РОГА

Е, људи, то је баш да бог сачува!{S} Лепо не можеш живети од газда-Раке Радишића!{S} Досадио је већ свакоме у селу М. — Вала, ја не знам има ли кога, ко би се похвалио: да му газда Рака није што закинуо, опањкао га, посмехнуо му се, или макар у чему натрунио.{S} Већ оматорио и упола оседео, па опет неће да се окани чуда.{S} Толико имање, стока, баштина — па му све мало; све граби туђе, све је рад да закачи другог.{S} Као да ала из њега зија.{S} Барем да има коме оставити — ни пô јада, али сâм као пањ; нигде никог до оног дугачког и сулудастог синовца, што све село тера спрдњу с њиме...{S} Па хајде што граби — нека га ђаво носи — нек граби!{S} Нико се није од арама спомогао.{S} Ама што се надуо онако од тешка јордама?{S} Где год дође, све ти се он размеће, све се хвали, у свачем се гради најпаметнији.{S} Па хајде и ту нека га ђаво носи — кад је таки!{S} Него што се онако матор помамио, те не да никаком чељадету с миром проћи?{S} Јали ће се искашљати, јали рећи какву непристојну реч — тек ће, цркао, пукао, дарнути свако чељаде.{S} Гдешто су га и одаламили за то, па опет неће да мирује.

Газда Рака нема никаког најамника, јер »брате, не може се: године омахнуле, свет се искварио, неће млађи да те слуша, а овамо извлачи и краде где што дочепа«.{S} Његов синовац Паја слуша га у свему: и чува волове и свиње и иде у дрва и воденицу и где год што затреба.{S} Само је мало тром и једнако чмава.{S} Куд се год макне — лећи ће да спава, а овамо се Рака љути, псује, праска — чује се по свем селу.{S} Шта се он пута успавао код свиња, а свиње право те у Ракину њиву па начине покор од кукуруза.

Једно јутро сео газда Рака крај ватре, па пури пурењаке и припија помало ракије...{S} А душа му је била јести пурењаке и припијати уз њих ракију.{S} Паја изашао пред кућу, запалио своју симсију, па се извалио колико је дуг.{S} А пушио је некакав дуван тако љут да су газда-Раку више пута облиле сузе од кијања, па му је једном чак и запретио да ће му омлатити о уши и чибук и симсију, само ако још који пут задимани пред њим.

Таман Паја задимио већ увелике, док ти стаде дрека газда-Раке из куће:

— Павле!{S} Павле!...{S} Боље!{S} Боље!{S} Ено нечијих свиња у њиви!...{S} Боље истерај!...{S} Ах, терај у обор — стоку му погану!

Паја скочи незграпно, па поче климати — бајаги трчи, вичући лено:

— Уша! уша!

— Боље, море, боље!...{S} Горе уврх њиве!...{S} Ено их, потрчи, море!{S} А чекајде, запамтићете ви ко је Радован, бели!... — развикао се газда Рака, па полете као смушен за Пајом.

Кад тамо, а оно — два назимета неког Симе Иванића провукла се кроз плот, па ришкају око увратина.

Сиромах Сима!{S} Сад ће имати посла!{S} А то је један поштен човек.{S} Није богзна какав газда.{S} Има нешто баштине и мала, петла и ради као мрав са својом Стојом, па има свега доста у кући.{S} На пакост његову први је комшија газда-Раки, и досад се већ неколико пута свађао и судио с њим по општини, све око потре, па ето и сад му се некако измакла назимад те увукла у њиву Ракину.

— Ах, гони у обор!... — дере се газда Рака, трчи као бесан уз кукурузе, а сав се задувао.

Паја само клима преко бусења, па тек и он покоји пут викне:

— Уша! уша!

— Та макни се сад ћу те овим коцем! — цикну на њ Рака. — Што се гигаш као да су ти јаја у недрима! — Па и он достиже и заокупи назимад, бацивши се за њима коцем, те умало не преби једно.

Кад Паја виде да ту већ нема шале, растресе се мало и он, па заокупи с једне, газда Рака с друге стране, те потераше назимад наниже, сеоском обору.

Псује газда Рака, псује — ама не оставља, што кажу, ни миша у дувару.{S} Разлеже му се псовка по свем селу.{S} Људи, неки на раду, неки код своје куће, тек се само довикују: »Ено, ено нашег газда-Раке!{S} Чујте како креше!...{S} Јамачно ће у општину да се суди с ким!«

Газда Рака, псујући веселом Сими и где и шта има, сагна већ назимад у обор, па накричи Паји да иде кући и да гледа да опет не буде каке штете, а он окрете право у сеоску механу.

Кад Паја мало одмаче, обазре се два-три пута, па кад виде да је Рака већ далеко, искреса ватре, и опет задимани, па онда пође полагано — све ногу пред ногу.{S} Дуван га загрцне; застане да се искашље, па се, онако дугачак, превије као пругло чак до земље.{S} Ударише му и сузе од муке, а он их растрља песницама, промрмља нешто, па опет најлак гига навише...{S} Не кида се он толико.{S} Дуго је до подне — стићи ће кући; а може где још и проспавати.

