Један је од нападача по |
p> <p>— Море, шта ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашини |
ћи и протежући се. </p> <p>— За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило је |
еке мисли и Марушки. </p> <p>— Он се до синоћ мало прибојавао од мене.{S} Лудак! — рече јој Нов |
нуће се цео срез осим наших села... још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. </p> <p> |
> <p>Радован обеси торбу, у коју је још синоћ спремљено све што треба гладним и жедним путницим |
та поља...{S} Ђурица слатко спава после синоћне пијанке, видећи у сну читав харем варошанака, к |
у се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Лети се наимала под надницу на лакше |
могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О, па он н |
исак.{S} Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем. |
О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. </p> <p>— Чујем — одговори дете осврну |
носити.{S} Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.{S |
паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово пропаде! ...{S} Море, добро ј |
д муке — одговори Ђурица. </p> <p>— Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окр |
лава, морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!. |
мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не разбирајући шта ради...{S} То му је јед |
испали на један прозор, са другога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... права битка!... </ |
а стреха и из натмурено сребрнаста неба сипи и капље ситна роса, која обухвата цела човека, про |
њири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом. </p> <p>Уђе капетан у собу...{S} У по |
мислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор |
се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ва |
да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део атар сеоски и вр |
ло дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно безизлазно стање принуђавало га ј |
одешавао и своје држање и одело.{S} Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је |
ствују продаји, коју врши кмет.{S} Онај сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чи |
душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне кукуруз. </p> <p>— |
ухватио у свом кукурузу крмачу једнога сиромашка, извео кмета, те оценио потру, па сад продаје |
</p> <p>— Јоване — обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашли? </p> <p>— Педесет |
ти земљорадници Палилулци, или вредни и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, именују Бана |
беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио |
не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} После, кад својим оштрим и проницљивим умо |
чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати какву сјајну срећу?{S} Јад и немашти |
истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да |
ише: </p> <p>— Ако чујемо да опет мучиш сиротињу кајишарским интересом, убићемо те на месту. </ |
— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волел |
д тако драго и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа познатих му места, као да је годинама |
м гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мириса...« </p> <p>— Вала |
дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум је пред очима свакога дана! |
мирис отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у |
натмурено сребрнаста неба сипи и капље ситна роса, која обухвата цела човека, продире му до те |
га на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> <p>На вратницама, куд |
абра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући н |
неразвијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојиц |
се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се в |
творене.{S} Овај велики скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јутро |
па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоколо. </p> <p>— |
т ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по селу се рашчују одмах, а ова је досад |
</p> <p>— Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. |
рви »пешкеш«, који се обично сматра као ситница и за којим тек после долази право разрачунавање |
— или тако нешто... а он окупио о неким ситницама, које после тога немају, како она мишљаше, ни |
{S} Не смем ја будити капетана за сваку ситницу... морам знати зашто. </p> <p>— Ђурица...{S} Ђу |
од тога одвајао, као милостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потреб |
ралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.{S} Младеж, чувши ћемане, потрча |
Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: |
на њој: откуд јој се поврати изгубљени сјај лепих очију, откуд ова чудна лепота целога стаса?. |
...{S} Оно грозничаво дрхтање, необичан сјај очију, суве, запечене усне, нервозно трзање главе |
е у густу белу маглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и зелени се весело, светло, радосно... </ |
и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховим |
чи му у оној помрчини засјаше необичним сјајем и он, готово несвесно, под утицајем овога лепог |
а речица, затрепери отворенозеленкастим сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слат |
еху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом...{S} Ка |
ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... </p> <p>Ови зраци подсетише га да разм |
е висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица.{S} Њихов поглед продираше оштро у |
И сад јој се онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца и лепши од свега на свету...{S} Да јо |
и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју...{S} По плаву небу пролете |
...{S} Отвара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радозна |
она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. </p> <p>Неко неодољиво, страсно и грозни |
рило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонила |
паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речи |
рчићу, беху заклопљени, и само неколико сјајних зракова продираху кроз пукотине стара дрвета.{S |
е није тако грејало, као тада што је... сјајно, светло, слатко...{S} И никад га више не одведош |
шту пред кућом.{S} Иза Букуље појави се сјајно црвенило, као од огромна пожара, па му се зраци |
мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, к |
на да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и златног одела свештеникова, од кога није одва |
е могао у оној сиротињи очекивати какву сјајну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечити друг |
{S} Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двој |
о, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а |
ма коцу, који вири из рупе.{S} Коњаници сјахаше, жандарми искочише из кола, па узеше да скидају |
о, препуњен јестивом и пићем. </p> <p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Е |
пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страно |
замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али истога трен |
е га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у груди.{S} Осети само како нож |
ци га прихватише и за неколико секунада сјурише се у поток.{S} Тамо му прегледаше рану, и, виде |
напред и натраг по томе, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом с |
</p> <p>Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања.{S} Ал |
S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде |
остајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоковима. </p> <p>— |
рсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он преда м |
денцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младе |
неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постеље... </p> <p>Звекет ланаца суморно одјек |
Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а Доб |
усана, онако као што болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За јечам?...{S |
о. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље?« Али кад устаде с постеље и |
ом поред уха, што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза у |
рчи се под натисцима хладна ветра, који скида с кровова снежну прашину и засипље њоме другу стр |
одводи... </p> <p>— Где је ковач?...{S} Скидај!... — вели писар. — Седи Ђурице! </p> <p>»Ковач. |
жандарми искочише из кола, па узеше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекреће |
еда те толики свет!... — виче му Митар, скидајући га с кола. </p> <p>— Свет...{S} Шта свет! ... |
арац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и пол |
је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онда окрете Ђурици. </p> <p>— |
а обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештенику. </p> <p>— Не смем |
, где је могао склањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јави |
могу сам... </p> <p>Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.{S} Пред |
иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно скиде капу, смерно приђе руци свештениковој и осети как |
ла у среско двориште.{S} Жандарми одмах скидоше Пантовца и простреше га по зеленој ледини.{S} Н |
ш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да наступа дома |
и, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, и |
ваља се... </p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог |
на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задовољавајући се његовим обичним оп |
на. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам само који ли је то од његов |
ох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На северној стран |
дизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... </p> < |
аних кућа у разним селима, где је могао склањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву бригу.{S} Ал |
ује он загушен глас, јецање... затим се склапају сухе, хладне руке око његова врата, и на груди |
p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диж |
непотребну ствар...{S} Гле, нема где да склони обешчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шта ли ће |
он, мој брате, чак у десетом округу.{S} Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. < |
то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за ову год |
ква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на пример нешто?... — и Ђурица ж |
н мишљаше — што више, па се после негде склонити и проживети мирно.{S} А да би могао зарадити, |
је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом месту, поседаше. </p> <p>— Где си, болан; пол |
че: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узми паре и оружје и донеси пра |
бегунци нађоше у Смедереву.{S} Тамо се склонише одмах; Тимина лозинка даде им све, што им је, |
срце, које куцаше јако и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} Он је погледа право |
код Вуја, јер то му беше најпоузданије склониште.{S} У своје сељане није сумњао, али се ипак д |
Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, окренуше обоје низ поље ка Брезовцу. </p> <p |
ржања, изабрао себи станиште, усамљено, склоњено и поуздано... завукао се у своју јазбину и чек |
} После стотину корака, наиђоше у један склоп, застрвен павитином.{S} Ђурица разгледа место и у |
самљено шуштање и брујање шуме, која се склопила над овим тихим самостаном.{S} Хајдуци поскакаш |
огледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и |
се... очи се зачуђено раширише и одмах склопише... тело се дрмну, покрете се од ударца куршумâ |
и, врисну што игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, |
живо скакаше, стајући делим стопалом на скоковима. </p> <p>— Пуцај!{S} Не дај!{S} Уа! — вичу ст |
аше Ђурица, прескачући лаким еластичним скоковима све препоне, које му беху на путу.{S} У десно |
ћу се мучити!...« </p> <p>Једним лаким скоком, као ветром понесена, Станка прескочи врљике, и, |
Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким скоком прескочи речицу; узе судове с водом и журно изиђ |
} И напослетку, угледавши врата, једним скоком испаде из куће и потрча к првој шуми, која му па |
гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи |
и последњега свога дела: кад је пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око и окинуо.{S} Одједно |
. </p> <p>— Баш бих те молио... знаш... скоро су ме петљали... </p> <p>— Знам ја да сви измичет |
</p> <p>— Знам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. </p> <p>— Ама |
?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро да сване?...{S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. |
ста округла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже. </p> <p>Нико од сељ |
а како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то изврши |
а — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознати.{S} Капци, на једином прозорчићу |
ше неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро поноћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, отежу |
ругом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скоро посла? </p> <p>— Мораћемо, ја како.{S} Сви смо се |
Е, сад казуј шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а з |
ју од шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јам |
времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам само који ли је то од |
на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом. </p> <p>Уђе капетан у собу...{S} У последње в |
та сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и затури је |
па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. </p> <p>— Шта је то? — запита она полуг |
деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која |
истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{ |
> <p>— Ваљано, побро!{S} Дај сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да не |
куд!... « </p> <p>— Хајдес... паде риба скочи месо; потрчите муштерије, разграбише људи!{S} Ох, |
он претећи махну главом. </p> <p>Станка скочи, па стаде пред њега.{S} Очи јој севаху као живи п |
вих, сети се свега... и истога тренутка скочи. </p> <p>»Ух, бруке!...« узвикну и, под утиском р |
дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.{S} Она скочи, па закука: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само |
а ножевима, који севаху према сунцу, па скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока претр |
ћутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке...{S} Ослушну.. |
а се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на ходу испали му други метак у груди.{S |
груну пушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну одакле се |
е условљени знак: — Пст! </p> <p>Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине.{S} Обрнувши г |
ђе поток и ступи у поље. </p> <p>Ђурица скочи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред |
е по прашини.{S} Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута.{S} Ни сам |
у. </p> <p>Сељани занемеше, кмет најпре скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим |
p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохва |
рјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал.{S} У исти мах севну секира према месечи |
мдесет клипова, па доста. </p> <p>Јован скочи весео. </p> <p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S |
ослушну, па, кад се шуштање понови, он скочи и пружи пушку.{S} И они обоје поустајаше и поглед |
нутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући узв |
ривач и зовну га по имену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу |
ом руком, укочен, блед, нем...{S} Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима ста |
</p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица. </p> |
манастира.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјуриш |
делите и радите како знате — викну он, скочивши с постеље. </p> <p>Ђурица се сети Новичина сав |
конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окрете и погледа иза себе... |
е висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону |
си.{S} Сваки је имао довољно узрока да скрива своје стање и положај, па није волео да га други |
у околину, свакога часа надаху. — Ко се скрива и бега, њему се непрестано чини да му је неприја |
{S} Тада беше јасно, какав се становник скривао у овој јазбини. </p> </div> <div type="chapter" |
смишљао како ће се у овом великом граду скривати.{S} Па као што ’но курјак, кога потерају са св |
овић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{S} Станка не знађаше ништа о т |
ању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се радознал |
цом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.{S} Посл |
дари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав... </p> <p>Убице се окретоше и |
елика философија. </p> <p>— Не замерите скромним и мирним грађанима — продужи апотекар — што се |
а онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под... </p> <p>— Предај се, не гини луд |
м, Рако, али опет... нисте ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је пало, брате, много више од хиљ |
се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он се загледа |
ко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је жив човек!... </ |
радње још нису отворене.{S} Овај велики скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и даље д |
у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награбили.{S} Он им је од тога одвајао, као |
ош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваши. </p> <p>Писар га прекиде: </p> <p>— Хај |
ириле, да искоче из станишта... усне се скупиле, стегле... као да се спрема за раније да издржи |
ба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, који |
као ја?... — рече Станка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљенога стезања. </p> <p>— Е, т |
неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки необични гости: и они су се, како изгледа |
резовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.{S} Чико |
<p>Сељане обузе велика радозналост.{S} Скупљаху се у гомилице, те претресаху овај догађај и до |
.{S} На перилу — повећем виру на реци — скупљаху се, четвртком или суботом, девојке и жене сеос |
рез осим наших села... још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли сви |
и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду своје главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? — |
ђивао.{S} Радио је све сеоске радове по скупој надници, а кад настане ново жито, куповао га је |
ећ много слободније и отвореније, но на скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали п |
лим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица не имађаше ни |
рије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива свој |
егнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зло! .. |
еше их у страну и отворише сасвим...{S} Слаба, бледа светлост показа им унутрашњост куће, опази |
о му се познало на лицу, по коме падаше слаба светлост свећице.{S} Видевши да Ђурица нерадо одг |
ео слој леда, кроз који једва продираше слаба светлост зимње зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — |
се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: </p> <p>— Ево ме, Перо, сад ћ |
ву од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју милу јогуни |
аде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута јединца |
<p>— Једва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. </p> < |
у оно сухо и смежурано лице, осветљено слабим пламеном упаљене лојанице, и осећаше велико задо |
ик, онако необучен, па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пандуру: </p> <p>— Одврни ту ламп |
љ!... — узвикује он поново, прекидајући слабо и монотоно читање пресуде. </p> <p>— Ћути, не сме |
ову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увен |
им паланачким механама, који светлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи, дајући тиме једини знак |
етлуцаше »неугасима лампада«, те својом слабом светлошћу придаваше још суморнији изглед мрачним |
му преко лица, али то Станка, при онако слабом осветљењу, не опази. </p> <p>— Откуд ти то знаш? |
иш... — промуца он као стидећи се своје слабости, и у исто време као подлежући душевном и физич |
, које клецаху и повијаху се од умора и слабости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и за |
као што се удављеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножић иза паса, истрже |
на ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену старицу где му прилази... »Што је |
ижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу кровињарицу, одбија се од замрзлих зидова и с див |
ажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен.{S} Било је у кући још доста ситн |
а, смејући се и сама. </p> <p>— Ђурица, слава га убила! </p> <p>Станки застаде осмех у половини |
тек ’нако... </p> <p>— Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни п |
} А уваженој господи бандистима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине капетане, част нам |
јагњад, сине? </p> <p>— Нема их нигде, славе ми! — рече малишан застанувши и као размишљајући |
ута, кад се враћамо с копања. </p> <p>— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у |
p> <p>— Хајде, продужи посао. </p> <p>— Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти |
Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим |
Станком, кад је она изишла...{S} То би славно било!« — мисли капетан и даје знак оној тројици |
у чашу у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гле |
совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} Чим народ заседе, поп се |
копано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! </p> <p>Ђурица поче долазити к себи. </p> <p>— Ј |
ткивање капетаново, које се никако није слагало са њеним душевним стањем: она иде на оно послед |
а тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељач |
е Ђурица, па оде. </p> <p>»Погреших што слагах — стаде Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да |
је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху ок |
знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште...{S} Бола |
нина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију...{S} |
а.{S} Бегунци су свакога часа морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се |
уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к |
у Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у ко |
негде, где ли...{S} А помиловање му не слази с памети никако... оно је једнако уз њега, поред |
и о положају своје апсане.{S} Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и |
њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се под теретом њ |
ану дворишту кошеви за кукуруз, стогови сламе, сена и шаше, кошаре за стоку и остале потребе до |
еке крпе и стара поњава, раширена преко сламе.{S} Тада беше јасно, какав се становник скривао у |
цену вредност. </p> <p>Одмарајући се на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, али у м |
и Новица, па оде те навуче поњаву преко сламнога јастука и врати се за розгу. </p> <p>— Лијепо |
воривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у |
и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши на месту, стаде претурати сламу и ос |
у за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге |
.{S} Седнувши на месту, стаде претурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља.{S} |
м сасвим нестаде.{S} Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне |
и зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не разбирајући шта р |
ила о томе и све више је обузимала нека слатка зебња при тим мислима.{S} Све чешће овлада њоме |
м на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме телу.{S} Очи му у |
, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом над |
оводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необич |
лаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необична успомена из детињства сену му кр |
оше да му се проносе у мислима светле и слатке слике давнога детињства.{S} Једва их изазива у п |
. али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{S} У глави нека тежина, али не мар |
ало, као тада што је... сјајно, светло, слатко...{S} И никад га више не одведоше цркви и не при |
ан... </p> <p>»Шта се ово враћа светло, слатко?...{S} Гле, слободно се дише!...{S} Ох, како је |
ојној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, т |
положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, да п |
стогова, преко чиста поља...{S} Ђурица слатко спава после синоћне пијанке, видећи у сну читав |
му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да |
.{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је слатко протегнути се овако...{S} Звецну гвожђе...{S} Шт |
ле, слободно се дише!...{S} Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта је ово заковано?...{S} Руке |
тојка донела. </p> <p>Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ јој |
и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише... </p> <p>Где си, лисната зелен |
у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје и нашали са њима... да послуша оно весел |
ља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си |
вим лепим сновима, са једином светлом и слатком страном живота његова.{S} Зато је избегаваше св |
е и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком заносу.{S} Наједаред, жбун се пред њо |
раше им млада срца, испуњена неизмерном слашћу и блаженством, задрхта им цело тело, и они сами |
и он се враћа срећан, задовољан, опијен слашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знају |
дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна планинска вода преко липова луба.{S} Нап |
у лево, погледа и она истим правцем и — следи се... </p> <p>Тамо далеко, на крају потеса, издиж |
ну рама, погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се...{S} Две челичне цеви стоје наперене |
јно погледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб.{S} Да |
је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и следи...{S} Као да није ни капи сркнуо...{S} Подиже гла |
ња... све се у њему згрудвало, смешало, следило...{S} Дави га и притискује она црна, најстрашни |
шти, удара, пишти...{S} Срце се стегло, следило: окаменило се...{S} А очи се упрле у црну, тамн |
</p> <p>И мозак, и срце, и крв, све се следило, умртвило... ништа не осећа, не мисли, не живи. |
Разне пријатне слике из напада, који ће следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пред с |
у код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опе |
није ни чула одговор: само га погледа и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то био тамо? — запит |
е, кажем ти, купи сватове! </p> <p>Вујо слеже раменима, па одговори: </p> <p>— Чините, напослет |
кад је пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око и окинуо.{S} Одједном Никола седе; нити му се |
ш нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки уну |
је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао....{S} Вечито му је овај сурови човек стај |
ако пуче и њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре.. |
у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то |
и ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам |
присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... </p> <p |
анџине, дрекну: — Доле! </p> <p>Милутин слете с коња, стаде да звера уплашено, док се не присет |
куће.{S} Очи му прелетеше преко некакве слике, која му је тако позната и тако блиска, али се он |
му се проносе у мислима светле и слатке слике давнога детињства.{S} Једва их изазива у памети.{ |
а прсну пред очима... за њом дим... оне слике нестаде... она се, одмах чим пуче, некако необичн |
курјака на легалу...{S} Разне пријатне слике из напада, који ће следовати, већ се унапред јављ |
ац од нишана до оне тамне, неразговетне слике, што га и сад необично гледа...{S} Ниједне мисли |
колине речи и изазиваше све оне страшне слике, које се мало час пред његовим очима изређаше, ал |
управи дуг нем поглед на величанствену слику пред собом. </p> <p>— Ја — одговори она — само ка |
, туга...{S} Он опет пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!. |
шу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије... </p> <p>Са так |
м ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </p> |
хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... </p> <p>И што му је т |
...{S} Да бежим!...{S} Сад сам откован, слободан... само да тргнем конопац, што га држе ови иза |
десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слободан!...{S} Идем, дођем, радим, све како ја хоћу... |
а и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трос |
ој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан и присебан.{S} Кад му се приближи, он се диже |
е — робија.{S} Кроз њу се можеш вратити слободан. </p> <p>— Онда... ништа!... — рече он уздахну |
урица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Милетића чајир, па |
животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле правници.{S} Кад шкрипну за њим брав |
е црквених песама.{S} То се отац Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до манастира.{S} |
задаваше највећу бригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху |
ње беше му пријатно: што су му сад руке слободне.{S} Уводећи га у затвор, одрешише му руке, кој |
Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово |
с-трес... </p> <p>— Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући шубару на леву стран |
мет оно време, кад је остављао пређашњи слободни живот, кад се одвајао од друштва и огњишта, па |
о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и отвореније, но на скупу... </p> <p>А Ђуриц |
на чистини, него у соби...{S} Овде сам слободнији...« </p> <p>Угледавши човека где му се прибл |
се ово враћа светло, слатко?...{S} Гле, слободно се дише!...{S} Ох, како је слатко дисати!...{S |
ба да чини.{S} Коме се спава, тај спава слободно, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица |
.{S} Руке му везане, али овлаш, те њима слободно креће и маше народу... </p> <p>— Еј, црни Ђури |
е, па сад вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући се као за себе. </p> <p>— Што ћу, кад |
ш изгледало обично: виђа се и разговара слободно са својим сељанима, виђају га и по другим мест |
имађаше.{S} Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама |
брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти рекла: к |
е, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црна, |
досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и отворено у оно сухо и смежурано лице, осветљ |
сту гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише... </p> <p>Где си, лисната зелена горо!{S |
на санкама, и сав тај свет иде весело и слободно, певајући песме или подвикујући на стоку, нико |
ао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући |
абуња штогод онај луди Јово?{S} Кажи ми слободно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, исп |
ајдука.{S} Али то неће још, можеш се ти слободно предати... </p> <p>— Доћи ће и та наредба, не |
це нема ни толико дворишта, да се човек слободно обрне, а око понеке подигнути су у пространу д |
олико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро по |
их људи.{S} Гле, како онај Мокролужанин слободно иде путом и звиждуће, не боји се никога, не пр |
Ђурица. </p> <p>— Хоћу, велим, да могу слободно погледати сваком у очи.{S} Што да ме називају |
који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа.{S} Још ниједан момак не мо |
ругим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, |
из раније за намере полициске, па су се сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху тре |
аки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: </p> <p>— Господи, Господи, помилуј нас! </p> < |
розор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва продираше слаба светлост зим |
, разгледа поврће, па оде на свињац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да р |
ве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у друго се |
н нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол; осети се тако ј |
а јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегавала да мисли о томе |
д, одједном јој се приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот |
овољни, да јој се само срце стеже од те слутње.{S} На првом кораку у нови живот, она задрхта... |
тити смисла.{S} А Пантовац, напрегнувши слух, могао му је ухватити само једну реч, коју чешће п |
хне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови.{S} Сад је, чини му се, |
уди неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« </p> |
ти, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не |
: ово прозорче може да послужи за сваки случај... са њега право у поток, па у шуму... </p> <p>— |
ји један од конопаца, што их је за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе |
длучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом се само претварао да није ни зн |
вештеник. </p> <p>— И јуче изјутра онај случај у Кленовику! — одговори капетан. </p> <p>— Шта, |
у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: </p> <p>— Ако |
на упуства у којима су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђури |
ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Тако је цедио и становнике и своју |
— Одреците му то, ако можете!{S} Дакле, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, те га |
нку не изненади ништа што виде тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, |
е да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно, пре овог изасланика, Ђурица срете свога Клено |
аступио је последњи тренутак.{S} Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени друго |
на сваку опрезност... </p> <p>Наједаред случајно погледа низ равно поље, и крв му се следи од с |
ла дана, пред десетином сељана, који се случајно затекоше у механи.{S} Секоше, мучише и тукоше |
ња и поче да га распрема.{S} Погледавши случајно у двориште, угледа тамо два човека, од којих ј |
је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, које се мењају свакога дана, онако исто, к |
се све то некако мимоићи.{S} У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на |
кривица још није тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S} Треб |
не чује се ништа...{S} Приђе к вратима, слуша...{S} Нешто се необично догађа у кући, не може би |
хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела |
да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.{S} П |
обру, као верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он мислио...). |
> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар |
један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима на |
очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S} Креће се н |
на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на опре |
се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не прође нико, само с |
оде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... </p> <p>После пола ноћи, |
једаред застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у б |
омирише цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да не |
о — одговори Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео |
гих — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, реци |
...{S} Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допадало, а и |
лонуше, што је значило да се покорава и слуша.{S} Митар одвоји један од конопаца, што их је за |
м ја, бадава!«... </p> <p>А Станка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну |
етко насмеши, као човек који непрестано слуша овакве одговоре од свих правих криваца, те увиђа, |
рити очи — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то н |
гостима, али је кмет прекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин к |
> <p>Ђурица иђаше невесео, замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради.{S} Само му јед |
обро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам с |
— Јок, брате, ништа нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, ок |
изјава његова...{S} Толико је пута она слушала од момака разне изјаве — разуме се љубавне — ал |
p> <p>Опазила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци, који стајаху у б |
ки шумар, и пренесе поглед преко својих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљењ |
им...{S} Шта је то робија, ништа!...{S} Слушам ја тамо све старешине... као светац:...{S} А пос |
оље ко су хајдуци: док радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна з |
анда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја |
а, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Но |
сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и пред вече се с |
ада, како се здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе црноме дану...{S} Чудио се срцу жив |
господине, он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћ |
— викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао.{S} Старче, кажем ти, купи сватове! </p> <p>Вујо |
} Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} С |
ог те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. </p> <p>— |
та, ми нисмо чули? — повикаше радознали слушаоци. </p> <p>— Једна сељанка, која је нешто оговар |
ам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да |
ала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио договор са панду |
ром дошао? </p> <p>Ђурици беше пријатно слушати ове паметне речи; мило му беше седети овако и р |
амбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована.{S} Ко на то не пристаје, нек ми каж |
> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. </p> <p>Ђу |
ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их сам поделио |
<p>Ђурица, погнуте главе и бледа лица, слушаше ове необичне речи, које исказиваху и неке његов |
није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: </p> <p>— Ја не знам, г |
о расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима. </p> |
једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, само з |
ве што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, с друг |
цело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет шест година, па ка |
..{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју... </p> <p>— Ја, вала, х |
овини дао први »пешкеш«, који се обично сматра као ситница и за којим тек после долази право ра |
о се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мрт |
и.{S} По своме поимању, она није до сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одговара з |
власт и хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је, последњом потером, извршила своју дужно |
збине.{S} У овом друштву се радозналост сматрала за велики преступ: живи како знаш, нико те нећ |
је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... има још времена. |
} Ово га необично наљути и изненади.{S} Сматрао је своје село као једино поуздано уточиште, а с |
цу удари као муња по срцу.{S} Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао кој |
не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оно |
зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... и све то због њега.. и ако он во |
се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад овако ми |
p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. </p> <p>— Јо |
и извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад ти |
, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде н |
, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори очи.{S} |
Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намораш кога? </p> |
смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна... може још доћи одговор...{S} И с |
.{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!...« </p> <p>Неколико пута је седао и |
е као приковани на своме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху по |
акле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао |
о је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. </ |
ме послати? </p> <p>— Знам, ићи ћете у смедеревску Мораву.{S} Али ништа, састаћемо се ми прије |
полицијом. </p> <p>— Ми имамо друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо |
ешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедереву.{S} Тамо се склонише одмах; Тимина лозинка да |
. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, наст |
ледаше слободно и отворено у оно сухо и смежурано лице, осветљено слабим пламеном упаљене лојан |
два држе на столицама.{S} Чаше звече... смеј, кикотање... нико и не помишља на опасност.{S} Ђур |
дар — одговори му писар и зацену се од смеја. </p> <p>— Е тога нема... њено се зна: пешкир или |
х, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> <p>— Море, децо, гледајте |
укочи усред смеха, па нити се може дале смејати ни повратити.{S} Заиграше јој усне грчевито, ос |
<p>Ђурица једнако маше рукама, прича и смеје се. </p> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђу |
ојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскравих; те не знам как |
е!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине |
з шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и заг |
а она црче, све око мене...{S} Тако... смејемо се... </p> <p>— Кажи ми, болан, право, која ти |
осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћена пр |
дужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре |
а вас није ко увребао? — запита Станка, смејући се и сама. </p> <p>— Ђурица, слава га убила! </ |
вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући се као за себе. </p> <p>— Што ћу, кад немам дру |
ебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онд |
у... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући потиљак. </p> <p>— Потера!...{S} Ву |
тако проћи кроз цело село, и ником није смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући |
/p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред |
Ђуричини напади постају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима селима одр |
чко кикотање... да их, онако старински, смело у очи погледа..{S} И она зна да више никад, ни је |
ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! ...{S} Убио би ме бе |
до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам да сам пропао, пропао са |
а дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити капетана за сваку ситницу... морам знати |
с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> <p>— Што ћеш ми ти? </p> <p>— |
и смерно приђе свештенику. </p> <p>— Не смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мен |
м дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«...{S} У таквим мислима д |
га оставила све... осрамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила...{S} |
а ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> <p |
>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А по |
и о истој ствари десети пут... </p> <p>»Смем га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако |
А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте |
дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре му је то био посао о |
управљене на њега, и више их никад није смео погледати.{S} Кад је Станка у колу, Ђурица се ретк |
вот је тај био необичан.{S} Најпре није смео ни главе помолити из собе.{S} Станка је излазила и |
удне очи, које некада ни погледати није смео.{S} Заносна ватра љубавне страсти обузимаше га све |
лебдело пред очима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али к |
га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео дог |
те једва истерах из овога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не мог |
а дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожаревачком округу, где му допадоше још т |
S} Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдук |
p> <p>Ђурица врло пристојно скиде капу, смерно приђе руци свештениковој и осети како му опет ма |
држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно целива. </p> <p>— Ако ми долазиш, као онај блудн |
и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива...{S} Узима |
обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештенику. </p> <p>— Не смем ти тражити б |
се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га...{S} За песму треба да се отвори и раз |
тоно читање пресуде. </p> <p>— Ћути, не сметај сад... чита ти се пресуда — вели му Митар. </p> |
своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочито сада |
вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да |
и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па |
ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би |
н већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задовољавајући |
ех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејати ни повратити.{S} За |
от, па, како се погледају, зацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увре |
текар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. </p> <p>— Па добро, де клади се т |
тпоче бесна, весела пијанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и радознали варошани, да виде како |
купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. </p> <p>— Ја бруке наше, болан! — рече јој Јели |
смехне, не знајући ни има ли места томе смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и она с |
олан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак |
оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђур |
ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти рекла: кад раздај |
страховања... све се у њему згрудвало, смешало, следило...{S} Дави га и притискује она црна, н |
м мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумов |
превуче оштар ножић преко средине уха, смешећи се: </p> <p>— Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Н |
а и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. </p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта да ка |
и освртао око себе — одговори Пантовац, смешећи се. </p> <p>— Што, зар... </p> <p>— Зато, што б |
нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина, море, какве су то девојке, јесу |
p>— Стражарите ли помало? — пита Ђурица смешећи се. </p> <p>— А ја... сеткаримо помало, ет’ ... |
д ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. </p> <p>Ђурица оборио главу, па, чини се, и |
ји већ почели тамо. </p> <p>— Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од |
и нећеш са мном? </p> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим |
они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, богме!{S} Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад би |
руком... не могу, нећу...{S} Тако би се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не |
тога немају, како она мишљаше, никаква смисла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одговори ни |
азуме у молитвама, не би могао ухватити смисла.{S} А Пантовац, напрегнувши слух, могао му је ух |
га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио.{S} Није му ни првина, не бој се! </p> <p>— Доб |
а, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе |
за овакве ствари он не може никад ништа смислити.{S} И досада је други за њега мислио, најпре о |
без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао. |
ао да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиском ових необичних догађаја, који се с |
онога што се појави из шуме, не могоше смислити ко је. </p> <p>— Биће то који његов гласник... |
у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава |
рошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да на |
е но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно велико друштво: неколико љу |
коме није поверавао своје тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати.{S} Па |
е, море.{S} Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока. |
том тежином и — како му сад изгледаше — смлавио га, уништио...{S} Није могао да се прибере заду |
</p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво заговори, Ђурица |
давши је страсно. </p> <p>— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готов |
p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на те |
и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђа |
де, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, су |
део си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају по |
само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p> <p |
ћеш ми ти? </p> <p>— Поузданије је кад смо двојица... треба се чувати... — одговори Симо и обо |
е да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. </p> <p>— Ето га сад.{S} |
рех од стида. </p> <p>— Што болан, биле смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али опет... </p> <p |
ла? </p> <p>— Мораћемо, ја како.{S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô са |
у своје село? </p> <p>— Па... сигурнији смо овако.{S} Мене чувају моји сељани, њега његови — од |
веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радисав га погледа онако узверена и, в |
е погледу саучешће... </p> <p>— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — |
е чекајте. </p> <p>— Пандур...{S} Дошли смо полако до његова стана; разгледам прво положај куће |
руго, — проговори месни свештеник. — Ми смо почели о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те чове |
ни из кукуруза приближише. </p> <p>— Ми смо, наши смо... — убрза Јово с одговором, видевши пруж |
Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи |
вај се да не заклиноше. </p> <p>— Стари смо познаници.{S} Ха-ха-ха! ... — одговори Пантовац и с |
руза приближише. </p> <p>— Ми смо, наши смо... — убрза Јово с одговором, видевши пружену пушку. |
Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува |
ила влажне земље...{S} Јадна Јока, како смо лепо живеле....{S} Она мени еве:{S} Шећерка, вели, |
, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} Надао |
..{S} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носили на крстоношама« — осећа како га обузима с |
то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене и тебе. |
ило? — рече он чудећи се. </p> <p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> |
е раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p>— Ја што сте?...{S} Варошке... |
умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома |
не плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. </p> <p>— П |
рече неки непознати. </p> <p>— У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били оче |
новаца? </p> <p>Ђурица извади из недара смотуљак и баци му у крила. </p> <p>— Број! — рече му Ђ |
прожет сваки делић ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, заноси, опија... </p> <p>»Ала |
ћи се просу задах... </p> <p>Како осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се п |
ер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију. </p> <p>Збуњен, |
<p>Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} Идући п |
уби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. </p> <p>Ђурица му исприча.{S} За онога што се п |
весности још теже. </p> <p>— О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из |
Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>»Већ се смркло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити?...{S} |
ило се и веселило свако вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђурица се провлачи поред сниских кровињар |
тамно као и у његовој апсани. </p> <p>»Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пр |
му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на |
луђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица. </ |
л мокар млаз низ потиљак. </p> <p>»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао |
долази крај...{S} Је ли крај свега.... смрт?{S} Не знам!...{S} Шта је то смрт?{S} Знам, видела |
...{S} Па то, онда.... да се мре!...{S} Смрт!...{S} Привежу за колац, као говече, па дум! ...{S |
овде ови људи?...{S} Шта је ово?...{S} Смрт!«... и он нехотично извуче цео рам и испусти га. < |
. другарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била до |
обро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола. |
ти...{S} Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац... наместили се људи, пружил |
бежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се |
тање уха.{S} Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се |
а.... смрт?{S} Не знам!...{S} Шта је то смрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожу |
весела човека коме и не падаше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и од |
кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још |
се шалити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш т |
Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла... |
а му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе |
о што може потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Напред трча |
би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао?...{S} Мајка... отац... другарице?...{S} |
{S} Од тога дана није никако помишљао о смрти и упорно се надао помиловању.{S} Чудан је и тај р |
оће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? </p> <p>— Ја ти рекох једном, па сад то ос |
трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а |
имо зачуђено, али му преко лица прелете смртно бледило. </p> <p>Ђурица спусти свећу поред себе, |
руци, готови да свакога тренутка проспу смртоносну ватру на изненаднога нападача или бегунца.{S |
<p>Цео дан им прође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме |
ћа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга сна. </p> <p>— Шта, зар нећемо сутра? — запита чудећи с |
ад уђоше обојица у собу, она се трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра |
задрема... </p> <p>Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, кро |
којима их ваше господство тако ревносно снабдева.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо р |
кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јесен, поче |
тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад’, сти |
е мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поред поток |
два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђу |
о дрво. </p> <p>Бегунци потрчаше из све снаге, онако, као што може потрчати човек, који бежи од |
до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би стаја |
аху крвнички.{S} Раста беше малена, али снаге необичне.{S} Његовим широким плећима и снажним ми |
ности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа.{S |
отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. </p> <p>— Ђури |
породи, ули му неку непознату му до сад снагу самоодбране, коју он никад у себи не претпоставља |
о, јасно звиждање. </p> <p>Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: </p> |
} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли |
ли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за с |
и топот иза себе и он напреже сву своју снагу и полети низ поље, као на крилима.{S} Већ се приб |
нио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одел |
тиме још јаче истицало његову необичну снагу и једрину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и к |
им да се приближује крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су најпоузданији моји људи почели да ми р |
то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа ј |
ше то стасита и ретка појава.{S} Висок, снажан младић, широка чела, густих повијених обрва, исп |
поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора.{S} Маме |
и стеже га рукама. </p> <p>Старац, још снажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе ру |
живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажна и моћна сила примамљиваше тамо, опет јој се чиња |
али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{S} Само испаде из онога дима нека прилик |
.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и не |
као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га ис |
стране у страну, као добра пшеница под снажним ветром.{S} Велику муку имађаше среска послуга, |
необичне.{S} Његовим широким плећима и снажним мишицама позавидели би многи атлети од заната.{ |
Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменима, а цело му тело држаху необично развиј |
анке, прискочи старцу и стеже га својим снажним рукама, као утегом.{S} Станка им приђе и хтеде |
е у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање шуме, |
чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га |
аше оној неодољивој тежњи, која је тамо снажно привлачи.{S} Предала се сва оној заносној жудњи |
им лукама и дивљим голетима.{S} Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену |
шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина.{S} Не зна |
p>Ђурица се вратио завичају, камо га је снажном силом вукло срце његово. </p> <p>Упамтио је пос |
м. </p> <p>Како стаде пред врата, удари снажном песницом по њима...{S} Врата се затресоше, а хо |
страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би та |
а весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву је ц |
от, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав предао неочек |
затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама...{S} Тада се прене и, не гле |
коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври.{S} Заљуља се прво к |
ога над оним, кога је он убио.{S} То се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и |
тово старија од њега«. </p> <p>— Ево ти снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, к |
двајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао.{S |
— рече Пантовац, умеравајући ход. — Ха, снахо, душу ли му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, в |
у обичним гласом: </p> <p>— Помози Бог, снахо! </p> <p>Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, |
е на под до пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и овако — одговара он Станки, која му нуди |
у необична човека. </p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да б |
ра трчати; нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он намрштивши се и |
иш снаху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мајко: снаху и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, дете моје! — р |
. </p> <p>Улазећи у кућу, Никола угледа снаху како је необично присела код завале испод прочеља |
а ручају. </p> <p>— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на |
>— Не бојим се код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом. </p |
о одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мајко: снаху и ћерку. </p |
о дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде...{S} А ја старац, кука |
а коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби говорим |
ћу казати... само њему... </p> <p>— Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави лар |
ма.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све с |
какве варошке!... кâ моловане, беле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову мученицу, ни |
зиђе, и мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима.{S} Њего |
јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет прим |
лачи поред сниских кровињара, завејаних снегом; грчи се под натисцима хладна ветра, који скида |
рим сечивом, па јури даље, преко глатке снежне равнице, преко белога бескрајнога покривала, там |
цима хладна ветра, који скида с кровова снежну прашину и засипље њоме другу страну улице.{S} Па |
>Прођоше мрачно двориште и кроз некаква сниска вратанца ступише у одају.{S} Новица упали свећу |
ј улици, на крају Београда, поређани су сниски неокречени кућерци од набоја.{S} Око понеке кући |
>Смркло се.{S} Ђурица се провлачи поред сниских кровињара, завејаних снегом; грчи се под натисц |
а оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што |
стаде; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.« Како је он лепо замишљао своју будућно |
} Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!...{S} Шта да се ради?...{ |
еговим осећањем, са свима његовим лепим сновима, са једином светлом и слатком страном живота ње |
рема или паде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблист |
оду, као и он, и спаваху тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беше тако загушљив, осећаше се ј |
о: тишина... све спава здравим јутрењим сном...{S} На истоку се јасно разликују и оцртавају врх |
е једно другоме, да тако удружени лакше сносе тешку самоћу... </p> </div> <div type="chapter" x |
е према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младеж |
о спава после синоћне пијанке, видећи у сну читав харем варошанака, које се отимљу о његово мил |
, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. </p> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, не може би |
човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и један прозор на горњем спрату, из п |
о. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку. </p> <p>— Да идеш, за ноћас, к |
Касације, беше као убијен, промени се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада |
ката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњ |
{S} Грунуше пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пуши се... као у пакл |
и поведи на ону страну, где није његова соба... да нас не може опазити с прозора. </p> <p>— Зна |
беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом и закречена.{S} У оној магластој |
вица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву. </p> <p>— Сад |
н прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур.{S} Пог |
вор на његову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима |
</p> <p>Врата шкрипнуше и она изиђе из собе... </p> <p>Учини јој се да он проговори, пошто се |
ноге оковане. </p> <p>Капетан изиђе из собе. </p> <p>— Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи из |
а тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе из собе полако. </p> <p>— Море, прођи се комедије, кад ти |
идевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане |
} Најпре није смео ни главе помолити из собе.{S} Станка је излазила и набављала најпрече потреб |
се ти пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући по мрачном ходнику. </p> <p>После некол |
о, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. </p> <p>— Дошла, господине, она девојка што иде с |
му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе. </p> <p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се по |
тан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика философија. </p> <p>— |
ко имаш где. </p> <p>На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепље |
у, од којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова. < |
а на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пија |
у разговору и пијанци...{S} У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи |
скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Беспослица!{S} Как |
м... </p> <p>Жандарми се испретураше по соби, неки се докотураше до постеље...{S} И Ђурица пође |
сет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, разгледао и очистио све пушке и ножеве, и опет му |
..{S} Гле, мрак... тамно, ту робно... у соби светлуца пламичак жуте воштанице, а око њега тамно |
ена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печена меса, |
са у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а и |
те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа око куће, па јој реко |
да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја те послушах — поче Ђурица. — Прво те |
ћи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да ручају, причајући о догађају са Срете |
ица. — Боље је овако на чистини, него у соби...{S} Овде сам слободнији...« </p> <p>Угледавши чо |
се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> <p>— |
паваху тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, |
ми, па устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби остадоше Ђурица и Станка. </p> <p>Погледаше се обо |
сандучара, добро загрејана, од чега сва собица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се свлачи.{S |
пали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји |
} Лупнем опет...{S} Отворише се изнутра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ од |
рчаше преко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње ди |
S} После неколико тренутака отворише се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. |
ли вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: </p> |
а ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад п |
p> <p>У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни стару, омалену, доста ле |
ем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да види неће ли |
растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хладно и одлучно. — А ет |
{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах се могло опазити, да је сад Вујо |
м другу по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад окрет |
шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му новчаник. </p> <p>— Ама |
ека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољега, проклетница једна — |
убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... иза њега негде, где ли. |
шла Станка, те их закључа и узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам будити.{S} Причекај ти |
несе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{S} Пантовац засветле очима и маши се чутур |
Ђурица, па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу урече |
Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му црте строга и одлучна лица, он н |
агледавши се кроз трњак, он угледа пред собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и |
од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом само неку тамну, нејасну гомилу са ножевима, који |
, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине.{S} Очи му беху црне |
јату. </p> <p>Зликовци је потераше пред собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и шарениц |
ца, оном шумовитом страном, зачуше пред собом познато звиждање, знак њихових јатака.{S} Обојица |
.{S} После краткога времена зачуше пред собом певање црквених песама.{S} То се отац Симеон слоб |
живље и веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, обузима га нека светла милина, |
се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдука...{S} Он му одаје све свој |
и стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од |
редином пута, гледајући неодређено пред собом.{S} Коса махаше за његовим леђима, а он одмицаше |
нем поглед на величанствену слику пред собом. </p> <p>— Ја — одговори она — само кад доживех д |
/p> <p>— Само један прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покај |
ли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај |
само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно... </p> < |
астосива тама пред очи, која му заклони собом све предмете и сва лица...{S} Он не виђаше више н |
занат, који је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и у опште нечега, |
кроз малена незаштићена оканца, уносећи собом и студ и отров...{S} И усред дана у таквој је ули |
Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.{S} Од мисли је он и сада б |
дан куршум иза трна покварио би и однео собом све планове и жеље...{S} Истина није он баш био б |
а дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена ја |
. </p> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бирово |
аше сама Станка.{S} Кад уђоше обојица у собу, она се трже из сна и засја јој радост у оку, али |
} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше обојица у с |
остали људи.{S} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> |
<p>— Добро...{S} Како ти?...{S} Хајде у собу. </p> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близу врата, |
на, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу у овој прокле |
е, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох — одговори Ђурица слаби |
розорче олепљено хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а ником |
тише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњих година, носећи у |
ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се је |
собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се одмориш, па |
не, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на с |
а га укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> < |
ликовац свој последњи дан.{S} Улазећи у собу, сваки се изненади, видевши весела човека коме и н |
би многи атлети од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавши оком св |
аху се од умора и слабости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад ок |
сиром и скорупом. </p> <p>Уђе капетан у собу...{S} У последње време, нарочито откад је доведен |
/p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ б |
p>Опет загрокташе пушке, засипајући сву собу пакленом ватром...{S} Ђурица је опазио да све пушк |
ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </p> <p>— |
а да идемо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама своје хаљи |
и даље заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах се могло опазит |
имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозор |
а горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На средини стоји округао велики сто, застрвен |
у једно исто време, одвајају у засебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} И он им с |
овамо. </p> <p>Капетан је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и |
ишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совра изгледала као нека стаја.{S} Лепо је видети око ц |
лаг дан... </p> <p>Ђурица не имађаше ни совре ни племена.{S} Он, са неколико вршњака, који не б |
од записом сва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око записа.{S} Свако племе има |
S} Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу.{S} Утом попа отпева тропар, |
је имађаху снахâ да дворе и послужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...{ |
дење.{S} Имућнија племена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци, те |
ка, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да поч |
о записа.{S} Свако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена преч |
ржавни радник, а не би продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш.. |
жибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату |
овче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад |
мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и |
е према Ђурици. </p> <p>— Шта ти уради, соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави |
застаде. </p> <p>— Куд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приб |
коме од нас припада... </p> <p>— Тако, соколе, то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да |
за добро да спусти тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ у |
и све у реду остави их. </p> <p>— Тако, соколе!{S} Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да |
бро, па ће нас чувати. </p> <p>— Е, мој соколе, није женско срце као твоје.{S} Ти мораш свакога |
> <p>— Ко, зар Јевђовић?...{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево мо |
ши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, заборавља на страх и загрева се јаким пићем. </ |
једном. </p> <p>— Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих! </p> <p>Испише чашу заједничку и |
/p> <p>— Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. |
ос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} Идући путом, беше пог |
и, измахују оштрим косама и секу зелену сочну траву.{S} Пријатан, заносан мирис отаве шири се у |
е од куршума, па опет живи, једе, пије, спава, мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити прис |
вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћата. </p> |
нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја |
а њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} Та |
а и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа к |
он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак. |
ст куће, опазише одмах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{S} Двојица |
рвна, неки наслонише ухо: тишина... све спава здравим јутрењим сном...{S} На истоку се јасно ра |
опет мало пијемо... </p> <p>Њему се не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморн |
то хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај спава слободно, нико му не брани...{S} Како |
ста, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може |
.{S} Подиже главу.{S} На једној постељи спава Митар, на другој пандур.{S} За столом седи и дрем |
то треба да чини.{S} Коме се спава, тај спава слободно, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђ |
о он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... </p> <p>— Хоћеш |
и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? </p> <p>— Распитив |
му сад жао уморна човека, коме се јако спава...{S} Видиш како он лепо са њим! ...{S} Па нека г |
а, преко чиста поља...{S} Ђурица слатко спава после синоћне пијанке, видећи у сну читав харем в |
озната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} Сагнувши се над њим, повуче за покривач и зов |
а тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је слатко протегнути се овако...{ |
>— Нема још поноћи, сигурно...{S} Лези, спавај; сутра морамо ранити... да опет мало пијемо... < |
</p> <p>— Не могу, ништа не могу...{S} Спавај! — одговара Ђурица, па опет леже. </p> <p>У глав |
ка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас врши |
ја се шалим, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </p> </div> <div type |
. </p> <p>Ђурица пристаде.{S} Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Нович |
а око себе узверено, уплашено...{S} Сви спавају...{S} И Добросав, који је остао да дежура, умор |
.. како је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! ... — рече он као уз реч, ал |
сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавала...{S} Та она је тако лепо видела оне чудне погл |
е громовито халакање потере.{S} Дању се спавало а ноћу живело.{S} И живот је тај био необичан.{ |
сно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну...{S |
дам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Постоја још |
</p> <p>— Хајде да идемо... не могу да спавам. </p> <p>Новица устаде, протрља очи, па, онако у |
</p> <p>— Ђуро, спаваш ли? </p> <p>— Не спавам. </p> <p>— Немој да се љутиш, што сам ти казала |
Дикића, у нашем селу...{S} Остао је на спавању, и сутра ће преданити код њега.{S} Али треба да |
Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка наместила постељу, а |
<p>Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. </p> <p>— Гле, |
диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина, који га по |
ној у градини, под којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази |
е Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? </p> <p>— Биће |
ви, а код Вуја се морало или радити или спавати. </p> <p>»А најпаметније сам урадио, што нисам |
д...{S} Полако обиђе прочевље, око кога спаваху чељад, напипа кључаницу на кућним вратима, изву |
не и Новица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беше тако |
а собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га озго. </p> |
мени све добро моје...« </p> <p>— Ђуро, спаваш ли? </p> <p>— Не спавам. </p> <p>— Немој да се љ |
војих људи«... </p> <p>— Новица! ...{S} Спаваш ли?... — викну одједном. </p> <p>— Шта... шта је |
</p> <p>— Лијепо сам намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз |
пала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше обојица у собу, она с |
и, неко лупну на прозор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и промо |
сева, ведри му се пред очима и полагано спада она пијана мора... </p> <p>Писар стаде више њега, |
S} Стаде да му се развиђава пред очима, спаде она тежина с главе... лепо види и разуме... </p> |
е да разгледа шта се ради по њивама.{S} Спаде му велики терет са срца, нестаде онога вечнога ст |
емо за тобом сви... </p> <p>Одједном му спаде тежина са груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме |
, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбо |
ка путања, која прелази преко потока, и спаја село са потесом.{S} Саже се под један трн и стаде |
а беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црни и тврд |
просу задах... </p> <p>Како осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво |
рчања, постаде као права зверка која се спасава од велике хајке.{S} Вараше га куцање рођенога с |
отрча другом страном потока, виде да је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и он окрете |
едан светао зрак, који би давао наде на спасење...{S} Али се пред усијаним очима тихо носи и ве |
бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети х |
забраше једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење.{S} Раздадоше и друге, за литију потр |
чити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: </p> <p |
е бришу очи. </p> <p>— Поздрави сестру, Спасу... нека те бар она гледа...{S} И, ако можете... п |
аси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица трагове ужасних злочина, мука, узди |
ру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су намештене уздуж две ш |
му ковач вешто одсеца чивију, којом су спојене обе половине карике...{S} Неки људи пружају рук |
бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са тим послом.{S} Развесели се и он, па стаде д |
гудећи басом.{S} Изговарао је све речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме |
ола, али се све то измешало, згрудвало, спојило се у једноставну масу неправилна облика, која с |
олвера, па дохвати магацинку. </p> <p>А споља одједном престаде ватра... </p> <p>Шта ли ће сад? |
а Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо врата споља! — рече му он тихим гласом. </p> <p>— Закључао са |
на вратницама дворишта, која ће посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} П |
и ослушкивати неће ли се опет што чути споља.{S} Уосталом он се и не надаше да што чује, али м |
. </p> <p>У исти мах зачу се неки узвик споља.{S} Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици |
њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем.{S} Беше то зрео човек, |
Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима |
се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу |
ге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под општинским записом, па се кретоше крстоноше. |
у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко спомене име Ђуричино.{S} У први мах је ова загонетна по |
растао нов хум влажне земље, као једини споменик зликовачких дела. </p> </div> <div type="chapt |
борио главу, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћут |
о.{S} Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије. </ |
м гласом, желећи да прекрати непријатан спор у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак. |
на њих дебелу кладу.{S} Пипајући зид и спотичући се по клизавој подстрешници, дође до врата ку |
часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — полако, тихо |
...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На средини сто |
ге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде |
.{S} Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави други, б |
шаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.{S} Према такву стасу Ђурица је |
има још времена...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу са |
.. усне се скупиле, стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце куршума...{S} Гледа и |
ован таман превио рану и вечерао, па се спрема да легне...{S} Срећом, угледа жандарме како се п |
p>— Будан је... нешто шушка, јамачно се спрема... </p> <p>У исти мах зачу се неки узвик споља.{ |
из Лукавице.{S} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе замијени, </p> <p>— Онда треба и њега да |
ашило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка, без п |
ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, спремај се! </p> <p>— Шта ћу се спремати, но хајде да и |
још ове недеље. </p> <p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица |
у заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се још по мало пр |
ово, па квит!« — помисли Ђурица у себи, спремајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! |
? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p>— Све сам прегледао, почист |
олности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Није.{S} Је ли... </p> |
е му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </ |
говору и пијанци...{S} У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи злико |
езнадежно махну главом, па се пожури са спремањем.{S} При самом облачењу написа наредбу писару |
потресла проливена крв: напротив, он се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао. < |
ли... </p> <p>— Ја шта је радио, но се спремао... — упаде му учитељ у реч. </p> <p>— Пардон, н |
Станка, спремај се! </p> <p>— Шта ћу се спремати, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој |
— Да кажем, ја...{S} Кад треба трчати и спремати за посао, кад треба што ујдурисати код власти |
} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта б |
и пандуре.{S} Нека се живо обуку и нек спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, Станка, ход |
. </p> <p>— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. |
p> <p>— Да ли ће баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезов |
ваки би се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на |
тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу |
у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} Идући путом сети се да он |
тако... газдински.{S} Моја Марушка мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори |
равишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље, које пресец |
а вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било с |
ла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила широке тканице са девет разнобојних пруга и па |
авукао у витлове шиндре, коју је Никола спремио за нове стаје.{S} Остало друштво заузело је дру |
бујем, али нећеш!...« </p> <p>— Јеси ли спремио какав посао?{S} Сад нам свима треба.... </p> <p |
, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџију усред бела да |
иди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са земљом, спустише му дугач |
о и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да |
атака.{S} Обојица се заклонише за дрва, спремише пушке и одговорише на знак.{S} И с једне и дру |
вога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана |
адован обеси торбу, у коју је још синоћ спремљено све што треба гладним и жедним путницима, па |
јио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио.{S} Ост |
едном месту напукла, па ту зија огромна спржена рана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, |
ту наредбу, да девојку »одмах стражарно спроведе« срескоме месту.{S} Кмет нарочито сачека време |
и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, како и |
било. </p> <p>По подне стигоше кола са спроводницима, писаром и доктором.{S} Народ нагрну коли |
огло сести, па не видећи нигде столице, спусти се на под до пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, |
оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану и овој де |
дмах чим пуче, некако необично, у косо, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи... </p> < |
ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} А јест, |
<p>Ђурица сиђе, окрете се око себе, па спусти свећу горе на траву.{S} Митар извади мараму из џ |
прелете смртно бледило. </p> <p>Ђурица спусти свећу поред себе, узе једну Симову руку и забоде |
јен... </p> <p>За један часак Ђурица се спусти са високе планине и удари реком, која тече кроз |
онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну.{S} Овога тренутка само јед |
том поду.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} Новици остаде још толико св |
о спремио...{S} Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, |
>Понеше га на рукама и однеше до места; спустише га више коца... </p> <p>— Ево ти куће...{S} Ис |
јим захтевима и услугама, обавезивали и спутавали у бескрајну мрежу својих замака.{S} Он је осе |
а њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригр |
у к селу.{S} Види се и коњаник, који се спушта косом, идући пред њима. </p> <p>Пантовац чекаше |
<p>— Где си, Мишо; камо се? — рече она, спуштајући му своју белу облу руку на раме и гледајући |
аво разрачунавање, које мора имати неке сразмере са државном уценом.{S} Али се ипак он надао, н |
етина момака, а то је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћи само »политика«, али јој |
лечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, господин-Мито, пр |
е?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаша, хајдук!...{S} Е, нећемо |
, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту његову... </p> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље |
зети другу...{S} Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И |
ега.{S} Марко Радоњић не могаде отрпети срамоту своје куће, па се обрати за помоћ државној влас |
..{S} Ама зар сам зато ја трпела толику срамоту, понижене, мучила се као ниједна друга!...{S} О |
а нема. </p> <p>— Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А на великом студен |
побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам зна |
опа му разгали срце...{S} И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у и |
га, проклетница једна — од говори Марко срдито, узимајући гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта |
е ти ноћас капетан? — обрецну се пандур срдито. </p> <p>— Треба ми, њему ћу казати... само њему |
а у куће...{S} Са стреха и из натмурено сребрнаста неба сипи и капље ситна роса, која обухвата |
етеном, па му превуче оштар ножић преко средине уха, смешећи се: </p> <p>— Ово, знаш, да ме се |
хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} А |
т и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На средини стоји округао велики сто, застрвен чистим, бели |
тал.{S} Около стоје празни тањири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом. </p> <p> |
бицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао застрвен сто, препуњен јестивом и |
се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини храма, где стајаше старац под епитрахиљем и пре |
утака... и сад се види како она група у средини необично иде, као да плива на чуну по води...{S |
у, са заметнутом косом на рамену, иђаше средином пута, гледајући неодређено пред собом.{S} Коса |
тим уђе у собу висока, црномањаста жена средњих година, носећи у руци послужавник с кавом.{S} С |
е принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена.{S} За ово му није |
{S} Али он се одлучи да огледа последње средство да буде потпуно поверљив са газда Јанком.{S} И |
ко се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S |
дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших села... још синоћ су сви скупљени и сад |
човека у годинама; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца.{S} Он се наимао у сваком с |
ави су.{S} Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос отишао.{S} Мајка ти је пор |
а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« — помисли он |
уд? — запита Ђурица кмета. </p> <p>— Из среза, велиш?{S} Тсс... петљају нешто... ено тамо на ду |
реко мене водио договор са пандурима из среза... </p> <p>— Добро, ми ћемо се разговарати — рече |
е сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.{S} Неко им потказао да је Пантовац от |
ра? </p> <p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, |
Тада се управо и замомчио.{S} Мајка му срезала дуге кошуље од убељена конопљана платна, сестра |
вонским канијама.{S} Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из ње |
сет таких људи, а још двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, није то лако надавати. |
S} А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроб |
не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки тво |
p> <p>— Море ништа... здравља ми!...{S} Срели се на путу, па ме пратио до Главице...{S} Пита за |
јмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи |
атак постављен капут, купљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубару.{S} Станка је, к |
децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца |
и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али ис |
еднога је знао цео срез под именом Мите Сремца.{S} Он се наимао у сваком селу на радове, али се |
ао обичан сељак, који је, идући с рада, срео свога свештеника. </p> <p>— Хоћу ја — одговори поп |
уних судове и побегох. </p> <p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му |
/p> <p>За један тренутак узбуни се цела среска кућа.{S} Пандури поизлеташе, како се који нашао |
снажним ветром.{S} Велику муку имађаше среска послуга, док уведе кола у среско двориште.{S} Жа |
не, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако бездушни, |
ри кмет, показујући очима на ону објаву среске власти, која је прикована на судници. </p> <p>— |
ди тога, да човек буде чиновник? — рече срески шумар, и пренесе поглед преко својих слушалаца, |
ано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два одборн |
мађаше среска послуга, док уведе кола у среско двориште.{S} Жандарми одмах скидоше Пантовца и п |
инута крену се оружана потера, изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варош |
осе и закопају. </p> <p>Увече је, украј срескога пута, израстао нов хум влажне земље, као једин |
се буди... </p> <p>Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.{S} Стаде лено |
ца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову та |
овољни гласови.{S} Писар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта учини с Новицом, |
е коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту. </p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
, да девојку »одмах стражарно спроведе« срескоме месту.{S} Кмет нарочито сачека време, кад је и |
онако, као што се носе девојке у његову срескоме месту.{S} У његову затвореничком животу и мање |
ћици... </p> <p>После поноћи стиже пред среску кућу.{S} Умор је савладао јако, али она не стаде |
угледаше коњаника, с којим су се морали срести.{S} Ђурица познаде попа. </p> <p>— Поп! — рече о |
едао поиздаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи право к њима. </p> <p>— |
па не вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да п |
е ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали свакога часа, или око њива, или око студенаца, |
ови оним истим гласом, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> < |
кнез проговори: </p> <p>— Ево Милошева Срете.{S} Шта велите људи? </p> <p>— Нек му је срећно! |
} Случајно, пре овог изасланика, Ђурица срете свога Кленовичанина, кога му је послао јатак Јово |
о и треће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане |
ваки пурењак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. </p> < |
и Пантовца с напереним острагушама.{S} Сретен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде |
{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једнако крстари по селу, с |
у као град. </p> <p>После првих удараца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на ше |
p> <p>— Ја, вала, јок... што? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти |
к му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. </p> <p> |
оре, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим |
ош може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу. |
помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен.{S} И сама власт поче много живље да трага за Ђу |
д овога неочекиванога поздрава. </p> <p>Сретен пође уз њу. </p> <p>— Ја, знаш, обилазио пшеницу |
/p> <p>Она подиже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овак |
лачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип.{S} Али |
му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, истина, обрадова меденици и дочепа ј |
} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на похару. </p |
овац стаде да веже Јевта. </p> <p>— Па, Сретене... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ови |
весељу нађе увређен, није му лако.{S} У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је за |
и барјак. </p> <p>Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори глав |
доше да ручају, причајући о догађају са Сретеном. </p> <p>После ручка донесе Станка чутуру вина |
а, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче оштар ножић преко средине уха, |
омену његово разбојништво, извршено над Сретеном у ливади, ОН узвикну: </p> <p>— То није ништа. |
, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а на |
оката...{S} Лези, бре! — подвикну затим Сретену, који се очас пружи по откосу.{S} У руци Пантов |
н кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући и |
ом фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p>После првих удараца Сретен се |
а је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко по |
вала, у једном забрану, више потока.{S} Сретох једну ручконошу с празним судовима. </p> <p>Ђури |
се усели бескрајна радост, блаженство, срећа... </p> <p>Ђурица погледа Станку и очи му остадош |
а, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. </p> <p>— Па... видиш сам...{S} |
о. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга сна. </p> <p |
кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшно |
Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} Откуд тако рано? </p> <p>— Хоћу у чаршију.{S} |
ога...{S} Је ли то на реду?...{S} Море, срећан сам ја, бадава!«... </p> <p>А Станка само слуша |
жељкивању, па се растану; и он се враћа срећан, задовољан, опијен слашћу љубави, не бринући се |
, да она одједном појми све.{S} Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне жуд |
н! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли уваженога господина |
че, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми право! </p> <p>— Пустићу те, |
руком, која је бодена. </p> <p>— Ништа, среће ми, само је задуго говорио како те мора убити, а |
иљно и одговори: </p> <p>— Не шалим се, среће ми хајдучке!{S} А ти чини што знаш.... </p> <p>Ст |
лан брајко? </p> <p>— То не знам, попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да |
ама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота... </p> <p>И срце хајдуково живље |
сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште...{S} Болан, Станка Радоњића! ... |
нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.{S} |
после дугих година засија израз невине среће и радости. </p> <p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је |
учајно учинио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих |
уђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је |
/p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео дан |
у, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране |
вор. </p> <p>— Е, мој попо! ...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам |
/p> <p>— Јесте, синко, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад би |
<p>А Ђурица се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочет |
оштуњавим прстима. </p> <p>— Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па |
— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} С |
овори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не дола |
сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у којој се он нала |
адовољан, приђе руци поповој. </p> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме |
се и њој: од толиких стрела, које досад срећно пролетаху поред ње, једна се закачи и убоде је.{ |
е све већа ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епитрахиљ, |
S} Шта велите људи? </p> <p>— Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољ |
ини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету.{S} Како су мили и драги сужњу ови ретки |
апуштено огњиште, у коме је безазлену и срећну младост провео.{S} Сад му све изгледаше друкчије |
евојку!«...{S} То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човеков |
и вечерао, па се спрема да легне...{S} Срећом, угледа жандарме како се привлаче кроз воћњак, п |
које му отвара нов поглед на свет...{S} Срећом, сад је заборавио на своје околности, иначе би м |
туриш као псето!...{S} И још ми се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву — да се |
у оној сиротињи очекивати какву сјајну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{ |
тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти |
и све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} После је опет мислио и мисл |
и воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, |
вести и следи...{S} Као да није ни капи сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На једној постељи спава М |
уга је ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси сркнуо досад. </p> <p>Ђурица седе за сто, наслони пушку |
е опет онај стари, одважни младић, који срља у опасност без размишљања... </p> <p>»Хе, одсад не |
де данас погинути.{S} Како је онда лудо срљао у пропаст, како је лакомислено ступао на кобну ст |
наслоњена на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шу |
арица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. </p> < |
азило да јој се ове речи коснуше самога срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. |
ике хајке.{S} Вараше га куцање рођенога срца или пиштање уха.{S} Одједаред застане блед као смр |
ећање обузе их обоје, заиграше им млада срца, испуњена неизмерном слашћу и блаженством, задрхта |
уши тај неми последњи одговор охладнела срца, које говори о неверству, погледа га још једном па |
ветла милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; н |
по њивама.{S} Спаде му велики терет са срца, нестаде онога вечнога страшила, што му над главом |
како му се растапа лед с окорела злобом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште и брује, певајући не |
!...{S} Оставих добру мајку, увредих до срца старога оца, окретох леђа целом свету, само да он |
живети. </p> <p>Ова је реч ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му ре |
е изгуби.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не могаше умирити.{S} |
шум... и тамо шушти, удара, пишти...{S} Срце се стегло, следило: окаменило се...{S} А очи се уп |
умеш другима заповедати.{S} Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и К |
воркови, увиђаше да му је много више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да с |
тав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека сл |
жина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухв |
шта сте радили. </p> <p>Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу |
оше Ђуричиној кући.{S} Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа своје оса |
ласи то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута.{S} Увече исприча Марку све што је видела, |
пут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Што не оде у војску, |
ток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необичнога предосећања и зебње...{S} Пог |
> <p>Станка пребледе, осети како јој се срце стеже, па се с неким радозналим подсмехом обрати Ј |
угледа она четири жандарма, стеже му се срце, раскида с... рашири очи... од пијанства ни трага. |
човека!..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки |
ладан је, побеђен... </p> <p>И мозак, и срце, и крв, све се следило, умртвило... ништа не осећа |
ко зна... може још доћи одговор...{S} И срце се опет почиње растапати... </p> <p>— Хвала, госпо |
пламтео се разврат, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно задовољство у овом новом и прима |
нове среће, новога живота... </p> <p>И срце хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред с |
е се нешто у њој: или дише или јој ради срце... </p> <p>Капетан се саже, наслони ухо. </p> <p>— |
било би свачега.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чудно је то срде, које се радује меденици |
радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажмури |
једначито и весело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задов |
аслони ухо. </p> <p>— Жива је, ради јој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је ударена. </ |
се не зачуди, не изненади се, само јој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан и присеба |
запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S} Али сад то на страну, |
и. </p> <p>— Е, мој соколе, није женско срце као твоје.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да |
есму треба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само крави.... силом се топи ледена о |
ренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, да се наужива и провесели...{S} Дивна ли живота!. |
авичају, камо га је снажном силом вукло срце његово. </p> <p>Упамтио је последњи Новичин савет, |
ва очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично с |
аци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже од те слутње.{S} На првом кораку у нови живо |
а свега, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад му је прочитана пресуда на суд |
буђеност, не могаше да стиша узнемирено срце, које куцаше јако и брзо. </p> <p>Склонише се у гл |
а, гледа и целива...{S} Топи се радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе...{S} То је б |
ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. </p> <p>— Откуд теби, момче |
и повадио му чворке.{S} С најрадоснијим срцем отрчао је кући, однео своје лепе мале чворке и по |
приче о томе црноме дану...{S} Чудио се срцу жива човека, који зна, поуздано зна да сутра умире |
етен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и н |
ела околина. </p> <p>На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. П |
гору. </p> <p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} Све досад сматрао је ту мисао некако онако, ка |
а челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто... </p> <p>— Пиј, |
зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет прен |
рина кроз главу, кроз тело, и застаде у срцу...{S} Окрете главу навише и погледа Митра...{S} Св |
роноси бесним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... </p> <p>Најзад се, |
вољу.{S} Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за какве препреке.{S} Ма |
крају раширен нос, који издаваше велику срчаност и одважност.{S} Под ниским, испупченим челом, |
.. тврдоглава као псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће |
амршти се и по лицу јој се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се |
арну ова кметова осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из к |
под утиском разноврсна осећања: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да уда |
S} Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој може мн |
сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и стаде нас |
ица благо, желећи да заглади малопрешњу срџбу. </p> <p>— Калауз из Паланке — одговори Вујо љути |
дном умекша своју љутњу, заборави стару срџбу на кмета, и осети неодољиву жељу да разговара с о |
нарочитим, само њему познатим начином, ставио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђур |
д почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан одговор, он дође к себи и |
ене уздуж две широке тренице; на њих се ставља јело; около ових треница поређане су друге за се |
жаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у почетку стављао питања више из радозналости, тек да види шта ће |
е добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћемо се разговарати — |
шта од свачега, од самога пространства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај не |
аде да преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од њ |
: — Доле! </p> <p>Милутин слете с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те завуче р |
кри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор. </p> <p>— Хе, момче, — |
раг. </p> <p>Он коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да бу |
у, па онда, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене |
твори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власт |
ути, али пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важила међу девој |
напади постају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима селима одредише се |
едност. </p> <p>Одмарајући се на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, к |
аде, протрља очи, па, онако у помрчини, стаде да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да те испрат |
осле онога необичнога састанка на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то |
. </p> <p>Митар жандарм, одважан момак, стаде први, и по упуству капетанову покуша да види јесу |
опових речи и, идући полагано уз поток, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то |
брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати. </p> <p>— Лакше, не мора баш тако брз |
есту, већ прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке необичне покрете: час мрдне једним р |
и не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну игра |
де опет на сламу.{S} Седнувши на месту, стаде претурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што |
сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да о |
На Станку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни |
и, одједном уђе у њега неописани страх: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде да дршћ |
еше је и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по |
{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред очима, спаде она тежина с |
гушеним гласом. </p> <p>Подигоше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се |
уша да види јесу ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не |
ој кући и на њима се појави Радисав.{S} Стаде лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша с |
ти се, носећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још |
истре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмереније. </p> <p>Куд ће са |
ако, и он се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера п |
ему, и за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у |
ицима. </p> <p>Неко пресече конопац.{S} Стаде да пада земља у раку...{S} Свршено је!{S} Правда |
е! </p> <p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикну: </p> <p>— Онај што д |
ра...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће. </p> <p>— Тако је, вјере ми јуначк |
ти очи стану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S |
х да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. </p> <p>— Хајде живо, да се разла |
</p> <p>»Да се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али како?...{S} Рецимо ја одем и |
амо сад не могу... </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као д |
па оде. </p> <p>»Погреших што слагах — стаде Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми препол |
момчадији. </p> <p>Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, |
боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упирао погл |
их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} Осим познатих нам Панто |
в му појури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што н |
.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез проговори: </p> <p>— Ево М |
} Угледавши Ђурицу, он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, кој |
ца приђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. </p> <p>За тренутак сви ућуташ |
тан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише |
ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде још пажљивије да ослушкује оно значајно шушкање. |
исар. </p> <p>Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука |
Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде према Ђурици. </p> <p>— Шта ти уради, соколе: дун |
где је, заборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, како да објасни чов |
а јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих дво |
к церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је |
атворене очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S} К |
махну главом. </p> <p>Станка скочи, па стаде пред њега.{S} Очи јој севаху као живи пламен, саг |
...« И он се заинтересова откивањем, па стаде гледати како му ковач вешто одсеца чивију, којом |
p> <p>Он пође, надвири се над раком, па стаде... </p> <p>»Шта бих имао још?... да продужим још |
са тим послом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} |
а заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После дуг |
, извади из торбе што имаде за јело, па стаде да руча. </p> <p>На извор долажаху почешће дечаци |
оритет међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, кој |
ш јаче и страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни поглед |
ши је поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом ј |
.{S} Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га так |
руге обзире. </p> <p>Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, да |
о!{S} Дај сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> <p |
овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи заклонитије место |
а упропасти, погуби... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се |
немој, мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да прибира мисли. </p> <p>»Откуд ја ово идем?...{ |
ушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде. </p> <p>»Хвала Богу!« — помисли Ђурица.{S} Он се |
а сва собица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станка га једним тренутком погле |
но изиђе одмах из собе. </p> <p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то о |
напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> |
ак, за један пушкомет, Ђурица наједаред стаде као укопан.{S} На два три корака пред њим зачу се |
атлети од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавши оком сваки кутић |
у.{S} Умор је савладао јако, али она не стаде, не предахну...{S} Прође кроз вратнице на огради, |
ња од ове мрачне и неме самоће, и он се стаде кајати што дође овамо. </p> <p>Прођоше мрачно дво |
во око опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад |
од зујања, све по такту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се |
оше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.{S} |
...{S} Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком... </p> <p>Механџи |
и нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге. </p> <p>одједном му се очи раширише, узв |
ако се полако издиже, изиђе из корова и стаде према девојци, која се трже и погледа га зачуђено |
> <p>Пантовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да |
говоримо. </p> <p>Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. </p> <p>— Зар ти први — прод |
е... на њој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружај |
ице на огради, претрча преко дворишта и стаде пред једна врата над степеницама, за која је држа |
о ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је |
људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли д |
шта...{S} Прекорачи високи кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу степенице...{S} Заду |
да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео. </p> <p>— |
воје!...« па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави. </p> <p>»Па как |
урица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниједног о |
ш?... </p> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А |
ад успавано осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше |
ровлачи се. </p> <p>Ђурица се провуче и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око се |
>»Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не прође ник |
зиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. </p> <p>— Знаш... ја сам и |
а не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, |
{S} И сам Никола се забави тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну банк |
еше отварати, он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице |
знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. </p> <p>Станка угаси св |
са потесом.{S} Саже се под један трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, |
ив.{S} Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{ |
Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше поб |
на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена... </p> <p>....{S} Ври у глави рој |
ривеза конопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма... </p> <p>— Мит |
нехотице обузе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци. </p> <p>— Јово, јеси ли ти |
ви руке младенцима, па се обрте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час |
.{S} Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цигару.{S} Његовом почетничком самољубљ |
а лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одм |
дници.{S} Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, м |
овак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p>После првих |
{S} Ха-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија цигару. </p> <p>Наста кратко ћутање.{S} |
<p>— Нек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онда окрете Ђурици |
и поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу.{S} Утом попа отпева тропар, испи |
е. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху |
пушку и викну... — Стој! </p> <p>Човек стаде, погледа у пружену пушку, која се још могла у сут |
и Ђурица осети да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да шушка око прозора, који је намештен |
рно. </p> <p>Станка изиђе, и мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тим |
е неке тешке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. </p> <p>Пред |
ју један другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, који су познавали Пантовца. |
> <p>Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командовао |
ет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изненађен. </p> <p>— Камо ти Симо? — упита га још |
Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представниц |
вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте |
<p>Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«. </p> <p>— Децо — |
троножац. </p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у |
, пред станом капетановим. </p> <p>Како стаде пред врата, удари снажном песницом по њима...{S} |
у под нокат једнога прста. </p> <p>Симо стаде грчевито трзати руку, стадоше му се стезати мишић |
стока, обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета хартија.{S} Изва |
спада она пијана мора... </p> <p>Писар стаде више њега, разави хартију и поче да чита пресуду. |
кад виде Ђуричин изглед. </p> <p>Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну весело: < |
му и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије.{ |
а приђе повезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта. </p> <p>— Па, Сретене... — поче Ђу |
ку у двориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана послушника.{S |
њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кмето |
агонетно надање испуни му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а ра |
о је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо ни |
/p> <p>Симо стаде грчевито трзати руку, стадоше му се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко |
зив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} Тако мислећи |
еко леђа и папучама на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, најпре један по један, а после гоми |
— Помагај! </p> <p>Ђурица се уплаши.{S} Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав...{S} Једва се се |
.{S} Дохватише се печена јагњета, па га стадоше заливати старом румеником... </p> <p>Ђурица јед |
