ЈУРМУСА И ФАТИМА

ИЛИ

ТУРСКА СИЛА САМА СЕБЕ ЈЕДЕ

ПРИЧА О ОСЛОБОЂЕЊУ ШЕСТ ОКРУГА

1832-1834

НАПИСАО

М. Ђ. Милићевић

У БЕОГРАДУ

У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ

1879

Д-ру Ђури Даничићу

У ЗНАК ВЕЛИКОГ ПОШТОВАЊА И ПРИЈАТЕЉСТВА

КЊИЖИЦУ ОВУ

НАМЕЊУЈЕ

ПИСАЦ

Драги пријатељу!

Кад <hi>„Зимње Вечери“</hi> беху наштампане, књиге разаслане, поруке све извршене, тада беше прилика да се одморим, да се успокојим ; али ја нигде не нахођах одморка.{S} Као сенка моја, свуд са мном иђаше брига :{S} Како ће те приче примити читаоци ?{S} Шта ће рећи о њима оштри естетичари ?

Усред таког одморка без одмора, усред такога починка без покоја, дође ми ово твоје писмо, драги пријатељу !{S} На један мах Авала ми се свали с леђа ; умирих се, одморих се, задовољих се, развеселих се !{S} И тада рекох у срцу свом :

— Прву причу коју од данас напишем, наменићу Даничићу, као уздарје за ово драго писмо !

И ево написах причу из доба постајања Кнежевине Србије ; и доврших је лицем на Видов Дан, а где ?{S} На Цетињу, у јуначкој Гори Црној!

Каква је то сретна случајност ! . .

Млађи српски читаоци, којима нова историја Србије може не бити толико знана, наћи ће у овој причи интереса и поуке, а старији, који су или посленици или сведоци тих догађаја, радоваће се видећи да се у књиге пишу и од заборава чувају њихове муке и њихови патриотски труди.

Поврх тога, књижица ће ова бити драга и тиме што је закићена именом човека коме српска књига, српска мисао, дугује тако много, и који је сваки дан све више задужује на славу себи, на напредак науци, и на срећу народу!

Бог ти дао живота и здравља да сретно довршиш што си тако славно започео!

До скорог састанка, драги мој Ђуро !

ТВОЈ СВАКАД На Цетињу, на Видов Дан 1879 М. Ђ. Милићевић
ПИСМО Д-РА ДАНИЧИЋА О ПРИЧАМА М. Ђ. МИЛИЋЕВИЋА У Загребу 20 априла 1879

Драги пријатељу!

Велика вам хвала на љубазном писму од 15 ов. м., које јуче примих.{S} Одмах сам забиљежио гдје што треба све што сте имали љубав јавити ми.

Имам жалбу на вас.{S} Кад сам примио ваше „Зимње Вечери“ рекох : баш ми добро дође !{S} Ако да бог те отидем љетос у Рогатац, ондје ћу их читати и биљежити што би ваљало исписати за рјечник.{S} Од беспослице једно вече почех читати, па се тако намамих да једва чеках да дође опет вече, тако данас тако сјутра — и синоћ дотјерах до краја.{S} Шта ћу сад?{S} Радост, коју сам мислио уживати на љето, оде.{S} О чему ћу љетовати?

Ја мислим да ово дјело ваше припада међу најљепша, која има наша књижевност у тој струци.{S} Како сам прије 30 година рекао о Бранковим пјесмама да онако треба да пјева учен Србин, тако бих сада о овом вашем дјелу рекао: тако треба српски новелиста да пише.{S} Може бити да се варам не разумијући тога посла.{S} Али се не бих ни пред ким стидио то рећи.{S} Дивим се како су вам карактери истинити; како је све живо - природно.{S} И није само домаћи живот у вашим приповијеткама, него је у том домаћем животу и народни политички.{S} Ту је особита вриједност ваших приповиједака.{S} Може бити да је то заслуга српскога народа, али тијем је ваша заслуга већа што ту заслугу народну износите пред свијет.{S} Ако ће у нас бити напретка, ја мислим да ће се наћи писаца који ће се на вас угледати: тако ћете ви створити српску новелистику.

Да вас Бог поживи!

Желећи вам добро здравље и свако задовољство, остајем с особитим поштовањем

ВАШ

Ђ. ДАНИЧИЋ
ЈУРМУСА И ФАТИМА

или

ТУРСКА СИЛА САМА СЕБЕ ЈЕДЕ — I — НА САБОРУ
На сабор се људи сабирају да

се наслоне један на другога,

као што се наслања дрво на дрво.

У старо време неких седам испосника побегну из горе Синаја, и, тражећи самоће и мира, где би могли спокојно мислити само о својој души, дођу чак овамо у наше крајеве; и сва седморица стане се у десној водопађи моравској почињући озго од Мечке па до Дунава.{S} Један од те седморице звао се Роман, и уставио се крај Мораве између брда Мечке и Мојсиња, западно од данашњега Делиграда, баш према Св. Нестору и селу Ђунису.

Пустињик Роман ту се испаштао , ту је преминуо, па се ту и посветио.

Доцније, на гробу тога угодника Божијег, неки слуга Цара Лазара начини цркву.

Ето тако је, по причи, постао данашњи манастир „Свети Роман.“

Ма да је црква та по облику малена и незграпна, опет је она, по чудотворности свога светитеља и својих молитава, далеко чувена.{S} Њој долазе многи болесници и невољници из близа и из далека, лежу на раку Светога Романа, и духовници им читају молитве ради здравља.

Велики сабор у Светом Роману бива свакад о Великој Госпођи (15 Августа).{S} Тада, неких година, може да буде код те богомоље по хиљаду душа!

Године 1832 о Великој Госпођи нешто не бејаше света из далека као других година; не виђаше се ни из околине људи чувених и припознатих у народу; једини беше дошао Поп Марко, из Мозгова, али и он служи у цркви, а после се не виђаше међу људма; не беше ни друговераца којих у Светом Роману има скоро сваки дан.{S} Игуман Сава надао се своме владици из Ниша, господину Григорију , па му и он не дође.{S} А најчудније бејаше што нема никога од Турака — старешина.{S} Али за то беше неки Милунко Чанколиз, из села Мозгова, кога су се људи бојали као најгорега Турчина.{S} Платио бих да не говорим о овом човеку, а опет га морам описивати не ради њега, него ради оних који су као он.{S} Људи с оваким карактером можете срести у свакој земљи, у сваком друштву, у сваком реду и ставу грађанском; можете их видети и у гуњу, и у капуту, и у ћурку, и у униформи, у раси и — у сваком хаљетку који кроји човек да се заодене Адамов праунук или Јевина праунука.{S} Него свима тима нека је далеко лепа кућа!{S} Нама је засад доста овај једини из села Мозгова — кад се већ мора да прича какав је и како се влада.

Милунко је човек сиромах.{S} Он има неку жалосну кућу, али се сумња да у њој ноћива и на своје крсно име!{S} Он је увек тамо где су људи на окупу, где су кметови, трговци, и особито где има који Турчин.{S} Седећи тако и вребајући сваку прилику да угоди чим било богатоме и силноме, Милунко пиљи у зубе силнима и смеје се кад се они смеју, а мршти се кад се они љуте.{S} Он пуши дуван, пије свако пиће, и врло је рад појести џабе какав сладак залогај.

Кад тако дође међу људе који пуше, особито ако је ту и Суљ-ага, или други који познати му Турчин, он ће извадити свој чибук, остругаће лулу ножем, па ће духнути у чибук неколико пута као у тромпету — не би ли га чули и понудили они који имају дувана.{S} Ако то не помогне, он се онда појаче искашљује и живље се смеје Агиноме смеју, и гласније одобрава оно што Ага говори.{S} Ако ни то не помогне, он ће наместити своје лице као псето кад чека од господара да му баци кост, и рећи ће:

— Ага! како се дуваниш ?

Ага би, на то, и не погледавши у њега, узео из своје кесе међу прсте мало дувана, и пружио би Милунку који би тај дар журно дочекао, па би напунио лушу и запалио, поносећи се да пуши Агина дувана!

Ако би му који сељак рекао како је то џебрачки примати од Турчина дувана између прста; кад га хоће да одликује, што му не пружи кесу, па да напуни сам по вољи, — Милунко би одговорио:

— Све је то једно.{S} И мој и Агин дуван из једне су кесе! . . .

Седећи тако и пушећи, он само гледа шта ради Ага.{S} Ако се Ага осмехне, Милунко се зацени од смеја; ако Ага кога псује — Милунко му помаже; а ако Ага кога учи — Милунко, окренувши се оном кога Турчин светује, обично заврши овако:

— Е , ако ти не послушаш ову науку и овога учитеља, ниси вредан да живиш! . . .

Желећи свакад угодити само силнијему, Милунко долази и у неприлику.{S} Ево шта му се једном догодило.{S} Настојник Бега Френчевића, Суљага, наљутио се нешто на сељака Јоксима Коштуницу, па ће рећи овако:

— Е неман кад да идем сâм, а немам кога ни да пошљем да крмку сав чибук изломи о главу! . .

— Па да идем ја! понуди се Милунко.

— Зар ти смеш замахнути на Јоксима? упита Суља.

— Смем му ископати оба ока, кад ми ти велиш! .

— Аферим, соколе ! повика Суља: — иди одмах, и издеветај га као биров кучку!

Милунко оде право Јоксимовој кући.{S} Јоксим пред кућом седи, пуши, и нешто се разговара са женама о деоби конопљаног семена.{S} Милунко приђе, назва Бога, седе, и поче се смејушити и уплетати у разговор.{S} Јоксим главе не окреташе на њега.{S} Духнувши неколико пута у свој чибук, Милунко већ не могаше да трпи како Јоксим слатко пуши, него упита:

— Како се дуваниш, Газда-Јоксиме?

— Ја? добро, 'вала Богу! одговори Јоксим, и даље говораше са женама.

— Бог ме ја рђаво! настави Милунко.

— Што не иштеш од Суље, од твога Агице?

— Ха! ха! ха ! цери се Милунко: — право велиш, он има доста . . јâ!..{S} Има, јâ!

Поседевши мало, он се диже, и оде!

Силноме Аги да угоди — зарекао се јадник да ће Јоксиму ископати оба ока.

Оштроме Јоксиму да угоди — није веселник смео ни Агу бранити од Јоксимова подсмеха.{S} Ето какав је то човек!.. .

За то су му се после смејали и Турци и Срби.

Али ако Милунко нема срца да уради што отворено, да удари противнику у очи, да каже силноме истину у брк, јунак је он пришаптати, доказати, налагати и што је било и што било није.{S} За то се људи од њега клоне као од живе ватре.

Ето тај Милунко беше на сабору; и сви одабранији људи уклањаху се да се и не сретну с њиме , јер он бејаше опаснији од сто правих Турака...

Иначе на том сабору беше све као на сваком сабору.{S} Међу тим, ко би загледао у сваку ситницу, могао би опазити да по оном церју око манастира овде онде застајкују по два по три сељака, и нешто се опрезно разговарају.{S} Али какво је то чудо у овој саборској вреви?{S} Људи су и дошли на сабор да се састану и разговоре, па се ето сада и разговарају о својим обичним пословима, о својим дневним потребама.{S} Тако би помислио многи, али не би сваки.{S} Ко овај свет познаје из ближе; ко га уме мерити по лицу и по срцу; ко зна како је њему на дому и у селу, могао би, видевши све то, махнути главом и прошаптати:

— Овде нешто има!.....

Сунце већ беше нагло на заранке кад однекуд међу свет дође слепац Здравко из Лужница.{S} Чудноват слепац!{S} Он допре онамо куд окати не може!{S} Вођ га доведе и каза да може сести под један цер, па разгледавши добро по сабору, рече Здравку нешто слепачким језиком.{S} Нико не разабра шта му рече; а слепац извади своје гусле и поче гудити.{S} Свет нагрну са свих страна да га чује.{S} Певач викну ову песму:

„Сан уснила Царица Милица : Да се ведро небо проломило, Да је месец на земљицу пао, Да су звезде крају прибегнуле, Да су њени двори изгорели, Само један камен остануо И на њену кука кукавица!...