Механа је у селу М.... грађена сасвим по плану, као што су већ обично у нас механе по селима и друмовима.{S} Столице сламне, обојене зеленом бојом; у неких се већ слама одрла па виси доле.{S} Столови обојени црвеном бојом; а тако је обојен и келнерај.{S} На келнерају: чаше, полићи, чокањи, оканице и полоканице, с вином и ракијом; шољице, шафољић са слатким од руже, у ком се врло често нађе по неколико мува, мрави свакад, а кашто и по неки ивер или читав шипурак.{S} По зиду слике Максимилијанове: једна, како га ухватили; друга, како је у тамници и поп му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су већ они ђенерали стрељани, а на њ тек нанишанили.{S} Осим тих слика поређане су још и неке женске слике, што токорсе показују делове света и годишња времена; слика неког детета с наочарима а доле пише:{S} Kleiner Groѕѕpaра и друга — опет дете, женско, с наочарима а доле пише:{S} Kleіne Groѕѕmama...{S} Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану.{S} Механџија и момци — Цинцари, као што је и то већ обично у нас по свим механама.

Осим сељака, ту су почесто свраћали на каву учитељ и два практиканта из среске куће.{S} Истина, среска је кућа подалеко, за читаво по сата хода; али они пред вече, кад изиђу из канцеларије, пођу мало у шетњу, и неће обићи а да на сврате.

То јутро беше некакав свечаник, па се искупило у механи доста људи.{S} Неки сели по клупама пред механом, неки у механи за столове, па тако у шали и разговору седе и пијуцкају помало.

Кмет Стеван сео с одабранијим људима, па срче каву, и уза сваки гутљај тек рекне:

— Их, баш сâм јечам!...

А они уз њега додаду:

— Погани Цинцари!...

За једним столом засела њих четворица; пред сваким по полић ракије, пљуцкају и већ заводнили очима.

— Хајдемо, хоћемо ли? — упита један од њих испивши полић до дна.

— Нека још, док оде. кмет — одговори други, а испод стола склонио руку и у њој пакло улепљених карата.

— Ако је кмет!{S} Што ти презаш од кмета?...{S} Де, ко изгуби да дâ полоканик ракије — прихвати трећи.

— Ама хоће да зановета.{S} Знам ја њега... — рече опет онај други, отпљуцну, па наже полић.

— Нека, нека... баш и ја волим, док оде — припоможе четврти.

Утом се отворише врата и уђе газда Рака.{S} Онако осорљиво, као што му је већ обичај, назва бога, па хајд' онамо ка кметову столу.{S} И не упита се с њим, него одмах поче:

— Ама, Стеване, јеси ли ти кмет овде?{S} Јеси ти глава у овој оптштини?

— Јесам, газда-Рако...{S} А што питаш?{S} Зар ти дојако ниси знао да сам ја кмет? — одговори му Стеван мало зачуђено.

— Па шта чините ви, људи?{S} Је ли ово арнаутлук, шта ли је? — поче викати газда Рака.

Људи се само згледаше; неки се осмехнуше и шануше један другоме: »Ето га опет!{S} Е, цркао би да се не суди!«

— Шта је теби, Радоване? — рече Стеван озбиљно. — Какав арнаутлук, бог с тобом јутрос?

— Како шта ми је! — поче газда Рака још јаче, а све хода тамо и амо. — Ено онај лопов напустио онолике свиње те ми упропастише мал.

— Који лопов?{S} Какве свиње?

— Ено онај твој поштени Сима, што га једнако хвалиш!...{S} Затреше ми сав кукуруз.

— Е, е, затреше?...

— Затреше, јакако!...{S} А ти бајаги кмет, па засео ту у механи, а није ти ни у уво што се овамо поштеним људма чини штета! — подвикну Рака још жешће.

Док ти и Стеван плану, па скочи:

— Ама, шта ти хоћеш, Радоване?{S} Хоћеш да ти ја чувам кукуруз, а?{S} Да ти ја терам свиње, шта ли?

Рака се трже мало, па поче лакше:

— Не велим ја то, Стеване, боже сачувај!{S} Него, брате, упропастише ме.{S} Није шала онолика штета!

— Ама шта хоћеш ти море! — подвикну Стеван и унесе се преда њ.

— Хоћу, брате, да ми се потра осече...{S} Оно је пропаст!

— Па што љуцки не кажеш, него си се ту распомамио као бесан!?{S} Потра, потра, — добро!{S} Ето, осећи ћемо и ту потру.{S} Не бој се, неће ти пропасти.

— Е, ти нареди људе, па хајдете горе у њиву.{S} Ја ћу вас чекати — рече газда Рака сасвим мирно.

— Не могу ја то данас — одговори Стеван. — Имам ја још триста послова...{S} Сутра ћемо!

— Ама потра је најпреча, Стеване...{S} Реци људима нек изиђу сад.

— Е баш да ти не изиђу сад!{S} Неће се до сутра свет преврнути.

— Добро, добро, Стеване! — рече газда Рака као претећи. — Има суда и осем тебе! — па љутито изиђе из механе.

Газда Рака удари преко сеоских ливада да обиђе узгред и свој забран, а једнако псује ђа Симу, ђа кмета.

Баш до његовог забрана кућа је Ђуре и Спасоје Павића.{S} То су вам два отресна, ваљана и вредна момка.{S} Имају сестру — да је није шале у свој капетанији.{S} Марица Павићева једна је по једна девојка и по лепоти и по вредноћи.