траха и чуда... </p> <p>Ђурица и Станка стадоше напред, једно поред другога, а иза њих се намес |
е глава, окренутих к њему. </p> <p>Кола стадоше на путу, према коцу, који вири из рупе.{S} Коња |
се пружио иза вароши, пређоше поток, па стадоше уз једну ограду, која је једним крајем излазила |
ице.{S} Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор |
ла одјурише напред и за неколико минута стадоше близу манастирских врата. </p> <p>Замало стиже |
еше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да ручају. </p> <p>При крају ручка им залајаше |
... </p> <p>— Е то јесте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и убиства. </p> <p>И опет о |
, и они заспаше. </p> <p>Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно |
.. .{S}Какво причешће!..{S} И наједаред стадоше да му се проносе у мислима светле и слатке слик |
.{S} Двојица претрчаше преко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од |
леко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. </p> <p>Станка нароч |
ости се наместише са домаћином у соби и стадоше да ручају, причајући о догађају са Сретеном. </ |
ра проломи од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући |
да саставља извешће начелнику, а писари стадоше журно писати наредбе кленовичкој општини, из ко |
и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстаре жандарми свакога дана. </p> <p>Сеоск |
оред себе, па искапи прву чашу. </p> <p>Стадоше да се ређају чаше са препеченицом све чешће и ч |
приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како не м |
усто гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — реч |
ст, како је лакомислено ступао на кобну стазу, која га доведе до овога стања!...{S} А како се м |
то у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и |
ци, те је цела совра изгледала као нека стаја.{S} Лепо је видети око цркве или, кад је црква да |
p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она одлучно. </p> <p>Он јој |
далеко од дела.{S} Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којо |
однесе толико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањем, |
д мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборав |
едном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по з |
о....{S} Вечито му је овај сурови човек стајао пред очима као нема загонетка, која те све више |
се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и ре |
брестом што се разгранао пред судницом, стајаху неколико луди, па с чуђењем посматраху драму, к |
е по том осталима, који од страха једва стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не |
у одмах познаде да је острагуша.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани рев |
уста коса му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, пепео од косе |
пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. </p> <p>Кмет уђе с двојицом панду |
ала о Ђурици, сви његови поступци, који стајаху у битној противности са животом њене околине, к |
раширило подаље од стазе, на којој они стајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој ве |
а беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! — узвикну |
е претурио.{S} Све, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, које је готов |
у полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта.{S} Чим капет |
ознанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда |
и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен Ђурица. </p> <p>— Добро јутро, момче |
га претури и — умре... </p> <p>А Ђурица стајаше над њима са пушком, из које још излажаше по мал |
и приђоше к столу на средини храма, где стајаше старац под епитрахиљем и преврташе журно неку в |
ску мисао, па чак и капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљна изгледа, после ове напомене |
те неке прљаве поњаве.{S} До те постеље стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, добро загрејана |
и обиђе сву кућу унаоколо.{S} Иза куће стајаше нека стара вајатина.{S} Он завири у њу, па, вид |
лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше под прозором. </p> <p>— Ја сам...{S} Симо. </p> |
и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип.{S} Али се хитро пружи |
ога вечнога страшила, што му над главом стајаше, и он се лако помири са својим стањем.{S} Овај |
часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вег |
еше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те показује иа том |
вну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са улице. </p> <p>— Ма виђидер, Ра |
ленилу, нејасно оцртава по који кров од стаје, по неки стог заостала сена, тамни се понегде кро |
шиндре, коју је Никола спремио за нове стаје.{S} Остало друштво заузело је друге вратнице, па |
јду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд зна |
ва далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим народом, који се сабрао да, о |
ноге померају, одскачу од земље и опет стају на прсте...{S} Старцу тешко дисати, стеже га млад |
све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоковима. </p> <p>— Пуцај!{S |
дарена. </p> <p>— Код Петра су завоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — реч |
ца, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пенџерлијом.{S} Вуја приђе |
азгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва проди |
оловак шљивове препеченице, која игра у стаклету као кристал.{S} Около стоје празни тањири, а н |
частим овом ракијом — и показа руком на стакло. </p> <p>Кад помену капетан осуду, Ђурици заклец |
ју бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— Послао ти Митко и поздравио те |
спаде тежина са груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у ду |
о, да му се она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све |
м дечком, који иђаше на воду. </p> <p>— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно.{S} Је |
о сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> <p>Станци прекипе.{S} Врати јој с |
Станка после таква одговора уплашила и стала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, ал |
</p> <p>— Јест, све тако. </p> <p>— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, |
рим да умрем. </p> <p>— Море, живећемо, Стале!... </p> <p>Загрљени и радосни сиђоше у село, заг |
и седе крај њега на под. </p> <p>— Што, Стале? — одговори он и пребаци своју руку преко њена ра |
е горе одједном преродише!... </p> <p>— Стале! — узвикну он блажен, раздраган, и у том једном у |
погледа као кривац покајник. </p> <p>— Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, |
да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом. </p> <p>Кад му се р |
ко себе и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицањ |
о из неба, паде рука кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, да се разговоримо. </p> <p>Ђурица |
њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом се само претварао |
. </p> <p>После неколико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе |
Пандур...{S} Дошли смо полако до његова стана; разгледам прво положај куће, па ми се учини сумњ |
ха.{S} Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту |
руги и најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га |
вету...{S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко на |
оме неки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, |
те је могао израчунати, ако непрестано стане овако трошити, да му неће дотрајати новаца.{S} Ал |
а онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му ка |
е...{S} Помирише цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао занима |
пушчане грлиће на прозорима! ...{S} Да станем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове |
лаву... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћена прогнаница!... </p> <p>»А |
ази добро...{S} Онда с осталом тројицом станем пред врата и лупнем јако...{S} Не би одговора за |
око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде |
иљ кундачки и потрча на њега. </p> <p>— Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поште |
S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред пр |
га за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој |
зећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одовуд, од станице.{S} Зар те не прати Симо? </p> <p>Ђурица му исп |
ленело... очи се рашириле, да искоче из станишта... усне се скупиле, стегле... као да се спрема |
ђеним нагоном самоодржања, изабрао себи станиште, усамљено, склоњено и поуздано... завукао се у |
и ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе м |
дним лаким скоком, као ветром понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоумећи, не размишљајући |
ећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дотле бе |
ме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, Станка, ходи овамо. </p> <p>Капетан је уведе у једну со |
бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> <p>— Изишла |
ћи се његовим обичним опхођењем са њом, Станка се сва предала својим мислима, у којима је лепа |
боље среће од њене милоште...{S} Болан, Станка Радоњића! ...{S} Улетео бих онда кроз кишу од ку |
> <p>— Ђуро!...{S} Гле мога Ђуре!...{S} Станка!... </p> <p>— Добро јутро, нано! </p> <p>— О, де |
коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају |
.{S} Нема ништа лепо!...{S} Мајка...{S} Станка... није, није!...{S} А где ли је Станка?...{S} У |
прагу и огњишту. </p> <p>— А она...{S} Станка, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, |
рича, која се продужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по г |
p> <p>Беше прошло доба малога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с празним судовима, па удари оп |
на, коју он скриваше и од себе сама.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни јед |
разиђоше се у село разним путовима.{S} Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што п |
јукну њоме и лупи по тврдим костима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном р |
ноћ долази на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништ |
није смео ни главе помолити из собе.{S} Станка је излазила и набављала најпрече потребе.{S} Пос |
растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да |
ле никад не започињаху говор о томе.{S} Станка је мрзела на ово своје стање, и мислила је досад |
. </p> <p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станка га једним тренутком погледа, па опет обори очи, |
сањаше шта се збива у души његовој.{S} Станка га је знала по разговорима других девојака и гле |
а својим снажним рукама, као утегом.{S} Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац |
љута звера, па види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, а |
ај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, спремај се! </p> <p>— Шта ћу се спремати, но ха |
пођоше и окретоше главе низа страну.{S} Станка се полако придиже испод губера и, после кратког |
мца, и на глави малу шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све жене из те улице, носила халине од |
соке; говеда се устумараше по обору.{S} Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се у |
{S} Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли м |
ње сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти тешко тако, болан? </p |
више, нека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Истина |
ћу... кришом... не би нико знао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако м |
а ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ће |
е, срећан сам ја, бадава!«... </p> <p>А Станка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа |
а необичног у његовој појави. </p> <p>А Станка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слобод |
ну постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика |
поуздано да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, после онога необичнога састанка на реци, стаде |
>— Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом. </p> <p>— |
то нам остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и |
аривши гласом на оно оданде, услед чега Станка намах поцрвене. </p> <p>— Чујеш, болан... хајдем |
он, па приђе вратима, кроз која је ушла Станка, те их закључа и узе кључ са собом. </p> <p>— Е |
Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше обојица у собу, она се трже из сна |
осећања... </p> <p>Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стање пред сном, |
и. </p> <p>Одавно она већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Угасиле се оне бујне |
а ли раде моји, да ли си чула? — запита Станка, избегавајући да их назове по имену. </p> <p>— З |
аволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, смејући се и сама. </p> <p>— Ђурица, слава га у |
/p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки |
<p>— Што није свакад овако? — прошапта Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи |
посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> <p>— Готово!.. |
ло и прође... </p> <p>Једнога дана сиђе Станка на перило са рубинама.{S} На перилу — повећем ви |
их никад није смео погледати.{S} Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да ј |
Станка... није, није!...{S} А где ли је Станка?...{S} У селу, кажу помилована... а, то је оно л |
сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој приђ |
те, па то му је!...« </p> <p>Пред подне Станка замаче за шљивар испод куће па отуд оде право у |
... па одох раније. </p> <p>Отпре би се Станка после таква одговора уплашила и стала би распити |
дошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хладном водом своје вреле, јед |
са Сретеном. </p> <p>После ручка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{S} Пант |
Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе ша |
а новаца, но онако... као ја?... — рече Станка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљенога с |
лудети!...{S} Докле ће се овако? — рече Станка и седе крај њега на под. </p> <p>— Што, Стале? — |
уруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна жена остаде напољу да па |
р приђоше врљикама.{S} Пред њима лежаше Станка, обрнута лицем к земљи, савијена, као да се сама |
врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше Станка, погледајући чешће у лево, откуд се чуло викање |
дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, |
е код Јова и на преноћишту.{S} Ђурица и Станка однеше поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под ј |
та Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње куће београдске. </p |
<p>Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом пла |
а њим. </p> <p>у соби остадоше Ђурица и Станка. </p> <p>Погледаше се обоје, и док им се погледи |
8971_C12"> <head>XII</head> <p>Ђурица и Станка се састајаху свакога дана.{S} Крили су се веома |
чи од страха и чуда... </p> <p>Ђурица и Станка стадоше напред, једно поред другога, а иза њих с |
у застаде први сутон.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама на шуму |
, за које се знало.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се наместила на дрвено корито за појење |
>Кључаница шкрипну, врата се отворише и Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који те ђаво тера ноћас? |
, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њихове замке, |
е. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме дове |
исам могла веровати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варо |
... </p> <p>— И ја мишљах... — одговори Станка, али ни она не исказа своју мисао, која се, без |
мрчини. </p> <p>— Што ће ти? — одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трп |
ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био к |
</p> <p>— Хајде, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући замишљено и узбуђено... < |
дај газде. </p> <p>— То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао |
> <p>— После нећу и да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се. </p> <p>— Ехеј, море, побро, да |
о разгледа. </p> <p>— Јеси ли заиста ти Станка? </p> <p>— Јесам, господине. </p> <p>— Што си до |
а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати ма |
и, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора |
ије каква варанција... </p> <p>— Ја сам Станка... чуо си... она што је са њим. </p> <p>— Аа!... |
о рамену и револвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па онда још три жа |
црвенило прелете му преко лица, али то Станка, при онако слабом осветљењу, не опази. </p> <p>— |
</p> <p>— А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук?{S} А мени |
не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошл |
аше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да му је м |
ебе беспослица, за мене није — упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права |
ш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте ли |
ану.{S} Наљути га права истина, коју му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања.{S} |
хајдуковати... </p> <p>— Стој! — викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје |
де га у шуми. </p> <p>— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазв |
у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. </p> <p>— Зар ниси ч |
l:id="SRP18971_C11"> <head>XI</head> <p>Станка не могаше више да мисли.{S} Сав јој се живот сто |
како се заводе поштене девојке! </p> <p>Станка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у |
овика: </p> <p>— Лези!{S} Лези! </p> <p>Станка не појми одмах на кога се односе те речи, па се |
док ниси сад добила што тражиш! </p> <p>Станка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравш |
сачувај, не да се испричати!... </p> <p>Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} По |
ка, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> <p>Станка се прену, рашири очи и погледа га зачуђена. </p> |
учке!{S} А ти чини што знаш.... </p> <p>Станка стеже зубима усну, погледа га некако у косо, нео |
е!{S} А ове варошке... ништа... </p> <p>Станка обори главу и не одговори ништа на ову изненадну |
тако удесити да не будеш крива. </p> <p>Станка се зачуди.{S} По своме поимању, она није до сад |
мирно ћутећи корача поред њега. </p> <p>Станка не зна шта се у њему збива, не погађа мисли које |
а погледа на њега као на момка. </p> <p>Станка није била толико необична по лепоти, колико по н |
ер иза појаса и пружи на Марка. </p> <p>Станка леже сва на ту пружену руку, дохвати револвер и |
. видим да си се много уморила. </p> <p>Станка се осврте и седе на столицу. </p> <p>— Где је са |
доше да се разлазе са студенца. </p> <p>Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подост |
леда њене једро развијене руке. </p> <p>Станка нехотично подвуче руке под одећу, па се учини јо |
еше? — рече као присећајући се. </p> <p>Станка ућута као заливена. </p> <p>— Знаш шта, господин |
циганче, па нико да му не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи кос |
стаде да се намешта на постељи. </p> <p>Станка угаси свећу, али не леже.{S} Остаде да премишља |
ак учиниле његове страшне речи. </p> <p>Станка се не измени; као да је очекивала нешто горе, не |
се једна Јелици Плескоњићевој. </p> <p>Станка пребледе, осети како јој се срце стеже, па се с |
.. — и он претећи махну главом. </p> <p>Станка скочи, па стаде пред њега.{S} Очи јој севаху као |
Пуцај!...{S} Казао сам једном. </p> <p>Станка поче да нишани...{S} Истога тренутка зачу се иза |
што не беше за Станку повољно. </p> <p>Станка га само погледа, па прође напред и потрча тако б |
е он Станки, облачећи се журно. </p> <p>Станка изиђе, и мало потом стаде неко да отреса снег с |
Шта ћеш боље? — рече он гласно. </p> <p>Станка запали свећу, па седе на под, по коме беху прост |
ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи |
зашто си са Ђурицом раскинула? </p> <p>Станка му исприча укратко, испрекидано, без везе у мисл |
јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од Станке, прискочи старцу и стеже га својим снажним рукам |
е могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленка |
/p> <p>Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек што кор |
топлине, оне чисте предане љубави према Станки; угасило се оно бурно ватрено осећање, које их ј |
, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој праштам...{S} Не посл |
<p>— А како ћеш ти? — обрте се капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима |
а ме, снахо, могу и овако — одговара он Станки, која му нуди јастук. — Напослетку не браним...{ |
е. </p> <p>— Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. </p> <p>Станка изиђе, и мало |
p> <p>— Ђурица, слава га убила! </p> <p>Станки застаде осмех у половини, као да је ко укочи уср |
ака, поносном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте и |
ити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин.{S} Свачије друго туђење он је враћао одсудним |
идик.{S} После три недеље опази их прво Станкина мати.{S} Кад виде жена своју несрећу, не оглас |
роћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи су већ давно дигли ру |
ј рану, треба позвати општинску власт и Станкине родитеље, треба видети шта ће са Јовиним укућа |
, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви? </p> <p>— Ка |
е још путем саставио план напада, према Станкину опису куће, и одредио по једнога жандарма и па |
игли руке од свих покушаја да савладају Станкину самовољу.{S} Видели су да је то необуздана, ср |
сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изишла...{S} То би славно било!« — |
ослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још ствар озбиљно, посла кмет |
— рече Ђурица и исприча своју намеру са Станком. </p> <p>Свештеник се и уплаши и наљути, кад га |
очи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајник. </p> <p>— |
а злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега.{S} Али — |
им сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо.{S} Случајно је |
се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окренута леђима, он је позн |
у варош са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је пре |
енство, срећа... </p> <p>Ђурица погледа Станку и очи му остадоше приковане на њој: откуд јој се |
ру. </p> <p>Ђурица се насмеја и погледа Станку. </p> <p>— Она то и тражи једнако — рече он. </p |
де задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку. </p> <p>— Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јо |
и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно. </p> <p>Станка га само погледа, па прођ |
е ноћио код Јова, није ништа наредио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз |
викне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи корача поред њега. |
себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковц |
ампу. </p> <p>Кад паде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво разгледа. </p> <p>— Јеси ли |
ени краставце, ја њему грош. </p> <p>На Станку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути н |
ука, — рече Ђурица, погледавши мимогред Станку — али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица з |
... </p> <p>Изненади се веома, кад нађе Станку код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе |
</p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући.{S} Мајка |
ом и примамљивом стању...{S} Није он ни Станку омрзнуо.{S} Само осећа неку досаду, кад му се он |
у разним селима, где је могао склањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву бригу.{S} Али после д |
ма, оставити што и мајци, па онда узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на п |
ре, пуне му руке посла: треба повратити Станку и завити јој рану, треба позвати општинску власт |
и, па се одмах и удаљи. </p> <p>Нашавши Станку на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, |
чући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њег |
еко да се иде до куће? — запита капетан Станку. </p> <p>— - Ено, одмах на ономе брегу... да се |
ао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опа |
није, за време првих састанака, упознао Станку са својим хајдучким животом, испричао јој много |
отиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спр |
је опет, још јаче и страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некад |
сељанка, која је нешто оговарала његову Станку, враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој |
е једна после дужега разговора. </p> <p>Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења |
о капетан општини да је хајдук. </p> <p>Станку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук!{S} К |
се упозна са Тимом Банаћанином, који је становао у суседству.{S} Са њим је почео по неки пут да |
е кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кроз малена незаштићена оканца, уносећи собом и |
еко сламе.{S} Тада беше јасно, какав се становник скривао у овој јазбини. </p> </div> <div type |
житкости.{S} Тихо се провлачи задоцнели становник, придржавајући се рукама за мокре зидове блат |
удесили су да се оделом не разликују од становника своје улице.{S} Ђурица је, преко гломазних в |
у с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли љ |
ге случајне потребе.{S} Тако је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се опле |
тале потребе добре земљоделске куће.{S} Становници су ове улице махом они типски и Београђанима |
. </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, в |
ко их беше? </p> <p>— Петорица.{S} Пајо Станојчин, Јевто, Петар... </p> <p>— У здрављу! — преки |
рију.{S} То беху врата на ходнику, пред станом капетановим. </p> <p>Како стаде пред врата, удар |
сли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p> <p>Митар жандарм, одважан момак, с |
да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби |
становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела.{S} К |
Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупка и гла |
а се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова девојка сад нема |
у такву послу.{S} Ове мисли он саопшти Станци. </p> <p>— Јок, брате, ништа нам то не треба.{S} |
ом, још кад је стала на ноге... </p> <p>Станци прекипе.{S} Врати јој се она стара јогунаста сам |
на кобну стазу, која га доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо живети, само да беше |
ена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе. |
је имао довољно узрока да скрива своје стање и положај, па није волео да га други о томе распи |
томе.{S} Станка је мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће |
розници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно |
е младића, јер је појмио његово душевно стање.{S} Он му само рече озбиљно: </p> <p>— Кажи ти ме |
о пуки сиромах.{S} Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, |
Станка задрема или паде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред засија део видокр |
ебе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му се она и не |
стајаше, и он се лако помири са својим стањем.{S} Овај састанак пред судницом био је од велика |
е никако није слагало са њеним душевним стањем: она иде на оно последње, на свршетак свега... и |
ај, па хтеде да се користи оваким њеним стањем ради даље истраге, те је прекиде: </p> <p>— Па в |
задовољство у овом новом и примамљивом стању...{S} Није он ни Станку омрзнуо.{S} Само осећа не |
отеста, без покушаја да размисли о свом стању.{S} После онаква живота у родитељском Дому, после |
она осмехнувши се. — Знам да жене у том стању не иду... </p> <p>— Нема. </p> <p>— Па... готово |
лан? — рече неки непознати. </p> <p>— У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо би |
.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима за крај рупц |
ижи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију мис |
све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о |
се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Постаде јој досадн |
тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. </p> <p |
<p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислит |
... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такву стању, после непрекиднога јурења целога часа, стиже Вуј |
а месту и обори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну |
им капљицама, које се по брежуљцима већ стапаху и испараваху.{S} Испод суднице, крај пута, сеђа |
</p> <p>— Ходи дер, синко, придржи.{S} Стар сам, па не могу сам... </p> <p>Радован га услужно |
рави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} И све би то било, да |
се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необична успомена из детињства се |
кућу унаоколо.{S} Иза куће стајаше нека стара вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је пра |
<p>Станци прекипе.{S} Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала прем |
сјајних зракова продираху кроз пукотине стара дрвета.{S} То му беху једини гласници дана, који |
њу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутра |
комади хлеба и печена меса, неке крпе и стара поњава, раширена преко сламе.{S} Тада беше јасно, |
к, један миг.{S} Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодлучн |
удно и примамљиво.{S} И што се више она старала да ову необичну појаву себи објасни, у толико ј |
је за намере полициске, па су се сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху требало но |
мове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и х |
ора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.{S |
} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> <p>Старица се одис |
ходу испали му други метак у груди.{S} Старац не мрдну више... </p> <p>Из шуме трчаше неко...{ |
аде му извешће о последњем догађају.{S} Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздрж |
ше кроз кланац брзим касом... </p> <p>А старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући се, |
</p> <p>— Чији си ти, море? — запита га старац. </p> <p>— Зар ме не познајеш, газда Јанко?{S} Д |
ша кудељу, па преде ли преде...{S} А ја старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље |
и полицијској власти.{S} У оба извешћа старац исприча опширно како су га хајдуци ухватили на п |
младенце.« </p> <p>Зора већ забели кад старац последњи пут прочита оба писма, сави их, запечат |
ледње, пред манастиром, казаше им да је старац мало пре измакао.{S} Младић, који је силазио с к |
агом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао с |
о нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за р |
м приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: </p> <p>— Даље од мене, |
на уласку у двориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана послуш |
тако: ти сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посматрајући га озбиљно и радознало. </p> <p>— |
и разговарати се.{S} Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, |
е к столу на средини храма, где стајаше старац под епитрахиљем и преврташе журно неку велику књ |
После нам не поможе ништа. </p> <p>Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе |
... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онда окре |
диса на Вуја и стеже га рукама. </p> <p>Старац, још снажан, поче да се отима, трудећи се само д |
ао, да ти платимо, па да идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова м |
ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју милу јогуницу, це |
а мајку — или је и она заклопила уморне старачке очи?«...{S} Као одговор на његову зебњу зачу с |
ула старица.{S} Погледа их својим немим старачким погледом, и наједаред јој прелете радост прек |
младежи, који се њега тицаху.{S} Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ |
ш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељат |
робија, ништа!...{S} Слушам ја тамо све старешине... као светац:...{S} А после, пет, шест, па и |
о трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац.{S} Какве прилике и воспитаније, какви |
оре чувај се да не заклиноше. </p> <p>— Стари смо познаници.{S} Ха-ха-ха! ... — одговори Пантов |
едоглед... </p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројн |
атељи« умели испословати, продужавао је стари занат.{S} У крађи и нападима био је плаховит као |
можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ј |
; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ја њега добро. </p> <p>После овога из |
ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...{S} Истина јест, више нема нас Дражов |
само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; треба је на |
веома допадало.{S} Он постаде опет онај стари, одважни младић, који срља у опасност без размишљ |
ри Ђурица и насмеја се пријатељски, као стари познаник. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рек |
{S} Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} |
и му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. </p> <p>— Ево ти снахе, побро — рече |
p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и млађег |
а шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угле |
м, надвисио сву момчадију.{S} Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њих |
, која јој прогута јединца сина...{S} У старим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб ха |
село девојачко кикотање... да их, онако старински, смело у очи погледа..{S} И она зна да више н |
ац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца. </p> <p>— Не знам ја.{S} То су ми за |
а њим се појави на вратима суха увенула старица.{S} Погледа их својим немим старачким погледом, |
иже гомила влажне земље, једна погурена старица приђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обг |
уричина мајка.{S} То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију.{S} Падаш |
<p>— Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мен |
старати за све што вам устреба. </p> <p>Старица се одистине обрадова.{S} Одједном јој нестаде о |
а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоћену, понижену, уцвеље |
брће главу и види слабу, суху, погурену старицу где му прилази... »Што је овака?...{S} Ово није |
који му је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{S} Што т |
и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећање — грозничава плашња од свакога секунда ко |
— Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство.{S} Јест, то је.{S} Али опет: који ђав |
S} Оставих добру мајку, увредих до срца старога оца, окретох леђа целом свету, само да он буде |
сет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога новца.{S} То треба да се узме паметно: ако може |
певушећи неку песму кроз нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима |
печена јагњета, па га стадоше заливати старом румеником... </p> <p>Ђурица једнако маше рукама, |
злази! </p> <p>»Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније... баш |
ослабила? </p> <p>— Године су, дијете, старост... — одговори она, затварајући за њима врата. < |
е одједном умекша своју љутњу, заборави стару срџбу на кмета, и осети неодољиву жељу да разгова |
одећи за собом неку женску, ни младу ни стару, омалену, доста лепушкасту.{S} На први поглед мог |
p>— Једном се мре!... — понови он своју стару лозинку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да с |
ама суморно шкиље, као душа у јектичава старца.{S} Отвори се понеки прозор, на коме се појави т |
нтовац скочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред и за неколико минута ста |
, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше задов |
знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови старци... — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо |
чу од земље и опет стају на прсте...{S} Старцу тешко дисати, стеже га младић као кљештима...{S} |
рица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што с |
Ђурица се ослободи од Станке, прискочи старцу и стеже га својим снажним рукама, као утегом.{S} |
о наредити без владике. </p> <p>— Нађи, старче, и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде сватовск |
ити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«... </p> <p>— |
дован. — Такву жену и ја бих слушао.{S} Старче, кажем ти, купи сватове! </p> <p>Вујо слеже раме |
} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши с |
ши га мало боље. </p> <p>— Од муке, мој старче, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што |
, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{S} Неће грлити п |
Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде...{S} Тресну пуцањ, а руке, којима се |
ледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледа |
их очију, откуд ова чудна лепота целога стаса?..{S} Као да је ове чаробне горе одједном прероди |
вају.{S} Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњава сувоњавост падала је |
и њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му |
био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и ретка појава.{S} Висок, снажан младић, широка |
одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију.{S} Беше их и |
спреда висио бео рубац.{S} Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете.{S} Корачао ј |
занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца од чег |
о да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... </p> <p>Обу |
рало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан одмах појми, да се, овим кораком |
ачену као исцеђен лимун, као непотребну ствар...{S} Гле, нема где да склони обешчашћену главу!. |
огађај са Станком, па, не узимајући још ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да девојку »одмах с |
ед њим, меша се с оним другим мислима и ствара једну збрку, из које се ипак осећа само она...{S |
и. </p> <p>— Оно знаш... мука је то.{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али |
. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, |
обро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити.{S} И досада је |
ожемо више о томе разговарати: ја такве ствари не вршим без њега. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— За |
мисли. </p> <p>— Откуд теби, момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прсту ду |
у везаше пандури конопцем, повадише све ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђурич |
>Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах пос |
еко рамена, ножеви, пиштољи и још многе ствари, којима Ђурица не знађаше намене. </p> <p>— Ето |
</p> <p>Писар окрете разговор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судницу.{S} |
нати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетел |
ра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Твоје ми признање не |
разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од |
тавио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из |
} Раздадоше и друге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под општинским записом, па се к |
падаху, пренесе разговор на неке обичне ствари, па се одмах и удаљи. </p> <p>Нашавши Станку на |
о масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо да траж |
ао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </p> <p>Чиновник плану.{S |
ш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, па посл |
шкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? </p> <p>Ђурица на |
е згоде за прикривање свакојаких људи и ствари. </p> <p>— Овамо, синовче, па се одмарај колико |
ући замишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари десети пут... </p> <p>»Смем га убити, по закону; |
епо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!...{S} Робија! окови!...{S} Или. |
е дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири |
твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, провлачи се. </p> <p>Ђури |
еђу друге мисли...{S} Он мисли о другим стварима, једнако, али она непрестано лебди пред њим, м |
господине, после ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори |
се помишљало.{S} Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав.{S} Само зна једно: да је мо |
д Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девој |
и страшни и необични људи притрчаше му, створише се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепа |
з као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах прогово |
лашиш. </p> <p>— Како то? </p> <p>— Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. </p> |
се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. </p> <p>Ђурици се стеже срце од љутине, али |
трес-трес... </p> <p>— Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући шубару на леву с |
ве мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако осла |
милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запита |
ну, па одлучно проговори: </p> <p>— Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми о |
обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашли? </p> <p>— Педесет и три, брате, само |
дан израз заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? < |
>— Зар смо ми господа? </p> <p>— Ја што сте?...{S} Варошке... </p> <p>— Лизо — викну она једну |
ће најзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали.{S} И то ће јавити. </p> <p>— Знам, знам. |
ти да запитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви философију свршили, молићемо, и који је рад к |
у леђа.{S} Сад идите, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину. </p> <p>За овим се |
иви...{S} Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешто сева и т |
искоче из станишта... усне се скупиле, стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце к |
тамо шушти, удара, пишти...{S} Срце се стегло, следило: окаменило се...{S} А очи се упрле у цр |
руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнувши револвер, прескакаше рупе и камење низ јаругу |
противника, али су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће |
на прозор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{S} Само испаде из онога дима |
као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљањ |
онога дима нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну целим телом... </p> <p>— Овамо!... |
ли сад, кад угледа она четири жандарма, стеже му се срце, раскида с... рашири очи... од пијанст |
прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га...{S} За песму треба да се отвори и раздрага ц |
ају на прсте...{S} Старцу тешко дисати, стеже га младић као кљештима...{S} Најзад се некако дох |
Кад пређе поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необичнога предосећања и зе |
е се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Једв |
} А ти чини што знаш.... </p> <p>Станка стеже зубима усну, погледа га некако у косо, необично.. |
и као да му нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад му је прочитана пресуда на суду, није с |
реду шта сте радили. </p> <p>Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори |
p>Стигоше Ђуричиној кући.{S} Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа сво |
Станка пребледе, осети како јој се срце стеже, па се с неким радозналим подсмехом обрати Јелици |
еху тако неповољни, да јој се само срце стеже од те слутње.{S} На првом кораку у нови живот, он |
Ђурица, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама. </p> <p>Старац, још снажан, поче да се |
ти шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и ц |
и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: </p> < |
вала...{S} Како си? — одговори Ђурица и стеже му пружену руку. </p> <p>— Добро...{S} Како ти?.. |
од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку. </p> <p>Утом се зачу из шуме отегнуто, ј |
ладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима. </p> <p>— Нека ти је с |
е ослободи од Станке, прискочи старцу и стеже га својим снажним рукама, као утегом.{S} Станка и |
ст, убио сам човека!..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак |
не огласи то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута.{S} Увече исприча Марку све што је в |
икну Митар, притискивајући га грудима и стежући му руке... </p> <p>Попадоше на њега још тројица |
ди у томе погледу саучешће... </p> <p>— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се п |
јој се скупише и заиграше од усиљенога стезања. </p> <p>— Е, то не може да буде... она је варо |
аде грчевито трзати руку, стадоше му се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А- |
опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обо |
, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово пропаде! ...{S} Море, добро је њем |
о дворишта и стаде пред једна врата над степеницама, за која је држала да су на главном уласку |
аг и стаде босим ногама на хладну плочу степенице...{S} Задухну је планинска ноћна студен, и он |
да је придоби и заинтересова у највећем степену.{S} Кад није могла видети вампира и дрекавца, б |
ји не страдате.{S} Може вам се отворити стециште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слуш |
о зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцртава по који кр |
је. </p> <p>— Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни запурењачио...{S} |
је било код Чолића.{S} Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно д |
ка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави своје кћ |
S} Још се није ни запурењачио...{S} Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> |
је смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући. </p> <p>— Па је ли све извршила? </ |
ни умора...{S} Само што пре, само да се стигне на време!...{S} Наишла је на утрвен, насут пут, |
моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне кукуруз. </p> <p>— Сад паре или кукуруз, то ти ј |
раном да пресече пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над провалијама застају сви и, у оном уз |
рчала сам, журила сам се много, само да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо испричај. |
зне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђу |
атварајући прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре сванућа. </p> <p>Легнувши у постељу, он се |
ка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати |
јурише.{S} Требало је на сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирска |
којом се долази до манастира.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред стар |
па сви троје убрзаше корак. </p> <p>Кад стигоше потесу, беше већ свануло.{S} Сад се морало ићи |
како је у истини било. </p> <p>По подне стигоше кола са спроводницима, писаром и доктором.{S} Н |
својим плећима цела она маса.. </p> <p>Стигоше...{S} Свет гледа само њега, виновника овога нео |
ље у свако дрво, у сваки камен. </p> <p>Стигоше Ђуричиној кући.{S} Хајдуку се стеже срце и обуз |
а. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога себе. </p> <p>— Ако се стид |
на крстоношама« — осећа како га обузима стид, ужас. </p> <p>— Ђуро, пољуби овај свети крст...{S |
а га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весели путник. </p> <p>Међутим вл |
и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту његову... </p> <p>»Шта ми оно рече?...{S |
га тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} И сад му се ређаху и понављаху |
икну и, под утиском разноврсна осећања: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му |
Поп! — рече он, и сенка некога детињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање |
низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, биле смо све у кошуљама. </ |
... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи се своје слабости, и у исто време као подлежући |
вала, од самога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. — |
овица јадна — одговори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина удовица, |
о јој је сестричина удовица, има нечега стиднога. </p> <p>— Удовица зар?...{S} Вуци је овамо! — |
после непрекиднога јурења целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у ј |
махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше. </p> <p>— |
стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. </p> <p>— Х |
те се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. </p> <p>— Стој!...{S} Пуцај!. |
/p> <p>Беше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, где је |
сагињући се на коњу испод шљива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема. |
дговори Вујо и продужи пут. </p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозор |
беху скупили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војко |
stone unit="subSection" /> <p>Тек увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Ст |
један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Новица. </p> <p>Пошто се засад нису морали бојати |
нилу, у врућици... </p> <p>После поноћи стиже пред среску кућу.{S} Умор је савладао јако, али о |
шта на свету... </p> <p>У вече Радован стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из ва |
више пожури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Пајића. |
лизу манастирских врата. </p> <p>Замало стиже и Пантовац са Симеоном. </p> <p>Врата на уласку у |
и му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је б |
издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад’, стићи... нећу погинути?« — мисли он, и ова страшна миса |
апурењачио...{S} Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде |
да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом. </ |
отварај очи: оно је стари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза |
моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. </p> <p>Ђурица изиђе из куће |
к он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... — о |
> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. </p> <p>— Како?{S} Кога то? — запита Ђурица живо |
ада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша узнемирено срце, које куцаше јако и брзо. </p> <p |
овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти ја не зн |
. </p> <p>Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. </ |
о је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стишавајући се. </p> <p>Марко окрете гарабиљ кундачки и |
арао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао.{S} Због те његове пл |
, кад ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће б |
Ђурица. </p> <p>— Јест, јест, брате... сто двадесет равно...{S} Нема више. </p> <p>— Како нема |
/p> <p>— Колико ти је обећао? </p> <p>— Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тог |
друштва... и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт министру...{S} Затим јавна похвала у з |
а ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто.{S} Поседаше и остали жандарми.{S} Један наточи сва |
си сркнуо досад. </p> <p>Ђурица седе за сто, наслони пушку на постељу поред себе, па искапи прв |
ала, господине! — одговори он и седе за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, којим су му н |
ина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога |
тро! — поздрави се капетан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика |
вом. </p> <p>Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новици. </p> |
оран, савладан пићем, наслонио главу на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Д |
о доносио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало је |
не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотин |
, онога... пшеница ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им |
дати.{S} Он је радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће |
обу.{S} На средини стоји округао велики сто, застрвен чистим, белим платном (с пандурске постељ |
е не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју |
орен.{S} А неки пут, богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна његове рачуне и крајеве. </p> |
ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и |
ува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се |
у ја отворити очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. </p> <p>Изјутр |
оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чу |
ом, а на средини стоји округао застрвен сто, препуњен јестивом и пићем. </p> <p>— Сједи, брате, |
идећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на |
авежљају. </p> <p>— Хо, па овде је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још осамдесет? — рече Ђ |
већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим |
рук — одговори овај. </p> <p>— Па зар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица. </p> <p>— Мо |
постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке с |
а, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо та |
оцртава по који кров од стаје, по неки стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, |
р окренути преким путом, преко села.{S} Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво |
бесним фијуком јури преко улица, преко стогова, преко чиста поља...{S} Ђурица слатко спава пос |
у пространу дворишту кошеви за кукуруз, стогови сламе, сена и шаше, кошаре за стоку и остале по |
ом чујем Добросава где викну: »стој!... стој!«... и пуче пушка...{S} Потрчасмо тамо, и Видим До |
о...{S} Ђурица пружи пушку и викну... — Стој! </p> <p>Човек стаде, погледа у пружену пушку, кој |
је жива, могла хајдуковати... </p> <p>— Стој! — викну Станка, осврћући се око себе, као да траж |
е знајући више ништа за себе. </p> <p>— Стој! — викну онај са стране, и Ђурица не погледа, али |
у, знао којим ће правцем ићи. </p> <p>— Стој! — рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе |
га стиже на трећој завојици. </p> <p>— Стој!...{S} Пуцај!... — повикаше они за Милутином, и Ко |
нуше.{S} Неко иза њих повика: </p> <p>— Стој! </p> <p>Подизаше главе и упрепастише се, видевши |
ећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој право... </p> <p>Он се брзо исправља, истурује гру |
..{S} У том чујем Добросава где викну: »стој!... стој!«... и пуче пушка...{S} Потрчасмо тамо, и |
де се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли зак |
орени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Сунце |
леди, окамени се...{S} Две челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, |
ију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежина у ногама, у рукама, те |
а игра у стаклету као кристал.{S} Около стоје празни тањири, а на средини, уз ракију, тањир са |
кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цигару.{S} Њ |
...{S} Доле, у довољно издубљеној рупи, стоји један Кленовичанин, па избацује земљу гвозденом л |
и пред вратима.{S} Прегледа кључаницу — стоји добро... отуд је поуздан.{S} Приђе прозору с исто |
, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За један тренутак узбуни се цела |
м куће и улице, притисла саму земљу, па стоји тако непокретна и суморна, као да се и не мисли н |
</p> <p>— Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не пред |
главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. </p> <p>— Паре дај! — под |
оше у чисту, светлу собу.{S} На средини стоји округао велики сто, застрвен чистим, белим платно |
две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао застрвен сто, препуњен јестивом и пићем. |
ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа |
ри.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан.{S} То није обичан човек... </p> <p>А Ђ |
ој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако необич |
бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред вратима.{S} Прегледа кључаницу — стоји добро |
ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји над самим потоком.{S} Наместим ту Добросава и каж |
>— Па, шта је било? </p> <p>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, |
е било?« питам Добросава. </p> <p>— »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док о |
еселих сељана — сватова...{S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сес |
} Само из твога села траже пет кућа:{S} Стојићи, Илија, Никола, Јово... </p> <p>— Подај им свим |
асте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела. </p> <p>Писар се громко и слатко насмеја |
је облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, а из оне прашине |
сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једем... </p> <p>— Море није то, него ја |
етвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока.{S} Овце пођоше и окретоше главе низа страну.{S} |
ега они закључише, да горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно |
се наместила на дрвено корито за појење стоке, подметула руку под точак, па гледа како се разби |
у весела лица подноси укусно јело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не |
е на село курјаци.{S} Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао св |
о коме беше растурено ђубре од живине и стоке.{S} Наједаред узвикну весело: </p> <p>— Дајте мот |
не ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, познати му звон медениц |
шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, |
рате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо |
о... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Ка |
, стогови сламе, сена и шаше, кошаре за стоку и остале потребе добре земљоделске куће.{S} Стано |
урица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— Како?{S} Није, браћо, није Бог |
одно, певајући песме или подвикујући на стоку, нико се не боји полиције ни пандура, не боји се |
, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа |
ориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, |
ета, најстарији син, поче да пати многу стоку, која такође велики приход доноси.{S} Тако је, по |
д гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусно јело од те |
ближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нароч |
чију, жива и страсна израза, устаде иза стола и пође насусрет Ђурици. </p> <p>— Где си, Мишо; к |
а! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође |
ном! — рече им, па се окрену и пође око стола, певушећи неку песму кроз нос.{S} Кум и старојко |
јаше брзо, а побратими се једва држе на столицама.{S} Чаше звече... смеј, кикотање... нико и не |
чије! — узвикну он одједном и устаде са столице, као да се сад нечему присети. — Јест, нећу да |
хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице. </p> <p>— Чекај, брате, нису још људи готови, |
љутимо — одговори Пантовац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече он креснувши |
е би се могло сести, па не видећи нигде столице, спусти се на под до пећи. </p> <p>— Та нека ме |
де у собу. </p> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на |
ила. </p> <p>Станка се осврте и седе на столицу. </p> <p>— Где је сад Ђурица? </p> <p>— Код Јов |
лу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу. </p> <p>— Седи, одмори се... видим да си се мн |
е осећање и чуђење. </p> <p>Седнувши на столицу и посадивши је поред себе, он је узе за руку, п |
љи спава Митар, на другој пандур.{S} За столом седи и дрема Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>»Већ |
право у канцеларију. </p> <p>За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану |
н је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу. </p |
мо састави руке младенцима, па се обрте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз н |
петан проговори, он се осврте и приђе к столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро |
ћа и храм се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини храма, где стајаше старац под епитрахи |
х, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоковима. </p> <p>— Пуцај!{S} Не дај!{S} У |
ан и по двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S |
гаше више да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се |
стим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше Станка, погледајући чешће у лево, откуд с |
те на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотина дуката, која је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђу |
че Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: </p> <p>— Нису још гледали апсу!{S} Ни |
арина и момка му синовца, узеше му осам стотина банака и, зарезавши му нос, припретише: </p> <p |
ке ливаде, са којих се диже по неколико стотина пластова.{S} Сад су већ пластови зденути, а у М |
прекиде га Јанко одсечно. </p> <p>— Пет стотина дуката. </p> <p>— Ништа не можемо учинити...{S} |
.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет стотина, они све разграбе, и још морам да молим њих за |
у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се плати јатацима |
номад наплатио једну облигацију од шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет |
код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никетића?{S} Па |
један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш те т |
положају.{S} Једнога се зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће |
ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... </p> <p>— Колико ти је дао Вујо ономад? — за |
говори он. </p> <p>Не остаде им више од стотине корака до реке.{S} Наједаред Пантовац погледа у |
а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — |
веста, кад је Ђорђе казао власти четири стотине и двадесет! </p> <p>— Тако они увек раде.{S} Ка |
у мисли:. како да распореди оних четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у з |
p> <p>— Пуцај!{S} Не дај!{S} Уа! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... — праште п |
ише будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре с |
ло се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину корака, наиђоше у један склоп, застрвен павитин |
арадити, требало је претходно да зајази стотину других страна; требало је да задовољи и Вуја и |
мо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, па квит посла — рече к |
се. </p> <p>— Ехеј, море, побро, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка оштра — |
тако огромној берзанској шпекулацији не страдате.{S} Може вам се отворити стециште због те кафе |
одавати, но узмите па једите — одговори стражар и даде им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви |
иких вратница, и хајдуци угледаше свога стражара како прескочи врљике и побеже кроз кукуруз.{S} |
жандарми свакога дана. </p> <p>Сеоских стражара Ђурица се није бојао.{S} К њима је свраћао сва |
само двоје вратнице, то су одређени за стражаре само она два младића, а сви други требало је д |
вима селима одредише се чувари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову се |
напред је већ одређен свакоме посао.{S} Стражарима су одређена места на вратницама дворишта, ко |
стаде и здрави се са Ђурицом. </p> <p>— Стражарите ли помало? — пита Ђурица смешећи се. </p> <p |
посла кмету наредбу, да девојку »одмах стражарно спроведе« срескоме месту.{S} Кмет нарочито са |
к да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Сунце се претв |
Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} Кажем ти: свет... |
е домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ бе |
ну сам затворио, а код куће му наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђаво помаже!« — помисли |
о што ’но курјак, кога потерају са свих страна, тражи најгушћу шуму и завлачи се у непролазне г |
о је претходно да зајази стотину других страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатак |
шега студенца... </p> <p>— Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село |
са радознала на рода таласа и повија са стране у страну, као добра пшеница под снажним ветром.{ |
о хватао.{S} Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога |
не иде преда њ, већ му се приближује са стране.{S} Сад добро чује тутњаву од коњских копита и о |
а себе. </p> <p>— Стој! — викну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља |
лона.{S} Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да горе |
ма, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па онда још три жандарма и два пандура.{S} Жанд |
бијаше изглед обичне трупине.{S} С леве стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвав |
е нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће |
љени бегунац, зверајући око себе на све стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, са к |
носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. </p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме н |
нам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју прилику |
дговорише на знак.{S} И с једне и друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им прилаз |
окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја... </p> |
е како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом.{S} Угушио ј |
сви погађате, али, простићете, с једне стране.{S} Све то јесте тако као што ви сви велите, и с |
а ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, с друге они, који треба највише да ме чув |
већој завојици, леже у павитини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>П |
а коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.{S} За по |
м (остали помагачи разиђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у |
p>За један миг разиђоше се сви на разне стране. </p> <p>Ђурица удари најгушћом шумом и, дохвати |
до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане |
и му се, осећао присуство човечје с оне стране капка.{S} Полако, тресући руком, одговори на куц |
то сумњаш, затвори врата па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати |
новичка шума пружила се по једној дугој страни, која је испресецана јаругама и косама.{S} Бегун |
падоше у очи неколико раденика у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а је |
сад, ако имаш где. </p> <p>На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, |
... — рече он, угледавши крв на десној страни груди. </p> <p>— Јадница, сумњам да ће преболети |
гледа свуд око себе, окрете се источној страни, па звизну учестано с прекидима. </p> <p>Не чувш |
и, како је заслужио... </p> <p>А горе у страни, испод једнога сенастога клена, чује се тужно на |
зеленој густој гори. </p> <p>— Лево!{S} Страном!{S} За њима! — вичу кметови. </p> <p>И цео, дуг |
сподар-Лазо, то ће рећи разбојници — на страном језику.{S} А уваженој господи бандистима нека ј |
ди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима и да их стигне.{S} Ал |
низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страном потока, виде да је спасен.{S} За њим се није мо |
м сновима, са једином светлом и слатком страном живота његова.{S} Зато је избегаваше свуда, а о |
етоше подножјем Венчаца, оном шумовитом страном, зачуше пред собом познато звиждање, знак њихов |
а.{S} Овце пођоше и окретоше главе низа страну.{S} Станка се полако придиже испод губера и, пос |
се пењу на косе, које су се отегле низа страну.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад се бе |
би се само покварило.{S} Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, |
ену руку, дохвати револвер и обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зликовца |
силази!... — вели Митар и гледа некуд у страну. </p> <p>Он пође, надвири се над раком, па стаде |
пре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхта |
ала на рода таласа и повија са стране у страну, као добра пшеница под снажним ветром.{S} Велику |
де пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... </p> <p>— Тајо!.. куку, тајо! .. |
А он се затурио у колима, накренуо се у страну и наслонио леђа на Митра, подигао једну руку, у |
амо копало — одговори баба гле дајући у страну. </p> <p>Писар од тог одговора поста још веселиј |
евнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да |
аше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га испред Николиних очију, а он се осе |
— на мигну му Новица, махнувши главом у страну, према шуми. </p> <p>— Ова, брате варошка... мир |
ора гледала.{S} Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста |
итар приђе... опет иде и гледа некако у страну...{S} Пољуби се са њим, па се исправи. </p> <p>— |
нити...« — помисли они по гледа онамо у страну. </p> <p>— Предај се!{S} Не гини! — викну жандар |
.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. </p> <p>— Јеси ли луд?...{S} Остави то! — викну |
гови прихватише врата оздо, понеше их у страну и отворише сасвим...{S} Слаба, бледа светлост по |
— уздише путник натичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </p> <p>Пр |
ју, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно, пре овог изасланика, Ђурица срете |
е.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са |
код мене. </p> <p>— Отуд морам на другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. </p> <p> |
ова снежну прашину и засипље њоме другу страну улице.{S} Пажљиво и опрезно корача момак, бојећи |
а испадају!... </p> <p>— Сваки на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо! </p> <p>За један м |
о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне изненада, па.. |
ер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> |
ајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: </p> <p>— Дед’, Ђурице, дохвати на |
скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} Иза једнога жбуна издиже |
<p>— Добро.{S} Сад нас ти поведи на ону страну, где није његова соба... да нас не може опазити |
де из крчага. </p> <p>Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више он |
огурена, јасних и светлих очију, жива и страсна израза, устаде иза стола и пође насусрет Ђурици |
девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања сеоској момчадији. </p> <p>Кад пређе пр |
блу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђурица се свакад збуњиваше од ов |
кова... </p> <p>Али је опет, још јаче и страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне ч |
но осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о својој љубави.{S} А сад, о |
сјајним очима. </p> <p>Неко неодољиво, страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше и |
д муке — рече јој Ђурица, погледавши је страсно. </p> <p>— Видео си да смо радили сами ових дан |
љом. </p> <p>А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала му се свом силом |
чицу на вратима, очекујући неће ли чути страсно кајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва |
о истурен напред, те испољаваше преку и страсну природу, али је он, једним благим погледом свој |
леда му сијаше такво блаженство и таква страст, да она одједном појми све.{S} Весео и срећан ос |
ати није смео.{S} Заносна ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му С |
ку и опружених ногу, мртав Пантовац.{S} Страх га беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена |
жна лица, и сам се соколи, заборавља на страх и загрева се јаким пићем. </p> <p>— Хо, младићу, |
е личило и на кајање, и на жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Неко нов |
ек само да што каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. </p> <p>— Хајде, вала; једно |
а шта би? </p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често |
еки пут помислим да он тек ’нако задаје страх... паметан је пусник!...{S} Мислим, знаш, да он с |
амо остави са собом Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад окретоше подножјем Венчаца, оно |
и видети, одједном уђе у њега неописани страх: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде |
себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што више може. </p> <p>»Ја црна жи |
а суморна брига, онај опрезни, нервозни страх од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у ок |
љачно, све јој улеваше неки празноверни страх, коме се она не могаше противити.{S} И у тој злос |
ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... </p> <p>Најзад се, после тешких |
свако друго осећање, изазивајући ужасан страх.{S} И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га |
Али, потрчавши мало, обузе га неописан страх од самоће, од себе сама и од онога вечерњега суто |
ога неразумљивога и блаженога душевнога страха. </p> <p>— Што није свакад овако? — прошапта Ста |
ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако бе |
им знаком и задовољно, после безузрочна страха, седе на постељу. </p> <p>— Што ли је то Јово по |
ма волова, нарочито бикова.{S} Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, те |
да низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб.{S} Далеко пред |
ви — обрте се по том осталима, који од страха једва стајаху на ногама — сад вам праштам, а дру |
косе попадаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као |
се овај намах расани и разрогачи очи од страха и чуда... </p> <p>Ђурица и Станка стадоше напред |
ини.{S} Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута.{S} Ни сам не зна к |
им помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад |
/p> <p>Најзад се, после тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедереву.{S} Тамо се склонише |
ави му читав хаос, живци већ отупели од страховања... све се у њему згрудвало, смешало, следило |
} Он се плашио само тога првога питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му само пит |
коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас: </p> <p>— Пуцај, небеса му његова, шта |
амахну ножем. </p> <p>У кући се разлеже страховито врискање.{S} Ђорђе сав претрну, па одлучно п |
д га је одједном притиснуо целом својом страховитом тежином и — како му сад изгледаше — смлавио |
ладића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — |
урица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно н |
диже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, па вид |
је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и таман да се |
и њиме Николу по глави.{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал м |
ребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију. </p> <p |
ки терет са срца, нестаде онога вечнога страшила, што му над главом стајаше, и он се лако помир |
ље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, |
з те таме са подигнутим ножем.{S} То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, |
има, дугом и уском расом, изгледаше као страшило.{S} Кад плануше неколико свећа и храм се освет |
не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, које се помаљаше из те таме са подигнутим нож |
омилици деце. »Хајдуци!...{S} То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их |
, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и слатка |
до дршке...{S} И потом угледа како оно страшило необично отвори и рашири очи, као да се нечему |
о тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје |
реврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац, који се одједном опусти, и не |
ла...{S} И ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, |
о исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у груди.{S} Осети само како нож удари у неку м |
ни бол...{S} Он иђаше узверена погледа, страшљиво управљена у помрчину, отворених, осушених и в |
рених очију Ђурица погледа попа.{S} Ова страшна мисао, која му досад не дође на памет, порази г |
ћи... нећу погинути?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, |
белом хлебу!...{S} Како му је далека и страшна била та помисао некада, како се здрхтавао од уж |
бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казна Божја за оне, који се титрају именом њего |
погледа какав су утисак учиниле његове страшне речи. </p> <p>Станка се не измени; као да је оч |
ивим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студен |
овој, немој црнини траже објашњење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или би д |
а ради...{S} То му је једини лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} Пије |
ледње Николине речи и изазиваше све оне страшне слике, које се мало час пред његовим очима изре |
ли... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!...{S} Са |
који изазваше овај разговор, беху веома страшни. </p> <milestone unit="subSection" /> <p>Другог |
н да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаше му, створише се уз ње |
пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола.{S} Нарочито му паде у очи о |
урци, пепео од косе, који му даваху још страшнији, необичнији изглед.{S} Преко целога темена, к |
едају...{S} А куд одоше они... с онаким страшним погледима?...{S} Нема их, ово су други«... </p |
мо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену и о кој |
у, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зверова. </p> <p>— Пст, да ниси писнуо!...{S} |
ла као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично. </p> <p>Жандарми искривили доње вили |
} Ово није она...{S} Какво је ово лице, страшно, необично!« </p> <p>— Ђуро, ојађениче мој!... — |
а је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну: </p> <p>— Бабетино једна!{S} Нада |
ле, пошто му предаш новце...{S} Мени је страшно претио, а обећао ми... </p> <p>— Колико ти је о |
се шта, и имаће право!...{S} О, како је страшно кажњена детиња непослушност!...{S} А свет?... < |
но, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко лице. </p> <p>— Прво ти мени кажи: ш |
И ко да нађе утешну реч овој праведној, страшној погибији! </p> <p>— Ето их, иду! — Викну неко. |
чи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди механџ |
потпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја?...{ |
порављати.{S} Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неколико капи хладне бист |
е се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... </p> <p>После пола ноћи, неко лупну на |
зумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола...{S} И ако сад |
реч, која би ублажила или преиначила ту страшну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та ми |
ом ратнику, догоди се и њој: од толиких стрела, које досад срећно пролетаху поред ње, једна се |
ути као заливен.{S} Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би |
{S} Што ти је жив човек!... </p> <p>Дан стрељања досад су крили од њега...{S} Јутрос рано извед |
ехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан |
дост и послушност уз мене...{S} Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То м |
од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне вране, и од крешт |
огледа, који сече као ножем, од кога су стрепили највећи разбојници...{S} Али се на његово мест |
</p> <p>— О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. < |
хну је планинска ноћна студен, и она се стресе од зиме... </p> <p>»Нека је, вратиће се она сутр |
тихо и немо чупавим крилима...{S} Он се стресе и пожури уз брдо... </p> </div> <div type="chapt |
по праговима и уласцима у куће...{S} Са стреха и из натмурено сребрнаста неба сипи и капље ситн |
куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш са |
.{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизати и |
ли он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страном потока, виде да је |
и крај, бегунци се зауставише на једној стрмој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.{S |
угледа пред собом добро познате му црте строга и одлучна лица, он не изгуби ништа од своје одлу |
>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар не знаш шта |
задовољство што не обори очи пред оним строгим, испитљивим погледом...{S} Као да су обојица ос |
народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове |
астури наредбе по свима општинама да се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати или уби |
Вујо окренуо према хајдуку други, много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па |
е леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осећа |
} Прозор се лагано и опрезно отвори.{S} Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз от |
ао да није ни капи испио!...{S} Само му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хла |
ошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два на струк — одговори овај. </p> <p>— Па зар у сто клипова т |
</p> <p>— Море, много је то: неће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па |
е се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашли? </p> <p>— Педесет и три, брате, само педе |
ону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука...{S} Поред крстоноша јаше на коњу п |
ена незаштићена оканца, уносећи собом и студ и отров...{S} И усред дана у таквој је улици помрч |
руком иза потиљка.{S} Са планине пирка студен, оштар поветарац.{S} Варош се буди... </p> <p>От |
пенице...{S} Задухну је планинска ноћна студен, и она се стресе од зиме... </p> <p>»Нека је, вр |
али свакога часа, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Мар |
исли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постеље... </p> <p>Звекет ланаца сумо |
празници.{S} Око прозора звижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу кровињарицу, одбија се |
ма, да се напијем хладне воде са нашега студенца... </p> <p>— Да седнемо у странама, горе више |
каше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. </p> <p>Станка нарочито заостаде од њих, док |
а ти кажем. </p> <p>...{S} А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једн |
поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да |
опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмова, |
бљени, загрљени, занесени...{S} Младост ступа у своја права, не разбирајући ни за прилике, ни з |
дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући замишљено и узбуђено... </p> <p>...{S} Најпре |
им те, наредићемо се лепо... — рече он, ступајући напред плашљиво и збуњено. </p> <p>Утом деда |
необичну снагу и једрину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, ви |
до срљао у пропаст, како је лакомислено ступао на кобну стазу, која га доведе до овога стања!.. |
е да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладној, росној трави, не осећајући ни хладн |
евто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе. </p> <p>За часак беху сви добро пове |
ном водом, па онда полако пређе поток и ступи у поље. </p> <p>Ђурица скочи из заседе и, зверају |
>Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по ком |
двориште и кроз некаква сниска вратанца ступише у одају.{S} Новица упали свећу и Ђурица виде ле |
ста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, |
јбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња гри |
била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се рад |
— рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљано, побро!{S} Дај сватове! — ск |
а погледа, који сече као ножем, од кога су стрепили највећи разбојници...{S} Али се на његово м |
p>— Жива је, ради јој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је ударена. </p> <p>— Код Петра |
а од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити в |
у.{S} Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један другом дисање. </p> <p>— Камо се, п |
{S} На први поглед могло се опазити, да су обе женске од онога реда, који не држи много на чедн |
озорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде за п |
поручио да је посао свршен успешно, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах |
ца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њ |
м начином, ставио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то Ву |
весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од орт |
рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за врачање |
а нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди т |
а над степеницама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S} То беху врата на |
еко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и златног оде |
ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цва |
, под којом је седео. </p> <p>— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. </p> |
S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу |
е речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по самом потоку. </p> <p>Тога часа |
понеку пушку.{S} Сад није било сумње да су опкољени потером.{S} Остаје им још само потес, где и |
јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од опасности. </p> <p>Кроз четв |
дницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници. </p> < |
о ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти |
ој и јучерашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као |
, засијаше му очи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од оп |
уђено у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за њих. </p> <p>— Отпасујте се, а т |
рогим, испитљивим погледом...{S} Као да су обојица осећали да треба одважно издржати овај први |
ку... </p> <p>— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, кад изиђ |
ји изглед.{S} Преко целога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скину |
{S} Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печењ |
је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена.{S} За ово му није требала постепе |
а да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила негде у папрати. </p> <p>Непомузене о |
е за седење.{S} Имућнија племена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани су шашо |
статистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусм |
е, повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за ш |
роводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код |
ао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и |
ећ одређен свакоме посао.{S} Стражарима су одређена места на вратницама дворишта, која ће посес |
вио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. </p> <p>— Не може бити! </p |
ли су из раније за намере полициске, па су се сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту свр |
ет власти био на максималној висини, па су опет они чинили покоре.{S} А пре тога метали су и на |
га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цел |
иди где је ударена. </p> <p>— Код Петра су завоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груд |
ма... </p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у м |
</p> <p>— Не знам, господине!...{S} Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома |
а и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак учиниле његове страшне речи. </p> <p>Станка с |
p> <p>— Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја |
о лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!...{S} Робија! окови!...{S} И |
ижује крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, о |
господине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада |
же по неколико стотина пластова.{S} Сад су већ пластови зденути, а у Милошевој ливади подигла с |
и, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола от |
села... још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли сви право овамо? — |
ив човек!... </p> <p>Дан стрељања досад су крили од њега...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи |
добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар |
она смешећи се.{S} Истина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какв |
н момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда |
су ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и по |
је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове су улоге одређене условно, а главна им је брига била, д |
ћеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да |
горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полиц |
оше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би |
ва начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у ш |
чео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки необични гости: и они су се, како и |
од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Ни |
ти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; |
у његове каљаве ципеле... </p> <p>Обоје су променили ношњу; удесили су да се оделом не разликуј |
среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене.{S} Ђурица је не само добр |
даљину, чак до качерских планина, које су, овога јутра, завијене у густу белу маглу.{S} Све тр |
крађе и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи« умели испословати, продужавао је стар |
ва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око записа.{S} Свако племе имало је своју |
аружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа страну.{S} Бегање је било тешко и умо |
живео...{S} Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их да оти |
шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, подметнули? |
их уздржа његова оштра збиља, иза које су опажале да сева нешто тајанствено и опасно.{S} Учини |
да изгледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момци.{S} Плашио их је највише |
и, који би га светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачун |
е види ништа и не мисли... </p> <p>Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не ис |
ам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p>Свештеник га појми.{S} Па, |
бити?« — помисли она.{S} Пре две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељ |
отеса, издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} По врху хума ви |
тавља јело; около ових треница поређане су друге за седење.{S} Имућнија племена дизала су над с |
Прођи се, чича, здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни |
Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код т |
о си ти тако ослабила? </p> <p>— Године су, дијете, старост... — одговори она, затварајући за њ |
и избегавао мисли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теж |
ката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђурица се злоћудо намршти и увуче п |
кога часа, а појединости напада познате су, већим делом, свима.{S} Ипак се нестрпљиво очекује п |
по имену. </p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос от |
јом и торбу са јелом. </p> <p>— У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљ |
да их назове по имену. </p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамач |
сно; осети да он није сад онакав, какви су остали људи.{S} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвор |
брте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике ливаде, са којих се диже по неколик |
једно убиство.{S} И напослетку, другови су се ревносно чували.{S} Дознавали су из раније за нам |
имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова |
то пре дохвате рудничких огранака, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке |
енио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли. </p> <p>— Ево ти дружине, |
ћујеш поштени свет, па дајеш њима, који су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, онда ћ |
ек сети, да треба чувати оне људе, који су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази |
в, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим.{S} Најзад се прибра, па приђе Ђур |
апетан стаде да саслушава грађане, који су познавали Пантовца.{S} Прибравши довољно доказа да ј |
на прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље.{S} Мом |
вери и сва неизбежна поворка људи, који су потребни у такву послу.{S} Ове мисли он саопшти Стан |
мисао... </p> <p>Међутим догађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваше овај разговор |
, а око њега се начетили жандарми, који су се вратили с пута. </p> </div> <div type="chapter" x |
овласно, као прави деспот.{S} Они, који су с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, |
о свима селима одредише се чувари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову |
изређаше она прва питања и узвици, који су обично без садржине, Ђурица одмах пређе на главно. < |
ри и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрајном простору, а они облачци тихо |
.{S} Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно његови претходници, ради истога циља, ту нам |
раже... није један... </p> <p>— Та који су то сви, громове им њихове!{S} Кажи једнога по имену, |
еренике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и услугама, обавезивал |
је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са тим послом.{S} Развесели се и он, па стад |
ан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. </p> <p>— Потражи |
{S} Сад би могао убости противника, али су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће |
нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек егзистира, од пр |
о је за ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две бан |
ови су се ревносно чували.{S} Дознавали су из раније за намере полициске, па су се сложно стара |
и Новица.{S} Последња Двојица полегали су у корову, што је израстао по ђубрету близу вратница, |
мрднути се не може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита писар«...{S} И он се сећа оних |
ц од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком |
и облигацију од двеста дуката.{S} Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће бе |
неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да се овако још продужи, могло би |
они чинили покоре.{S} А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника.{S} Али |
вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к њему и изручивали м |
да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато т |
савладају Станкину самовољу.{S} Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни |
оставио Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чи |
<p>— Све се ућутало, дијете; заборавили су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти |
о је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!... </p> <p>У тој гро |
увамо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад |
ито откад је доведен из суда, променили су своје опхођење са њим и пандури и чиновници.{S} Опаз |
рате, чак у десетом округу.{S} Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. </p> <p>— |
нка се састајаху свакога дана.{S} Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима остати та |
p> <p>Обоје су променили ношњу; удесили су да се оделом не разликују од становника своје улице. |
одмереније. </p> <p>Куд ће сад? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред |
шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно то сећање, |
војка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају С |
овром кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совра изгледала као нека стаја.{ |
они? </p> <p>— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p> |
ској улици, на крају Београда, поређани су сниски неокречени кућерци од набоја.{S} Око понеке к |
али се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали свакога часа, или око њива, или око студе |
пијанци...{S} У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од к |
м касаху на коњима три жандарма.{S} Они су га опазили раније, то је јасно, јер се један одвојио |
и наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: к |
имао готово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам имао од |
се скупљали неки необични гости: и они су се, како изгледа, показивали само ноћу, а дању се за |
<p>— Оно знаш... мука је то.{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они |
звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Што не |
О, те како! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у свима државама... </p> <p>— Бог с тобом |
слободно обрне, а око понеке подигнути су у пространу дворишту кошеви за кукуруз, стогови слам |
е добре земљоделске куће.{S} Становници су ове улице махом они типски и Београђанима добро позн |
пресецана јаругама и косама.{S} Бегунци су свакога часа морали да слазе у јаружице и опет да се |
зашарени она живописна котлина, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом покривене |
осуђени путник.{S} Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упус |
ичући и намештајући тешко гвожђе, којим су му ноге оковане. </p> <p>Капетан изиђе из собе. </p> |
{S} И сећа се балвана преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела... |
есеца поток, угледаше коњаника, с којим су се морали срести.{S} Ђурица познаде попа. </p> <p>— |
а своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су рукама сви његови планови.{S} Него да ми сад одспава |
ако му ковач вешто одсеца чивију, којом су спојене обе половине карике...{S} Неки људи пружају |
га непознатога. </p> <p>— Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апо |
страшним погледима?...{S} Нема их, ово су други«... </p> <p>Људи се растурају, дају пролаз нек |
олике паре? </p> <p>— Требају ми, много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су м |
код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо заједно — слушам те, а кад дође |
по закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, јер |
меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито општинска — није с |
ца беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад вечераше и запалише |
а Николина леђа, у сукнену јелеку, како су необично одскочила од земље.{S} И после се одједном |
владаше на пољу срећноме свету.{S} Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу д |
облетао је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће |
оба извешћа старац исприча опширно како су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да в |
се они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много поузданији, но да их опази потера и да се |
<p>— Баш бих те молио... знаш... скоро су ме петљали... </p> <p>— Знам ја да сви измичете леђа |
тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређени за стражаре само она два младића, а сви дру |
то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити кр |
ких новаца. </p> <p>— Не знам ја.{S} То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — о |
ма видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — узв |
одине мој, шта мислите!... </p> <p>— То су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... ист |
учешће на њиховим лицима... »Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S} А ку |
ране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, |
твари, које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, подметнули? </p> <p>— Не знам, господине |
та, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још од детињства му; маме га оне |
ли му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награбили.{S} Он им је од тога одваја |
но једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне.{S} Уводећи га у затвор, одреши |
се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закљ |
успешно, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако |
оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може други?... |
и сагиње се да му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу д |
. </p> <p>— Како то хајдук?...{S} Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио? — запита |
бне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале. </p> <p>— Ако ћу после чути од другога, |
о сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непоз |
о други.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао у ру |
S} И сад су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати облигацију од д |
врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.{S} К |
е цео срез осим наших села... још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће |
интересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су знали само по имену, разуме се лажном, које му је у |
земљу и спојена пречагама, преко којих су намештене уздуж две широке тренице; на њих се ставља |
грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брц |
ру на реци — скупљаху се, четвртком или суботом, девојке и жене сеоске, те испираху лужено рубљ |
писани страх: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, к |
розничаво дрхтање, необичан сјај очију, суве, запечене усне, нервозно трзање главе побуди у њем |
ад оцени праву разлику између строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која упр |
ијена стаса; напротив: његова коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме.{S} Раста је б |
ито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и прен |
војим присним »пријатељима, партнерима, суграђанима и осталој булументи нашега града«, како он |
собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је. |
руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </ |
мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, јат |
рађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и с |
дње време, нарочито откад је доведен из суда, променили су своје опхођење са њим и пандури и чи |
мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од других, па... ето!.. |
себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између строгих |
бити последње циганче, па нико да му не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се опазило да јој с |
уди.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> <p>А горе у страни, испо |
: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише одлуку |
е овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите сви. </p> <p>Поседаше сви, као |
цима већ стапаху и испараваху.{S} Испод суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим пишто |
многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше... </p> <p>Тада га познаде цело сел |
око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим наро |
њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.{S} Нека беспред |
аву среске власти, која је прикована на судници. </p> <p>— Шта зар има? — рече Ђурица и пође на |
ле неколико дана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе д |
<p>Одмах затим пођоше сви к општинској судници.{S} Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати |
ар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. </p> <p>Кад се изређа под записом сва читанија |
су ударили оним путем који води право к судници. </p> <p>Пред општинском кућом не беше никога.{ |
са својим стањем.{S} Овај састанак пред судницом био је од велика утицаја на њега.{S} Он опази |
, великим брестом што се разгранао пред судницом, стајаху неколико луди, па с чуђењем посматрах |
вуче се у шибљак, који је израстао пред судницом. </p> <p>Под записом, великим брестом што се р |
а, при оцењивању потре пред кленовичком судницом, наступи у Ђурици извесан прелом у мишљењу и о |
ари и, свршивши што је имао, изиђе пред судницу.{S} Он и пандури за часак појахаше коње, узеше |
стали, заједно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и полегаше на меку зелену траву. </p> <p>— ’Нат |
да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили он |
и саслушао је мирно: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му после месец да |
дним мушким скоком прескочи речицу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с |
у почешће дечаци и девојчице, те напуне судове, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше с |
онда раскравих; те не знам како напуних судове и побегох. </p> <p>— А мене срео у Беглуцима, па |
пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...{S} Знаш, онога. |
а.{S} Станка се враћа из њиве с празним судовима, па удари опет преко забрана.{S} На истом, пре |
ка.{S} Сретох једну ручконошу с празним судовима. </p> <p>Ђурица плану и погледа Вуја. </p> <p> |
миловање... </p> <p>— Немам ја посла са судом...{S} Нисам ником никакво зло учинила...{S} Казаћ |
же...{S} Кад му је прочитана пресуда на суду, није се изненадио и саслушао је мирно: знао је да |
ва...{S} И опет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам |
једно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање... </p |
вршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад ти зна |
а живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— Оно, јест... |
S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то |
срећноме свету.{S} Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сун |
У старим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једном топ |
пи се радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе...{S} То је било онда о повратку, пре н |
осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију. </p> <p>Збуњен, уплашен, изненађен свим |
дуков остаде незаливен ни једном топлом сузом. </p> </div> </body> </text> </TEI> |
ђи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке. </p> <p>— Под кецељом, |
— рече јој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! </p> <p>Девојке се с |
рица му, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу рук |
зних војничких цокула, носио оне широке сукнене чакшире које носе Палилулци, а на леђима је има |
му падоше у очи широка Николина леђа, у сукнену јелеку, како су необично одскочила од земље.{S} |
а окиде...{S} Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме |
апама.{S} Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајк |
Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако |
гла ићи завезаних очију? </p> <p>— Кроз сукњу се види лепо. </p> <p>— Говорите, господо, што хо |
с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> <p>— С |
ли Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> <p> |
орим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по селу се рашчују одмах, а |
десној страни груди. </p> <p>— Јадница, сумњам да ће преболети...{S} Што уби ову девојку, несре |
аније склониште.{S} У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га ср |
те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и погледа га тако |
а посла с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране куће на про |
ке.{S} Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, је |
ица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања сеоској момча |
прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </p> <p>— Моли се д |
она не исказа своју мисао, која се, без сумње, тицала жандарма... </p> <p>Кроз кукурузе приближ |
а, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности. </p> <p>Кленовичка ш |
и намештате се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за овак |
чак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако почаст |
ледаше и понеку пушку.{S} Сад није било сумње да су опкољени потером.{S} Остаје им још само пот |
еку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он с |
.. ђаво га знао...{S} Некако ми се чини сумњив... па одох раније. </p> <p>Отпре би се Станка по |
неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Ву |
ледам прво положај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји над самим потоком.{S} |
ица обиђе свуд око куће, разгледа свако сумњиво место, па се упути к високој розги, пободеној у |
тако наивно, да одједном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци |
не, нервозно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи. </p> <p>— Ти си бо |
по такту вранчева касања...{S} Некаква суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, |
} Само Ђурица необично изгледа.{S} Нека суморна сета и замишљено расположење овлада њиме од оно |
} Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено напуштено огњиш |
з друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, нервозни страх од изненадн |
саму земљу, па стоји тако непокретна и суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне зе |
уја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљивога и блаженога душевног |
..{S} Гњила, влажна магла завила у свој суморни плашт цео град, као какво чудовиште, па га квас |
амнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија...{S} Повија се у напред и натраг по томе, ка |
е својом слабом светлошћу придаваше још суморнији изглед мрачним сводовима храма, који се као н |
хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто... </p> <p>— Пиј, море, шта си се побаб |
ична господара.{S} Фењери пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичава старца.{S} Отвори с |
аче са постеље... </p> <p>Звекет ланаца суморно одјекну, а он гледа око себе узверено, уплашено |
ругу светлију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празноверни ст |
а безбројне ледене санте, чији се лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, те улева |
ачким механама, који светлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се жи |
и јасика...{S} А над њом, над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече густу |
могаше противити.{S} И у тој злослутној суморности, она се предаде црним мислима о себи и својо |
тки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... </p> <p>Ови зраци подсетише га да размисли о |
рица опази да нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несносни задах |
— »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Б |
онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца и лепши од свега на свету...{S} Да јој је само јо |
било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, као тада што је... сјајно, све |
е на четки, густо избила из земље...{S} Сунце греје топло и благо, весело светле његови зраци о |
он — предмет њених заносних мисли...{S} Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладо |
ишта, проведе неколико дугих часова.{S} Сунце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, н |
тражи. </p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама дугих и |
сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и |
не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p> |
овој кући. </p> <p>Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве |
протицаше брзо... </p> <p>Одједном, кад сунце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање |
ајући више ништа за себе... </p> <p>Кад сунце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу. |
о на Јеличин рачун. </p> <p>Кад се наже сунце ниско над заходом, девојке покупише рубине и рази |
опет. </p> <p>Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње јо |
мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини сл |
о овоме часу! ...{S} Напољу греје топло сунце, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља се коло вес |
зелена горо!{S} Камо те, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас се зажелео!... </p> </div> <div |
ко сигурних луди позове к себи. </p> <p>Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на О |
њу не растављаше, право у село. </p> <p>Сунце беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима п |
у гомилу са ножевима, који севаху према сунцу, па скочи, врисну што игда могаше, и са два три с |
о небесно трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрајном простору, а он |
блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, све доби |
ју по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака...{S} Тако се носи и мисао младости по п |
и помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, н |
сту белу маглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и зелени се весело, светло, радосно... </p> <p> |
V</head> <p>Другога дана, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљ |
маглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, за |
ан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчевим изласком... </p> <p>А тамо поред реке, по дну |
е прелива под топлом и јасном светлошћу сунчевом.{S} Жиле повукле у себе свемоћну влагу, истера |
е на руци, које одсјаиваху према заходу сунчеву. </p> <p>Ђурица застаде; једним брзим погледом |
а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију мисао.{S} Све око ње беше с |
окрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све |
о слепо предао....{S} Вечито му је овај сурови човек стајао пред очима као нема загонетка, која |
е упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке страшне мисл |
сказивала нека граја, — наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — једнако ми сепија пуцка: окрени |
езовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. </p> <p>Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју и |
и су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. </p> <p>— Море, шта ти говориш? — Деца ми синоћ |
/p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна |
> <p>Изјутра зором отиде Марко до свога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај твој гара |
ови само мрдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу, показујући тим да се не интересују они |
опасност.{S} Ђурица пребацио руку преко суседе, па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и повод |
ви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица |
гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо...{S} А |
а Тимом Банаћанином, који је становао у суседству.{S} Са њим је почео по неки пут да излази у к |
азио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити |
у се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изнен |
погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и о |
Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледом. </p> <p>»Овај готово не |
ешњике, па их при повратку застаде први сутон.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спуш |
ћемо се!...« </p> <p>Кад се навуче први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове куће.{S} |
моће, од себе сама и од онога вечерњега сутона..{S} Застаде и ослушну...{S} Неко му се приближу |
да у пружену пушку, која се још могла у сутону опазити, па се одједном окрете и потрча натраг к |
метну му руку на раме. </p> <p>— Ђуро, сутра се мора извршити осуда.{S} Па знаш, обичај је да |
аљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, две?... </p> <p>— Ништа ти ја не зн |
ражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти |
још поноћи, сигурно...{S} Лези, спавај; сутра морамо ранити... да опет мало пијемо... </p> <p>Њ |
ели хлеб!... </p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је оно што му је непрестано за ове две године леб |
ако једемо, а ништа не зарађујемо...{S} Сутра иде Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотер |
војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све |
ам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зором, на посао! </p> <p>Ђурицу нешто ледну, али |
дован ће знати шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морат |
ослом... — одговори Ђурица, запињући. — Сутра ћу овде преданити, па гледај да се пази... </p> < |
мо сутра? — запита чудећи се. </p> <p>— Сутра, ја како.{S} Али нећеш, ваљад’, полазити из моје |
зао, сигурно.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ће да дижу потеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури |
. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет од |
ад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло! </p> <p>На т |
жива човека, који зна, поуздано зна да сутра умире од куршума, па опет живи, једе, пије, спава |
ивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, има неке мајсто |
кује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, свакога часа...{S} И ми ћемо за тобо |
име... </p> <p>»Нека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леже на ње |
запита га лагано. </p> <p>— Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. </p> |
зводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је оно што му је непрестано за ове д |
апише чаше. </p> <p>— Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!... </p> <p>— Не бр |
си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутра сачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до Камен |
нашем селу...{S} Остао је на спавању, и сутра ће преданити код њега.{S} Али треба да идеш одмах |
за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме х |
} А овако ни због чега!...{S} Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... </p> <p>— Синовче |
рала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш м |
и одела и преобуке. </p> <p>— Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи.{S} За неколико дана нећ |
урјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. </p> <p>— Каквог курјака, ’натема |
>— Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, поб |
јесењих дана.{S} Живело се од данас до сутра, избегавала се свака одређенија мисао о будућност |
даш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам |
из дуга сна. </p> <p>— Шта, зар нећемо сутра? — запита чудећи се. </p> <p>— Сутра, ја како.{S} |
страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да му то не би п |