Одујмивши песму да дахне, слепац, као да познаде колико су људи, који га тако радо слушају, и од себе жалосни, па окрете другу песму овако:

„Давно било, сад се приповеда, А по томе, браћо моја драга, Да вам сада другу песму кажем Од истине што је за дружине: Кад устане кука и мотика Биће Турком по Медији мука; У Шаму ће каде проплакати, Јера ће их раја уцвелити“....

Кад он, после ових речи, одујми песму, приђе кмет Недељко из села Прњавора, спусти му у руку један новац, и рече:

— Ходи, Здравко, овамо у мутвак (кујну) да што поужинаш!{S} Слепац се диже и оде; људи се почеше разилазити с тога места, али се многоме следи срце кад виде да баш тад долази тамо Милунко Чанколиз.{S} Јамачно је Недељко, опазивши њега, и одазвао слепца у мутвак...

На левој страни Мораве , готово спроћу Светог Романа, село је Трубарево.{S} У том селу био је красан један момак по имену Лазар.{S} Он се оженио оне године кад Турци Србију на ново заузеше.{S} Онако кивни и освете жедни, отму они Лазареву младу и одведу, а Лазар, сиромах, на скоро после тога, помери памећу.{S} Браћа његова често су га доводила Светоме Роману, те су му духовници читали молитве.{S} Тога ради остављали су га ту по читаве месеце.{S} Доцније се он и прибио уз манастир, па је готово редовно боравио или у Светом Роману, или у селу Прњавору.{S} Он је увек бос, гологлав, и чупав да те је страх погледати га.{S} Обично ћути, докле се што не упита.{S} Зла не чини ником никаква.{S} А чим проговори, одмах ружи и куне Турке.{S} То су знали и сељаци, и калуђери, па и многи Турци, али су се чинили невешти.

На сабору беше и тај Лазар.{S} Обучен како сваки дан тако и на тај благи дан, он ходаше тамо амо по народу, па на један мах стаде, и дрекну:

— На ноге те, људи!{S} Крстите се! крстите се!{S} Зар не чујете?{S} Ено звони звоно на Лазарици (цркви)!{S} Чу!{S} Ено га и на Раваници!{S} Ха! ха! ха!{S} Крстећи се уз то сам, Лазар говораше :

— О, помози Боже!{S} О, помози Боже!{S} А гле! дрекну он наново: — Беже Турци! беже! беже!{S} Ох, ох, ох!{S} Брже, брже, брже!{S} Муња грома јури!{S} Игра се Бог!{S} Ћут’!!

Многи људи на сабору претрнуше од страха слушајући ове страшне речи из уста човека суманута.{S} Једни ну почеше говорити да ћути; други се журно удалише од њега као од човека кужна; трећи га нуђаху да узме што да пије, не би ли престао.....

Лазар на то не гледа; само блене по сабору као човек без свести.{S} На један мах окрете се к цркви Светог Романа, рашири руке, погледа у небо и викну:

— Свети Романе!{S} Подигни Жику!{S} Доведи Стеву!{S} Ово су све брљиве овце: ниједна не сме на вир, а вуци с крајева једну по једну даве, даве, даве!..{S} Говорећи ово, Лазар показиваше шакама како вуци даве овце...

— Лазаре!{S} Бог био с тобом, рећи ће ну Милунко: — какве су то речи ?{S} Зар ти не знаш чија је ово земља?

— Земља је Божја и народска, а ти си код очију слепац, божјак! одговори Лазар и не гледајући у Милунка.

— Тако се не сме говорити, понавља Милунко: — зашто ако чују Турци не ће рећи да то говори луди Лазар, него да говоре паметни домаћини.....

— На тебе не ће посумњати никад; докле год ти Цигани пишу по голенима, дотле се ти не бој ни таке беде ни турске силе!...

— Ти, Лазо, говориш данас као најпаметнији човек; Бога ми ћеш ти видети шта је турски церић, него ћути!

— Ако ућутим ја, као што ћуте други, наставља ова страховита луда: — проговориће Свети Роман; проговориће ово дрвеће, и ово камење, еј!!!..

У то допаде Игуман Сава, који је и сам родом из села Трубарева, и зна Лазара од детињства, па му рече:

— Лазо, моје дете, ходи амо у ћелију, да ме нешто послушаш: нико не уме као ти!..

Лазар одмах оде.

Лазареве речи прожмаше сав онај народ.{S} Лазара су познавали готово сви; знали су да он врло често рекне по нешто опоро за Турке; али овако страшних речи, овако јасних мисли, никад нико није чуо из његових уста.

— Ово није без нечега! говорили су стари људи: — ово на нешто слути!{S} Дај Боже да буде на добро!... .

Прости свет обично верује да суманути пре могу проказати вољу Божију него најпаметнији људи...

На сабору бејаше, као што рекосмо, и Поп Марко из села Мозгова.{S} То је човек врло паметан и необично јуначан.{S} Турци га зову Дели-Поп, и од њега много зазиру; Срби се у њега много уздају.{S} С њим у друштву беху дошли још Јаћим и Стојан Гојковићи са својом мајком Петријом, с домаћицама Смиљаном и Магдаленом, са синовима и четири своје ћери међу којима Марија и Милана беху најлепше девојке у свем сабору.

После оне Лазареве вике, умукоше свирке, и престаше игре на сабору; људи се почеше разилазити сваки са својим родом и познаницима.{S} Лепо беше погледати на те гомилице народа које се крећу од манастира сваки к свом завичају.{S} Сви ти људи, и ако се разилажаху на разне стране, опет, полазећи с једнога места, са сабора, ношаху у срцу своме једну мисао, једну зебњу, једну наду — биће скоро боја с Турцима !

— На што ово слути, Попе Марко! упита Јаћим Попа Марка, кад у путу, у њиховој гомилици осташе само њихови рођаци, пред којима се сме све казати.

— Ко ће знати, Јаћиме, на што то слути?

одговори Поп : — тек досад, кад год суманути почну нешто да слуте, свакад и наслуте.....

— Па шта може наслутити овај јадни Лазар? упита Стојан Гојковић у некој недоумици.

— Може наслутити какву мутљавину у народу, и, ако да Бог, какво добро за сиротињу....

Ово Поп изговори лагано, и пошто се добро обазре те виде да су све сами рођаци око њега.

— Камо срећа, али мучно.{S} Размирица је догрдила народу.{S} Не ће нико да се бије.{S} Сви кажу: "3ар нам је мало било крви?{S} Шта још хоћете?{S} Да раздражимо Турке те да нас са свим раселе из ове земље?“ Ово изговори Јаћим гласом веома невеселим.

— Мој Јаћиме, прихвати Поп: — муке је било баш доста, и још ће је бити, јер без муке не може се свршити ни најмањи посао, а камо ли ослобођење једнога народа.{S} Али кад прекипи трпљење, онда људи једном зажмуре и сукну као стршљенови ....

— Чемерно ће ти данас сукнути, рећи ће баба Петрија: — Стари остарели и онемоћали, млади се одвикли од боја; богати не ће, а сиромашни не могу — па за Турке жива згода!

— Та ће згода, стрина , вели Поп Марко: — трајати док не дође време да се поквари, а кад дође време, устаће и богати и сиромаси, и старци и младићи, па чак и ви жене.. ..

— Ох! ох! учини баба и насмеја се.

— Зими, о Светом Сави, наставља Поп: — никаква сила не може истерати ни једнога листића из пупољка, а кад загреје пролетње сунце, никаква сила не може уставити горе да не листа, нити заптити траве да не расте !..{S} Кад нечем време дође, оно мора бити.{S} И ови суманути, с којих сунце греје, кад почну овако говорити, на нешто слуте....{S} Као да је то време близу!. ..{S} Него ви, децо, језик за зубе!{S} И трава има уши: можемо ми за час изгорети!....

У том разговору Поп Марко и његова дружина већ стигоше к ћуприји на Рујишкој реци, где им ваљаше пресећи београдско-цариградски друм , на ком Србина свакад свако зло може да снађе.{S} За то прекидоше разговор, и пожурише се уз брдо, да што пре стигну у село Мозгово.

II — НА СЛАВИ Где се Крсно име слави, ту и помаже“.

Јаћим и Стојан Гојковићи из Мозгова броје се у људе имашне.{S} А весела им сва имаштина!{S} У оно време , у које пада ова наша прича, сва земља беше турска; стоку људима поједоше које војске, које други турски окламиши, а кућа и зграда нису Срби смели градити и да су имали новаца.{S} У најживљих људи куће беху земунице, или тескобне и мрачне кровињаре.

Једино благо које је Србин могао имати, једина његова снага и узданица, у то доба, беху деца, особито мушка.{S} Ком прирасту деца, и дохвате се рада, тај је зâр могао и доспети да изда Турцима небројна давања, и да приради што за себе, за своју кућу; а у кога није било одрасле деце, нити какве друге јаче задруге, тај је ишао го и бос, гладан и жедан, постан и жудан и на највеће годове.

Јаћим и Стојан беху срећни с породом: имаху обојица и синова и ћери, а међу свом децом њиховом одвојиле беху необичном лепотом, две млађе ћери њихове, Јаћимова — Марија и Стојанова — Милана.{S} Оне беху тек ушле у 17 годину; тако младе, необично лепе, и здраве, оне су мимо своје старије сестре изишле на глас као најлепше девојке у свој нахији ражањској.

Године 1832 Гојковићи слављаху своје крсно име, Светога Тому.{S} Добри људи, гостољубиви домаћини, гозбени свечари, они имаху доста званица и гостију, а надали су се и путницима и намерницима који су се и онако често увраћали на њихову кућу.{S} Време о Светом Томи беше лепо; у мозговском присоју јесење сунце грејаше топло , и чисто зваше све што је живо да се нагреје и напије животворне топлоте његове.

— Сунчајте се ! сунчајте! чини ти се да оно преко плавога Јастрепца говори људма и животињи: — Копаоник и Жељин још нису обелели, Јастребац и Ртањ још нису лица своја завили маглом , а чим се они наљуте, ви мене не ћете сагледати по читаве десетине дана!{S} Сунчајте се !....

Свечари беху поставили трпезу за госте пред кућом, у воћу, а за гошће под стрешком од једнога вајатића.{S} Госте је нудио гологлав Јаћим, а гошће мајка му, Баба Петрија.{S} Друга чељад радила су разне послове у кући и око куће.{S} Од девојака, Марија је највише доносила јело и пиће за гостинску совру, Милана пак послушавала је око совре женске.

Гости су седели, јели, пили. и разговарали се.{S} Кад би пред по дне , из куће изиђе Јаћимова жена Смиљана носећи у рукама на једној проји славски колач, и на колачу крсну свећу, неколико груменова тамњана, и нешто цвећа — све покривено чистим белим пешкиром.{S} Колач Смиљана спусти у горњи крај совре, на онда приђе к Јаћиму, као домаћину, те га пољуби у руку; после њега ижљуби она у руку све госте почињући од горњега чела.

— Жива била, и сретан ти колач! одговара јој сваки, дајући руку да пољуби.

Колачар, Миладин Цонић, међу тим, да колач не би стајао покривен, скиде пешкир с њега и пружи га домаћици.

Смиљана, после тога, донесе Јаћиму малу кадионицу са жаром; домаћин узе с колача свећу, прекрсти се, пољуби свећу, па, окренувши се гостима свима, рече:

— Простите и благословите, да палимо свећу Богу, и Светом Томи!

— Бог и Ристос! одговорише гости, и сви усташе на ноге, и поскидаше капе.

Домаћин упали свећу, усу у кадионицу тамњана, и кад се разгори, окади најпре свећу, говорећи :

— Да се помолимо Господу Богу!{S} Господе, Боже благи , помози, разговори, и обрадуј, молим ти се!

Говорећи то, окади све госте низа совру.{S} Вративши се оздо, и кадећи свећу по други пут, он говори:

— Да се помолимо Господу Богу, и данашњем светитељу.{S} Боже, и данашњи красни данче, Свети Томо, славо моја! помози и обрадуј, молим ти се !

И опет окади све низа совру.{S} Кад се врати по трећи пут да окади свећу, он рече:

— Да се помолимо Господу Богу и Светој Тројици, Светој Петци и Светој Недељи.{S} Оне у години често долазе, вас грешне налазе, да не (нас) избаве од сваке муке и душманске руке!“

Кад сврши и треће кађење низа совру, и врати се у горње чело, узе чашу и рече:

— Заповедајте сви редом!