Таман беше изнела хлеб да метне у пећ, а сва се запурила од посла и ватре те дошла још руменија док ето ти Раке оздо, гунђа нешто једнако.{S} Кад би поред њихових вратница, а он враголасто намигну на њу и рече:

— Јеси ли сустала, Маро?

— О, кљусино матора! — промрмља љутито Марица, па оде у кућу да изнесе и остало тесто.{S} Газда Рака осврте се још једном за њом, махну главом, учини: »хм, хм!« па замаче горе у свој забран.

Сутрадан, баш у сами мрак, стаде врева у Ракиној ниви, Газда Рака размлатао се и развикао као да их је десет.{S} Кмет Стеван прислонио се уз плот, па само ћути и гледа што се чини.{S} Срећко и Илија, потричари, обилазе по кукурузима, загледају оборене и упола изедене клипове и сумњиво врте главом.{S} Сима се опет разгоропадио, па виче на другу страну:

— Хајде, хајде, газда-Рако, спомогни се!

— Моје... моје ја хоћу!{S} Нећу ја ником ни оволико зајести! — виче газда Рака и показује црно за ноктом.

— Нека, нека, газда-Рако!...{S} Могу ја још толико платити.{S} Немој мислити што сам ја сиромах, а ти — газда Радован Радишић!...

— Батали, море, свађу, па се намирите лепо као људи...{S} То је срамота — комшије, па се кољете око неколико струкова кукуруза! — поче Стеван да их мири.

— Баш, газда-Радоване, биће много дваест врећа — по души реци! — прихвати Илија.

— Шта велиш?...{S} Много?{S} А видите ли ви, људи, колики је мени мал потрвен? — викну газда Рака, па поче трчати од оборена до оборена струка и дизати их вичући: — Нуто!{S} Нуто!

— Вала, Рако, баш да не видиш у твом амбару дваест врећа, па макар ти био дваест пута газда Рака! — одупре се Сима у инат. — Два назимета само што се провукла кроз плот, па хоћеш дваест врећа?...{S} Е нећеш, бели!

— Јест, два назимета!{S} А има ваљда недељу дана како ми мал затиру, а теби ни у уво! — дере се Рака.

— Чујеш, Симо!{S} Дај ти њему четири вреће па нек легне та кавга — рећи ће Стеван.

— Четири вреће! — дрекну Рака и пљесну рукама. — Какве четири вреће, људи!{S} Имате ли ви памети, имате ли душе?...{S} Оволика грдна потра!...

— Ама стој ти, Радоване, знамо ми тебе! — дочека га Стеван. — Потру смо видели и наше је да осечемо...

— Много је четири, чича-Стеване, вере ми! — упаде му у реч Сима. — Ево у живот, ако су моја назимад и два струка оборила.{S} То му је све стара потра.

— Ама видимо ми то, Симо, брате, али шта ћеш му кад је таки!...{S} Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво! — рече Стеван мало тише да не чује газда Рака ко ће га носити. — Нек се зајази!{S} Само нека то легне једанпут.

— Право кажеш, Стеване — прихвати потричар Срећко — нека му да две вреће, па збогом!

Газда Рака једнако виче, и не чује колика се потра осече.

— Добро, добро, газда-Радоване — Викну Сима одвојивши се мало од потричара — ево ћу ти дати двије вреће.{S} Не могу само за атер ових поштених људи а не бих ти дао ни зрнца, па макар се терали по свима судовима!...{S} Али нека!{S} Вера и бог, гледаћу да и ја теби зајам вратим у чем било — заиста!

— Нећу да чујем!{S} То је по атеру!{S} То није право осечено! — удари у вику газда Рака.

— Ако ти није право, а ти апелирај! — подвикну му Стеван, па се окрете Сими: — Ето тако, Симо!{S} Даћеш му две вреће кукуруза; а сад иди те гони ону назимад кући и гледај да не оду опет у штету.

И сви се разиђоше.{S} Рака оде низ кукурузе псујући и Симу, и кмета, и потричаре, све изреда.{S} А Стеван, опет са Срећком и Илијом на другу страну.

— Е јест поган човек! — рећи ће Срећко Илији и Стевану.

— Не може ти оно, брате, док не закине туђе муке — цркло би! — додаде Илија. — Ено, све стара потра — готово иструнули они струкови...{S} Познаје се, брате, што је скоро потрвено.

— Вала ионако ми већ досади та потра сваки час — рећи ће на то Стеван, али оваке напасти још нисам видео!{S} Има десет пута како је од јутрос слао оног његовог лудака: »Хајде«, вели, »рекао Рака да осечете потру...« Сад скидох и ту беду с врата! — Да бог сачува!{S} Најгоре ми је осецати те потре!{S} Али шта ћеш?...{S} Једнако говорим људима: чувајте стоку, не дајте у штету, па ништа!{S} Него одсад ћу и ја друкчије...{S} Ти ћеш се, Илија, увратити код бирова, па му реци нека закаже по селу да људи ударе роге на стоку...

Сутрадан зором већ поче биров викати по селу:

— Чујте, људи, заповест од кмета: ударите роге на стоку да не чини штете!{S} Хоће кмет све у обор!{S} Немојте рећи да вам није казано!...

А знате ли ви шта је то рога?{S} Не знате, је ли?{S} И не дао вам бог да знате!...{S} Као што видите по самом имену то није ништа лепо, што би се, на пример, могло од кицошлука понети.{S} Рога је страшна ствар!