и са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на похару. </p> <p>— Све једно, хо |
непријатно осећање другим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да иде |
то је иза њихових леђа... </p> <p>Одмах сутрадан, око заранка, исто друштво опколи кућу Николе |
и о газда Ђорђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у п |
.{S} Овако, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак... </p> <p>Из |
дају пролаз некоме...{S} Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му с |
кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула старица.{S} Погледа их својим немим старач |
варка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова трчања, постаде као |
гушен глас, јецање... затим се склапају сухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види ц |
умци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута |
а његову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха |
урица гледаше слободно и отворено у оно сухо и смежурано лице, осветљено слабим пламеном упаљен |
..« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену старицу где му прилази... »Што је овака? |
како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која |
рању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвојише се са њом |
о вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> <p>— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па од |
ико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањем, са свима |
</p> <p>— Јест, знам то — рече Ђурица, схватајући положај хајдука, који се удаљи од свога посл |
апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли уваженога господина попе, мени |
а часа виси о концу.{S} Тада је потпуно схватио свој положај, јер дотле му је све још изгледало |
се јаким пићем. </p> <p>— Хо, младићу, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је н |
} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} Како оно реч |
..{S} Чини јој се да није спавала...{S} Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се н |
се лепо са најугледнијим човеком...{S} Та он је, у последње време, могао разговарати само с он |
овали сведоке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво за |
ив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га ј |
о, сви траже... није један... </p> <p>— Та који су то сви, громове им њихове!{S} Кажи једнога п |
о, обарајући главу млитаво... </p> <p>— Та држи се јуначки, мајковићу; гледа те толики свет!... |
ном. — Начини једну од овога. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику. |
ити — одговори збуњен Ђурица. </p> <p>— Та ма’ни, човече!{S} Само се ти пожури! — рече Тима, из |
це, спусти се на под до пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и овако — одговара он Станки, к |
бок, а? — одговори Палилулац. </p> <p>— Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Б |
...{S} Како му је далека и страшна била та помисао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад је с |
је никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде!{S} И напослетку, угледавши врата, једним |
ак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен стра |
сао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> <p>— К |
на осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грознича |
слободно предати... </p> <p>— Доћи ће и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она ш |
ави.{S} А сад, одједном јој се приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакн |
покривалом...{S} Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући с |
итомији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно |
а да га снага помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад’, стићи... нећу погинути?« — мисли он |
вом новом друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се про |
све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене.{S} Ђурица је не само добро знао откуда |
по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној висини, па |
не може снаћи у пандурским рукама...{S} Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде |
ебе пажњу целога села о крстоношама.{S} Тада се управо и замомчио.{S} Мајка му срезала дуге кош |
стара поњава, раширена преко сламе.{S} Тада беше јасно, какав се становник скривао у овој јазб |
му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпуно схватио свој положај, јер дотле му је с |
орак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.{S} А |
двајао очију.{S} И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било д |
о надао и радовао? — Ничему... рекао је тада сам у себи.{S} И сад се сетио чворкова... </p> <p> |
одједном сав мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше друг |
оказао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога ч |
.{S} А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника.{S} Али шта је одвело у |
ини му се, сунце није тако грејало, као тада што је... сјајно, светло, слатко...{S} И никад га |
месец дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху гов |
цу испод суднице и закључаше... </p> <p>Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говори |
о пробати овако лепу мученицу«. </p> <p>Тада сви троје полегаше и ућуташе. </p> <p>Ђурица, легн |
и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај спава слободно, нико му не брани...{S} Како ли би с |
еш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио.{S} Није му ни п |
јући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се |
је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око се |
, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и |
лице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: </p> <p>— |
ра. </p> <p>Ђурица окрете револвер и на тај прозор, па окиде... </p> <p>Загрокташе пушке на оба |
чки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобо |
саонама, јуре господа на санкама, и сав тај свет иде весело и слободно, певајући песме или подв |
љство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и р |
иде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у којој се он |
ва моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине.{S} То знам д |
се спавало а ноћу живело.{S} И живот је тај био необичан.{S} Најпре није смео ни главе помолити |
меја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ нек |
за мене...{S} Откуда она?...{S} Шта ће тај колац ту?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја ово |
погледа га некако у косо, необично... и тај поглед не обећаваше никаква добра... </p> <p>И као |
ц, на Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му |
орно се надао помиловању.{S} Чудан је и тај разлог његову надању.{S} Састојао се у једној мисли |
ати, док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је упропастио, данас пружа пушку |
— рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте се |
и сваки. </p> <p>— Оно, јест...{S} Али тај живот?... </p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Можеш |
у, па да знам који је... </p> <p>— Јели тај из вароши? — запита она брзо. </p> <p>Капетан је по |
рече Јово. — Зар она не може да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то... она сам |
ају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одговор охладнела срца, које говори о |
назва их философијом.{S} Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делов |
а. </p> <p>Ђурица потрча још брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете |
де настанимо, па да живимо... </p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове главе.{S} Они не опазиш |
из раније да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, |
ује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... </p> <p>И |
ad> <p>Ђурица нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не оставља |
стор за те ствари.{S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповеда |
овим представницима.{S} Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, в |
Не бери бриге — одговори кмет, правећи тајанствени израз на лицу. — Све ћу ја њему јавити за ј |
биља, иза које су опажале да сева нешто тајанствено и опасно.{S} Учинише се да не чуше његов од |
њега привлачио, али чиме?...{S} Својом тајанственошћу, памећу, нарочито овом памећу, коју Ђури |
аву намеру, да зиму проведе у Београду, тајио и од њега. </p> <p>Растадоше се као најбољи прија |
дао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{S} Станка не зн |
обавештења, никоме није поверавао своје тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом граду с |
презно, али шта може међу људима остати тајно!{S} И његове везе почеше да избијају на видик.{S} |
о и овај изнутра.{S} Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дув |
о на посао. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача? </p> <p>— Море, дај што било |
и претури се... </p> <p>— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. </p> <p>Пантова |
е се у страну и претури се... </p> <p>— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. < |
клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се |
у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То ј |
а у погледима већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео д |
ренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много претходних послова, па онда се се |
о сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак. </p> <p>Али, несрећом својом, Ђурица још м |
још живети, попо! </p> <p>— Јадан ти је такав живот, синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад до |
вету цркву да благослови његов брак, те такав човек, велим, чини онаке покоре и злочинства и на |
за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне |
дна беху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да |
, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша се љубав једном сврши, |
д Вујо не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин. </p> <p> |
ији... </p> <p>— Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од |
о усиљену и немирну унутрашњу борбу.{S} Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменим |
<p>Врата се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђур |
аније. </p> <p>Отпре би се Станка после таква одговора уплашила и стала би распитивати и домишљ |
вредиш.{S} Чичу питај... </p> <p>После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где и |
од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити |
е тако отворено у душу загледао...{S} И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!...{S} Чо |
из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, да она одједном појми све.{S} Весео и сре |
и не можемо више о томе разговарати: ја такве ствари не вршим без њега. </p> <p>— Зашто? </p> < |
и, могао је постати други човек.{S} Али такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две |
...{S} Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави проговоре... — завр |
ације« врше што пажљивије... </p> <p>Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет.{S} О |
би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} И сад |
е, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. </p> <p>— Море, |
у руке. </p> <p>Све ово беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци занемеше, згледаше се, п |
ек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, к |
смем изићи на очи без педесет«...{S} У таквим мислима дочека свануће. </p> </div> <div type="c |
мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крс |
} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поздрави је нежним ос |
ћемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. </p> <p>«То ћу ја од ис |
јаш из његове куће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видим |
но стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена.{S} За ово |
ено у душу загледао...{S} И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!...{S} Човек говори п |
ео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S} Али сад то на ст |
</p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде |
p>— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу |
визну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање.{S} Мало затим указа се Новица изме |
је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, да она одједном појми |
а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. </p> <p>— Па добро, де клади се ти — од |
ом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се издаде.{S} На лицу му се ја |
какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесности прође му дуго време. </p> <p>У неко |
бом и студ и отров...{S} И усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак с |
ичега« продужи што више може. </p> <p>У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мис |
ању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту наступа црна непробојна ноћ... </p> <p>Шт |
Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао.{S} Старче, кажем ти, купи с |
поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, због које не бих могао пробат |
епа је спреда висио бео рубац.{S} Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете.{S} Кор |
јак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: </p> <p>— Прођи се, чича, здравља |
али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, к |
исли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства д |
Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} |
ем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше |
Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху много да к |
раган и расположен... </p> <p>А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У Сретенову |
збежна поворка људи, који су потребни у такву послу.{S} Ове мисли он саопшти Станци. </p> <p>— |
{S} Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.{ |
душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такву стању, после непрекиднога јурења целога часа, сти |
урица одједном. </p> <p>— Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих! </p> <p>Испише чашу заје |
те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </p> <p>— Не бојим се код тебе ничега.{ |
о у ова четири наша села имамо тридесет таких људи, а још двадесет у другим срезовима...{S} Хе, |
негде у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... < |
лики завезак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Са |
ојима човек егзистира, од пресуднијега, тако рећи... утицаја... </p> <p>— Шта ту дробиш — упаде |
це док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па узми још ст |
ликовчево. </p> <p>— Како га је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ. </p> <p>Људи настав |
ћу погодити?...{S} Кад је она поменула, тако ће и бити« па одговори: </p> <p>— Јесте, из вароши |
ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад то капетан каже — а он зна за |
огледати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо да се разговарамо о послу — р |
а као кривац покајник. </p> <p>— Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ |
p> <p>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ |
браћо.{S} Раздао сам до последње паре, тако ми самога Бога... </p> <p>— Лажеш, псино матора! — |
шуму и завлачи се у непролазне гудуре, тако је и он, неким неодређеним нагоном самоодржања, из |
е, добро си се пожурио!{S} Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> <p>— Је |
/p> <p>— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу |
ла.{S} Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога може убити последње циганче, |
он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат... </p> <p>— Не знам, како ћу... </p> <p> |
е по застртом поду.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} Новици остаде још |
ма!.. </p> <p>И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта с |
.{S} Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, |
ворио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да |
ати... само њему... </p> <p>— Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму заба |
ода моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питању — говораше апотекар пред Јан |
>»За јечам?...{S} Раздао сам по народу, тако ми самога Бога!...« — понављаше он у памети послед |
ици извесан прелом у мишљењу и осећању, тако и сада, после ових бурних и необичних догађаја, ко |
рица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем... |
требно оружје, муницију и храну, па их, тако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући још нек |
кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука је то.{S} Ст |
убоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> <p>— Ништа... ’вако ћу |
и како?...{S} Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке.{S} После испиту |
ме, грдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!...{S} Назваће ме лопужом и свакојаким |
>— Ха, синовче, добро си се пожурио!{S} Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. |
вања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум |
у и ублажују ватру сунчаних зрака...{S} Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лута |
ожењен, а она црче, све око мене...{S} Тако... смејемо се... </p> <p>— Кажи ми, болан, право, |
доше да јој се роје мисли у глави...{S} Тако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху |
, упорном ћутању, без једне мисли...{S} Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те ј |
јем својом руком... не могу, нећу...{S} Тако би се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа н |
се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху дани... </p> <p>Међутим Ђурица је и даље |
да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али много поузданије и |
лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоск |
угибаше се под теретом његова тела.{S} Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође |
укару, којој никад ништа није доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачуна |
е за дуван и друге случајне потребе.{S} Тако је цедио и становнике и своју дружину, док год не |
ном водом своје вреле, једре образе.{S} Тако се полако издиже, изиђе из корова и стаде према де |
ј механи, доносећи му сатљик ракије.{S} Тако му и проговори, оним обичним гласом: </p> <p>— А г |
ту се више пожури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Па |
те да се они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много поузданији, но да их опази потера и |
у, која такође велики приход доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до велике тековине, каква се |
не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. </p> <p>— Виде ли је чи |
ајтаном, и велики тунос са кићанком.{S} Тако одевен дође на крстоноше. </p> <p>Беше се искупило |
е. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме уб |
елима, где је могао склањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана |
био заузет послом, и заборави на њу.{S} Тако се још нису ни видели од повратка. </p> <p>Ђурица |
ти четири стотине и двадесет! </p> <p>— Тако они увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се на |
три часа отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се зав |
колико коме од нас припада... </p> <p>— Тако, соколе, то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Д |
ако, Јоване? — запита Ђурица. </p> <p>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с |
цар!.. — стаде он да заплеће. </p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти к |
нађе за добро да спусти тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад |
нашавши све у реду остави их. </p> <p>— Тако, соколе!{S} Оружје ти је сад и отац и мајка, па тр |
паде у прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жива ми деца!...{S} Браћо моја!... |
вати... </p> <p>— Што то сад? </p> <p>— Тако... виђећеш.{S} И кад се на прољеће вратиш овамо, п |
ром. </p> <p>— Је ли сигурно? </p> <p>— Тако вели. </p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се ди |
квит посла — рече кмет. </p> <p>— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица. </p> <p>— Тако је, брате |
од на мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </ |
ша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. </p> <p>— Шта |
<p>— Како то хајдук?...{S} Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио? — запита она р |
p>И они се приближише једно другоме, да тако удружени лакше сносе тешку самоћу... </p> </div> < |
рижном и веселом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је |
ш... саветовао сам човеку да не пропада тако млад узалуд, нека се преда власти.. </p> <p>— Па ш |
, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S} Моја Марушка мени спреми све што |
ачуне и крајеве. </p> <p>— Знаш... и ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо |
едем... </p> <p>— Море није то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа |
амо ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. </p> <p>Станка се зачуд |
што је она, по његовој наредби, морала тако проћи кроз цело село, и ником није смела допустити |
месту — рече Радован. </p> <p>— Не ваља тако.{S} Боље идите заједно. </p> <p>— На посао ћемо св |
ичали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем |
> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулацији не страдате.{S} Мо |
згодно место, он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао |
обом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посматр |
олико је теби досад давао? </p> <p>— Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те |
они лице на решетку.{S} Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један другом дисање. </ |
а ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном растера сваку сумњу код Вуја. |
само погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изост |
подиже руку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде.. |
Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гле |
и замислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је дев |
поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа |
уку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} Откуд тако рано? </p> <p>— Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а и сол |
ивши руку преко ње. </p> <p>— Јест, све тако. </p> <p>— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за так |
Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно варошче |
сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда окрени све |
Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. </p> <p>— Нећу тако, н |
ле краћега ћутања. </p> <p>— Е, не може тако.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер већ имам ов |
каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре!.. |
љица.{S} Он није жалио новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут |
јој се да није спавала...{S} Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни |
p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!...{S} Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком и |
ју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога |
шуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је она, по његовој н |
забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: » |
е светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и да се ви |
као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упирао поглед у помрчину, па напослетку мах |
S} Једва их изазива у памети.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само |
{S} Његово учешће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више никаква друга излаза |
елетеше преко некакве слике, која му је тако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њ |
е купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто... </p> <p>— Пиј, море, шт |
како ми је то...{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с |
сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, као тада што је... сјајно, светло, слатко |
памти за себе, никада му још нико није тако отворено у душу загледао...{S} И таква вера, такво |
се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд |
у почаст — нарочито општинска — није се тако радовала. </p> <p>После већ попа даде једноме кади |
дарио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се упл |
ли за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући |
. </p> <p>Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циљ |
аузете овом чудном појавом, која јој се тако дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од св |
та га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао....{S} Вечито му је овај сурови човек |
е да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати. |
тићете, с једне стране.{S} Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} И то |
ању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли овај Радован |
ати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат... </p> <p>— Не знам, как |
паде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да мисли |
села.{S} Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао.{S} А |
е веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше. < |
ким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим је п |
и пред пушком не тренувши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова у нај |
пише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно... </p> <p>Она се прену.{S} П |
харамбаша, хајдук!...{S} Е, нећемо више тако.{S} Мора се радити како ваља, или никако...{S} А ш |
од Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да ид |
мутави проговоре... — заврши капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се ко |
ј је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с ножем ка |
, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И тако све, па мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ суд |
то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> </div> <div type="chap |
морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће крив |
е се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме хладна језа кад помисл |
екакве слике, која му је тако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа д |
зе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опста |
а руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком ста |
ђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> <p>— Ста |
ло и на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа познатих му |
ј мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у г |
Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за по |
клонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно... </p> <p>Она се прену.{S} Погледа око с |
а ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, |
не.{S} Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше ку |
андур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може на њего |
је опет завуче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> <p>— Паре!...{S |
...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити левом руком за |
вши Пантовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места ( |
чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђури |
га плавушкастога високога младића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S |
и улице, притисла саму земљу, па стоји тако непокретна и суморна, као да се и не мисли никад д |
као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби досад давао? </p> |
три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако је... али то је друго...{S} Ба |
а побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђурици, који не одвајаше очију од Ј |
ако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. </p |
одећу, па се учини још радозналија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе |
и не растајемо, да се склонимо где, или тако на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним очи |
.. крај света... општа пропаст... — или тако нешто... а он окупио о неким ситницама, које после |
овица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна. </p> <p>— Не вичи, море, имам гошћу — од |
, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обично |
остави, ја како... </p> <p>— Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци |
д виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му |
идиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако ослабила? </p> <p>— Године су, дијете, старост... |
. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промислио.{S} Али зашто так |
реске куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику ча |
јесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— |
пићем. </p> <p>— Хо, младићу, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} |
се уздржа и запита: </p> <p>— Баш увек тако раде? </p> <p>— Па... готово увек — одговори Вујо, |
хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!...« </p> <p>Беш |
а ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика нев |
што чусмо за тебе. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио |
е грлиће на прозорима! ...{S} Да станем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане |
</p> <p>— Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не сме |
им, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа |
’Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих дв |
м билетенима, којима их ваше господство тако ревносно снабдева.{S} Да није Ђурице и вас, не зна |
коме се допаде што је Новица предвидео тако важну околност. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуг |
ела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, |
Пардон! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли уваженога госпо |
прикаш« — рече му отац.{S} Он је учинио тако.{S} И кад му је после мајка донела куване чворке, |
нама? </p> <p>— Па... морам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезат |
капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мис |
Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти тешко тако, болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} Само ми ј |
S} И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале весе |
га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако греја |
о одлетети кад порасту.{S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о пења |
без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто |
ката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли к |
не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако је... али то је друго...{S} Бадава, неће он!... — |
у се чудне мисли. </p> <p>»Што ли је то тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се ве |
е не може ништа бити. </p> <p>— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је |
ти, колико по нарави својој.{S} Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима |
ав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен... </p> <p>А ко се у такву |
протумачише његов израз, и још више што тако оштро исмеваху његове сељанке, чија му је успомена |
ан мирис... </p> <p>Ђурици би криво што тако рђаво протумачише његов израз, и још више што тако |
јамачно, добро промислио.{S} Али зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, д |
а тренутка нешто јако пуче и њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога |
’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост ње |
сметаше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохва |
, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт |
прошапта Ђурица збуњено. </p> <p>— Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљ |
а шта ћемо више! </p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам |
ивена од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже од те слутње. |
мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек.{S} Н |
па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, мо |
н да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али се одмах |
зостајати. </p> <p>— Лакше, не мора баш тако брзо — проговори он. </p> <p>Не остаде им више од |
есени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему |
погледа га зачуђена. </p> <p>— Зар баш тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропадам, |
трану, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, |
могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нека те н |
ћете; не браним. </p> <p>— Па кад велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркн |
рјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша сваку |
крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... по свачему!{S} По његови |
зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не |
и он и задовољно се осмехну.... </p> <p>Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту ре |
ваљада послом, да му што јави. </p> <p>Тако проседеше у разговору дуго.{S} Прођоше два часа но |
је пред очима свакога дана!...« </p> <p>Тако му пролажаху дани, дуги, досадни, тешки... </p> <p |
ији син, поче да пати многу стоку, која такође велики приход доноси.{S} Тако је, постепено, дош |
да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црн |
у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по нека пара.{S} Али, при свем том, ниј |
огласно, у разним тоновима, а по једном такту, звецкање јасних прапораца... трес-трес... трес-т |
усету, па труцка и одскаче од седла, по такту вранчева касања...{S} Некаква суморна тежина, нек |
наступи читава свирка од зујања, све по такту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне.{S |
У темену нешто игра једначито, брзо по такту... игра и удара као дамари...{S} У ушима шум... и |
; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане је |
иле, већ се дела маса радознала на рода таласа и повија са стране у страну, као добра пшеница п |
у шарену огромну масу народа, која се, таласајући се, лагано кретала путом.{S} Беше ту коњаник |
м планинском венцу, који дели шумадиске таласасте равнице од рудничких, начичканих једно до дру |
код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да на |
уна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! — узвикну кмет, по |
чи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па умире, гаси се...{S} Петлови почи |
ављаше.{S} Наиђе му нека црвенкастосива тама пред очи, која му заклони собом све предмете и сва |
анка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз др |
свршетак свега... и после тога настаје тама... крај света... општа пропаст... — или тако нешто |
.{S} И јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. |
да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман онако како је он желео.{S} Али његово проницљиво |
хује... па, ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и н |
ш више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита: </p> <p>— Је л |
еда како да га завара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу... |
Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоруж |
од разјаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из |
да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа |
а писаром право у Трешњевицу, а Радован таман превио рану и вечерао, па се спрема да легне...{S |
једино страшило, које се помаљаше из те таме са подигнутим ножем.{S} То је страшило добро позна |
они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразговетне слике, што га и сад необично гледа. |
оћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се |
в од стаје, по неки стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а над це |
</p> <p>— Ено и забрана!...{S} Како се тамни!... </p> <p>— А врбе поред реке... извиле се тамо |
у као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се...{S} А терет озго све тежи, све мучнији...{S} |
е месеца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци, па се онда обојица кренуше низ брдо. </p> |
земљом и закречена.{S} У оној магластој тамнини кућа им изгледаше као пласт сена, развршен и ра |
р фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија...{S |
...{S} Ври у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниј |
не марим, само да не седим ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да није лако... |
и и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... </p> <p>Ови зраци подсе |
p>...{S} Шта је ово?...{S} Гле, мрак... тамно, ту робно... у соби светлуца пламичак жуте воштан |
уца пламичак жуте воштанице, а око њега тамно, нејасно...{S} У ушима зуји, зачује се понеки вес |
кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. </p> <p>»Смркло се, мора |
у, али не леже.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи недовршене мисли, које јој беху једино зани |
нама, који светлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у варо |
аменило се...{S} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже обј |
<p>А Милош угледа пред собом само неку тамну, нејасну гомилу са ножевима, који севаху према су |
це, преко белога бескрајнога покривала, тамо у магловиту недоглед... </p> <p>А под њима се вију |
.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици |
p> <p>На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје гус |
е ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после т |
ш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, али што ти кријеш |
веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. </p> <p>— Дове |
мо уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како |
ори.{S} Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухва |
ли прво мора да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри, отимај!...« </p> </div> <div t |
нине, а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађ |
а није са улице? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа |
вичких планина и Качера, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је. |
еколико секунада сјурише се у поток.{S} Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у |
страха, бегунци нађоше у Смедереву.{S} Тамо се склонише одмах; Тимина лозинка даде им све, што |
ца је све погледе обрнуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њив |
ам...{S} Чекаћу те после заранака.{S} А тамо... пази!... отварај очи! </p> <p>Ђурица окрете ка |
нуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... |
ује пред сунчевим изласком... </p> <p>А тамо поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелени |
Нека беспредметна радозналост повуче га тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукур |
Погледавши случајно у двориште, угледа тамо два човека, од којих један утрча у кућу, а други о |
та је то робија, ништа!...{S} Слушам ја тамо све старешине... као светац:...{S} А после, пет, ш |
воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журно н |
<p>Изиђоше сви из куће. </p> <p>— Нема тамо ништа.{S} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђу |
</p> <p>— Ништа.{S} Кажи — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљ |
ица, — морам да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. </ |
а... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и вла |
</p> <p>»Шта то њима раде?...{S} Откуд тамо други хајдуци?« — помисли он, заборављајући да је |
е седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај д |
оводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... иза њега негде, где ли...{S} А помиловање му не |
Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантовац, мало |
цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угледа како оно с |
пред хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... </p> <p>И што му |
чињаваше оној неодољивој тежњи, која је тамо снажно привлачи.{S} Предала се сва оној заносној ж |
лу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина |
S} Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити, ј |
иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...{S} |
знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? </p> <p>— Ја ти рекох ј |
ратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чека куршум. </p> <p>— Тхе... куршум или робија... |
лаши од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на одмет....{S} Пази ме, знаш, мно |
где око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога од оних младића, да |
/p> <p>— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умрем. |
вица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, видећи злико |
је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. </p> < |
ест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак.{S} Он је л |
и...{S} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће до |
е нека снажна и моћна сила примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ов |
а отуд оде право у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: |
зору. </p> <p>— Море махни ме.{S} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини сумњ |
а, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајс |
рзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и |
удара као дамари...{S} У ушима шум... и тамо шушти, удара, пишти...{S} Срце се стегло, следило: |
живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једном се мре |
нем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{ |
иво шаптати. </p> <p>— Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам |
. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она и насмеј |
погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </p> <p>— Лези овде на |
гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.{S} А |
менио.{S} Требало би видети шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да видимо? </p> <p>— Иди ти н |
рана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а з |
бији ваљан, смањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш чове |
Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели тамо. </p> <p>— Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму |
и не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном...{S} Окиде!...{S} Ватра прсну пред о |
хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, види |
{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... и опет да му је да то |
петана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра и |
ости, у великој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан. |
човека — рече Ђурица. </p> <p>— Готово тамо вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манастира до |
еже раменима. </p> <p>— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и притворновесел |
вац. </p> <p>— Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде |
стој!«... и пуче пушка...{S} Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...{S} Поглед |
, велиш?{S} Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару приковано — одговори кмет, показујући оч |
S} То беше капетан. </p> <p>— Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. </p> < |
у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасењ |
p>— Лијепо сам намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> |
чи: оно је стари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, |
се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, на самом крају вароши, поред потока што пресеца г |
а истим правцем и — следи се... </p> <p>Тамо далеко, на крају потеса, издиже се велики го хум, |
вечери.{S} И он им се придружи. </p> <p>Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек сеђаху три младе женске |
/p> <p>— Не смију, богме!{S} Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта л |
, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату.{S} Дакле, пријатељу, куцним |
текар читаву декламацију. </p> <p>— Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну |
мети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у бог |
очију.{S} Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, док ј |
севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, к |
опа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: </p> <p>— |
јајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо који |
видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру између груди.{S} |
али баш права војничка труба, само мало тањега гласа.{S} Послуша тренутак други и најзад опази |
е и надгледа. </p> <p>— Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољ |
празни тањири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом. </p> <p>Уђе капетан у собу.. |
лету као кристал.{S} Около стоје празни тањири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скору |
Варошке, море, играју преда мном кâ на тањиру, још какве варошке!... кâ моловане, беле ка снег |
бада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, д |
згреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по прашини.{S} Он се трже, и умало не скочи од |
о је двориште Ђорђево, ограђено високом тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређени за с |
претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном силом, коју он никад у |
баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели... </p> <p>— Иди ти то причај Милеви — прекид |
а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...{S} Истина јест |
за себе, рече: </p> <p>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђур |
естано стајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, с |
е он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиш |
невољама, у најљућим патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кораку, као |
а је био на путу, и разбојници, знајући тачно кад ће се вратити, чекаху га свакога тренутка.{S} |
... </p> <p>Капетан је напослетку добио тачно извешће.{S} Кола са мртвим Пантовцем очекују се с |
За јечам? — одговори Никола, чудећи се тачном рачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било је |
тек зимус почела досећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе љу |
м.{S} Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дај |
им људима дао, а људи траже.{S} Само из твога села траже пет кућа:{S} Стојићи, Илија, Никола, Ј |
...{S} Нема... </p> <p>— Шта нема... ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском вашару |
Радисав? — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ваљад’? </p> <p>— Како, зар је |
ак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав твој... </p> <p>— Није он ни мени давао више — одговори |
разу, иронично осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако нагласи ову реч — |
што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатак |
ју где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не помаже, јер знај |
Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море |
е од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав твој... </p> <p>— Није он ни мени давао више |
? — рече он. </p> <p>— Чек’ да наместим твој покривач — одговори Новица, па оде те навуче поњав |
се није ни запурењачио...{S} Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђур |
повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, власти« — |
на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и заце |
воје ствари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Твоје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, |
амо ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре, |
?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега. </p> <p>— Је ли о |
ми то после платити други, који дође на твоје место. </p> <p>Ђурица се сасвим збуни, јер виде д |
успротивиш, да он не сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њега, је |
Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио |
ке згоде.{S} Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апса |
p>— Е, мој соколе, није женско срце као твоје.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш |
и га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели тамо. </p> <p>— Нека их — смеши се Ђур |
..{S} Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају о |
у... </p> <p>— Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, |
<p>— Ехеј, море, побро, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка оштра — рече Радо |
је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити краса |
он ради? </p> <p>— Састајала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му каж |
намере. </p> <p>— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли |
е зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. </ |
ажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си б |
ледај шта ради и куд иде.{S} Само онако твојски, знаш? </p> <p>— Могу, вала, залудан сам — одго |
да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво, раширених очију Ђ |
е. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен с |
{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? </p> <p>— Јесам... онако узгред.{S} Кмет |
њу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку те једва истерах из овога |
па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није друкчије — од |
а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође |
.{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледам да |
не може.{S} Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.{S} После неколико ме |
— Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота и |
не. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну вес |
— И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. </p> <p>— Није |
а место ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшниј |
махнутом пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим костима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђуриц |
је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у в |
гових нових познаника могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога високога младић |
олико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак. </p> < |
вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више |
адовољити другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази |
оже бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псето — помисли он, а срџба му све више |
охолости и самосталности, неке ћудљиве тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве богате куће, мо |
амовном светлуцаше »неугасима лампада«, те својом слабом светлошћу придаваше још суморнији изгл |
ична озбиљност уплаши Ђурицу, збуни га, те не умеде одговорити на поздрав, ни понудити госта да |
и ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна |
рим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једном топлом су |
ли о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, који може да воли, |
се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене.{S} Ова |
/p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p |
риђе вратима, кроз која је ушла Станка, те их закључа и узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га |
а речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону долину, к |
а и увезана широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, п |
, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што ви |
ати. </p> <p>Пантовац га пресече очима, те он ућута. </p> <p>Кад сви поседаше, Вујо поче говори |
их стајаше црна гар, по негде обрисана, те показује иа том месту трагове пламена.{S} Очи му бех |
јашњавати публици значај свакога имена, те је тиме како он говораше, »распростирао научне филос |
та на уласку у двориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана пос |
пријатељицу, трошио по неколико динара, те је могао израчунати, ако непрестано стане овако трош |
роз ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана |
крмачу једнога сиромашка, извео кмета, те оценио потру, па сад продаје крмачу.{S} Људи, позван |
чекати...{S} Окупи некога практиканта, те му, на име мајчино, написа молбу за помиловање, и он |
е све речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухв |
овакве одговоре од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати |
рави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и други, са |
игурно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разгова |
са вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше преку и страсну природу, али је он, једни |
док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина.{S} Не знајући шта би Дру |
некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истиц |
{S} Из тога што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са |
м: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Н |
Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? </p> <p>— То не знам, |
оваким њеним стањем ради даље истраге, те је прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је |
ка од зујања, све по такту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав |
ећ не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те раздели свој тројици.{S} Ђурици даде острагушу, рево |
уше на ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал.{S} У и |
ком или суботом, девојке и жене сеоске, те испираху лужено рубље, па се ту обично заметне шала |
та. </p> <p>Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, Којо, са н |
па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и о |
амних, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Само пролећу |
ади њега оставила све... осрамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила |
знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно за друго, не мислећи ништа и не |
учинио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, д |
радозналост.{S} Скупљаху се у гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад |
ор долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне судове, умију се, баце који камичак у вир, те |
чио се двадесет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, разгледао и очистио све пушке и ножев |
и да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се на ногама. — Ова |
ажљиво провукоше кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак. |
апио би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: </p> <p>— Камо В |
<head>XIII</head> <p>Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} |
е да звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је о |
ао.{S} Новици остаде још толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа |
љи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу.{S} |
а около седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совра изгледала као нека стаја.{S} Лепо је в |
ој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је на |
а му се показа као драгоцен проналазак, те он не пропусти ниједно вече да не проведе у овом нов |
и свету цркву да благослови његов брак, те такав човек, велим, чини онаке покоре и злочинства и |
S} Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, зликовч |
ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе опет звецну.{S} Добросав се трже. </p> <p>— А |
неколико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси |
<p>Тога часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећ |
који је ископан у самом кориту речном, те са њега сви радници из потеса носе воду.{S} Одатле м |
потмуло шуштање проноси бесним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... |
.{S} Поможе му Митар с једним пандуром, те устаде, па га одведоше до једне постеље и наместише |
Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— О, брате, — р |
у.{S} Ђурица је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом месту, поседаше. </p> <p>— Где си |
итика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се п |
ржим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у сви |
дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га наг |
нако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад |
ло. </p> <p>Сунце беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима преливаху и блистаху поља и њ |
о преполови добит, опет му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио.{S} Јатак му показа |
е... </p> <p>Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... </p> </div> <div type |
а... </p> <p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад |
ан, заносан мирис отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце |
беше за њега новина, нешто неочекивано, те одједном умекша своју љутњу, заборави стару срџбу на |
и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање шуме, која се |
ове, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто руча |
ше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадн |
ли, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После је одлежао трлему, и |
урици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне.{S} За тренут ока умукоше и |
постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу. |
иђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били мн |
а мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао....{S} Вечито му је овај сур |
о дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела кон |
код Јова, није ништа наредио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напо |
рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашавши све у реду остави их. </p> <p |
лажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену... </ |
ђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква |
S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хладном водом, па онда пола |
поток.{S} Новица подиже један проштац, те се провукоше кроз ограду обојица и уђоше у двориште. |
к иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бре |
пијано...{S} Руке му везане, али овлаш, те њима слободно креће и маше народу... </p> <p>— Еј, ц |
меје се.{S} Једва ти се онда раскравих; те не знам како напуних судове и побегох. </p> <p>— А м |
.{S} Откуда он...{S} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носили на крстоношама« — осећа ка |
пила ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а |
дине... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — вич |
Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... </p> <p>— Ко то изнесе? — |
ећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. </ |
<p>— Како? </p> <p>— Хе... како?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси |
виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да се ста |
ада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас доб |
за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ |
им код куће, никако не могу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам |
да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. </p> <p>— За |
чунати. </p> <p>— Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не мо |
аху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чистини |
} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} |
<p>— Па, шта мислиш? </p> <p>— Хоће да те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати на коју |
казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> <p |
ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> <p> |
ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта |
љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући збо |
и, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није сигурније да о |
то си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радована што је погинуо. </p> <p>— За пар |
на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p>— Остави то! — прекиде г |
ли не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли |
комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причек |
{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца... </p> <p>— |
</p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме бих се, |
густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју |
{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} И |
S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: » |
ити, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ама, |
али им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која је |
ветника...{S} Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не |
идећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не с |
на новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, д |
бити, али сад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла |
одно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p> <p>Одје |
ме гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се. </p> <p>Он јој |
а се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штогод н |
>— Та држи се јуначки, мајковићу; гледа те толики свет!... — виче му Митар, скидајући га с кола |
дину...{S} И доста је. </p> <p>— Е онда те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све |
е то масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо да т |
p> <p>...{S} Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао п |
Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </p> <p>Чиновник плану |
имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, па п |
а, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, |
<p>— Имаш ли ти пасош?...{S} Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, ак |
јица остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја те послушах — поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као шт |
и Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради че |
оређених грмових дебала. </p> <p>— А ја те чекам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици. — М |
гових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа руком на стакло. </p> |
јао пред очима као нема загонетка, која те све више привлачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо |
ни знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — |
/p> <p>— Поздрави сестру, Спасу... нека те бар она гледа...{S} И, ако можете... подигните ми је |
а и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену |
е конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о |
и чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија |
лади. </p> <p>— Каквог курјака, ’натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. </p> < |
испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... |
.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. |
ам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена |
ш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, две?.. |
да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи овамо — ре |
шавати и хладније вршити посао.{S} Због те његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и чува |
.{S} Може вам се отворити стециште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуца |
и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше ништа распознати, зачу се |
мисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. </p> <p>— Откуд теби, момче, ове ствари? — |
неповољни, да јој се само срце стеже од те слутње.{S} На првом кораку у нови живот, она задрхта |
рече он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на |
а му весела лица подноси укусно јело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да |
ако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може би |
глу трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти све к |
осле вечере, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу по |
твој покривач — одговори Новица, па оде те навуче поњаву преко сламнога јастука и врати се за р |
м... неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје место, беше већ д |
је Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом.... </p> <p>— Зар Новица?... — р |
и оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} Само се чувај Матов |
— Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ја шта си ти мислила? |
Станка не појми одмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица при |
— док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука.{S} Али то неће још, можеш се |
уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испа |
Хоће да те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити |
ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> <p>— Колико ти тр |
грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад се покажеш на робији ва |
шубару.{S} Станка је, као и све жене из те улице, носила халине од неке загасите вунене тканине |
но једино страшило, које се помаљаше из те таме са подигнутим ножем.{S} То је страшило добро по |
и видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, н |
ек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва |
кров, кад се обратио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме |
е и Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који те ђаво тера ноћас?...{S} Шта лупаш толико?...{S} Шта х |
Није то шала...{S} Шта је било, јесу ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра мор |
лова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потре |
могао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им ар |
бе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш |
одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац |
а неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у |
у... да ме убију....« и он појми значај те мисли, опет му пројури нека електрина кроз главу, кр |
да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и би |
...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то |
кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. </p> <p |
} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш |
ако ништа; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким с |
елику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нек |
ан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да позна |
p>— Чекао си ме, је ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{ |
су хајдуци: док радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене |
ом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> <p>— Што ћеш ми ти? </p> <p>— Поуз |
и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, |
<p>— Морам ићи.{S} Остави ме сад, молим те! </p> <p>— Немој, болан.{S} Што?{S} Седи само да ти |
знам, како ћу... </p> <p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се б |
ицом жандарма... </p> <p>— Митре, молим те само немојте у главу.. — чује он свој глас, али не о |
ц у леђа. </p> <p>— Не ударај се, молим те, наредићемо се лепо... — рече он, ступајући напред п |
мо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, молим те... остави ме мало! — одговори она збуњено и, не погл |
девојку. </p> <p>— Не помињи зло, молим те, — рече она крстећи се. </p> <p>— Добро те њој ниси |
чи. </p> <p>— Немој... остави то, молим те — рече Ђурица, махнувши везаном руком. </p> <p>Митар |
утито. </p> <p>— Не помињи ми то, молим те.{S} Хтео сам се после изести од муке.{S} Сад је све |
жем. </p> <p>— Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испо |
Јаој, кукавац, ђе погибох!{S} Не, кумим те Богом... </p> <p>Пантовац га само гурну леваком, па |
би могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њене прекоре, који му досадише, па узвикну: < |
беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До те постеље стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, добр |
ђи газдарицу Јулу и кажи јој: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не |
. </p> <p>— Послао ти Митко и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} |
побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попуши |
познавши Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{ |
де га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћ |
ти? </p> <p>— Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... </p> <p>— Како... ја шта ћу? </p |
омруке.{S} После испитуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И тако св |
чи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састојале у »невидишу |
{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стиде |
нам да ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, п |
, среће ми, само је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могне |
за велики преступ: живи како знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао до |
<p>Где си, лисната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас се зажелео!.. |
вене. </p> <p>— Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа гл |
у, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи до Шапца, |
сиротињу кајишарским интересом, убићемо те на месту. </p> <p>Сви сељани осташе као приковани на |
есим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљ |
једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p> <p>— В |
кроз прозор и побегне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— |
— рече она крстећи се. </p> <p>— Добро те њој ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини |
..{S} Али тај живот?... </p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p |
ишљах да ћеш одовуд, од станице.{S} Зар те не прати Симо? </p> <p>Ђурица му исприча малопређашњ |
засебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> <p>Тамо, куда у |
оље чувати твоју главу!...{S} У почетку те једва истерах из овога ћилера, ниси смео да се одвој |
е убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти одн |
Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и |
— Све се ућутало, дијете; заборавили су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти он |
мо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то |
умње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознат |
Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен |
ем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш п |
<p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд био, што |
тићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. </p> <p |
, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио договор са па |
ад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутра сачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до Ка |
мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу те лагати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се |
оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, знаш онај више реке... </p> <p |
Више Војковића кућа, знам...{S} Чекаћу те после заранака.{S} А тамо... пази!... отварај очи! < |
а; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали што сед |
дучке, кажи ми право! </p> <p>— Пустићу те, ако ми све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу |
и... и ја њој праштам...{S} Не послушах те, па ето... </p> <p>Свештеник се измаче и рече му неш |
аљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она |
сла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, |
ло места за двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио... знаш... скоро су ме петљали... </p> <p>— Зн |
а ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се |
<p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше та |
p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђури |
пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? </p> <p>Ђурица |
Нема више. </p> <p>— Како нема?{S} Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији. < |
подски син, богаташ... </p> <p>— Полако-те, море, ви одосте на друго, — проговори месни свештен |
е, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање |
и ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви т |
це.{S} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе замијени, </p> <p>— Онда треба и њега да се чувам? |
може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што више б |
и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те раздел |
p> <p>— Распитивала је јуче полиција за тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају.{ |
лачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за мене није — упаде му Станка оштро у |
калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. </p> <p>— Ето га сад |
’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имал |
шум или робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је душ |
бити? </p> <p>— Како, море... дигоше на тебе сав свијет. </p> <p>— Да није потера? </p> <p>— Но |
</p> <p>— Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си |
.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш дознати, а сад и |
није потера? </p> <p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не |
Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш |
рамотила своју кућу и име, кад сам због тебе окренула леђа целом свету, па нећу се шалити ни са |
људи не трпе толико од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако т |
Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. </p> <p>— Маџарица, Шва |
ути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако зна |
а другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да му то |
ким људима... </p> <p>— Не бојим се код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и |
паса. </p> <p>— Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти |
.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и |
ш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, подметнули? </p> <p |
но знаш... мука је то.{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они неће о |
чну фразу, иронично осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако нагласи ову |
огибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па с |
атра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч ошину преко срц |
, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују се ра |
Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих |
!...{S} Ти мислиш ја не могу живети без тебе....{S} Море с каквом сам се варошком ономад провод |
увши се иронично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си |
ре, само нек се зна рачун између мене и тебе...{S} Свакад нек се зна унапред колико коме од нас |
на, не бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин-н |
бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? </p |
се залуднице, вјере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо |
>— Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причек |
>— Ја те послушах — поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као што си ми казао. </p> <p>— Добро си |
к. — Напослетку не браним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нек |
тав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. </p> <p>Свештениково се лице замрачи. </p> <p>— А |
{S} Ти не знаш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не ид |
ој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и не |
— Зато, што ми је он поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па |
еш поштени свет, па дајеш њима, који су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, онда ће и |
мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби не трабуња штогод онај луди Јово?{S} Кажи ми слобо |
у је цуру преварио.{S} Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. </p> <p>— |
би се тога сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је мањ |
у им делити по заради...{S} Је ли доста теби четвртина? </p> <p>— А јатаке ћеш ти намирити? — з |
задрхта од те помисли. </p> <p>— Откуд теби, момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши н |
ом? </p> <p>— Ништа, брате...{S} Шта је теби?... </p> <p>— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — ре |
, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби досад давао? </p> <p>— Па тако... само једном ми ј |
... онако узгред.{S} Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да м |
ље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа. </p |
олим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођо |
шло после неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега...{S} Видиш д |
. </p> <p>И мисао за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећање — гр |
ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија...{S} Повија се у напред и натраг п |
се чуло викање и пуцњава.{S} Пантовац, тежак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо |
е срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, |
> <p>— Децо — поче он — сад имамо један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће |
е биле тешке, а у овој неизвесности још теже. </p> <p>— О, ала ово смрди ужасно! — рече полугла |
сева и тамни се...{S} А терет озго све тежи, све мучнији...{S} Почиње губити свест... </p> <p> |
улева усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... </p> <p>Најзад се, после тешких напора и ст |
сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу луди са сј |
о, слатко, пријатно!...{S} У глави нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава!...{S} Ох, |
а му се развиђава пред очима, спаде она тежина с главе... лепо види и разуме... </p> <p>»Ово је |
и залогаје, јер му никако не силази она тежина са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино и р |
у вранчева касања...{S} Некаква суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога |
тобом сви... </p> <p>Одједном му спаде тежина са груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше ј |
м а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме не |
дном притиснуо целом својом страховитом тежином и — како му сад изгледаше — смлавио га, уништио |
ња: само се потчињаваше оној неодољивој тежњи, која је тамо снажно привлачи.{S} Предала се сва |
га двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад вечераше и з |
лост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И о |
ку стављао питања више из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична |
ли паде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се ш |
е рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево. |
ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ |
мо низ реку — рече он готово нехотично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га |
> <p>— Отпре си волео. </p> <p>— Тхе... тек онако... не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и |
едва састависмо годину у ортачини...{S} Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!. |
лево, јурну напред што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у ш |
где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, умерише корак.{S} У оној немој, |
ки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек што корачише два три пута, а озго више провалије не |
престано и око себе и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, |
рчина, али се још није добро видело.{S} Тек се могло назирати небо, које се, као црн џиновски п |
к... што? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немо |
аст чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p>Ме |
тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази |
ек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност. </p> <p>Одма |
ћао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихо |
p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, кој |
рошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од кога јој зависи све. </p> |
> <p>Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што |
ена крв: напротив, он се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао. </p> <p>— Симо, |
досећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и п |
ући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни положај: личио |
оставила све... </p> <p>И као да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка принела, Ђури |
нда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. </p> |
уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху нови црвени |
ома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђу |
p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ј |
ри нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске. </p> <p>Газда |
ше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нако... </p> <p>— Како се провуче, слава га убила, |
само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места томе |
, бировом и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи фркн |
че она и трже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чувати оне људе, који су њу чували.. |
их луди позове к себи. </p> <p>Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, |
Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек зимус почела досећати неким речима твог оца, па сад |
дован стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и |
едно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што га |
ових нежних белих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуцима, не налазећи речи да иска |
га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту његову... </p> <p>»Шта |
е ова послушност из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људ |
?... </p> <p>— Па не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече |
..{S} Оно истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О, Ми |
Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку.. |
Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио |
се обично сматра као ситница и за којим тек после долази право разрачунавање, које мора имати н |
е умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако задаје страх... паметан је пусник!...{S} Мисл |
, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознати.{S} Капци, |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Тек увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јо |
ду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди. < |
{S} Тако је, постепено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима.{S} У неколико |
шушкаше и угибаше се под теретом његова тела.{S} Тако пролежа без једне мисли и без покрета, до |
руди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама. |
оја обухвата цела човека, продире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану...{S |
ге. </p> <p>Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе п |
Каква је ово тежина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису |
е зачуђено раширише и одмах склопише... тело се дрмну, покрете се од ударца куршумâ... зацрвени |
пројури нека електрина кроз главу, кроз тело, и застаде у срцу...{S} Окрете главу навише и погл |
о!...{S} Само му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је |
намешта рукама кошуљу да се припије уз тело и подиже очи... </p> <p>Ужас!...{S} Свих пет грлић |
Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда в |
нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело...{S} Хладна, мокра влага продире даље и од самога |
иђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које |
о избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову нео |
м слашћу и блаженством, задрхта им цело тело, и они сами не опазише како се нађоше једно уз дру |
у широким и снажним раменима, а цело му тело држаху необично развијене и еластичне ноге. </p> < |
рцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само |
је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зликовац, кога зацело чека, раније или |
паде на њега, стеже га и притисну целим телом... </p> <p>— Овамо!... — Викну Митар, притискивај |
ка слатка, ваздушаста топлина по целоме телу.{S} Очи му у оној помрчини засјаше необичним сјаје |
и и веселији.{S} Крв му појури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и бла |
тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде...{S} Пуче револвер, али за њом сукну ва |
ији, необичнији изглед.{S} Преко целога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збр |
искре, понесене бесним ветром....{S} У темену нешто игра једначито, брзо по такту... игра и уд |
Митар. </p> <p>Један пандур унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло рак |
ка уђе у ходник. </p> <p>— Који те ђаво тера ноћас?...{S} Шта лупаш толико?...{S} Шта хоћеш?... |
а кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке |
су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их по |
а хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са |
зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је тако |
ред очима нешто сева и тамни се...{S} А терет озго све тежи, све мучнији...{S} Почиње губити св |
а се ради по њивама.{S} Спаде му велики терет са срца, нестаде онога вечнога страшила, што му н |
би непрестано задаваше.{S} Онај огромни терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини |
и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, које ј |
која пријатно шушкаше и угибаше се под теретом његова тела.{S} Тако пролежа без једне мисли и |
ијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Лети се наимала под надницу на лакше радове, |
шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у младим годинама, испитујући своје по |
ва ти, брајко, не може проћи — одговара терзија. </p> <p>— Колико даш, де? </p> <p>— Шта да дам |
— Што да нећу, ко то каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву! </p> <p>— Чувајте се, госпо |
између Марка ковача и једнога дебелога терзије. </p> <p>— Море каква песница, шта ти говориш!{ |
и густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне кровињаре на другу, |
и са високе планине и удари реком, која тече кроз потес кленовички.{S} Потесом се растурили њег |
шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, |
ништа не осећа, не мисли, не живи...{S} Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљешт |
а, онда га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казна Божја за оне, који се титрају |
ј се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан |
ћним вратима, извуче је и полако отвори тешка растова врата...{S} Јово јој нешто рече, навлачећ |
е она зачуђено. </p> <p>— Знаш... да си тешка... — одговори он и поцрвене. </p> <p>Она га погле |
и озбиљно одговори: </p> <p>— Оне раде тешке послове, па не могу мирисати као ви, што само сед |
.{S} Еј-хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузима об |
своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. </p> <p>— О, ала |
пропастим ’наку девојку!«...{S} То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а |
>Тако му пролажаху дани, дуги, досадни, тешки... </p> <p>Једаред га, преко обичаја, посети Тима |
е толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом |
ети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори: </p> <p>— Истину си рекла.{S} Ш |
ица лежаху на поду, као и он, и спаваху тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беше тако загушљи |
ош тежи бол... </p> <p>Најзад се, после тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедереву.{S} |
а, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, према ранијем договору са Н |
викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не |
ви...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог из |
све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му никако не сила |
еш, а ми ћемо те препоручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{ |
шта!... — рече он уздахнувши. </p> <p>— Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... < |
од свештеникових савета, који му веома тешко падаху, пренесе разговор на неке обичне ствари, п |
жу својих замака.{S} Он је осећао да је тешко надавати свима и свакога задовољити: од толиких п |
оље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у д |
али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— Мили |
8971_C22"> <head>XXII</head> <p>Како је тешко живети отпаднику из друштва! ... </p> <p>Кога год |
ци беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, јо |
с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је т |
и, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо в |
собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш |
вор, а Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти тешко тако, болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} Сам |
н и седе за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, којим су му ноге оковане. </p> <p>Капетан |
ко ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— Мили ми се још живети, попо! </p> <p |
љи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињств |
е отегле низа страну.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, он |
Тхе... шта ми вали?{S} Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p> |
се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачу |
емље и опет стају на прсте...{S} Старцу тешко дисати, стеже га младић као кљештима...{S} Најзад |
и, које јој беху једино занимање у овој тешкој и необичној самоћи. </p> <p>Одавно она већ није |
ов; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти при |
{S} Онамо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето |
, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} |
о другоме, да тако удружени лакше сносе тешку самоћу... </p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да држе... све од п |
. </p> <p>Шта се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане улице?...{S} Ни најбоље мачје |
ељски, као стари познаник. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће |
p> <p>— Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутур |
-хо... — продужи писар. </p> <p>— Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </ |
у очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све до |
да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, |
та... ’Вала је Богу!... </p> <p>— Море, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо |
је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... </p> <p>— Е, мој попо... |
ко од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради о |
а је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ниси зло |
ече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш с |
што за јело и тако, то могу...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све д |
ве и почне прави посао. </p> <p>— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја |
ти; нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрм |
ам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ам |
ће ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њи |
вши. </p> <p>— То је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био.. |
и!....{S} Нема... </p> <p>— Шта нема... ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском ваш |
/p> <p>— Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то т |
ено запита. — Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има |
то су твоји душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те они на |
понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посматрајући |
е, проговори: </p> <p>— Ја се не шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </p> <p>— Пу |
чна човека. </p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је ба |
> <p>— Је ли доста? </p> <p>— О-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... |
свету, па нећу се шалити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S |
сад имам на сваки прст по једну!...{S} Ти мислиш ја не могу живети без тебе....{S} Море с какв |
, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о |
руги учитељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, |
.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </ |
Видиш, ти све треба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја |
предам Ђурицу. </p> <p>— Чудо то?..{S} Ти живиш са њим. </p> <p>— Казаћу ти на само све... </p |
Како?...{S} Хвала ти, попо, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и з |
ј апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што радим.{S} Хајде ти спава |
тера ракију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двоји |
соколе, није женско срце као твоје.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два ок |
цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, |
ах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао |
рошке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S |
ко ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Милетића чајир, па у поток, а по |
га да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему |
, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. </p> <p>Кад |
едамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш |
м да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лиси |
ика?... </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим ос |
дједном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо зајед |
ам, знам... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Стан |
<p>— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут напа |
иво, да се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта с |
аспитао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни рад |
носе и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица |
, па ће бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти знаш како пролазе они, који раде против моје воље... |
ребаци јој руку преко рамена. </p> <p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... |
коју прилику још ове недеље. </p> <p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — од |
ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, море, негде наквасио! — рече Вујо, погледавши |
да ова девојка није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? |
могао титрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад з |
Али ко ће ’наке муке поднети? </p> <p>— Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... </p> < |
у манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољ |
дговор, а Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти тешко тако, болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} |
одгоди још на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, по |
шега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка устаде и |
арошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад т |
одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. </p> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му не |
, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — одг |
оване за њих. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи кора |
а ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то |
Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица т |
рада значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође |
загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ја |
цу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гл |
ен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели... |
о: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда о |
{S} Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељачки... </p> <p>— Знам, |
Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај...{S} Куд ли путује |
>— Не шалим се, среће ми хајдучке!{S} А ти чини што знаш.... </p> <p>Станка стеже зубима усну, |
нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— Само једном, кад сам био мали.{S} Сад |
</p> <p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га |
спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, Станка, ходи овамо. </p> <p>Капетан је уведе у једн |
посматра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам |
! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Ј |
како се ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац. </p> |
</p> <p>— Узех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? |
више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш остаћ |
</p> <p>— Знаш... они наши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим дево |
Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или |
овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија. </p> <p>— |
па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскравих; те не знам како напуних судове и |
кога вечерас довести... </p> <p>— Каква ти је то гошћа? — прекиде је Новица. </p> <p>— Сестричи |
а Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p> <p>— Послао сам |
о да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући |
тања — траљава посла!{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како |
њега. </p> <p>— Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене девојке! </p> <p>Стан |
иш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и погледа г |
оћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? </p> <p>Ђурица најпре беше о |
тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјест |
дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} Ка |
е...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупк |
то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи се своје слабо |
не? </p> <p>— Море, шта кријем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... </p> <p |
>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p |
о, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло мно |
</p> <p>— Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и |
по! ...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а т |
Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да наступ |
и колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти кажем... </p> <p>Ђурица се изненади овим речима, али |
свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.{S} Само треба срце да ти је |
угима заповедати.{S} Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће |
рац? </p> <p>— Нећу, господине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одл |
онично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се неће |
о пре? </p> <p>— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих д |
е да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саве |
м добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгл |
овако лакомислено запита. — Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они |
се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он неће |
<p>— Како нема?{S} Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији. </p> <p>— А, е то |
сао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад’? |
едном, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p |
слу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. </p> <p>— Како? </p> <p>— Хе... како?{ |
Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој |
ас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, здравља ми!... </p> <p>— Па кажи ми овде. </p |
то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ст |
— Немој, болан.{S} Што?{S} Седи само да ти кажем. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме остави, |
. хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се |
А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{ |
Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, |
и дошла? </p> <p>— Чуо си...{S} Хоћу да ти предам Ђурицу. </p> <p>— Чудо то?..{S} Ти живиш са њ |
и понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијом — |
ере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом нев |
>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, знам шта ћеш.{S} Ка |
> <p>— Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А на великом студенцу сабрале |
ућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде... |
ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш посли |
</p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао.{S} Мало је што |
ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p> |
увуче пуне груди ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... ј |
мекша и одобровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одго |
кад погледаш смрти у очи? </p> <p>— Ја ти рекох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, а |
> <p>— Зашто, газда Јанко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бит |
знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S |
?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку за |
Тхе... ја мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те |
сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. </p> <p>Ђурица п |
би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а в |
. </p> <p>— Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад |
не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не |
> <p>— Ова друга за лаку земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. </p> <p>— Лака ти зе |
ила, Ђуро! — рече Митар. </p> <p>— Лака ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше. </p |
: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гледа бесмислено у озбиљ |
ојим коштуњавим прстима. </p> <p>— Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах л |
прекрсти се и упали је. </p> <p>— Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто.{S} Поседаше |
уд, кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p>— И |
и он је јамачно јутрос отишао.{S} Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} |
како бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све |
p>Јован скочи весео. </p> <p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право. </p> <p |
еда Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад заборавити — о |
е причувај — рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јел |
м помоћи... </p> <p>— Како?...{S} Хвала ти, попо, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу с |
одао: </p> <p>— Прођи се, чича, здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{ |
има сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. |
хо-хо... — одговори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па |
н покров преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети он |
уо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. </p> <p>— Зашто? |
. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник |
и имамо друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </p> |
га Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} Откуд тако рано? </p> <p>— Хоћу у чаршију. |
. </p> <p>— Ћути, не сметај сад... чита ти се пресуда — вели му Митар. </p> <p>Пресуда ређа њег |
љиво разгледа. </p> <p>— Јеси ли заиста ти Станка? </p> <p>— Јесам, господине. </p> <p>— Што си |
таш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито |
зије. </p> <p>— Море каква песница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну М |
едан Ђуричин сусед. </p> <p>— Море, шта ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да |
овнем... </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да |
м њихове!{S} Кажи једнога по имену, шта ти један вели... шта хоће сваки?... </p> <p>— Махни се |
шу разгледати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да о |
је да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме |
вори: </p> <p>— Истину си рекла.{S} Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога |
леда: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шта ти говориш!... — плану Ђурица. </p> <p>— Немој да се љу |
д, па стаде према Ђурици. </p> <p>— Шта ти уради, соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти |
држећи иглу над пламеном. </p> <p>— Шта ти је данас, јеси ли полудео!...{S} О каквом убиству ти |
те ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали што седиш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћ |
ни, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гле |
а, кроз годину, две?... </p> <p>— Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће |
а од прве љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је о |
ратима кућним, рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам нану. </p> <p>После неко |
а је?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И |
е кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мене причувај — рече к |
јазбину, чим осети опасност...{S} Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... |
та он бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је |
деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! — вели је |
</p> <p>— Море, прођи се комедије, кад ти кажем.{S} Најпре сам заборавио, а после је било доцк |
мном«. </p> <p>— Па добро најпосле, кад ти је он казао... — одговори Ђурица равнодушно.{S} Мора |
еколико корака. </p> <p>— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. </p> |
воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да те убијам, лудаче, кад м |
је од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да слу |
Што да ме називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p |
обро те њој ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам |
ати, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад ти знаш како ћеш... </p> <p>— Не бригај.{S} Играће ми б |
ро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сут |
<p>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси човјек, |
бе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје воље.{S |
ретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли га црвенило, али |
/p> <p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задржава |
ачуди се веома. </p> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се тога сетио.. |
пружи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, даље — одг |
и обрадова му се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуг |
ом осветљењу, не опази. </p> <p>— Откуд ти то знаш? — одговори он, и одмах се покаја што овако |
али беше још опрезнији. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца. < |
ледавши га право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, |
ад се враћамо с копања. </p> <p>— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. |
— Хајде, продужи посао. </p> <p>— Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву к |
.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима |
т га ослови без поздрава: </p> <p>— Где ти је мајка? </p> <p>Ђурицу дарну ова кметова осорљивос |
онда не морам ни крити.« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} По варошима.....{S} У Београду нај |
.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, ал |
иш ја се шалим, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </p> </div> <div t |
p>— Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја во |
и их. </p> <p>— Тако, соколе!{S} Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око |
га сваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни |
, јер су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изговорен |
на Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а |
да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јави |
.. </p> <p>— Остави се залуднице, вјере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарам |
Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима.{S} Чујеш, да поведемо и |
..{S} Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето |
оле: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. </p> <p>— Мора |
/p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? </p> <p>— Шт |
ва посла с поштеним кућама.{S} Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. </p> <p>Ђур |
ога срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} Неком |
побро!... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, смешећи се. </ |
осетци. </p> <p>— Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, приста |
а, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувш |
о сам се и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се |
> <p>— Чуваће је он, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на |
</p> <p>— Та ма’ни, човече!{S} Само се ти пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући по |
а хајдука.{S} Али то неће још, можеш се ти слободно предати... </p> <p>— Доћи ће и та наредба, |
е сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну П |
учинио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао р |
ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више н |
рво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? |
па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником |
кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се зн |
двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор |
Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и |
па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и к |
ко би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Постоја још мало на своме прозорчићу, |
бао но њему... </p> <p>— Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га с |
{S} Где је капетан?... </p> <p>— Што ће ти ноћас капетан? — обрецну се пандур срдито. </p> <p>— |
ој проклетој помрчини. </p> <p>— Што ће ти? — одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седим сама, |
рабиљ, ако је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, а |
севнуше очи задовољно. </p> <p>— Што ће ти сад паре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, то зна |
н мисли, па га запита: </p> <p>— Што ће ти толике паре? </p> <p>— Требају ми, много су ми потре |
о дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно учинити »физиту...« </p> <p>— Шта велиш, мор |
ником никакво зло учинила...{S} Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p> <p>— |
роведеш.{S} Неки трговци одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друшт |
тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво... </p> <p>— Остави се залуднице, |
д ми ти ниси крив! </p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми право! </p> <p>— Пустићу те, ако м |
<p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како си се намучио! < |
кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет шест година, па кад се вра |
че рок? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад мо |
ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. </p> |
</p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љута гуја! </p> <p>Ђурица, полак |
рекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ позна |
Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Твоје ми признање не треба ниш |
нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? </p> |
узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којо |
ету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, море, |
ао. </p> <p>— Е, девојко, по законима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником |
ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да ре |
други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба д |
, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мене причувај — рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти за то |
. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Сатр |
е се рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, Којо, са нама? </p> <p>— Па... морам...{S} Вујо так |
ека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш |
ноге друге на моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети друг |
мо заједно.. </p> <p>— Одистине, зар би ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у |
он... </p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} |
ви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе како н |
ше на ручак. </p> <p>— Ништа, море, иди ти! — одговори Ђурица збуњено. </p> <p>И поп их беше уг |
рака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се разговори са њим.{S} Видећеш, он ћ |
н!...{S} Мој тата вели... </p> <p>— Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто |
<p>— Како ћемо да видимо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{ |
Он му само рече озбиљно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом! </p |
резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том оста |
p> <p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мајко: |
вцу и рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. </p> |
атраше раширених очију. </p> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му пре |
p> <p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да ж |
ривлачи крушци. </p> <p>— Јово, јеси ли ти? — запита он полугласно, кад се они из кукуруза приб |
шка... миром мирише. </p> <p>— Кажем ли ти ја! ...{S} Раскрсти с оним човјеком... знаш?... па д |
шала? — викну Ђурица. </p> <p>— Имаш ли ти пасош?...{S} Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то |
ећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да рад |
...{S} Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја зна |
Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам |
едно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ... </p> <p>— Полако-те, море |
отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо?... |
ободно« — па оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, биле |
то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </p> <p>Ђурица м |
кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говори |
> <p>— Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми |
свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војковцима треба послати. |
све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јелов |
кô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука је |
ем те ја оставити. </p> <p>— Што ћеш ми ти? </p> <p>— Поузданије је кад смо двојица... треба се |
удаљи од свога посла. </p> <p>— Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — роби |
уја? </p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица |
да му открива своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су рукама сви његови планови.{S} Него да ми |
цела човека, продире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли |
ори.{S} Само се чувај Матове браће, они ти много прете. </p> <p>— Ја, истина... шта му ради жен |
к му га!... </p> <p>— Право кажеш: мари ти он за њине претње.{S} Не убија се лако ’наки човек — |
те дације... </p> <p>— Знам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. |
е каже да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан |
е проводиш са њима! </p> <p>— Ја шта си ти мислила? — одговори он, осмехнувши се иронично. — Да |
Знам, због тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да |
е хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђурица, за |
сакривену за леђима. </p> <p>— Чији си ти, море? — запита га старац. </p> <p>— Зар ме не позна |
осих ногу по опекама... </p> <p>— Ко си ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата. </p> <p> |
а и запита озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да није каква варанција... </p> <p>— Ја сам С |
</p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, |
, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако ослабила? </p> <p>— Године су, дијете, старост. |
е каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта мислиш? </p> <p>— Хоће да те |
ставља Митар. — Удаће се она, не бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, |
p>— Е онда га морам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па отвори једна врата на ходнику.{ |
оказао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац.{S} Он је учин |
/p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу |
се не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих |
<p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутра сачекати? </p> < |
, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну |
</p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши |
Како нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — ос |
мој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђ |
<p>— Махни се тога, најпосле.{S} Ја сам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то х |
чио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћа |
вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ја остав |
ову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па |
. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он |
е што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дај |
подине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћ |
е познајеш, газда Јанко?{S} Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица и н |
ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрст |
их је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} |
м. </p> <p>— Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад мислим. |
ре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} |
жену и ја бих слушао.{S} Старче, кажем ти, купи сватове! </p> <p>Вујо слеже раменима, па одгов |
жи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} Кажем ти: свет... </p> <p>— А јесу ли се сви ови заклели оном |
но причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашло дете цуру према себи, п |
рити — рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Зн |
неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако удеси |
рно приђе свештенику. </p> <p>— Не смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, ал |
има накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао т |
отворен.{S} А неки пут, богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна његове рачуне и крајеве. </ |
и једну од овога. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ ч |
>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не б |
ми се још живети, попо! </p> <p>— Јадан ти је такав живот, синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али |
еч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио кур |
.. куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих т |
, те је прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, го |
, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи је |
, него да није куд отишао послом.{S} Он ти сад води трговину на своју руку. </p> <p>— Истина? . |
м се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— Кога? </p> |
ога... — одговори Јово. </p> <p>— Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — |
вина и стакло ракије. </p> <p>— Послао ти Митко и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра д |
шило се читање... </p> <p>— Ђурице, ево ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. </p |
га јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама.{S} Гледај је као |
је више привлачило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p |
вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо ускоро опет на посао, јер ни |
спустише га више коца... </p> <p>— Ево ти куће...{S} Исправи се на ноге, не брукај се! </p> <p |
готово старија од њега«. </p> <p>— Ево ти снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера |
неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но се |
кроз његове руке« прошли. </p> <p>— Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу ко |
анкнота и даде их Новици. </p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми |
а хоћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му комшија, изневши поцрнелу од чађи п |
ле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говор |
само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана з |
али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, |
човек је, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и |
страшно зликовачко лице. </p> <p>— Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном? </p> <p>— Ништа, бр |
шку, повика: </p> <p>— Остав’!...{S} Ко ти то рече? </p> <p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... |
т, богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна његове рачуне и крајеве. </p> <p>— Знаш... и ја |
Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђуриц |
е убити они коњаници?... </p> <p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, до |
те, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди |
нда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, штог |
ве једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— Мили ми се још живети, по |
знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— |
него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да м |
p> <p>— Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом приликом |
се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... < |
ного. </p> <p>— Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом! </p> <p>— |
ружену руку. </p> <p>— Добро...{S} Како ти?...{S} Хајде у собу. </p> <p>Ђурица уђе и седе на ст |
иваше одговор не дишући. </p> <p>— Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим ве |
ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз? — обрте се Ђурица Милошу. </p> <p> |
Сад седи лепо, па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. </p> <p>Симо се исправи, машу |
</p> <p>— Треба, истина је.{S} Али како ти мислиш... као пре? </p> <p>— Сви бисмо најволели да |
овори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, |
ш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овде неуспех! </p> <p>Ђу |
кривац покајник. </p> <p>— Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истин |
p>— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, ч |
. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео |
еби оставља стотине... </p> <p>— Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега |
и ни длака на глави... </p> <p>— Колико ти треба? — прекиде га Јанко одсечно. </p> <p>— Пет сто |
претио, а обећао ми... </p> <p>— Колико ти је обећао? </p> <p>— Сто дуката сад, и после да се ј |
ет, о пантелијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? — одгово |
лаже новцем, онда пружи руку, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће! |
>— Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. </p> |
де је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још осамдесет? — рече Ђурица. </p> <p>— Јест, јест, |
омишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Радован? </p> <p>— Погибе.{S} Једва и ја изнех главу |
ица, он стаде изненађен. </p> <p>— Камо ти Симо? — упита га још на ходу. </p> <p>— Отишао је ку |
давде? </p> <p>— То је моја брига, само ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони главу на хладно гвожђе |
зити с прозора. </p> <p>— Знам ја, само ти хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакл |
га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не |
не једначито и весело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и за |
и неочекиванога питања. </p> <p>— Само ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с Радо |
ру, који га је савладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па не брини! — одговори Новица, за кога то, к |
амо ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те с |
ица, немој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, п |
но рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио |
и, који раде против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак |
си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хвала им |
ај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек зимус почела до |
p> <p>— Шта би? </p> <p>— Ништа.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из за |
Ђурица. </p> <p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није н |
да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако з |
мислиш? </p> <p>— Хоће да те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати на коју масну похару, |
руз. </p> <p>— Сад паре или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </ |
дуката, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је казао прекјуче, после састанка са Новицом? </p> < |
>— Ћути, попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти плат |
на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, највише живела код Јова и баб |
ори су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га |
{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, с друге они, који тр |
власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника. </p> <p>Хм, о |
тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. < |
ве, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти |
Ђурица не знађаше намене. </p> <p>— Ето ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка.{S} |
ници?... </p> <p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, |
нувши. </p> <p>— Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... </p> <p>— Како?...{S} Хв |
/p> <p>— Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!. |
тражи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је жив човек!... </p> <p>Дан стрељања досад су крили |
’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти причаш... </p> <p>— Ко, зар Јевђовић?...{S} Хеј, мој |
пошто испи са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па д |
— На њој све пише, све... </p> <p>— Што ти није све дао.... му његова! — викну Пантовац као с н |
н намршти на њен одговор. </p> <p>— Што ти није мило? — рече он чудећи се. </p> <p>— Зар смо ми |
иреном и запеченом крвљу. </p> <p>— Што ти је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си зап |
ник. </p> <p>— Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми п |
ма свачега. </p> <p>— Па добро, али што ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шта кријем!..{S} Да |
прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S |
нам ја, даћу и њему.{S} У кући имаш што ти треба? </p> <p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је д |
ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачу |
о се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — продужи мислити — све... све, али без хле |
авао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, тре |
астиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с то |
присебан, неки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се |
у, знаш онај више реке... </p> <p>— Зар ти знаш куд ће ме послати? </p> <p>— Знам, ићи ћете у с |
и наљути, кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропаст |
менара, после ћу ја кући. </p> <p>— Зар ти нећеш са мном? </p> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни к |
топлим, нежним погледом. </p> <p>— Зар ти остави хајдуковање, па сад вребаш девојке? — рече му |
таде на месту као укопан. </p> <p>— Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, |
паде рука кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, да се разговоримо. </p> <p>Ђурица зину од чу |
ном одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад нас ти поведи на ону страну, где није његова соба... да нас |
јеси ли полудео!...{S} О каквом убиству ти говориш? — одговори Симо зачуђено, али му преко лица |
као онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, очекујући жудн |
или јатаци из твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката |
уд оде Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва сас |
ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... по свачему! |
Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини... </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви |
ео...{S} Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их да отимај |
имену. </p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос отиша |
? </p> <p>— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p>— Ш |
ри, које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, подметнули? </p> <p>— Не знам, господине... |
је то.{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они неће оставити, док не |
а се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите сви. </p> <p>Поседаше сви, к |
ни с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — одговори Ђурица вео |
ече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S |
игне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта се ради.{S} Пође м |
вршила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти п |
ако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длак |
пити одела и преобуке. </p> <p>— Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи.{S} За неколико дана |
на којој они стајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— Сам |
највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у |
Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму |
па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди |
..{S} Ти живиш са њим. </p> <p>— Казаћу ти на само све... </p> <p>— Добро.{S} Милисаве, пробуди |
>— Е, ’вала ти, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад заборавити — одговори збуњен Ђурица. </p> |
и на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање... </p> <p>— Немам ја посла са судом...{S |
деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне кукуруз. </p> <p>— Сад паре или кукуруз, |
е она, осмехнувши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у зору. </p> <p>— Море махни ме.{S} Беше там |
иш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и |
мио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћ |
аво да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда Јанко? </p> <p>— |
одно смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и |
о, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И |
се договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у |
о обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да јед |
еш харамбаша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.{S} Чичу питај... </ |
очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. </p> <p |
аш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас не |
теби четвртина? </p> <p>— А јатаке ћеш ти намирити? — запита Ђурица. </p> <p>— Све до једнога. |
и.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога к |
у и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капетан Станки. — Треба да се пожуримо, |
</p> <p>— Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном? </p> <p>— Ништа, брате...{S} Шта је теби?.. |
та и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте |
не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова нео |
главе... </p> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Знаш ли... </p> <p>— Зна |
их села сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да погин |
о пороту, не чекај полицију...{S} Пасош ти можемо набавити.. </p> <p>— Имам пасош, али куд да и |
ели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и см |
о мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...« </p> <p>— Ђуро, спаваш ли |
<p>Радован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа.{S} Под |
ј: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и |
даба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како ј |
е дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. </p> <p>Неко пресече конопац.{S} Стаде да п |
вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу |
н труд, па и расходи који су спојени са тим послом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пант |
ушу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.{S} И ако с |
ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у пам |
ц као с неким правом, налазећи да му је тим причињена хотимична штета. </p> <p>— Нема, нема чов |
лист папира.{S} И сам Никола се забави тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну |
више је обузимала нека слатка зебња при тим мислима.{S} Све чешће овлада њоме неки душевни неми |
роговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне п |
озив својих суседа да изиђу, показујући тим да се не интересују оним, што је иза њихових леђа.. |
ко... </p> <p>— Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам |
х ветровитих осећања... </p> <p>Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стањ |
газдарицу Јулу и кажи јој: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не бр |
и, човече!{S} Само се ти пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући по мрачном ходнику. < |
а отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима.{S} Његова необична озбиљност уплаши Ђу |
</p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло сести, па не видећи |
p> <p>Једаред га, преко обичаја, посети Тима, рано у зору.{S} Беху прошли божићни празници.{S} |
, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели тамо. </ |
чета, јер га, вели, сад журно траже.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна |
ати публици значај свакога имена, те је тиме како он говораше, »распростирао научне философске |
ед, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну снагу и једрину. |
S} Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих залети први |
у слабо и суморно у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угасио.{S} И |
ате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме користити?...{S} У том се разлеже јак тресак, као |
у Смедереву.{S} Тамо се склонише одмах; Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво време, т |
најпрече потребе.{S} После се упозна са Тимом Банаћанином, који је становао у суседству.{S} Са |
<p>— Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од овога. </p> <p>— Та не |
му врата на стану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани ком |
е.{S} Становници су ове улице махом они типски и Београђанима добро познати земљорадници Палилу |
е и страшна казна Божја за оне, који се титрају именом његовим... </p> <p>— Ћути, попе! — викну |
је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, море, ономад г |
е, изазивајући ужасан страх.{S} И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јест |
ти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и неки пеш |
брујање шуме, која се склопила над овим тихим самостаном.{S} Хајдуци поскакаше у кола и одјуриш |
Закључај брзо врата споља! — рече му он тихим гласом. </p> <p>— Закључао сам, ево кључа. </p> < |
} По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна ма |
а, некако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицо |
, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата се почеше отварати...{S} Другови |
у с истока, обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета хартија.{S} |
е око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, ниједнога знака од живота.. |
ј, замешеној и расплинулој житкости.{S} Тихо се провлачи задоцнели становник, придржавајући се |
пасење...{S} Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући |
Да нађеш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, |
прозору с истока, обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета харти |
о пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стишавајући се. </p> <p>Марко окрете гарабиљ кунд |
>Пролазе минути и часови, протиче време тихо, нечујно...{S} Примичу се последњи тренуци...{S} Н |
о времену... </p> <p>Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на |
други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Сунце се претворило у пламено коло |
та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију. |
p> <p>Преко њега прелете буљина, машући тихо и немо чупавим крилима...{S} Он се стресе и пожури |
и по бескрајном простору, а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују в |
} Перје кукурузно зашушта и затим се чу тихо звиждање, које највише подсећаше на пиштање ухваће |
Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником па |
исказа своју мисао, која се, без сумње, тицала жандарма... </p> <p>Кроз кукурузе приближаваху с |
ос преко главе претурио.{S} Све, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, |
ве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху.{S} Он се стараше само да не покаже како му то т |
Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека ни |
је о оној увреди.{S} Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.{S} Његов отац, који умре |
>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене |
па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад дос |
макоше се уз брвна, неки наслонише ухо: тишина... све спава здравим јутрењим сном...{S} На исто |
надвило над овом шумовитом котлином.{S} Тишина! ...{S} Ни једнога звука ни покрета... </p> <p>— |
љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше и она изиђе из собе.. |
отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.{S} Истога тренутка, к |
продужи што више може. </p> <p>У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и |
о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, ка |
на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врача |
, носила халине од неке загасите вунене тканине. </p> <p>— Чудо се ниси опет напио? — рече она, |
им памуком, и уз њих му спремила широке тканице са девет разнобојних пруга и памучне подвезе за |
ахом обори га на земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу |
ка?...{S} У селу, кажу помилована... а, то је оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{S} |
, зар, и она себи друга... </p> <p>— А, то не може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!...{S} |
Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. < |
то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан |
ико људи за нападе и три четири јатака, то је свега.{S} И кад овако, нарочито помоћу жена, прив |
носи три дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не мо |
еба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се з |
раше од усиљенога стезања. </p> <p>— Е, то не може да буде... она је варошка.{S} Неће она без н |
... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нак |
ре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p |
себи друга... </p> <p>— А, то не може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!...{S} Првога дана |
дговори он уздахнувши. </p> <p>— То је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани |
о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују |
шта мислиш? </p> <p>— Хоће да те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати на коју масну поха |
жандарма.{S} Они су га опазили раније, то је јасно, јер се један одвојио и у највећем трку јур |
не треба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{ |
нас припада... </p> <p>— Тако, соколе, то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и |
од кога Ђурица задрхта. </p> <p>— Море, то се зна... какво издавање!{S} Али ко ће ’наке муке по |
се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се н |
ком тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређени за стражаре само она два младића, а сви |
укуруз. </p> <p>— Сад паре или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. |
раду највише. </p> <p>Вујо се изненади, то му се познало на лицу, по коме падаше слаба светлост |
је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити |
смо.{S} Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите? </p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га |
и...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, |
нема нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а о |
!{S} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујем |
ва, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто предсказив |
ше требао но њему... </p> <p>— Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чува |
{S} Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не |
еја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојници — на страном језику.{S} А уважено |
а. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, |
а унакрст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не з |
у хајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! </p> <p>Пандур се уозбиљи, по |
то не може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!...{S} Првога дана, пошто мене затворе, она н |
.{S} Неко му се приближује.{S} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} Потрчаше |
и погледати... оца наљутила...{S} Јест, то беше онда у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чиња |
ад продужују старо познанство.{S} Јест, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Он |
Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.{S} После неколико месеца повуче |
њем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко спомене име Ђуричино.{S |
се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваши. </p |
.{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и следи...{S} К |
, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!...« </p> <p>Беше превалила поноћ, кад Ђ |
вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд |
великога душевнога немира. »Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће р |
</p> <p>— Е сад ми све лепо испричај... то што си хтела...{S} Кад си и зашто си са Ђурицом раск |
га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, а |
Знаш шта је, Ђуро!...{S} Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на |
и?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избачена отуд, па јој и није |
рипе, понеки точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдар |
<p>— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад по |
... његова посла! </p> <p>— Како ништа; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па |
баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копањ |
апита Ђурица. </p> <p>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— |
ње, одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но прит |
<p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребније — рече он, чим се поздрави с Јо |
е к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... |
ко ’но рекоше: олакшање, како ли?...{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло! |
... да упропастим ’наку девојку!«...{S} То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли чо |
ата за Станком, кад је она изишла...{S} То би славно било!« — мисли капетан и даје знак оној тр |
чино, капљу вреле сузе низ образе...{S} То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{ |
а подноси укусно јело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, |
људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што |
а у грло, не разбирајући шта ради...{S} То му је једини лек од оне страшне бољке, које се он бо |
иде, као да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде |
то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... иза њега негде, где ли...{S} А поми |
нда пружи руку, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу н |
ругу... многе друге на моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш у |
а се указа разбарушена сањива глава.{S} То беше капетан. </p> <p>— Шта је то тамо, Милисаве? — |
инских новаца. </p> <p>— Не знам ја.{S} То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника |
а вратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених л |
е пред собом певање црквених песама.{S} То се отац Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази |
а си овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му после казати.{S} Хтео сам... </p> <p>— Е, па о |
родираху кроз пукотине стара дрвета.{S} То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу с |
код њега, јамачно, и старога новца.{S} То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ак |
дан прозор зазидан више од половине.{S} То знам добро, запазио сам толико пута...« Читав свет н |
стога клена, чује се тужно нарицање.{S} То мајка несрећна оплакује изгубљенога јединца.{S} Ни ј |
пустљивост и покорност његовој вољи.{S} То беше за њега новина, нешто неочекивано, те одједном |
амке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене куће — одговори Ђуриц |
— Ама видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — |
мореш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, |
шкрипнуше, и кроз њих прође коњаник.{S} То се Никола враћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше |
љаше из те таме са подигнутим ножем.{S} То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема |
е пушка у груди, он стоји непомичан.{S} То није обичан човек... </p> <p>А Ђурица, дохвативши ба |
ош некога над оним, кога је он убио.{S} То се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па |
а. </p> <p>— Знам шта мислиш, синко.{S} То не може.{S} Сваки је, који је бивао на твом месту, т |
не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ја њега добро. </p> <p>После ов |
ише бавио давањем новца под интерес.{S} То је од вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим |
су на главном уласку у канцеларију.{S} То беху врата на ходнику, пред станом капетановим. </p> |
се нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, |
домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, |
погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имат |
<p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право. </p> <p>— Кмет Перо — рече Ђуриц |
S} Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похват |
их очију. — »На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухв |
а, вели, наместити њега на згоду овде.« То је све... </p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја |
елиш, Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци к |
то је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим ш |
осподине мој, шта мислите!... </p> <p>— То су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... |
ја да покушам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од |
са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а |
S} Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. < |
сет дуката, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је казао прекјуче, после састанка са Новицом? </p |
њега ми не можемо ни мрднути. </p> <p>— То је мука, — рече Ђурица, погледавши мимогред Станку — |
... — одговори он уздахнувши. </p> <p>— То је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји |
испаде један велики завезак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за јед |
нешто чешће погледа с тобом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> < |
ога нисам мојом руком дирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не зна закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?. |
у све људе, који мени помажу. </p> <p>— То је, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати |
иком, кад глава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу |
ретеном у ливади, ОН узвикну: </p> <p>— То није ништа... само сам га ровашио...{S} Зар је то ра |
<p>— А како да изиђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, само ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони |
и њу упропасти, болан брајко? </p> <p>— То не знам, попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам |
ти овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам |
ту...« </p> <p>— Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица. </p> <p>— Имаш ли ти пасош?... |
еома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву ј |
не среће и радости. </p> <p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? < |
ову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћи |
ја виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао |
и неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од ко |
су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажа |
јање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода довед |
ме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао Ву |
емишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети. |
> <p>— Јесте, из вароши је. </p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он оп |
им с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме |
о немерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта мислиш |
а можете стићи. </p> <p>— Како?{S} Кога то? — запита Ђурица живо. </p> <p>— Сад видех оца Симео |
па не брини! — одговори Новица, за кога то, као што изгледаше, не беше никаква неповољност. — Х |
прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нако... </p> <p>— Како се провуче, слава г |
непознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на годи |
ажећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину корака, наиђоше |
и више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} |
ди дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман онако како је |
а опет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... |
p>— Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га је видео па умро.{ |
зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен |
а им то мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене куће |
едва разбуди успавана послушника.{S} За то време Радован исприча Ђурици како је једва приморао |
<p>— Ћути, попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти п |
, зевајући и протежући се. </p> <p>— За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — ок |
{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p> <p> |
рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на ногама!...« — поми |
брих јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они не имађаху ниш |
рајати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова новина |
> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, богме!{S} Свакому је танак врат |
е, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да |
е он чудећи се. </p> <p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, |
е тако. </p> <p>— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за |
, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, |
амо, траже ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p>— Све сам п |
увај — рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и та |
отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мене причувај — рече кмет. < |
ао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у |
, које само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он мислио...).{S} А ова за веселе д |
дговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно. </p> <p>Кмет развуче вилице |
цео век!...{S} Шта се чуда починило за то време...{S} Наживело се, настраховало се, намучило с |
и, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло! </p> <p>На томе се св |
и казала за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад |
ао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, с |
бојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је кућа заиста поштена — како |
} Само га се чувај... </p> <p>— Знам ја то, нано, одавно.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не |
</p> <p>— Е, не може тако.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога |
се изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— Па добро најпосле, |
имо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз |
избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и |
рашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као што видим |
S} Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разговор. </p> <p>— Како је овде, |
ица се намршти, јер не нађе одговора на то питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољ |
убијала ногу непажљивим гажењем, али на то није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у вр |
ли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја |
пези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати.{S} Овако он односи три дела, а један дели |
извешти — слушаћете Радована.{S} Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде |
ет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, као што је ред |
насмеја и погледа Станку. </p> <p>— Она то и тражи једнако — рече он. </p> <p>— Па лепо, болан. |
ра на суду: не зна ништа ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, највише живела код Јова и |
а гори су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да |
ти је био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете убити? </p> <p>— Јок, не море још — |
саучешће на њиховим лицима... »Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S} А |
{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. |
...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, с друге они, који |
ки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« </p> <p>Пред подне Станка замаче за шљива |
ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника. </p> <p>Хм |
— онда је тако, нема му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре!...{S} Смрт!...{S} Привежу за ко |
S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет по |
ст...{S} Али тај живот?... </p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? </p> |
је мало света пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загоне |
ом... кврц-кврц-кврц... и готово... шта то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да живим, задуго |
е могу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако с |
а и она после тога легне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче |
холуј, испаде пред запис. </p> <p>— Шта то радите! — викну он, узевши пушку на руку. </p> <p>Се |
погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава |
на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радован из |
даше их зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху о |
аше, а у кући закука жена. </p> <p>»Шта то њима раде?...{S} Откуд тамо други хајдуци?« — помисл |
е видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јес |
поточића, јендека и врзина...{S} Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, |
до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, д |
а много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно учи |
ло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако |
и? </p> <p>— Ја ти рекох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном |
е и свога дужника. </p> <p>— Остави сад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за сто |
рце не би се само покварило.{S} Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} |
како ћеш... </p> <p>— Што, нано, откуд то? </p> <p>— Кажу ми људи једнако режи на тебе што га |
их двеста по облигацији. </p> <p>— А, е то јест... али није све платио...{S} Ево облигације код |
на што је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... — одговори он, па приђе вратима, кроз ко |
Зар је то разбојништво?... </p> <p>— Е то јесте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и у |
урицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање другим, повољнијим: »Сутра ћу, да |
али, простићете, с једне стране.{S} Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право. |
он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересо |
га пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га |
таје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали...{S} А она ма |
лић ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, заноси, опија... </p> <p>»Ала ли се проведосмо |
баш био без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам није био н |
мишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало.{S} Сад, к |
о и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.{S} У крајњем случају веровао је, да |
и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спојило се у једноставну масу н |
адао, неком магловитом надом, да ће све то некако изравнати и задовољити другове и себе.{S} Над |
од њих, не сме у очи погледати... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{ |
а се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код |
p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још |
не изјаве — разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« |
није помисли.{S} И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави так |
наднесе је над пламен. </p> <p>Симо све то посматраше раширених очију. </p> <p>— Је ли ти казао |
вик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{S} У глави нека |
вој чудној појави. </p> <p>»Па каква је то девојка?...{S} Зацопала се у разбојника!...{S} Ђаво |
p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао....{S} |
је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S} Па зато га је |
урица. </p> <p>— Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то |
х преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац, који се одједном опусти, и |
ика у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала |
а великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва човека, |
лили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан одмах појми, да |
ад му предам паре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{S} Чекај, д |
нутих очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто јако |
домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав |
к да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одг |
рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима. < |
е ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику к |
у Станкину самовољу.{S} Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за какве |
ок год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </p> <p>— Нека удовица... води га као коња зауздана |
е и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука је то.{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико. |
пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се ле |
вега.... смрт?{S} Не знам!...{S} Шта је то смрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па п |
овако...{S} Звецну гвожђе...{S} Шта је то?...{S} Гвожђе... воштаница...{S} Митар... капетан... |
то да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и го |
задуго, много, да остарим...{S} Шта је то робија, ништа!...{S} Слушам ја тамо све старешине... |
плану и погледа Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p> < |
а.{S} То беше капетан. </p> <p>— Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. </p |
ушком, скочи уплашено. </p> <p>— Шта је то? — запита она полугласно, осврћући се око себе. </p> |
та ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{S} Све је то удесио онај матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пре г |
весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{S} У гл |
и што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја ниш |
натмурену и зловољну...{S} И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, |
сваки од њих добро знао човека, који је то извршио.{S} Том приликом заподену се занимљив спор и |
ојаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини |
ути с врата.{S} Не знам само који ли је то од његових долијао. </p> <p>— Шта, има ли извешћа од |
би распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га по |
вако, зар је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до у г |
а, седе на постељу. </p> <p>— Што ли је то Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго... </p> |
ђаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли је то тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се |
.. куршум или робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти |
питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба добро отвори |
красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела. </p> <p>Писар се громко и слатко насм |
ини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а |
не знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, |
« </p> <p>— О, попо, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам св |
ечерас довести... </p> <p>— Каква ти је то гошћа? — прекиде је Новица. </p> <p>— Сестричина ми. |
> <p>— Нема тамо ништа.{S} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он сме |
леда га у очи. </p> <p>— Море, много је то: неће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдес |
тра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она м |
промоли главу на поље. </p> <p>— Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који ста |
ну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко је то прошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади мал |
рча и притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа р |
ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко је то? — запита груб женски глас изнутра. </p> <p>— Отвара |
се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко је то? </p> <p>— Отварај! — викну она гласно, сазнавајући |
ост зимње зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. </p> <p>Станка |
ћ се смркло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда ск |
а не бих могао...{S} Нисам знао како је то необично. </p> <p>И они се приближише једно другоме, |
сад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пропадам, због чег |
сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега осећање, коме се са |
и попа му разгали срце...{S} И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и |
присуства духа. </p> <p>»Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер |
шта... само сам га ровашио...{S} Зар је то разбојништво?... </p> <p>— Е то јесте — рече он, кад |
.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} Та они не имађаху ништа ни у тору |
мењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не |
загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. </p> |
им срезовима...{S} Хе, душу ли му, није то лако надавати. </p> <p>— Знам, Рако, али опет... нис |
ј посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари клин. </p> <p>— |
е, на муци се познају јунаци...{S} Није то шала...{S} Шта је било, јесу ли те позивали горе? </ |
у, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш г |
већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{ |
чуваш онога зликовца... </p> <p>— Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти ист |
с онима што кмет донесе. </p> <p>— Није то — рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви раз |
рице не може ништа бити. </p> <p>— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти |
а, да само једем... </p> <p>— Море није то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој |
у.{S} Састојао се у једној мисли: »Није то шала, болан, живот човечји!{S} Жива здрава човека уб |
е.{S} Видећи је онако зачуђену, девојке то протумачише радозналошћу, па јој испричаше своју коб |
стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на угл |
о да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> <p>— Са свима, брате, па... и с тобом |
аш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад |
заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који мени помажу. </p |
а црна непробојна ноћ... </p> <p>Шта се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане улице? |
ушку. </p> <p>— Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, |
е ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом...{S} А с |
Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душ |
То не знам, попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занес |
ла се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро |
е...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, само |
а запитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви философију свршили, молићемо, и који је рад корис |
као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања |
<p>Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље? |
Ха, да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство.{S} Јест, |
а се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва не |
је. </p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикну: |
а ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} Новица вели да је то о |
S} А после, шта бива после?...{S} Ко ће то знати...{S} Само затрпају земљом, — па као да ниси н |
збиљно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шта ти гов |
уде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} |
е могоше смислити ко је. </p> <p>— Биће то који његов гласник... они, знаш... што му јављају ђе |
обрће се на све стране. </p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не са |
то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и ретка појава.{S} Висок, снажан младић, шир |
епоти, колико по нарави својој.{S} Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људи |
пољашношћу и нарочитим држањем.{S} Беше то зрео човек, око својих четрдесет година.{S} На црном |
које се ипак осећа само она...{S} И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страш |
ођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} |
ма који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p |
приморао калуђера да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ни |
луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмереније. |
ло не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се мора наредити, мора јој се нешто учинити да други |
то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све |
е, и ако му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред |
мах почнете оно што сте уговарали.{S} И то ће јавити. </p> <p>— Знам, знам... добро! — одговори |
ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало он |
а ствари, које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, подметнули? </p> <p>— Не знам, господ |
о: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из д |
ко лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се оп Н |
и му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до п |
ћати, али га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S} |
це, извадише онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мор |
би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе |
а мајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби |
S} Намести је он, рецимо, код... где би то могло?... све једно, Новица би јој нашао згодно мест |
да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} Намести је он, рецимо, код... где би т |
ажења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и ре |
му веже очи. </p> <p>— Немој... остави то, молим те — рече Ђурица, махнувши везаном руком. </p |
ну. </p> <p>— Јеси ли луд?...{S} Остави то! — викну Ђурица гневно. </p> <p>У том истрчаше обе ж |
те водим у Војковце... </p> <p>— Остави то! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора ги |
постељи, па седе. </p> <p>— Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао...{S} Как |
p>— Немој, немој, знам шта ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући |
ца!...{S} Браћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — викну Пантовац. </p> <p>Он подиже новчаник и опет |
га Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} Који то беше? — рече као присећајући се. </p> <p>Станка ућут |
м између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то |
»Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавала...{S |
болан, па сад за окружнога...{S} Је ли то на реду?...{S} Море, срећан сам ја, бадава!«... </p> |
је у питомој Шумадији«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — пр |
меја се он, као у шали. </p> <p>— Је ли то од истине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га она |
и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме |
жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он се загледа у жену и п |
ако црвенило прелете му преко лица, али то Станка, при онако слабом осветљењу, не опази. </p> < |
и да се све спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо |
е ли тако? </p> <p>— Оно тако је... али то је друго...{S} Бадава, неће он!... — рече Пантовац о |
е девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{ |
ао. — Поп има право, кажем ја...{S} Али то није све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате, уг |
јој ће те прогласити за хајдука.{S} Али то неће још, можеш се ти слободно предати... </p> <p>— |
А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: о |
бију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место. </p> |
гледа га љутито. </p> <p>— Не помињи ми то, молим те.{S} Хтео сам се после изести од муке.{S} С |
о друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? </p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!...{S} Све је та |
је у себи не осећаше...{S} Али није ни то...{S} Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло |
ни погледали.{S} Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек њем |
и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — па ето, сад хо |
о стари познаник. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то би |
да и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и притвор |
Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута.{S} Уве |
а — траљава посла!{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти |
морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи се своје слабости |
, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p |
p>— Зашто, газда Јанко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, |
/p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.{S |
добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра |
ди се веома. </p> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се тога сетио... < |
осветљењу, не опази. </p> <p>— Откуд ти то знаш? — одговори он, и одмах се покаја што овако лак |
ком никакво зло учинила...{S} Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, |
..{S} Мој тата вели... </p> <p>— Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чеш |
<p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мајко: сн |
еш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{ |
, повика: </p> <p>— Остав’!...{S} Ко ти то рече? </p> <p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па |
о. </p> <p>— Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом! </p> <p>— Ха- |
ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... по свачему!{S} |
му свакога часа могу одузети и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и |
ебола...{S} И ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ће бити нешто друго, нешто бо |
ејасних, тамних, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Сам |
рица. </p> <p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, а |
ма, напреже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се. |
изгледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она стар |
о себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му се она и |
мо извуче своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да наро |
лигације код мене, па читајте... на њој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — |
ти, но деде причај. </p> <p>— Море број то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не про |
ше јаке болове више лаката.{S} Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке б |
у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, |
{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — рече капетан, па изиђе пред кућу. </p> <p>Ђурицу |
Станци. </p> <p>— Јок, брате, ништа нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака ве |
анака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђурица, схватајући положај хајдука, који се у |
имо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, ч |
амо већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћу |
то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим |
И шта да радим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три да |
Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То ј |
бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоћ |
уја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде не |
опрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике. </p> <p>— Нађи, старче, и кола |
теник се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађују чет |
сталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек |
аре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то за новце? </p> <p>— Јесам.{S} А на овога Миту пазиће |
оћу да ти предам Ђурицу. </p> <p>— Чудо то?..{S} Ти живиш са њим. </p> <p>— Казаћу ти на само с |
муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? </p> <p>— Још нисам |
е за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву! </p> |
ругу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћ |
чувамо кâ једнога свога... </p> <p>— Ко то изнесе? — викну трећи. </p> <p>— Шта их ту испитујеш |
осле пустио; је л’ истина? </p> <p>— Ко то каже? </p> <p>— Грујица... мало пре дође озго. </p> |
ди овај глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то може бити?« — помисли она.{S} Пре две недеље су заје |
> <p>— Коса... и сва миришеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ваше девојке не миришу? </p> <p>— З |
осталих.{S} Али опет.... </p> <p>— Како то хајдук?...{S} Зашто су га тако начинили, кад није јо |
ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? </p> <p>— Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи д |
е — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Богме ће то би |
<p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намораш кога |
>— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p>— Све сам прегледао, почистио, наред |
сами. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено |
оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, што беше |
о ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти |
уди ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{ |
У првом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много претходних послова, па |
ро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. </p> <p>— После нећу |
. — одговори он и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље причати. — Једна све окупил |
могаше прочитати да ли му је непријатно то питање или му је непријатан сам Пантовац. </p> <p>— |
на земљу. — »А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло помиловање, па неће још да каже |
ори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што то сад? </p> <p>— Тако... виђећеш.{S} И кад се на проље |
на своју воденицу, исто онако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прилике |
укоренила у њему. </p> <p>— Како... зар то може да буде?... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој |
бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— Имам хитна посла |
ече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склониште.{S} У своје сељане н |
кћи једног одборника. </p> <p>Хм, опет то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога т |
а, па ће бити свима. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш по |
мора јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} |
е знам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја |
ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по селу се рашчују од |
а њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то б |
риче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне круш |
андури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једно |
. </p> <p>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу но |
си... па се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не ум |
опет врати натраг. </p> <p>— Па кад му то истиче рок? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је би |
нидбу, на кућење, на рад? — Одреците му то, ако можете!{S} Дакле, случајно учинио једну погрешк |
да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим свој |
мишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђ |
таде га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то говорио? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу |
Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио р |
уђеним раширеним очима. </p> <p>»О чему то она говори?...{S} Причешће.. .{S}Какво причешће!..{S |
и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му |
рче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде за прик |
.. </p> <p>— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, кад изиђоше |
а смешећи се.{S} Истина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какве с |
их јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицаја |
а, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне |
е... није један... </p> <p>— Та који су то сви, громове им њихове!{S} Кажи једнога по имену, шт |
руги.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. |
д се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то |
. </p> <p>— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И ме |
да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам м |
диш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од |
замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по н |
е право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, а са |
бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је с |
си почео? — викну ћато. </p> <p>— Велиш то истину? — запита и кмет. </p> <p>— Тхе, помало...{S} |
ров, па отрча, те пробуди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен.{S} |
па не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оном крају, Пантовац.{S} У свакој лоп |
аквима — одговори му апотекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да |
вратити из онога насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан?«... помисли она, и очи јој ват |
на, а у оку јој засја необична радост. »То је оно!{S} Почиње се« — помисли она, обузета великим |
свему што је чула, пође кући. </p> <p>»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни |
осутра, свакога часа...{S} И ми ћемо за тобом сви... </p> <p>Одједном му спаде тежина са груди. |
о ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задово |
кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво... |
се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; |
а Станка — она се нешто чешће погледа с тобом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да т |
узданога заклона, а она не може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се одређивати све ве |
ори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више да живимо, него д |
д бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она одлучно. </p> <p>Он јој приђе ближ |
> <p>— Е видиш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> < |
им добром? </p> <p>— Имам хитна посла с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па |
ува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз? — обрте се Ђ |
зло у свима државама... </p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза те |
како чудновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче ба |
волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> <p>— |
ца веома благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао |
упаде јој Станка у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S |
ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Плескоњићевој. |
— А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар |
не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи га |
а? </p> <p>— Са свима, брате, па... и с тобом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — |
и: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу ж |
з главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си ми пре |
и и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; о |
>— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја остави |
а остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном врелом бл |
њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи |
ако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вак |
е паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож. </p> <p>— Ви |
ри овај. </p> <p>— Па зар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица. </p> <p>— Море није, ви’ |
е, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми уз |
лепо возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо п |
а гле дајући у страну. </p> <p>Писар од тог одговора поста још веселији. </p> <p>— Ено мотике — |
место, гони велика хајка.{S} Због свега тога и он сам измени своје поступке према другима.{S} Д |
ђоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — продужи мислити — с |
т!...{S} Али на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло...{S} И зар се могао чему бољем |
предао сав, не бринући се о крају свега тога. </p> <p>— Море, докле ћемо ми овако? — поче Маца, |
ља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава своју младост и будућност, да је њен |
е, пије, спава, мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S} И ет |
људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} Који то беше? — ре |
неко ново, грубо и необично...{S} А иза тога распламтео се разврат, обухватио му душу и срце, и |
раше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поц |
о другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — рече апотекар. — Банд |
тресе цело село... </p> <p>— Знам, због тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запита он |
арапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.{ |
е да ником, док се не исповеда.{S} Због тога се моји никад нису причешћивали. </p> <p>— И ја ћу |
Остаје му, дакле, само да чека.{S} Због тога је и избегавао мисли о своме положају, оне су му и |
оту, а њега још ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса... </p> <p>Та |
па ми се по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако |
м саучешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва човека, а већ з |
, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну |
тану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. </p> <p>— Не може бити! </p> <p>— Ј |
ица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућност за предају. </p> <p>Истога |
рати за помоћ државној власти.{S} Услед тога постаде Ђурици непоуздано и његово село, јер Марко |
о безусловно људи потчињавају.{S} Услед тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обич |
га покрета!... </p> <p>Наједаред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклоп |
ом пажњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога дана није никако помишљао о смрти и упорно се нада |
брате, није!...{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет стотина, он |
ад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. </p |
о скупе жртве награбили.{S} Он им је од тога одвајао, као милостињу, по неку ситницу, да им се |
удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђурица стајаше над њ |
Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мо |
ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одгов |
ајвише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио...{S} Баш н |
и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе сл |
писар и зацену се од смеја. </p> <p>— Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош |
ву.{S} Али ништа, састаћемо се ми прије тога. </p> <p>Обојица изиђоше из куће и, неопажени ни о |
ва власт!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. </p> <p> |
вена и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.{S} Остале крстоноше понеше |
око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не |
он окупио о неким ситницама, које после тога немају, како она мишљаше, никаква смисла...{S} И о |
последње, на свршетак свега... и после тога настаје тама... крај света... општа пропаст... — и |
а она не може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, ш |
па су опет они чинили покоре.{S} А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбој |
то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се тога сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче има с |
. шта хоће сваки?... </p> <p>— Махни се тога, најпосле.{S} Ја сам ти само казао шта они траже, |
а то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на себи самом.{S} Тек беше |
бегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он о |
радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам само к |
лике да им покаже своје намере.{S} Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у бл |
.. </p> <p>— Зар се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — рече срески шумар, и пр |
— Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> <p>— Јок, |
хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи право у своје село, да га преко |
у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митко аш |
/p> <p>— Море остави ме, није ми сад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у кога. |
{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ћ |
на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« |
есту.{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и расли м |
о главе претурио.{S} Све, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, које је |
— помисли Ђурица.{S} Он се плашио само тога првога питања, страховао је само од почетка; а кад |
.{S} Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S} Станк |
удити да му отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му |
ра од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део ата |
{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води |
ојица прилегли по самом потоку. </p> <p>Тога часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, п |
много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија м |
ојми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња по |
жне земље, једна погурена старица приђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, сла |
.{S} А, јест, убио сам човека!..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде |
о више може. </p> <p>У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећају |
у поверљиву разговору и пијанци...{S} У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад св |
то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматр |
тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела дана |
чи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке страшне |
коме се она не могаше противити.{S} И у тој злослутној суморности, она се предаде црним мислима |
азбојник, који преза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочине. </p> <p>»Шта хоће они |
>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја |
ум они, које је он побио!... </p> <p>У тој грозничавој безразложној нади проживео је до данас, |
ајтеже ишао од руке. </p> <p>Постепеним током догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а |
</p> <p>Чиновник плану.{S} Изненади га толика дрскост.{S} Био је уверен у несумњиви успех, јер |
чно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ак |
удима, и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам имао одједном, нити сам их давао.{ |
исли, па га запита: </p> <p>— Што ће ти толике паре? </p> <p>— Требају ми, много су ми потребне |
ам ја жива, нећеш узети другу...{S} Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш |
ците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ п |
ије ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, али без |
изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у кр |
Та држи се јуначки, мајковићу; гледа те толики свет!... — виче му Митар, скидајући га с кола. < |
вело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — |
учим и пропадам, због чега упропашћујем толики свет, зар због себе? — Јок, брате, није!...{S} К |
м да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... да упропастим ’наку девојку!«...{S} То |
да претекне оца.{S} Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села?{S} Зато, што их родитељи |
ио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђурица погинути, па |
надавати свима и свакога задовољити: од толиких похара још није ни половини дао први »пешкеш«, |
ити сваком ратнику, догоди се и њој: од толиких стрела, које досад срећно пролетаху поред ње, ј |
одлучна и необична изјава његова...{S} Толико је пута она слушала од момака разне изјаве — раз |
а на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца |
као на момка. </p> <p>Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој.{S} |
ване чворке, он се чудио: чему се досад толико надао и радовао? — Ничему... рекао је тада сам у |
хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе ми |
руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с к |
/p> <p>Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, |
рица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у суштој проти |
осећи на леђима своје бешчашће.{S} Беше толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударцима, |
о једнога жандарма и пандура на један и толико исто на други прозор.{S} Три жандарма одредио је |
од набоја.{S} Око понеке кућице нема ни толико дворишта, да се човек слободно обрне, а око поне |
да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда Јанко? </p> <p>— Ја |
половине.{S} То знам добро, запазио сам толико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде |
је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања. </p> <p>— Славе т |
да ову необичну појаву себи објасни, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала н |
а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље причати. — |
ебнији но њему самом. </p> <p>— Зар баш толико? </p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће нам он |
оји те ђаво тера ноћас?...{S} Шта лупаш толико?...{S} Шта хоћеш?... </p> <p>— Капетана...{S} Гд |
о на под и заспао.{S} Новици остаде још толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не зна |
аде је...{S} Ама зар сам зато ја трпела толику срамоту, понижене, мучила се као ниједна друга!. |
бро знао човека, који је то извршио.{S} Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ков |
гар, по негде обрисана, те показује иа том месту трагове пламена.{S} Очи му беху отворене, али |
.{S} Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се цел |
илом заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила из ви |
остајала по нека пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сир |
овина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепер |
а не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва стајаху на ногама — |
густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцртава по кој |
ли би се могао тиме користити?...{S} У том се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у вр |
е моли да причекам док се обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »стој!... стој!«... и пу |
срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: </p> <p>— |
попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез проговори: </p> <p>— Ево Милошева Срете.{S} Шт |
оже да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из ког |
е може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купа |
а интересује колико ће се наћи новаца у том завежљају. </p> <p>— Хо, па овде је само сто двадес |
од Радована ни за корак.{S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да му |
ори она осмехнувши се. — Знам да жене у том стању не иду... </p> <p>— Нема. </p> <p>— Па... гот |
у ни кривица још није тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S} |
ле! — узвикну он блажен, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде исказати цело своје осећ |
она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се руководила својим начелом — само |
ви то! — викну Ђурица гневно. </p> <p>У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, пад |
насмеја се Ђурица задовољно. </p> <p>У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни м |
да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од опасности. </p> <p>Кроз четврт часа ха |
собине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одело.{S} Као сиромах н |
ад на богата трговца у Поморављу.{S} На томе разговору затече их зора. </p> </div> <div type="c |
рам преломити, па куд пукло! </p> <p>На томе се сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распитуј |
пут осмехне, не знајући ни има ли места томе смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и |
S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао?...{S} М |
а научих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити.« </p> </div> <div type="chapter" xml:id |
колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, ре |
е једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све |
та опомени, јер сваки од њих беше вичан томе послу. </p> <p>Кренуше се, полако, опрезно, пазећи |
бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још уж |
/p> <p>Ђурица устаде нагло. </p> <p>— О томе немој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је |
еби објасни, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка зебња при тим |
себе сама.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досе |
н води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да савлада ону велику узбуђенос |
рхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе црноме дану...{S} Чудио се срцу жива човека, који |
<p>— Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја такве ствари не вршим без њега. </ |
и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се интересу |
Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазд |
ући полагано уз поток, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш к |
куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нек |
ше рада видети унапред: како он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре |
је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се в |
уд, а после никад не започињаху говор о томе.{S} Станка је мрзела на ово своје стање, и мислила |
, иже јест на одержимих бјесом...{S} По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања |
ја...{S} Повија се у напред и натраг по томе, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само |
Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати |
су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врш |
а је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питању — говораше апотекар пред Јанковом пивницом |
ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао... </p> <p>Другова не имађаше.{S} Једи |
ори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина удовица, има нечега стидног |
радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </p> <p>— Стезали смо га и за |
да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p> <p>— Па како, болан: пију ли |
итељ, као што видим, налази да је свему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драгановић |
кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке.{S} После испитуј: ко је још, ко те чувао, с ки |
нуо према хајдуку други, много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао |
и. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} А јест, имам јо |
само се чује оно разногласно, у разним тоновима, а по једном такту, звецкање јасних прапораца. |
крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: </p> <p>— Господи, Господи, по |
елих, ћерамидом покривених, кућица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; при |
оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што |
бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак. </p> <p>»Гле, смрт! — пом |
целива је и гледа, гледа и целива...{S} Топи се радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ обра |
це, а његово се само крави.... силом се топи ледена облога око њега... </p> <p>Али зато пије, п |
од чијим се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сваке девојке.{S} |
а разговора. </p> <p>Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо |
чка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше |
осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом. </p> <p>— Зар ти остави хајдук |
по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, зас |
је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди.{S} Очи му се засветлеше неком не |
туд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме телу.{S} Очи му у оној помрчини засја |
а осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љубави према Станки; угасило |
срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав |
густо избила из земље...{S} Сунце греје топло и благо, весело светле његови зраци оживелој земљ |
сањао о овоме часу! ...{S} Напољу греје топло сунце, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља се ко |
исната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас се зажелео!... </p> </div |
нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и јасном светлошћу сунчевом.{S} Жиле повукле у с |
роб хајдуков остаде незаливен ни једном топлом сузом. </p> </div> </body> </text> </TEI> |
и се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрес |
о приближује, чини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју снагу и полети ни |
зим каријером...{S} Само се чује потмуо топот коњских плоча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, |
очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудњ |
н шибљак, према самом извору, извади из торбе што имаде за јело, па стаде да руча. </p> <p>На и |
с ракијом и торбу са јелом. </p> <p>— У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцан |
ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар гру |
поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом. </p> <p>— У торби су вам нагарављени пе |
еобичних прилика. </p> <p>Радован обеси торбу, у коју је још синоћ спремљено све што треба глад |
ије то шала болан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала |
увају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно друг |
мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи. </p> <p>Ђурица, погнуте глав |
чака... </p> <p>»Мораш да мећеш главу у торбу, ради њихове користи« — сети се он попових речи и |
ћи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говораше: »Ја не знам за |
мађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гос |
ривица?{S} Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба |
.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуко |
ли покоре.{S} А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника.{S} Али шта је |
ито за појење стоке, подметула руку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне кап |
енило.{S} Понека врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти с |
моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби не трабуња штогод онај луди Јово?{S} Кажи ми слободно! — з |
јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком... </p> <p>Наједа |
прелива и трепери јасно зеленило младе траве, која је, као власје на четки, густо избила из зе |
зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и опет подигну главе, очекујући музару... </p> <p |
па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и затури је на раме. |
а ноге журно ступаху по хладној, росној трави, не осећајући ни хладноће ни умора...{S} Само што |
а двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, под зеленим и густим наткриљем букова лисја.{S} |
{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћат |
поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стањ |
те се око себе, па спусти свећу горе на траву.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да му веже |
пред судницу и полегаше на меку зелену траву. </p> <p>— ’Натема вас било, како дознасте за ово |
ахују оштрим косама и секу зелену сочну траву.{S} Пријатан, заносан мирис отаве шири се уоколо, |
ен.{S} И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђу |
кида с... рашири очи... од пијанства ни трага... </p> <p>Сав народ угледа на њему право самртни |
си, рекао бих да му спира с прљава лица трагове ужасних злочина, мука, уздисаја...{S} И с мокри |
егде обрисана, те показује иа том месту трагове пламена.{S} Очи му беху отворене, али готово ис |
це погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од |
хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.{S} После краткога тражења кмет изиђе н |
м више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спре |
ао, а људи траже.{S} Само из твога села траже пет кућа:{S} Стојићи, Илија, Никола, Јово... </p> |
лава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви траже... није један... </p> <p>— Та који су то сви, гро |
исам још свима нашим људима дао, а људи траже.{S} Само из твога села траже пет кућа:{S} Стојићи |
ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке страшне мисли, која се рађа у зане |
јпосле.{S} Ја сам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет о |
нога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с ким састан |
ва маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа уважења у |
овом тражаху по кући.{S} После краткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, |
ће ли сви право овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од ов |
S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи |
верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он мислио...).{S} А ова |
о курјак, кога потерају са свих страна, тражи најгушћу шуму и завлачи се у непролазне гудуре, т |
е, она девојка што иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај бр |
ено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћ |
таде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Беспослица!{S} Какво венчање... — рече |
ао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је жив човек! |
ој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђуриц |
ну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи н |
гова сенка.{S} И за ту велику жртву она тражи од њега само чисту искрену љубав.{S} Она и не сањ |
а, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У кући |
’Вала је Богу!... </p> <p>— Море, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се |
у и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујо |
не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Ву |
<p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин |
ја и погледа Станку. </p> <p>— Она то и тражи једнако — рече он. </p> <p>— Па лепо, болан.{S} Е |
онако да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов брак, те такав чо |
у страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу с |
клонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину корака, наиђоше у један |
че: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуч |
д му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p |
ворити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре, које ти је сат |
. — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи |
ена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мене причувај — рече кмет. </p> <p |
хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се п |
ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с одбор |
не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!...« </p> <p>Беше превалила поноћ, кад Ђурица ст |
изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{S} Све је то |
, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} С таквим изразом појави се пред кућом и погл |
, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па сад? |
че Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја и |
А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од четвртине...{S} Боље му је овако, па не |
приђе свештенику. </p> <p>— Не смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али т |
вором постигао циљ. </p> <p>— Што ћу их тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну!...{S} |
а си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе из собе полако. </p> |
ту, па нећу се шалити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S} А |
ушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ја шта |
не... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?.. |
звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш! </p> <p>Станка пребледе, али се не маче с места |
епао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} После је опет мислио и мислио, и најзад дођ |
одговори Јанко после краткога ћутања — траљава посла!{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а а |
арим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Панту? </p> <p>— Јок.{ |
р, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу |
p> <p>— Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде. </p> |
сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у о |
ше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале људе, па |
о два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније в |
едним раменом или пружи руку у напред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне г |
истога тренутка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и истога тренутка заигр |
S} Сад сам откован, слободан... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!. |
е. </p> <p>— Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. </p> <p>— Зар ниси чула?{S} |
је сензалио код житарских и шљиварских трговаца.{S} Друга двојица беху младићи из Вујова села, |
е где би још ударио.{S} Јатак му показа трговачкога вересијаша из Београда, који се враћаше с п |
је куд отишао послом.{S} Он ти сад води трговину на своју руку. </p> <p>— Истина? ...{S} Може с |
да излаже свој план за напад на богата трговца у Поморављу.{S} На томе разговору затече их зор |
ј је да се данас мало проведеш.{S} Неки трговци одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових ње |
ог, па се упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, |
же.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од реда...{S} Па нека га. |
<p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Ву |
е.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p>— Е видиш, само од |
еба видети шта ће са Јовиним укућанима, треба прегледати кућу... </p> <milestone unit="subSecti |
ворити. </p> <p>— Доста је било чекања, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не зарађуј |
ти општинску власт и Станкине родитеље, треба видети шта ће са Јовиним укућанима, треба преглед |
на, дрхтала цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољаш |
итар весело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети. </p> <p>— Једанпут се мре! |
ашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. </p> <p>— Па... |
еба повратити Станку и завити јој рану, треба позвати општинску власт и Станкине родитеље, треб |
ође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кри |
од добити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p |
> <p>— Поузданије је кад смо двојица... треба се чувати... — одговори Симо и обори главу, гледа |
Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела и преобуке. </p> <p>— Све ћу ти |
не зна шта ће пре, пуне му руке посла: треба повратити Станку и завити јој рану, треба позвати |
је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба добро отворити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се |
и. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. </p> <p>— Ћути, жено, |
> <p>— Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би |
га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао |
летку дознати, па онда ја немам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах гр |
живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба да зарађујем. </p> <p>— Пристала бих, само ако мо |
ко ћеш ти? — обрте се капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Уме |
о?{S} Сад нам свима треба.... </p> <p>— Треба, истина је.{S} Али како ти мислиш... као пре? </p |
? — обрецну се пандур срдито. </p> <p>— Треба ми, њему ћу казати... само њему... </p> <p>— Е, с |
се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чувати оне људе, који су њу чували...{S} Али беше |
, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </p> </div> <div type="chapt |
едом...{S} Као да су обојица осећали да треба одважно издржати овај први поглед, па застадоше, |
претходних послова, па онда се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на |
спрема да тебе замијени, </p> <p>— Онда треба и њега да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не |
и спремио какав посао?{S} Сад нам свима треба.... </p> <p>— Треба, истина је.{S} Али како ти ми |
и људи требати.{S} И онима у Војковцима треба послати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, па да идем |
{S} Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо |
и, једе и пије, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив |
, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам |
му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити.« </p> </div> |
д треба трчати и спремати за посао, кад треба што ујдурисати код власти и дознати, онда трчи Ву |
урица. </p> <p>— Да кажем, ја...{S} Кад треба трчати и спремати за посао, кад треба што ујдурис |
ти из моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. </p> <p>Ђурица изиђе и |
а и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају |
ош што дознати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њим нијед |
наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћ |
ша заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је |
одмах у окове.{S} Твоје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио поха |
<p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p> <p>— Х |
} Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. </p> <p> |
не и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава потп |
кав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; ено |
га не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{S} Имам пасоше за нас обоје, то ми је он набавио |
. </p> <p>— Јок, брате, ништа нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавал |
д не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у |
ору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} Само с |
и веселом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јас |
као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!...{S} Назваће ме лопужом и свакојаким именима... |
а да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам не |
С једне стране власт, с друге они, који треба највише да ме чувају... куд год се окренем, сви м |
т о наредби. </p> <p>— Видим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима... </ |
, и сутра ће преданити код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после ва |
>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари н |
ика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те |
<p>— Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом приликом раз |
и длака на глави... </p> <p>— Колико ти треба? — прекиде га Јанко одсечно. </p> <p>— Пет стотин |
ја, даћу и њему.{S} У кући имаш што ти треба? </p> <p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете |
е леђа, кад нема никаква ћара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било. |
ђе му на мисао само то, да за такав чин треба много претходних послова, па онда се сети да треб |
ека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако |
бро си се пожурио!{S} Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва ж |
да ти умеш другима заповедати.{S} Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радов |
д њега, јамачно, и старога новца.{S} То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако л |
, у коју је још синоћ спремљено све што треба гладним и жедним путницима, па се онда сви троје |
по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај спава слободно, ни |
му ипак смета, стеже га...{S} За песму треба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се са |
> <p>— Што ће ти толике паре? </p> <p>— Требају ми, много су ми потребне, а после ћеш, може бит |
ораћеш; нема ко други.{S} За овај посао требају ми поуздани људи — одговори Вујо одсечно, не ос |
ве снаге секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренутка удар |
су законом забрањена.{S} За ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао... </p> <p |
после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале. </p> <p>— Ако ћу после чути од другога, боље ј |
даде им све, што им је, за прво време, требало... </p> <p>...{S}Ћути хајдук у мрачној јазбини, |
ивети мирно.{S} А да би могао зарадити, требало је претходно да зајази стотину других страна; т |
добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја ти веруј |
тходно да зајази стотину других страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и пове |
> <p>Ђурица је имао пуне руке посла.{S} Требало је разделити новац јатацима, оставити што и мај |
опасности се нагомилаваху све више.{S} Требало је, дакле, наотимати — »зарадити«, како он мишљ |
едиште, ошину бичем и кола појурише.{S} Требало је на сваки начин да стигну калуђера, јер кад с |
пао би сав Вујов труд и сви планови.{S} Требало је одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо |
беше обрасла густом гором и шибљем.{S} Требало им је одморити се и душом дахнути, јер их умор |
и.{S} Он ми се нешто много променио.{S} Требало би видети шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо |
{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладн |
ојој никад ништа није доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћ |
Најзад Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, |
{S} К њима је свраћао свагда, кад му је требало да се извести ко је прошао путом, има ли какве |
ој зеленој гори!... </p> <p>И што му је требало да се још окива овом женом?... </p> <p>»Истина, |
могу да држе... све од пића!...{S} Није требало да пијем, само сам се осрамотио...{S} Али нека, |
одлучи. </p> <p>— Ђуро, знаш... мени би требало пара.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле ове |
</p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само |
ажаре само она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове су улог |
ли да их осујете.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у дв |
же се да пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем |
за Радована?...{S} Мени је Радован више требао но њему... </p> <p>— Не знам, то ће ти казати тв |
ш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па з |
тио Сима нек иде кући. </p> <p>— Нијеси требао.{S} Истина, он је за паре свачији, али не треба |
колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војковцима треба послати.{S} А чи |
а идемо.{S} И ја нешто сад разбирам.{S} Требаће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, |
ако она хоће... </p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — |
рини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — одговори Митар. </p> <p>Један пандур унесе |
нице; на њих се ставља јело; около ових треница поређане су друге за седење.{S} Имућнија племен |
еко којих су намештене уздуж две широке тренице; на њих се ставља јело; около ових треница поре |
о последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако необично за њу, да је придо |
ве бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? </p> <p>— Биће од ове оморине — одговори Милош, |
он, после оволиких злочина, још није ни тренуо.{S} Морао се негде одморити.{S} После краћега дв |
у ногама једаред, дваред...{S} И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Настаде не |
окрете и потрча натраг к шуми...{S} За тренут ока нестаде га... </p> <p>— Вујо! — зачу се глас |
ногу, те се овај саплете и падне.{S} За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној ру |
у долину, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише се реке. </p> <p>— Е, данас јевтино пр |
рву присебности и одважности.{S} Он, за тренутак, заборави где је, заборави своју задаћу и све, |
па стаде да броји банкноте. </p> <p>За тренутак сви ућуташе, посматрајући како Ђурица невештим |
уба, само мало тањега гласа.{S} Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане |
у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак. </p> <p>Сви троје пређоше реку, дохватише се |
о коњаник. </p> <p>Наступио је последњи тренутак.{S} Ђурица случајно погледа на врзину, где му |
а или да стоји напољу. </p> <p>За један тренутак узбуни се цела среска кућа.{S} Пандури поизлет |
у.{S} Сва ова забуна потраја само један тренутак, један миг.{S} Ђурица напреже вољу и, старајућ |
одно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да приступе послу и раније.{S} Уходу |
лагано о мокру даску.{S} После неколико тренутака отворише се собна врата и зачу се ход босих н |
пушке окренуте у врх...{S} Још неколико тренутака... и сад се види како она група у средини нео |
азује по мало руменила.{S} Још неколико тренутака, па ће небесним плаветнилом прснути огњени зр |
ао да не мисли о њему све до последњега тренутка.{S} У себи је желео да се оно никако и не поја |
о спусти на њу и дубоко хукну.{S} Овога тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: шт |
не могући појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти као што |
дати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђурица, у вајат — викну писа |
пушкама... </p> <p>Све досад, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сма |
Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почињ |
страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избегаваше сваку |
но кад ће се вратити, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су ишли на поуздану добит, јер су зн |
ношаху пушке на руци, готови да свакога тренутка проспу смртоносну ватру на изненаднога нападач |
ивео је као што живи звер, која свакога тренутка очекује громовито халакање потере.{S} Дању се |
ола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, |
е жедно и грозничаво, очекујући свакога тренутка да пиће учини своју дужност... </p> <p>Жандарм |
е.{S} Она није губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предаје и душом и тел |
ишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од С |
а беше гора од отрова.{S} Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, |
ли ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право |
> <p>Станка поче да нишани...{S} Истога тренутка зачу се иза њених леђа неко звиждукање.{S} Она |
и загрме други јачи пуцањ...{S} Истога тренутка нешто груну на онај други прозор са дворишта, |
ебала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз |
огледу видело да је присебан.{S} Истога тренутка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од |
не, којој се беше сав предао.{S} Истога тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као ел |
твори једна врата на ходнику.{S} Истога тренутка отворише се према њима друга врата, на којима |
ајући други његов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и |
и пружи руку у напред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, з |
речи његових, сети се свега... и истога тренутка скочи. </p> <p>»Ух, бруке!...« узвикну и, под |
ргне главом унатраг, забаци је и истога тренутка заигра ногама — изгледаше као да у њему ври чи |
ник, али је опет извуче празну и истога тренутка је опет завуче...{S} И ко зна докле би тако ра |
ж у груди.{S} Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе |
а је то он убио Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто јако пуче и њега нешто тако јако удари у |
љусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем |
му његова, шта га чекаш! </p> <p>Истога тренутка искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом ст |
чи са Пантовцем на поље. </p> <p>Истога тренутка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци уг |
Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко вод |
стаде да се свлачи.{S} Станка га једним тренутком погледа, па опет обори очи, гледајући у његов |
још ни шта да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треб |
станци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци у животу.{S} Он дође на обично место, ту се нађ |
тихо, нечујно...{S} Примичу се последњи тренуци...{S} Ноћ пролази... </p> </div> <div type="cha |
еђаху и понављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му свак |
као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поздрави је нежним осмехом, |
ку, и обично муцаше тек што год у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже своје осећање и ч |
обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да |
у мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, кој |
м извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчевим изласком... < |
ра, завијене у густу белу маглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и зелени се весело, светло, ра |
ладовита китина...{S} Поље се прелива и трепери јасно зеленило младе траве, која је, као власје |
ева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака.{S} И шум |
ико сивих облака.{S} Плаветнило небесно трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасут |
вим јасно распознају.{S} По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указу |
на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и |
ном такту, звецкање јасних прапораца... трес-трес... трес-трес... </p> <p>— Благо вама, кад сте |
ецкање јасних прапораца... трес-трес... трес-трес... </p> <p>— Благо вама, кад сте слободни! — |
акту, звецкање јасних прапораца... трес-трес... трес-трес... </p> <p>— Благо вама, кад сте слоб |
е јасних прапораца... трес-трес... трес-трес... </p> <p>— Благо вама, кад сте слободни! — уздиш |
провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ про |
е користити?...{S} У том се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се ку |
зело грозничаво стање...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладној, рос |
сли... </p> <p>Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо |
ацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну |
лони цев на чело старчево и окиде...{S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше.. |
И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му се подиже рука с ноже |
човечје с оне стране капка.{S} Полако, тресући руком, одговори на куцање.{S} Капак лагано шкри |
жем... тхе, па шта ћеш боље? — одговори трећа. </p> <p>— А шта му манишеш? — поче опет Станка. |
{S} Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачва |
ницу код »Европе«. </p> <p>— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом |
</p> <p>— Баш ови старци... — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за |
оју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети у варо |
обујемо!... — викну Ђурица грејући иглу трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде. </p> < |
вога... </p> <p>— Ко то изнесе? — викну трећи. </p> <p>— Шта их ту испитујеш... им њихова! — ви |
:id="SRP18971_C21"> <head>XXI</head> <p>Трећи је месец како се Ђурица настанио у Београду.{S} К |
и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. </p> <p>— Стој!...{S} Пуцај!... — пови |
асош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико распитивао, и ако |
че одјурише жандарми са писаром право у Трешњевицу, а Радован таман превио рану и вечерао, па с |
, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пуши се... као у паклу!...{S} Ђурица обрте пушк |
у Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца престадоше играти и занемеш |
укњава. </p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже се и пребледе, али му се по погледу видело да је п |
гледа рупу и колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се разв |
и коров и задрема... </p> <p>Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се |
з корова и стаде према девојци, која се трже и погледа га зачуђено. </p> <p>— Зар си још овде? |
ка.{S} Кад уђоше обојица у собу, она се трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах зати |
ледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се чу |
к вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга сна. </p> <p>— Шта, зар нећемо сутра? |
, те гвожђе опет звецну.{S} Добросав се трже. </p> <p>— А, пробудио си се! </p> <p>— Које ли је |
то веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне поја |
чу се неко тапкање по прашини.{S} Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насре |
. </p> <p>— Зар Новица?... — рече она и трже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чуват |
ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он |
имо вратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па за |
гу и отерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у |
рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниј |
кмет најпре скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило. |
ај очију, суве, запечене усне, нервозно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није п |
ину.{S} Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које је откривало усиљену и нем |
нога прста. </p> <p>Симо стаде грчевито трзати руку, стадоше му се стезати мишићи око очију и у |
беху наступили заранци. </p> <p>...{S} Три часа већ путују необични сватови на двојим колима.{ |
један и толико исто на други прозор.{S} Три жандарма одредио је да упадну у кућу, од којих ће д |
да останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако и зечеви р |
а наједаред стаде као укопан.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p |
скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу |
иде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једна |
јаругом к реци.{S} Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гл |
ати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби |
вативши се планинскога венца, одјури за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p |
об.{S} Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма.{S} Они су га опазили раније, то је јасно, |
ојима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. |
потера? </p> <p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој |
мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чува |
, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је три вечера узалуд.{S} Четвртог вечера, око поноћи, узне |
е почеше да избијају на видик.{S} После три недеље опази их прво Станкина мати.{S} Кад виде жен |
хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хо |
укурузе приближаваху се и провлачаху се три човека, који необично изгледаху у овој полутами.{S} |
шта нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам |
лико друштво: неколико људи за нападе и три четири јатака, то је свега.{S} И кад овако, нарочит |
о сте струка нашли? </p> <p>— Педесет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар |
>— Педесет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — па |
{S} Једном пандуру рече да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </ |
е он на то пристати.{S} Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А |
дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— |
не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та к |
ареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од о |
>Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек сеђаху три младе женске, здраве и примамљиве, обучене онако, к |
два жандарма с обе стране, па онда још три жандарма и два пандура.{S} Жандарми и пандури, као |
, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од он |
његово очајно запомагање.{S} Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над |
м вашару узео педесет, о пантелијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— |
о.{S} Само у ова четири наша села имамо тридесет таких људи, а још двадесет у другим срезовима. |
ећи зликовци, од којих је, за последњих тридесетак година, дрхтала цела Шумадија. </p> <p>Али, |
баре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узе |
бе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по овој о |
ожаревачком округу, где му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, оп |
јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац.{ |
како им се предадоше наредбе, одјурише трком. </p> <p>Пред оном рупом окупила се дела варош, п |
асно, јер се један одвојио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, ко |
два жив дођох кући.{S} После је одлежао трлему, и мал’ није умро. </p> <p>— Па зар баш нико не |
а село са потесом.{S} Саже се под један трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к |
ој није ни било места: један куршум иза трна покварио би и однео собом све планове и жеље...{S} |
-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз трњак, он угледа пред собом, у потоку, сељака који држи |
/p> <p>Протрчавши потоком, кроз шибље и трњак, за један пушкомет, Ђурица наједаред стаде као ук |
а дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа), па даде знак.{S} Испред куће |
по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пс |
овако лепу мученицу«. </p> <p>Тада сви троје полегаше и ућуташе. </p> <p>Ђурица, легнувши на л |
дним и жедним путницима, па се онда сви троје окретоше потоку и пожурише низ брдо. </p> <p>— Са |
, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, али |
и, прећи ћемо — одговори Ђурица, па сви троје убрзаше корак. </p> <p>Кад стигоше потесу, беше в |
Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући на |
је драгоцен сваки тренутак. </p> <p>Сви троје пређоше реку, дохватише се густе кленовичке шуме, |
му руке... </p> <p>Попадоше на њега још тројица, четворица... начини се гужва, гомила...{S} Сав |
p> <p>Затим узе оружје, те раздели свој тројици.{S} Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а пр |
било!« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p> <p>Митар жандарм, одваж |
м му да пази добро...{S} Онда с осталом тројицом станем пред врата и лупнем јако...{S} Не би од |
викање и пуцњава.{S} Пантовац, тежак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше |
ори се понеки прозор, на коме се појави трома и сањива глава, са необично дебелом руком иза пот |
м ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде |
ујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. </p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже |
аде се молити Богу.{S} Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе.{S} Поче ручак.{S} Свирал |
отрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, |
свако вече, частећи своју пријатељицу, трошио по неколико динара, те је могао израчунати, ако |
израчунати, ако непрестано стане овако трошити, да му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још |
ају.{S} Опазили су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо м |
каза руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти зна |
врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да ручају. </p> <p>При к |
нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом само неку там |
се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати.{ |
рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу. </p> <p>После вечере, Радован, још пијанији, од |
е, нестаде је...{S} Ама зар сам зато ја трпела толику срамоту, понижене, мучила се као ниједна |
руго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? </p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!...{S} Све је тако. |
о и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи корача поред њега. </p> <p>Стан |
ека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не и |
и поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« </p> <p>И Ђу |
ко ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њој је криво што седи сама; зато |
Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... </p> <p>— Како... ја шта ћу? </p> <p>— Хајде у |
и засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа.{S} Послуша тренутак друг |
ини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега г |
е неке губере и шаренице, истресе једну трубу платна и из ње испаде један велики завезак. </p> |
творе манастирска врата, онда им је сав труд узалудан.{S} После краткога времена зачуше пред со |
на, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S} Требало је одмах пресећи ове пут |
работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са тим послом.{S} Ра |
p>Старац, још снажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и н |
е си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га права |
ад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти знаш како пролазе они, који раде |
цнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!...{S} Вала јој је и присело... ј |
а цело лице више добијаше изглед обичне трупине.{S} С леве стране груди, на чистој белој кошуљи |
се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначит |
механџије, који се повио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, по такту вранчева касања...{ |
ад боловала, а сад... све једно!. ..{S} Трчала сам, журила сам се много, само да стигнем на вре |
тања суха лишћа, које постаје од његова трчања, постаде као права зверка која се спасава од вел |
дмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по самом по |
шуму, паде под једну лиснату букву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало доста време |
</p> <p>— Да кажем, ја...{S} Кад треба трчати и спремати за посао, кад треба што ујдурисати ко |
ло са ливадама. </p> <p>— Овуда се мора трчати; нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти напред, |
стају сви и, у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет |
обичним кораком.{S} Више није ни могао трчати. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1897 |
бљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше Станка, погледајући чешће у лево, откуд се чуло |
да му само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђурица, прескачући лаким еластичним скоковима св |
Старац не мрдну више... </p> <p>Из шуме трчаше неко...{S} Ђурица пружи пушку и викну... — Стој! |
д и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати. </p> <p>— Лакше, не мо |
се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </ |
вичу кметови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред |
ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако |
{S} Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима. </p> <p>Новица и Кост |
из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши |
више о своме плану, пође журно, готово трчећи, к општинском путу...{S} Грозан план севну јој с |
а му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! </p> <p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза |
ди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе уну |
авана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем. </p> </div> <div t |
о ујдурисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, |
њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угле |
ев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, ври |
страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе. </p> <p |
сао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе. </p> <p>— Стој! — |
ца кмета. </p> <p>— Из среза, велиш?{S} Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару приковано — |
иже главу и јетко се насмеши. </p> <p>— Тсс... познајемо — проговори махнувши главом у лево, хо |
ајући га озбиљно и радознало. </p> <p>— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од |
о његови претходници, ради истога циља, ту наместили.{S} Попе се на њега и осети се као да је н |
а и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Вр |
ка је то.{S} Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они неће оставити, док |
{S} Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; једнога је знао цео срез |
Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дре |
и, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радисав га погледа онако узверен |
} Шта је ово?...{S} Гле, мрак... тамно, ту робно... у соби светлуца пламичак жуте воштанице, а |
и у животу.{S} Он дође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном |
мање.{S} Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: |
ови кроз густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцрта |
, а то је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не б |
се протегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окуп |
марало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде с |
се могли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на једној већој завојици, леже у павитини С једне с |
агњетина и добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у пов |
. нисте ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за |
сте и посматра неку необичну работу.{S} Ту се копа рака, вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоћ |
је, какви бакрачи!{S} Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч |
ша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничк |
уричина.{S} Свакоме се хоће да разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно издубљеној рупи, |
ји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} |
жно старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђуриц |
радосно... </p> <p>Очи се приковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је та |
ваком кораку, као његова сенка.{S} И за ту велику жртву она тражи од њега само чисту искрену љу |
о сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p |
гу реч, која би ублажила или преиначила ту страшну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та |
еку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута јединца сина...{S} У |
жи на Марка. </p> <p>Станка леже сва на ту пружену руку, дохвати револвер и обрну га у страну.{ |
нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је |
и му писар. </p> <p>»Мајка... откуд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погур |
ечена кожа, па једном месту напукла, па ту зија огромна спржена рана.{S} На лицу му не беше ни |
е пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </ |
однеше поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под једном кржљаком, дивљаком, наместише постељу.{S |
о ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају ко |
, тако рећи... утицаја... </p> <p>— Шта ту дробиш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, |
е брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, |
з какве заседе, прикривен...« И он седе ту у један шибљак, према самом извору, извади из торбе |
ацију од шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, |
о муња по срцу.{S} Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко |
сла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с вели |
својих великих очију, умео да прикрије ту особину.{S} Само га често издаваше нервозно трзање в |
н и подиже руку с ножем. </p> <p>— Доле ту кустуру! — цикну кмет. </p> <p>Ђурица се само одмаче |
изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесности прође му дуго вре |
сеоске, те испираху лужено рубље, па се ту обично заметне шала и прича, која се продужи до позн |
је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, провлачи с |
зор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље.{S} Момчадија |
о доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталим |
коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур...{S} |
де са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} П |
ајући се, лагано кретала путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то и |
. </p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?... </p> <p>— А ко ти је крив |
— само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми д |
} Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бегунци потр |
све једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља ш |
заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице |
ушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући замишљено и |
и кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, море, шт |
кренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мр |
посвршавам још неке послове, а ти седи ту. </p> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му не одговори |
ну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозниц |
ним покривалом...{S} Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажућ |
} Само једно није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природе и против себе |
се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где са |
ше, па узвикну: </p> <p>— Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш! </p> <p>Станка преб |
иљи, обрте се пандуру: </p> <p>— Одврни ту лампу. </p> <p>Кад паде јака светлост на Станку, кап |
зли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад |
послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? </ |
Е онда га морам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па отвори једна врата на ходнику.{S} |
мо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или отров; а |
о бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно |
то стоји над самим потоком.{S} Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро...{S} Онда с оста |
ту и обори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она |
нимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p>Свршило се читање... </p> <p>— |
могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, д |
.. </p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у млад |
а... још синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли сви право овамо? — за |
изнесе? — викну трећи. </p> <p>— Шта их ту испитујеш... им њихова! — викну Пантовац — још им на |
.{S} Откуда она?...{S} Шта ће тај колац ту?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја ово седим а св |
<p>— А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Овај познати му поглед и глас одузе Ђу |
... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет пренесе очи на ону слику и коса му с |
м по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко потока, и с |
јасно разликује да се с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајући по блату, отресајући |
тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам |
не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погледа... и он завидљиво гледа ове безбрижне и |
егавао поглед Станкин.{S} Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необич |
јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по нека пар |
тео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем; ну он бар неће онако заповедати.{S} Он је |
заборавише све муке и патње преживеле у туђини, очи им засјаше живим веселим пламеном, у душу и |
апоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« То значи: ма |
после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... </p> <p>Ђурица је сад знао само једно: |
ти је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су знали само по имену, ра |
исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем; ну он бар неће о |
у; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусно јело |
о.{S} Сад му све изгледаше друкчије.{S} Тужна и сетна усамљеност шири се око његова гнезда, пус |
испод једнога сенастога клена, чује се тужно нарицање.{S} То мајка несрећна оплакује изгубљено |
затекоше у механи.{S} Секоше, мучише и тукоше механџију Цинцарина и момка му синовца, узеше му |
е вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушив |
луке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком.{S} Тако одевен дође на крстоноше. </ |
треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти нашем попу |
у« и поздрављајући капетана, који нешто туробна изгледа дође међу друштво и седе. </p> <p>— Доб |
сто, као што се мења небесно плаветнило туробних јесењих дана.{S} Живело се од данас до сутра, |
чео рад?. </p> <p>— Што, није он ваљада Турчин! </p> <p>— Кажу, не ваља се... </p> <p>— Видиш, |
приближује са стране.{S} Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало из |
одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и ја |
х.{S} Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — одговори трећа. </p> <p>— А шта |
ата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и Станојлу д |
као онда, првих дана...{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, |
м... не би нико знао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до т |
нам, али ме тамо чека куршум. </p> <p>— Тхе... куршум или робија... не знам, али је то за тебе |
ље! </p> <p>— Отпре си волео. </p> <p>— Тхе... тек онако... не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — реч |
ш то истину? — запита и кмет. </p> <p>— Тхе, помало...{S} Јутрос малко почесмо.{S} Него, хоћете |
Знам, али ће и тамо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, |
су то девојке, јесу ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук |
— Је л’ ти тешко тако, болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} Само ми је једно тешко — што не |
да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљ |
— одговори биров, па отрча, те пробуди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и други, само нешто ма |
а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} А |
стаде. </p> <p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образ |
ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одговори биров, |
? </p> <p>— Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те проглас |
е. </p> <p>— Шта, зар си почео? — викну ћато. </p> <p>— Велиш то истину? — запита и кмет. </p> |
рочитај ми ону хартију за мене. </p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласн |
се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви философију свршили, молићемо, |
е или доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од ку |
и се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викн |
ак он надао, неком магловитом надом, да ће све то некако изравнати и задовољити другове и себе. |
мо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити свак |
у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, |
је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети. </p> <p>Капетана очекиваху други неповољн |
ана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко |
цију... цију... цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки |
? </p> <p>— Јесте...{S} Претио ми је да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме убиј |
ко си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p>— Каква ти је то гош |
пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави... |
сам... онако узгред.{S} Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече д |
ли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио |
бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.{S} У крајњем случају веров |
ше лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па по |
што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с кр |
</p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сване, |
побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, шт |
исли сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога |
p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па с |
нући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом...{ |
азберем — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте се |
, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организованом дружином, којо |
ани груди. </p> <p>— Јадница, сумњам да ће преболети...{S} Што уби ову девојку, несрећниче! — о |
и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га оваков |
и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.{S} Истина, док се одлучи |
хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је било тако |
си учинио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја има |
у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, после онога необичн |
летео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство; али га изненади и ублажи |
</p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не |
наш га какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одати. </p> <p>— Хе — одговори писар — имамо |
н, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљ |
ок им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплаш |
о је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право.{S} Отац га је научио злу |
тина, ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не |
{S} Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — рече |
стили...{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, |
спе да уништи то страшило, онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не ми |
.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоћ |
ом редаром. </p> <p>На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Нови |
није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде на Ве |
ди се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио с |
снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја... </p> <p>Живе |
ђена места на вратницама дворишта, која ће посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не |
нка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... само да је |
је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поузд |
ј неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи |
..{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S} Мо |
Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, виш |
руменила.{S} Још неколико тренутака, па ће небесним плаветнилом прснути огњени зраци, од којих |
анас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место. |
Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја вел |
Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ов |
више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти знаш како пролазе |
ок.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескоч |
е варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погледати, ка |
поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. </p> <p>— Е, мој соколе, није женско срц |
мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике. </p> <p>— Нађи, старче, |
е прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш та |
си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце |
{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш о |
ће знати шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напа |
игурно.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ће да дижу потеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури са нар |
селу...{S} Остао је на спавању, и сутра ће преданити код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да г |
о, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за |
— Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ познајете господина М |
оспођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми |
сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета |
н, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја |
ака за мене...{S} Откуда она?...{S} Шта ће тај колац ту?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја о |
, испод обрва. </p> <p>— Што?...{S} Шта ће ми он говорити? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да |
— Седи Ђурице! </p> <p>»Ковач...{S} Шта ће му ковач?...« — мисли он, седајући на земљу. — »А, д |
е Новица, кад се састаше. </p> <p>— Шта ће ми бити? </p> <p>— Како, море... дигоше на тебе сав |
м, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам |
и гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> <p>Ста |
и ни речи... </p> <p>Капетан не зна шта ће пре, пуне му руке посла: треба повратити Станку и за |
с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку прав |
а више из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши |
т и Станкине родитеље, треба видети шта ће са Јовиним укућанима, треба прегледати кућу... </p> |
и, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога — р |
нутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају М |
да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После неколико минута врати |
кола је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свакога часа. </p> <p |
па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву раз |
ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан |
му се очи раширише, узвераше се... »Шта ће мој попа овде?...{S} Откуда он...{S} Гле, и крст!... |
/p> <p>Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напо |
слушност!...{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће ово да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно после |
окаже своје намере.{S} Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричи |
зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казати шта имаш д |
еће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} С тога је |
отово тамо вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрет |
коња — одговори она. </p> <p>— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур |
.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим зем |
војој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом св |
а путу, и разбојници, знајући тачно кад ће се вратити, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су |
т ће се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја |
његову доласку. </p> <p>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није |
мо ништа.{S} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. </p> |
вишена одмах после оног убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо г |
а: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« </p> <p>Напослетку одлучише да прест |
што слагах — стаде Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа |
ју га деца, кад ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац. </p> <p>— |
ита: </p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не |
ћ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да |
диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пред једном каваном нађе сам |
<p>— Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова четири наша сел |
више реке... </p> <p>— Зар ти знаш куд ће ме послати? </p> <p>— Знам, ићи ћете у смедеревску М |
исли хладније и одмереније. </p> <p>Куд ће сад? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а |
и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисл |
свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш |
ослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друг |
еш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— |
S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луд |
иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не |
ликој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се |
огранака, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности. </p> <p>Клен |
па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте глав |
— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{S} |
је ово?{S} Ја ћу полудети!...{S} Докле ће се овако? — рече Станка и седе крај њега на под. </p |
х, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи св |
S} Ха, да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство.{S} Јес |
..{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би |
у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. </p> <p>Сељане обузе велика |
ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у |
ло и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.{S |
на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али место |
мирно: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише |
S} Разне пријатне слике из напада, који ће следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пре |
уката.{S} Нашао је другога човека, који ће му радити боље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а |
ије старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао.{S} Због те њег |
се нестрпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај испричати онако, како је у истини било. |
онда се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва |
који ће му радити боље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два |
села. </p> <p>— Зна ли Радисав на који ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Б |
ши је. </p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикн |
ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао |
... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ни |
— вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Б |
ти да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да |
ј, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а до |
шћену главу!... </p> <p>»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће право!.. |
ти како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!...« </p> <p |
једном престаде ватра... </p> <p>Шта ли ће сад?...{S} Ђурица се издиже полако на прсте и поглед |
од мишљења цела света. </p> <p>»Шта ли ће она рећи кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће као и с |
е...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да |
м зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли |
ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс |
а, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, пров |
{S} Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној. </p> <p>— Чује |
ш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једном с |
е механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села.{S} Стога му н |
— Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} Новица вели да је т |
изненаднога гласа. </p> <p>— Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} |
ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга... </p> <p>— А, то не може, т |
еће ме, грдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!...{S} Назваће ме лопужом и свакоја |
е, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора. </p> <p>Станку подиђе |
<p>— Све једно.{S} Прошао један, наићи ће други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпе |
ачио...{S} Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта с |
ам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а до |
е ти слободно предати... </p> <p>— Доћи ће и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да |
звикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад |
да у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним тр |
жи ми овде. </p> <p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас |
. орден... класа... »Онај качерски пући ће од муке, што му узабрах крушку испред носа! ...{S} П |
о још ништа.{S} Но сад је лако.{S} Овај ће проказати остале. </p> <p>— Хм, богме ћете имати мук |
јо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се |
S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио.{S} Није му ни првин |
то — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука.{S} Али то неће још, можеш |
ћа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока и |
ај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем ићи. </p> <p>— Стој! — рече Ђурица лагано, к |
ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајст |
лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код |
двојица заузети врата на соби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова. </p> <p>— Сад п |
е врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је о |
па се разговори са њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо |
{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш |
</p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?.. |
а, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута |
ше! </p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд.{S} Треб |
ти му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, |
Како би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Постоја још мало на своме прозорчић |
..{S} А после, шта бива после?...{S} Ко ће то знати...{S} Само затрпају земљом, — па као да нис |
та то вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да |
м једна од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше |
ле варошани, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га п |
нике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од прве кметову синчићу, |
то се зна... какво издавање!{S} Али ко ће ’наке муке поднети? </p> <p>— Ти их немој подносити, |
мњење, одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но |
и његово мњење, одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-ми |
— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а |
е озбиљно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шта ти |
себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта |
у буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли... |
еравао своје тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати.{S} Па као што ’но |
годити?...{S} Кад је она поменула, тако ће и бити« па одговори: </p> <p>— Јесте, из вароши је. |
ебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука је то.{S} Ствари |
нкноту, као да и њега интересује колико ће се наћи новаца у том завежљају. </p> <p>— Хо, па овд |
, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гле |
p>— Хоће да те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту би |
дозна... </p> <p>— Каква власт!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — преки |
требао но њему... </p> <p>— Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај г |
апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојници — на страном језику.{S} А уваженој г |
почнете оно што сте уговарали.{S} И то ће јавити. </p> <p>— Знам, знам... добро! — одговори Ђу |
сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, |
ему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам |
аздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — рече капетан, па изиђе пред кућу. </p> <p> |
...{S} Где је капетан?... </p> <p>— Што ће ти ноћас капетан? — обрецну се пандур срдито. </p> < |
овој проклетој помрчини. </p> <p>— Што ће ти? — одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седим са |
гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја |
ју севнуше очи задовољно. </p> <p>— Што ће ти сад паре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, то |
а он мисли, па га запита: </p> <p>— Што ће ти толике паре? </p> <p>— Требају ми, много су ми по |
Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад на сва |
. </p> <p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан — проша |
дај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војковцима треба по |
д то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно учинити »физиту...« </p> <p>— Шта велиш, |
Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка |
не може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна... </p> <p>— Какв |
p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по |
ађајте!... </p> <p>— Не брини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — одговори Митар. </ |
хоће поганац, знам ја њега...{S} Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па пос |
е мајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му откр |
, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ће сад, знам, о |
е не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> <p>— Н |
ветнилом прснути огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати цела околина. </p> <p>На путу |
а одредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће истерати ч |
амо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не поможе ништа. </p> <p>Али стара |
.. </p> <p>А старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, |
трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика...{S} Само ти срце игр |
Ситниш, и поведе коло.{S} Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричино коло.{S} Љуља се леса млађани |
се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живим |
ари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који |
двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њихове замке, а после«... и не до |
ка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати. </p> </div> <div |
p>— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула за Ђурицу? </p> <p>— Шта? — |
p>— Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. </p> <p |
по продаду своје главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво о |
е се беше прикрио Новица. </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече он. </p> <p>— Чек’ да наместим твој по |
е Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипо |
мислим.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! </p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ће се на |
{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибох, брате, мислећи, али |
вршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! — рече им и оде. |
ам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њихових леђа.{S |
S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка зима!... |
мо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан — прошапта он, бацајући |
а!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио доба |
а гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћ |
крају свега тога. </p> <p>— Море, докле ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим неколико |
амљивије и интересније. </p> <p>— Докле ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од |
а. </p> <p>— Знаш шта, господине, после ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд |
ам је поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђурица |
лећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад... нећ |
лиш на Ставру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде. </p> <p>»Пог |
— За њу ти не брини... </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђ |
та!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако, ви |
</p> <p>— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њега не |
е крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рам |
ндурима из среза... </p> <p>— Добро, ми ћемо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му руке, пошт |
погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђ |
Знам ја, само ти хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема прозора. </p> <p>Ка |
ан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— Умећ |
Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи до Ша |
ра, прекосутра, свакога часа...{S} И ми ћемо за тобом сви... </p> <p>Одједном му спаде тежина с |
дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} И капетан је сад пр |
ац забринуто. </p> <p>— Не брини, прећи ћемо — одговори Ђурица, па сви троје убрзаше корак. </p |
обро отворити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« </p> < |
Боље идите заједно. </p> <p>— На посао ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док н |
— На посао ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком своје с |
е одмах промене улоге... </p> <p>— Како ћемо сад, кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћа |
видети шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да видимо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, |
лом блиставом ватром. </p> <p>— Па како ћемо, кад не може друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи са м |
ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим |
их могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, погнуте главе, из |
Број! — рече му Ђурица. </p> <p>— Лако ћемо пребројати, но деде причај. </p> <p>— Море број то |
не треба боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да |
p>— Знам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. </p> <p>— Ама јест |
ма, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу |
> <p>— Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући потиља |
ојој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом покривене кућице; оне вире и једва се распозн |
.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућица, што тону у зелену мору од |
великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се зна |
, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мајко: снаху и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, дете моје! — рече стар |
о сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио |
е проказати остале. </p> <p>— Хм, богме ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је паксијан |
куд ће ме послати? </p> <p>— Знам, ићи ћете у смедеревску Мораву.{S} Али ништа, састаћемо се м |
им зликовцем... с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам т |
, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку. </p> <p>У |
бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити? </p> <p>— Не бери бриге — одговори кмет, пр |
p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{ |
.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из |
</p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не с |
си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хладно и |
Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Радован? </p> <p>— Поги |
/p> <p>— Он је ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. </p |
рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одовуд, од станице.{S} Зар те не прати Симо? </p> < |
ао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га про |
... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш зава |
и добра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такв |
и не зачуди. </p> <p>— А после.... шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли... — прошапта он |
/p> <p>— А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Овај познати му поглед и глас одуз |
диш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он гласно. </p> <p>Станка запали свећу |
обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, господин-Мито, простота!... </p> <p>— Гледај, море |
бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав.{S} Он је већ |
ред, па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше |
што друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене?{ |
у ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава? </p> <p>— Ни је |
а није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — одговори трећа. </p> <p>— А шта му манишеш? |
те ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу ва |
овац упаде у разговор: </p> <p>— Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S |
} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> <p>Станка се прену, рашири очи и погле |
<p>— Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{S} Све је то удесио онај мат |
е, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, нано, откуд то? </p> < |
жем... </p> <p>— Немој, немој, знам шта ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, |
н Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти каж |
мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо |
S} Шта је теби?... </p> <p>— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека |
аборавили су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. |
тане овако са њом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Ј |
ица се зачуди: </p> <p>— Шта је?{S} Куд ћеш сад?... </p> <p>— Морам ићи.{S} Остави ме сад, моли |
жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем пра |
т на тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај |
и, па ми одговори.{S} Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити ни недељу дана, вл |
Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном. |
медереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </p> <p>— Тешко је сад о |
а њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што то сад? </p> <p>— Тако... |
оста теби четвртина? </p> <p>— А јатаке ћеш ти намирити? — запита Ђурица. </p> <p>— Све до једн |
на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... да |
ебају ми, много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале. </p> <p>— Ако |
> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да |
а ракију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица |
бушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Твоје ми признање не треба ништа, |
то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох |
на, осмехнувши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у зору. </p> <p>— Море махни ме.{S} Беше тамо ј |
ним, нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом. </p> <p> |
ај очи: оно је стари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењ |
се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога краја... па |
господине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са стол |
мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из ово |
исару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капетан Станки. — Треба да се пожури |
нети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, нано, откуд то? </p> <p>— Кажу ми |
— одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, спремај се! </p |
вим зарадио куршум.{S} Сад ти знаш како ћеш... </p> <p>— Не бригај.{S} Играће ми без свирале.{S |
} Не смем те ја оставити. </p> <p>— Што ћеш ми ти? </p> <p>— Поузданије је кад смо двојица... т |
{S} У почетку те једва истерах из овога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш |
право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.{S} Пр |
еди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже.{S} Тиме му од |
а!{S} Ја — заврши он и Дубоко повуче из ћилибарске муштикле. </p> <p>— Варате се, господине — о |
е натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан израз лица, као ка |
Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави в |
ли од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам само који л |
p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђ |
дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупи |
раво. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему |
о оданде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — одговори он, ударивши гласом на оно о |
...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе |
, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! |
и, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде.« То је све.. |
м да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите сви. </p> <p>Поседаше сви |
одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли доста теби четвртина |
е пара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду |
н. </p> <p>— Па лепо, болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нап |
<p>— Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, |
{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом. </p> <p>— Добро — одговори онај из пом |
ре каква песница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни |
е, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и |
а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна ра |
сле ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> |
на јест, више нема нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце |
све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али им |
боје. </p> <p>— Ђуро, шта је ово?{S} Ја ћу полудети!...{S} Докле ће се овако? — рече Станка и с |
p> <p>— То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </ |
кчије — одговори Ђурица забринуто. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати вод |
!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И |
ама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> <p>Старица с |
p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд био, ш |
сно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени ј |
стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — одговори Ђурица |
} Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се д |
ек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Ч |
мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним |
} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. </p> |
— рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа |
е?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде још пажљи |
ене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се мучити!...« </p> <p>Једним лаким скоком, као ветр |
никад нису причешћивали. </p> <p>— И ја ћу се исповедити...{S} Нисам никог убила, ни онако... к |
S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слушај ш |
је, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио договор са |
е, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што са |
е!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну о |
Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...{S} Је л |
ину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети |
стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта се ради.{S} Пођ |
p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам још неке п |
ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. </p> <p>Станка се |
ас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам з |
извршила са њим ниједно злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу т |
> <p>— Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповес |
.. — одговори Ђурица, запињући. — Сутра ћу овде преданити, па гледај да се пази... </p> <p>— Не |
ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет оде задо |
атно осећање другим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем горо |
ико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а он |
ишту. </p> <p>— А она...{S} Станка, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али напосле |
рукчији... </p> <p>— Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, мало |
биљно и радознало. </p> <p>— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отворе |
о.{S} Станка, спремај се! </p> <p>— Шта ћу се спремати, но хајде да идемо — одговори она, а у о |
ти је такав живот, синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш |
стина, шта си јела данас? </p> <p>— Шта ћу јести?...{S} Хлеба...{S} Знаш да је пост. </p> <p>— |
тавих онако красно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену |
дрављу! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и нека мучна зебња обузе ј |
да их трпиш... </p> <p>— Како... ја шта ћу? </p> <p>— Хајде у гору. </p> <p>Ђурицу удари као му |
ја, али не зна закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође |
е, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Ко |
.. већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} Има ли он својих људи, |
е изненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се не може ова |
оји се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи напослетку. — »Видим да с |
ого више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку ду |
, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што |
мукао глас: </p> <p>— Ево ме, Перо, сад ћу. </p> <p>Одмах затим појави се на вратима баба Мара, |
ли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«. </p> <p>— |
дијете, испеци нам каву. </p> <p>— Сад ћу, не улази овамо!... — одговори отуд женски глас. </p |
давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене |
сле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тог |
енас због тога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја гори |
гу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да му то не б |
овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни д |
равећи тајанствени израз на лицу. — Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам. </p> <p>— |
купити одела и преобуке. </p> <p>— Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи.{S} За неколико да |
а идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај за Јулину би |
, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутра сачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до |
хајде да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. </p> <p>— Зар ти нећеш са мном? </p> <p>— Н |
зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум је пред очима свакога |
.{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто |
погледа. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она поменула, тако ће и бити« |
Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам т |
је тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пак |
а добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели с |
д ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу љу |
морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. </p> <p>Вују севнуш |
све..{S} После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А |
о сам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге. </p> <p>одјед |
Сутра ћу, дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се |
ричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте, казао м |
ату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво... </p> < |
чути зашто су ми требале. </p> <p>— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе. |
, забадава!... </p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па о |
ако непознат... </p> <p>— Не знам, како ћу... </p> <p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада ме се не бој |
ињче... истина јесте, у неку руку, како ћу казати... као човек, али опет није човек.{S} А човек |
— Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ бра |
ма јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја |
ашћена прогнаница!... </p> <p>»Али како ћу сад?...{S} Да га убијем својом руком... не могу, нећ |
Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не |
и овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му после казати.{S} Хтео сам... </p> <p>— Е, па онда |
има — одговори му апотекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми |
од мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу те лагати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди |
, смејући се као за себе. </p> <p>— Што ћу, кад немам друга посла? </p> <p>— Него да вребаш дев |
м одговором постигао циљ. </p> <p>— Што ћу их тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну! |
зе, на којој они стајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— |
ом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђен |
— Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други у |
<p>— Па, узе ли? </p> <p>— Узех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с |
олан, што си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош. </p> <p>На Станк |
о неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’в |
ркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? </p> <p>— Мораћеш; нема ко други.{ |
га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ј |
пандур срдито. </p> <p>— Треба ми, њему ћу казати... само њему... </p> <p>— Е, снашо, тако би м |
ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то поп |
ави својој.{S} Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.{S} |
необичне охолости и самосталности, неке ћудљиве тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве богате |
год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли ме? </p> <p>— Не бри |
ружене пушке, а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђ |
аде шта да каже.{S} Једва, после дужега ћутања, промуца: </p> <p>— Море ништа.... његова посла! |
p> <p>— Ала мирише! — рече после дужега ћутања. </p> <p>— Шта? — насмеја се она. </p> <p>— Коса |
е побегне — проговори она после краћега ћутања. </p> <p>— Е, не може тако.{S} Морам ја то знати |
вде, велиш.... — рече он после краткога ћутања. — Знаш како је.{S} Уцена је повишена одмах посл |
момче, — одговори Јанко после краткога ћутања — траљава посла!{S} Најбоље је, да ти то све ост |
</p> <p>Наједаред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се |
укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисли, ни једнога покрета!... </p> |
да савија цигару. </p> <p>Наста кратко ћутање.{S} Јово два пут почињаше нешто да каже, па се т |
ва гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, ниједнога знака од живота...{S} Приђе |
у сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли...{S} Тако му пролажаху дуги, б |
о му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о време |
е, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да м |
о да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«.. |
де, не може се више врдати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући даље заповести.{S} Вујо изиђе у другу |
или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду своје г |
и да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека. </p> <p>— Не бој се, |
да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливени, само им се ноге померају, одскачу од |
акав, какви су остали људи.{S} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди га |
н био заборавио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где |
алих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо! |
топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше |
да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упирао поглед у помрчину, па напослетку махну ру |
поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи корача поред њега. </p> <p>Станка не зна шта се |
аном руком. </p> <p>Митар остави мараму ћутећи, живо привеза конопац за колац, па узе пушку и с |
кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово пропаде! ...{S} Море |
се титрају именом његовим... </p> <p>— Ћути, попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао.{S} |
ба је научити — рече му жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог |
бо и монотоно читање пресуде. </p> <p>— Ћути, не сметај сад... чита ти се пресуда — вели му Мит |
p> <p>— Нека дође, па шта би? </p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. </p> <p>— |
никаква смисла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она |
то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, по неки пут се намршти, па опет мисли и |
ека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, напротив, стреља очима и |
о те њој ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам пре |
за прво време, требало... </p> <p>...{S}Ћути хајдук у мрачној јазбини, не мислећи и не видећи н |
а стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као |
ка. — Како ја по сву ноћ седим сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њој је криво што седи са |
а... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још |
омислио, али опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да пов |
сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> |
да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђурица, |
ве су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« в |
овори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука.{S} Али то неће још |
ео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћ |
.{S} А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... </p> <p>И што му је требало да |
м му падоше у очи широка Николина леђа, у сукнену јелеку, како су необично одскочила од земље.{ |
гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узр |
ја се продужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или |
— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више потока.{S} Сретох једну ручконош |
е, одвојише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разгов |
је?...{S} Каква је ово тежина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе |
а, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући |
, Станка се сва предала својим мислима, у којима је лепа прошлост, девојаштво њено, заузело прв |
урицу, нађе му врата на стану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху ра |
ветли и зашарени она живописна котлина, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом по |
сле, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. </p> |
сад Ђурица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем селу...{S} Остао је на спавању, и сутра ће пред |
вога тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. </p> <p |
први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.{S} Први пут |
не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« |
олошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита |
ш где. </p> <p>На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уме |
а најугледнијим човеком...{S} Та он је, у последње време, могао разговарати само с онима, који |
еха, а после ње настаде обично затишје, у коме и власт и хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрал |
а разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно издубљеној рупи, стоји један Кленовичанин, па |
једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог ап |
Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на |
д изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцније стиже и |
равник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре |
добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву раз |
м покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.{S} Пет |
з густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцртава по к |
д нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што мало, он у гор |
и онај први — а свињче... истина јесте, у неку руку, како ћу казати... као човек, али опет није |
гледа своје осамљено напуштено огњиште, у коме је безазлену и срећну младост провео.{S} Сад му |
ноћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву с |
</p> <p>Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну |
ст и одлучност, која је расла све више, у колико се он приближавао кући.{S} Из памети му не изл |
.{S} Али над провалијама застају сви и, у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шт |
одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оном крају, Пантовац.{S} У свакој лоповској дружини и |
што више може. </p> <p>У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећа |
ла да ову необичну појаву себи објасни, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала |
куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана пре |
о вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек егзистира, од пресуднијега, тако рећи... |
{S} Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити мир |
баше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен |
а њим иђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца, младића. </ |
ши се кроз трњак, он угледа пред собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их |
ај срећни занос помућен страшном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја?...{S} Зликовац! крв |
очи им засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа. |
Николиних очију, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зверова. </p> <p>— Пст, да ниси |
у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се мора |
це падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска |
и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни |
<p>А Ђурица гледа намрштено, презриво, у непомичну паћеницу.{S} У оку му сија израз задовољене |
село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. </p> <p>Стигоше Ђуричиној кући.{S} Хајду |
ила постељу, а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврату.{S} Бесна необуздана пијанка занел |
жина са груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... < |
птати. </p> <p>— Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам остав |
му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... и опет да му је да то буде |
ве, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике |
е воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима, а по једном такту, звецкање јасних п |
на се, одмах чим пуче, некако необично, у косо, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи.. |
нем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беш |
ок се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну и ис |
и само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узми паре и оружје и д |
х прилика. </p> <p>Радован обеси торбу, у коју је још синоћ спремљено све што треба гладним и ж |
</p> <p>Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, о |
онио леђа на Митра, подигао једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле |
аћала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у врућици... </p> <p>После поноћи стиже пред среску кућ |
а врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише... </p> <p> |
необично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је |
ика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питању — говораше апотекар пред Јанковом пивницо |
очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пламичак наде, наде очајне, м |
?...{S} Гле, мрак... тамно, ту робно... у соби светлуца пламичак жуте воштанице, а око њега там |
а ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао... </p> <p>Другова не имађаше.{S} Је |
у открива своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су рукама сви његови планови.{S} Него да ми сад |
о ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по селу се рашчују |
бива... весело, слатко, пријатно!...{S} У глави нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спав |
ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку те једва истерах из овога ћилера, ниси смео д |
и нисам био! ...{S} По варошима.....{S} У Београду највише. </p> <p>Вујо се изненади, то му се |
ао искре, понесене бесним ветром....{S} У темену нешто игра једначито, брзо по такту... игра и |
, није!...{S} А где ли је Станка?...{S} У селу, кажу помилована... а, то је оно лепо... помилов |
да ли би се могао тиме користити?...{S} У том се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у |
не смем изићи на очи без педесет«...{S} У таквим мислима дочека свануће. </p> </div> <div type= |
ву, која јој прогута јединца сина...{S} У старим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб |
од које се ништа не види око себе...{S} У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види |
уги глас...{S} Она удари још јаче...{S} У ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се уплашен, сањив |
ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »стој!... стој!«... и |
такту... игра и удара као дамари...{S} У ушима шум... и тамо шушти, удара, пишти...{S} Срце се |
н у поверљиву разговору и пијанци...{S} У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад |
танице, а око њега тамно, нејасно...{S} У ушима зуји, зачује се понеки весео узвик, зазвече чаш |
рупом. </p> <p>Уђе капетан у собу...{S} У последње време, нарочито откад је доведен из суда, пр |
по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одм |
му срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: </p> <p |
е попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез проговори: </p> <p>— Ево Милошева Срете.{S} |
и о њему све до последњега тренутка.{S} У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одл |
вине, каква се ретко виђа по селима.{S} У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. |
е соба, олепљена земљом и закречена.{S} У оној магластој тамнини кућа им изгледаше као пласт се |
граше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао |
се и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. |
оња. </p> <p>Ђурица потрча још брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одле |
може да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из к |
у тамне и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се радозналост сматрала за велики престу |
то му беше најпоузданије склониште.{S} У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу |
ње и позна глас онога, који је рече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уз |
не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се ку |
ешћа, духовној и полицијској власти.{S} У оба извешћа старац исприча опширно како су га хајдуци |
себи да ће се све то некако мимоићи.{S} У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни к |
о и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: мог |
у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесности прође му дуго време. </p> <p>У не |
ек кад зађоше у шуму, умерише корак.{S} У оној немој, мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да |
од њих залети први и скочи на чатал.{S} У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачк |
, где је од пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђу |
у весељу нађе увређен, није му лако.{S} У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је з |
Убице се окретоше и одоше кроз село.{S} У Радоњића забрану седоше.{S} Ђурица одброја осамдесет |
обледи, чим ко спомене име Ђуричино.{S} У први мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се |
ди на улици, попе се опет на прозор.{S} У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, б |
ословати, продужавао је стари занат.{S} У крађи и нападима био је плаховит као олуја.{S} Јуриша |
знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао само то, да за такав |
шта. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У кући имаш што ти треба? </p> <p>— Имам свега.{S} Само |
ало његову необичну снагу и једрину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до |
етену, који се очас пружи по откосу.{S} У руци Пантовчевој одједном се нађе витак дреновак, кој |
осе девојке у његову срескоме месту.{S} У његову затвореничком животу и мање забаве биле би му |
а све препоне, које му беху на путу.{S} У десној, опруженој низа се руци, држаше положену пушку |
ено, презриво, у непомичну паћеницу.{S} У оку му сија израз задовољене освете, али не прозбори |
ни мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са к |
беше чувени, у оном крају, Пантовац.{S} У свакој лоповској дружини или разбојничким и другим пр |
лаву у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да |
p> <p>— Зар ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. < |
село...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је он |
</p> <p>— Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он |
сар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупи |
да прође ова дугачка зима!... </p> <p>— У наш Кленовик, је ли?... да се нагледам оних зелених л |
јо Станојчин, Јевто, Петар... </p> <p>— У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом |
болан? — рече неки непознати. </p> <p>— У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо |
у с ракијом и торбу са јелом. </p> <p>— У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуц |
ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, |
о врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу |
на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто... </p> <p>— Пиј |
ренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с л |
ти, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја необична радост. »То је оно!{S} Почиње |
есело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов |
ложају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. </p> <p>— О, ала ово смрд |
е Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држаху запе |
томе, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога |
буњено. </p> <p>Утом деда завришташе, а у кући закука жена. </p> <p>»Шта то њима раде?...{S} От |
{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев на |
това.{S} Сад су већ пластови зденути, а у Милошевој ливади подигла се зелена отава.{S} По њој с |
На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар г |
ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. </p> <p>— Шта? |
орена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печена мес |
вињац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око мало |
е брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, бол |
јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли је |
низа се руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнувши револвер, прескакаше рупе и камење н |
е зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет пр |
е, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада о |
е коло веселих сељана — сватова...{S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мај |
<p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју |
е то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сма |
сто, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном прижељкивању, па се растану; и он с |
а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S} Станка га је знала по разговорима др |
давнога детињства.{S} Једва их изазива у памети.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао |
ћица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.{S} Сестру је уд |
чно за њу, да је придоби и заинтересова у највећем степену.{S} Кад није могла видети вампира и |
чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала |
вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црн |
рву чашу у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица г |
у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижн |
а полицијом. </p> <p>— Ми имамо друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ће |
Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. </p> <p>— Море, много је то: неће сваки струк ос |
амо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то говорио? — запиташе |
рљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — викну Станка неколико пута |
ње, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.{S} |
стише му дугачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и |
да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на поље. </p> <p>Истога |
д свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Крстоноше застају код запис |
су му сад руке слободне.{S} Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше |
тресајући печен кукуруз и завијајући га у зелену шашу.{S} Мало затим зашушта кукурузовина пред |
се. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} Ено га у дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће му намес |
и?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћ |
о и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити левом р |
ужену руку, дохвати револвер и обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зликов |
а га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама, и држи се тачн |
о било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да с |
а тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела да |
овори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина удовица, има нечега стидн |
очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке страшн |
енутка заигра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. |
ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништ |
вратка. </p> <p>Ђурица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љубави |
ко се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.{S} Носио је вазда доколенице, повезане |
мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза...{S} Падамо обоје и |
еда Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије.{S} Тако му |
ицу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође досељеник, звао с |
од куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли Ђуриц |
ј држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано...{S} Руке му везане |
оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснус |
а како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још сум |
срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице по |
рици не паде на памет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је |
.. — Стој! </p> <p>Човек стаде, погледа у пружену пушку, која се још могла у сутону опазити, па |
<p>Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: </p> <p>— Дед’, Ђурице, до |
говорио о рају и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се живи?...{S} Куд л |
до реке.{S} Наједаред Пантовац погледа у лево, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, пов |
ој кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим |
. оца наљутила...{S} Јест, то беше онда у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да н |
а, слуша...{S} Нешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко |
ашњење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црног |
појавом, која јој се тако дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњ |
а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ сад, па жури. </p> |
тров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти п |
добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. |
ујемо...{S} Сутра иде Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак ду |
ам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; једнога је знао цео срез под именом Мите Ср |
е право својој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођ |
часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а |
датле му падоше у очи неколико раденика у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњ |
ћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или рад |
д није смео погледати.{S} Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посма |
каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети |
, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избегаваше сваку помисао, |
е, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан.{S} То није обичан човек... |
честише. </p> <p>— Јеси ли често бивала у цркви и на причешћу? — запита је он мекшим радозналим |
порт министру...{S} Затим јавна похвала у званичним новинама... орден... класа... »Онај качерск |
<p>— Како да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— Само једном, кад сам био |
леда у пружену пушку, која се још могла у сутону опазити, па се одједном окрете и потрча натраг |
жандарми коњаници како одскачу од седла у лаганом касу, види се између њих нека нејасна група, |
ажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ |
анку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. </p> <p>— Где сам била!. |
аздуха...{S} Гњила, влажна магла завила у свој суморни плашт цео град, као какво чудовиште, па |
у се десно раме и рука једнако налазила у послу.{S} Сва ова забуна потраја само један тренутак, |
се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> <p>— Како... зар то може да буде?... — про |
е на ноћиште... </p> <p>Деца се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и забадају иверје у |
еколико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето |
урица се освести.{S} Намршти се од бола у лактовима. </p> <p>— Изведите га напоље, нек се освес |
ом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један се во узне |
имађаше среска послуга, док уведе кола у среско двориште.{S} Жандарми одмах скидоше Пантовца и |
н одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То бе |
воју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, како да објасни човеку своје присуств |
ква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена |
пресече конопац.{S} Стаде да пада земља у раку...{S} Свршено је!{S} Правда је задовољена, закон |
т онај стари, одважни младић, који срља у опасност без размишљања... </p> <p>»Хе, одсад нећемо |
ећу, али не леже.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи недовршене мисли, које јој беху једино за |
Синоћ одјурише сви пандури са наредбама у села. </p> <p>— Зна ли Радисав на који ће крај? </p> |
. </p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Марушка, п |
ник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђ |
и га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове в |
, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војковцима треба послати.{S} А чим нађеш прилику, каж |
беже кроз кукуруз.{S} Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велик |
ељад на миру.{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сре |
нетање. </p> <p>Капетан оде са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља извешће начелни |
по двориштима, по праговима и уласцима у куће...{S} Са стреха и из натмурено сребрнаста неба с |
асти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у с |
собом и студ и отров...{S} И усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак |
нејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за по |
своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су намештене у |
вала према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд з |
е узверена погледа, страшљиво управљена у помрчину, отворених, осушених и врелих усана, онако к |
ре на чарапама.{S} Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за једн |
други стоје?...{S} Каква је ово тежина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве р |
една.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да се млађи пос |
са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко спомене име Ђур |
пала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.{S} Мајка му, напротив, стрељ |
страшни корак: пушку преко средине, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврат |
аки случај... са њега право у поток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућа није са улице? </p> <p>— |
иди одмах; удари на Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу |
без осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не разбирајући шта ради...{S} То му је једини л |
енутака... и сад се види како она група у средини необично иде, као да плива на чуну по води... |
загрљени, занесени...{S} Младост ступа у своја права, не разбирајући ни за прилике, ни за посл |
ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ова младеж не чува! </ |
ица овеселивши. — Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђурица се насмеја; одброј |
н — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу... само се, истина, мање шали од осталих.{S} Али |
половак шљивове препеченице, која игра у стаклету као кристал.{S} Около стоје празни тањири, а |
да прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио зави |
у, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више |
га лагано. </p> <p>— Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. </p> <p>— |
ње, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату.{S} Дакле, пријатељу, куцн |
ма. </p> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са биро |
е планинскога венца, одјури за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p>— Св |
ао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед не б |
ли о свом стању.{S} После онаква живота у родитељском Дому, после необуздане самовоље, којом је |
S} Народ се нагомилао око једнога места у неколико редова; све се пропиње на прсте и посматра н |
њскога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, ку |
околним општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, |
ле венчања нађе неколико поузданих кућа у разним селима, где је могао склањати Станку.{S} Тако |
му срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, затвори |
ега интересује колико ће се наћи новаца у том завежљају. </p> <p>— Хо, па овде је само сто двад |
же свој план за напад на богата трговца у Поморављу.{S} На томе разговору затече их зора. </p> |
аваше сама Станка.{S} Кад уђоше обојица у собу, она се трже из сна и засја јој радост у оку, ал |
на упоредо, а после тога све по двојица у реду.{S} Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко |
тајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се |
оспода моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питању — говораше апотекар пред |
VI</head> <p>Четири дана проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где |
»Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се се |
»Е, још ово, па квит!« — помисли Ђурица у себи, спремајући нож и пушку за напад. »Само да не бу |
ласа.{S} Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и |
рица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. </p> <p>— Брже |
е коло.{S} Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричино коло.{S} Љуља се леса млађаних и веселих игр |
ала одјекну... </p> <p>Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да двор |
а тамо два човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{ |
агрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча друго |
и пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичава старца.{S} Отвори се понеки прозор, на коме |
у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. < |
обично, као да и нема ничега необичног у његовој појави. </p> <p>А Станка му задаваше највећу |
до сад снагу самоодбране, коју он никад у себи не претпостављаше.{S} Наиђе му нека црвенкастоси |
неком неприродном силом, коју он никад у себи не претпостављаше, пребаци се преко ограде и пад |
ће под амбаром. </p> <p>— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а |
Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожаревачком округу, где му допадоше још триста дукат |
дан сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим.{S} Кажи |
не чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли |
и.{S} Дуго је тако ћутећи упирао поглед у помрчину, па напослетку махну руком и обори главу, ка |
еда међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и ретка појава. |
.{S} Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи т |
белих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже своје осе |
идим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S} Како |
, силази!... — вели Митар и гледа некуд у страну. </p> <p>Он пође, надвири се над раком, па ста |
ајпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрх |
е од Радована ни за корак.{S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да |
ди...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана слатко |
е шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине па |
ћишту.{S} Ђурица и Станка однеше поњаве у кукуруз испод куће, па ту, под једном кржљаком, дивља |
густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше Станка, погледајући чешће у лево, откуд |
ну пушку, те их прегледа и, нашавши све у реду остави их. </p> <p>— Тако, соколе!{S} Оружје ти |
{S} Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али |
тида. </p> <p>— Што болан, биле смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али опет... </p> <p>И проду |
ости нема.{S} Видећи да они гледају све у лево, погледа и она истим правцем и — следи се... </p |
атиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним |
кад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, |
<p>Легнувши у постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди оних четири стотине и дваде |
вши да удари кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на |
осле свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њег |
ј кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће |
тављаше, пребаци се преко ограде и паде у кукуруз.{S} Одатле јурну напред, док измаче далеко на |
и у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред за |
у рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Ж |
уће и потрча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га неописан страх |
и од самога ђавола.{S} Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих |
да разгледа око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква јед |
ар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише |
<p>Ђурица се намршти.{S} Пантовац упаде у разговор: </p> <p>— Па шта ћеш, море, не зна човек ку |
конопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма... </p> <p>— Митре, мо |
му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети |
ктрина кроз главу, кроз тело, и застаде у срцу...{S} Окрете главу навише и погледа Митра...{S} |
нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, напреже се да прогута или |
то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је... </p> <p>— |
нога јој стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где |
ђе јагњад, која су се позавлачила негде у папрати. </p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се за |
адиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, |
егнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, |
ћи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо п |
унао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом се само пре |
не пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, веома необичном друштв |
ица своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, тајио и од њега. </p> <p>Растадоше се као н |
{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше обојица у |
а, ходи овамо. </p> <p>Капетан је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком х |
у остали људи.{S} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </ |
под записом сва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око записа.{S} Свако племе и |
то сам мислио?...{S} Облак плива... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата изв |
му ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива своје работе.{S} Не брини ти: у м |
Хм, опет то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има |
Пајића.{S} Разгледавши кроз плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где мота ц |
> <p>— Добро...{S} Како ти?...{S} Хајде у собу. </p> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близу врат |
<p>— Како... ја шта ћу? </p> <p>— Хајде у гору. </p> <p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} Све д |
>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и забрави |
воривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </ |
ком у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у Локву с косачима — одговори дечко. </p> <p>— Колико и |
иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јаве новос |
роши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, ево нам трећега! — |
од камена!« — вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, |
врдо, после велика умора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и |
заговори, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> <p>— |
се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} Идући путом сети се да ономад, кад је |
чи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама св |
ићи моји, са чега толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим ком |
једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — викну Станка, тргнувш |
. </p> <p>Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— О, |
ни се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшн |
баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш се |
одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скоро посла? |
ни има ли места томе смеху.{S} Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут |
охвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву.{S} Трчао је више |
, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуш |
јем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком заносу.{S} Наједаред, жбун се |
ad> <p>Први пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле правници.{S} Кад ш |
неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки покре |
ше око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необичнога п |
Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у к |
о сам, ево кључа. </p> <p>Капетан изиђе у ходник, онако необучен, па видевши да лампа слабо шки |
очекујући даље заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах се могл |
</p> <p>Пантовац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопаж |
едати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном |
у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си т |
и Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху много да |
p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на њих дебелу |
спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с вод |
шкрипну, врата се отворише и Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који те ђаво тера ноћас?...{S} Шта |
чина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу у овој прок |
unit="subSection" /> <p>Кад Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му црте |
ате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох — одговори Ђурица сла |
прилику: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а са |
прозорче олепљено хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а нико |
змишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену и д |
ратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњих година, носећи |
, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му |
о да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше с |
с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу. </p> <p>Писар седе на клупицу пред кућом, један |
није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани страх: стаде да преза од свакога сувар |
о је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1897 |
је беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе у кућу. </p> <p>Прође пола часа.{S} Писар попуши неколи |
што руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... </p> <p>Наједаред трже |
.{S} Ту, на једној већој завојици, леже у павитини С једне стране Радован и Коста, а с друге са |
м опусти, и некако необично седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнутих очију |
надишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а |
пожури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Пајића.{S} Ра |
Бегунци су свакога часа морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле |
исприча укратко, испрекидано, без везе у мислима, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало речи појм |
ош није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова новина и ове, како њему изгледаху, г |
а око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и за |
је поступке према другима.{S} Досада је у нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад п |
аца, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само |
да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у почетку стављао питања више из радозналости, тек да в |
чно, размисливши мало. — Не иде, све је у његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути. < |
бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у младим годинама, испитујући своје подобности, носио д |
за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то |
еситио рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом |
ће сав догађај испричати онако, како је у истини било. </p> <p>По подне стигоше кола са спровод |
стаде слабуњав и неразвијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њих |
м памећу, коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не осећаше...{S} Али није ни то...{S} Имало је н |
ука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао си и оружје од к |
по имену, разуме се лажном, које му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића и |
оседлан — умеша се пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна |
, »распростирао научне философске идеје у питомој Шумадији«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели |
Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке...{S} Ослушну... не чује се ништа...{S} Приђе к |
воја, којим се прелази отуд из Шумадије у руднички крај, бегунци се зауставише на једној стрмој |
и, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши? </p> <p>— Јесте, него да није куд отишао посл |
за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} Чим народ заседе, поп с |
једнога од оних младића, да се прикрије у кукурузу, који је одмах испод куће, да прима извешћа |
ча; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане |
пред вајатом, цепкају и забадају иверје у земљу, заборављајући све друго што је иза њих.{S} Јед |
та народа.{S} Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити.{S} Кр |
обучене онако, као што се носе девојке у његову срескоме месту.{S} У његову затвореничком живо |
пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневид |
ђе са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха. </p |
е ухвате.{S} Све су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне |
, заборавише све муке и патње преживеле у туђини, очи им засјаше живим веселим пламеном, у душу |
да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> <p>— Не помињи зло, молим те, — рече он |
ном светлошћу сунчевом.{S} Жиле повукле у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, |
дило: окаменило се...{S} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини т |
бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у жи |
осни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. </p> <p>Стигоше Ђуричиној |
лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова радо |
амо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече |
сели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини... </p> <p>— Царски |
осрамотила се, те не смем никоме своме у очи погледати... оца наљутила...{S} Јест, то беше онд |
овако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро смра |
узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — |
да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... и све то због њега.. и ако он воли д |
без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити смисла.{S} А Пантовац |
е за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изг |
испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђур |
знала на рода таласа и повија са стране у страну, као добра пшеница под снажним ветром.{S} Вели |
.{S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје |
некако могло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвес |
овори она осмехнувши се. — Знам да жене у том стању не иду... </p> <p>— Нема. </p> <p>— Па... г |
планина, које су, овога јутра, завијене у густу белу маглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и з |
и кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке.{S} После испитуј: ко је још, ко те чувао, с |
Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га...{S} За песму |
кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу |
орамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не поможе ништа. </p> <p>Али ста |
да да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђ |
не мисли, које јој беху једино занимање у овој тешкој и необичној самоћи. </p> <p>Одавно она ве |
да, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, ниједнога знака од живота...{S} Приђе вратим |
Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива свој |
е.{S} Неко ново, досад успавано осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубн |
едао...{S} И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!...{S} Човек говори пред њим оно, за |
не марим!«... </p> <p>Кад одјахаше коње у потоку, испод Јовове куће, беше се разредила помрчина |
.{S} А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не др |
уди, како је заслужио... </p> <p>А горе у страни, испод једнога сенастога клена, чује се тужно |
ајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. </p> <p>— Потражи, моје дете, па пожури, — в |
ласти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити з |
.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општега |
и у глави...{S} Тако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака.{ |
још тежа, још суморнија...{S} Повија се у напред и натраг по томе, како се коњ у скакању покрећ |
у нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и |
каква је то девојка?...{S} Зацопала се у разбојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разу |
виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сун |
</p> <p>Палилулска улица претворила се у море блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаг |
улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са врела песка |
одмах на кога се односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по самом |
Плаветнило небесно трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрајном прос |
оред њега. </p> <p>Станка не зна шта се у њему збива, не погађа мисли које се у њему роје.{S} О |
једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху дани... </p> <p>Међутим |
Живео Краљ!... — узвикну Ђурица, кад се у пресуди помену Краљево име.{S} И одједном му се очи о |
вци већ отупели од страховања... све се у њему згрудвало, смешало, следило...{S} Дави га и прит |
м, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао би с |
киде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... </p> <p>— Тајо!.. куку, тајо! |
приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне кр |
е у њему збива, не погађа мисли које се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у в |
своје тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати.{S} Па као што ’но курјак |
кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у шибљак, који је израстао пред судницом. </p> <p>Под з |
за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећање — грозничава плашња од |
куцаше јако и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она |
атише и за неколико секунада сјурише се у поток.{S} Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је л |
, девојке покупише рубине и разиђоше се у село разним путовима.{S} Станка иђаше донекле са Јели |
ти, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантовац |
отворене.{S} Овај велики скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јут |
рену.{S} Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слу |
ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово најпоуз |
тарац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио ње |
д ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се |
инској судници.{S} Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте |
м... </p> <p>А старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћ |
гу собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се одмориш, п |
се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију...{S} Чује се јед |
бу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећав |
<p>И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцим |
ене куће — одговори Ђурица, мењајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зину од чуда. </p> <p>— Хајдуци |
трана, тражи најгушћу шуму и завлачи се у непролазне гудуре, тако је и он, неким неодређеним на |
задовољити другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлаз |
ај разлог његову надању.{S} Састојао се у једној мисли: »Није то шала, болан, живот човечји!{S} |
љено, склоњено и поуздано... завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да |
с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.{S} Истрча и капетан сањив, с огрнутим капутом |
качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкуј |
здраган и расположен... </p> <p>А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У Сретено |
немам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође |
све то измешало, згрудвало, спојило се у једноставну масу неправилна облика, која се носи, иде |
кладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо се у почетку напада отимао и бранио, али после, кад стаде |
аше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели н |
м грађанима — продужи апотекар — што се у оскудици здраве душевне хране наслађују полициским би |
} А он се затурио у колима, накренуо се у страну и наслонио леђа на Митра, подигао једну руку, |
бузе велика радозналост.{S} Скупљаху се у гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се г |
S} И наједаред стадоше да му се проносе у мислима светле и слатке слике давнога детињства.{S} Ј |
S} Ђурица је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом месту, поседаше. </p> <p>— Где си, б |
у.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, знаш онај више реке... </p> <p>— |
нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни се |
о да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили |
одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо се глас од ка |
цањ, куршум фијукну поред њега и одлете у шеварице, са којих опадоше неколико гранчица.{S} Исто |
јд’ сад, па жури. </p> <p>Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није мо |
ће ме послати? </p> <p>— Знам, ићи ћете у смедеревску Мораву.{S} Али ништа, састаћемо се ми при |
</p> <p>— Митре, молим те само немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. |
да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантов |
з свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе три банке са нешто ситнине, |
асна група, из које вире пушке окренуте у врх...{S} Још неколико тренутака... и сад се види как |
м. </p> <p>Он преноси воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред кр |
пред осећати како куршум звижди и улеће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме и пан |
вољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од се |
стопу, трчаше Станка, погледајући чешће у лево, откуд се чуло викање и пуцњава.{S} Пантовац, те |
о њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се к |
прави хајдучки живот.{S} Његово учешће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало виш |
ке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секи |
лета са револвером.{S} Видевши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испали два метка.{S} К |
роз плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљајући м |
згледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, угле |
е значајно. </p> <p>Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно |
кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо, није пружио |
асмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав |
. </p> <p>»Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не |
ђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога себе. </p> |
лете радост преко лица, које се развуче у весео осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} Гле мога Ђуре!.. |
лица, зелених лукавих очију.{S} Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена |
јући одједном у све њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао у честару, међ |
човека.{S} Један од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем.{S} |
амет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, очекујући другу реч, |
вакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо |
своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било прете |
тихим самостаном.{S} Хајдуци поскакаше у кола и одјурише кроз кланац брзим касом... </p> <p>А |
и терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на |
и довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које б |
к њима. </p> <p>Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p> |
ића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и самосталности, нек |
ди.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима за крај ру |
ближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију м |
о све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље |
је се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Постаде јој доса |
мо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. </p> |
бично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном...{S} О |
није не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.{S} Ч |
да му што јави. </p> <p>Тако проседеше у разговору дуго.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се г |
крете, ускомеша...{S} Све се очи упреше у шарену огромну масу народа, која се, таласајући се, л |
е, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли ме? </p> <p>— |
је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских тр |
и кроз некаква сниска вратанца ступише у одају.{S} Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намеш |
претурише преко његове главе, наступише у њему други погледи на његов живот, задатке и поступке |
з потеса носе воду.{S} Одатле му падоше у очи неколико раденика у једној страни, и он познаде д |
у нарочиту намеру.{S} И затим му падоше у очи широка Николина леђа, у сукнену јелеку, како су н |
т и одборници.{S} Писар и кмет остадоше у заседању да се, поверљиво, разговоре о другим општинс |
но изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На средини стоји округао велик |
трудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села?{S} Зато, што их р |
уда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, умерише корак.{S} У оној немој, мрачној шумској |
тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедереву.{S} Тамо се склонише одмах; Тимина лозинка |
Симо.{S} После стотину корака, наиђоше у један склоп, застрвен павитином.{S} Ђурица разгледа м |
е!... </p> <p>Загрљени и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен |
ван. </p> <p>Подизаше се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, упра |
жине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на |
овукоше кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна |
е провукоше кроз ограду обојица и уђоше у двориште.{S} Ђурицу обузе нека непојмљива зебња од ов |
тином сељана, који се случајно затекоше у механи.{S} Секоше, мучише и тукоше механџију Цинцарин |
одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше... </p> <p>Тада г |
о матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Никола осети |
јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али истога тренутка Радован |
к, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоколо. </p> <p> |
му ни кривица још није тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S |
ед њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предме |
е радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је |
уца он као стидећи се своје слабости, и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, к |
тале! — узвикну он блажен, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде исказати цело своје ос |
— нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио |
, коме се она не могаше противити.{S} И у тој злослутној суморности, она се предаде црним мисли |
собом неку врсту поштовања, респекта и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало.{S} Он пос |
да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} Откада памти за себе, никада му ј |
више његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше |
му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав и |
разбојник, који преза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочине. </p> <p>»Шта хоће о |
е му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе, пој |
ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидис |
: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се руководила својим начелом — са |
S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава |
данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. </p> <p>»Смркло се, мора бити« — рече |
му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би |
је, то је јасно, јер се један одвојио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту |
прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не тр |
е, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати није смео.{S} |
проговори: </p> <p>— Е, нисте видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку иглицу и за |
о осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима као препрека његовим плановима...{S} Незгодно |
ако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о вре |
о скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.{S} Пред иконом храмовном светлуцаше »неугасима |
ском кућом не беше никога.{S} Уђоше сви у заседање, где писар састави протокол о свршеном претр |
најући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— Около!{S} Заобилази! — вичу |
оме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p>— Једном се мре!... — понови он свој |
га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </p> <p>— Стезали смо га и з |
о да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p> <p>— Па како, болан: пију |
Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав сабор.. |
а за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... иза њега негд |
чене усне, нервозно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи. </p> <p>— Т |
се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Вуја? </ |
т је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката. |
скаче у поток...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је |
и слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом надању...{S} Све се роји, ври... без реда |
видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. |
} Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки необични гости: и они |
дије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би |
људске појаве на улици.{S} Журно улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам с |
прави хајдуци, него се завлачите сваки у своје село? </p> <p>— Па... сигурнији смо овако.{S} М |
команду.{S} Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу.{S} Утом попа отпев |
них ветровитих осећања... </p> <p>Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно ст |
да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подн |
. </p> <p>И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, па о |
има и услугама, обавезивали и спутавали у бескрајну мрежу својих замака.{S} Он је осећао да је |
драви су.{S} Јуче су ти оца нешто звали у срез, и он је јамачно јутрос отишао.{S} Мајка ти је п |
кругу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Шта је вајде... — по |
>— Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, м |
аса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да и |
ди, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, |
спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} Тако мислећи загледа се у плаво небо, по |
зија црна цев.... </p> <p>Ниједне мисли у глави...{S} Лице позеленело... очи се рашириле, да ис |
зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на |
»Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му |
леда зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље?« Али кад устаде |
де те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа око куће, па јој ре |
е да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја те послушах — поче Ђурица. — Прво |
ведосмо! ...{S} Никад нисам овако... ни у Београду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се |
кривица?{S} Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се тре |
овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нит |
ледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за |
одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у кога. </p> <p>Пантовац, као чудећи се и сажаљевајући |
ли?...{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} |
— Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... </p> <p>— Како?...{S} Хвала ти, попо, д |
еизбежна поворка људи, који су потребни у такву послу.{S} Ове мисли он саопшти Станци. </p> <p> |
а пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђурица, пребацивши руку п |
се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки т |
паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. </p> <p>— Вид |
ише да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она пр |
мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.{S} Кур |
ху пред ноге им.{S} Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </ |
дом, па онда полако пређе поток и ступи у поље. </p> <p>Ђурица скочи из заседе и, зверајући дес |
отре пред кленовичком судницом, наступи у Ђурици извесан прелом у мишљењу и осећању, тако и сад |
у у груди.{S} Осети само како нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пр |
јако пуче и њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре |
де као окамењена... </p> <p>....{S} Ври у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и ш |
ајаше нека стара вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад |
S} Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето их |
/p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Сатре м |
ваки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крво |
тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. </p> <p>Капетан се јетко насмеши, |
о, као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави. |
ити. </p> <p>Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот.{S} Њ |
анка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће |
. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба да зарађујем. </p |
о, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« — помисли о |
ити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снуж |
ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној. </p> <p>— Чујеш, Ново... — рече Ђу |
та зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја... </p> <p>Живео је као што живи з |
не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одговор охладнела срца, које г |
бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? </p> <p>— Ја ти рекох једном, па сад то остави — |
пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не разбирајући шта ради...{ |
ко, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и он |
ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга... </p> <p>— |
ика, даде му некакав налог, па се упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, свога гл |
да предвиди све оно, што је може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав предао неочекиваној |
рити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама...{S} Тада се прене и, не гледећи н |
тко спава после синоћне пијанке, видећи у сну читав харем варошанака, које се отимљу о његово м |
осле дугога читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, обрте се младенцима: </p> <p>— Хајд |
два га укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> |
аво помаже!« — помисли капетан, улазећи у двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да |
зликовац свој последњи дан.{S} Улазећи у собу, сваки се изненади, видевши весела човека коме и |
па да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи у забран, Ђурица пропусти друга напред, коме овај посту |
час сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, Никола угледа снаху како је необично присела ко |
црномањаста жена средњих година, носећи у руци послужавник с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад |
угу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се облачи и уједно х |
ађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто |
хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?. |
звижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу кровињарицу, одбија се од замрзлих зидова и с д |
тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. </p> <p>Писар од тог одговора поста још весел |
м погледа, па опет обори очи, гледајући у његове каљаве ципеле... </p> <p>Обоје су променили но |
он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.{S} У крајњем слу |
пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да је побрат |
тва.{S} Једаред опази да се легу чворци у једном високом, окресаном бресту.{S} Месец и по дана |
а њом изгледаху као најсрећнији тренуци у животу.{S} Он дође на обично место, ту се нађу обоје |
ô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети опасност...{S} Кућа ти је сад најс |
ога пространства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви опасни разбо |
..« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, к |
ло, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало |
е... да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p |
бледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, |
не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зелен |
севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман |
епаше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га испред Николиних очију, а он се о |
ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем. </p> </div> <div type=" |
урица је оштро погледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спус |
врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у кућу да н |
ли би многи атлети од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавши оком |
ијаху се од умора и слабости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад |
а стигнеш пре сванућа. </p> <p>Легнувши у постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди |
анем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај |
к. </p> <p>— И јуче изјутра онај случај у Кленовику! — одговори капетан. </p> <p>— Шта, ми нисм |
па се упути к високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши |
шао је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо |
, и онако на ходу испали му други метак у груди.{S} Старац не мрдну више... </p> <p>Из шуме трч |
ца. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу.{S} Склонили су њега добро... — вели ј |
хнувши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у зору. </p> <p>— Море махни ме.{S} Беше тамо један... |
уне судове, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошт |
да се млађи посетиоци ове каване, увек у једно исто време, одвајају у засебну собу, откуда се |
и врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За ј |
е, требало... </p> <p>...{S}Ћути хајдук у мрачној јазбини, не мислећи и не видећи ништа око себ |
} Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога нас |
у по глави.{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз ни |
дио, но се спремао... — упаде му учитељ у реч. </p> <p>— Пардон, не прекидај ме.{S} Је ли он не |
тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, |
н ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш. </ |