— У добри час! одговорише гости.

— Да пијемо , продужава домаћин: — по чашу вина за славе и закона.{S} Где се слава славила и дизала, ту и помагала!{S} Наславила род и берићет, живот и здравље , слогу и правду !

Сад наздрави Чика-Арсенију који сеђаше до колачара.{S} Докле сви у соври, па и домаћин, окусише од вина „за славе и закона“, дотле гости два и два певају:

Ко за славе вино пије Помози му Бог ! Помози му Бог ! „Помогла му слава Божја И сâм Господ Бог ! И сâм Господ Бог!“

Кад се ућуташе певачи у мушкој соври, отпеваше жепе:

  • „Помогла му слава Божја
  • И сâм Господ Бог !
  • И сâм Господ Бог !“
  • Кад се то сврши, домаћин наточи чашу вина, и стави је пред колачара.{S} Колачар узе нож и колач, па, окренувши се гостима, рече:

    — Простите, и благословите да сечемо колач Богу и Светом Томи!

    — Бог и Ристос! одговорише они.

    Колачар се прекрсти, и поче резати колач, говорећи:

    — У славу и част Светоме Томи! па на један мах стаде насред колача и викну:

    — Пиши шта ћеш, домаћине; запе плуг за пањ !

    — Ардов вина и печена свиња! рече домаћин смешећи се.

    Тад колачар пререза колач у накрст, прели га вином на четири места, говорећи:

    — Ва име оца, амин; и сина, амин; и светога духа, амин.{S} И, колико се могаше, врати оно вино с колача у чашу.

    Сад к њему приступи Јаћим; и њих двојица узеше колач обема рукама, а гости који могаху прихватише га бар по једном руком, и почеше га окретати онако како се сеје жито, говорећи:

    — Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј!{S} Окренувши колач једном, издигнуше га на рукама говорећи:

    — Величај Боже дом и домаћина!{S} Величај Боже дом и домаћина!{S} Величај Боже дом и домаћина!

    Гости сад пустише колач ; а колачар и домаћин преломише га, саставише поле једну уз другу, и три пута пољубише колач и пољубише се у образ, говорећи:

    — Ристос посред нас!

    По том обојица разломише сваки своју полу на четврти, па из левих руку, онако у на крст, спустише на совру, из десне пак колачар метну на полицу, а домаћину приступи домаћица са ситом, те његову четврт прими у сито „да је сита година.“

    Јаћим још извади један динар (стари), те спусти домаћици у сито, среће ради.{S} За тим узе чашу вина и, као нудећи је свима гостима, рече

    — Заповедајте!

    — Старији Бог , па домаћин ! одговорише они.

    Онда се он прекрсти, поклони се њима, па поче:

    — ’Вала и поклон свима редом!{S} Писмо за славе и закона; сад да пијемо за крста и крсних имена: где се крсно име помињало ту и помагало!

    И наздрави Стојку Митрићу.{S} Стојко опет наздрави колачару Миладину.{S} За то време гости певају два и два:

  • „Ко пије вино за крсно име,
  • Помоз’ му, Боже, и крсно име!“
  • Пошто сви гости и сви кућани сркнуше од вина за крсно име, домаћин рече:

    — Да се приклонимо Господу Богу, и данашњем светитељу!

    Гости се приклонише крстећи се неколико пута; по том метнуше капе на главе, и поседаше, говорећи:

    — Нека је на здравље!{S} Да Бог дâ са срећом!

    Тек што гости поседаше, а пред вратницама стадоше четири коњаника који дођоше одонуд од Суботинца.{S} Јаћим погледа у Стојана, а Стојан с двоје момчади похита те отвори вратнице , поздрави се с путницима, прими од њих коње и предаде момчадма, а путнике поведе пред кућу к соври.{S} Стари се гости смакоше један до другога те новима начинише место у првом челу.{S} То беху Голуб из Бањске Јошанице, Иван Тривунац из Суботинца, и два млада лична момка, непозната.{S} Једноме од њих беше име Јованча, а другоме Милисав.{S} Голуб их приказа као калаузе који траже стоке за чувеног трговца Газда-Марка.{S} Они беху одевени онако како се обично

    носе марвени трговци: тек се ипак у њих опажаше нешто што се не виђа свакад у калауза: опажаше се већа слобода у кретању и у беседи, и у понашању нешто јуначко, нешто заповедничко, место обичне гипкости трговачке.

    Јованча, разговарајући се с људма за совром , казиваше да је био у Тимоку, и да је, прешавши отуд, ударио на Голуба у Јошаници; а Милисав опет био је, вели, у Крушевачкој, па отуда прешао у наију ражањску, и у Суботинцу, код Ивана, састали су се сви.{S} Отуд су дошли амо Гојковићима на славу, надајући се да ту од људи дознаду где има добре стоке, и каква јој је цена.

    Још се они , тако седећи , не обредише другом чашом, а дође слепац с гуслама, да мало гостима погуди, да помене што је било некад, и да подсети што може бити опет.....

    Слепац се намести уз један орах, затеже жице, намаза гудало, па развуче, а гости се ућуташе: сви очекиваху шта ће песма казивати.{S} Слепац је гудио дуже — час подижући главу као , јадан, да гледа у нешто , а час спуштајући је , или окрећући је на страну, као да боље чује јеку од својих гусала.{S} У један мах викну:

  • „Мили Боже, на свему ти хвала!
  • Кад се ћаше по земљи Србији
  • По Србији земљи да преврне,
  • И да друга постане судија,
  • Ту кнезови нису ради кавзи,
  • Нит’ су ради изелице Турци,
  • Ал' је рада сиротиња раја
  • Која глоба давати не море,
  • Ни трпети турскога зулума;
  • И ради су Божји угодници,
  • Јер је крвца из земље проврела
  • Земан дошао, ваља војевати.
  • За крст часни крвцу пролевати,
  • Сваки своје да покаје старе!....
  • Докле чудни слепац певаше овај почетак од страшне Вишњићеве песме , дотле многе госте пробијаше зној; а Голуб, Иван, Јованча, и Милисав погледаху један у другога, и као да се нешто очима договараху.{S} У дно совре сеђаше познати Милунко Чанколиз, од кога су зебли сви који су га познавали ко је и какав је.{S} Кад слепац преста, Милунко упита првога до себе госта:

    — Одакле је овај слепац?

    — А шта знам ја? одговори гост: — Слепац је од свукуд: иде за вођом, проси за Бога, те се храни хлебом!..

    — Оваком песмом он нама гура угарак у куће, настави Милунко. .

    — Ти се бар немаш рашта плашити од угарка! рече с друге стране совре Андрија Мали, хотећи подсетити Милунка да он управо и нема куће.

    Међу тим, домаћин, опазивши шта учини ова кратка песма, пружи слепцу врч с вином и рече:

    — На ! окваси грдо : биће јасније!

    Слепац се напи; врати домаћину врг, па на ново повуче гудало , али баш кад хтеде да викне , Јаћим спази на вратницама Турчина Суљу , настојника мозговскога спахије Френчевића, па приђе к слепцу и шану му:

    — Турчин!

    Слепац смота гусле у торбу, и пође у кућу, божем да руча.{S} Кад би поред совре, Јованча му даде у руку небушену цванцику.

    Слепац, опипавши дар, рече:

    — Хвала газда! Гљај готивно !

    Јованча се промени у лицу , кад чу те две речи!

    И Јаћим и Стојан истрчаше чак на вратнице пред Суљу, уведоше га у авлију, и пратећи га ка гостима који сви пођипаше на ноге, Јаћим рече:

    — Ево, трговци, ага ће вам најбоље казати где има добре стоке!{S} И одмах показа Суљи да су Јованча и Милисав калаузи чувенога Газда-Марка, трговца, и да су дошли да разберу има ли стоке, и по што је ?

    — Пеки, море рајо, пеки! вели Суља.{S} Благо селу у које свраћају трговци, а тешко селу у које свраћају хајдуци!{S} Наместивши се на прво место, он поче јести, али не пијаше ништа.

    Како је дошао Суља, престала је песма и весеље; само се говорило о овновима, о козама, о лоју на козарама, и о проходњи на пијацама....

    Милунко се, по свом обичају, неколико пута накашља и гласније насмеја, али Суља и не погледа на њега.

    Марија, дворећи госте, често погледаше у Јованчу, и мишљаше у себи

    — За име Бога, да красна момка!

    Дан јесењи прође док удариш длан о длан !{S} Није Суља седео дуго, а већ сунце зађе за Копаоник, и сумрак се поче хватати.{S} Турчин се диже да иде у свој стан.{S} Смиљана, Маријина мајка, испраћајући га, даде му једне беле чарапе.{S} Примајући дар, Суља рече:

    — Смиљана! гледај те удај што пре ону млађу ћер, не ће бити с горега!

    — А што, Ага, да убијам срећу старијој сестри ?

    — Ништа ти више не могу казати; страх ме је да вас не нађе какво зло , а у вашој сам кући јео хлеба и соли....

    Смиљана се забрину; али посао у кући беше у тај мах пречи, с тога немаде кад ником ни да каже што чу од Суље.

    Милана пак, Стојанова ћи, находећи се махом око женске совре, није добро пи разгледала све госте у мушкој соври.{S} Тек други дан, кад гости већ полажаху, смотри она боље Милисава и Јованчу, па јој се учини да је Милисав веома угодан момак.....

    Јованча, поред све пажње коју је обраћао на људе, на слепца, и на Суљу, имаше кад да сагледа и Марију.{S} Она му се учини девојка необично лепа.{S} Да му слепац не рече оне проклете две речи: Гљај готивно, он би у Гојковића славио до гостињскога дана !..

    На окриље рано спремаху се Голуб, Иван, Јованча, и Милисав да иду.{S} С њина пође и Јаћим „да им покаже пут“, а Стојан оста да дочекује госте који дођу „на појутарје.“

    Марија, с кондиром вина, испраћујући оца и госте, вребаше прилику да баци очи на Јованчу.{S} Беше јој до Бога жао што тако мало гостова тако мио гост!{S} И Јованча беше нешто збуњен; у забуни својој заборави арбију, и врати се да је узме.{S} Марија му је додаде.

    — У здрављу, сејо! рече он мучећи се да арбију задене за силаје.

    — Срећан пут! одговори девојка.

    — Да Бог дâ, да се скоро видимо!

    — Да Бог да! понови Марија, и нехотице уздахну.

    Гости с Јаћимом одоше.{S} Марија се врати у кућу па, остављајући на полицу кондир с вином, обори и разби највећи свечарски лонац!{S} Од тога се сирота девојка толико збуни и застиде, да у лицу порумене као жеравица.

    — На његову главу, убавице! рече јој снаха Живка: — Чика данас, на своје крсно име, оде с трговцима,... нека је то сав зијан, да га већа штета не сретне !....

    Марија захвално погледа у ову добру снаху, која том беседом баци засторак на буру која срце њено толико потресаше у тај мах!

    III — ЗАКЛЕТВА
  • „Ко издао, издало га лето !
  • Не имао од срца порода,
  • Ни мушкога, ни девојачкога !
  • Рђом кап’о док ну је колена!“
  • Народна клетва.

    У реци села Подгорца, северозападно од планине Буковика а јужно од брда Бабе, има стара црквина која се зове „Свети Петар.“ Та је црква некад служила и певала, а сад је сва обрасла павитом.{S} Турска је сила растерала попове њене; време јој је пробило сводове, и сваки дан рони камен по камен од трошних зидова њених; али народ из околних села памти да је то место свето, да су се ту људи збирали на молитву, на разговор, на договор, а и на весеље.{S} Многи мисле да је и данас то место врло згодно за све важне и свете послове...

    На окриље Светога Томе, 1832, код „Светога Петра“ освану неколико људи из околних села.{S} Међу њима се може поменути Стојан Јовановић, из Лешја; Милета Карабаш, из Кривог Вира; Милосав Браљинац, из Браљине; Раја из Ћићевца, и Поп Марко из Мозгова. Јаћим Гојковић из Мозгова с Голубом из Јошанице, с Иваном из Суботинца, и с Јованчом и Милисавом, калаузима, спусти се ка „Светоме Петру“ међу те људе.