Ова се овако гради: осече се рачвасто дрво, али се гледа да врат може таман стати између оних рачава; онај крај у дну рачава остави се подужи, колико већ затреба; рачве се пробуше напремасе, углави се између њих врат и удари се клин, који некад стоји за вратом а некад испод врата, и сад се живинче не извуче одатле лако.{S} Ето, то вам је рога.

Рога је у разним употребама добила и разна имена.{S} Тако, она се зове љуба, кад се дужи крај удари у земљу а рачве оставе горе, те планинка ту углављује телад да јој не сметају док краве музе.{S} Кад се на волове или краве удари да не чине штету, онда им се то обеси о врат: дужи крај виси низ груди а рачве су за вратом, и тада се зове клечка.{S} А кад се удари на свиње, онда се дужи крај остави за вратом а рачва испод врата, и тек тада се зове оним страшним именом — рога...

Него да се ми оканимо те ђаволске роге!{S} Боље ће бити да видимо шта ради наш газда Рака.

Прошло је већ два-три дана како је осецана она потра.{S} Поранио газда Рака и обишао забран свој, па ударио поред Павића куће — хоће преко ливаде доле механи.{S} Таман беше окренуо низ поток, кад ето ти Марице с Јаном Срећковом — иду с воде.{S} Газда Рака узе већ да се смеши онако враголасто, па поче:

— Нуто, нуто, пораниле цуре!

Оне ћуте, скретоше с путање и прођоше.

Рака се осврте за њима, па, смешећи се, упита:

— А камо ти добро јутро, Марице?

— Остало у потоку!... — осече се она на њ, па пође даље.

Газда Рака махну главом, учини: »Хм, хм! ђаво дете!« па окрете наниже, преко Илијине њиве, доле сеоској механи.

Ту затече Симу, испсова се опет с њиме због оне потре и рече да ће га тужити капетану ако му данас не донесе две вреће.

Пошто се већ сит навикао и попио чокањ ракије и каву, пође опет преко ливаде, поред Павића куће.

Марица изишла у градину, па нешто копа.{S} Док ето ти Раке, наднесе се на плот, па зашкиљи очима и поче, смешећи се:

— Баш ти, Маро, копаш, не шалиш се?

Она ћути.

— А где ти је Спасоје и Ђуро?

— Не знам...{S} Иди па их тражи! — одговори она љутито.

— Е баш си ми јутрос нешто љута...{S} Нису ти све козе код куће.

Она се чини и не чула, само копа.{S} Он поћута мало, искашља се, па опет поче:

— Зар баш остаде у потоку, Маро?

— Шта велиш? — упита Марица, па стаде, наслонивши се на мотику, и погледа га попреко.

— Оно твоје »добро јутро«...{S} Баш си ми ти неки ђаво! — рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се.

— Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво!

— што, чедо моје?

— Чедићеш се Ти никакав, док те одадерем овом мотиком! — осече се Марица.

— О, о, богами, она се не шали! — прогунђа газда Рака, па одмаче од плота.

— Е, збогом, Маро, збогом! — рече брзо и, климнувши главом, учини »хм! хм!« па замаче преко једног прелаза у воћњак.

— Ђаво те носио, кљусино матора! — рече она, па настави копати.

Утом дођоше Спасоје и Ђура да се мало прихвате.{S} А Марица, те пред њих:

— Ама, Ђуро, богати, привикниде ти оном Радовандери — нек ме се окани једном!

— Шта, зар ти опет не да с миром? — упита Спасоје.

— Не могу никуд да се макнем од њега!{S} Као да га сам ђаво нанесе — куд год пођем, јали ће ме срести, јали стићи...{S} Сад, баш пред вама, хтела сам га мотиком међ оба ока...{S} Ја копам, а он ти се однекуд привулао и наднео над плот, па тек стаде зановетати којешта.

— А, ваља то јавити кмету — рећи ће Ђура. — То је већ и сувише.

— Није вајде, Ђуро, ја ти кажем, прихвати Спасоје. — Него хајде да ми њега издеветамо... то ће бити боље.{S} А да га тужиш, није вајде, нити он мари што, па ће после још горе...

— Није, вала, вајде ни деветати га — рече Ђура. — Већ неколико пута лемали су га људи као вола, па ништа...{S} Ваљало би њега како друкчије заварчити.

— А чекај ти, знам шта ћемо — поче Спасоје — па прсну у смех.

— Шта? — упита Ђура.

Спасоје се смеје једнако и све више.

— Шта ти је, море?{S} Кажи, шта ћемо...

— Нека стоји, казаћу ти после — рече Спасоје прекидајући смехом.

Повуче Ђуру за рукав, изиђоше оба на страну и почеше нешто шаптати.{S} На то се Ђура поче смејати. — обојицу сузе облише од смеха.

— Одиде амо, Марице! — зовну Ђура своју сестру.

И оба брата шапташе јој нешто, шапташе па рекоше:

— Али тако му реци »биће у механи« — знаш!

— Баш сте ђаволи! — рече она и оде да послује нешто по кући.

Ђура и Спасоје узеше секиру, сврдао и макљу, па замакоше, смејући се, навише у осоје.