ан, улазећи у двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћем |
радовао? — Ничему... рекао је тада сам у себи.{S} И сад се сетио чворкова... </p> <p>Али је оп |
ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја |
шко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. |
вер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. </p> <p>Радован плану, севнуше му очи као у тиг |
} Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав... </p> <p> |
</p> <p>— Зар није сигурније да останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?. |
тавио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га права истина |
а се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би |
. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p>— Остави то! — прекиде га Пантова |
Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се нећеш растављ |
па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Вујо није оклевао.{S} Истога |
о минута опет звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање.{S} Мало затим указа |
: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником. </p> <p>— |
</p> <p>Зликовци је потераше пред собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и шаренице, ист |
. — на мигну му Новица, махнувши главом у страну, према шуми. </p> <p>— Ова, брате варошка... м |
. познајемо — проговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради |
изора гледала.{S} Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око ус |
еже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе... »Пази!« — неко вик |
елим, да могу слободно погледати сваком у очи.{S} Што да ме називају свакојаком?{S} А кад ти бу |
крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у Локву с косачима |
дницом, наступи у Ђурици извесан прелом у мишљењу и осећању, тако и сада, после ових бурних и н |
их и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који |
ово разбојништво, извршено над Сретеном у ливади, ОН узвикну: </p> <p>— То није ништа... само с |
аићи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да ручају, причајући о догађају са Сре |
цела природа плаче за изгубљеним добром у свету... </p> <p>Палилулска улица претворила се у мор |
еколико минута врати се Мато са секиром у руци.{S} Прилазећи поњавама, он опет зовну Ђурицу по |
у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. |
икаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој кући. </p> <p>»А овај ништа не уп |
праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте какву сте уцену добил |
у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци...{S} У тој истој соби |
p>Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, те са њега сви радници из потеса |
у мислима, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало речи појми њен положај, па хтеде да се користи о |
а сиром и скорупом. </p> <p>Уђе капетан у собу...{S} У последње време, нарочито откад је доведе |
bSection" /> <p>Тек увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку је остави |
Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добром вечером, па |
вом куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисли, ни једног |
едаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну: </p> <p>— |
ади га толика дрскост.{S} Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону зна |
као и овај изнутра.{S} Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога д |
авници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало борав |
така му је погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће |
ако нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо не |
у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и иде за њим тамо, гд |
око себе.{S} Оваква задовољства није он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела досад п |
т показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде. |
>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, ко |
у главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, |
тако ми самога Бога!...« — понављаше он у памети последње Николине речи и изазиваше све оне стр |
било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а он |
И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!...{S} Па то, онд |
у напред и натраг по томе, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом |
беше јасно, какав се становник скривао у овој јазбини. </p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
ић, који је силазио с кола и распитивао у механама, намести се на предње седиште, ошину бичем и |
са Тимом Банаћанином, који је становао у суседству.{S} Са њим је почео по неки пут да излази у |
а, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави своје кћери. </ |
е могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати какву сјајну срећу?{S} Јад и |
е, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изговорено таквим гласом, |
на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен |
. сећа се живо како је једнако загледао у шаре на чарапама.{S} Сестрица му, обучена у шарену су |
и да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви |
у све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да |
ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини изла |
ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали. </p> <p>— Је ли то од истине?...{S} Немој да се |
<p>Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — по |
дима...{S} Ври, трешти, пуши се... као у паклу!...{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одј |
ао, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} |
о није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у врућици... </p> <p>После поноћи стиже пред |
у се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало |
атак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше као у грозници.{S} Друштво је распустио, давши сваком другу |
во, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. </p> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, не може |
о, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.{S} Беху се обоји |
p> <p>Радован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа.{S} П |
м, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да није лако. |
пандуру и диже се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз д |
ету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола спремио за нове стаје. |
ас погинути.{S} Како је онда лудо срљао у пропаст, како је лакомислено ступао на кобну стазу, к |
под именом Мите Сремца.{S} Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао |
ом и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумева |
очи.{S} Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим церићима.{S} Зато се и |
га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја... још онд |
Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а јед |
еље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} |
ро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и |
јим се сад ни дању не растављаше, право у село. </p> <p>Сунце беше давно изгрејало, те се под њ |
p> <p>Ђурица застаде и погледа га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, |
..{S} Она се исправи и погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> |
апита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не мораш знат |
овде? — запита она, погледавши га право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори |
ослужи за сваки случај... са њега право у поток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућа није са улиц |
ложјак и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стад |
ође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одлучно: </p> <p>— Не знам, господине!. |
им достојанством погледа зликовца право у очи и одговори му: </p> <p>— Ово је место, где само ј |
е га дочека други пандур и одведе право у канцеларију. </p> <p>За зеленим столом сеђаше сам кап |
за шљивар испод куће па отуд оде право у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без он |
— одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега |
</p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ |
поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јов |
ољност. — Хоћу ли га посјећ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је ош |
не.{S} Али тога ради морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди позове к себи. |
вече одјурише жандарми са писаром право у Трешњевицу, а Радован таман превио рану и вечерао, па |
ев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде...{S} Пуче револвер, али за њом сукну |
<p>Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, проговори: </p> <p |
трашном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле! </p> <p>Милутин слет |
ред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посма |
шу и срце, и он осећа чудно задовољство у овом новом и примамљивом стању...{S} Није он ни Станк |
урица. — Боље је овако на чистини, него у соби...{S} Овде сам слободнији...« </p> <p>Угледавши |
— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} |
баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, о |
Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске тала |
а се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и један прозор на горњем спр |
настанио у Београду.{S} Кад је приспео у град, никоме се није обраћао за обавештења, никоме ни |
судове и побегох. </p> <p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вал |
јо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> <p> |
о строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. </p> |
<p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ј |
погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. </p> <p>Ђурица, оп |
раво занимање.{S} Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са г |
>Трећи је месец како се Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је приспео у град, никоме се није об |
вим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се св |
лухне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови.{S} Сад је, чини му с |
необичнога сабора...{S} А он се затурио у колима, накренуо се у страну и наслонио леђа на Митра |
ва пред њима.{S} Милош одборник ухватио у свом кукурузу крмачу једнога сиромашка, извео кмета, |
дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази далеко! </p> <p>— Шта л |
е, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с |
селим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица не имађаше |
ка стеже зубима усну, погледа га некако у косо, необично... и тај поглед не обећаваше никаква д |
>Митар приђе... опет иде и гледа некако у страну...{S} Пољуби се са њим, па се исправи. </p> <p |
p>Новица устаде, протрља очи, па, онако у помрчини, стаде да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде |
јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је она, по његовој наредб |
и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док |
ом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом месту, поседаше. </p> < |
е то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— Мили ми се |
олико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањем, са свим |
изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сачека њихов ухо |
оваких разбојника.{S} Али шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики свет?... </p> |
котање... да их, онако старински, смело у очи погледа..{S} И она зна да више никад, ни једној о |
рече апотекар. — Бандити су велико зло у свима државама... </p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта с |
тихо летње вече.{S} Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених пао |
урно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај...{S} Сад се место њега јавило неко ново, гру |
ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну снагу |
ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. < |
шанити...« — помисли они по гледа онамо у страну. </p> <p>— Предај се!{S} Не гини! — викну жанд |
к куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова четири наша села имамо тридесет таких људи, а још |
реко белога бескрајнога покривала, тамо у магловиту недоглед... </p> <p>А под њима се вијуга ст |
имо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. </p> <p>— Доведи, д |
од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу, није ми на одмет....{S} Пази ме, знаш, много. < |
па кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ов |
</p> <p>— Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде. </p |
нашега студенца... </p> <p>— Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и се |
— Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући потиљак. </ |
ца равнодушно.{S} Морамо да се одморимо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну Симо и радост м |
ортачине са вама!{S} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми |
ане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, провлачи се. </p> <p>Ђурица се пров |
. — Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота |
ед га, преко обичаја, посети Тима, рано у зору.{S} Беху прошли божићни празници.{S} Око прозора |
га дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пан |
/p> <p>Једне недеље дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад |
уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака. </p> <p>Полицајац, онако од прили |
том, можете га стићи, па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... — одговори Вујо. </p> <p>— А |
, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове су улоге одређене условно, а глав |
али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожн |
га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти к |
она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да му се лице мења |
пребледели од страха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане з |
прости! </p> <p>Ђурица гледа бесмислено у озбиљна лица ових простих људи, па му одједном пође н |
.{S} Ђурица гледаше слободно и отворено у оно сухо и смежурано лице, осветљено слабим пламеном |
, никада му још нико није тако отворено у душу загледао...{S} И таква вера, такво поверење у ње |
да га распрема.{S} Погледавши случајно у двориште, угледа тамо два човека, од којих један утрч |
а.{S} Сунце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, звр |
у, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, д |
ханама, који светлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у ва |
, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{ |
чини.{S} Први кораци одјекнуше необично у овом мрачном простору и хајдуци се и нехотице заустав |
/p> <p>— Шта ту дробиш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар састављаше св |
а, за мене није — упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, па пос |
равица.{S} Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим пог |
аћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав, к |
љаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку |
и овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад |
севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђ |
викну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно. </p> <p>Станка г |
{S} Али није ни то...{S} Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осе |
и ми се да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој ради срце... </p> <p>Капетан се |
адом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се блато по свима ули |
S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му је пога |
не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њим, |
ештања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!. |
струк — одговори овај. </p> <p>— Па зар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица. </p> <p>— |
лед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво |
сом, желећи да прекрати непријатан спор у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак. </p> |
S} Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нече |
пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер |
ливајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жутило.{S} И она густа измаглица, к |
е, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим.{S} Најзад се прибра, |
да, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим.{S} Најзад |
ром уз небесни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жутило.{S} |
ну саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских планина, које су, овога јутр |
рски ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао |
утучеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? |
а. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, д |
их остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан |
амо тридесет таких људи, а још двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, није то лако н |
ћи, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, на самом крају вар |
, она се трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу |
дговори он и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу |
је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе око себе.{S} Кад пређе пот |
P18971_C4"> <head>IV</head> <p>Први пут у животу Ђурица се нађе у затвору, »лишен слободе« како |
малко натраг. </p> <p>Он коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта |
ти сад — одговори Радисав.{S} Он је већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у апс |
адесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам д |
кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио. |
Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вал |
чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно др |
д мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи. </p> <p>Ђурица, погнуте гл |
лачака... </p> <p>»Мораш да мећеш главу у торбу, ради њихове користи« — сети се он попових речи |
Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаро |
S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га уб |
и и подиже главу.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пијанке.{S} О |
ване, увек у једно исто време, одвајају у засебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} |
кућице; оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и воћњацима, белуцају се њихови зидо |
а пожутела, хладна...{S} После закопају у земљу и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... с |
уми прелећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа право на њега. |
а њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>После десетак минута Ђурица разг |
које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њим друго и треће.. |
стеже од те слутње.{S} На првом кораку у нови живот, она задрхта... </p> </div> <div type="cha |
ац са Симеоном. </p> <p>Врата на уласку у двориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док |
која је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S} То беху врата на ходнику, пред станом |
дећи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говораше: »Ја не знам з |
S} Стаде лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео |
шено, док се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче праз |
час мрдне једним раменом или пружи руку у напред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; |
ни еве:{S} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} |
те.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. </p> <p>— Јеси ли луд?...{S} Остави то! — вик |
њевитом брзином сјури га ономе страшилу у груди.{S} Осети само како нож удари у неку мекоту, ка |
</p> <p>Свештеник се изненади; засја му у оку необична родитељска радост, али он, не изменивши |
то, горко осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући не |
у.{S} Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога |
, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, све по такту, |
убијен, промени се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње |
устоловина право к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве наг |
да писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. </p> <p>— Хај |
ица извади из недара смотуљак и баци му у крила. </p> <p>— Број! — рече му Ђурица. </p> <p>— Ла |
шаста топлина по целоме телу.{S} Очи му у оној помрчини засјаше необичним сјајем и он, готово н |
а нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, |
олико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му |
р.{S} Три жандарма одредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на соби, а је |
а једни чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо л |
даље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу. </p> <p>— Мо |
и раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини...{S} Тек година, нема ни пуна година, а чин |
е витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p> |
ћерамидом покривених, кућица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче |
!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, и не |
ице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше сви к општинској судн |
а кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последње |
ађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један св |
дне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кроз малена незаштићена оканца, уносећи собом |
пре дохвате рудничких огранака, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке оп |
Новица.{S} Последња Двојица полегали су у корову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а |
ободно обрне, а око понеке подигнути су у пространу дворишту кошеви за кукуруз, стогови сламе, |
протегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио |
рзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, по |
акве заседе, прикривен...« И он седе ту у један шибљак, према самом извору, извади из торбе што |
. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за |
н и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватр |
Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су пре |
а дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људим |
ју да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је Марков |
ном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо |
бу. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу у овој проклетој помрчини. </p> <p>— Што ће ти? — одгов |
ећа!{S} Откуд тако рано? </p> <p>— Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потраж |
ненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. — Ко се скрива и бега, |
се три човека, који необично изгледаху у овој полутами.{S} Ђурицу нехотице обузе језа; он опру |
ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички.{S} Раста беше малена, али |
рици, сви његови поступци, који стајаху у битној противности са животом њене околине, који наил |
ји се као нека чуда издизаху и повијаху у густој помрчини.{S} Први кораци одјекнуше необично у |
ма...{S} И сад му се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љу |
днога дана свих пет младих чворака беху у његовим недрима: што је за њега било немогуће, другом |
е мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ј |
а разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S} Овце, од стр |
по чашу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека т |
>— Добро је.{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> |
ва коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђаше увек п |
да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Твоје ми признање не треба ништа, али ми мо |
га убила! </p> <p>Станки застаде осмех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се |
ругови прихватише врата оздо, понеше их у страну и отворише сасвим...{S} Слаба, бледа светлост |
чина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше сви |
рече он, узимајући новце и бацајући их у недра. — Само хоће ли остати што другима? </p> <p>— Б |
и; само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. </p> <p>Зликовци је потераше пред собом у вај |
жбуна издиже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звер |
ељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог оца наше |
ам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да |
спаваху тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића |
ка искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди |
од нападача, и Никола осети јак ударац у леђа. </p> <p>— Не ударај се, молим те, наредићемо се |
коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.{S} Јелек му беше лепо срезан, пр |
{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поздрави је нежним |
венило наилази на лице. </p> <p>— Хоћеш у село, попо? — рече он благо, као обичан сељак, који ј |
спитујући своје подобности, носио добош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се на |
Нису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуда провући! |
еност шири се око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, ниједнога знака |
l:id="SRP18971_C20"> <head>XX</head> <p>У прљавој, каљавој, последњој палилулској улици, на кра |
на ум они, које је он побио!... </p> <p>У тој грозничавој безразложној нади проживео је до дана |
што шушка, јамачно се спрема... </p> <p>У исти мах зачу се неки узвик споља.{S} Митар истрча из |
егде настанимо, па да живимо... </p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове главе.{S} Они не опаз |
оследице, ни за шта на свету... </p> <p>У вече Радован стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек бе |
е познато име Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, кој |
ње вилице, свакоме игра усница. </p> <p>У народу свачије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чу |
одговара Ђурица, па опет леже. </p> <p>У глави му читав хаос, живци већ отупели од страховања. |
ничега« продужи што више може. </p> <p>У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не м |
извесности прође му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њ |
ху много да кажу један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Новица. </p> <p>Пошто се засад н |
} Седи доле! — и замахну ножем. </p> <p>У кући се разлеже страховито врискање.{S} Ђорђе сав пре |
ојми, па устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби остадоше Ђурица и Станка. </p> <p>Погледаше се о |
урица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике ливаде, са којих се диже по |
ба из раније да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи |
тави то! — викну Ђурица гневно. </p> <p>У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, п |
— насмеја се Ђурица задовољно. </p> <p>У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни |
ом душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такву стању, после непрекиднога јурења целога часа, с |
са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако до |
оковима. </p> <p>— Пуцај!{S} Не дај!{S} Уа! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... |
зила је преко поточића, преко камењара, убадала се, убијала ногу непажљивим гажењем, али на то |
чио.{S} Мајка му срезала дуге кошуље од убељена конопљана платна, сестра му их извезла црвеним |
зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, па квит посла — рече кмет. </p> <p>— Је л’ |
огинуо је. </p> <p>— Како! ...{S} Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај шт |
ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да је побратим не омрз |
дница, сумњам да ће преболети...{S} Што уби ову девојку, несрећниче! — обрте се он Ђурици. </p> |
исли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх. |
... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су те обрлатили јата |
кажеш: мари ти он за њине претње.{S} Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга.. </p> <p>— |
о поточића, преко камењара, убадала се, убијала ногу непажљивим гажењем, али на то није обраћал |
, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ама, сре |
ша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упропашћујеш поштени свет, па дајеш |
еднако крстари по селу, с намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изненади. |
више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на ко |
говори она и застаде. </p> <p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћат |
Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржават |
и Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} Новица ве |
исати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право кажеш: мари ти |
>— Како? </p> <p>— Хе... како?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси ви |
ади се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Ка |
>— Па, шта мислиш? </p> <p>— Хоће да те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати на коју мас |
на његова кретања, да се он ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предузимало.{S} Изгледа, к |
дела.{S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, |
. </p> <p>»Али како ћу сад?...{S} Да га убијем својом руком... не могу, нећу...{S} Тако би се с |
ати. </p> <p>— Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могне |
Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чистини ис |
ана саопштише одлуку Касације, беше као убијен, промени се, снужди се... али му у души остаде ј |
ну масу под врљикама. </p> <p>— Она је, убијена!... — повикаше други. </p> <p>Капетан и Митар п |
да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма ко |
и ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бо |
ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. </p> <p>Симо се исправи, машући оном руком, кој |
ју. </p> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце? — запита |
о тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’ |
је то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али доб |
његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли |
та је ово?...{S} Шта хоће ови?...{S} Да убију... мене!...{S} Да бежим!...{S} Сад сам откован, с |
арски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једном се мре.{S} А ј |
сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај те мисли, опет му пројури |
} Шта ће тај колац ту?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?...{S} |
ан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај те мисли, о |
> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме бих се, мож |
стога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју гл |
поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после плати |
и се и сама. </p> <p>— Ђурица, слава га убила! </p> <p>Станки застаде осмех у половини, као да |
... </p> <p>— Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му |
И ја ћу се исповедити...{S} Нисам никог убила, ни онако... какво зло учинила, што да ми не да? |
</p> <p>— Каквог курјака, ’натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. </p> <p>— Ја |
. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега св |
о намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе |
х очију.{S} И јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас дв |
идем?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам човека!..« И при тој мисли стеже му се срце и |
ем ићи к њему с оволиким парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— |
у га тако начинили, кад није још никога убио? — запита она радознало. </p> <p>— Па... побегô од |
/p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он сам... |
<p>— А ја сам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом.... </p> |
угледа још некога над оним, кога је он убио.{S} То се снаха наднела над мртвим девером и домаћ |
очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто јако пуче и |
.{S} Уцена је повишена одмах после оног убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатр |
е он, кад стадоше да се ређају похаре и убиства. </p> <p>И опет обрће очи низ пут, али у њима в |
...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То |
безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И напослетку, другови су се ревносно чували |
о је насигурно да ће извршити бар једно убиство; али га изненади и ублажи ова попустљивост и по |
данас, јеси ли полудео!...{S} О каквом убиству ти говориш? — одговори Симо зачуђено, али му пр |
ј ствари десети пут... </p> <p>»Смем га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако су га ве |
н, живот човечји!{S} Жива здрава човека убити... онако без ичега, без боловања... сад био жив и |
ми, само је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут |
уком и, тако рећи, зликовцем, кога може убити последње циганче, па нико да му не суди. </p> <p> |
ла добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити свашта... |
еш! — викну Ђурица. </p> <p>— Можете ме убити, али сад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — вик |
<p>— Јесте...{S} Претио ми је да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме убија? </p |
<p>— Како, па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?... </p> <p>— А ко ти је крив, што т |
на, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{ |
ан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете убити? </p> <p>— Јок, не море још — одговори ћато — док |
после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он |
куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да те убијам, лу |
т мучиш сиротињу кајишарским интересом, убићемо те на месту. </p> <p>Сви сељани осташе као прик |
га скроз, и Мато паде мртав... </p> <p>Убице се окретоше и одоше кроз село.{S} У Радоњића забр |
ти бар једно убиство; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његовој вољи.{S} То |
ково лице, очекујући другу реч, која би ублажила или преиначила ту страшну мисао, али поп нароч |
и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака...{S} Тако се носи и миса |
лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после |
ва широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у пакв |
о пролетаху поред ње, једна се закачи и убоде је.{S} Она сама опажаше да није са њом све у реду |
штећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из свега гласа: </p> < |
оследњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станк |
стрже мали оштар ножић.{S} Сад би могао убости противника, али су му руке више лактова стегнуте |
гова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... </p> <p>...{S}Из груди опет полази нешто вр |
ко други, као да је видео женску конђу, убрађену црвенкастом марамом са белим цветићима.{S} И в |
лижише. </p> <p>— Ми смо, наши смо... — убрза Јово с одговором, видевши пружену пушку.{S} За њи |
аде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, в |
ћи ћемо — одговори Ђурица, па сви троје убрзаше корак. </p> <p>Кад стигоше потесу, беше већ сва |
мећу, нарочито овом памећу, коју Ђурица уважаваше, јер је у себи не осећаше...{S} Али није ни т |
тако срећан, да схватим драгоцене мисли уваженога господина попе, мени се чини... ја бих рекао |
ћи разбојници — на страном језику.{S} А уваженој господи бандистима нека је слава и част! ...{S |
а само једна.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да се м |
момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у |
ок.{S} Шта је било. </p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у пол |
Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше обо |
Станка, ходи овамо. </p> <p>Капетан је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте н |
је узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде |
акви су остали људи.{S} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди га да сед |
Велику муку имађаше среска послуга, док уведе кола у среско двориште.{S} Жандарми одмах скидоше |
И он им се придружи. </p> <p>Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек сеђаху три младе женске, здраве и |
утрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На средини стоји округ |
су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, те им се види само |
опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у једно исто време, одвајају у засебну собу, откуд |
ужи. </p> <p>Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек сеђаху три младе женске, здраве и примамљиве, обуч |
а ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? < |
коме.{S} Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред собом |
стотине и двадесет! </p> <p>— Тако они увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, он |
увек тако раде? </p> <p>— Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. |
м, па се уздржа и запита: </p> <p>— Баш увек тако раде? </p> <p>— Па... готово увек — одговори |
цање и за њим се појави на вратима суха увенула старица.{S} Погледа их својим немим старачким п |
ј... </p> <p>После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена |
} Изненади га толика дрскост.{S} Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио |
ега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити |
ше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непоми |
не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али |
поглед преко својих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p>— Мој ота |
.. </p> <p>И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у |
ружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило.{S |
широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање шуме, која се ск |
о осећање само позледило ране и муке му увећало... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
ју, кукњавом, но стеже срце и ућута.{S} Увече исприча Марку све што је видела, пратећи их два д |
о њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше на |
е га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху нови црвени опан |
<milestone unit="subSection" /> <p>Тек увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом. |
ди да га одмах носе и закопају. </p> <p>Увече је, украј срескога пута, израстао нов хум влажне |
среће.{S} Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни за |
ање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па |
оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше |
кве одговоре од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. < |
махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиском ових н |
он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дак |
му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасла. </p> <p>» |
> <p>После првих удараца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као |
века, продире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха |
од самога пространства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви опасн |
ожеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осе |
е. </p> <p>— За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију... ц |
ијатно: што су му сад руке слободне.{S} Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први ма |
ре; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.{S} Опасивао је око себе два шир |
оди к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павит |
<p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, смејући се и сама. </p> <p>— |
утка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, истина, обрадова меденици |
и — мислити... </p> <p>Мислио је о оној увреди.{S} Знао је он кога се тиче она напомена о јалов |
једна друга!...{S} Оставих добру мајку, увредих до срца старога оца, окретох леђа целом свету, |
... </p> <p>А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У Сретенову колу остаде само |
Ја, вала, јок... што? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’на |
да показивала према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води |
еј! </p> <p>Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то |
да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и опет подигну главе, очекујући музару... |
рловске висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица.{S} Њихов поглед продираше ош |
једва жив.{S} Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад изда |
тупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу... |
а се намешта на постељи. </p> <p>Станка угаси свећу, али не леже.{S} Остаде да премишља у тамно |
{S} Новици остаде још толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за |
ик, а младост хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној пој |
е она Станка, која је била девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увид |
head> <p>Давно је свануло.{S} Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају.{S} По в |
оне чисте предане љубави према Станки; угасило се оно бурно ватрено осећање, које их је бацило |
е једини знак да се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, на самом крају вароши, поред пот |
ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко очајнички. — Оно је неко проклетс |
са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се под теретом његова тела.{S} Тако пролежа без |
S} Него је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега |
а...{S} Али то није све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Јест, |
таше. </p> <p>Ђурица, легнувши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се раширило и |
е испод губера и, после кратког чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору.{S} Овц |
је да те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чистини испод куће: сео на један брешчић |
ема.{S} Погледавши случајно у двориште, угледа тамо два човека, од којих један утрча у кућу, а |
{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окренута леђима, |
е да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога над оним, кога је он убио.{S} То се с |
ет иде даље.{S} Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.{S} Нека беспредметна рад |
преда се и, под једним густим гложјем, угледа њега где седи, са пребаченом пушком преко крила. |
гомиле земље, што се издигла пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње...{S} Трже се, као д |
ао, па се спрема да легне...{S} Срећом, угледа жандарме како се привлаче кроз воћњак, па искочи |
к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним |
двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, Никола угледа снаху како је необично присела код завале испод |
но му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао |
да га видим уплашена, упрепашћена, кад угледа наслоњене пушчане грлиће на прозорима! ...{S} Да |
срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено напуштено огњиште, у коме је беза |
ли му и покрета... </p> <p>Али сад, кад угледа она четири жандарма, стеже му се срце, раскида с |
пијанства ни трага... </p> <p>Сав народ угледа на њему право самртничко, зелено бледило... </p> |
му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним пр |
зор напоље?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. < |
n" /> <p>Кад Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му црте строга и одлучн |
е тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угледа како оно страшило необично отвори и рашири очи, |
о! </p> <p>Загледавши се кроз трњак, он угледа пред собом, у потоку, сељака који држи два вола |
мке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се отегао на зеленој ледини, |
а до половине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај сиг |
б, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом само неку тамну, нејасну гомилу са но |
оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, ј |
итар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни груди. </p> <p>— Јадница |
и. </p> <p>— Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. </p> <p>— Копај |
ди откуд та жена овде!{S} И напослетку, угледавши врата, једним скоком испаде из куће и потрча |
као и други, само нешто мало писмен.{S} Угледавши Ђурицу, он зину од чуда, па стаде, онако сањи |
и...{S} Овде сам слободнији...« </p> <p>Угледавши човека где му се приближује, Вујо се диже и п |
и звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изгле |
и Ђурица збуњено. </p> <p>И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, нема |
једну, затим више белих сеоских кошуља, угледаше и понеку пушку.{S} Сад није било сумње да су о |
ђоше на чисто поље, које пресеца поток, угледаше коњаника, с којим су се морали срести.{S} Ђури |
све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а |
узорану њивицу, и кад се испеше на брег угледаше омалену сеоску кућу, која на оном крају до њих |
у пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше свога стражара како прескочи врљике и побеже к |
сане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од поло |
ште... </p> <p>Деца се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и забадају иверје у земљу, з |
ављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је доб |
ајзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали.{S} И то ће јавити. </p> <p>— Знам, знам... д |
зело је друге вратнице, па једни чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на ст |
борисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене |
се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат. </p> <p>— Што |
амо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После неколико минута врати се Мато са |
, знам.{S} Све је то удесио онај матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити |
— помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап прису |
он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање.{S} Једаред застаде, |
давно је реситио рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његов |
не парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} И сад му се ређаху |
говим животом.{S} Само једно није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природ |
миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи ч |
, без размишљања, онако исто као што се удављеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохвати свој |
еби друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих ј |
ца, схватајући положај хајдука, који се удаљи од свога посла. </p> <p>— Једини ти је пут, синко |
ор на неке обичне ствари, па се одмах и удаљи. </p> <p>Нашавши Станку на одређеноме месту, пове |
е обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоумећ |
еше му све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке |
мари...{S} У ушима шум... и тамо шушти, удара, пишти...{S} Срце се стегло, следило: окаменило с |
голих чукара, куда се провлаче бегунци, удара их својим леденим оштрим сечивом, па јури даље, п |
игра једначито, брзо по такту... игра и удара као дамари...{S} У ушима шум... и тамо шушти, уда |
ваше девојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> < |
а осети јак ударац у леђа. </p> <p>— Не ударај се, молим те, наредићемо се лепо... — рече он, с |
ра, куршуми прелећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа право |
у, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке ударају на зној... ха... ха... </p> <p>— Пријатан мирис |
викну пред вратима...{S} Груну још јачи ударац... врата излетеше, обртоше се и падоше...{S} Гру |
у један од нападача, и Никола осети јак ударац у леђа. </p> <p>— Не ударај се, молим те, нареди |
<p>Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну весело: </p> <p>— Даска! </p> <p>— Лакш |
ајно запомагање.{S} Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, |
о Сретену као град. </p> <p>После првих удараца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, а |
проведе неколико дугих часова.{S} Сунце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улиц |
ше но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за паметно |
дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или да се за |
.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је ударена. </p> <p>— Код Петра су завоји и стаклета — одг |
тановим. </p> <p>Како стаде пред врата, удари снажном песницом по њима...{S} Врата се затресоше |
будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако |
макао путом, па ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком |
обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, па |
— не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и д |
е. </p> <p>Куд ће сад? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова се |
буде Ђуричина глава.{S} Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато |
} Не чу се никакав други глас...{S} Она удари још јаче...{S} У ходнику шкрипнуше пеке даске и з |
се враћа из њиве с празним судовима, па удари опет преко забрана.{S} На истом, пређашњем месту, |
, није то... она само проврти, а чутура удари клин. </p> <p>— Море чувај се да не заклиноше. </ |
се сви на разне стране. </p> <p>Ђурица удари најгушћом шумом и, дохвативши се планинскога венц |
трашилу у груди.{S} Осети само како нож удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи |
тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. </p> <p>Радован плану, севнуше м |
ак Ђурица се спусти са високе планине и удари реком, која тече кроз потес кленовички.{S} Потесо |
ац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, |
викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Никола осети страшан бол |
ован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм љу |
мо још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без те |
не поврате. </p> <p>Ђурица с Пантовцем удари потоком, који протиче испод Дикића кућа, где је о |
нешто јако пуче и њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и |
</p> <p>— Хајде у гору. </p> <p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} Све досад сматрао је ту миса |
ајући да ћу на њих наићи — одговори он, ударивши гласом на оно оданде, услед чега Станка намах |
цу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници. </p> <p>П |
врата се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио |
стаде мало, те сад изгледаше где би још ударио.{S} Јатак му показа трговачкога вересијаша из Бе |
те добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуз |
!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак.{S} |
! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно оданде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — одгово |
, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. </p> <p>— Чекао |
аним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџију усред бела дана, пред |
клопише... тело се дрмну, покрете се од ударца куршумâ... зацрвени се кошуља на грудима... и це |
.. као да се спрема за раније да издржи ударце куршума...{S} Гледа и чека... не дише... </p> <p |
о претоварен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Са |
е да остане удовица — наставља Митар. — Удаће се она, не бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе |
појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. </ |
да се шалиш! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне своју грозну шалу |
ле... </p> <p>Обоје су променили ношњу; удесили су да се оделом не разликују од становника свој |
и па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.{S} Г |
ле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађ |
ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{S} Све је то удесио онај матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годи |
тављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше. |
и мени све лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. </p> <p>Станка се зачуди.{S} |
је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мисл |
</p> <p>— Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом! </p> <p>— Ха-ха- |
љуљајући се и поводећи главом напред и удесно. </p> <p>— Која је боља, побро?...{S} Знаш?... — |
е је Новица. </p> <p>— Сестричина ми... удовица јадна — одговори она и саже главу стидљиво, као |
удовица, има нечега стиднога. </p> <p>— Удовица зар?...{S} Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћ |
е. </p> <p>— Која је то? </p> <p>— Нека удовица... води га као коња зауздана.{S} Али опет он до |
о, као да у томе, што јој је сестричина удовица, има нечега стиднога. </p> <p>— Удовица зар?... |
ан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остане удовица — наставља Митар. — Удаће се она, не бригај ти. |
плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри, отимај!...« </p> </div> <div type="chapter" xml:i |
ни се приближише једно другоме, да тако удружени лакше сносе тешку самоћу... </p> </div> <div t |
ђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисли, н |
« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на њих деб |
оњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с |
танувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно дру |
о и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За један тренут |
ица шкрипну, врата се отворише и Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који те ђаво тера ноћас?...{S} |
је потераше пред собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истресе једну трубу |
помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу у овој |
драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Једна плавојка, мало погурена, јасних и св |
tone unit="subSection" /> <p>Кад Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му |
ога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради |
ти?...{S} Хајде у собу. </p> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земља |
, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох — одговори Ђурица |
у неприлику: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, |
се осврте и приђе к столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те ошт |
ести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено |
вара прозорче олепљено хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а |
е размишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену |
ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опа |
се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњих година, нос |
и се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака д |
е као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођо |
који с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу. </p> <p>Писар седе на клупицу пред кућом, ј |
га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани страх: стаде да преза од свакога с |
дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
и махну главом на остале. </p> <p>Писар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра гд |
који стајаху пред вратима. </p> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скри |
а које беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе у кућу. </p> <p>Прође пола часа.{S} Писар попуши не |
ију, тањир са сиром и скорупом. </p> <p>Уђе капетан у собу...{S} У последње време, нарочито отк |
ред општинском кућом не беше никога.{S} Уђоше сви у заседање, где писар састави протокол о сврш |
ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и д |
у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше обојица у собу, она се трже из сна и засја јој ра |
иво провукоше кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак.{S} |
, те се провукоше кроз ограду обојица и уђоше у двориште.{S} Ђурицу обузе нека непојмљива зебња |
два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове су улоге одређене усл |
тоношама« — осећа како га обузима стид, ужас. </p> <p>— Ђуро, пољуби овај свети крст...{S} Пока |
ду свачије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. </p> <p>Неко п |
припије уз тело и подиже очи... </p> <p>Ужас!...{S} Свих пет грлића пушчаних пружени... само се |
та помисао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе црноме дану...{S} Чуд |
ија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх.{S} И усред тих мисли он се сети хлеба, зг |
а сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни положај: личио је на звер, коју непрестано, с ме |
љаше...{S} Глава га жигну још јаче, још ужасније, и он некако механички, без размишљања, онако |
о бих да му спира с прљава лица трагове ужасних злочина, мука, уздисаја...{S} И с мокрих камени |
ти још теже. </p> <p>— О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага |
, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај...{S} Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо |
крсти с оним човјеком... знаш?... па да уживамо као цареви. </p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну Ђу |
Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу...{S} |
по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га прати на тешку п |
ала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совра изгледала као |
коло стоје празни тањири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом. </p> <p>Уђе капет |
једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и |
се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу |
S} Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што |
За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаше |
ва кметова осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће сл |
клао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вр |
орашњи војник. </p> <p>— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем |
му и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вешт |
еде шта се ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна изма |
. </p> <p>»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Б |
орави на све друге обзире. </p> <p>Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће ре |
и му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, кад п |
лучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама, и држи |
овац не гурну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, узе нов |
екиванога поздрава. </p> <p>Сретен пође уз њу. </p> <p>— Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим т |
ев покрете се... </p> <p>Ђурица се саже уз дувар испод прозора, подиже руку са револвером и окр |
ед; намешта рукама кошуљу да се припије уз тело и подиже очи... </p> <p>Ужас!...{S} Свих пет гр |
је острагуша.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије |
секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно в |
необични људи притрчаше му, створише се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажни |
а, развршен и развучен.{S} Примакоше се уз брвна, неки наслонише ухо: тишина... све спава здрав |
апта Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву. — Да |
аде га. </p> <p>Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу д |
кметови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегун |
одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз њега.{S} Сад је био присебнији и одлучнији, није га |
де да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погледом, и очеки |
еху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, п |
не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу. </p> <p>Преко њега прелете буљина, машући тихо |
Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.{S} Радован |
о иза вароши, пређоше поток, па стадоше уз једну ограду, која је једним крајем излазила на улиц |
у их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила широке тканице са девет разнобојних |
{S} И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, о |
из које се ипак осећа само она...{S} И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно ст |
вим крилима...{S} Он се стресе и пожури уз брдо... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, |
S} Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спред |
ју господа полицајци! ... — рече он као уз реч, али погледа Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’вала |
слази с памети никако... оно је једнако уз њега, поред сваке мисли му и покрета... </p> <p>Али |
ехнувши се иронично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао |
.. </p> <p>— Море није то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не |
не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели, кри |
ти се он попових речи и, идући полагано уз поток, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад ни |
ни сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљубљени, загрљени, занесени...{S} Младост с |
еља.{S} Сад се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, |
ла ми се она његова радост и послушност уз мене...{S} Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша ка |
заклона до половине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему о |
при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и |
зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљ |
еси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде. |
за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узми паре и ор |
к осећа само она...{S} И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери |
е, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: </p> <p |
»Онај качерски пући ће од муке, што му узабрах крушку испред носа! ...{S} Па кад прочитам указ |
врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима т |
леже међу овце.{S} Чекала је три вечера узалуд.{S} Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се сто |
овао сам човеку да не пропада тако млад узалуд, нека се преда власти.. </p> <p>— Па шта вели он |
манастирска врата, онда им је сав труд узалудан.{S} После краткога времена зачуше пред собом п |
све што је видела, пратећи их два дана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу затр |
војици, не изгуби.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не могаше ум |
ти боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђет |
и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мис |
да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако необич |
Доле с коња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, који се и самом њему учини непознат. |
д, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гласом. </p> <p>Он преноси воштаницу и цвеће |
анка и оде пољем, ступајући замишљено и узбуђено... </p> <p>...{S} Најпре они необични гласови |
S} Само не могаше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша узнемирено срце, које ку |
грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше ништа распознати, зачу се ус |
ез икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само се потчињаваше оној неодољивој тежњи, ко |
ки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој н |
ни.{S} А Марко, обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фију |
обично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S |
чиње се« — помисли она, обузета великим узбуђењем због ових необичних прилика. </p> <p>Радован |
и над провалијама застају сви и, у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шта да се |
ише своје куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође кући, |
стоји напољу. </p> <p>За један тренутак узбуни се цела среска кућа.{S} Пандури поизлеташе, како |
е. </p> <p>одједном му се очи раширише, узвераше се... »Шта ће мој попа овде?...{S} Откуда он.. |
е, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена погледа, страшљиво управљена у помрчину, отвор |
о!...« </p> <p>Радисав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; |
ца суморно одјекну, а он гледа око себе узверено, уплашено...{S} Сви спавају...{S} И Добросав, |
ектрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним о |
</p> <p>Она га погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену слику пр |
рема... </p> <p>У исти мах зачу се неки узвик споља.{S} Митар истрча из куће, довикнувши оној д |
S} У ушима зуји, зачује се понеки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... ве |
главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно какав буковички лау |
ра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која |
тренутка скочи. </p> <p>»Ух, бруке!...« узвикну и, под утиском разноврсна осећања: стида, срџбе |
а знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ак |
е, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, дана |
талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! — узвикну кмет, погледав новце. </p> <p>»Пропао!... пропа |
одели...{S} Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он одједном и устаде са столице, као да се сад |
једном преродише!... </p> <p>— Стале! — узвикну он блажен, раздраган, и у том једном узвику као |
</p> <p>— Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се сл |
ац...{S} Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. </p> <p>— Доле ту кус |
силе баби за врачање...{S} Ене де!... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један в |
ита пресуду. </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикну Ђурица, кад се у пресуди помену Краљево име.{S} |
обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. </p> <p>Ђурица, видећи |
вам се отворити стециште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смех |
</p> <p>— Тако, соколе, то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а ш |
чите њене прекоре, који му досадише, па узвикну: </p> <p>— Не звонцај ми ту, док ниси сад добил |
и Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикну: </p> <p>— Онај што држи магазу...{S} Црногорац |
р стаде копати и после неколико удараца узвикну весело: </p> <p>— Даска! </p> <p>— Лакше сад — |
о ђубре од живине и стоке.{S} Наједаред узвикну весело: </p> <p>— Дајте мотику! </p> <p>— Мариј |
оглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну: </p> <p>— Ене де, проваљен зид!... </p> <p>— Ш |
тво, извршено над Сретеном у ливади, ОН узвикну: </p> <p>— То није ништа... само сам га ровашио |
зад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: </p> <p>— Хеј, мајковићу, зар је ова рука |
ше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: </p> <p>— Господи, Господи, помилуј н |
ну он блажен, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде исказати цело своје осећање. </p> < |
ест, ено опет показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на оч |
...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке цр |
народу... </p> <p>— Еј, црни Ђурица! — узвикује неко близу њега. </p> <p>— А-а! ... — одзива с |
p> <p>— Пиј, море, шта си се побабио! — узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајдуковати, тр |
раљ може...« </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикује он поново, прекидајући слабо и монотоно читање |
уго и журно, кроз нос, час запевајући и узвикујући високим гласом, час гудећи басом.{S} Изговар |
p> <p>Кад се изређаше она прва питања и узвици, који су обично без садржине, Ђурица одмах пређе |
твоју општину? </p> <p>— Јесам... онако узгред.{S} Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год |
љу, за вечиту невољу...{S} Еј-хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. </p> <p>Сан |
} Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке |
Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да |
тадоше му се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако т |
. </p> <p>— Онда... ништа!... — рече он уздахнувши. </p> <p>— Тешко ми је, Ђуро, што ти не мого |
од других, па... ето!... — одговори он уздахнувши. </p> <p>— То је, то је, знам ја... ти други |
да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обич |
анински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде о |
ава лица трагове ужасних злочина, мука, уздисаја...{S} И с мокрих камених плоча опет се дижу об |
p> <p>— Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући шубару на леву страну, откуда га |
намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио његово душе |
доцније послужити овим одговором, па се уздржа и запита: </p> <p>— Баш увек тако раде? </p> <p> |
ици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде да |
а насред пута.{S} Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} Неки сељак, ког |
т.{S} Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слабачак и промукао гл |
ро наплатиле за овакову грубост, али их уздржа његова оштра збиља, иза које су опажале да сева |
ена пречагама, преко којих су намештене уздуж две широке тренице; на њих се ставља јело; около |
и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразговетне слике, |
каже: »На, понеси Јову«. </p> <p>— Па, узе ли? </p> <p>— Узех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаво |
у ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, п |
</p> <p>Ђурица спусти свећу поред себе, узе једну Симову руку и забоде му усијану иглу под нока |
ер ближе, момче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгле |
на одлучно. </p> <p>Он јој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а он |
твори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.{ |
њару. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету.{S} Кмет сави дебелу ци |
а Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радовану. </p |
ља. </p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући.{S} Ма |
и једним мушким скоком прескочи речицу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где се суко |
ом, спустише му дугачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, |
петан оде са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадо |
вуче и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа д |
тећи, живо привеза конопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма... < |
ен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.{S} Млад |
у меку као памук кожу на руци, потом је узе за образе, поглади јој меку намирисану косу на глав |
толицу и посадивши је поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу |
до Главице...{S} Пита за све..{S} После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим |
руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква на |
о па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </p> <p>Одма |
/p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашавши све |
оз која је ушла Станка, те их закључа и узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам будити.{S} |
ар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али о |
ац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад |
камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим |
а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те раздели свој тројици.{S} Ђурици даде ост |
кајас са наређаним мецима.{S} Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутур |
и обрте се к Радовану. </p> <p>Пантовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему |
с. </p> <p>— Шта то радите! — викну он, узевши пушку на руку. </p> <p>Сељани занемеше, кмет нај |
у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда св |
р се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, ш |
за њихов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене за њихове главе... </p> <p>— Ама, по |
дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би г |
, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} По |
ништа; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се с |
викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— Како?{S} Није, браћо, |
урица. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео педесет, о пантелијевском тридесет, а колико ти је |
јатацима, оставити што и мајци, па онда узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути с |
ата.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ћ |
ено махну руком поред уха, што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да |
>»Смем га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његови људи не |
ео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети другу...{S} Зар толике моје муке и срамоту да пог |
Јову«. </p> <p>— Па, узе ли? </p> <p>— Узех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како |
однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. </p> <p>— Па.. |
је то тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, |
механџију Цинцарина и момка му синовца, узеше му осам стотина банака и, зарезавши му нос, припр |
S} Он и пандури за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту. </p> </d |
сјахаше, жандарми искочише из кола, па узеше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само |
сагиње пред крстом, па га целива...{S} Узима попину руку и два пут је љуби... а усна опет изда |
Како да није доста, болан... — рече он, узимајући новце и бацајући их у недра. — Само хоће ли о |
летница једна — од говори Марко срдито, узимајући гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити |
знаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да де |
>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени ланац на ногама. </p> |
о од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се |
а је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друг |
> <p>— Е, нисте видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру |
<p>— Хе... како?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега. < |
ог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p> <p>Ђурица иђаше очима за Срет |
?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} То ли би |
Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Ј |
чно, и старога новца.{S} То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — |
и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини... </p> <p>— Ц |
о живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. </p> |
оље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се пос |
рече попа, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е |
з пут, у каквом склонитоме месту, па му узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, н |
велим, господо: прилике и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдук |
куповали, па их нећемо ни продавати, но узмите па једите — одговори стражар и даде им по један |
Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда по |
да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво, раш |
лан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више на |
одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде |
у велику узбуђеност, не могаше да стиша узнемирено срце, које куцаше јако и брзо. </p> <p>Склон |
узалуд.{S} Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока.{S} Овце пођоше и окретоше главе низа |
поји их на једном виру.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, т |
нога нападача или бегунца.{S} Заобиђоше узорану њивицу, и кад се испеше на брег угледаше омален |
ик. — Ми смо почели о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, ко |
у да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... |
ни откуда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да скрива своје стање и положај, па није волео д |
н од Вуја зависила је и од неких других узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео одредити |
имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе како не в |
чати и спремати за посао, кад треба што ујдурисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад |
а своје хаљине.{S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. </p> <p |
чи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренута |
е опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му зас |
шку испред носа! ...{S} Па кад прочитам указ, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа кап |
очекивао да види иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме бе |
се према њима друга врата, на којима се указа разбарушена сањива глава.{S} То беше капетан. </p |
у се такво исто звиждање.{S} Мало затим указа се Новица између проређених грмових дебала. </p> |
е, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних мисли...{S} Сунце |
им се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да приступе послу и ра |
а беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало руменила.{S} Још неколико тренутака, па |
ује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се гл |
е може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових савета, који му веома тешко па |
беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, пепео од косе, који му да |
а и целога света; знала је да тога часа укопава своју младост и будућност, да је њен живот био, |
ан пушкомет, Ђурица наједаред стаде као укопан.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: — О |
урица зину од чуда и стаде на месту као укопан. </p> <p>— Зар ти први — продужи кмет — откако ј |
аде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> <p>— Како... зар то може да буде |
ећу, тако и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем...{S} Писар скочи с коња и приђе к от |
епрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање.{S} Ни је |
ња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај видокруга, откуда се помаљаху ре |
p> <p>У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, прове |
застаде осмех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејати ни повр |
дмах носе и закопају. </p> <p>Увече је, украј срескога пута, израстао нов хум влажне земље, као |
ом раскинула? </p> <p>Станка му исприча укратко, испрекидано, без везе у мислима, ноћашњи догађ |
у стоку, а мајка му весела лица подноси укусно јело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пу |
лан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То |
одитеље, треба видети шта ће са Јовиним укућанима, треба прегледати кућу... </p> <milestone uni |
ти Новицу, а ако се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега затвори.{S} Једном пандуру р |
<p>— Једва га укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. </p> <p>— Где га на |
им сам ђаво помаже!« — помисли капетан, улазећи у двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојиц |
проводи зликовац свој последњи дан.{S} Улазећи у собу, сваки се изненади, видевши весела човек |
ђаволи, па да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи у забран, Ђурица пропусти друга напред, коме ов |
је мало час сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, Никола угледа снаху како је необично пр |
, испеци нам каву. </p> <p>— Сад ћу, не улази овамо!... — одговори отуд женски глас. </p> <p>По |
сваке људске појаве на улици.{S} Журно улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и |
и хајдуци се и нехотице зауставише при улазу. </p> <p>— Палите свеће, море; хоћемо да поломимо |
Пантовац са Симеоном. </p> <p>Врата на уласку у двориште беху затворена, те старац стаде да лу |
се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. </p> <p>Ђурица, видећи га онако весела, прих |
ама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S} То беху врата на ходнику, пред |
улицама, по двориштима, по праговима и уласцима у куће...{S} Са стреха и из натмурено сребрнас |
тмуло шуштање проноси бесним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... </p |
оси и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шт |
ја је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања сеоској момчадији. < |
око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празноверни страх, коме се она не могаше п |
белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, улепљена усиреном и запеченом крвљу. </p> <p>— Што ти ј |
те...{S} Болан, Станка Радоњића! ...{S} Улетео бих онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ват |
еба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... и опет да му је |
ње унапред осећати како куршум звижди и улеће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме |
се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непознату му до сад снагу самоодбране, коју |
им добром у свету... </p> <p>Палилулска улица претворила се у море блата и влаге.{S} Читави обл |
дужину, пружила главна и једина варошка улица.{S} Петлови ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, |
и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, преко стогова, преко чиста поља...{S} Ђурица сла |
авој маси; расплинуло се блато по свима улицама, по двориштима, по праговима и уласцима у куће. |
исаву, који још стајаше пред вратима са улице. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозорима. |
у шуму... </p> <p>— А ова кућа није са улице? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо је напред магаза ђе |
ше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај ј |
земљоделске куће.{S} Становници су ове улице махом они типски и Београђанима добро познати зем |
оделом не разликују од становника своје улице.{S} Ђурица је, преко гломазних војничких цокула, |
оћу по житкој тештавој маси непоплочане улице?...{S} Ни најбоље мачје око ништа не види, али ух |
ару.{S} Станка је, као и све жене из те улице, носила халине од неке загасите вунене тканине. < |
ла својим непробојним покривалом куће и улице, притисла саму земљу, па стоји тако непокретна и |
гачи разиђоше се на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онак |
жну прашину и засипље њоме другу страну улице.{S} Пажљиво и опрезно корача момак, бојећи се и п |
у десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.{S} Кад сврши игру, он с |
ово хоризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњск |
вакога звука, од сваке људске појаве на улици.{S} Журно улази у кавану и, видевши сва позната б |
сни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.{S} У оним пукотинама, кр |
и отров...{S} И усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, кој |
прљавој, каљавој, последњој палилулској улици, на крају Београда, поређани су сниски неокречени |
себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше |
ели... </p> <p>После једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се не |
икоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер бе |
о човек који не зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пред једном каваном нађе самога Сима. </p> < |
раду, која је једним крајем излазила на улицу, а другим на поток.{S} Новица подиже један прошта |
други, бунован пандур.{S} Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Рад |
вароши, поред потока што пресеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана госта, ко |
миг био довољан, па да се одмах промене улоге... </p> <p>— Како ћемо сад, кад ниједан не знамо |
да уђу заједно у двориште.{S} Њихове су улоге одређене условно, а главна им је брига била, да с |
к, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људи, који су |
исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре зго |
.{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, ж |
м, док му не падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и |
ислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!... </p> <p>У тој грозничавој |
; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално д |
; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не поможе ништа. </p> <p> |
ко тапкање по прашини.{S} Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута.{ |
ти. »Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће м |
збиљност уплаши Ђурицу, збуни га, те не умеде одговорити на поздрав, ни понудити госта да седне |
новина, нешто неочекивано, те одједном умекша своју љутњу, заборави стару срџбу на кмета, и ос |
епо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вала, јок... што? — |
, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне Ђу |
зога помиловања, које су му »пријатељи« умели испословати, продужавао је стари занат.{S} У крађ |
би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако задаје |
ре. </p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо ви |
м благим погледом својих великих очију, умео да прикрије ту особину.{S} Само га често издаваше |
. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку те једва |
најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} И ову похару |
зрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно р |
о! — узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети. </p> <p>— |
ом одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по |
данас јевтино прођосмо — рече Пантовац, умеравајући ход. — Ха, снахо, душу ли му!...{S} Шта вел |
могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату |
ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, умерише корак.{S} У оној немој, мрачној шумској хладови |
рица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И што |
тварај! — викну она гласно, сазнавајући умесност свога захтева. </p> <p>Опет зашкрипаше даске, |
ше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пенџерлијом.{S} Вуја |
е најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, окренуше обоје низ |
, па извади цео рам са хартијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза о |
н вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама.{S} Гледај је као очи у гла |
страну.{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, па истрже нож |
Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што н |
/p> <p>— Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред ово |
коњима...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— Умећу, ако имате коња — одговори она. </p> <p>— Доброса |
пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— Умећу, ако имате коња — одгов |
ло. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети. </p> <p>— Једанпут се мре! — довикуј |
икнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.{S} Само треба срце да ти је од |
тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела бол |
... </p> <p>— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац.{S} Какве прилике |
ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у канцеларији, да би тако |
ипио право с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.{S} Истрча и капетан сањив, с огрнут |
ко липова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и о |
. неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје место, беше већ доне |
е дечаци и девојчице, те напуне судове, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне риб |
!... кâ моловане, беле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам з |
два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред ку |
ветлост зорина... тама се проредила, па умире, гаси се...{S} Петлови почињу своју песму...{S} З |
човека, који зна, поуздано зна да сутра умире од куршума, па опет живи, једе, пије, спава, мисл |
— рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави: — Имам мн |
му лупаше јако, и он се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничав |
пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања.{S} Али се опет сети вод |
е неки непознати. </p> <p>— У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици |
х отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да разгова |
ан се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату.{S} |
После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва ли |
После поноћи стиже пред среску кућу.{S} Умор је савладао јако, али она не стаде, не предахну... |
је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у густ шибљак и поседаше ј |
вши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, |
а ногама, које клецаху и повијаху се од умора и слабости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвену пост |
у, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се |
требало доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима... |
сној трави, не осећајући ни хладноће ни умора...{S} Само што пре, само да се стигне на време!.. |
S} И Добросав, који је остао да дежура, уморан, савладан пићем, наслонио главу на сто и заспао. |
проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко |
сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја |
Седи, одмори се... видим да си се много уморила. </p> <p>Станка се осврте и седе на столицу. </ |
раво да си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. </p> <p |
побратиме; не знаш како је ово добро за уморна човека — рече он, пружајући пљоску Ђурици. </p> |
оговори младић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез ос |
о је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава...{S} Видиш како он л |
ли он за мајку — или је и она заклопила уморне старачке очи?«...{S} Као одговор на његову зебњу |
викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. </p> <p> |
сладе од милога јој завичаја... </p> <p>Уморни путници оживеше, заборавише све муке и патње пре |
низа страну.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се не |
Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо |
време као подлежући душевном и физичком умору, који га је савладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па |
е опасности, онда се нема кад мислити о умору. </p> <p>Кад дођоше испод голога преседластога пр |
, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђурица стајаше над њима са пушком, из |
Шта је то смрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна...{S} После закоп |
апомена о јаловици.{S} Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био во |
рај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, к |
мо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умрем. </p> <p>— Море, живећемо, Стале!... </p> <p>Загр |
/p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чека |
и умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети. </p> <p>— Једанпут се мре! — довикује други. — |
докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— Оно, јест...{S} Али тај жи |
оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, биле смо све у кош |
м мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било... |
</p> <p>— Покојни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Дугач |
од нападача погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам изв |
S} После је одлежао трлему, и мал’ није умро. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како изгледа то |
ега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, п |
а као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да по |
И мозак, и срце, и крв, све се следило, умртвило... ништа не осећа, не мисли, не живи...{S} Теш |
е ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко гл |
овај саплете и падне.{S} За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну но |
p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се н |
рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од |
лико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унаоколо.{S} Иза куће стајаше нека стара вајатина.{S} О |
аз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоколо. </p> <p>— Чусте ли за Ђурицу? — рече једна. < |
шћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме посао.{S} Стражарима су |
еђу мене и тебе...{S} Свакад нек се зна унапред колико коме од нас припада... </p> <p>— Тако, с |
е при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још ј |
е пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у њега.{S} П |
ке из напада, који ће следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, повезан |
> <p>Он подиже новчаник и опет га пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све то време гледаше, у чуду |
чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да савлада ону велику |
огледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да ли се радује или му ј |
се сав.{S} Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад |
тка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и истога тренутка заигра ногама — из |
— одговори Митар. </p> <p>Један пандур унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и |
у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности са целим |
о да избегне онај поносити поглед, који уништава човека. </p> <p>Ђурица је имао нарочити разлог |
без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ће бити нешто друго, н |
и — како му сад изгледаше — смлавио га, уништио...{S} Није могао да се прибере задуго... </p> < |
ка, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себ |
станове кроз малена незаштићена оканца, уносећи собом и студ и отров...{S} И усред дана у такво |
страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могл |
вши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно друштво |
амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За један тренутак у |
јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} |
мо се види округао отвор, као прстен, и унутра зија црна цев.... </p> <p>Ниједне мисли у глави. |
лавом на остале. </p> <p>Писар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће паст |
е имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође. </p> <p>— Нека, |
ом.{S} Кроз ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је |
је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање.{S} Једаред застаде, погледа око себе |
да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крсто |
ичаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после |
м...{S} Слаба, бледа светлост показа им унутрашњост куће, опазише одмах место, где чељад спава |
ћа, које је откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу.{S} Таква глава беше усађена међу широк |
ло лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да |
оћу... трчи, буди га! </p> <p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запита озбиљно: </p> <p>— |
} Пријатан, заносан мирис отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди.{ |
га по зеленој ледини.{S} Народ се окупи уоколо. </p> <p>На благој, мало нагнутој равници лежаше |
вати неће ли се опет што чути споља.{S} Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било |
му се потчињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од не |
} Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса. |
.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док не дође до г |
p>— Ја шта је радио, но се спремао... — упаде му учитељ у реч. </p> <p>— Пардон, не прекидај ме |
>— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не ч |
о је за тебе беспослица, за мене није — упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му поста |
а од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да г |
.. утицаја... </p> <p>— Шта ту дробиш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, док апотека |
</p> <p>Ђурица се намршти.{S} Пантовац упаде у разговор: </p> <p>— Па шта ћеш, море, не зна чо |
би се некако могло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој |
и прозор.{S} Три жандарма одредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на соб |
нице, па једни чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше |
аман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држаху запете пружене |
</p> <p>Капетан је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе |
а пољу.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу у овој проклетој помрчини. </ |
ска вратанца ступише у одају.{S} Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две |
нас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је. </p> <p>— Нека ти Бог опрости! — рече он, па |
отур жуте воштанице, кресну палидрвце и упали свећу.{S} Затим извади једну иглу и наднесе је на |
ежурано лице, осветљено слабим пламеном упаљене лојанице, и осећаше велико задовољство што не о |
а мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, |
ју на ниже. </p> <p>Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му ј |
нажном силом вукло срце његово. </p> <p>Упамтио је последњи Новичин савет, па је хтео прво да с |
не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађују четири жандарма с пушкама... </p> <p>Све доса |
е нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упирао поглед у помрчину, па напослетку махну руком и о |
</p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p |
де изненађен. </p> <p>— Камо ти Симо? — упита га још на ходу. </p> <p>— Отишао је кући — одгово |
ко, и таман да заусти одговор, а Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти тешко тако, болан? </p> <p>— |
Матовој кући. </p> <p>»А овај ништа не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачно је Коста стига |
а, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </p> <p>— Море, Ђуро, надлагује се |
! </p> <p>Ђурица изиђе невесео, збуњен, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{ |
у пођоше сузе из очију. </p> <p>Збуњен, уплашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђу |
ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко је то? </p> <p>— Отва |
и једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута лица, оборише главе и заћуташе обо |
а бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепашћена, кад угледа наслоњене пушчане грл |
одјекну, а он гледа око себе узверено, уплашено...{S} Сви спавају...{S} И Добросав, који је ос |
<p>Милутин слете с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у џеп, у ко |
.{S} И они обоје поустајаше и погледаше уплашено из свога заклона.{S} Шуштање долажаше озго, са |
девши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. </p> <p>— Шта је то? — запита она полугласно, |
д је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. »Јес |
а: </p> <p>— Помагај! </p> <p>Ђурица се уплаши.{S} Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав...{S} |
ио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуг |
ерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Нека ње тамо у селу, |
меру са Станком. </p> <p>Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш |
а вратима.{S} Његова необична озбиљност уплаши Ђурицу, збуни га, те не умеде одговорити на позд |
Отпре би се Станка после таква одговора уплашила и стала би распитивати и домишљати се ко ли је |
е би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања вра |
у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: |
чувам се. </p> <p>— Баш ови старци... — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ет |
га, сељака, веома необичном друштву.{S} Упозна се брзо са свима женскима, а једна му постаде бл |
набављала најпрече потребе.{S} После се упозна са Тимом Банаћанином, који је становао у суседст |
цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости својој |
е још раније, за време првих састанака, упознао Станку са својим хајдучким животом, испричао јо |
вади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. </p> <p>— Није то — |
ница, па онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.{S} Остале |
нас! </p> <p>Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и опш |
ога дана није никако помишљао о смрти и упорно се надао помиловању.{S} Чудан је и тај разлог ње |
на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли...{S} Тако му пролажаху |
{S} И она одржа своју одлуку с највећом упорношћу.{S} И капетан напослетку безнадежно махну гла |
а побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама. </p> <p>Момчадија се, пос |
>Она га погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену слику пред собом |
ких одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад вид |
држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S} Па зато га је и изненадила она напомена о |
а, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командовао неограничено, самовласно, као пра |
S} Он иђаше узверена погледа, страшљиво управљена у помрчину, отворених, осушених и врелих усан |
е само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати. |
ори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли гласно |
што поменусмо, био главни организатор и управник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу |
која је горе при врху имала два крака, управо две провалије.{S} Више саставака опазише најпре |
не нађе одговора на то питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо наста |
у целога села о крстоношама.{S} Тада се управо и замомчио.{S} Мајка му срезала дуге кошуље од у |
Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан.{S} То није обич |
/p> <p>— Стој! </p> <p>Подизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним о |
елога пута: »Само да га видим уплашена, упрепашћена, кад угледа наслоњене пушчане грлиће на про |
ет се окрете, ускомеша...{S} Све се очи упреше у шарену огромну масу народа, која се, таласајућ |
о, следило: окаменило се...{S} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој цр |
чадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, |
и то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли шт |
, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколик |
нда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? </p> <p>— То не знам, попо, ср |
штени свет, па дајеш њима, који су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, онда ће им бит |
.. о коју се отимају толики момци... да упропастим ’наку девојку!«...{S} То беху тешке муке, ал |
ек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио.{S} Само га се чувај... </p> <p>— Зн |
... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је упропастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збрише с |
ш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш |
ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, болан, још ни стигô |
чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем толики свет, зар због себе? — Јок, брате, |
а што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упропашћујеш поштени свет, па дајеш њима, који су тебе |
на обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше п |
ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разни случајеви, па сад |
андарм, одважан момак, стаде први, и по упуству капетанову покуша да види јесу ли закључана вра |
пасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављ |
овереника, даде му некакав налог, па се упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, св |
ко, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пред једном каваном нађе самога Сима. |
ће, разгледа свако сумњиво место, па се упути к високој розги, пободеној у градини, под којом ј |
ећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p> <p>Ђурица иђаше очим |
се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби хтеде д |
пречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио.{S} Остала двојица иђаху право на њега, држећи п |
ши ни речи, изиђоше из храма зловољни и упутише се изласку... </p> <p>— Право рече нама Вујо да |
ан га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.{S} Пред иконом храмовном светлуцаш |
и и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, п |
па стаде према Ђурици. </p> <p>— Шта ти уради, соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти ко |
евидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се |
а себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, све јој то б |
ли спавати. </p> <p>»А најпаметније сам урадио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с онолик |
, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од |
о — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни радник, а |
иса, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње |
чудном појавом, која јој се тако дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, обраћаш |
тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа), па да |
ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} Новица се |
ма... </p> <p>А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљењем запита: </p> <p>— Шта |
е му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних ми |
.{S} Нема више. </p> <p>— Како нема?{S} Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по облигаци |
година.{S} На црном циганском лицу беше усађен орловски повијен, на крају раширен нос, који изд |
ну унутрашњу борбу.{S} Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменима, а цело му тело |
снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ов |
а испред Николиних очију, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зверова. </p> <p>— Пст, |
и над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па |
велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.{ |
едначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око себе на све стране.{S} |
ном самоодржања, изабрао себи станиште, усамљено, склоњено и поуздано... завукао се у своју јаз |
ма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање шуме, која се склопила над о |
звижда куршум.{S} Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} Одједном се сва |
ве изгледаше друкчије.{S} Тужна и сетна усамљеност шири се око његова гнезда, пустош у дворишту |
е опстанку.{S} Неко љуто, горко осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљ |
шуштање проноси бесним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... </p> <p>Н |
од се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђенија д |
помрчину, отворених, осушених и врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче с постеље |
и седајући до њега на троножац. </p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напа |
ше живим веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа... </p> <p>Ђу |
ана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, одјуриш |
давао наде на спасење...{S} Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помр |
себе, узе једну Симову руку и забоде му усијану иглу под нокат једнога прста. </p> <p>Симо стад |
{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се |
..{S} Шта свет! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на ру |
ка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљенога стезања. </p> <p>— Е, то не може да буде... о |
зање виличних мишића, које је откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу.{S} Таква глава беше |
шуљи, зијаше мала крвава рана, улепљена усиреном и запеченом крвљу. </p> <p>— Што ти је човек, |
адоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S} Овце, |
а овога прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овака |
косом, сањивим надувеним очима, дугом и уском расом, изгледаше као страшило.{S} Кад плануше нек |
! — Викну неко. </p> <p>Свет се окрете, ускомеша...{S} Све се очи упреше у шарену огромну масу |
урици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима |
да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућност за предају. </p> <p> |
вори он, ударивши гласом на оно оданде, услед чега Станка намах поцрвене. </p> <p>— Чујеш, бола |
му беху отворене, али готово испечене, услед чега цело лице више добијаше изглед обичне трупин |
аци неколико кратких испрекиданих речи, услед којих се овај намах расани и разрогачи очи од стр |
се обрати за помоћ државној власти.{S} Услед тога постаде Ђурици непоуздано и његово село, јер |
е овако безусловно људи потчињавају.{S} Услед тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мал |
кад не могаше ништа распознати, зачу се условљени знак: — Пст! </p> <p>Ђурица скочи и помоли се |
у двориште.{S} Њихове су улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не |
који су га све више, својим захтевима и услугама, обавезивали и спутавали у бескрајну мрежу сво |
м, па не могу сам... </p> <p>Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.{ |
зима попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... </p> <p>— Опрости ми, по |
али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из очију дв |
и се рашириле, да искоче из станишта... усне се скупиле, стегле... као да се спрема за раније д |
но онако... као ја?... — рече Станка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљенога стезања. </ |
ње, необичан сјај очију, суве, запечене усне, нервозно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова |
а црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички.{S} Раста бе |
е смејати ни повратити.{S} Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за ду |
рми искривили доње вилице, свакоме игра усница. </p> <p>У народу свачије лице бледо, нико не ди |
сар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нек |
то знаш.... </p> <p>Станка стеже зубима усну, погледа га некако у косо, необично... и тај погле |
старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана послушника.{S} За то време Радован исприча Ђур |
сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош |
е види и не разуме.{S} Неко ново, досад успавано осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, |
м.{S} Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} Одједном се сва гора пролом |
устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ће бити нешто |
а дрскост.{S} Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промен |
/p> <p>Ђурица пак хтеде да крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одговором постигао |
> <head>Х</head> <p>Потера се сврши без успеха, а после ње настаде обично затишје, у коме и вла |
о му је само поручио да је посао свршен успешно, да су нашли новаца више но што су се надали и |
{S} Нека стара и слатка, веома необична успомена из детињства сену му кроз главу, сети се како |
тро исмеваху његове сељанке, чија му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно о |
еци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Шта ћемо мерити, кад се то зна |
слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје воље.{S} П |
е дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све...{S} Као да цела природа |
вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камен |
меде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под клупе.{S} Кад одоше х |
једнога покрета!... </p> <p>Наједаред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима |
си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, |
уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав преда |
врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше ништа распознати, з |
а, уносећи собом и студ и отров...{S} И усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и по |
осећање, изазивајући ужасан страх.{S} И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудн |
де осмех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејати ни повратити. |
се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни так |
ремио, ударише на бистричкога механџију усред бела дана, пред десетином сељана, који се случајн |
и глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: |
груди хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цел |
ш више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, иска |
унећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у Локву с косачима — |
и светлих очију, жива и страсна израза, устаде иза стола и пође насусрет Ђурици. </p> <p>— Где |
да размисли о положају своје апсане.{S} Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од њего |
и тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњ |
са.{S} Писар попуши неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унаоколо.{S} Иза куће стајаше н |
чега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом. </p> <p>— Маро!... о Маро!... |
вши оком на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби остадоше Ђурица и |
мо... не могу да спавам. </p> <p>Новица устаде, протрља очи, па, онако у помрчини, стаде да пип |
— Ходи дер ближе, момче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљив |
јком? — запита он оштро. </p> <p>Ђурица устаде нагло. </p> <p>— О томе немој никад више да ме п |
да скачем кроз прозор напоље?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, |
} Поможе му Митар с једним пандуром, те устаде, па га одведоше до једне постеље и наместише га |
нећу друкчије! — узвикну он одједном и устаде са столице, као да се сад нечему присети. — Јест |
еш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице. </p> <p>— Чекај, брате, нису још људ |
ст... </p> <p>— Готово! — Викну Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, само остаде на поду он, |
ци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </p> <p>— Стражарите ли |
то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши га, о |
је заспао. </p> <p>После пола часа Мато устаде и зовну га полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну га он |
дића. </p> <p>— Шта је? — запита Ђурица устајући. </p> <p>— Брже, побро, душу ли му... данас ће |
</p> <p>— Чујеш, Ново... — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад |
зна за ово?...« </p> <p>— Готово!...{S} Устани, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогн |
другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву. </p> <p>— Сад ћу, не у |
према смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи |
још се задржаваху на гранама, протежући устојане ноге и крила, или опружајући шију к земљи, као |
лави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> <p>Старица се одистине обрадова.{S} Одјед |
раво кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да те муч |
главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричине. </p> <p>— Дол |
ало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.{S} Неко им потказао да је Пантовац отишао с |
качу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{S} Станка дохвати секиру, навуче н |
зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.{S} Носио |
о сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви |
<p>— Ево руке! — одговори она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишља |
сти дању, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али |
мршти, назва их философијом.{S} Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа |
у и стеже га својим снажним рукама, као утегом.{S} Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али |
} Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не волим онај њего |
дне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч овој праведној, стр |
једне речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч овој праведној, страшној погибији! </p> <p>— |
Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак учиниле његове страшне речи. </p> <p>Станка се н |
промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска. </p> <p>— Јоване — обрте се Ђурица оном сиромаш |
аставише да исказују један другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, који су п |
</p> <p>»Ух, бруке!...« узвикну и, под утиском разноврсна осећања: стида, срџбе, бола — не зна |
виђа, да не може још ништа смислити под утиском ових необичних догађаја, који се све више гомил |
је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, |
своју душу.{S} С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бој |
гзистира, од пресуднијега, тако рећи... утицаја... </p> <p>— Шта ту дробиш — упаде му жучно у р |
састанак пред судницом био је од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет међу се |
енским светом.{S} Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, мога |
ичним сјајем и он, готово несвесно, под утицајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору и ст |
аједаред настаде прелом: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се руковод |
егову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман онако како је он желео.{ |
у својој соври стаде се молити Богу.{S} Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе.{S} Поче |
јући напред плашљиво и збуњено. </p> <p>Утом деда завришташе, а у кући закука жена. </p> <p>»Шт |
— викну Ђурица и стеже му руку. </p> <p>Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно звиждање. </p> <p> |
атрао је своје село као једино поуздано уточиште, а сад му прва опасност отуд прети.{S} Не мисл |
се стигне на време!...{S} Наишла је на утрвен, насут пут, прелазила је преко поточића, преко к |
расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству.{S} Пило се и веселило с |
угледа тамо два човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуц |
часа загрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча |
и Митом к њима. </p> <p>Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава. |
<p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p> < |
и после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? |
, не да се испричати!... </p> <p>Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} После нек |
рече као присећајући се. </p> <p>Станка ућута као заливена. </p> <p>— Знаш шта, господине, посл |