    Ко би у тај мах погледао на тај скуп, опазио би да су то све познаници, и да напред знају рашта ту долазе, јер се здраве и питају онако , као они који су се тек јуче растали.

    Излазећи малко пред Јаћима и бегову дружину, Поп Марко рече:

    — Добро ви стигосте!

    — Па и нисмо ! одговори Јаћим: — ударисмо, божем, прече па се уверисмо да је преко прече а около ближе !..

    И ово показује да су се ови људи рочили, да се тај дан састану код „Светог Петра.“

    Пошто се сви поздравише, и упиташе за здравље, уђоше у црквину, прекрстише се, целиваше остатке од светаца на зидовима, па поседаше неки на зид, неки на камен, а неки стајаху те гледаху да откуд не лупе какви незвани гости.

    — Столе, брате! рече Јованча Стојану из Лешја: — овде смо јамачно сви своји?

    — Од мене се бој, одговори Стојан: — а од ових се не бој ни једнога!

    — Кад је тако, настави Јованча: — онда чујте поздрав од Кнеза Милоша.{S} Цареви су додали да се ви сједините са Шумадијом, а Турци не ће да вас пусте.{S} Кажу, да ви водите под њима него са нама !!.

    — Лажу! лажу! рукну у један мах неколико гласова.

    — Тако њима вели и Кнез Милош; а они одговарају овако: „Кад та раја не воли под нама, што се не буни?{S} Да јој није добро, бунила би се она, као што се бунила досад толико пута!“ За то треба да се народ дигне на оружје, а Кнез Милош ће онда чинити оно што он зна.

    — Ми смо готови, вели Стојан: — дотужало нам је зло ; али чекамо знак отуда испреко Мораве.

    — Знак вам је прво зло које учине Турци!

    Чим они кога спопадну и убију на правди, или осрамоте какво чељаде, или учине друго које безакоње......

    — Ваља да говоримо право, вели Браљинац: — народ је досад грдно пострадао, па се боји нових невоља.{S} Толико су пута говорили људи: „Е, неста Турака! пропаде турска царевина!“ а кад после, од некуд се нађе Турака толико да нама од њих крваве сузе полете на очи!

    — Тако је, тако! прекиде га неки Прван Киселица, из села Мађара: — Ми се не можемо повратити за сто година од дојакошњег ратовања.{S} И зар сад на ново да зовемо турску сабљу на свој врат?{S} Сви кажу "Цареви су нам додали!“ А што нам то цареви не јаве ; да знамо, и да смо увер’ни, да ту нема никакве варанције ? ...

    — Цареви се, Прване , не могу начинити калаузи као ово ја и Милисав , вели Јованча: — они не могу заћи од села до села и звати људе.{S} Од њих је доста кад хоће оно што жели народ.{S} Ако ли овај народ жели остати под Турцима, онда нема ништа од нашега састанка, и ја и Милисав да измичемо док смо читави !

    — Немојте ви бегати !{S} Не ће вама бити ништа, вели Прван: — него се ми разговарамо као људи.{S} А као за што Кнез Милош не пређе с војском, и не отера ове Турке, кад су то цареви додали, па ми после њему да плаћамо што је право ?

    — Оно може и тако, Прване, вели Стојан: — тек се онда не би казало: „Хоће народ да се ослободи!“ него би се рекло : „Хоће Кнез Милош да шири своју државу“, па би они који су јачи њега по кауку!

    — Чујте, браћо, како ја мислим, рече Милета из Крива Вира: — народ је народ; никад сви не ће бити ни сложни ви стижни, али ово зашто смо се ми састали хоће сви бољи и први људи!{S} За њих ја стојим добар!....

    — Море, хоће сви из реда! рећи ће Поп Марко: — Зар не видите како од неког доба и деца слуте на бој ?{S} Нико им не каже него им се још закраћује, а она, после сваке кише, само граде од кала топове и пљескају у прошће, божем пуцају и бију се.

    А сећате ли се шта оно рече Луди Лазар о Госпођи код Светог Романа?{S} Оно сад зна и мало и велико!{S} Народ је као вода за мотиком: куд пођу први људи, туда иду сви.{S} Што се год препуни, мора се прелити, а турска се сила превршила, она сад већ сама себе једе.{S} Само ми да смо сложни и договорни: кад почнемо, да почнемо сви у један мах!...

    — И ја се не ћу издвајати из људи, вели на ново Прван: — само кажем да је то врло тежак посао.

    — Није као што се чини, Прване, рећи ће Голуб: — може бити, да ће се ова буна свршити а да не погине ни један човек!...

    — Ба!{S} Свадба без меса не бива, мој Голубе; тако се говори док се народ не заљуља; а кад се год на Турке устаје, свакад ваља метнути главу у торбу !...

    — Бога ми, треба! вели Поп Марко: — тако и ја мислим, а ако прође без штете, наша је срећа !

    — Тако да говоримо, додаје Прван: — да се не варамо!

    — Е па шта да кажемо ми Кнезу Милошу? упита Јованча.

    — Кажите му, да смо ми сви спремни, одговори Стојан из Лешја: — само се не можемо дуго одржати.{S} За то, чим се ми закрвимо. нека он гледа да се ствар час пре расправи; јер ће се сиротиња брзо уморити....

    — Тако, тако ! повикаше многи из окола.

    — Онда на то да се закунемо , рећи ће Поп Марко, па да се журимо одавде: може нас ко опазити.

    И одмах извади своје књиге и крст, натаче на врат петрахиљ а крст стави на црквени зид.{S} Људи поустајаше, скидоше капе, и почеше се крстити.{S} Поп очита једну кратку молитву, па онда рече те сви дигоше у вис три прста, и за њим изговорише ове речи :

    „Целивамо овај часни крст, и кунемо се да ћемо устати на Турке; кунемо се својом срећом да се не ћемо издати! „Ко издао издало га лето; не имао од срца порода , ни мушкога , ни девојачкога ; рђом капао док му је колена!“

    После тога, сви се прекрстише, пољубише крст, ижљубише се међу собом, и зађоше те целиваше остатке од светитеља који се још познају на зидовима од цркве Светог Петра.

    Мало после тога, ти се људи жураху сваки своме завичају:{S} Јаћим, Иван, и Поп Марко враћаху се у Мозгово; Голуб и Милета се упутише преко планине у Криви Вир; Стојан се врати у Лешје; Браљинац и Раја отпратише Јованчу и Милисава на Мораву, да их кришом на поуздану броду претуре у Темнић.{S} Прван пак , враћајући се преко Мечке, сам шапташе:

    — Ако могадне бит’ што у брзо , ђене, ђене; ако ли се отегне — зло и наопако!{S} Тек кад хоће сви, хоћу и ја; не ћу да ме људи пљују !

    Разиђоше се на разне стране, а сви однеше једну исту мисао:

    Кад сила пређе меру, кад притиснути народ осети довољну снагу у себе, у кратко рећи, кад дође време да се устаје: тада мора устати и онај који вели да не ће !....

    IV — БУНА Буну обично спремају врло многи

    посленици, а запали је често само

    једна случајна варница.

    У Крушевцу је Ибишева кавана једина у коју долазе најодабранији Турци.{S} Необична је слика и прилика једна турска кавана кад су у њој сами Турци.{S} У такој кавани обично је свуд уза зидове намештен дашчани креветац (миндерлук) на ком гости седе, пуше, пију каву, и слушају онога који што говори.{S} У Турака је обичај, који се држи као закон, кад један говори сви други ћуте и слушају га.

    Нови гост, ушавши у кавану, не говори ником ништа, него разгледа где има празна места, па се онамо упути и намести.{S} Тек кад седне, окреће се он к онима које је у кавани затекао, и јавља им се речима:

    — Мерхаба! или:{S} Сабан-хаир-олсун !

    Говорећи то, он чини руком темена, то јест, врховима својих прста додирује своје прси, своја уста, и своје теме.{S} А то кажу да значи: „У срцу те носим , устима те љубим, а на глави ти место дајем од великог поштовања“ !

    Они му на то одговарају:

    — Алах-рази-олсун!

    Те своје речи пропраћају и они таким истим теменима.{S} Нови гост напуни своју лулу а кавеџија му донесе жишку, те и он замагли,

    За тим му се донесе кава ; и, ако га то части који од оних који седе, кафеџија, приносећи му каву, рекне:

    — Џаба !

    Све то бива тако тихо, да би се мушица чула кад зуји.{S} Ако који узме што да прича, сви други слушају и пазе.{S} Веома би било неуљудно не слушати беседника, ма он говорио најнесланије лажи.{S} Нико му се неће ни осмехнути, а то ли противречити.

    Еле у Ибишевој кавани, у Крушевцу, беше једно јутро, пред Митров дан 1832, доста Турака.{S} Неки Смаил-Ага причаше а други слушаху.{S} Смаил-Ага је много ишао по свету, много чуо, много видео, па има шта казивати.

    У то доба је Султан имао рат с Мисиром.{S} О Мемед-Алији говорило се тада много у свој Јевропи а камо ли у Турској.{S} Приповедач казиваше како је сам био у Мисиру, и како је видео силу и богатство Мемед-Алино.

    — Турске ми вере, нема така блага у нашега падише!{S} Очима сам ја својима гледао Мемед-Алину магазу као одавде до Мораве !{S} У тој магази наређани су пуни џакови с једне и с друге стране , а средином је пролазак.{S} У једним је џаковима пиринач, а у другима чисти бисер!..

    „Једнога дана, продужава он, зовне мене Мемед-Алија на ручак.{S} Не ћу вам казивати каква су била јела; не бих умео ни побројати их; али на послетку би чудо.{S} Требаше да нам изнесу пилав.{S} Знате да се у нас Турака сваки ручак завршује пилавом.{S} Али нама не износе пилава!{S} Чекасмо дуго: најпосле, Мемед-Алија рече:

    — Хане пилав , чоџук !

    Ашчија приђе и нешто му на ухо шану Мемед-Алија се на то насмеја и рече:

    — Кад је такав късмет, нека буде и без пилава!

    И устанемо од ручка без пилава ! .

    Кад — шта је било?{S} Ашчија, пристављајући пиринач, помео, па место пиринча, приставио бисера, а бисер се није могао скувати!{S} Те тако наш ручак би без пилава!....“

    Кад Смаил-Ага сврши ову причу, нико му не рече ништа; нико се и не осмехну !{S} Толико Турци поштују онога, који њих хоће да забавља !...

    У то уђе у кавану неки Мустава Бели.{S} Он се скоро вратио из Видина, куда је ишао за со.{S} Тамо је видео Ага-Пашу; прошао је кроз Зајечар, Тимочку Паланку (Гургусовац), и кроз Бању, знаће зар казати што ново.{S} И доиста Мустафа поче причати како су му у Зајечару, у Гургусовцу, и у Бањи говорили Турци, да се раја веома похасила; да неки Коџа-Милошеви људи, божем трговачки калаузи, муте по народу и спремају нову буну; како му је тако нешто нехотице наговестио и Дели-Поп Марко из Мозгова, и, најпосле, како су устали неки пророци по селима те казују за Турке све горе од горега, а раји пророкују добро.{S} И сад им Мустава исприча што му је у Мозгову казивао Милунко Чанколиз да је говорио Луди Лазар код Св. Романа на сабору о великој Госпођи, „да звони звоно на Лазарици и на Раваници! “

    — Аџаип ! аџаип!! рече стари Ибиш; остали се згледаше: -- Није то на добро, настави старац: — Кад год манити стану пророковати зло, онда се добру није надати!

    — Хај ! хај! уздахнуше њих два три, и одбише густе димове.

    Наста мртва тишина за неколико тренутака.

    — Иншалах, рећи ће Осман-Бег Френчевић: — и то ће изаћи на добро!{S} А где ће манит човек и говорити паметних речи ?{S} Прођите се тих беспослица.{S} То су Власи изумели да поплаше Турке.{S} Бош лакрдија ! Ја ћу сутра у Мозгово да огрћем винограде.{S} Зубе ћу у грло сасути свакоме ко се усуди само да регне !...

    „ — Ешкосън, соколе! рече Мехмед-Ага Софијанац, који увек жали што се раја боље не стегне, понављајући као какву аксиому ове речи : — Без тврд забитлук царство не се држи!....