Било је већ око заранка.{S} Сима претурио две празне вреће преко рамена, па се упутио од куће Ракине навише поред школе.{S} Чује у авлији школској дреку и смех дечји, па се надвири да види шта је то.{S} Кад има шта видети!{S} Ђаци ударили учитељеву ћурану малу рогу на врат.{S} Сиромах ћуран запурио се, мучио се да смакне, па све отреса вратом и брбља, а рога се окреће унаоколо...{S} Ћурке се слетеле, па пућкају и кљују у рогу — хоће да му скину, али све промашују те мимо рогу ћурана у го врат.{S} Кад му, ваљда, додија мука, а он ти заокупи ћурке тући, оне опет њега...{S} Деца ударила у алакање и у смех, да се поизврћу.{S} И Сима се стаде смејати.{S} Док наједанпут прснуше ђаци куд који — само остаде на чистини она гомила ћурака; ухватила се, па се претура.{S} Обре се на један мах учитељ, здепана нека људескара с постриженим брковима и богињавим лицем; некакву сингаву капутину претурио преко рамена, а раздрљио се.{S} Ухватио ћурана, и, псујући као кочијаш, скиде му рогу, па се размлата оном капутином и растера ћурке, те се тако смири та галама.

Мало после а стаде врисак деце у школи; прут само пуца, а учитељ се дере:

— Обешењаци!{S} Магарци једни Зар да ми живину поморите!{S} Штрангови једни!

— Море не удри ту децу — викну неколико пута Сима, и жао му беше ђака што их учитељ онако душмански млати, па опучи навише к осоју да обиђе крчевину.

Кад тамо, а Ђура и Спасоје дељају некакво дрво и граде нешто.{S} Нешто мере један другоме врат ивером, па опет мере на ономе дрвету, а смеју се да попуцају од смеха.{S} Сима хајде те к њима:

— Шта ви то дељате?

Они се згледаше, па се мало насмехнуше.{S} Ђура одговори:

— Ево градимо рогу; хоћемо да ударимо на једнога брава.{S} Чини нам зијан — па се опет осмехну и погледа испод ока у Спасоја.

— Богме, то није рога него читава руда! — рече Сима загледајући је. — Не може то ниједан во у нашем селу понети.

— Има један те ће моћи — прихватити Спасоје.

— Голем је зијанћар — рече Ђура — па му ваља подобру ударити.{S} Ако буде голема, ласно је пократити...{S} А откле ти с тим врећама?

— Та однесох оном угурсузу потру. (Ту се Ђура и Спасоје опет згледаше и осмехнуше.) — Хтеде ми очи ископати.{S} Једнако чангриза...{S} Вала да ми хоће пасти шака да му вратим зајам — волео бих него богзна шта!...

— А не брини се, може ти ласно и пасти — рећи ће Спасоје.

Сима спусти врећу на један камен, па седе и поче:

— Ударих на школу, па хтедох пући од смеха оној врашкој деци...{S} Е баш су ђаволи!{S} Ухватили учитељевог ћурана, набили му рогу, па ти се ту дигао читав урнебес!

— Ђаволи деца! — рече Ђура, осмехну се и махну руком.

— Кад ево ти учитеља, па удри!{S} Стоји писка јадне деце!

— Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо!

— Ово дана, како оно заповеди кмет — рећи ће Бура — куд се год макнеш, све људи граде роге...

— Ја збиља!{S} И ја то хтедох рећи — потврди Сима.

— Зато су је ђаци и ударили учитељеву ћурану...{S} Виде где се удара на стоку, па хајд̓ и ми, вели, на ћурке — рече Спасоје и прислони већ готову рогу уз један грм. — Е хоћемо ли кући?{S} Сад ће и мрак.{S} Хајде и ти, Симо, ако ћеш наниже.

И сва три пођоше низ осоје.

Сима се одвоји те оде својој кући, а Спасоје и Ђура, упутише се својим вратницама.

— Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура.

— Неће ја!{S} Зар ти не знаш њега?

— Ао, ја поганог гривоње, јади га знали!...{S} Него шта велиш?{S} Хоћемо ли га заварчити?

— Неће му, вала пасти на ум ни она врљава баба Петрија, а камоли ко други...

— Ама, шта велиш, док то пукне по селу, а?

— Море, гледај ти само посла...

У том разговору дођоше оба брата кући.{S} Рогу оставише у Маричин вајат за врата; спремише и конопац.{S} Опет нешто шапуташе с Марицом, па одоше полагано низа шљивар к механи.

У механи већ засела ова четворица па играју жандара, а пред сваким по полић ракије.{S} Долази још селака — по један или по двојица.{S} Механџија трчи тамо-амо, додаје каву, ракију, вино, ватру.

Помоли се и учитељ, назва: »добар вече!« Сељаци одговорише.

Зачудо, што ти беше тај учитељ »достојанствен« човек!{S} Често је у разговору мешао по неку страну реч.{S} И то кад хоће да је изговори, чисто зажмури да би по том околина видела колика је ту ученост!{S} А околина обично тада шане међу собом: »Нуто, нуто! како се наш учо пући!...«

Неки ђаволани беху разгласили да је био негде шустер; али ко зна?{S} Можда су само изнели.{S} Истина, неки су виђали у његовом ћилерићу неке чекиће и шила, али кад су га упитали: »А шта ти је ово, учитељу?« он им је одговорио сасвим достојанствено: »То су неке моје инштрукције!...«

Шета се учитељ полагано по механи, а ћути.{S} Ето ти затим и Симе.{S} Чим уђе, одмах се окрете учитељу:

— Што ти учитељу, поби ону децу?