ати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћут |
, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор. </p> <p>— Хе, м |
, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута.{S} Увече исприча Марку све што је видела, пратећ |
/p> <p>Пантовац га пресече очима, те он ућута. </p> <p>Кад сви поседаше, Вујо поче говорити. </ |
уда, говоре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутало, дијете; заборавили су те, чим си отишао... зас |
ицу«. </p> <p>Тада сви троје полегаше и ућуташе. </p> <p>Ђурица, легнувши на леђа, угледа зелен |
авна и једина варошка улица.{S} Петлови ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржавах |
броји банкноте. </p> <p>За тренутак сви ућуташе, посматрајући како Ђурица невештим прстима одва |
а опоро онај Ђуричин сусед. </p> <p>Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим не |
...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постељ |
тко насмеја, а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад бе |
га... и истога тренутка скочи. </p> <p>»Ух, бруке!...« узвикну и, под утиском разноврсна осећањ |
/p> <p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запита озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да |
могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно скиде капу, смерно п |
наста гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах раз |
у и некако неодређено махну руком поред уха, што се могло узети као да скида капу, а могло је и |
па му превуче оштар ножић преко средине уха, смешећи се: </p> <p>— Ово, знаш, да ме се сећаш... |
аше га куцање рођенога срца или пиштање уха.{S} Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша |
ицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу |
е. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га |
ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме користи |
еш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе из соб |
шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састојале у »невидишу«, у т |
дбу писару да одмах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одраслији укућанин са |
Станку, враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, т |
о код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђурица план |
о врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Само пролећу као искре, понесене бесним ветр |
а му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око |
тари по селу, с намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изненади.{S} Сматра |
трого мотри на његова кретања, да се он ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предузимало.{S} |
се и полако пође к вратима...{S} Полако ухвати руком дрвену ручицу на вратима, очекујући неће л |
чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједн |
погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... |
арац исприча опширно како су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшег |
ку воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека г |
е одиграва пред њима.{S} Милош одборник ухватио у свом кукурузу крмачу једнога сиромашка, извео |
вориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва продираше слаб |
у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити левом руком за чело, које обузимаше све већа в |
е пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна... </p> <p>— Каква влас |
Пантовац, напрегнувши слух, могао му је ухватити само једну реч, коју чешће помињаше: бјеси... |
, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити смисла.{S} А Пантовац, напрегнувши слух, могао |
њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </p> |
очити израз великога душевнога немира. »Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора |
дање, које највише подсећаше на пиштање ухваћена миша.{S} Ђурица дахну душом, одговори истим зн |
риђе оној двојици, па запита једнога на ухо: </p> <p>— Чује ли се што? </p> <p>— Будан је... не |
а рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да ниси писнуо!...{S |
} Примакоше се уз брвна, неки наслонише ухо: тишина... све спава здравим јутрењим сном...{S} На |
Ни најбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче туде две ног |
рце... </p> <p>Капетан се саже, наслони ухо. </p> <p>— Жива је, ради јој срце.{S} Код кога су з |
те, погледа јој затворене очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се д |
да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не диже |
ово миловање...{S} Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни |
уша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема к |
под Ђорђеве куће.{S} Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавешт |
е одмах испод куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен |
одлучише да приступе послу и раније.{S} Уходу послаше да се прикрије негде око куће, да би мога |
нтовац једнако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, па, кад опази да сва вик |
да је видиш овако осрамоћену, понижену, уцвељену, па избачену напоље, избачену као исцеђен лиму |
сле краткога ћутања. — Знаш како је.{S} Уцена је повишена одмах после оног убиства.{S} Сад ће с |
а тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за сто |
га деца, кад ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац. </p> <p>— Да |
по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече он у с |
н, па их после поубијали и узели велике уцене за њихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шта велиш |
их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. </p> <p>— Ми морамо леђа |
па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, брате, |
је мора имати неке сразмере са државном уценом.{S} Али се ипак он надао, неком магловитом надом |
Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно др |
, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице з |
ђа.{S} Сад идите, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину. </p> <p>За овим се обрт |
га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његови људи неће ми |
е убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво, раширени |
чуђен Марко. </p> <p>— Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Д |
мој или ваш?... </p> <p>— Зар се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — рече срес |
едан бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима речен |
му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је лако.{S} Овај |
е, окрете се источној страни, па звизну учестано с прекидима. </p> <p>Не чувши никаква одговора |
Ђурицом прави хајдучки живот.{S} Његово учешће у оном нападу било је тако јасно, да му није ост |
ив твоје воље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да к |
из села?{S} Зато, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да |
S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао |
т, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али ба |
оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у де |
а се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће |
среском кућом, и на његово питање: шта учини с Новицом, одговори му: </p> <p>— Погинуо је. </p |
{S} Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па позва ковача да о |
нехотично подвуче руке под одећу, па се учини још радозналија, али тако, као да се она не љути |
>Ђурица се изненади овим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове |
; разгледам прво положај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји над самим поток |
он намести код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао. </p> <p>После пола часа Мато устаде |
о је некада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; у |
хтеде да крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одговором постигао циљ. </p> <p>— Шт |
аво, очекујући свакога тренутка да пиће учини своју дужност... </p> <p>Жандарми певају одавно, |
опазише одмах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{S} Двојица претрча |
н павитином.{S} Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекај |
пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола.{S} Нарочито му паде у |
узбуђеним гласом, који се и самом њему учини непознат. </p> <p>Механџија рашири очи, и као да |
крипнуше и она изиђе из собе... </p> <p>Учини јој се да он проговори, пошто се затворише врата, |
ушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — под ноге!... < |
де, и не јављајући кмету!...« Откако је учинила први корак за ближе познанство са Ђурицом, од т |
исам никог убила, ни онако... какво зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ниш |
са судом...{S} Нисам ником никакво зло учинила...{S} Казаће ти то и он и други људи, које је о |
... — рече он и погледа какав су утисак учиниле његове страшне речи. </p> <p>Станка се не измен |
Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш |
.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио |
чини паприкаш« — рече му отац.{S} Он је учинио тако.{S} И кад му је после мајка донела куване ч |
ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан |
као што си ми казао. </p> <p>— Добро си учинио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет би |
од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед!{S} Боље ми |
код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, |
е му то, ако можете!{S} Дакле, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухв |
ртав поред Мите. </p> <p>— Наопако, шта учинисте! ...{S} А новаца? </p> <p>Ђурица извади из нед |
веде па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет |
увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа последње средств |
кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намораш кога? </p> <p> |
д да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А после, |
отина дуката. </p> <p>— Ништа не можемо учинити...{S} Ја јесам позаимао готово свима Вујовим љу |
иција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно учинити »физиту...« </p> <p>— Шта велиш, море, је л’ то |
то се мора наредити, мора јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци |
вити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица з |
рамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи се своје слабости, и |
да сева нешто тајанствено и опасно.{S} Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да |
— обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио онолико, колико је кадро било једно сељачко имање |
, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је |
— Да је тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уредно свршио школу |
га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво ва |
и је васпитање како је могао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио онолико, колико је кад |
е једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право.{S} Отац га је научио злу, а |
у воденицу, исто онако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прилике и околно |
ту дробиш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар састављаше своју научну ф |
је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ. </p> <p>Људи наставише да исказују један другом |
а је радио, но се спремао... — упаде му учитељ у реч. </p> <p>— Пардон, не прекидај ме.{S} Је л |
<p>— То је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био... ти си м |
озавидели би многи атлети од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавш |
у и повијаху се од умора и слабости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да |
уста, ето их кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело...{S} Хладна, мокра влага продир |
анка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још |
е ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију... </p> <p>Капетан се осећа као ловац, који се кр |
виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој б |
разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... </p |
влада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, ис |
акту... игра и удара као дамари...{S} У ушима шум... и тамо шушти, удара, пишти...{S} Срце се с |
нице, а око њега тамно, нејасно...{S} У ушима зуји, зачује се понеки весео узвик, зазвече чаше. |
угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, све по такту, на |
вори он, па приђе вратима, кроз која је ушла Станка, те их закључа и узе кључ са собом. </p> <p |
ред гојазна и флегматична господара.{S} Фењери пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичав |
мај...{S} Данас ће ти сигурно учинити »физиту...« </p> <p>— Шта велиш, море, је л’ то шала? — |
и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, који га је савладао. </p> <p>— Само ти |
ако дотрча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по тврдим костима.{S} Станка врисну |
м се нађе витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. |
брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете у шеварице, са којих опадош |
од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, преко стогова, преко чиста по |
</p> <p>А Станка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој |
још из собе, да се овде претреса велика философија. </p> <p>— Не замерите скромним и мирним гра |
да се понеко из публике мршти, назва их философијом.{S} Кад је утврдио тај генерални појам, он |
тамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви философију свршили, молићемо, и који је рад кориснији з |
како он говораше, »распростирао научне философске идеје у питомој Шумадији«. </p> <p>— Је ли т |
... мртав!... </p> <p>Сви разделише ову философску мисао, па чак и капетан, који дотле стајаше |
а... — отпоче апотекар да развија своју философску мисао... </p> <p>Међутим догађаји, који су с |
овога. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за наше |
, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беше опаса |
вар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и за ношење преко рамена, ножеви, пи |
ало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична господара.{S} Фењери пред каванама суморно |
е, док апотекар састављаше своју научну фразу, иронично осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље |
потмуо топот коњских плоча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију... </ |
умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлач |
погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа није доста.{S} Тако је требал |
="chapter" xml:id="SRP18971_C10"> <head>Х</head> <p>Потера се сврши без успеха, а после ње наст |
њихне девојке ударају на зној... ха... ха... </p> <p>— Пријатан мирис... </p> <p>Ђурици би кри |
Миша: њихне девојке ударају на зној... ха... ха... </p> <p>— Пријатан мирис... </p> <p>Ђурици |
војка је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па с |
било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогру |
ноше. </p> <p>— Стари смо познаници.{S} Ха-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија циг |
смо — рече Пантовац, умеравајући ход. — Ха, снахо, душу ли му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ј |
а ђевојке махнитају за тобом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задовољно. </p> <p>У то |
шта ми то сад овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће |
их од муке — одговори Ђурица. </p> <p>— Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш |
S} Беше весео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, б |
а у Ђуричиној руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очи |
ез покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се пожурио!{S} Тако, брате, тако |
јком, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Г |
и, кад су људи далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од |
ло лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушал |
е. </p> <p>— Стари смо познаници.{S} Ха-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија цигару |
евојке махнитају за тобом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задовољно. </p> <p>У том с |
а ми то сад овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће ви |
кад су људи далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мог |
лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале б |
</p> <p>— Стари смо познаници.{S} Ха-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија цигару. < |
јке махнитају за тобом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задовољно. </p> <p>У том се в |
и то сад овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, |
су људи далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога п |
ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би т |
го за невољу, за вечиту невољу...{S} Еј-хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. </ |
имам ја у мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ сад, па жури. </p> <p>Ђурица окрете у шуму, али ч |
сни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико |
држе конопац чврсто.... </p> <p>— Ђуро, хајде, силази!... — вели Митар и гледа некуд у страну. |
у. </p> <p>— Добро...{S} Како ти?...{S} Хајде у собу. </p> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близ |
е ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, провлачи се. </p> <p>Ђурица се провуче и стаде н |
и мислиш ја се шалим, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </p> </div> |
да дохвати камен са потока... </p> <p>— Хајде да се измиче! — проговори Пантовац сасвим другим |
</p> <p>— Не знам, како ћу... </p> <p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Ка |
ети шта мисли овога тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на |
им... — стаде Коста да отеже. </p> <p>— Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад г |
же, али му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори про |
ане од своје необичне намере. </p> <p>— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некак |
на страх, који га обухваташе. </p> <p>— Хајде, вала; једном се мре! — одговори Пантовац, севају |
е би те могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је било. </p> <p>— Каж |
резу и отео им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступа |
штаницу, обрте се младенцима: </p> <p>— Хајде за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола |
ши. </p> <p>Писар га прекиде: </p> <p>— Хајде, продужи посао. </p> <p>— Славе ти, Ђурица, немој |
ном. </p> <p>— Шта... шта је? </p> <p>— Хајде да идемо... не могу да спавам. </p> <p>Новица уст |
</p> <p>— Како... ја шта ћу? </p> <p>— Хајде у гору. </p> <p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} |
и, стаде да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. </p |
ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда окре |
и с прозора. </p> <p>— Знам ја, само ти хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле н |
ај се! </p> <p>— Шта ћу се спремати, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја необич |
ске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...{S} Не знаш |
више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице. </p> < |
мах поцрвене. </p> <p>— Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он п |
газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође. </p> <p |
леда и, дигнувши се, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите |
ве, али без хлеба никуд!... « </p> <p>— Хајдес... паде риба скочи месо; потрчите муштерије, раз |
{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаша, хајдук!...{S} Е, нећемо више тако.{S} Мора се радити ка |
>— Кажи ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шта ти говориш!... — план |
{S} Камо те, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас се зажелео!... </p> </div> <div type="chapte |
нку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то може бити?« — помисли она.{S} Пре дв |
лом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно вид |
, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p> <p>Станку веома изненади овај глас. »Ђуриц |
т Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад ни |
алко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке. </p> <p>— Под |
нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук. — Море ти си жешћа од мога побратима.{S} Чујеш, |
Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки његов кор |
во време, требало... </p> <p>...{S}Ћути хајдук у мрачној јазбини, не мислећи и не видећи ништа |
вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац, који се одједном опусти, и некако необ |
алих.{S} Али опет.... </p> <p>— Како то хајдук?...{S} Зашто су га тако начинили, кад није још н |
село чувати девојку, која је одбегла за хајдука? </p> <p>Ђурица се намршти, јер не нађе одговор |
ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Није.{S} Је ли... </p> <p>— Ја шта је радио, |
а преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. </p> <p>Сељане обузе велика радозналост.{S} Ск |
га наредба, у којој ће те прогласити за хајдука.{S} Али то неће још, можеш се ти слободно преда |
после неколико дана, прогласи Ђурицу за хајдука; растури наредбе по свима општинама да се строг |
и он већ види пред собом жива, повезана хајдука...{S} Он му одаје све своје јатаке, прича о цел |
о својој деци како треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} А да ли н |
а мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: </p> <p>— Ходи дер ближе, момче! </p |
ам то — рече Ђурица, схватајући положај хајдука, који се удаљи од свога посла. </p> <p>— Једини |
воје сељачке послове, замишљао себе као хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљао на поштен живот |
ти зашто. </p> <p>— Ђурица...{S} Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, |
, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли. </p> <p>— Е |
една. </p> <p>— Ја, болан; он баш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши |
> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Сатре ми, |
А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му је погана |
аним очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једном топлом сузом. </p> |
м врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко повуче из ћилиб |
ежним погледом. </p> <p>— Зар ти остави хајдуковање, па сад вребаш девојке? — рече му она слобо |
рити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио |
тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... </p> <p>— Стој! — викну Станка, осврћући |
узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети. </p> <p>— Једа |
среће, новога живота... </p> <p>И срце хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред собом |
стину си рекла.{S} Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога може убити после |
ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу |
мен. </p> <p>Стигоше Ђуричиној кући.{S} Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад |
о опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица |
ожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућност |
едне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посматрајући га озбиљно и ра |
ануше неколико свећа и храм се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини храма, где стајаше с |
склопила над овим тихим самостаном.{S} Хајдуци поскакаше у кола и одјурише кроз кланац брзим к |
</p> <p>А Вујо зину од чуда. </p> <p>— Хајдуци немају никаква посла с поштеним кућама.{S} Отку |
вешћа старац исприча опширно како су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венча » |
беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци занемеше, згледаше се, па не рекавши ни речи, и |
од опасности. </p> <p>Кроз четврт часа хајдуци прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише |
завлачили главе под клупе.{S} Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху ногама, на позив својих суседа |
тка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше свога стражара како прескочи врљике и |
астаде обично затишје, у коме и власт и хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је, последњо |
нуше необично у овом мрачном простору и хајдуци се и нехотице зауставише при улазу. </p> <p>— П |
море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, него се завлачите сваки у своје село? </p> <p> |
та то њима раде?...{S} Откуд тамо други хајдуци?« — помисли он, заборављајући да је мало час са |
д Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо заједно — слушам те, а кад дође вре |
<p>— Погибох, браћо, не дајте! </p> <p>Хајдуци га прихватише и за неколико секунада сјурише се |
ућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је оно страшило, од кога се и дан и н |
бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зат |
аких разбојника.{S} Али шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики свет?... </p> < |
оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се п |
говори: </p> <p>— Не шалим се, среће ми хајдучке!{S} А ти чини што знаш.... </p> <p>Станка стеж |
и ти ниси крив! </p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми право! </p> <p>— Пустићу те, ако ми с |
. цин... цан... </p> <p>И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И |
рати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот.{S} Његово учешће у оном нападу било је |
вих састанака, упознао Станку са својим хајдучким животом, испричао јој много о Вују, Пантовцу |
био главни организатор и управник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењив |
миловање...{S} Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост |
ао псето!...{S} И још ми се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шал |
оже похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме |
престано, с места на место, гони велика хајка.{S} Због свега тога и он сам измени своје поступк |
права зверка која се спасава од велике хајке.{S} Вараше га куцање рођенога срца или пиштање ух |
ке. </p> <p>...{S}Звер!...{S} Звер пред хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобода, у немо |
а тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Вујо није оклевао.{S} Истога да |
која свакога тренутка очекује громовито халакање потере.{S} Дању се спавало а ноћу живело.{S} И |
је, као и све жене из те улице, носила халине од неке загасите вунене тканине. </p> <p>— Чудо |
е с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући |
о затим врати се, носећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша |
упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу. </p> <p>— Седи, одмори се... |
ој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се само јаве и прођу... па |
па опет леже. </p> <p>У глави му читав хаос, живци већ отупели од страховања... све се у њему |
н... цан... цин... цан... </p> <p>И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша |
утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Ра |
ве, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни с |
ратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаша, хајдук!...{S} Е, нећемо више тако.{S} Мора с |
руке« прошли. </p> <p>— Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — |
ви, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.{S} Читаве десетине година прођоше му у такву |
зао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме ра |
сле синоћне пијанке, видећи у сну читав харем варошанака, које се отимљу о његово миловање...{S |
а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта.{S} |
стаде да вади рам, на коме је разапета хартија.{S} Извадивши половину рама, погледа напоље и с |
<p>Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично. </p |
Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухв |
дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се |
ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. </p> <p>Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће т |
половину прозора, па извади цео рам са хартијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би сваки очеки |
озор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пенџерлијом.{S} Вуја приђе к прозору, одмаче |
види се насред дувара прозорче олепљено хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то |
. </p> <p>Писар стаде више њега, разави хартију и поче да чита пресуду. </p> <p>— Живео Краљ!.. |
очеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг. </p> <p>— Па кад му т |
вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, понеси Јову«. </p> |
дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене. </p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се |
S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, д |
и у чем помоћи... </p> <p>— Како?...{S} Хвала ти, попо, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Ба |
е се опет почиње растапати... </p> <p>— Хвала, господине! — одговори он и седе за сто, помичући |
ише жандарми и искапише чаше. </p> <p>— Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!. |
газда Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хвала им — одговара Ђурица механички, и гледа како панд |
ори капетан, чим Ђурица стаде. </p> <p>»Хвала Богу!« — помисли Ђурица.{S} Он се плашио само тог |
задовољни на оноликим парама!{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p |
за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. </p |
живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа после |
нако исто као што се удављеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножић иза пас |
о је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех |
} Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматра са стране, да уочи с |
а још двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, није то лако надавати. </p> <p>— Знам, |
не може да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то... она само проврти, а чутура у |
у гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала б |
ш не бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... да није њега, друкчије би се ти освртао о |
</p> <p>— Како, зар је он... </p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сока |
да буде?... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, з |
{S} Мучно да ће он што одати. </p> <p>— Хе — одговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и на |
де бојажљиво да чека одговор. </p> <p>— Хе, момче, — одговори Јанко после краткога ћутања — тра |
олугласно, као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— |
анка, болан, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговор |
а...{S} Станка, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се дов |
нађе замјену. </p> <p>— Како? </p> <p>— Хе... како?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје |
А по чему ти то мислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... по свачему!{S} По његовим очима, по гово |
ошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш |
а у опасност без размишљања... </p> <p>»Хе, одсад нећемо као јутрос, зацело нећемо« — помисли о |
а да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне гру |
аш... </p> <p>— Ко, зар Јевђовић?...{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске |
двосмислене очи, узвикнуо би: </p> <p>— Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргат |
о: »Пропао сам, нашао је!...« </p> <p>— Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. </p> <p>Изиђоше с |
ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно варошче тамо, бр |
сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, |
и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, поб |
} Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се по |
како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Не |
ку.{S} Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... |
а овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак. </p> <p>— Ништа, море, иди ти! — одгов |
> <p>— Отуд морам на другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица обори |
бити.{S} А којим добром? </p> <p>— Имам хитна посла с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш, зат |
пу под шљивом, па настави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, каж |
сом кроз врата. </p> <p>— Отварај брже, хитно је... видиш: жена сам!.... </p> <p>Кључаница шкри |
ици горе по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрз |
S} Она баци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким скоком прескочи речицу; узе судов |
аше блед и непомичан као кип.{S} Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. </p> <p>— Н |
на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </p> <p>Пролазе сељани, пешаци и коњаници |
исине не осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, |
сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна...{S} После закопају у земљу и готово!...{S} Ниш |
сипљу очи, уши, образе, цело тело...{S} Хладна, мокра влага продире даље и од самога ваздуха... |
завејаних снегом; грчи се под натисцима хладна ветра, који скида с кровова снежну прашину и зас |
се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи |
ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто. |
утра и тако редом...{S} А сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа могу одузет |
позната му изворца, из кога се слеваше хладна планинска вода преко липова луба.{S} Напи се бис |
глас, јецање... затим се склапају сухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види црну но |
еш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето их кроз нос |
шну жеђ.{S} Да му је само неколико капи хладне бистре воде!...{S} Наједаред, севну му као муња, |
клона, оних наших песама, да се напијем хладне воде са нашега студенца... </p> <p>— Да седнемо |
ста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима... </p> <p>А |
ега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао.{S} Због те његове плаховите одва |
се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмереније. </p> <p>Куд ће сад? — Рекли су м |
свуд са собом водити — одговори Станка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код дево |
и кажи. </p> <p>Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдук |
е грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто... </p> <p>— Пиј, море, шта си |
но и опрезно отвори.{S} Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на ње |
се од хладноће, а ноге журно ступаху по хладној, росној трави, не осећајући ни хладноће ни умор |
се к виру, те их попрска неколико пута хладном водом, па онда полако пређе поток и ступи у пољ |
ишући, како се Станка сагнула, па кваси хладном водом своје вреле, једре образе.{S} Тако се пол |
ничаво стање...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладној, росној трави |
хладној, росној трави, не осећајући ни хладноће ни умора...{S} Само што пре, само да се стигне |
соки кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу степенице...{S} Задухну је планинска ноћна |
Е, дај руку! </p> <p>Ђурица пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим к |
це, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише... </p> <p>Где си, лис |
корак.{S} У оној немој, мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да прибира мисли. </p> <p>»Откуд |
то осећа како промиче кроз благу шумску хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крил |
са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу. </ |
претворио се густ зелен шатор, израсла хладовита китина...{S} Поље се прелива и трепери јасно |
} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и заклонила својим |
ше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска појава |
ламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па из |
данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је оно што му |
га тренутка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред |
ла данас? </p> <p>— Шта ћу јести?...{S} Хлеба...{S} Знаш да је пост. </p> <p>— Какав пост? </p> |
нас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, |
— продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « </p> <p>— Хајдес... паде риба скочи м |
а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печена меса, неке крпе и стара поњава, раширена |
није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће |
страх.{S} И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због гла |
71_C27"> <head>XXVII</head> <p>На белом хлебу!...{S} Како му је далека и страшна била та помиса |
да је разбојник, и све... па опет...{S} Хм... женска посла — ђавоља посла!{S} Мораћу ја отворит |
{S} Овај ће проказати остале. </p> <p>— Хм, богме ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав ј |
пламењача опекла, па се суше. </p> <p>— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S |
чно и погледа га право у очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и |
p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам |
јасни јој кћи једног одборника. </p> <p>Хм, опет то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се |
ишта не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно учинити »физиту...« </ |
е не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад путује, док спавају |
, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ни |
стићи, па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... — одговори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, |
то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи писар. </p> <p>— Чича, ти делиш — |
а. </p> <p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чуј |
, ни понудити госта да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би |
рах и загрева се јаким пићем. </p> <p>— Хо, младићу, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима |
наћи новаца у том завежљају. </p> <p>— Хо, па овде је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још |
ћи, па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... — одговори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а |
онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи писар. </p> <p>— Чича, ти делиш — об |
</p> <p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује т |
па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... — одговори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја |
ај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи писар. </p> <p>— Чича, ти делиш — обрте |
> <p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај |
p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц |
обош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, господар |
о добош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, госпо |
осио добош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, го |
</p> <p>Опет зашкрипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекама... </p> <p>— Ко си ти? — запи |
утака отворише се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко је то? — |
кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђу |
о прођосмо — рече Пантовац, умеравајући ход. — Ха, снахо, душу ли му!...{S} Шта велиш сад? </p> |
се двадесет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, разгледао и очистио све пушке и ножеве, |
{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, Станка, ходи овамо. </p> <p>Капетан је уведе у једну собу, упал |
продужим још мало...« </p> <p>— Митре, ходи да се опростимо. </p> <p>Митар приђе... опет иде и |
те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата. </p> < |
азгледавши хајдука, зовну га: </p> <p>— Ходи дер ближе, момче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку |
е коњу, па се обрте Пантовцу: </p> <p>— Ходи дер, синко, придржи.{S} Стар сам, па не могу сам.. |
цом по њима...{S} Врата се затресоше, а ходник потмуло одјекну...{S} Не чу се никакав други гла |
рица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у кан |
сам, ево кључа. </p> <p>Капетан изиђе у ходник, онако необучен, па видевши да лампа слабо шкиљи |
рипну, врата се отворише и Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који те ђаво тера ноћас?...{S} Шта лу |
носу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не прого |
— рече јој он, па отвори једна врата на ходнику.{S} Истога тренутка отворише се према њима друг |
аску у канцеларију.{S} То беху врата на ходнику, пред станом капетановим. </p> <p>Како стаде пр |
излазећи из собе и пипајући по мрачном ходнику. </p> <p>После неколико минута Ђуричин стан беш |
и глас...{S} Она удари још јаче...{S} У ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се уплашен, сањив г |
клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на ходу испали му други метак у груди.{S} Старац не мрдну |
p> <p>— Камо ти Симо? — упита га још на ходу. </p> <p>— Отишао је кући — одговори Ђурица, прила |
ге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну снагу и |
ици. </p> <p>— Је ли доста? </p> <p>— О-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, б |
кобна измаглица.{S} Докопа пушку и, као холуј, испаде пред запис. </p> <p>— Шта то радите! — ви |
о дугих часова.{S} Сунце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо |
очи. </p> <p>Свештеник га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрав |
емо — проговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове нео |
правом, налазећи да му је тим причињена хотимична штета. </p> <p>— Нема, нема човек... душе ми |
че му један пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остане удовица — наставља Митар. — Удаће се она |
уд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од то |
и, има неке мајсторије. </p> <p>— Хоће, хоће поганац, знам ја њега...{S} Сваку ће жилу да истег |
испод оштра длета... </p> <p>»А знам... хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде му поглед н |
више ни на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му |
болан: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаво |
а она?...{S} Шта ће тај колац ту?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други ст |
е, вели, има неке мајсторије. </p> <p>— Хоће, хоће поганац, знам ја њега...{S} Сваку ће жилу да |
љени и сад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли сви право овамо? — запита Ђурица, тражећи око с |
а онда идите право Штуловићу. </p> <p>— Хоће ли нам он шиљати још кога? </p> <p>— Јавиће он све |
дам?...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Марко! — повикаше радознал |
ив. </p> <p>— Па, шта мислиш? </p> <p>— Хоће да те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати |
помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла за хајдука |
у да подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! |
ће се она, не бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!... </p> <p> |
рошка, није за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, о |
. </p> <p>— Ја нисам с раскида, ако она хоће... </p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у друштво |
за корак.{S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га м |
нога по имену, шта ти један вели... шта хоће сваки?... </p> <p>— Махни се тога, најпосле.{S} Ја |
едило... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта хоће ови?...{S} Да убију... мене!...{S} Да бежим!...{S} |
едом. </p> <p>»Овај готово не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад уб |
будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све то |
реним гласом. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће оваки гости! — одговори му Пантовац, па затим викн |
шњи чини нечувене злочине. </p> <p>»Шта хоће они од мене... па и овај Новица?...{S} Овамо ми са |
, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. </p> <p>Ђуриц |
вар жита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђу |
се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако могу на |
Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S |
S} Кажи — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани |
ака, вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће да разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно |
е на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муко |
к си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? < |
А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај |
и се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, |
.{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} П |
да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити |
та, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде испод грмова и чека |
ови!...{S} Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у го |
урим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то |
емо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком своје село, дотле ћ |
ђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу бе |
ца. </p> <p>— Вала, мени је право, како хоће побратим.{S} С мојом пушком сигуран сам на сваком |
возденом лопатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље.{S} |
ући новце и бацајући их у недра. — Само хоће ли остати што другима? </p> <p>— Биће доста свима, |
који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај спава с |
ај човек: овамо је разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и стаде да |
а, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стране вл |
ри улазу. </p> <p>— Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и |
...{S} Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо?{S} А ја нећу ка |
боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скоро посла? </p> <p>— Мораћемо, ја как |
ло...{S} Јутрос малко почесмо.{S} Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите? </p> <p>Сви луд |
, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним г |
ужи руку, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи се |
ори: </p> <p>— Чините, напослетку, како хоћете; не браним. </p> <p>— Па кад велиш тако за калуђ |
лепо. </p> <p>— Говорите, господо, што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... |
м да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да с |
од талира и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурам |
он има још да живи, задуго... </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пита га Добросав. </p> <p>— Не могу, |
речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући с |
аше рукама, прича и смеје се. </p> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица одједном. </p> |
шње црвенило наилази на лице. </p> <p>— Хоћеш у село, попо? — рече он благо, као обичан сељак, |
жете ме убити, али сад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па |
угоме, те се рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, Којо, са нама? </p> <p>— Па... морам...{S} |
сле не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се. </p> <p>— Ехеј, |
р: </p> <p>— Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да ништа не знам |
лице. </p> <p>— Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном? </p> <p>— Ништа, брате...{S} Шта је т |
оћас?...{S} Шта лупаш толико?...{S} Шта хоћеш?... </p> <p>— Капетана...{S} Где је капетан?... < |
е, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица пр |
ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </p> <p>Чиновник плану.{S} Изненади га толик |
а знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су паре, или ћемо сад |
може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«... < |
би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нек |
ем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мене пр |
.« </p> <p>— Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде |
рујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, доб |
каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коњ |
његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако |
После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А како да изиђем одавде? </p> <p>— То |
после... </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... како х |
аљути, кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш |
соду по паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну |
коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, н |
ко је, вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за |
живети, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.{ |
/p> <p>— То је, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио |
. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, знам шта ћ |
машајући се џепа. </p> <p>— Па... како хоћеш — одговори Новица овеселивши. — Поузданија ми је |
ђемо други пут? </p> <p>— Добро... како хоћеш.{S} Само сад не могу... </p> <p>— О, брате — стад |
ју, сасвим своју... </p> <p>— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћат |
и замахну ножем. </p> <p>— Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећ |
а се не шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </p> <p>— Пуцај!...{S} Казао сам једн |
...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му ј |
косутра на похару. </p> <p>— Све једно, хоћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи |
јо. </p> <p>— Камо се, за невољу?...{S} Хоћу полудети ’вако сам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој с |
>— Што си дошла? </p> <p>— Чуо си...{S} Хоћу да ти предам Ђурицу. </p> <p>— Чудо то?..{S} Ти жи |
кидати.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«... </p> <p>— |
ио миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима |
т? </p> <p>— Божићњи, зар не знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и остали свет. </p> <p>Ђурица |
<p>— Не знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не мари |
да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом.{S} Али... овако не можемо в |
гледаше, не беше никаква неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је |
рада, срео свога свештеника. </p> <p>— Хоћу ја — одговори поп, осврћући се на Пантовца, који в |
ако? — запита зачуђен Ђурица. </p> <p>— Хоћу, велим, да могу слободно погледати сваком у очи.{S |
купи ми дувана за тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и оде кући замишљен и о |
викну Ђурица и замахну ножем. </p> <p>— Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муц |
тимо? — рече Ђурица одједном. </p> <p>— Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих! </p> <p>Ис |
оре; да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Сатре ми, проклетиња, кокоши |
ти срећа!{S} Откуд тако рано? </p> <p>— Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да п |
шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање |
ије — упаде му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после да се не |
викаше радознали гледаоци. </p> <p>— Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећ |
е, а попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу. </p> <p>Ђурица ис |
ити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледа |
као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшн |
!...{S} Идем, дођем, радим, све како ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не бих могао наћи себ |
па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме |
це.{S} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече |
све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти ј |
.{S} Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који мени |
ајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! </p> <p>Пандур се уозбиљи, почеш |
шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само |
ки.{S} Моја Марушка мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у другу со |
Најпре они необични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о се |
рашило.{S} Кад плануше неколико свећа и храм се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини хра |
ве заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог оца нашега Васил |
сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи. </p> <p>Пред иконостасом кресну жигица некол |
још суморнији изглед мрачним сводовима храма, који се као нека чуда издизаху и повијаху у густ |
е се, па не рекавши ни речи, изиђоше из храма зловољни и упутише се изласку... </p> <p>— Право |
тли, хајдуци приђоше к столу на средини храма, где стајаше старац под епитрахиљем и преврташе ж |
мах упутише сви у цркву.{S} Пред иконом храмовном светлуцаше »неугасима лампада«, те својом сла |
екар — што се у оскудици здраве душевне хране наслађују полициским билетенима, којима их ваше г |
Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем; ну он бар неће онако заповедати.{S} |
о тога бреста, гледао како су се легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно од |
здаде свима потребно оружје, муницију и храну, па их, тако опремљене, испрати до оближње шуме, |
црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литиј |
он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој може много што |
што шта рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њене прекоре, који |
ном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одговор охлад |
оји бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова |
раздраган, и у том једном узвику као да хтеде исказати цело своје осећање. </p> <p>Она га погле |
петан у мало речи појми њен положај, па хтеде да се користи оваким њеним стањем ради даље истра |
p>Како осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још |
, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније |
и да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи знач |
али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одуст |
p>На томе се сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да н |
али ако намораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, |
} Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да сав |
ше никаква добра... </p> <p>И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да хт |
укама, као утегом.{S} Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обр |
м да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и |
’нако... </p> <p>И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: </p> <p>— |
од закриље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погинути.{S} Како је онда лудо срљао у проп |
кога јој зависи све. </p> <p>Ђурица пак хтеде да крунише свој успех, јер му се учини да је с он |
љутњом.{S} И он се наљути...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасн |
хаљине.{S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. </p> <p>— Види |
крвнички!{S} Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана |
<p>Жена се пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши |
еће наћи. </p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?... </p> <p>— А ко ти |
веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала је ради |
свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела досад погледати, сад се разговара са њим и још ка |
по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога трен |
ки... </p> <p>— Знам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... — рече Станка, а у |
Е сад ми све лепо испричај... то што си хтела...{S} Кад си и зашто си са Ђурицом раскинула? </p |
: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуцима немо, а ови |
и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла не |
не браним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. |
</p> <p>— Не помињи ми то, молим те.{S} Хтео сам се после изести од муке.{S} Сад је све друкчиј |
>— Не зна.{S} То ћу му после казати.{S} Хтео сам... </p> <p>— Е, па онда се ми не можемо више о |
та? — одговори она и застаде. </p> <p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, |
и себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим боло |
реди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми |
а, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам! |
памтио је последњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради морао |
навике. </p> <p>Ђурица је лети, кад је хтео радити, добро зарађивао.{S} Радио је све сеоске ра |
ица похарао бистричкога механџију, није хтео после похаре да се састаје с Вујом, но му је само |
S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, |
прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на м |
Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим за |
е друге на моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети другу.. |
оље него оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна доб |
руги, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем; |
>Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде |
и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... шта ти д |
разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну.{S} Овога тренутка само једно једино осећање беше |
е је, украј срескога пута, израстао нов хум влажне земље, као једини споменик зликовачких дела. |
о, на крају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} По |
чун је био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаше и за један тр |
острле зелене Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и ц |
земље, једна погурена старица приђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим |
, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да |
ко ми сепија пуцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, опет — цак!{S} О, веру му, |
на — цак! окрени с друге стране, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам |
воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се |
тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... </p> <p>И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, ка |
опире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... </p> <p>И он, харамбаша хајдучки, |
р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће. </p> <p>— Тако је, вјере |
ве живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши о |
l:lang="sr"> <text> <body> <head>ГОРСКИ ЦАР</head> <div type="chapter" xml:id="SRP18971_C1"> <h |
.{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога Јевђови |
човјеком... знаш?... па да уживамо као цареви. </p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи |
/p> <p>— За њу ти не брини... </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> |
обода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију. </p> <p |
од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш |
, убрађену црвенкастом марамом са белим цветићима.{S} И више се ничега није сећао... </p> <mile |
ла нека граја, — наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — једнако ми сепија пуцка: окрени овако, |
, подигао једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, |
али у њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду... само д |
гласом. </p> <p>Он преноси воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње п |
о отвор, као прстен, и унутра зија црна цев.... </p> <p>Ниједне мисли у глави...{S} Лице позеле |
едај се! — викну једна глава, и челична цев покрете се... </p> <p>Ђурица се саже уз дувар испод |
ора, подиже руку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па оки |
лвера...{S} Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде...{S} Тресну пуцањ, а руке |
олико деце у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљајући много, отвори вратнице и уђе у |
крв следи, окамени се...{S} Две челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и неј |
град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица |
ан и друге случајне потребе.{S} Тако је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да |
ут људе, куће, дрвеће, све...{S} Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету... </p> |
за последњих тридесетак година, дрхтала цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се упознамо с овим |
се... као да их носи на својим плећима цела она маса.. </p> <p>Стигоше...{S} Свет гледа само њ |
љење за њега било претежније од мишљења цела света. </p> <p>»Шта ли ће она рећи кад чује?...{S} |
сипи и капље ситна роса, која обухвата цела човека, продире му до тела и, чини ти се, увлачи с |
} Стаде на праг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо |
о седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совра изгледала као нека стаја.{S} Лепо је видети |
троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа |
љу. </p> <p>За један тренутак узбуни се цела среска кућа.{S} Пандури поизлеташе, како се који н |
положитој рудини, са које се лепо види цела варошица са околином.{S} Народ се нагомилао око је |
раци, од којих ће затреперити и засјати цела околина. </p> <p>На путу што води к срцу Шумадије, |
во јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? </p> <p>— Биће од ове оморине — одг |
Како је сад овде? </p> <p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово |
, обухвата и стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива...{S} Топи се радосно |
м и смерно се сагиње пред крстом, па га целива...{S} Узима попину руку и два пут је љуби... а у |
лу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива...{S} Топи се радосно срце мајчино, капљу вреле |
само му пружи руку, коју Ђурица смерно целива. </p> <p>— Ако ми долазиш, као онај блудни син, |
које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањем, са свима његовим лепим сновима, |
лика, паде на њега, стеже га и притисну целим телом... </p> <p>— Овамо!... — Викну Митар, прити |
кроз нос, па засипљу очи, уши, образе, цело тело...{S} Хладна, мокра влага продире даље и од с |
ђена међу широким и снажним раменима, а цело му тело држаху необично развијене и еластичне ноге |
За песму треба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само крави.... силом се топи лед |
ворене, али готово испечене, услед чега цело лице више добијаше изглед обичне трупине.{S} С лев |
ав на који ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Д |
сад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у |
ол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од |
и закључаше... </p> <p>Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... </p> </div |
.{S} Бесна необуздана пијанка занела је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до на |
и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље. </p> <p>За један миг Ђурицу |
дсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његов |
Не брини.{S} Ономад нам потера претресе цело село... </p> <p>— Знам, због тога сам и отишао.{S} |
његовој наредби, морала тако проћи кроз цело село, и ником није смела допустити да је одреши, д |
, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу бор |
се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, да се наужива и провесели...{S} Дивна ли жив |
том једном узвику као да хтеде исказати цело своје осећање. </p> <p>Она га погледа, разумеде ње |
мерном слашћу и блаженством, задрхта им цело тело, и они сами не опазише како се нађоше једно у |
ој само једна мисао и њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепашћена, к |
осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако |
такву стању, после непрекиднога јурења целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив.{S} Као ван |
јај лепих очију, откуд ова чудна лепота целога стаса?..{S} Као да је ове чаробне горе одједном |
тпадница од куће од родитеља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава своју младо |
страшнији, необичнији изглед.{S} Преко целога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на ко |
ad> <p>Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама.{S} Тада се управо и замомчио |
} Он му одаје све своје јатаке, прича о целој организацији великога зликовачкога друштва... и к |
5"> <head>V</head> <p>Свиће зора.{S} По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, мален |
и име, кад сам због тебе окренула леђа целом свету, па нећу се шалити ни сад! ...{S} Ти тражиш |
редих до срца старога оца, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и |
а је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на |
а ниси писнуо!...{S} Овде је капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш. </p> <p>Јовове рук |
ао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од добр |
где кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па |
{S} Већ се распознају лица, виде се над целом оном масом жандарми коњаници како одскачу од седл |
.{S} Један од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем.{S} Беше т |
сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешки |
и на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом страховитом тежином и — како му сад изглед |
се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.{S} Носио је вазда доколенице, повезане ша |
азли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме телу.{S} Очи му у оној помрчини засјаше необични |
о жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терати дрва |
овори Митар. </p> <p>Један пандур унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакл |
а, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и ј |
ам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? </p> <p>Ђурица најпре беше оборио главу и гл |
та, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг. </p> <p>— Па кад |
ћ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Бог |
ри, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — па ето, сад хоће |
еластичне ноге. </p> <p>Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је |
његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његов |
.{S} Исприча му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па |
и те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке |
ом. </p> <p>Напослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још ствар озби |
атке и поступке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, које се мењају |
изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. < |
на и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших села... још синоћ су сви скупљени и |
дина, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то време...{S} Н |
?...{S} Смрт!«... и он нехотично извуче цео рам и испусти га. </p> <p>— Предај се! — викну једн |
â... зацрвени се кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном остаде без ногу, клону... г |
и прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник. </p> <p>Наступио је последњи тренутак.{S} |
!{S} За њима! — вичу кметови. </p> <p>И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниж |
а заклањаше половину прозора, па извади цео рам са хартијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би |
е, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је г |
два човека у годинама; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца.{S} Он се наимао у свак |
странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мр |
обрнуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су ра |
лажна магла завила у свој суморни плашт цео град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет |
изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао |
абадава!... </p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет |
још само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву разговору, смрче се, а они још |
ј генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима.{S} Најпре — Б |
удари у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав |
се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и забадају иверје у земљу, заборављајући све др |
зрастао у честару, међу правим и једрим церићима.{S} Зато се и попов поглед заустави на њему. < |
би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. |
оведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.{S} Младеж, |
ете и падне.{S} За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. </p> <p |
ко својих четрдесет година.{S} На црном циганском лицу беше усађен орловски повијен, на крају р |
ћи, зликовцем, кога може убити последње циганче, па нико да му не суди. </p> <p>Станка се наљут |
ође пола часа.{S} Писар попуши неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унаоколо.{S} Иза кућ |
јећи, извади дувањару и стаде да савија цигару.{S} Његовом почетничком самољубљу веома је годил |
. — одговори Пантовац и стаде да савија цигару. </p> <p>Наста кратко ћутање.{S} Јово два пут по |
и предаде је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледају |
{S} Пред рупом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зида.{S} Било је ја |
ко дућанџија — окупило једнако: цију... цију... цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим |
вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију... цију... цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, п |
у с ножем. </p> <p>— Доле ту кустуру! — цикну кмет. </p> <p>Ђурица се само одмаче неколико кора |
и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећаш неоп |
какав буковички лаутар својим монотоним циликањем растресао загрејане живце...{S} Мрачна и влаж |
е учини да је с оним одговором постигао циљ. </p> <p>— Што ћу их тражити, кад још сад имам на с |
тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љуто, горко осећање усамље |
сигурно његови претходници, ради истога циља, ту наместили.{S} Попе се на њега и осети се као д |
Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу је, не |
о ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... </p> <p>И он, харамбаша хајдучки, сав бла |
ад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... </p> <p>И он, харамбаша хај |
џија — окупило једнако: цију... цију... цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Кр |
и.{S} Секоше, мучише и тукоше механџију Цинцарина и момка му синовца, узеше му осам стотина бан |
ет обори очи, гледајући у његове каљаве ципеле... </p> <p>Обоје су променили ношњу; удесили су |
S} Ђурица је, преко гломазних војничких цокула, носио оне широке сукнене чакшире које носе Пали |
и рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, испечена кожа, па једном месту напукла, па ту з |
ала га новим појасићем... обула му нове црвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа се живо како ј |
воћњацима, белуцају се њихови зидови и црвене обасјани кровови кроз густо зелено гpaњe воћњака |
е и оде кући.{S} На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, |
сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештенику |
никовој и осети како му опет малопрешње црвенило наилази на лице. </p> <p>— Хоћеш у село, попо? |
анима. </p> <p>Ђурица се изненади; лако црвенило прелете му преко лица, али то Станка, при онак |
есни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жутило.{S} И она густ |
д кућом.{S} Иза Букуље појави се сјајно црвенило, као од огромна пожара, па му се зраци размица |
конопљана платна, сестра му их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила широке тк |
као да је видео женску конђу, убрађену црвенкастом марамом са белим цветићима.{S} И више се ни |
еби не претпостављаше.{S} Наиђе му нека црвенкастосива тама пред очи, која му заклони собом све |
од којом је седео. </p> <p>— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. </p> <p> |
абетино једна!{S} Надао дреку као да му црева испадају!... </p> <p>— Сваки на своју страну! — в |
опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима пандуре...{S} Како б |
посла, само да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казати све ш |
S} Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испу |
нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на моли |
с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: < |
а као нека стаја.{S} Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу ов |
оредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога све по |
! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p> <p>Ђурица иђаше очима за Сретеном, |
аткога времена зачуше пред собом певање црквених песама.{S} То се отац Симеон слободи кроз клис |
је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!.. < |
ећ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да н |
</p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу. </p> <p>Ђурица истрча напред, приђе р |
латко...{S} И никад га више не одведоше цркви и не причестише. </p> <p>— Јеси ли често бивала у |
ити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... </p> <p>— Пардон! — викну апотекар. |
е сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и златног одела свешт |
коло веселих сељана — сватова...{S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку |
стише. </p> <p>— Јеси ли често бивала у цркви и на причешћу? — запита је он мекшим радозналим г |
ће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет |
ше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога себе. </p> <p |
скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.{S} Пред иконом храмовном светлуцаше »неугасима л |
ћа, који може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов брак, те такав човек, велим, |
Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу |
ек се могло назирати небо, које се, као црн џиновски поклопац, надвило над овом шумовитом котли |
— па оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, биле смо све |
— Нека дође, па шта би? </p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар |
рећници!... кућо моја!... </p> <p>— Еј, црна мајко! — чује се из народа. </p> <p>— Доста, бабо, |
од ниским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у |
отрчи напред што више може. </p> <p>»Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се п |
кругао отвор, као прстен, и унутра зија црна цев.... </p> <p>Ниједне мисли у глави...{S} Лице п |
непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али е |
следило...{S} Дави га и притискује она црна, најстрашнија мисао, коју никако не може да забора |
ке осветљавао, на таквоме месту наступа црна непробојна ноћ... </p> <p>Шта се то вере ноћу по ж |
ес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљана ко |
ркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те показује иа том месту т |
сијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњ |
ворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у собу |
казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?...{S} Ђурица |
себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постеље... |
са неке орловске висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица.{S} Њихов поглед про |
но креће и маше народу... </p> <p>— Еј, црни Ђурица! — узвикује неко близу њега. </p> <p>— А-а! |
бе.{S} Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа |
p> <p>Беше скоро поноћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма |
ена и на место ње стајаху још уковрчени црни и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још с |
мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном...{S} Окиде!...{S} Ватра прсну п |
ј злослутној суморности, она се предаде црним мислима о себи и својој будућности, која, истина, |
дио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком.{S} Тако оде |
асно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јелецима, како се журно примичу к селу |
платна, сестра му их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила широке тканице са д |
лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео руба |
тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке страшне мисли, која се рађа |
ри у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мис |
главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капу |
тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у |
ј глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, кој |
у: </p> <p>— Онај што држи магазу...{S} Црногорац? </p> <p>— Нећу, господине, више да ти одгова |
еник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где је се |
век, око својих четрдесет година.{S} На црном циганском лицу беше усађен орловски повијен, на к |
места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњих година, носећи у руци послужав |
ао од ужаса, кад је слушао приче о томе црноме дану...{S} Чудио се срцу жива човека, који зна, |
није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. </p> <p>— Она је, убијена |
уке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... </p> <p>...{S}Из груди опет полаз |
ло: окаменило се...{S} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини тра |
ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија |
мрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би?...{S |
ћу и угледа пред собом добро познате му црте строга и одлучна лица, он не изгуби ништа од своје |
добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре. </p> <p>— Што он мене криви з |
ира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S} Тако... смејемо се... </p> <p> |
а и срећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} Старче, кажем ја теби да је ваљано! — |
ем ти, море, шта је било.{S} Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде |
им; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </p> <p>— Пуцај!...{S} Казао сам једном. </p> <p |
усмо за тебе. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио, а ка |
м једно: треба добро отворити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја г |
е свега, јер познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозниц |
у?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро про |
е заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство |
ца би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се |
очиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима. |
/p> <p>Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости својој Вујо представља |
— рече му комшија, изневши поцрнелу од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, само наспи |
дан.{S} Ти иди одмах; удари на Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана |
Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу.{S} Склонили су њега добро... — ве |
тлине, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских планина, које су, овога јутра, завијен |
{S} Сви га гледају радознало, необично; чак се опажа саучешће на њиховим лицима... »Гле, па то |
>Сви разделише ову философску мисао, па чак и капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљна и |
осмехнувши се јетко. — Ја мишљах ти ћеш чак у зору. </p> <p>— Море махни ме.{S} Беше тамо један |
, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — |
ничких цокула, носио оне широке сукнене чакшире које носе Палилулци, а на леђима је имао кратак |
— викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем.{S} Видећи да је Вујо рас |
апа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. |
живо како је једнако загледао у шаре на чарапама.{S} Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и цр |
исиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и каји |
јасићем... обула му нове црвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа се живо како је једнако загле |
Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори |
је жалио новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријате |
лепота целога стаса?..{S} Као да је ове чаробне горе одједном преродише!... </p> <p>— Стале! — |
..{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... </p> <p>И он, |
а!{S} Откуд тако рано? </p> <p>— Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим |
запевајући и узвикујући високим гласом, час гудећи басом.{S} Изговарао је све речи спојено и бр |
преливајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жутило.{S} И она густа измаглиц |
та.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запевајући и узвикујући високим гласом, час гудећи |
ћ, стаде да чини неке необичне покрете: час мрдне једним раменом или пружи руку у напред и тргн |
свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које м |
е је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и истога тренутка з |
а ма какав правац да својим мислима.{S} Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше |
стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим.{S} Најзад се при |
е могу, нећу...{S} Тако би се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао |
д чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим.{S} На |
е могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страш |
ватром уз небесни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жутило. |
ећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо |
а кленовичкој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Нов |
свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, једна п |
— помисли он, заборављајући да је мало час сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, Никола у |
аше све оне страшне слике, које се мало час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само |
бично место, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном прижељкивању, па се растану |
седеше у разговору дуго.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца |
шта нас чека сутра, прекосутра, свакога часа...{S} И ми ћемо за тобом сви... </p> <p>Одједном м |
е се, и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. — Ко се скрива и бега, њему се непрестано |
ут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпуно схватио свој поло |
вечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: на |
са мртвим Пантовцем очекују се свакога часа, а појединости напада познате су, већим делом, сви |
бити с децом.{S} Чекам извешће свакога часа. </p> <p>— Е њихова је дрскост прешла сваку меру.{ |
опрезу.{S} Сељани су га сретали свакога часа, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у о |
хладна језа кад помисли, да му свакога часа могу одузети и одвести то једино његово благо, да |
аругама и косама.{S} Бегунци су свакога часа морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на ко |
ско срце као твоје.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога п |
стању, после непрекиднога јурења целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив.{S} Као ван себе па |
у пик и подели... </p> <p>После једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, н |
езгоде, које га не остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах |
д села и целога света; знала је да тога часа укопава своју младост и будућност, да је њен живот |
прилегли по самом потоку. </p> <p>Тога часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па ста |
их опадоше неколико гранчица.{S} Истога часа загрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, с |
мет опет уђе у кућу. </p> <p>Прође пола часа.{S} Писар попуши неколико цигара, па устаде и обиђ |
учини да је заспао. </p> <p>После пола часа Мато устаде и зовну га полако. </p> <p>— Ђуро! — з |
едну лиснату букву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати |
у наступили заранци. </p> <p>...{S} Три часа већ путују необични сватови на двојим колима.{S} Р |
останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако и зечеви раде |
вши се планинскога венца, одјури за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p |
бегли од опасности. </p> <p>Кроз четврт часа хајдуци прегазише Качер више гвоздене бране и дохв |
, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући неку лукаву препреденост. </p> <p>Пог |
изиђе пред судницу.{S} Он и пандури за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к ср |
Ђурица и ступи корак ближе. </p> <p>За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, |
од њих био одвојен... </p> <p>За један часак Ђурица се спусти са високе планине и удари реком, |
оно густо прамење.{S} Али само неколико часака, и озго засија радосно и светло небо... </p> </d |
Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. </p> <p>— З |
осећајући ништа, проведе неколико дугих часова.{S} Сунце удараше готово хоризонтално у капке на |
, без свезе... </p> <p>Пролазе минути и часови, протиче време тихо, нечујно...{S} Примичу се по |
..{S} Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачу |
ца кроз гору. </p> <p>Ђурица му одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на |
и част! ...{S} А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом, као и сваком... — рече |
донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; ено реке па ћем |
еној господи бандистима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине капетане, част нам је... и |
, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче |
што пије. </p> <p>Ђурица је свако вече, частећи своју пријатељицу, трошио по неколико динара, т |
} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. </p |
их да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа руком на стакло. </p> <p |
> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она и насмеја се |
S} А како сам некада лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољу греје топло сунце, свирају свирачи |
нка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена |
се један од њих залети први и скочи на чатал.{S} У исти мах севну секира према месечини и лупи |
</p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!...{ |
— поче Маца, пошто испи са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре |
обратими се једва држе на столицама.{S} Чаше звече... смеј, кикотање... нико и не помишља на оп |
, зачује се понеки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, п |
ља била! — поновише жандарми и искапише чаше. </p> <p>— Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, |
прву чашу. </p> <p>Стадоше да се ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постад |
м соколом, зашто не бих! </p> <p>Испише чашу заједничку и пољубише се. </p> <p>— Ех, побро, кад |
Богу.{S} Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе.{S} Поче ручак.{S} Свирала одјекну... |
ршти се...{S} Једва се поврати.{S} Испи чашу, па заиска одмах другу. </p> <p>Жандарми, онако ис |
ли жандарми.{S} Један наточи свакоме по чашу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше: </p |
акоме по чашу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Н |
у на постељу поред себе, па искапи прву чашу. </p> <p>Стадоше да се ређају чаше са препеченицом |
исто озбиљно и свечано, подигоше другу чашу. </p> <p>— Ова друга за лаку земљу.{S} Лака ти зем |
њу.{S} Али једнога дана свих пет младих чворака беху у његовим недрима: што је за њега било нем |
м отрчао је кући, однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти ма |
} И кад му је после мајка донела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико надао и радов |
ишло лако; други се попео и повадио му чворке.{S} С најрадоснијим срцем отрчао је кући, однео |
о је тада сам у себи.{S} И сад се сетио чворкова... </p> <p>Али је опет, још јаче и страсније, |
сећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасла. |
а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства.{S} Ј |
како су се легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту.{S |
детињства.{S} Једаред опази да се легу чворци у једном високом, окресаном бресту.{S} Месец и п |
огледа иза себе... двојица држе конопац чврсто.... </p> <p>— Ђуро, хајде, силази!... — вели Мит |
нтовац погледа у лево, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повика: </p> <p>— Лези!{S} Л |
ли реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да |
у је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би с |
Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем толики свет, зар због себе? — Јок, бр |
слио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем тол |
зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — он |
ном љутином. — Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да |
н, ударивши гласом на оно оданде, услед чега Станка намах поцрвене. </p> <p>— Чујеш, болан... х |
ху отворене, али готово испечене, услед чега цело лице више добијаше изглед обичне трупине.{S} |
терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по нека пара.{S} Али, при св |
ста пећ, сандучара, добро загрејана, од чега сва собица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се |
података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни |
дуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзли |
стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрм |
ко они увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђури |
зго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи или стока </p> <p> |
питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљано, побро!{S} Дај сватове! |
то сада буде присебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{ |
ке од онога реда, који не држи много на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека рођака М |
>Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се ди |
ер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — муцаше јадник једнако, претурајући |
али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, так |
уче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — муцаше јадник једнако, прету |
<p>— Шта ћемо сад? — рече он. </p> <p>— Чек’ да наместим твој покривач — одговори Новица, па од |
ека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и мук |
— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга р |
гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} Чи |
о је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез проговори: </p> <p>— Ево Милошева С |
ом.{S} Саже се под један трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их поп |
надање испуни му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора п |
шљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор. </p> <p>— Хе, момче, — одговори Јанко пос |
ве пропао.{S} Остаје му, дакле, само да чека.{S} Због тога је и избегавао мисли о своме положај |
е да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На кленовичкој реци Ђурица |
ођох овамо!...{S} Не знађах шта ме овде чека«... </p> <p>И мисао за мишљу, све горча и тежа, из |
рошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако и |
докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, две?... < |
{S} Он сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са |
да издржи ударце куршума...{S} Гледа и чека... не дише... </p> <p>Груну плотун...{S} Зелонобле |
азни случајеви, па сад безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим |
телом — оглашени зликовац, кога зацело чека, раније или доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и |
међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чека куршум. </p> <p>— Тхе... куршум или робија... не з |
</p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? |
довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, свакога часа...{S} И ми ћемо за |
радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мо |
м, који иђаше на воду. </p> <p>— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула |
ђено за данас, чим се изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— |
ад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, молим те... остави ме мало! — одговори она збуње |
, брате...{S} Шта је теби?... </p> <p>— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извад |
одлучно и устаде са столице. </p> <p>— Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам об |
тешко да остане овако са њом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине п |
ви. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} |
е, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Ви |
и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад с |
а застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад с попом? — промрмљ |
чај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију...{S} Пасош ти можемо набавити.. </p> <p |
и и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или от |
ило, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур...{S} Дошли смо полако до њег |
ц... наместили се људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближ |
тво заузело је друге вратнице, па једни чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стој |
</p> <p>— Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. </p> <p>— Богме јесте; излу |
добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме |
е да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други његов покрет, Ђурица истога тренутка бац |
р и секиру, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је три вечера узалуд.{S} Четвртог вечера, око по |
увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетина и добра |
ало.{S} Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озби |
ова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочаран |
ршила? </p> <p>— Морала је, јадница.{S} Чекало би је горе зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи з |
S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свакога часа. </p> <p>— Е њихова је дрско |
та сам ја?...{S} Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момц |
, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповерењем, а |
ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни са |
е!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би с |
проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му комшија, изнев |
ћеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не сврш |
ђених грмових дебала. </p> <p>— А ја те чекам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљ |
> <p>— »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз проз |
Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си |
м већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно време. </p> <p>— Кад буде време само ми ја |
ју... </p> <p>— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ће |
ца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога тр |
о придиже испод губера и, после кратког чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору |
поче говорити. </p> <p>— Доста је било чекања, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не |
м путом, преко села.{S} Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам |
ћас, па за дуго нисам заспао. </p> <p>— Чекао си ме, је ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али с |
који га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је било? </p> |
оуздано... завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зеле |
иси могао да ме поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> |
ао си ме, је ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо |
и виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. </p> <p>Ђурица изиђе из куће махинално, као у н |
ве свршено и да после Касације нема шта чекати...{S} Окупи некога практиканта, те му, на име ма |
и ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. </p> <p>— |
ричај ми како га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. </p> <p>Ђурица му исприча.{ |
да идемо на посао. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача? </p> <p>— Море, дај |
за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако |
акад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, знаш онај више реке... |
p> <p>— Више Војковића кућа, знам...{S} Чекаћу те после заранака.{S} А тамо... пази!... отварај |
јници, знајући тачно кад ће се вратити, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су ишли на поуздан |
жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, што беше так |
p> <p>— Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш! </p> <p>Истога тренутка искочи, као звер разјаре |
осом, идући пред њима. </p> <p>Пантовац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очиј |
урица. </p> <p>— Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти |
појава.{S} Висок, снажан младић, широка чела, густих повијених обрва, испод којих севају два зе |
лађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком... </p> <p>Наједаред косачи се пренуше.{S} Неко |
<p>— Предај се! — викну једна глава, и челична цев покрете се... </p> <p>Ђурица се саже уз дув |
а му се крв следи, окамени се...{S} Две челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, необич |
е, да се мораде ухватити левом руком за чело, које обузимаше све већа ватра... </p> <p>— Нек ви |
.{S} Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде...{S} Тресну пуцањ, а руке, којим |
ност. — Хоћу ли га посјећ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је ошта |
и одважност.{S} Под ниским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се |
Само му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хлад |
ога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу |
д нађе Станку код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка. |
трашњост куће, опазише одмах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{S} Д |
вашим обичним послом, онда ми оставите чељад на миру.{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми д |
зети врата на соби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова. </p> <p>— Сад пазите добро! |
Полако обиђе прочевље, око кога спаваху чељад, напипа кључаницу на кућним вратима, извуче је и |
авуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту пред кућом.{S} И |
?...{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И |
Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... </p> <p>— Како?...{S} Хвала ти, попо, до |
ајка донела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико надао и радовао? — Ничему... рекао |
има оне плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. </p> < |
а он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против т |
Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разг |
о на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од |
.{S} Нема краја њеним мислима...{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу.. |
е!...« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом чу |
азгледа положај и, не мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види како му |
сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо |
лаву! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу |
ве две године лебдело пред очима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не см |
н, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он |
е зачуђеним раширеним очима. </p> <p>»О чему то она говори?...{S} Причешће.. .{S}Какво причешће |
кад је све прошло...{S} И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекива |
ему ти то мислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... по свачему!{S} По његовим очима, по говору... п |
у!{S} По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај |
, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... по сва |
ше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен.{ |
дате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за с |
чи.{S} Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим церићима.{S} Зато се и по |
го са брда виђаху се само светњаци пред честим паланачким механама, који светлуцаху слабо и сум |
а послушност луди, који га до јуче нису честито ни погледали.{S} Он није заборављао ни то, да ј |
Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све з |
умео да прикрије ту особину.{S} Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које је |
ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до |
p> <p>Настаде права гозба.{S} Пандур је често доносио разне понуде, постављао их на сто, а друш |
ст, неку болећиву доброћудност, која се често може опазити код људи зеленкастоплаветних очију.{ |
Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном леп |
ркви и не причестише. </p> <p>— Јеси ли често бивала у цркви и на причешћу? — запита је он мекш |
S} Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама |
год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. </p> <p>— Па ко га не |
. </p> <p>Попадоше на њега још тројица, четворица... начини се гужва, гомила...{S} Савладан је, |
у песму...{S} Зора!... </p> <p>Одређена четворица заузеше места под прозорима.{S} Још једаред п |
олац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма... </p> <p>— Митре, молим те само н |
оме, побегли од опасности. </p> <p>Кроз четврт часа хајдуци прегазише Качер више гвоздене бране |
е поњаве.{S} До те постеље стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, добро загрејана, од чега сва |
делити по заради...{S} Је ли доста теби четвртина? </p> <p>— А јатаке ћеш ти намирити? — запита |
, он зна да нам не може тражити више од четвртине...{S} Боље му је овако, па неће ни пристати. |
у — повећем виру на реци — скупљаху се, четвртком или суботом, девојке и жене сеоске, те испира |
вце.{S} Чекала је три вечера узалуд.{S} Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока.{S} Овце |
l:id="SRP18971_C3"> <head>III</head> <p>Четвртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, |
ужи, могло би пасти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се с |
.{S} Свако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, п |
ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова четири наша села имамо тридесет таких људи, а још дваде |
рјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.{S} Курјаци се приближиш |
рета... </p> <p>Али сад, кад угледа она четири жандарма, стеже му се срце, раскида с... рашири |
друштво: неколико људи за нападе и три четири јатака, то је свега.{S} И кад овако, нарочито по |
Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти четири стотине и двадесет! </p> <p>— Тако они увек раде |
Опази да се онамо према коцу упарађују четири жандарма с пушкама... </p> <p>Све досад, до овог |
т даде у мисли:. како да распореди оних четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја си |
id="SRP18971_C26"> <head>XXVI</head> <p>Четири дана проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дањ |
ило младе траве, која је, као власје на четки, густо избила из земље...{S} Сунце греје топло и |
ањем.{S} Беше то зрео човек, око својих четрдесет година.{S} На црном циганском лицу беше усађе |
капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно скиде капу, |
а одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. </p> <p>Кме |
ка слатка зебња при тим мислима.{S} Све чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће с |
лада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} |
е да се ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији |
ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији.{S} Крв |
све у стопу, трчаше Станка, погледајући чешће у лево, откуд се чуло викање и пуцњава.{S} Пантов |
леви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом. </p> <p>— То, вала, није... а ба |
гао му је ухватити само једну реч, коју чешће помињаше: бјеси... па се непрестано домишљаше шта |
мо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући потиљак. </p> <p>— Потера!...{S} Вујо послао ово |
таде гледати како му ковач вешто одсеца чивију, којом су спојене обе половине карике...{S} Неки |
ристан државни радник, а не би продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш д |
што тако оштро исмеваху његове сељанке, чија му је успомена и данас веома драга, па се намршти |
едва муку истерао. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, д |
ошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се |
то му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела |
говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за те ствари |
ала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде н |
моћним плећима безбројне ледене санте, чији се лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним ве |
дну руку сакривену за леђима. </p> <p>— Чији си ти, море? — запита га старац. </p> <p>— Зар ме |
лас, који га потресе свега, јер познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, др |
> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и постајао м |
па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погинути.{S} Како је онда луд |
врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише... </p> <p>Гд |
мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право кажеш: мари ти он за њине |
под Букуље, али место није одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели |
... — одговори Јово. </p> <p>— Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — пр |
да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... </p> <p>— Па |
ло? </p> <p>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се прол |
Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с |
н га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекн |
куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од куће од родитеља, |
одину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам |
ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући нагло пос |
ан одлучи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан |
Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се не вр |
е се ућутало, дијете; заборавили су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај п |
— Пантовац једва жив побеже...{S} Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза усту |
кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву.{S} Трчао |
а мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко спомене име Ђуричино.{S} У први мах је ова загон |
е! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне кукуруз. </p> <p>— Сад паре или кукуруз, то |
дана, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна... </p> <p>— Каква власт!{S} Перо ће је чуват |
ао горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она |
тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде. </p> <p>»Хвала Богу!« — помисли Ђуриц |
!{S} То нам је најпотребније — рече он, чим се поздрави с Јовом, који се изненади његову доласк |
знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо изврш |
ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. </p> <p>— Ни ја не знам |
Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде |
ица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети опасност...{S} Кућа ти је сад најсигурнија, а |
его, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од ме |
блачењу написа наредбу писару да одмах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који од |
ле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. </p> <p>— Зар није Ђорђе погинуо? </p> |
брате, у крви... така му је погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу |
S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, |
емље, која се осипа право на њега...{S} Чим он испали на један прозор, са другога већ сипа ватр |
рви сутон.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, д |
е писар Мита и разгледаше нека акта.{S} Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу. </ |
крају, где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да |
живу згоду за курјачке ноћне нападе.{S} Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори |
напије у славу, па да почну играти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицо |
чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год ж |
који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда м |
Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у в |
дмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поск |
ишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших села... још с |
онима у Војковцима треба послати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад |
га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђи |
али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисл |
жури. </p> <p>Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни |
му се око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то |
{S} Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ј |
ест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{ |
о за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — рече Ђур |
види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђа |
шњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му |
це промени, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, на кој |
м... оне слике нестаде... она се, одмах чим пуче, некако необично, у косо, спусти на земљу и ле |
ка умора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, г |
т стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту |
меш...{S} И Вујо је њега привлачио, али чиме?...{S} Својом тајанственошћу, памећу, нарочито ово |
p>Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и опет подигну |
у дође му на мисао само то, да за такав чин треба много претходних послова, па онда се сети да |
не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том осталима, који о |
Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђурица мало п |
ом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољн |
S} Да се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно |
ћи се. </p> <p>Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се |
{S} А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, као тада што је... |
, кад се куцање опет понови.{S} Сад је, чини му се, осећао присуство човечје с оне стране капка |
да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. </p> <p>— Како? |
се онај поред потока нагло приближује, чини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже с |
гло.{S} Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски упл |
вата цела човека, продире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану...{S} Повуче |
лови његов брак, те такав човек, велим, чини онаке покоре и злочинства и на ономадашњој и јучер |
еднога младића из Лукавице.{S} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе замијени, </p> <p>— Онда т |
ило?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавала...{S} Та она је тако лепо в |
езана... али ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. |
на груди, па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или д |
.{S} Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то вр |
и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за ког |
сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај спава слободно, нико му не |
ачином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, |
не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — муцаше јадн |
стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у |
с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту. |
сео, збуњен, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Ву |
прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке необичне покрете: час мрдне једним раменом ил |
са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како зна, само нек пази на људе«.{S} Али сад, посл |
ладости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједнога т |
> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући |
ш... и ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, бр |
и ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па к |
под запис, оборио главу и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара... први и друг |
едан... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини сумњив... па одох раније. </p> <p>Отпре би се Стан |
мисли уваженога господина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју водени |
ов преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети оно густ |
</p> <p>— Излази! </p> <p>»Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и зго |
ече га мисли сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка |
м звижди и улеће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како вер |
и му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </p> <p>— Стеза |
евојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, |
лећи и не видећи ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, кој |
а свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава |
оји преза од сваке сенке и у Тој плашњи чини нечувене злочине. </p> <p>»Шта хоће они од мене... |
Не шалим се, среће ми хајдучке!{S} А ти чини што знаш.... </p> <p>Станка стеже зубима усну, пог |
о: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. |
ије до сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одговара за њега«, мислила је она до са |
Ко се скрива и бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за вратом. </p> <p>Напослетку |
своју воденицу, исто онако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прилике и о |
, јендека и врзина...{S} Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га |
тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле |
о на максималној висини, па су опет они чинили покоре.{S} А пре тога метали су и на точак, и та |
о му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно |
једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, б |
атом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до кле |
оше и сами за њима. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђурица. »Венчање...{S} Прате ме робиј |
она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овог |
је крај, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним све... свега има, као каква госпођа: ништа не рад |
ати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— Све |
нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и з |
су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до но |
слеже раменима, па одговори: </p> <p>— Чините, напослетку, како хоћете; не браним. </p> <p>— П |
Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о |
аним руке...{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца |
ам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! — рече им и оде. </p> |
S} Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да |
школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — рече срески шумар, и пренесе поглед преко с |
ледње куће београдске. </p> <p>Кад дође чиновник полициски да распита за Ђурицу, нађе му врата |
ње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, који влада масом и коме |
е ствари, па сад шта хоћеш још? </p> <p>Чиновник плану.{S} Изненади га толика дрскост.{S} Био ј |
ли су своје опхођење са њим и пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, с |
а у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Доп |
је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично и примамљиво.{S} И сад јој се онај пређ |
ћна сила примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које је |
во.{S} И сад јој се онај пређашњи живот чињаше сјајнији од сунца и лепши од свега на свету...{S |
те, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоче апотекар да развија своју философс |
аслеђе, господа моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питању — говораше апоте |
иста се дивно јесење јутро.{S} Са плава чиста неба падају светли ватрени зраци по шуми и косој |
јури преко улица, преко стогова, преко чиста поља...{S} Ђурица слатко спава после синоћне пија |
ла, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то трице и кучине! умеша се |
но да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љубави према Станки; угасило се оно бурно |
о дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; распли |
дини стоји округао велики сто, застрвен чистим, белим платном (с пандурске постеље), а на њему |
м!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чистини испод куће: сео на један брешчић, па гледа у шу |
о! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чистини, него у соби...{S} Овде сам слободнији...« </p> |
е им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, и река која кривуд |
беше већ свануло.{S} Сад се морало ићи чистином, јер поток, кривудајући кроз њиве и ливаде, не |
атле јурну напред, док измаче далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуда око себе, стаде да |
е.{S} Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је |
ћи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније.{S} Так |
у да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље, које пресеца поток, угледаше коњаника, с ко |
сно и неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи догађаји при |
да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. </p> |
згледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа како промиче кроз благу шумску хладовину. < |
ани »до грла«. </p> <p>Кад се дохватише чистога поља, потераше брзим каријером...{S} Само се чу |
борављао ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се |