    — Све би то било ласно , рећи ће стари Ибиш, после дужег ћутања: —да није онога у Крагујевцу; али су његови прсти врло дугачки ....{S} Ваља се вардити мудро, да се доцније не кајемо.....

    — Ја сам се кајао, мој Ибиш-Ага! кад нисам рају стезао, вели силни Френчевић: — а кад год сам је стегао, спавао сам мирно.....

    Иза тога наста мртва тишина у кавани.....

    У задушни четвртак, пред Митров дан, 1832, готово цело село Мозгово бејаше истерано да огрће винограде својим спаијама, богатим Френчевићима, који су имали своје дворове и у Нишу и у Крушевцу, а у то доба се нахођаху у овој последњој вароши.{S} Френчевића су два брата:{S} Селим-Бег и Осман-Бег.{S} Селим-Бегу је сада око тридесет и шест година; он је онизак растом, смеђ , крупних очију, и у опште леп човек.{S} Осману је тридесет и три године; танак је, висок, смеђ и лепши од брата свога.

    Отац им је умръо, а жива им је мајка, Акила.{S} Ова је Туркиња често корила своје синове што нису вредни отети Српкиња, да се ожене отмицом а не прошевином!{S} Желела је да јој снахе буду од крви од које је и сама, а највише је била рада да се међу кадама може похвалити јунаштвом својих синова.

    — Турчин што год има, говорила би она често: — све му је од јунаштва.{S} Чим у Турака нестане јунаштва, онај час нека им се буле порезују, нека боља у горе узајмљује , те нека плаћају порез Лингурима (Циганима — последњем народу).{S} Турско је тада већ било и битисало“ !..

    И синови су њени врло желели да учине по вољи својој нени, а и себи да набаве велико уживање.

    Еле у виноградима Бега Френчевића, међу кулучарима, беху и Јаћим и Стојан Гојковићи, са старијим ћерима својим.{S} Настојник Френчевићев Суља приђе к Јаћиму и Стојану, и заповеди да обојица с овим својим ћерима одмах иду кући, па да пошљу млађе ћери своје Марију и Милану.{S} Сила Бога не моли: морало се слушати, и, кроз пола сахата , Марија и Милана већ огртаху виноград с осталим посленицима...

    Френчевић Осман-Бег, дошавши на дан пре из Крушевца, био је пао на конак Попу Марку.{S} Чим је Осман-Бег стигао, одмах му је допао Милунко Чанколиз , и почео се нешто сашаптавати с њим, и с настојником његовим Суљом.{S} Поп Марко, несрећом својом, опази да се ради о неком злу, па, не знајући какво може бити то зло, рекне:

    — Мудро седите, ви људи!{S} Народ је једак и онако; њему сад мало треба: ако какво зло учините, не ће вам бити наштину!...

    Осман, киван Попу још од оне приче из Ибишеве каване, викне на своје момке.{S} Момци шчепају Попа, оборе га, обрну му табане у вис, и јаднику ударе равно сто штапâ!,..

    Чанколиз, гледајући како Попа Марка туку, вели сам себи, али да Френчевић чује: — Шта је заслужио ? мало му је!{S} Хоће он да прети Турчину-Господару !{S} Луд човек!...

    Тек што су копачи у винограду истерали по два реда, и стали да чисте земљу с мотика, кад њих у један мах окружише оружани Турци.{S} И Осман, с голом сабљом у руци, објави да ће исећи на режњеве ко би поумио да се одупре турској сили.{S} За тим намигну на момке, а они ухватише Марију и Милану, попеше их на коње, везаше им ноге испод коња, огртоше их ћурковима, окружише их собом, и сав се тај скуп крете ка Морави пут Крушевца.{S} Марија и Милава плакаху, викаху, мољаху — све узалуд.{S} По некад би само Френчевић рекао:

    — Шутите! не ће вама бити ружно!.. .

    У Делиграду, видећи да оне непрестанце плачу, Осман-Бег упита:

    — Што толико тужите, кад сте Милунку казале да хоћете да се потурчите?

    Девојке још јаче врисну плакати, и стану се клети да Милунка ни виделе нису!

    — То је опет она рђа на две стране слагала, рече Осман: — девојкама није смео поменути да се потурче, а мени није смео казати истину, него је тврдио да им је дао дар.......

    После малог ћутања , Осман настави: —

    — Што би, би; Турчин , кад сабљом замахне, или пресеца на што је замахнуо, или сабљу крши на двоје; јалову је не враћа у корице !...

    То вече су већ били у Крушевцу.

    Копачи пак који су загртали бегове винограде, разишавши се с рада , разнеше на све стране глас о тој отмици у по дана свету на видику.{S} Колико је њих гледало силу, толико се гласника разишло да причају, да казују, да буне против силе.{S} А ништа не лети тако брзо као зао глас....

    Не потраја дуго, а буна букну у свој наији ражањској, параћинској, и крушевачкој.{S} Турци се морадоше повући у места утврђена.{S} На скоро мораше и Крушевац оставити.{S} Са свих страна, из свих села, грцале су гомиле наоружаних сељака, јетких, љутих, готових да терају освету до последњих граница.{S} Народ се љуљао као заталасано море: тешко слабу брегу о који удари!{S} Испред тако гњевна народа, Турци су измицали што су могли брже...

    Из свих устаничких уста могао се чути само овај глас:

    Заробљене српкиње да се врате својим родитељима;

    Отмичари да се каштигују, и

    Сви ми да се придружимо к Србији!

    Устаници су се одмах јавили Кнезу Милошу, и ставили се под његове заповести.

    Кнез брже боље пошље Милету Радојковића и Арсу Андријевића међу њих да ствар узму у своје руке, и да је поведу како треба; пашама нишком и лесковачком пише он да ни пошто не дижу војске на устанике, јер би то много више раширило буну; Порти пак и Русији јави — да је турско насиље нагнало народ на устанак који се може угушити само тако ако се народу да што он по праву тражи (Извршење Букурешког уговора).

    Милета и Арса тек што стигну међу устанике, а к њина допадну мајке двеју заробљених девојака, и запиште ојађеним материнским гласом :

    — Зар више нема Коџа-Милоша ?{S} Зар су помрле у Шумадији све мушке главе ?{S} Где сте, браћа ако сте ?{S} Што данас снађе нас, снаћи ће сутра вас!. ...

    Устаници чекаху као озебао сунце, да чују шта ће рећи Милошеви људи:

    — Поздравље вам је, браћо, рекне Милета: — од Кнеза Милоша и од све Шумадије!{S} Молите се Богу; туците Турке, и оружја не полажите докле год не добијете све што тражите!{S} С оне стране Мораве Милош стоји с готовом војском; чим затреба, ето и њега!...{S} Може бити да ћемо вам некад и ми, пред Турцима, говорити да се смирите, и да положите оружје !{S} Не слушајте ни нас ни по што докле год вам се не да све што тражите, а дати вам се мора!{S} То вам је поздравље од Кнеза Милоша!

    — Бог га живео! заори се из хиљаду грда, и народ се крете на Крушевац !...

    Буна се ширила све више и више, па је и дипломатија радила све брже и брже.

    V — КНЕЗ МИЛОШ Он је један од оних људи

    који су се родили да се

    види колика је још творачка

    моћ у овога народа.

    На левом брегу речице Лепенице, поврх праве вароши Крагујевца, двор је Кнеза Милоша, у коме је он понајвише боравио од 1818 до 1839 године.{S} То је обична кућа турскога кроја.{S} Гледалац се данас не ће зачудити ни њеној величини, ни лепоти; али се путник не може не уставити кад му се каже да је некад из те куће излетала реч која је могла бацити у грозницу све балканско полуострво!...

    Тај двор,или конак, као што се обично зове, на два је боја: на горњем боју ово су главније сувоте: богомоља, где се Кнез моли Богу; његова спаваћа соба ; оџаклија;

    канцеларија и пространи на варош отворени трем.{S} С тога отворенога трема Кнез Милош је највише заповедао, судио , учио, а некад и псовао; ту је највише примао подворења, и дочекивао странце и дипломате.

    На доњем боју кнежева је „трпезарија“, „каве-оџак“ (где се кува кава); и друге собе за придворне и за млађе кнежеве.

    Из трема доњега у трем горњи воде дрвене стубе које су много пута оглашавале кнежево расположење кад се низ њих зачује учестани бат: дум, дум, дум!{S} И у доњем се трему обдене по који чиновник, сав зајапурен или мртвачки блед, а не зна кад је с горњега трема пошао , кад ли је у доњи сишао ! ...

    И оно што је око кнежева конака, није без интереса.{S} На запад су кујне где се готови јело, а даље су штале за кнежеве коње; на северу је и „Шарени конак“ у ком борави Кнегиња, а на исток је чиста равница где празником игра коло.{S} Ту, недалеко од лепеничке обале, стоји она злогласна Крушка о којој по неко јутро, кад огране сунце, вија по који обешени кривац.

    Да погледамо мало дуже на Кнеза Милоша у овом његовом конаку !{S} Он је тек ту прави „Коџа-Милош!“

    Милош је човек средњега раста, јака састава, округла лица, јасна гласа, брза, кратка говора.{S} Уз реч често додаје : „чиниш 'волико,“ или: „чинећи се 'волико.“ Милош мисли брзо, много брже него што може да говори.{S} С тога некад, јурећи своје мисли, тако заплете језиком, да му је тешко разумети шта хоће да каже.{S} У најтежим часима, он се, у тренут ока, приклања на добро или на зло, једнаком брзином.{S} Никад у њега није било двоумице, нити дуга ломљења.{S} Истина се много пута доцније кајао и горко плакао за ту своју брзину, али му је она највише помогла да стече власт над Србијом, да буде оно што је био, да буде Коџа-Милош !

    Милош је човек лепа лица, само на левом образу има брадавицу као омањи орах, и нос му је у дну малко пошири.

    Он устаје рано, управо у зору.{S} Како устане, умије се и обуче, па се онда моли Богу.

    У својој соби „богомољи,“ ужеже он свећу, момак му принесе кадионицу са жаром, а он спусти на жар тамњана , па окади икону и свећу, окади себе, сву собу, и све који су ту.{S} Кадионицу, по том, пружи момку који се лагано на прстима удаљи, а он почиње молитву своју овако :

    „Ва име оца и сина, и светога духа.{S} Амин (три пута).

    „Боже, и данашњи красни данче, јутрошње јутарце, и јарко сунашце, помилуј мене грешнога!

    „Свеци Божји, који сте у Господа Бога свети , вама се молим и поклоним , молите Бога за мене грешнога !{S} Свети Петре, Павле Апостоле, Марко и Матије, Луко и Јоване — четири ступа јеванђелиста који држите небо и земљу, свима се молим и поклоним, молите Господа Бога за мене грешнога!{S} Свети оче Николаје, путниче, чудотворче, моје крсно име, помози ми : на путу, на суду, на тамној ноћи, на чарној гори, на мутној води ; на уранку, на подранку, на беломе данку, и на сваком страшном месту.{S} Света Тројице, јединосушна и нераздељна, буди ми трезвитељница и покровитељница на сваком месту.{S} Свети шестокрили Аранђеле Михаило, сакрили ме твојим крилом, одбрани ме сваке муке и ђавоље области.{S} Свети Јоване Крститељу, Свети Ђорђе Великомучениче, Свети Димитрије, Свети преподобни оче Андрија, Свети Првомучениче Стеване, Свети Василије, Свети Теодоре, и вама се молим и поклоним, молите милостивнога Бога за мене грешнога!{S} Свети Илија, Свети Пантелија, сви у Бога свеци, Божји угодници, који сте код Господа Бога:{S} Свети анђели, аранђели, пророци, мученици, апостоли , вама се молим и поклоним , молите Господа Бога, милостивога творца небескога, за мене грешнога.{S} Свемогући, истинити, многомилостиви Саваоте, саздатељу, творче небески, који си и мене створио, управи ме правим путем, научи ме творити вољу твоју: к теби прибегох ; не дај смрти без покајања; опомени се у царству небеском и мене грешнога!{S} Сакрани ме, Господе Боже, убоштине, сиромаштине, беде, мусаведе видовне и невидовне; тешкога дуга, невернога друга; тешкога бољезана и ђавољега умождана (тако); турске силе и братске пизме; сакрани ме, Боже, сваке муке ђавоље области.{S} Господе, Господе, многомилостиван јеси, подаруј ме добрим здрављем, добром срећом, срећом и напретком, дугим веком; подаруј ми срећне данке, лаке ноћи, од Бога помоћи; подаруј ми свако добро за много; окрепи ме, освети ме, омудри ме, и ослободи ме; не одрини, не заборави, не прогњеви се, не уцвијели раба својега.“

    За тим:{S} Свети Боже (три пута); Господе помилуј (дванаст пута), Оченаш (сав).