— Коју? — упита учитељ испрсивши се.

— Знаш, хвала богу, коју!{S} Што бијеш онако ђаке?{S} Прођох данас онуда, а оно врисак, врисак — рекох, нико не оста жив!

— Треба ошинути обешењаке.{S} Хтедоше да ми поморе онолику живину...{S} Начинили читаву епидемију!...

Шта је хтео казати овом »епидемијом« овде — бог би га знао!

— Не знам ја шта ти је то — рече Сима — само не дао теби бог да ти моје дете овако истучеш, потражио бих ја ту твоју власт да питам сме ли то бити!

— Ја не зовем никога да се меша у мој званични посао.{S} То није комесијално... — поче учитељ уплећући опет по неку страну реч, и хоћаше забраздити далеко са Симом да не уђоше она два практиканта из среске куће.

Разговор се одмах прекиде.

Учитељ приђе к њима да се упита.{S} Механџија притрча услужно те смахну рукавом прашину с једног стола украју, наређа три столице, метну запаљену лојану свећу у свећњак од тенећке, с репићем и мумаказама већ искривљеним да ниси могао никако усекнути њима, и — одмах понуди госте:

— Изволите, господине!{S} Што заповедате?

— Дај вина!...{S} Седи, учитељу, кад си и ти ту, да поседимо — рече један од њих некако важно и растегнуто.

Сви поседаше за један сто украју, што беше под око свима гостима.

Учитељ је веома уважавао та два практиканта, и често је говорио да није лако наћи њихове »декорације«.{S} Један подугачак, бркова обешених наниже, те су му се често сељаци због тог и смејали.{S} Говори свакад »важно« и растеже речи, ударајући на неким слоговима јаче гласом.{S} Увек гледа читав корак изнад човека с којим се разговара.{S} Други мало снижи.{S} Бркови му накострешени напред, па изгледају као да је у ноздрве уденуо два прамена црне чекиње.{S} Он говори мало обичније него онај с обешеним брковима.{S} И кад говори, гледа обично по свима гостима, као да ишчекује да му се чуде како он то зна!{S} Обојица воле, особито кад се нађу с учитељем у механи, да се разговарају о научним стварима.{S} Ономе што гледа преко човека било је име Максим, а ономе што гледа по свима гостима — Марко.

Чим су засели, одмах Марко поче о научним стварима:

— Ама што је капетаница добила данас мерџане... да си само видео, учитељу! — рече и погледа по свима гостима.

— Комесијално...{S} Знам ја то! — рече учитељ обичним својим тоном.

— Зар су оно мерџани? — упита Максим и погледа изнад њега читав корак.

— Ја, мерџани... то су они корали?{S} Је ли, учитељу?

— Јест, јест... корали — потврђује учитељ.

— А где ли то расте?

— Не расте то, болан, него се вади из мора! — рече Марко, па погледа опет по свима.

Сељаци гурнуше један другог лактом.

— Из мора? — упита Максим и погледа још мало више.

— Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш?{S} Је ли, учитељу? — рече опет Марко и опет погледа по свима.

— Натурално! — потврђује учитељ.

— Па како ли се то види? — упита Максим и погледа још за један корак више.

— Ево, господине, вино! — рече механџија и метву полоканицу на сто и три чаше. — Ама што сум го добио вино — цариградска форма! — похвали вино, па оде за други сто да нешто додаје.

— Имају ронци па они — је ли, учитељу? — рече Марко окренувши се учитељу и точећи вино у чаше.

— Јест, јест, ронци! — потврђује учитељ.

— Они то ваљда зароне, па ваде? — упита Максим.

— Дабоме, зароне до на дно мора, па секу корале, то јест мерџане.{S} Је ли, учитељу?

Учитељ потврђује:

— Јест, јест!

Сељаци се опет гурнуше, неки се и насмехнуше.

— А кит? — узвикну наједанпут Максим, чисто смешећи се од задовољства што је тако ухватио у тесно свог колегу, па погледа готово у сами таван.

— Јест, ја — кит! — рече Марко и чисто се ошвањи што наиђе на такав чвор. — Хм, хм!{S} Кит — ја!...{S} То је, богме, страшна зверка!

— Знате ли ви — уплете се учитељ — да су у кита уста као ова механа, па само хукне у се — а човек улети!...{S} Така је то конкуренција!... (Шта му је то »конкуренција«, то ваљда само он зна.)

— Е то ваља посолити! — шануше међу собом неки сељаци.{S} Неки се искашљаше.{S} А неки опет гурнуше један другог лактом и згледаше се.

— Како би то било да начини човек хаљине од ексера, па онда да зарони?...{S} Баш би се набо! — рече Марко и опет погледа по свима.

— То би добро било! — потврди Максим погледавши мало ниже од тавана.

Утом ти уђе газда Рака и обазре се свуд по механи, па махну нешто главом.

— Е, је ли ти стало срце на меру, газда-Рако? — упита га Сима заједљиво.

— Ја, брате, ничије нећу, а своје. не дам...{S} Што си пуштао стоку у штету?

— Нека, нека, газда-Рако!...{S} Платићеш ти то мени! — рече Сима као претећи.

И опет би се свадили, али уђе Ђура са Спасојем, па се мало поводе — токорсе пијани.

Газда Рака погледа их, нешто се узврпољи, па седе за један сто близу врата што никад није имао обичај.