чне трупине.{S} С леве стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, улепљена |
е стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село и на с |
н бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њи |
.{S} Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... |
ту велику жртву она тражи од њега само чисту искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао |
изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На средини стоји округао велики |
есуде. </p> <p>— Ћути, не сметај сад... чита ти се пресуда — вели му Митар. </p> <p>Пресуда ређ |
ладенцима, па се обрте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запевајућ |
и му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећ |
аде више њега, разави хартију и поче да чита пресуду. </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикну Ђурица |
н могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед |
Кленовик, окупио се велики број сељана, читав сабор...{S} Највише их је из кленовичке општине.{ |
знам добро, запазио сам толико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као меле |
Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се само јаве и прођу |
Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци...{S} У тој и |
урица, па опет леже. </p> <p>У глави му читав хаос, живци већ отупели од страховања... све се у |
ава после синоћне пијанке, видећи у сну читав харем варошанака, које се отимљу о његово миловањ |
апак на прозору.{S} Ђурица се прену.{S} Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг б |
е рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, све по такту, на прекиде, те с |
ра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> <p>То |
нађе друго згодно лице за харамбашу.{S} Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њег |
претворила се у море блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тес |
павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на једној већој завојици, леже |
ријатељу, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву декламацију. </p> <p>— Еј, Танасијо, пошљи ми дв |
латио...{S} Ево облигације код мене, па читајте... на њој то пише — одговори Никола и стаде да |
. </p> <p>Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око з |
ваки покрет ђаков. </p> <p>После дугога читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, обрте с |
већ ту, пред њим... </p> <p>Свршило се читање... </p> <p>— Ђурице, ево ти мајке, да се опрости |
он поново, прекидајући слабо и монотоно читање пресуде. </p> <p>— Ћути, не сметај сад... чита т |
, па се обрте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запевајући и узвик |
се издаде.{S} На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« </p> <p>— Хеј, |
p>— Како ћемо сад, кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, с |
кву похвалу, додао: </p> <p>— Прођи се, чича, здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и гор |
Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад заборавити — одгов |
Ђурица приближи. </p> <p>— Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добр |
да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... наплатићемо се!...« </p> <p>Кад се навуче први |
p>— Готово тамо вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало п |
Хо-хо-хо... — продужи писар. </p> <p>— Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше кар |
адићу, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели там |
>— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо б |
то крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дук |
сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од оне тво |
ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.{S} Чичу питај... </p> <p>После таква дочека Вујо би увео с |
опет није човек.{S} А човек је, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад било дете и |
он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам |
акво поверење у њега, разбојника!...{S} Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити гла |
змичете леђа, кад нема никаква ћара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким |
ођа или велики чиновник, једном речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају.{S} О |
.. као човек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, н |
p>— Зар се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — рече срески шумар, и пренесе пог |
«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи писар. </p> <p> |
а хотимична штета. </p> <p>— Нема, нема човек... душе ми нема — правдаше Никола и себе и свога |
— Али су прилике и околности, у којима човек егзистира, од пресуднијега, тако рећи... утицаја. |
вор: </p> <p>— Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова четир |
иш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p> <p>Одједном, као плаховит поводањ, по Ђур |
згубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш како ми је то...{ |
ркву да благослови његов брак, те такав човек, велим, чини онаке покоре и злочинства и на онома |
е на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, једна погурена стари |
п дуван од капетана...{S} Што ти је жив човек!... </p> <p>Дан стрељања досад су крили од њега.. |
но направи значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} С таквим израз |
осао са мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло |
и запеченом крвљу. </p> <p>— Што ти је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао н |
поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — продужи мислити — све... све, али без хлеба ник |
ај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да |
што је чула, пође кући. </p> <p>»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке |
о ћу казати... као човек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, човек! </p> <p>— И ово ти |
е кућице нема ни толико дворишта, да се човек слободно обрне, а око понеке подигнути су у прост |
издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, |
о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, који може да воли, кој |
предао....{S} Вечито му је овај сурови човек стајао пред очима као нема загонетка, која те све |
велико задовољство, да изгледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момци.{S} |
могао изменити, могао је постати други човек.{S} Али такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху |
Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла |
њине претње.{S} Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга.. </p> <p>— Вала и јесте одвојио |
. </p> <p>Другова не имађаше.{S} Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који |
све снаге, онако, као што може потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу по |
.{S} Чудновато!...{S} Баш је поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће своје!...« па |
заденутим пиштољима за појасом и један човек осредњих година са пребаченом шешаном преко крила |
у.{S} За њим иђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца, млад |
још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу |
, он стоји непомичан.{S} То није обичан човек... </p> <p>А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окр |
а, завуче руку у недра и почеша се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори с |
. </p> <p>Капетан се јетко насмеши, као човек који непрестано слуша овакве одговоре од свих пра |
Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом.{S} Пред ј |
таде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље.{S} У |
сте, у неку руку, како ћу казати... као човек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, човек |
ћу и нарочитим држањем.{S} Беше то зрео човек, око својих четрдесет година.{S} На црном циганск |
на руци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. < |
ст година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме п |
пружи пушку и викну... — Стој! </p> <p>Човек стаде, погледа у пружену пушку, која се још могла |
а, болан, живот човечји!{S} Жива здрава човека убити... онако без ичега, без боловања... сад би |
гне онај поносити поглед, који уништава човека. </p> <p>Ђурица је имао нарочити разлог, са кога |
p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито падаше у очи целом сво |
ши случајно у двориште, угледа тамо два човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној |
шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле... |
натих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; једнога је знао цео срез под именом |
ме црноме дану...{S} Чудио се срцу жива човека, који зна, поуздано зна да сутра умире од куршум |
тога, што га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} |
осле друге похаре, Вујо посла пред њега човека, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују |
по неколико дуката.{S} Нашао је другога човека, који ће му радити боље. </p> <p>— Који ће њему |
о чим се смркне, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица. </p> <p>— Готово тамо вам је најс |
т, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. </p> <p>— Ш |
ле Радованове погибије, нема ни једнога човека, с киме је сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, |
и неће ли чути страсно кајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина... </p> <p>Врата ш |
{S} О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност. |
га знао.{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерена злата«, а не каже как |
собу, сваки се изненади, видевши весела човека коме и не падаше на памет смрт.{S} Доношаху му л |
и капље ситна роса, која обухвата цела човека, продире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у |
ко није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође досељеник, звао се Новица, а |
луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се мора наредити, мора јој с |
ме; не знаш како је ово добро за уморна човека — рече он, пружајући пљоску Ђурици. </p> <p>— Мо |
обудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава...{S} Видиш како он лепо са |
есна курјака, а што да нећу пред обична човека. </p> <p>— Далеко му лепа кућа! — повикаше девој |
или само да ћуте и посматрају необична човека. </p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто п |
ликим новцем.{S} Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па о |
е, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута.{S} Ни сам не зна како се уздржа од |
да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао.{S |
— Стој! — рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, Ђуро, од |
узе приближаваху се и провлачаху се три човека, који необично изгледаху у овој полутами.{S} Ђур |
де сам слободнији...« </p> <p>Угледавши човека где му се приближује, Вујо се диже и пође на сус |
то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше под прозором. </p> <p>— Ја сам...{ |
{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам човека!..« И при тој мисли стеже му се срце и охлади, а |
ако ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: |
и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио.{S} Том приликом заподену се |
оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо |
и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својој ништавно |
ихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао |
и разговарати се лепо са најугледнијим човеком...{S} Та он је, у последње време, могао разгова |
е и пије, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми с |
тавља у памети одговор, како да објасни човеку своје присуство на овом месту.{S} А механџија ве |
њих. </p> <p>— Па знаш... саветовао сам човеку да не пропада тако млад узалуд, нека се преда вл |
а мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допа |
еспосленог апотекара. </p> <p>— Батали, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена |
вори збуњен Ђурица. </p> <p>— Та ма’ни, човече!{S} Само се ти пожури! — рече Тима, излазећи из |
је да се с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајући по блату, отресајући се и вукући се |
муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што |
S} Сад је, чини му се, осећао присуство човечје с оне стране капка.{S} Полако, тресући руком, о |
дној мисли: »Није то шала, болан, живот човечји!{S} Жива здрава човека убити... онако без ичега |
потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси човјек, неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А они мато |
Кажем ли ти ја! ...{S} Раскрсти с оним човјеком... знаш?... па да уживамо као цареви. </p> <p> |
<p>— Само питај за Јулину биртију, код »Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу и кажи јој: поздравио т |
су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се врш |
ече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио |
>»А овај ништа не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачно је Коста стигао и испричао, или је м |
аранка, исто друштво опколи кућу Николе Чолића, богата сељака из Грабовца.{S} Никола је био на |
не зелене ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, познати му звон |
урица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и вели |
еш, ваљад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да |
соше, а ходник потмуло одјекну...{S} Не чу се никакав други глас...{S} Она удари још јаче...{S} |
зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да |
кај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви? </p> <p>— |
навлачећи шареницу на децу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни праг и стаде боси |
се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађују четири жа |
ка у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажм |
.{S} Перје кукурузно зашушта и затим се чу тихо звиждање, које највише подсећаше на пиштање ухв |
аше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога. </p> <p>— Молићемо, ово су п |
год се дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он је крив пред законом.{S} Крив је сваки к |
’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p |
асно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!... |
ији.{S} Хо мај... како се ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговор |
а сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињу му.. |
— прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти нек је |
о засад не помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла |
је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара |
зати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак д |
ти, а чутура удари клин. </p> <p>— Море чувај се да не заклиноше. </p> <p>— Стари смо познаници |
људе упропастио и побио.{S} Само га се чувај... </p> <p>— Знам ја то, нано, одавно.{S} Зато са |
уде, па се са њим разговори.{S} Само се чувај Матове браће, они ти много прете. </p> <p>— Ја, и |
ошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш с |
е терзија. — Ето, де за каву! </p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на тако огромној берзанск |
ма? </p> <p>— Биће доста свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам т |
могао разговарати само с онима, који га чувају... </p> <p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко, а |
, с друге они, који треба највише да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде...{S} |
а? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију |
<p>— Па... сигурнији смо овако.{S} Мене чувају моји сељани, њега његови — одговори Ђурица. </p> |
S} И напослетку, другови су се ревносно чували.{S} Дознавали су из раније за намере полициске, |
и, да треба чувати оне људе, који су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да се |
јени, </p> <p>— Онда треба и њега да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове мајсто |
<p>— Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови старци... — уплете се трећи |
че полиција за тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали |
дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... </p> <p>— Ко то изнесе? — ви |
уке.{S} После испитуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао?...{S} И тако све, |
лаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке« |
и живље.{S} По свима селима одредише се чувари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину |
ему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво |
о опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чувати оне људе, који су њу чували...{S} Али беше доцка |
ене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не |
.. </p> <p>— Каква власт!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде га |
ло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео боље |
— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку те једва истерах из |
лко почесмо.{S} Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите? </p> <p>Сви луди оборише главе, а |
узданије је кад смо двојица... треба се чувати... — одговори Симо и обори главу, гледајући да с |
о ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Нов |
као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара |
ицама дворишта, која ће посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је |
ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу |
нају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла за хајдука? </p> <p>Ђур |
о се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« То зн |
е куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. </p> <p>— Е, мој соколе, није женско срце као т |
дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали што седиш сама!{S} Живиш |
да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мен |
што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца... </p> <p>— Није то, море, него с |
је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не |
д... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја само зн |
улу и кажи јој: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А с |
дан. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« |
же себи одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оном крају, Пантовац.{S} У свакој лоповској д |
ије.{S} Тако стиже у Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Пајића.{S} Разгледавши кроз плот, |
еноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нег |
ирају Ситниш, и поведе коло.{S} Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричино коло.{S} Љуља се леса м |
, он опет зовну Ђурицу по имену, па, не чувши никаква одговора, издиже секиру, корачи два пут б |
звизну учестано с прекидима. </p> <p>Не чувши никаква одговора, покупи оружје и пође напред.{S} |
и, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се изненађен |
а вичу, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оруж |
ачним сводовима храма, који се као нека чуда издизаху и повијаху у густој помрчини.{S} Први кор |
акао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала |
те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, бо |
Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицо |
ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га оч |
се разговоримо. </p> <p>Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. </p> <p>— Зар ти први |
писмен.{S} Угледавши Ђурицу, он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у |
ајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зину од чуда. </p> <p>— Хајдуци немају никаква посла с поштеним |
ина, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то време...{S} Наживело се, настрахова |
амах расани и разрогачи очи од страха и чуда... </p> <p>Ђурица и Станка стадоше напред, једно п |
опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општ |
.{S} А неки пут, богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна његове рачуне и крајеве. </p> <p>— |
отворити очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. </p> <p>Изјутра, к |
а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чувати |
смрти и упорно се надао помиловању.{S} Чудан је и тај разлог његову надању.{S} Састојао се у ј |
же кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, зевајући и протежући се. </p> <p>— За то мени син |
</p> <p>— За јечам? — одговори Никола, чудећи се тачном рачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јес |
Е јеси човјек, неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од |
о леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад никакве опасности н |
p> <p>— Шта, зар нећемо сутра? — запита чудећи се. </p> <p>— Сутра, ја како.{S} Али нећеш, ваља |
. </p> <p>— Што ти није мило? — рече он чудећи се. </p> <p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам |
дајући ни у кога. </p> <p>Пантовац, као чудећи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу.{S} Њ |
урица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде!{S} И напослетку, угледавши вра |
е слушао приче о томе црноме дану...{S} Чудио се срцу жива човека, који зна, поуздано зна да су |
после мајка донела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико надао и радовао? — Ничему.. |
а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави своје кћери. </p> <p>Једаред наиђоше на се |
ни за какве препреке.{S} Марко се само чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знати на |
мене онда на реци у мал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да је побратим не омрзне, да је н |
о мекши и питомији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и |
и изгубљени сјај лепих очију, откуд ова чудна лепота целога стаса?..{S} Као да је ове чаробне г |
над главама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, неког |
асови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и на |
ла...{S} Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — |
грлио Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати није смео.{S} Занос |
гледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра... < |
гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли је то тако?« — мишљаше он. |
т, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно задовољство у овом новом и примамљивом стању...{S |
га.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној л |
и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она старала да ову |
га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светлост н |
је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу. </p> <p>Стаде д |
ену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је ч |
ко налази.{S} Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка |
буранија!...{S} Разбојник, а осећа.{S} Чудновато!...{S} Баш је поган овај човек: овамо је разб |
ника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобом, господине, за |
да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у |
свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави. </p> <p>»Па каква је то девојка?...{S} З |
ислити; све јој мисли беху заузете овом чудном појавом, која јој се тако дубоко уреза у душу.{S |
неке загасите вунене тканине. </p> <p>— Чудо се ниси опет напио? — рече она, осмехнувши се јетк |
{S} Хоћу да ти предам Ђурицу. </p> <p>— Чудо то?..{S} Ти живиш са њим. </p> <p>— Казаћу ти на с |
сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је |
Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га је видео па умро.{S} |
!{S} Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата и |
свој суморни плашт цео град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да |
приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остав |
p> <p>Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну с |
буна издиже се Марко и погледа на њих у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, |
мо чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној послушности.{S} Идући с |
а стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се овој сво |
са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} Па и |
налазећи речи да искаже своје осећање и чуђење. </p> <p>Седнувши на столицу и посадивши је поре |
ије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. </p> <p>Неко пресече |
во, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете. </p> <p>— Ђурђе — поче |
а необичнога састанка на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени |
д судницом, стајаху неколико луди, па с чуђењем посматраху драму, која се одиграва пред њима.{S |
} Не прође нико, само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опазити да је мало |
страни, испод једнога сенастога клена, чује се тужно нарицање.{S} То мајка несрећна оплакује и |
поред потока што пресеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је ј |
вљу, необичну својевољну мелодију...{S} Чује се једначито и одмерено њихање букових грана, бруј |
ћо моја!... </p> <p>— Еј, црна мајко! — чује се из народа. </p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — |
о!« </p> <p>— Ђуро, ојађениче мој!... — чује он загушен глас, јецање... затим се склапају сухе, |
итре, молим те само немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не |
ци, па запита једнога на ухо: </p> <p>— Чује ли се што? </p> <p>— Будан је... нешто шушка, јама |
потока нагло приближује, чини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју снагу |
света. </p> <p>»Шта ли ће она рећи кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви други.{S} Рећ |
</p> <p>»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће право!...{S} О, како је |
еш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђу |
Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу. </p> <p>Пр |
хвати оружје у руке...{S} Ослушну... не чује се ништа...{S} Приђе к вратима, слуша...{S} Нешто |
аћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде! |
љење нико не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. |
потераше брзим каријером...{S} Само се чује потмуо топот коњских плоча, по неки пут фркне ражљ |
о глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима, а по једном та |
стује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Крстоноше |
..{S} Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на |
у се приближује са стране.{S} Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага пома |
а.{S} Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави |
— насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, ве |
риво му што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радована што је погинуо. </p> <p |
поздрави се капетан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика филосо |
/p> <p>— Па, Сретене... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме |
ута, видевши синчића на брду. </p> <p>— Чујем — одговори дете осврнувши се. </p> <p>— Јеси наша |
у после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи саветом, |
мет Перо — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судит |
ли да причекам док се обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »стој!... стој!«... и пуче п |
завши му нос, припретише: </p> <p>— Ако чујемо да опет мучиш сиротињу кајишарским интересом, уб |
Море ти си жешћа од мога побратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу на похару. </p> <p>Ђурица се на |
p>— Лизо — викну она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке ударају на зној... х |
</p> <p>Вујо задржа Радована. </p> <p>— Чујеш, мени се ово не свиди.{S} Он ми се нешто много пр |
д чега Станка намах поцрвене. </p> <p>— Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да т |
налазити у близини Ђуричиној. </p> <p>— Чујеш, Ново... — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да |
/p> <p>Ветар брише и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, удара их својим леден |
и јој, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и ум |
мицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући. </p> <p>»То је човек — размишљаше она |
ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеже раменима. </p> <p |
о! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли си чула? — запита Станка, избегавајући да их назове по име |
н, да напуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула за Ђурицу? </p> <p>— Шта? — одговори она и застаде |
проговори лакшим гласом: </p> <p>— Јеси чула, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — |
ши руку испод млаза. </p> <p>— Зар ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан |
говори капетан. </p> <p>— Шта, ми нисмо чули? — повикаше радознали слушаоци. </p> <p>— Једна се |
нка, погледајући чешће у лево, откуд се чуло викање и пуцњава.{S} Пантовац, тежак и тром, изост |
га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта.{S} Седе на постељу, дохвати пуш |
оду за курјачке ноћне нападе.{S} Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у |
и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно |
у средини необично иде, као да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на коли |
нда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? </p> <p> |
е убије, то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се н |
варанција... </p> <p>— Ја сам Станка... чуо си... она што је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то ј |
о те шаље? </p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да ни |
н се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављ |
е у поштеној компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде гово |
дине. </p> <p>— Што си дошла? </p> <p>— Чуо си...{S} Хоћу да ти предам Ђурицу. </p> <p>— Чудо т |
, да ја сад од збиље тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p>— Е видиш, само од једнога посла с тоб |
м дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Панту? </p> <p>— Јок.{S} Шта је било. </p |
а помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми да |
ушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пуцањ.{S} Иза једнога жбуна издиже се Марко и погле |
на да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста т |
ред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је |
таше, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом |
њега прелете буљина, машући тихо и немо чупавим крилима...{S} Он се стресе и пожури уз брдо... |
Ехеј, море, побро, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и |
је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари. |
жа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој т |
у!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и |
оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} До |
које прштећи падаху унаоколо. </p> <p>— Чусте ли за Ђурицу? — рече једна. </p> <p>— Ја, болан; |
су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале. </p> <p>— Ако ћу после чути о |
е он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ја њој праштам. |
о су ми требале. </p> <p>— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може |
ну ручицу на вратима, очекујући неће ли чути страсно кајање љубљенога човека, али иза ње беше м |
у се обојица тако примакли, да су могли чути један другом дисање. </p> <p>— Камо се, по Богу си |
толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани страх: ст |
сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља.{S} Уосталом он се и не надаше да што чује, |
ецо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си |
у ли му, није то... она само проврти, а чутура удари клин. </p> <p>— Море чувај се да не заклин |
теља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмак |
о.{S} Пантовац засветле очима и маши се чутуре. </p> <p>— Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти си |
ушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом. </p> <p>— У торби |
еном. </p> <p>После ручка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{S} Пантовац за |
ош понајвернија друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђу |
есе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— Послао ти Митко |
убили, да му равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А |
бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева |
ељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. </p> <p>— Аа... — отеже Ђурица и лице му |
..{S} Ко ти то рече? </p> <p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста д |
јанствено и опасно.{S} Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. </p> <p |
а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!...{S} В |
што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити? </p> <p>— |
. </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу још више зачуди ово над |
хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. </p> <p>— Хајд |
но, док се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну |
е узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </p> <p>Одмах затим пођоше сви к општинској судниц |
тело, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.{S} Према такву стасу Ђу |
а се сад одужим? — рече он, машајући се џепа. </p> <p>— Па... како хоћеш — одговори Новица овес |
оре на траву.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— Немој... остави т |
еселивши. — Поузданија ми је пара у мом џепу но у твом. </p> <p>Ђурица се насмеја; одброја сто |
се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би би |
е могло назирати небо, које се, као црн џиновски поклопац, надвило над овом шумовитом котлином. |
— викну Ђурица. </p> <p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате |
реба? </p> <p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела и |
>— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламе |
ро, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, па |
о нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си |
да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Х |
кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к т |
</p> <p>— Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе |
а бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и |
ô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p>Вујо |
то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псето — помисли он, а срџба му све |
кретала путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвал |
рица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у Локву с кос |
недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звал |
ри кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пе |
о кријеш? </p> <p>— Море, оканите се... шала, кажем ви! </p> <p>— Причај, причај! — повикаше де |
ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се |
у лужено рубље, па се ту обично заметне шала и прича, која се продужи до позна доба.{S} Станка, |
Јест, али опет... </p> <p>И продужи се шала и задиркиване, нарочито на Јеличин рачун. </p> <p> |
..« </p> <p>— Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица. </p> <p>— Имаш ли ти пасош?...{S} |
на муци се познају јунаци...{S} Није то шала...{S} Шта је било, јесу ли те позивали горе? </p> |
а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га д |
S} Састојао се у једној мисли: »Није то шала, болан, живот човечји!{S} Жива здрава човека убити |
а. </p> <p>— Овуда се мора трчати; нема шале — рече Пантовац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — |
. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове се не шале! ... </p> <p>И отвори се бесна, разуздана пијанка. |
огађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава с |
> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Шта ћемо |
ти, сад се разговара са њим и још како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да |
Друго ништа и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам се ша |
му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се год може...{S} А |
о, игра у колу... само се, истина, мање шали од осталих.{S} Али опет.... </p> <p>— Како то хајд |
ама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — одговори |
све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек |
се продужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или р |
за мали прст... — насмеја се он, као у шали. </p> <p>— Је ли то од истине?...{S} Немој да се ш |
кај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамоти |
клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад сам бацила |
огледа озбиљно и одговори: </p> <p>— Не шалим се, среће ми хајдучке!{S} А ти чини што знаш.... |
ајући се, проговори: </p> <p>— Ја се не шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </p> |
ка, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да |
е окренула леђа целом свету, па нећу се шалити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се мог |
— Је ли то од истине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, очекују |
.. — одговори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исп |
рица — ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите |
</p> <p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га |
урица, видећи га онако весела, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми |
у, очекујући да он порекне своју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још више осоколи, па је погледа |
све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршити пос |
га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас |
му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хвала им — |
ојском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већ |
год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као пти |
— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, настављајући с |
уђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: </p> <p>— Зар из ’наке куће?!... </p> <p>— Зна |
з. </p> <p>Међу момцима наста гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само једна реч: »јал |
а се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. </p> <p>— Знаш... ја сам и тамо, у Београду, с |
их грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, |
а се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта.{S} Седе на по |
ће.... </p> <p>— Опрости ми, попо!... — шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Ка |
м планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота... </p> <p>И срц |
рица пребацио руку преко суседе, па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи главом напр |
ицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим о |
ручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу |
/p> <p>— Ми имамо друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоруч |
сећа се живо како је једнако загледао у шаре на чарапама.{S} Сестрица му, обучена у шарену сукњ |
{S} Носио је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а |
вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истресе једну трубу платна и из ње испаде јед |
и овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.{S} Ч |
та...{S} Јово јој нешто рече, навлачећи шареницу на децу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи в |
на чарапама.{S} Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за једну, |
ете, ускомеша...{S} Све се очи упреше у шарену огромну масу народа, која се, таласајући се, лаг |
а штурога грања претворио се густ зелен шатор, израсла хладовита китина...{S} Поље се прелива и |
ошеви за кукуруз, стогови сламе, сена и шаше, кошаре за стоку и остале потребе добре земљоделск |
ом кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совра изгледала као нека стаја.{S} |
печен кукуруз и завијајући га у зелену шашу.{S} Мало затим зашушта кукурузовина пред њима и из |
е се на њега гошћа. </p> <p>— Маџарица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си |
њ, куршум фијукну поред њега и одлете у шеварице, са којих опадоше неколико гранчица.{S} Истога |
а бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се још по |
шине... као светац:...{S} А после, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слоб |
ио главу и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче оп |
је ономад наплатио једну облигацију од шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто пе |
рицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, који је све |
не мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.{S} Опасивао је око себе дв |
н, смањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш |
гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никетића?{ |
о увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука |
смо лепо живеле....{S} Она мени еве:{S} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, пола |
дан човек осредњих година са пребаченом шешаном преко крила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се |
памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше |
з њиве и ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило |
ка Радоњића.{S} Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу. </p> < |
и они се обојица пажљиво провукоше кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Ста |
еде, прикривен...« И он седе ту у један шибљак, према самом извору, извади из торбе што имаде з |
их умор савлада.{S} Завукоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантовац одмах и |
на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо про |
куруз, претрча сеоски пут и завуче се у шибљак, који је израстао пред судницом. </p> <p>Под зап |
омекша.{S} Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно уб |
ток... </p> <p>Протрчавши потоком, кроз шибље и трњак, за један пушкомет, Ђурица наједаред стад |
очих из вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда |
а, затрепери отворенозеленкастим сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком мла |
ча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... </p> <p>Наједаред трже се из |
коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.{S} Требало им је одморити се и душом дахнути, ј |
дубока корита, која беше обрасла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше Станка |
то се удављеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножић иза паса, истрже га бр |
ађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка не пође на њихов позив |
ем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај н |
ље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу. </p> <p>— Море |
и устојане ноге и крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћа |
S} Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, док је Мара |
пљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све жене из те улиц |
о ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, бра |
аво Штуловићу. </p> <p>— Хоће ли нам он шиљати још кога? </p> <p>— Јавиће он све.{S} Кад се свр |
ек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и пр |
ише о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио да |
вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола спремио за нове стаје.{S} Остало |
дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар х |
траву.{S} Пријатан, заносан мирис отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане |
е главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју милу ј |
е друкчије.{S} Тужна и сетна усамљеност шири се око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо |
сивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, л |
значајно. </p> <p>Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и |
волвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним мецима.{S} Пантовац узе само п |
ретка појава.{S} Висок, снажан младић, широка чела, густих повијених обрва, испод којих севају |
но обично.{S} Опасивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је в |
рни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно уса |
читу намеру.{S} И затим му падоше у очи широка Николина леђа, у сукнену јелеку, како су необичн |
м и црним памуком, и уз њих му спремила широке тканице са девет разнобојних пруга и памучне под |
ама, преко којих су намештене уздуж две широке тренице; на њих се ставља јело; около ових трени |
о гломазних војничких цокула, носио оне широке сукнене чакшире које носе Палилулци, а на леђима |
ица по целом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи де |
малена, али снаге необичне.{S} Његовим широким плећима и снажним мишицама позавидели би многи |
борбу.{S} Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменима, а цело му тело држаху необи |
<p>Радисав откључа браву и отвори врата широм.{S} Кроз ону рупу продираше светлост унутра, те с |
подара.{S} Фењери пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичава старца.{S} Отвори се понеки |
ако необучен, па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пандуру: </p> <p>— Одврни ту лампу. </p |
народ, мој или ваш?... </p> <p>— Зар се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — реч |
а не зна ни за какве препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсков |
о нагласи ову реч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни радник, а не би продава |
за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата се |
видиш: жена сам!.... </p> <p>Кључаница шкрипну, врата се отворише и Станка уђе у ходник. </p> |
шен слободе« како веле правници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на |
ом, одговори на куцање.{S} Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен.{S} Затим стаде н |
> <p>Прве вратнице на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих прође коњаник.{S} То се Никола вр |
а ње беше мртва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше и она изиђе из собе... </p> <p>Учини јој се д |
.{S} Она удари још јаче...{S} У ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се уплашен, сањив глас: </p |
ао и сваком... — рече он, дижући своју »шлафкапу« и поздрављајући капетана, који нешто туробна |
с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајући по блату, отресајући се и вукући се опет по |
викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче д |
ишао на глас због своје велике радње са шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем н |
..« </p> <p>Пред подне Станка замаче за шљивар испод куће па отуд оде право у забран.{S} Сад иђ |
крио.{S} Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се виш |
осла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке |
аседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несвесно, заборављајући и на свој |
оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и воћњацима, белуцају се њихови зидови и црве |
вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских трговаца.{S} Друга двојица беху младићи из В |
много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и он |
с пандурске постеље), а на њему половак шљивове препеченице, која игра у стаклету као кристал.{ |
је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави: — Имам много хитна посла до газда Ј |
м коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S |
ар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулацији не страдате.{S} Може вам се отворити стециш |
лас: </p> <p>— Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш! </p> <p>Истога тренутка искочи, као звер |
ислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, дв |
о, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, |
<p>— Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ познајете господи |
шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта |
огњишту. </p> <p>— А она...{S} Станка, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али нап |
> <p>— Па како, болан: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </p> <p>— Пију |
тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела данас? </p> <p>— Шта ћу јести?...{S} Хлеба. |
и чекао да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је било? </p> <p>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, |
тарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта мислиш? </p> <p>— Хоће да те убије, то ти је.{S} Са |
било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав |
жавама... </p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је |
терзије. </p> <p>— Море каква песница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — вик |
они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много.{S} Наишао ваљада послом, |
ва госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} А она |
..{S} Готово, свршило се...{S} А после, шта бива после?...{S} Ко ће то знати...{S} Само затрпај |
говор: </p> <p>— Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да ништа не з |
шта је било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашло дете цуру према себи, пригрлило ј |
суморно и пусто... </p> <p>— Пиј, море, шта си се побабио! — узвикује му Митар весело. — Кад си |
ли један Ђуричин сусед. </p> <p>— Море, шта ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку |
што ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шта кријем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и прогов |
ушке и добра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У |
} Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дош |
е враћамо с копања. </p> <p>— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. </p> |
О мени и себи?...{S} Један нам је крај, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним све... свега има, |
рд-мрд и — готово!...{S} Господине мој, шта мислите!... </p> <p>— То су, брате, свиње — одговор |
је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-р |
ресније. </p> <p>— Докле ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне б |
де мртав поред Мите. </p> <p>— Наопако, шта учинисте! ...{S} А новаца? </p> <p>Ђурица извади из |
у се она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, с |
за њихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Знаш ли... </p |
главе и заћуташе обоје. </p> <p>— Ђуро, шта је ово?{S} Ја ћу полудети!...{S} Докле ће се овако? |
ве им њихове!{S} Кажи једнога по имену, шта ти један вели... шта хоће сваки?... </p> <p>— Махни |
све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, т |
обешчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће п |
ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... |
ово и не зачуди. </p> <p>— А после.... шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли... — прошапт |
довео његове душмане!...{S} Па онда... шта буде, не марим!«... </p> <p>Кад одјахаше коње у пот |
ти много прете. </p> <p>— Ја, истина... шта му ради жена...{S} Матова? </p> <p>— Мучила се зиму |
сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради Вујо? </p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но ч |
но; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог к |
?... — викну одједном. </p> <p>— Шта... шта је? </p> <p>— Хајде да идемо... не могу да спавам. |
у душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, |
болан, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S |
ти тешко тако, болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} Само ми је једно тешко — што не могу че |
једнога по имену, шта ти један вели... шта хоће сваки?... </p> <p>— Махни се тога, најпосле.{S |
пером... кврц-кврц-кврц... и готово... шта то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да живим, за |
и даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да |
ао друкчији... </p> <p>— Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, |
а озбиљно и радознало. </p> <p>— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог от |
...{S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа лепо!...{S} Мајка.. |
пред среском кућом, и на његово питање: шта учини с Новицом, одговори му: </p> <p>— Погинуо је. |
ачко лице. </p> <p>— Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном? </p> <p>— Ништа, брате...{S} Шта |
едри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ в |
{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ј |
ради, једе и пије, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа су |
м: </p> <p>— А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Овај познати му поглед и глас |
епи снови о будућности, све, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се д |
но: </p> <p>— Не знам, господине!...{S} Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је си |
уна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то време...{S} Наживело се, нас |
крај свега.... смрт?{S} Не знам!...{S} Шта је то смрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, блед |
ући ход. — Ха, снахо, душу ли му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се |
несе се и заспа одмах... </p> <p>...{S} Шта је ово?...{S} Гле, мрак... тамно, ту робно... у соб |
је рака за мене...{S} Откуда она?...{S} Шта ће тај колац ту?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што |
повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако о |
... </p> <p>»Откуд овде ови људи?...{S} Шта је ово?...{S} Смрт!«... и он нехотично извуче цео р |
исли. </p> <p>»Откуд ја ово идем?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам човека!..« И при то |
црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би?...{S} Свршава се, долази крај...{S} Је ли к |
о бледило... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта хоће ови?...{S} Да убију... мене!...{S} Да бежим!.. |
ће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо?...{S} Шта он ради? </p> <p>— Састајала сам се са твојим људим |
ра ноћас?...{S} Шта лупаш толико?...{S} Шта хоћеш?... </p> <p>— Капетана...{S} Где је капетан?. |
лаве, испод обрва. </p> <p>— Што?...{S} Шта ће ми он говорити? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим |
/p> <p>— Који те ђаво тера ноћас?...{S} Шта лупаш толико?...{S} Шта хоћеш?... </p> <p>— Капетан |
жда скоро да сване?...{S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа |
о седиш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он гласно. </p> <p>Станка запали с |
познају јунаци...{S} Није то шала...{S} Шта је било, јесу ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па |
нути се овако...{S} Звецну гвожђе...{S} Шта је то?...{S} Гвожђе... воштаница...{S} Митар... кап |
и са мном? </p> <p>— Ништа, брате...{S} Шта је теби?... </p> <p>— Чекај, сад ћеш видети шта ми |
може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером... кврц-кврц-кврц. |
ко не могу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једна |
живим, задуго, много, да остарим...{S} Шта је то робија, ништа!...{S} Слушам ја тамо све старе |
идајући га с кола. </p> <p>— Свет...{S} Шта свет! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи гл |
ар. — Седи Ђурице! </p> <p>»Ковач...{S} Шта ће му ковач?...« — мисли он, седајући на земљу. — » |
по неки пут и не иде кући због тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... </p> |
одговори: </p> <p>— Истину си рекла.{S} Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, |
овори: </p> <p>— Ево Милошева Срете.{S} Шта велите људи? </p> <p>— Нек му је срећно! — повикаше |
свештеник. — Ми смо почели о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те човек, који може онако да ос |
чуо за нашега Панту? </p> <p>— Јок.{S} Шта је било. </p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на бе |
— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцај |
. </p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље н |
рају и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта ли је тамо, како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... |
па онда га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ће да дижу потеру.{S} Сино |
само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли ме? </p> <p>— Не брини за то, н |
не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне изненада, па...{S} Не зна |
покаја што овако лакомислено запита. — Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво |
ша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је |
оп Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, |
— рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? </p> <p>Одборници погледаше зачуђено, кнез с |
јом. </p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе |
досмо.{S} Станка, спремај се! </p> <p>— Шта ћу се спремати, но хајде да идемо — одговори она, а |
изгледа: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шта ти говориш!... — плану Ђурица. </p> <p>— Немој да с |
{S} Њину кућу обилази далеко! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли си чула? — запита Станка, избег |
дан ти је такав живот, синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помог |
<p>— Ене де, проваљен зид!... </p> <p>— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. </p> <p>— Зови |
јега, тако рећи... утицаја... </p> <p>— Шта ту дробиш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који |
није Бога ми!....{S} Нема... </p> <p>— Шта нема... ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђ |
скупо продаду своје главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљи |
свега и да поједеш и нако... </p> <p>— Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оц |
>Ђурица плану и погледа Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? |
ица се трже, као из дуга сна. </p> <p>— Шта, зар нећемо сутра? — запита чудећи се. </p> <p>— Су |
! — рече после дужега ћутања. </p> <p>— Шта? — насмеја се она. </p> <p>— Коса... и сва миришеш. |
засја велика неизмерна жудња. </p> <p>— Шта? — рече она зачуђено. </p> <p>— Знаш... да си тешка |
више обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, господин-Мито, простота!... </p> <p>— Гледај, |
наде Вујова синовца, младића. </p> <p>— Шта је? — запита Ђурица устајући. </p> <p>— Брже, побро |
огледају, зацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Ста |
, где се беше прикрио Новица. </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече он. </p> <p>— Чек’ да наместим тво |
се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — викну ћато. </p> <p>— Велиш то ист |
болан; он баш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. < |
ше да и она после тога легне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — |
/p> <p>Опет се зачу звиждање. </p> <p>— Шта је сад? — рече Ђурица, заклањајући се и одговарајућ |
а сама се намести до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове се не шале! ... </p> <p>И отвори |
рече Новица, кад се састаше. </p> <p>— Шта ће ми бити? </p> <p>— Како, море... дигоше на тебе |
езује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђуриц |
су из других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило.. |
Ко то изнесе? — викну трећи. </p> <p>— Шта их ту испитујеш... им њихова! — викну Пантовац — јо |
која је прикована на судници. </p> <p>— Шта зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах т |
а под, па стаде према Ђурици. </p> <p>— Шта ти уради, соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ с |
и на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити |
аваш ли?... — викну одједном. </p> <p>— Шта... шта је? </p> <p>— Хајде да идемо... не могу да с |
ца, држећи иглу над пламеном. </p> <p>— Шта ти је данас, јеси ли полудео!...{S} О каквом убиств |
ва глава.{S} То беше капетан. </p> <p>— Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из со |
леновику! — одговори капетан. </p> <p>— Шта, ми нисмо чули? — повикаше радознали слушаоци. </p> |
дали у апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га пре |
ли је то од његових долијао. </p> <p>— Шта, има ли извешћа од синоћ? </p> <p>— Ништа ново.{S} |
не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав.{S} Он је |
а живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? — запита зачуђен Ђурица. </p> <p>— Хоћу, |
</p> <p>— Ја сам...{S} Симо. </p> <p>— Шта је, Симо? </p> <p>— Пантовац једва жив побеже...{S} |
езу с пушком, скочи уплашено. </p> <p>— Шта је то? — запита она полугласно, осврћући се око себ |
спадне како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћ |
као холуј, испаде пред запис. </p> <p>— Шта то радите! — викну он, узевши пушку на руку. </p> < |
себе, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмерен |
стаде на месту и обори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! |
е. — И нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то говорио? — запиташе сељани кмета, кад се в |
рече Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину к |
напред, па ме чекај у шибљу. </p> <p>— Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај незадовољан, јер б |
а нам се каже да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори |
сту, па с нестрпљењем запита: </p> <p>— Шта би? </p> <p>— Ништа.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} |
на раме.{S} Ђурица се зачуди: </p> <p>— Шта је?{S} Куд ћеш сад?... </p> <p>— Морам ићи.{S} Оста |
ја. </p> <p>— Колико даш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да с |
не плашиш. </p> <p>— Како то? </p> <p>— Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. |
S} Истина, шта си јела данас? </p> <p>— Шта ћу јести?...{S} Хлеба...{S} Знаш да је пост. </p> < |
едно.{S} Јеси чула за Ђурицу? </p> <p>— Шта? — одговори она и застаде. </p> <p>— Хтео да убије |
и сигурно учинити »физиту...« </p> <p>— Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица. </p> <p |
ећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали што седиш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Ш |
онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче |
е са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му |
адосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа н |
и првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови наши |
знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само з |
.{S} Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта је ово заковано?...{S} Руке и ноге приковане за под |
се радити како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!...« |
дати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Обла |
као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те |
рата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду |
ћеш боље? — одговори трећа. </p> <p>— А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није пр |
оже што друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађе |
и и погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдогл |
»Оставих онако красно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмур |
у здрављу! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и нека мучна зебња обу |
зе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окре |
шак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара... први |
ље реком, застајући понегде да разгледа шта се ради по њивама.{S} Спаде му велики терет са срца |
е подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао си и о |
...{S} Руке и ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, |
и ни за прилике, ни за последице, ни за шта на свету... </p> <p>У вече Радован стиже први на но |
они да их трпиш... </p> <p>— Како... ја шта ћу? </p> <p>— Хајде у гору. </p> <p>Ђурицу удари ка |
ке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ја шта си ти мислила? — одговори он, осмехнувши се ироничн |
јдука? — Није.{S} Је ли... </p> <p>— Ја шта је радио, но се спремао... — упаде му учитељ у реч. |
нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава? </p> <p>— Н |
ајући гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> <p |
На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све с |
рици, дајући му новчаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља |
ад све свршено и да после Касације нема шта чекати...{S} Окупи некога практиканта, те му, на им |
то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.{S} А док он кога н |
, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p> <p>— Па како |
орача поред њега. </p> <p>Станка не зна шта се у њему збива, не погађа мисли које се у њему рој |
збори ни речи... </p> <p>Капетан не зна шта ће пре, пуне му руке посла: треба повратити Станку |
никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — муца |
, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од с |
јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чин |
мирним гласом: </p> <p>— Нека дође, па шта би? </p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га |
мо да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — одговори трећа. </p> <p>— А шта му мани |
оћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо да |
. </p> <p>— Све једно, хоћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде др |
да мислим.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! </p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ће с |
уд, нека се преда власти.. </p> <p>— Па шта вели он? </p> <p>— Ништа.{S} Кажи — вели — онима та |
вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћ |
знам ја, али не зна закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад д |
Пантовац упаде у разговор: </p> <p>— Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мал |
ој кући. </p> <p>»А овај ништа не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачно је Коста стигао и ис |
м да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </p> <p>Чиновник плану.{S} Изненади га т |
..{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> <p>Станка се прену, рашири очи и п |
и се. </p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта да каже.{S} Једва, после дужега ћутања, промуца: </ |
и да још покуша лепим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па га запита: </p> <p>— Што ће ти толике |
па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта се ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред оч |
погледом. </p> <p>»Овај готово не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме са |
говор.{S} Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро п |
руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву др |
та ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и имаће право!...{S} О, како је страшно кажњена де |
стаде да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад никакве опасности нема.{S} Ви |
се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда идите право Штуловићу. |
отером, извршила своју дужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«... — као да говор |
е у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма |
де и с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку |
сећања: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хт |
и у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац |
аја.{S} Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Марко, и он се заинтересова, па позва ковача |
ше: бјеси... па се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пише јеси, п |
аваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S} Станка га је знала по р |
јица у реду.{S} Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје ж |
шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али са |
очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!...{S} |
о благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама...{S} Тада |
уживај...{S} Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мо |
итања више из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али ч |
есе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, д |
</p> <p>— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени је Радован више |
ледње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S |
/p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{S} Све је то удесио онај |
?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибох, брате, мислећи, |
дана.{S} Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно!{S} И његове везе поч |
велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? </p> <p>— Само један прав |
тада је било оваких разбојника.{S} Али шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики |
доци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!...{S} Ро |
!...{S} Робија! окови!...{S} Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку прек |
губи... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо пре |
Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе три банке са не |
невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим са |
не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, умерише корак.{S} У |
, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.{S} Само кад би крстоноше минул |
о ново и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на ми |
ти с тобом.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.{ |
мену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радова |
кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он је учинио што и |
обро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то |
власт и Станкине родитеље, треба видети шта ће са Јовиним укућанима, треба прегледати кућу... < |
а би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђурица, у ва |
то много променио.{S} Требало би видети шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да видимо? </p> < |
еби?... </p> <p>— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте |
даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху дани... </p> <p> |
ао ја што га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио.{S} Није му ни првина, не бој се! </p |
рије негде око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога од оних млад |
гледаше их зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, бе |
Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су паре, или ћемо |
е миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако под |
езани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога |
а као муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с руби |
ђе невесео, збуњен, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућу |
<p>Марко се у оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајући кундак од |
нађе уз самога Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к |
њу, не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> |
за друго, не мислећи ништа и не знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на |
ићу... само сипа у грло, не разбирајући шта ради...{S} То му је једини лек од оне страшне бољке |
а иђаше невесео, замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради.{S} Само му једна мисао б |
ло.{S} Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чек |
ијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, нано, откуд то? </ |
Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онако твојски, знаш? </p> < |
капетан и љутито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте |
</p> <p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је било.{S} |
е наразговарају. </p> <p>— Е, сад казуј шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p |
и већ триестак и неколико година гледам шта се ради по овој околини...{S} И знаш ли још шта?{S} |
и кажем... </p> <p>— Немој, немој, знам шта ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте дес |
кујући повољна одговора. </p> <p>— Знам шта мислиш, синко.{S} То не може.{S} Сваки је, који је |
ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} Има ли он својих љу |
ад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их те |
бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао.{S} Мало је што и остало од оних двеста... |
макне изненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се не може |
? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко не |
аву може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«. |
розуји куршум поред њега, само да видим шта би радио...{S} Проклето дериште!...« </p> <p>И она |
посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! — рече им и о |
ђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окуша |
тога, најпосле.{S} Ја сам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћ |
дај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђур |
опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо |
је рече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа |
егао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.{S} У оним |
двојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поузд |
д ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све |
орао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чу |
као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После неколико минута в |
немам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њихових леђ |
дева.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћ |
е мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, свакога часа...{S} И ми |
а Никола је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свакога часа. </p |
шам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву |
S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, б |
ци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овога реформ |
не младости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједно |
сни са њом сада, кад јој може много што шта рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине од |
да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. </p> <p>Ђурици се стеже срце од љутине, |
ро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је правије д |
адовао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме овде чека«... </p> <p>И мисао за мишљу, све горч |
а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити.« </p> </ |
анка ућута као заливена. </p> <p>— Знаш шта, господине, после ћемо говорити о другим стварима, |
е јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је |
ашто бисмо ми то трпели? </p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!...{S} Све је тако... то је истина, али ти |
баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </ |
одмереним гласом. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће оваки гости! — одговори му Пантовац, па затим |
p> <p>— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја р |
зо — викну она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке ударају на зној... ха... х |
— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, |
ади по овој околини...{S} И знаш ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме каз |
с нам враћају позајмице. </p> <p>— Па...шта велиш?... </p> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде д |
поља одједном престаде ватра... </p> <p>Шта ли ће сад?...{S} Ђурица се издиже полако на прсте и |
наступа црна непробојна ноћ... </p> <p>Шта се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане |
ном му се очи раширише, узвераше се... »Шта ће мој попа овде?...{S} Откуда он...{S} Гле, и крст |
а, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи напослетку. — »Видим |
она брзо. </p> <p>Капетан је погледа. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је |
сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га са |
а од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?. |
страшном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја?...{S} Зликовац! крвник!... а чекам да ме он |
м. </p> <p>Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор |
а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Добросава. </p> <p>— »Ја стојим, ве |
id="SRP18971_C8"> <head>VIII</head> <p>»Шта ово би са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, |
непослушност!...{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће ово да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно п |
вири се над раком, па стаде... </p> <p>»Шта бих имао још?... да продужим још мало...« </p> <p>— |
ушу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би?...{S} Свршава се, долази |
у он, непомичан, непокретан... </p> <p>»Шта се ово враћа светло, слатко?...{S} Гле, слободно се |
самртничко, зелено бледило... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта хоће ови?...{S} Да убију... мене! |
иваше стид и срамоту његову... </p> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, с |
е много више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у нек |
ци иду, пођоше и сами за њима. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђурица. »Венчање...{S} Пра |
ришташе, а у кући закука жена. </p> <p>»Шта то њима раде?...{S} Откуд тамо други хајдуци?« — по |
тежније од мишљења цела света. </p> <p>»Шта ли ће она рећи кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће |
плашњи чини нечувене злочине. </p> <p>»Шта хоће они од мене... па и овај Новица?...{S} Овамо м |
ар не видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} |
оговори: </p> <p>— Е, нисте видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку иглицу и заву |
лазећи да му је тим причињена хотимична штета. </p> <p>— Нема, нема човек... душе ми нема — пра |
ојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично и примамљиво.{S} И сад |
у поштовања, респекта и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало.{S} Он постаде опет онај с |
и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: о |
у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега. </p> <p>Ђурица је опажао ово о |
ешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се |
њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део атар сеос |
ових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длета... </p> <p>»А знам... хоће |
</p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити |
пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се неш |
ше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама.{S} |
г убила, ни онако... какво зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> |
а срца, нестаде онога вечнога страшила, што му над главом стајаше, и он се лако помири са своји |
ће се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину дв |
га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, криво му што си отишао |
<p>— А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никетића?{S} Паре овамо, или са |
оних четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли |
авно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб.{S} Далеко пред њим кас |
екако неодређено махну руком поред уха, што се могло узети као да скида капу, а могло је изглед |
<p>— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак ник |
уша.{S} Митар одвоји један од конопаца, што их је за овај случај понео, па му веза и руке и ног |
е хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа после јакога пића. </p> <p>Променише ракију |
це белих, ћерамидом покривених, кућица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; |
тњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још од детињства му; маме га |
коњаници?... </p> <p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зе |
од јутрос преко главе претурио.{S} Све, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно стр |
е му се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Не може сит |
S} Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </ |
нише одмах; Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало... </p> <p>...{S}Ћути |
аху, склопише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно... </p> <p>Она се пр |
ла би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само |
ишана до оне тамне, неразговетне слике, што га и сад необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше |
ласа... »Онај качерски пући ће од муке, што му узабрах крушку испред носа! ...{S} Па кад прочит |
.. и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> <p>— Ка |
урица прелете очима преко гомиле земље, што се издигла пред њим, угледа рупу и колац што вири и |
ме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p>Свршило се читање... |
а и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина удовица, има нечега стиднога. </p |
са хартијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, ука |
чивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награбили.{S} Он им је од тога од |
с оним пакосником. </p> <p>— Пожури се, што брже можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари |
</p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не да |
гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо гд |
па ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји над самим потоком.{S} Наместим ту Добросава и |
вове руке, којима се одупирао, клонуше, што је значило да се покорава и слуша.{S} Митар одвоји |
учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Мој |
намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно. </p> <p>Станка га само п |
ке послове, па не могу мирисати као ви, што само седите и намештате се за нас људе. </p> <p>Без |
се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој: о |
и ватрени зраци по шуми и косој падини, што се протегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној |
сада, кад јој може много што шта рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине одједном те |
а загонетка, која те све више привлачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је њега привлачио, али |
право све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза.{S} Девојке се разговараху и даљ |
пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра... </p> <p>— Казаше људи |
ране понављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем ићи. </p |
мој Шумадији«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи пис |
пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опал |
оказујући тим да се не интересују оним, што је иза њихових леђа... </p> <p>Одмах сутрадан, око |
гом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку. </p> < |
Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са зем |
главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени крастав |
ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S |
види лепо. </p> <p>— Говорите, господо, што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињениц |
од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. |
и, кад ми устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зли |
ти. </p> <p>»А најпаметније сам урадио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новце |
ти и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p>Свештеник |
дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав п |
ве досад, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као нешто што је |
то већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни |
гледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </p> <p |
здахнувши. </p> <p>— Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... </p> <p>— Како?...{S |
а. </p> <p>— Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то рад |
урену и зловољну...{S} И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, по н |
толики његови вршњаци из села?{S} Зато, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да ра |
. </p> <p>— Што, зар... </p> <p>— Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба |
њега. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што ми је он поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, данас уби |
о, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам |
н израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} С таквим изразом појави се пред |
Није, али је опасно рањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S |
Последња Двојица полегали су у корову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се |
другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би с |
то...{S} Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи рани |
то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јест |
сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад овако мирно и послушно седе.{S} Само би један м |
чите муштерије, разграбише људи!{S} Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ |
ре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад |
ан, слободан... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се пола |
потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, в |
Не спавам. </p> <p>— Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад |
ју и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> <p>— Ниш |
е намештати. </p> <p>— Ја, вала, јок... што? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да т |
е то који његов гласник... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много. |
младих чворака беху у његовим недрима: што је за њега било немогуће, другоме је ишло лако; дру |
једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне.{S} Уводећи га у затвор, од |
да се сачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо пошт |
а...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам бо |
го допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке. |
колац ту?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово |
ући на земљу. — »А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло помиловање, па неће још да |
м, све како ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка |
, да тражи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је жив човек!... </p> <p>Дан стрељања досад су к |
на ваздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — рече капетан, па изиђе пред кућу. </p> |
— Јадница, сумњам да ће преболети...{S} Што уби ову девојку, несрећниче! — обрте се он Ђурици. |
у, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села?{S} З |
усник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш пр |
огу слободно погледати сваком у очи.{S} Што да ме називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчан |
д, молим те! </p> <p>— Немој, болан.{S} Што?{S} Седи само да ти кажем. </p> <p>— Не могу, не мо |
гред Станку — али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не в |
ни ’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти причаш... </p> <p>— Ко, зар Јевђовић?...{S} Хеј, |
били, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} На |
аца, пошто испи са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, |
отимати — »зарадити«, како он мишљаше — што више, па се после негде склонити и проживети мирно. |
та ми вали?{S} Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме |
и мирним грађанима — продужи апотекар — што се у оскудици здраве душевне хране наслађују полици |
>»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} И |
тана...{S} Где је капетан?... </p> <p>— Што ће ти ноћас капетан? — обрецну се пандур срдито. </ |
ази од мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу те лагати, зар је мени мило! — одговори она и за |
ју. — На њој све пише, све... </p> <p>— Што ти није све дао.... му његова! — викну Пантовац као |
говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што то сад? </p> <p>— Тако... виђећеш.{S} И кад се на п |
гледај шта ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, нано, откуд то? </p> <p>— Кажу ми људи једнако реж |
ио, болан, кад си почео рад?. </p> <p>— Што, није он ваљада Турчин! </p> <p>— Кажу, не ваља се. |
а погнуте главе, испод обрва. </p> <p>— Што?...{S} Шта ће ми он говорити? </p> <p>— Онако знаш. |
ти ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, биле смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али |
вога ноћишта, Вујо их задржа. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, |
и блаженога душевнога страха. </p> <p>— Што није свакад овако? — прошапта Станка, грчећи се и п |
анка и седе крај њега на под. </p> <p>— Што, Стале? — одговори он и пребаци своју руку преко ње |
одно, смејући се као за себе. </p> <p>— Што ћу, кад немам друга посла? </p> <p>— Него да вребаш |
њим чиним да сам љут на тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим. |
? </p> <p>— Јесам, господине. </p> <p>— Што си дошла? </p> <p>— Чуо си...{S} Хоћу да ти предам |
{S} Црче од муке за оне паре. </p> <p>— Што он мене криви за Пантовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{ |
дговори Пантовац, смешећи се. </p> <p>— Што, зар... </p> <p>— Зато, што би онда и потајници, и |
ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако ослабила? </p> <p>— Године су, дијете, с |
ћу у овој проклетој помрчини. </p> <p>— Што ће ти? — одговори Станка. — Како ја по сву ноћ седи |
а.{S} Не смем те ја оставити. </p> <p>— Што ћеш ми ти? </p> <p>— Поузданије је кад смо двојица. |
оним одговором постигао циљ. </p> <p>— Што ћу их тражити, кад још сад имам на сваки прст по је |
твој гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћ |
p>Вују севнуше очи задовољно. </p> <p>— Што ће ти сад паре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, |
се он намршти на њен одговор. </p> <p>— Што ти није мило? — рече он чудећи се. </p> <p>— Зар см |
и забоде је под други нокат. </p> <p>— Што не говориш, псино једна, него се мучиш због онога з |
ето, ал’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то каже? — одушеви се терзија. — Ето, д |
а усиреном и запеченом крвљу. </p> <p>— Што ти је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си |
очна страха, седе на постељу. </p> <p>— Што ли је то Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах дру |
стазе, на којој они стајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> < |
е шта он мисли, па га запита: </p> <p>— Што ће ти толике паре? </p> <p>— Требају ми, много су м |
и се више допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке |
> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— Што питаш? — одговори она осмехнувши се. — Знам да жене |
ећеш убити, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p> |
не, зар би ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А им |
ишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. </p> <p>— Далеко му леп |
гме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. </p> <p>— Аа... — отеже Ђ |
ва је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти мисл |
Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као гор |
тобом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зач |
езгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадб |
ти говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! |
и невесело гледаше на њега. </p> <p>— А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар о |
а трчати и спремати за посао, кад треба што ујдурисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а |
то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу...{S} Него, ти мени свакад |
чити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије.. |
окајник. </p> <p>— Стале, тако ти свега што ти је најмилије на овом свету, је л’ истина што си |
јање, и на жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад успаван |
се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним с |
</p> <p>Ђурица му исприча.{S} За онога што се појави из шуме, не могоше смислити ко је. </p> < |
кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах |
свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђ |
њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они дру |
колима, па нити ко може приђи колима да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела ма |
споља.{S} Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим за |
е чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако вече, частећи своју п |
— рече он готово нехотично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. |
— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо |
у се, сунце није тако грејало, као тада што је... сјајно, светло, слатко...{S} И никад га више |
напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодлучно: </p> <p>— Можете сад |
ка!...{S} Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав ч |
ина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље сре |
/p> <p>— Па, узе ли? </p> <p>— Узех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је онома |
х, болан, што си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош. </p> <p>На С |
> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p>— Ја што сте?...{S} Варошке... </p> <p>— Лизо — викну она је |
њу кап присуства духа. </p> <p>»Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се |
чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио.{S} |
знаш? — одговори он, и одмах се покаја што овако лакомислено запита. — Шта имам да ти казујем. |
</p> <p>— Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да преда Ђури |
гледамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, или онај што коси... </p> <p>— Бадава, с |
мо, на самом крају вароши, поред потока што пресеца главну улицу, чује се по неки пут весео узв |
— Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш! </p> <p>Станка пребледе, али се не маче с м |
анога питања. </p> <p>— Само ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с Радованом.{S} С |
помену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, |
е и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је ње |
е разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији |
а један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. </p> <p>— Није то — рече писар. </p> < |
и да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упропашћујеш пошт |
.{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад на |
замишљао своју будућност!...{S} Али на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло...{S} И |
знања, чујем да те криви и за Радована што је погинуо. </p> <p>— За паре знам да се љути, али |
гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није би |
па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевит |
вати остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} Који то |
огућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} Одмах затим беше му прва брига |
е најмилије на овом свету, је л’ истина што си ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима |
се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше |
/p> <p>— Ја сам Станка... чуо си... она што је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... — о |
бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — викну ћато |
обрати Јелици: </p> <p>— А, белају, па што кријеш? </p> <p>— Море, оканите се... шала, кажем в |
сам пропао, пропао сасвим. </p> <p>— Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, |
ошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантов |
Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. </ |
ије њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао |
.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... |
— »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су најпоузданији моји људи почели |
га обмањује рођени страх, потрчи напред што више може. </p> <p>»Ја црна живота, мајко моја!« — |
и, зверајући десно и лево, јурну напред што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери к |
<p>— Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их са |
ак, према самом извору, извади из торбе што имаде за јело, па стаде да руча. </p> <p>На извор д |
оди. </p> <p>Опазила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци, који стај |
, у души јој, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необич |
очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> <p>Старица се одистине обрадова.{ |
дински.{S} Моја Марушка мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у друг |
ре...{S} Онда ће ми, ваљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти ј |
е, много боље него оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>»А мајка, |
орбу, у коју је још синоћ спремљено све што треба гладним и жедним путницима, па се онда сви тр |
рце и ућута.{S} Увече исприча Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце. </p> <p>— |
светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не пре |
одговори Ђурица весело, коме се допаде што је Новица предвидео тако важну околност. </p> <p>— |
и му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године... </ |
иваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на исп |
ајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође |
казао куд сам шта раздавао.{S} Мало је што и остало од оних двеста... </p> <p>— Каких двеста, |
његовим плановима...{S} Незгодно му је што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа да б |
лица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кико |
и грубо </p> <p>— Излази! </p> <p>»Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакш |
ква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.{S} Све, што се т |
ад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— Како?{S} Није, |
пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала тако проћи кроз |
ружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких огранака, који су у другом ок |
— рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово н |
намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових савета, који му веома |
та једнога на ухо: </p> <p>— Чује ли се што? </p> <p>— Будан је... нешто шушка, јамачно се спре |
p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не на |
може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити. |
аво протумачише његов израз, и још више што тако оштро исмеваху његове сељанке, чија му је успо |
е крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије... </p> <p>Са таквим појмовима о моралу Ђ |
јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она старала да ову необичну појаву себи обј |
у је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај спава слободно |
осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак. |
ода, у немој зеленој гори!... </p> <p>И што му је требало да се још окива овом женом?... </p> < |
жижу као ватра... </p> <p>— Казаше људи што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га |
ставити, па макар погинуо.{S} Него кажи што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, д |
{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После је одл |
положење, ово »нетицање ничега« продужи што више може. </p> <p>У таквој тишини, у тој затупљено |
тове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета. </p> <p>— Из с |
е да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што пара? — запита Симо. </p> <p>— Има нешто... биће, б |
мо има свачега. </p> <p>— Па добро, али што ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шта кријем!..{S} |
сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали што седиш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? |
ше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно рам |
, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо за тебе. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S |
му. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ја њега |
— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писа |
лим се, среће ми хајдучке!{S} А ти чини што знаш.... </p> <p>Станка стеже зубима усну, погледа |
ја.{S} То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му нека |
ни све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> |
им нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? </p> <p>— Распитивала је јуче полиција за т |
розор, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — одговори Ђурица веома благим гласом. </p> <p |
чне и неме самоће, и он се стаде кајати што дође овамо. </p> <p>Прођоше мрачно двориште и кроз |
ајући их у недра. — Само хоће ли остати што другима? </p> <p>— Биће доста свима, само ме чувајт |
о је разделити новац јатацима, оставити што и мајци, па онда узети Станку и, пошто нареди рачун |
</p> <p>— Нека, можемо и овде наредити што имамо — одговори Ђурица, па одједанпут кидиса на Ву |
еодлучно: </p> <p>— Можете сад говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А |
те разговор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судницу.{S} Он и пандури за час |
а се испече погача? </p> <p>— Море, дај што било.{S} Имамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, а М |
ушао да је Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом.... </p> <p>— Зар Новица? |
пет мислити, па узвикну: </p> <p>— Онај што држи магазу...{S} Црногорац? </p> <p>— Нећу, господ |
чају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.{S} За поповим коњем, важно и достој |
он...{S} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носили на крстоношама« — осећа како га обузи |
би све конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одг |
је оно девојка што купи сено, или онај што коси... </p> <p>— Бадава, своје па своје! </p> <p>— |
и — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумња |
ац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на пој |
па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко п |
нежних белих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже с |
свакојаким именима...{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар |
елиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу |
а дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И |
<p>Збуњен, уплашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни до |
е, у крви... така му је погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рек |
— зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. </p> <p>— Зар неће |
м. </p> <p>Под записом, великим брестом што се разгранао пред судницом, стајаху неколико луди, |
да, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за |
какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одати. </p> <p>— Хе — одговори писар — имамо ми поу |
Нијеси више за њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа |
.{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме овде чека«... < |
несе уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стаси |
исао се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се гу |
и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управник свих х |
од своје одлучности и присебности, као што је досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно |
нале прилике и околности, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво васпитање.{S} |
ном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам |
а се непрекидно господа.{S} За њим, као што је ред, гегуца општински биров... </p> <p>Весеље и |
изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред нем |
гунци потрчаше из све снаге, онако, као што може потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му |
здраве и примамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у његову срескоме месту.{S} У његов |
воду на своју воденицу, исто онако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прил |
се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије |
ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и од пре, само нек се зна рачун између мене и т |
ини! — одговори Новица, за кога то, као што изгледаше, не беше никаква неповољност. — Хоћу ли г |
се мењају свакога дана, онако исто, као што се мења небесно плаветнило туробних јесењих дана.{S |
поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као што си ми казао. </p> <p>— Добро си учинио.{S} Онда ниј |
овом великом граду скривати.{S} Па као што ’но курјак, кога потерају са свих страна, тражи нај |
ја нема наручја... </p> <p>Живео је као што живи звер, која свакога тренутка очекује громовито |
ху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламе |
них, осушених и врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. |
једне стране.{S} Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, |
ханички, без размишљања, онако исто као што се удављеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохва |
="SRP18971_C15"> <head>XV</head> <p>Као што после онога догађаја, при оцењивању потре пред клен |
поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> <p>— Како... за |
ствари.{S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.{S} Сам |
— ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем |
оче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га н |
отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољега, п |
м и трпим. </p> <p>»Видиш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те |
ијатан мирис... </p> <p>Ђурици би криво што тако рђаво протумачише његов израз, и још више што |
но: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад |
лојанице, и осећаше велико задовољство што не обори очи пред оним строгим, испитљивим погледом |
а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао Вуја... још онда, кад је почео да разми |
гство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве |
анио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добро јутро, чича! |
објасни са њом сада, кад јој може много што шта рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекин |
иверје у земљу, заборављајући све друго што је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више кућ |
ли овај Радован?{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек. |
а сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је |
хитна посла с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране куће на |
Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму.. |
ислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, |
памети.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан...{S} Ма |
ећајући ни хладноће ни умора...{S} Само што пре, само да се стигне на време!...{S} Наишла је на |
> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. </p> <p>— |
е, остајаће му од похара много више, но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио пос |
то, али много поузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није п |
шен успешно, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И |
их невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — |
обија! окови!...{S} Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине |
</p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је оно што му је непрестано за ове две године лебдело пред очи |
да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут на мене? </p> |
, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали.{S} И то ће јавити. </p> <p>— Знам, з |
ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је |
о рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах проговори: </p> <p>— Е |
сао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај спа |
ле Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} И ову похару извршио је по плану и н |
сити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Облак плива... иде у рај, а јест, |
> <p>— Е сад ми све лепо испричај... то што си хтела...{S} Кад си и зашто си са Ђурицом раскину |
Знам ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е |
е она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима. </p> |
напреже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{ |
те неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки његов корак... </p> <p>— Добро велиш |
већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце при |
ало сад да се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... има још времена...{S} Он види да с |
да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило.{S} Понека врата зашкрипе, п |
ати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља.{S} Уосталом он се и не надаше да што чу |
стају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица |
охвативши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и бла |
мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици.{S} Наред |
н много.{S} Наишао ваљада послом, да му што јави. </p> <p>Тако проседеше у разговору дуго.{S} П |
то си их сам поделио јатацима, криво му што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за |
ци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући. </p> <p>»То је човек — размишља |
велиш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> |
а бих са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ћ |
ји севаху према сунцу, па скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока претрча двориште; д |
и засјати цела околина. </p> <p>На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима с |
више оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може други |
рече Ђурица, па оде. </p> <p>»Погреших што слагах — стаде Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен |
е издигла пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S |
>— Знам ја, даћу и њему.{S} У кући имаш што ти треба? </p> <p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово |
ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас на |
ега.{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи |
чи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да каже |
ху, погурену старицу где му прилази... »Што је овака?...{S} Ово није она...{S} Какво је ово лиц |
о што се, поред свега тога, сећа јела. »Што ти је човек — продужи мислити — све... све, али без |
му је срце од камена!« — вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сут |
поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, |
тар и сагиње се да му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако тешње?...{S} Омлитавиле, па не мо |
у самом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли је то тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чи |
глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим |
упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу и в |
ена мајка. </p> <p>— Да теби не трабуња штогод онај луди Јово?{S} Кажи ми слободно! — запита Ву |
огу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљив |
це блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и опет подигну главе, очекују |
је било са потером, па онда идите право Штуловићу. </p> <p>— Хоће ли нам он шиљати још кога? </ |
ове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, израсла хл |
руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, |
сте слободни! — уздише путник натичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ве |
једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све жене из те улице, носил |
ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости...{S} |
. игра и удара као дамари...{S} У ушима шум... и тамо шушти, удара, пишти...{S} Срце се стегло, |
е, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну |
ван сваке опасности. </p> <p>Кленовичка шума пружила се по једној дугој страни, која је испресе |
лањајући један део сунчаних зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и |
следњих тридесетак година, дрхтала цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се упознамо с овим ча-В |
стога превоја, којим се прелази отуд из Шумадије у руднички крај, бегунци се зауставише на једн |
колина. </p> <p>На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, |
тирао научне философске идеје у питомој Шумадији«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели да човек и |
е се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре му је то био посао од невоље, јер |
оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске таласасте равнице од рудничких, начичканих је |
, да човек буде чиновник? — рече срески шумар, и пренесе поглед преко својих слушалаца, да би с |
едавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђурица остаде са некаквим помешаним |
о на крилима.{S} Већ се приближио првим шумарцима над потоком, али је и онај близу, само сад не |
оше реку, дохватише се густе кленовичке шуме, која се пружила до близу Качера и пожурише да се |
увећава оно усамљено шуштање и брујање шуме, која се склопила над овим тихим самостаном.{S} Ха |
их, тако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући још нека обавештења Радовану и Ђурици о га |
тране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба кад се са |
Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пријатељски, као с |
у исприча.{S} За онога што се појави из шуме, не могоше смислити ко је. </p> <p>— Биће то који |
зао ми је да те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чистини испод куће: сео на један б |
стеже му руку. </p> <p>Утом се зачу из шуме отегнуто, јасно звиждање. </p> <p>Вујо напреже сна |
.{S} Старац не мрдну више... </p> <p>Из шуме трчаше неко...{S} Ђурица пружи пушку и викну... — |
о рам са хартијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчет |
ке, и река која кривуда између потеса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао д |
Новица, махнувши главом у страну, према шуми. </p> <p>— Ова, брате варошка... миром мирише. </p |
скоком испаде из куће и потрча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе |
к год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>После десетак минута Ђурица разгледа свуд |
па се одједном окрете и потрча натраг к шуми...{S} За тренут ока нестаде га... </p> <p>— Вујо! |
ста неба падају светли ватрени зраци по шуми и косој падини, што се протегла између Букуље и Ве |
ике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — викну Станка неколико пута из |
Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, мог |
p> <p>— Зар није сигурније да останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... |
минута опет звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање.{S} Мало затим указа с |
адован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предв |
едаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отворенозеленкастим сјајем шибљ |
црн џиновски поклопац, надвило над овом шумовитом котлином.{S} Тишина! ...{S} Ни једнога звука |
S} Кад окретоше подножјем Венчаца, оном шумовитом страном, зачуше пред собом познато звиждање, |
ћем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио.{S} Остала двојица и |
ва кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаше живу згоду за курјачке ноћне н |
стране. </p> <p>Ђурица удари најгушћом шумом и, дохвативши се планинскога венца, одјури за три |
умерише корак.{S} У оној немој, мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да прибира мисли. </p> < |
, и чисто осећа како промиче кроз благу шумску хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих им |
Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па |
авуче први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не оста |
куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли Ђурица. |
и случај... са њега право у поток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућа није са улице? </p> <p>— Н |
рмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом |
вати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву.{S} Трчао је више од |
’ сад, па жури. </p> <p>Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није мога |
а иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шуму, умерише корак.{S} У оној немој, мрачној шумској х |
потерају са свих страна, тражи најгушћу шуму и завлачи се у непролазне гудуре, тако је и он, не |
је отворен.{S} Затим стаде нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвозден |
ли се што? </p> <p>— Будан је... нешто шушка, јамачно се спрема... </p> <p>У исти мах зачу се |
ебу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта.{S} |
још пажљивије да ослушкује оно значајно шушкање. </p> <p>— Да бегамо низ реку — рече он готово |
и се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се под теретом његова тела.{S} Тако п |
па да живимо... </p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове главе.{S} Они не опазише, али Пантова |
акога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова трчања, пост |
погледаше уплашено из свога заклона.{S} Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, |
гано подиже главу и ослушну, па, кад се шуштање понови, он скочи и пружи пушку.{S} И они обоје |
не санте, чији се лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, те улева усамљену срцу ј |
ар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање шуме, која се склопила над овим тихим |
ела злобом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму |
им моћним зеленим покривалом...{S} Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито |
и поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком... </p> <p>Наједаред ко |
сли, нејасних, тамних, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{ |
као дамари...{S} У ушима шум... и тамо шушти, удара, пишти...{S} Срце се стегло, следило: окам |