    После тога:

    „Часни Крсте, часни посте, благи Ристе, Исусе Христе, сине Божји, помилуј мене грешнога.{S} Милостиван јеси Господе: укроти и ублажи царево срце , милостиво на мене грешнога!{S} Молитава (тако) и светих отаца.{S} Простите оци свети и благословите!{S} Бог да прости учитеља (и) родитеља !

    „'Валим те и благодарим, Боже ! (три пут) који си ме извео из тамне поћи мудра, бодра, ведра, чиста и разумна!{S} Боже ми се дај радовати и веселити ; Боже ми услиши молитву и прости сагрешенија; прими молитву моју!“ (Ово последње само у јутру).

    После молитве, Кнез доручкује.{S} За тим прима секретаре с писмима , велике чиновнике, и све који долазе да приме заповести.{S} Кад њих поотпушта, или и док су они ту, Кнез често изађе на трем, и почиње свој суд.{S} Доле у доњем трему, и пред конаком, пуно је света: неки су звани, неки догнани, а неке је довела невоља или потреба.

    Тако једнога јутра , изишавши на трем, Кнез види доле на бињекташу Кнеза Демира из наије ужичке.{S} То беше људина крупна, носата, усната, а огрнута црвеним јапунџетом, па стоји на камену, као каква статуја:

    — Шта је то, болан, Демире? упита Милош.

    — Не знам ни ја, Господару!{S} Дотјераше ме, и рекоше да станем овдје преда те...

    — Море, ја чујем да ти узимаш од људи мито, и да судиш криво ?

    — Господару ! одговори јаснијим гласом Ужичанин : ако сам од кога шта било поискао, ишчупај ми језик из вилица; ако ли ми је ко што драге воље пружио па ја не узео, ево обје руке па одсијеци ; а ако што нијесам погодио право да пресудим — човјек сам, гријешити ми је дано.{S} А најзад, кривљи је онај који даде безумноме власт у шаке него ја...

    — Море, овај човек није луд, рече Кнез својој околини : — водите га у мутвак да што поруча, па нека иде кући !

    То беше пресуда !

    Друго јутро, изашав на трем, Милош зачује да на доњем боју плаче мало дете.{S} Кад упита шта је, кажу му да је неки сељак донео своје мушко детенце, и моли да му га Кнез крсти.

    — Кумство није шала! рече Кнез: — брже зовите Мању, нека дијете крсти!

    Кад врате кумче из цркве, Кнез поучи новог кума како ће се владати , да му не загорчи кумство, а кумче дарује, рекавши својима :

    — Ови ће мени додијати што ме овако без невоље куме !...

    У време Ђакове буне, изишавши једно јутро на трем, Милош прво види Милутина Гарашанина, и упита :

    — За Бога, побратиме, шта је томе народу те се буни ?

    — Невоља му је, Господару, одговори Милутин: — синоћ сам био на вечери код једнога пријатеља и твога и мога, па кад хтедох да напијем чашу у твоје здравље, он ми рече:

    — А што му, брате, пијеш у здравље?{S} Која нам је вајда од његова здравља, кад он не види шта се ради ?{S} Момци његових старешина гађају из пиштоља проју кад им се где у селу изнесе за ручак; или се њоме котрљају као оно котрљем весели људи у белу недељу; изнесе ли им се погача, па им ни она није по вољи, они се потегну погачом за пројом, и вичу:

    — Бежи, пројо, узјаха те погача!

    Ето то је додијало народу, па се буни!

    У то допаде Амиџа сав каљав, на некаквом сељачком кљусету, а био је још с некима отишао да некако утиша бунтовнике.

    — Шта је то, Амиџа, весео био, камо твој коњ ? упита Кнез.

    — Чудан си ти, Господару, одговори Паштрмац: — одовуд људи иду да и твоје коње узму, а ти питаш где је мој ?

    — Како би било да се ја уклоним? упита Милош своју околину, после малог ћутања.

    — Ни с места се не мичи, Господару! рече Вучић: — Овој земљи ваљаш ти, да је браниш од хале и вране с поља, а унутра поткрати рукаве старешинама, па ће се народ одмах стишати!

    — А хоћеш ли ићи ти, да ту буну утишаш? упита га Кнез.

    — Хоћу ! али да ми даш власт да малко учовечам и старешине и њихове момке!

    — Иди ! па што год учиниш — учињено је!

    Вучић оде ; и на Опленцу разби Ђака и утиша буну.

    Једном Кнез прими на трему посланика од великога једнога владаоца.{S} Посланик, после обичних поздрава и разговора, почне нешто опоро у име цара свога приговарати Кнезу, Милош порумени у лицу, погледа мало на страну, и рекне :

    — Ако твој цар жели да има у Крагујевцу кога који ће чинити све по његовој вољи, нека пошље једнога свога ђенерала (а има их доста, Богу хвала!) па нека му заповеди да данас вас дан гледа уз Лепеницу, сутра — низ Лепеницу, а преко сутра — вас дан на Сушицу !{S} Али мене нека остави да се договарам с овим измученим народом; па што нађемо ми да је добро нама, нека је добро и њему!“....

    Не зна се, јесу ли тумачи ово верно превели посланику, али се зна да је посланик, после тога, био много блажи.

    За столом, Кнез обично ставља себи с десне стране млађега сина кога је звао Мања, а с леве — Милана.{S} До Мијаила је најчешће седео Архимандрит Мелентије, па Аврам Петронијевић, или Милутин Гарашанин (кад је у Крагујевцу), па кнез Васа, и други, а до Милана — Давидовић, Амиџа, и даље редом. Доле у заставу према домаћину, седао је обично Вучић.

    Кнегиња Љубица, у то доба, још није седала с Кнезом за сто.{S} Она је, с другим госпођама и девојкама, служила око стола. „Мушка рука, вели један очевидац, за време ручка није смела ништа послушати око стола.“

    Чим Кнез седне, једна би девојка, или млâда, донела и ставила пред њега врућу проју или врућу погачу, и на њој струк босиљка, а друга би донела две куване кокошке.{S} Од тих кокошака, Кнез би одсекао батак, крило, или други који режањ , и пружио би ономе кога најволи, назвавши га каквим особитим именом.{S} И од своје проје, или погаче, одломио би он парче и послао оном кога жели да одликује.

    Кнез је миловао надевати особита имена људима с којима има посла; после их је обично звао тим именима.{S} Тако су постала имена: Амиџа (Сима Паштрмац), Баћа (Паун Јанковић), Русијан (Јакшић), Игуман (Живановић), Вучић и Газда (Тома Перишић), Мања (Кнез Мијаило док је био мали), и тако даље

    За време ручка , или који прича што из свога живота , или неки од писмених људи казује шта је читао у новинама, или се претресају каква државна питања, или се, понекад, збија шала.

    — Море Газда! рекне једном Кнез Вучићу: — баш срамота!{S} Ти си у мојој служби толико време, па још идеш у сукненим чакширама, а јучашње моје чибугџије обукоше се у чоху и у свилу.{S} Зашто се и ти не оденеш боље ?

    — Господару ! одговори Вучић: — Ја сам у твојој служби, и ти велиш да ја добро служим; а моје су чакшире у мојој служби, и оне мене лепо служе !

    — Чиниш 'волико , и чакшире ћеш променити, а памет не ћеш! рекне Кнез, малко незадовољан Вучићевом упорношћу.

    Тек кад Кнез устане, поставља се сто на ново, те руча Кнегиња са женама.

    По ручку, Кнез легне да малко трене.{S} За то време момци, везавши мараме на дугачке мотке, машу око конака те разгоне врапце који својим цвркутањем не дају човеку заспати.

    Чим устане од спавања, Милош се умије, и моли се Богу као и јутром.{S} Иза тога изађе на трем и седне.{S} Докле му чибугџија приноси распаљен чибук, дотле кавеџија, на сребрну послужавнику , донесе филџане, зарфове, и ибрик с кавом.{S} Све је то покривено богато извезеним и златним ресама поднизаним покровцем. Чибугџија, предавши Кнезу чибук, дигне онај покровац, пребаци га кавеџији преко рамена , налије у филџан каве, утне филџан у зарф, и наслужи Господару.

    Кад попије каву , Кнез продужава рад који је радио пре ручка.

    Ни множина ни разноврсност послова, ни озбиљност оних прилика, не сметаху Кнезу да се некад и слатко пошали.{S} Чисто као да му је та шала требала за неки одмор од тешких брига и многих послова.

    Један његов чиновник, врло уредан и поштен човек, већ додија дружини страсном својом симпатијом спроћу једне стране државе.{S} Што год из те земље долази — све је цвеће и ковиље, све је дивота и красота, а што бива на другом месту — зло је и наопако !

    Једнога дана долети татарин из Београда, и донесе велики један пакет.{S} Отвори се, а то велики орден ономе чиновнику од владаоца оне земље коју он толико хвали.{S} Примајући орден , чиновник, весео, рекне својим друговима:

    — Видите ли, како та држава зна за своје пријатеље!

    Брже боље обуче се, обеси о врат нови орден, и оде Кнезу да се представи као нови командер.{S} Кнез га прими лепо ; честита му орден пријатељски, и, после дугог дивљења и разгледања тога царскога дара, упита :

    — Шта ли је то шарено по тој траци, као да нешто пише?

    Командер загледа боље, и .... кнежева му се соба окрете око главе !{S} На траци пише:

    „Орден од Баба-Јане из Бушинаца , за поједене цицваре“...

    Гњевни командер тргне овај знак несташне шале, и баци га кроз прозор, па стругне кући, и неколико дана после тога није изилазио међу људе!

    Целу ту игру склопили су људи из најближе кнежеве околине са знањем и одобрењем кнежевим.{S} Милош је хтео да се тако свечано насмеје човеку који „живи о шумадинској проји а хвали бечку земичку“ !...

    Вук Караџић у то доба беше још млад и незнатан, а у околини Кнеза Милоша среташе се он с једне стране с људма окићеним ратном и управничком славом, а с друге — с научницима из великих школа.{S} Ни међу првима ни међу другима, њега не чекаше раскрчено место; али га он, при свем том, заузимаше по праву свога ђенија, по сили оне обнове народнога духа коју је, радом својим, већ био започео даровити Јадранин.

    Милошеви доглавници, све чеда ратне среће и управничких заслуга, некад са жаљењем гледаху дрскога самоука који, не упивши никаквих школа, поправља „високоучене;“ а кнежеви писари, „доктори обојих права“, грохотом се смејаху „козару који се усуђује њима казивати законе граматике.“ И доиста беше то чудан појав!{S} Самоук у науци упућиваше српску књигу са свим другим путем а не оним којим је ишла ученост до њега; и, силан свешћу о народном духу, он вероваше у победу свога правца онако тврдо као што вероваше у живот народа свога!

    Књижевни противници Вукови, људи из друге земље и ученици друге школе, већином спори на новину и напредак , а задовољни оним што се затекло, махом осуђиваху правац Вуку.{S} Па, не могући га ни уставити, ни скренути с тога пута , искаљиваху се подсмевањем и ругањем.

    Кнез Милош пак као да предвиђаше значај и ширину Вуковога преображаја.{S} За то му и указиваше многе услуге и олакшице ; али, као практичан државник, не могаше он не штедети и осећања оних који му требаху сваки дан за толике државне послове.{S} С тога по некад пушташе да се незадовољство Вукових противника искаже и у каквој опорој шали којој се и сам слатко насмејао.