Ђура и Спасоје заседоше на клупу поред оних што играју карата, па Спасоје, као једва преврћу ћи језиком, викну и лупи руком О клупу:

— Механџија!...{S} Вина овамо!

Максим, Марко и учитељ згледаше се, а механџија притрча.

— Молим, брат-Спасоје, не прави ларма!{S} Саг ке донесем!

— Ама где се ви тако оквасисте? — упита Сима.

— Е, па... тамо ето... горе!... — рече Ђура и поче преливати преко чаше већ донесено вино.

Газда Рака погледа тамо и амо по гостима, па се тек извуче; нико га ваљда и не опази осим Ђуре и Спасоја.

Они бајаги попише још по једну чашу, нађоше некаку махну вину, проинатише се с механџијом око плаћања, па одоше.

Одмах ударише један с једне а други с друге стране пута, да их Рака не опази, па у стопу за њим Помрчина беше густа, а он није баш толико оштра вида да их смотри.{S} Упутио се право њиховој кући, а говори сам.{S} Он је имао обичај да се кашто и сам разговара.

»Хм! хм!« говори Рака да су Ђура и Спасоје рахат могли чути: »Рече да ће бити њих два у механи...{S} Аја!{S} Не верујем ја — ђаво је то!{S} Хтеде ме јутрос мотиком.{S} Али свеједно...{S} Само опет се бојим да не буде кака подвала!...«

Ђура и Спасоје умало се ту не насмејаше.{S} Кад већ да зађу у воћњак, они промакоше мимо Раку, па похиташе у вајат.

Шта је даље било, бог би га свети знао!{S} Само да се ко прикрао, могао је чути у вајату загушен Ракин глас:

— Немојте, браћо, молим вас!{S} Даћу вам дваест дуката...{S} Кумим вас, пустите ме!...{S} Куд ћу од бруке сутра?!...

Тек се дан и ноћ дели, а Сима обишао своју ливаду, па иде кући; гуњац претурио преко рамена и певуши полагано.{S} Погледа нешто у трње крај пута, кад има шта видети!{S} Нов, отесан дирек, стрчи из трњака — па се миче, нагиње се ђа овамо, ђа онамо!{S} Сима стаде и ућута.{S} Гледа да му се није што учинило.{S} Аја!{S} Баш се лепо миче дирек! — Кака је то напаст јутрос?{S} Хајде, што је ударен ту крај пута — ваљда је кмет наредио да се потес обележи, али што се миче?{S} Били пришао да види изближе, не би ли?{S} Готово га нека сумња хвата.{S} Хајде па приђе.{S} Кад тамо, а оно — газда Рака чучи у трњаку, па стење и ћути, а рога му стрчи за вратом!{S} Дужи крај окренут иза врата навише, па још руке му упетљане конопцем изнад главе за њ.

— Јеси ли ти то, газда-Рако? — упита Сима, а чисто му расте капа што га нађе тако убрађена.

— Ја сам, брате слатки!...{S} Ето видиш... беда! — одговори Рака, уморан од оног терета, тешко стењући.

— А шта то чиниш, болан? — упита опет Сима.

— Не питај, мој брате...{S} Зло ти чиним!{S} Снађе ме, видиш, беда!

Сима се обазре да не иде ко, па упита:

— Ако те то тако јутрос убради?

— Није, брате, јутрос, него још ноћас...{S} Оне лоле Ђура и Спасоје...{S} Никуд ти нисам пристао овако грдан!...{S} Молим те, брате, ако бога знаш, скини ми ову беду!

— Е, е... богами, газда-Радоване — поче Сима као да се затеже — оно ја бих ти као и скинуо... ама шта ја знам ко ти је то натурио.

— Ама они, Симо, брате, богами!...{S} Ето, лепо хоће да ме обрукају.{S} Кумим те богом, скини ми!...

— Не знам, богами, газда-Рако — стаде опет Сима оклевати и слегати раменима. — Шта ја знам, може бити да ти је то и власт натурила.

— Ама молим те као брата скини, платићу ти!

— Знам, знам...{S} Није то да рекнеш због плате — поче опет Сима да га мучи — него може откуд.{S} Дознати власт, па да ја будем крив...

— Даћу ти десет дуката, Симо брате, курталиши ме ове напасти!{S} Ако бога знаш — ето ти у гуњцу шест дуката, узми...{S} Немам све код себе, богами!{S} Кусур ћу ти дати чим одем кући — само се наврати до мојих вратница...

— Е, хајде баш, газда-Рако — не могу где си ти а вере ми да је ко други, не бих ни по које новце.

И то рекавши, Сима приђе Раки, извади му из џепа у гуњцу четири дуката у злату и два у ситнини, па завеза у пешкир и стрпа у недра.{S} Затим му одреши руке, па узе један камен и поче му избијати клин испод врата.{S} Рака само сркне од муке а светлаци му сену пред очима; али трпи, шта ће.

Кад му скиде рогу с врата, рече:

— Болан, газда-Рако, није већа ни у мог сивоње — добро си је могао носити!

Рака то и не чује, него окупи молити Симу:

— Молим те као брата, немој да се чује ова брука!{S} Ако се разгласи, не смем ти изићи на бео дан...{S} Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре...{S} Симо, тако ти свега на свету, немој да се чује!...

Иако је био газда Рака онакав као што га већ знамо, опет се чувао да се не тера посмех с њиме.{S} Боље да га убијеш него да му се посмехнеш за што.

— Немај ти бриге, газда-Рако — уверава га Сима. — Како бих ја то казао?...{S} Ти знаш да смо ми увек...{S} Ето тако, богами, увек као комшије...{S} Куд бих ја то казао?...{S} Ако смо се и споречкали... људи смо! богами, газда-Рако, не брини се ти!

Рака удари навише, све уз поток кроз трње да га ко не угледа.

Сима не хте кући, него окрете наниже механи.

Пуна механа селака.{S} Збијају шалу, задиркују један другога, причају где је који што награбусио, и смеју се.{S} Док ће почети један између њих:

— Ама, људи, што сам се ја једном хтео осрамотити.

— А како? — упиташе га неки и окретоше се да чују.

— Одем ти ја у Шабац нешто послом.{S} Увратим се код неког Николе, што је овде био ћата код нашег капетана.{S} Уђем у кућу, а сама му госпођа његова ту.{S} Погледам, а оно стоји поред дувара један гвозден астал...{S} Као постављен да се руча, као није...{S} Пометани лонци на астал, па вру — ваљда скинути скоро с ватре.{S} Ова госпођа узела па као меша — оно вру једнако...{S} О, како то ври?!{S} Подвирим се под астал да није оздо ватра наложена.{S} Ај; нема нигде.{S} Пипнем астал — врућ!{S} О, анатема га било!... ђаволска посла!{S} Напуним ти лулу, запалио бих.{S} Шта ћу?{S} Нема нигде ватре.{S} Као упитао бих ону госпођу, ама опет не смем...{S} Може замерити што.{S} Док ти се она окрете, па мени: »Ти би, канда, ватре?« — »Ја, вала, бих мало да запалим.« А она ти извуче чекмеџе из оног астала, извади жишку, те мени на лулу...{S} Гледам ја — баш ватра!{S} Гори лепо као год с огњишта.

Сељаци ударише у смех.

— Та то је био чпорет — повикаше неки уза смех.

— Знам ја — казаше ми после. — Крстио сам се ђаволској направи...

— Ама јесте ли ви који чули што оно рикаше ноћас говеда по ливадама? — упитаће један.

— Јест ја — одговори други. — Мора да их је нешто поплашило.

— Око неко доба ноћи — рећи ће један — стаде ти уктање мојих свиња, па беж̓ кући као да их неко јури.

На то ће један између оних што су играли карата:

— Ама што су говеда рикала, што су свиње уктале — то је ништа, него што ти ја умало не страдах...{S} Нисам оно чудо видео никад!{S} Толике ноћи пролазио сам и преко раскршћа и преко гробља, па ништа...

— А шта је то било? — почеше га запиткивати и и скупише се око њега.

— Ето шта!...{S} Пођем ти одавде у неко доба ноћи, па хајде, велим, прече је, те ударим преко ливада...{S} Чујем криве се говеда — јест, богами, неки ђаво!{S} Пође мени коса навише.{S} Вратио бих се, али куд ћу обилазити.{S} Хајде ја, хајде...{S} Кад бих у Павићеву ливаду, док ти нешто пристаде за мном.{S} Као човек доле...{S} Иде лепо баш као човек...{S} Али му наврх главе рог, као овај дирек пред механом — ни узми ни остави толики, па стоји право као усађен!...{S} Богами, мене ти подиђоше мравци!{S} Надам ти ја бежати, а оно све брже за мном.{S} Потегнем те прескочим врљике и саплетем се те колико дуг — љос о ледину!{S} Сенуше ми светлаци пред очима...{S} Подигнем се, а оно дошло већ до врљике, замахује оним рогом, на ме, а виче: »Стани, стани — не бежи!« Ја ти се онда попужељке скотрљам за један трњак, па бежи колико игда могу кући!...{S} Што сам се ноћас престравио, никад нисам!

Сељаци слегоше раменима, па се згледаше зачуђено.{S} Неки рекоше:

— Море, ти си се то опио, па ти се учинило!

— Ама шта је стоку плашило? — питаху се други.

Утом бахну Сима на врата:

— Добро јутро вам!

Сви му прихватише.

— Да није и тебе што јурило ноћас, Симо? — упита га један.

— Није, вала, ништа.

— А што ли су се говеда онолико кривила по ливадама?

Сима се узе смејати, па викну:

— Механџија!{S} Дај овде оку ракије, нек пију људи; газда Рака части!

И одмах се обре ока шљивовице пред њима.{S} Онда Сима исприча све: како је нашао газда-Раку јутрос, како му је скинуо рогу, како су му ту рогу набили Ђура и Спасоје да не задиркује више Марицу...

Кад људи то чуше, све удари у пљесак и у смех.

— А зато ли су међер говеда рикала! — викаху једни.

— Каки си ти то момак?{S} Уплашио се од газда-Раке и роге! — под смеваху се други ономе...

Еле, за часак ти пуче тај глас по селу.{S} Људи и жене и деца ваздан су говорили о роги и газда-Раки и смејали се.{S} Сима је тај дан попио више части него ка некој слави.{S} А тако исто и Ђура и Спасоје.

Газда Рака утекао у качару на таван, па није одатле три дана силазио.{S} И од тада се увек клонио женскиња.{S} Чим сретне, било жену било девојку, тек само прогунђа нешто, па заобиђе подаље а покломпи се као водом поливен.