    Тако једном, поред многога другога смеја и шале, кад се Вук крене из Крагујевца преко Београда пут Веча, нађе он у оном пасошу који му је дат за путовање још један овакав докуменат:

    Я

    Амиџа, првый и последньій, кои имамь власть давати свакояке пасоше и мушкомь и женскомь, и старомь и младомь, и здраву и клясту, обявлюємь настоящимь пасошемь, да показатель сего , Г. Вукь Стефановичь , изь Трррршића , у Ядру, одь скора прозвавшій се Дробнякь изь Петнице, полази одавлень преко биоградске скеле у Земунь, а оталень докле му тояга трає :

    Личный опись:

    Име и презиме:{S} Вукь Стефановичь, Караџичь, у младости козарь, а сада списатель српске граматике.

    Уста као......

    Бркови као......

    Нос као......

    Особены знацы Нема; али кадь бы се човекь острагь добро загледао у нъга, рекао бы да є у єдну ногу малко приромь!

    (Печат: талир орлаш) Амиџа“ с. р.

    Све је ово смишљено и извршено са знањем и одобрењем Кнеза Милоша!

    Једном поред конака пролажаху Ужичани кириџије, гонећи катран на крагујевачку пијацу.{S} Кад коњи беху баш пред вратима од коначке авлије, удари добош да се мења стража.{S} Кљусад се поплашише, разбегоше, и с једнога самара спаде мех с катраном, и просу се по калдрми.

    — Умукни с тијем, не било ти га ! дрекну један Ужичанин, протрчавши да устави коње; докле други жаљаху што се учини толика штета...

    Кнез Милош, седећи на трему, виде што би, па заповеди да му дође који од кириџија.{S} Момци зовну најближега, и овај приђе.

    — Одакле сте ви ? упита Кнез.

    — Из Доброселице, одговори кириџија.

    — Је ли жив Аксо Јечменица из Доброселице ?

    — Жив је, и ево га овдје; баш се ово његов мијех просу !

    — Нек дође амо он !

    Ето Аксе.

    — Познајеш ли ти мене, Газда-Аксо ! упита Кнез.

    — Познајем , како да не познајем, сунце наше? одговори Ужичанин.

    — Лијепо, лијепо — сунце; него знаш ли ти кад ја оно служих у тебе?

    — Не! моје ми грјешне душе!{S} Никад ти нијеси служио, него заповиједао.{S} Тебе је Бог створио само да заповиједаш !..

    — Чиниш 'волико, није то тамо амо, Газда-Аксо ! него кажи право : нијесам ли се ја био најмио у тебе на по године да те служим за три гроша и по, и за једне чарапе ?{S} Кад се закрајини, ја одох к брату Милану, а у тебе ми оста 30 пара од хајдука, и чарапе: то ми нијеси издао.

    — Вјеруј, вјеруј; давно је било; поборавио сам, вели Аксо, и приклања се.

    — Е, иди те састави тридесет ситних пара и чарапе, па донеси да платиш дуг!

    — Да идем, Господару!

    Оде.

    Мало час, врати се.

    — Јеси ли нашао? упита Кнез.

    — Нашао сам, Господару!

    — Број!

    Акса изброји равно тридесет пара, и спусти Кнезу у шаку.{S} Милош их преброји сам, сави у хартијицу, задене за појас, рекавши:

    — Много сам ја мучице виђео за ових тридесет пара !

    Акса му пружи чарапе.

    — Подај томе! рече Кнез, показавши главом на момка.

    Акса даде и чарапе.

    — Сад смо се намирили, вели Кнез.

    — С Богом, Господару!

    — Сретан пут!

    Акса пође.

    — Ене! а стан’де, проговори Милош: — ти твој дуг плати.{S} Да платим сада и ја мој!{S} И пружи Акси 100 јермилука (по 4 дин.), које је спремио докле је Акса састављао 30 пара!...

    Враћајући се радостан међу дружину, Акса још из далека повиче:

    — А да вељу ја вама, да нас пред царском кућом не море снаћи никаква штета?!...

    Кнезу Милошу дође једном један сељак из Јасенице, по имену Андрија.{S} Кнез је тога човека врло уважавао , па га поведе да му покаже све своје и народно благо.{S} Отворивши пред њим касу, он рекне:

    — Андрија, брате! узми одатле колико год хоћеш; нека ти је просто од мене и од народа!

    Андрија се маши у недра ; извади своју кесу, одреши је, нађе у њој дукат, и, бацивши у гомилу, проговори :

    — Кад би се одавде узимало, ово би се брзо разнело, и опет сви не би били сити; него овде ваља дати; ово за много треба!...

    Кнез га загрли, рекавши:

    — Нисам то мислио, али благо руци која даје; хиљадили се такви синови у овој земљи!

    Кнезу Милошу дођу једнога дана неки људи из Новопазарске наије, па чим изиђу пред њега, падну на колена и запиште:

    — Помагај, да си по Богу отац !{S} Наше се куће пале, наше се имање граби , наш се образ срамоти, наша се вера ружи: народ се већ расељава са свога огњишта!{S} Помози, да нас не прокуну кости оцева и дедова !...

    Неколико тренутака Милош стајаше непомичан слушајући тај вапај, па му грунуше сузе као киша; саже се сам и, дижући молиоце, поче говорити:

    — Хоћу, хоћу! само ако ме Бог поживи!{S} У мене су, видите, једна уста као и у сваког другог човека; не могу ни ја јести за тројицу.{S} Све ово благо што ми даде Бог и народ, даде ми га да њим помогнем вама, браћи својој !...

    Они који су ово гледали, и који су знали да се Милош, кад хоће, уме вешто и притворити , уверавају да нема човека који би се усудио посумњати о истинитости ових речи!

    У љубави, у пријатељству, у мржњи, у тековини, у освети, у власти, Милош је могао бити и прав и дволичан , и сталан и променљив, и веран и забораван ; али у једној јединој тежњи — у рушењу турства и дизању српства — био је свакад један исти , свакад непроменит, непомерно сталан, вечито веран, никад забораван, никад уморан !

    То му је слава нада сваку славу ! ...

    Отпустивши те људе, Милош седе на своје обично место на трему.{S} Ту је пушио и ћутао погледајући често низ Лепеницу.{S} Опажало се да се нечем нада.{S} У један мах зачу се неки тутањ од „Камените ћуприје“ и дрека татара:

    — Вардâ,вардâ; саул,саул и пред конак допаде татарин са суруџијама.{S} Татари су се обично устављали пред „Татарским конаком“, али је ово било нешто особито важно, и Татар-ага је желео час пре стићи самоме Кнезу.

    Примивши писмо , нестрпљиви Кнез сам разломи печат и викне:

    — Давидовићу !

    Секретар Давидовић , човек омален, сув, слаба здравља, у црну капуту, преко кога је обукао постављено ћурче, дође и поче читати из писма српскога агента у Цариграду ово:

    1. „Усваја се предлог Кнеза Милоша: да се одржи стање које је уређено, докле се не расправи питање о отетим девојкама.

    2. „Пошто је нишки паша јавио Порти да Марија и Милана од своје воље хоће да остану Туркиње и Френчевићке, то се оне не могу сад просто вратити својим родитељима; него Порта шаље у Београд свога комесара, а наредила је да се обе те српкиње с мајком Френчевића спроведу из Ниша у Београд, где ће пред царским комесаром и Хусејин-Пашом и пред људма Кнез-Милошевим казати: јесу ли потурчене силом ,или својом драгом вољом ?

    „Од њихове изјаве , додаје агенат, зависиће даљи развитак догађаја“...

    — Ене сад ! цикну Милош: — па то опет све може да оде без трага!...{S} Брже, Јованчу!

    Кабадаија Јованча дође.{S} Ми њега познајемо још из Мозгова, само сад на њему није одело трговачког калауза, него златали-рухо кабадајиско.{S} Кнез му укратко каза какви ће путници поћи из Ниша за Београд.{S} Њих он да прими и пропрати до Београда.{S} За њих главом да одговара.{S} Осим тога, да узме и родитеље Маријине и Миланине, те и њих да поведе у Београд.

    Сад Кнез погледа оштрије у оне који беху око њега.{S} Они се досетише , и удаљише се.{S} Јованча приђе ближе:{S} Кнез му, божем тајно, наручи шта ће казати Милети.{S} Али како Милош већ давно не мора да крије што говори: тако се и ово сада могло све чути; само нико није ни хтео ни смео да прича што је чуо.

    Јованча пољуби Кнеза у руку, поклони се, и оде одмах.

    VI — ПРЕОТМИЦА Није вино пошто пређе бјеше,

    Није свијет оно што мишљасте!

    Његуш

    На најлепшем месту у Крушевцу имају Френчевићи, Селим-Бег, и Осман-Бег, красан двор.{S} На запад од тога двора, само преко доље магдалскога потока, дрема опала кућа Цара Лазара, и до ње муком мучи црква Лазарица.{S} На северној страни од Френчевића двора има једно место ружног спомена и за Србе и за Турке.{S} То је „Гроб Вука Бранковића.“ Из свога двора, Френчевићи могу погледати далеко на све стране, и свуда им очи имају шта сагледати.

    У тај лепи двор доведе Осман-Бег две робиње, две лепе Српкиње, Марију и Милану.{S} У двору их дочека стара Френчевићка, Акила, и лепим српским језиком подвикну :

    — Благо мени, ево мојих снаха!{S} И приђе те сама скиде с коња Марију и Милану.

    Сутра дан их је окупала у хамаму, па онда их је обукла у свилу и кадиву; залагала их је, што ’но кажу, медом и шећером; тешила их , говела им што је боље могла и умела ; обрицала им је да ће синови њени усрећити не само њих две, него и сву њину родбину, да ће је превести у Крушевац, саградити јој куће, дати новаца и земаља, да буду сви богати људи.{S} Међу тим оштро је мотрила да им нико не каже ништа што бива ван харема.

    После неколико дана, Акила једно јутро окупа Марију и Милану и обуче их у нове хаљине.{S} За тим, у другу собу, напоредо с њиховом , дође Хоџа и , кроз затворена врата, стане турски њих две нешто питати.{S} Акила их је учила реч по реч шта да одговоре на та питања.{S} Казала им је, после, да је то нека молитва.{S} Кад се та молитва сврши, Хоџа узме две хартијице, напише на њима некакве записе, и пружи им кроз затворена врата.{S} Те хартијице носиле су оне после као хамајлије.

    То је било турчење !

    Тада Марији надену име Јурмуса, а МиланиФатима.!.. .

    Марију узме за се млађи брат Осман-Бег, а Милану старији — Селим-Бег.

    Дуго су плакале и јадиковале Марија и Милана.{S} Никакве речи, никакве утехе, никакве понуде, никакви дари не могоше разблажити туге, докле се зар сама жалост не умори.{S} После толикога плача и туговања, њима почне долазити у памет да ово ново стање може бити и добро за њих ; јер, доиста, живе лепше него што су могле икад помислити.{S} Али ако би им се у том тренутку омакле очи да погледе на Лазареву цркву и на кулу, или ако би се сетиле гроба Бранковића Вука, онда би се пред њима показала голема разлика између онога у чем су се родиле и одрасле, и онога у чем су се овако на пречац нашле...

    Једном бегови остали сву драгу ноћ у мехћеми : нешто се крупно тамо већало.{S} Марија и Милана, да би им било слободније, заноће обе у једној соби.{S} Утуле свећу, али ока на око не могаху склопити.{S} Месечина бејаше као дан.{S} Кроз прозоре се лепо видела суморна слика од цареве куле и од његове некад лепе цркве.{S} На овако тихој ноћи, чуло се кад шушне најмањи листак.

    — Па нама, кеко , није овде са свим зло, рекне Милана Марији.

    — Не знам како да кажем, одговори Марија, дубоко уздахнувши: — Свега има , а опет ми је око срца хладно.{S} Чини ми се да ово благо, ово богаство, није никаква срећа за мене и за тебе. ...

    — Може бити да ћемо се навикнути доцније...

    — Милана , сестро! друга је ово вера други живот ; и најбољи да је, он за нас није, нити смо ми за њега!{S} Они нас, ето, ките, одевају, хране као какве убојнице!{S} А каква нам је то сласт ?{S} Ми се Срби истина мучимо, али се и веселимо ; радимо, али и певамо ; нас туче свакојако време, али се и нагледамо Божије лепоте кад год хоћемо, а овде ?

    — Све је тако, кеко ! али за Бога, погледај ово дивно рухо на нама!{S} Ми ово не бисмо понеле у Мозгову ни да је пола села наша очевина: никоја наша друга ово не носи......

    — Одело је лепо, красно, необично; али докле ће трајати ?{S} Зар се све ово не може изокренути?{S} Сећаш ли се како нам је Бака причала „да су Срби своје царство изгубили са своје неправде.“ Онда су, вељаше она, Турци били правији од Срба, и српско је царство отишло њима !{S} Сад су Турци огрезли у неправди.{S} Сад је ред да они царство изгубе.{S} И једном су га већ губили.{S} Колико има људи који су се причешћивали ено у оној цркви.{S} То може доћи опет.{S} Сећаш ли се шта оно говори Луди Лазар о Госпођи код Светог Романа ?

    — Одавно се, кеко, тако говори, па се никако не преврће...

    У тај мах дрекну паун на своме седалу.{S} Милана се трже и погледа на прозор, па на један пут врисну и обисну Марији око врата...

    — Шта је?{S} Шта је ? упита Марија.

    — Учини ми се, вели Милана: — да некакав пламени змај изби из куле Цара Лазара, па одонуд полете овамо, а од њега све прскају варнице, као да хоће Крушевац да запали !..

    Луп ! луп ! луп ! на вратима.{S} Слуге отворише; Бегови уђоше.{S} Зора већ заплавила.{S} Они се не свлаче да легну, него заповедају да се устаје, и да се журно спрема на пут.{S} Акила каже Марији и Милани да хоће да иду у Ниш, да тамо граде велику свадбу, јер у Крушевцу, вељаше она, нема великога хоџе.

    У покривеним колима, с јаком оружаном пратњом, крену се Марија и Милана још то јутро, и на ноћиште стигну у село Лужане, опет спахилук Френчевића, а други дан пред ноћ већ беху у Нишу.

    Велике свадбе није било, а Марија и Милана живљаху у богатим дворовима Френчевића као две највеће беспосличарке.{S} Сва им је трудба била да кажу шта желе, и да се наједу небројних јестива која им се доносе.{S} За све друго старао се неко други.{S} Коме би овакав живот био мио, тај свога века не би ни поумио да изиђе испод крова Френчевића двора.

    Акила се будно старала да никакав гласак из Србије не продре до снаха њених.{S} Е, али је злу гласу тешко заптити пут.

    Једнога петка, после по дне, дођу многе буле старој Френчевићки на посело , да се разговоре, и да виде лепе снахе њене.{S} Седећи на шилтетима, пушећи дуге чибуке, и срчући грку каву, и слатки шербет, каде причаху што која зна и уме, да развесели своје другарице.{S} У том ће стара Нефиза почети оваку причу:

    — Нека велики Алах окрене на добро! а прилике су настале зле за Муслимане , рече она.

    — Како то ? упита је млада када Есма.

    — Ево како, кузун, наставља Нефиза: — Кад оно беше битка на Каменици, и кад већ хтедоше да одвију Власи, онда наши кретоше Дели-топ, да туку Влахе.{S} Упрегну под њега дванаест јармова волова, па потерају.{S} Оишта прскају, заворњи се ломе, а топ се једва креће.{S} Један се хоџа досети и повика :

    — Курбан! курбан!{S} Не ће топ без курбана !

    Одмах донеше овна и заклаше: топ се малко помери.{S} До Каменице су му заклали дванаест овнова !{S} Кад га наместе и припале, оно му сва силина изиђе на ваљу, и потуче Турке.{S} Наши виде, да Дели-топ не ће да туче Влахе, па га врате у град.{S} Отуда су га довукли шест јармова без курбана!

    Ономадне ноћу, у глуво доба, Дели-топ је у три маха рикао:{S} Ау! ау! ау!{S} И наши се сад боје да Власи, пошто су устали на Крушевац и на Алексинац, не ударе и на Ниш!..

    — Та несрећа може и бити, рече Зелида, жена тефтердарева: — Цар сада има велику муку с Мисирлијама, па овамо не може ни послати војске .. .

    Узалуд је стара Френчевићка намигивала оком, узалуд је и ногом назгазила Тевтердаревицу, да прекине тај разговор, Марија и Милана већ чуше да су Срби устали на оружје,и да скоро може бити „што горе то доле“, како вељаху Нишлије.

    Кад би једнога дана после по дне, а Акила призове снахе своје, и овако им рекне :

    — Ваше ће мајке доћи у Ниш, и ви ћете ићи пред пашу да кажете: хоћете ли да останете туркиње, или волите да се вратите у Србе ?{S} За то упамтите што вам сада кажем: паша је брат мој, а моји су синови, ви знате, и сами силни.{S} Ако кажете да сте силом потурчене, и ако пожелите да се вратите у Србе, моји ће вас синови дочекати на Чамурлији, исећи ће вас на комаде, и ваше ће режњеве повешати по трњу.“

    И доиста Смиљана и Магдалена дођу, суоче се пред пашом са својим ћерима , али Марија и Милана, у страху, кажу пред пашом овако :

    — Ми истина нисмо хтеле ни да се потурчимо, нити да пођемо за Френчевиће; али пошто су нас они већ узели, ми нисмо више ни за кога, него да останемо њихове...

    Паша, Френчевићи, и сви Турци беху пијани од весеља.{S} Акила је давала све гозбу иза гозбе.{S} А сироте мајке вратише се кући, проклињући турску силу и своје деце немоћ!..

    Не постаја дуго, а из Цариграда у Ниш стиже оваква царска заповест:

    „Оба Френчевића , са својом мајком, и с двема отетим Српкињама, да иду у Београд, где ће те Српкиње пред царским комесаром, пред кадијом, и Хусејин-Пашом, и пред људма Кнез-Милошевим казати: јесу ли силом или драгом вољом одведене и потурчене?

    Френчевићи спреме мајку и Марију и Милану у колима, а сами, са триестину друга оружаних Турака, пођу на коњма да прате кола до Београда.

    Стара Акила уз пут често понављаше Марији и Милани:

    — Останите у турској вери, да будете сретне до века!{S} Седећете на свили и на кадиви, а носићете злато и драго камење !. .“

    Докле им је она говорила то, дотле им је нешто из срца њинога шаптало ово :

    — Како да похулите веру својих дедова?{S} Како да се одметнете од рода својега, да пљунете на образ родитељима својим ?{S} Та боље је изгубити главу, него своју огрешити душу !“

    Превезавши се преко Мораве код Ћуприје, путнице се приближе к брду Гиљу и к речици Лугомиру.{S} Ту, крај пута, бејаше некакав човек стрељан, и бачен на точак.{S} Френчевићка пружи прст на ту слику, рекавши:

    — Гледајте, гледајте, шта ради Коџа-Милош са својом рајом !{S} Ако се вратите у Србе, и вас ће сутра онако разапети !

    Марији се и Милани сва кожа најежи.

    На један мах зазвони звоно на јагодинској цркви, јер је Кнез Милош наредио да звона свуда звоне чим се оне угледају да иду.{S} Марија и Милана слушале су, кад се прича да у сретним црквама звоне звона место клепала, али гласа од звона нису познавале.{S} Највеће звоно које су оне чуле, било је оно које носе о врату трговачке камиле.

    — Шта се то чује? упита Марија Акилу.

    — То звоне звона на јагодинској цркви: ми смо већ у Шумадији.

    Српкиње прожма неко неописано осећање кад то чуше....

    У том већ ступише у саму Јагодину.{S} На пијаци беше неколико стотина оружаних сељака, упарађених у два реда.{S} Пред њима на коњма сеђаху Милета Радојковић и Аврам Петронијевић, а до њих родитељи и рођаци Маријини и Миланини.{S} Чим Френчевићи с колима уђоше у овај народ, повикаше Срби са свих страна:

    — Пуштајте девојке! и јурнуше да их отму.{S} Френчевићи и њихови момци исукаше сабље, и стадоше махати око кола, говорећи:

    — Девојака не дамо до Београда, док се ствар не пресуди онако како је наредио цар !

    Али свет навали : и браћа и сестре Маријине и Миланине почну цепати убрадаче с њих две.{S} Већ паде неколико људи тешко рањених, и Осман-Бег Френчевић у мало не посече рођенога брата Миланина.{S} Тада стара Френчевићка повика:

    — Аман, Бег-Авраме! изгибоше ми синови!

    С тешком муком Аврам и Милета утишају људе.{S} И Френчевићи пођу даље.

    Одавде Акила увећа описивање сласти живота у харему.{S} Уз пут, где год би видела српске сиромашке куће, или чупаве жене, или босу децу, одмах би им рекла :

    — Ено онаке би и ви ишле, да вас Алах није миловао, и довео у моју кућу, у оваку богаштину.

    Душа ваља, девојке су виделе на једној страни сиротињу , а на другој богаство; на једној муку, а на другој доколицу; на једној трудбу, а на другој благовање!{S} Ко зна на што би се оне приволеле, али баш усред те двоумице 'њих у један мах опколише многи наоружани људи.{S} Плану неколико пушака.{S} Срба беше много више, те на силу продреше и заузеше кола.

    — Баш кад хтедох , причаше после Марија : — да вриснем и да обиснем Френчевићки око врата, да ме не дâ тим хајдуцима (мислила сам да су то хајдуци), угледах пред собом кога?{S} Боже благи! да ли је ово сан или јава?{S} Онога краснога Јованчу који је ноћио о Светом Томи у нашој кући, и који је, полазећи, чини ми се и моје срце ишчупао и однео.{S} Видећи њега, заборавих све, па викнух:

    — Не дај не, Јованча, ако знаш за Бога!

    — Не бој се, Марија!{S} Овде ти је мајка и толики род!{S} Па ме ухвати за руку, поможе ми да скочим с кола и предаде ме мајци.

    У тај исти мах , Френчевић исуче сабљу да не да Милане.{S} Она мислећи да он хоће њу да посече, а угледавши близу Србина Милисава, викне :

    — Не дај! да си по Богу брат!

    — Братство ти не примам , а док је са мени главе, не бој се! одговори Милисав, и дрско одби турчинов ударац, па девојку узе и предаде матери.

    Марију и Милану с матерама одведу Срби у једну кућу, одмах их разбуде, и за вечеру им донесу мало печено прасе.{S} Кад виде да оне једу прасетину, и да, по томе, нису Туркиње, одмах пошљу Кнезу Милошу татарина, да му јаве ту радост.

    То је све било у Паланци.

    Капетан Милија из Друговца, који је, по заповести Кнеза Милоша, извршио ову преотмицу, пусти одатле Френчевиће с матером и пратњом да иду напред у Београд.{S} А он, с Маријом и Миланом, с њиховим матерама и осталом јаком српском пратњом, пође за њима.

    Од Паланке до Београда није било никаква сукоба.{S} У Београд стигоше у петак после по дне.

    VII — ПРЕСУДА

    Не збори се ласно с везирима.

    Но ђе дођу, донесу грозницу,

    И захучи земља од кукања.

    Његуш.

    Питали Бошњака:

    — Који вам је паша био најбољи?

    — Онај, одговори он: — који је из Стамбола пошао а у Босну недошао!

    Право је казао.

    И који би паша био човек добар, опет је као управник тежак оним својим салтанатом који мора да одржава ако жели да га народ слуша, да га се боји, да од њега стрепи......

    Хусеин-Паша , београдски везир , бејаше човек средовечан , средњи растом , ношаше турско одело, и око главе хамедију. Он се одликовао препреденим лукавством, и жеђу за новцем који му је и требао, да би могао купити место Урумели - Валиса.{S} За то је све приходе, особито ђумручке, марљиво прибирао у своје касе.

    Хусеин није марио за велики салтанат, али се ипак потресао Београд, кад он, у петак после по дне, пође с многобројном и страшном својом пратњом горе к Пашиној Чешми, да се провесели, и да се делије његове мало проџилитају.

    Чим се зачују пашини таламбаси, одмах се ћепенци од српских дућана спуштају, капци на прозорима затварају, матере децу прибирају у куће , и тек кроз коју малу рупицу, једним оком, сме Србин да погледа на ту силу, на ту људску олују !...

    Једнога петка после по дне, у Фебруару 1833, беше време лепо, онако како може да буде тога месеца у Београду.{S} Тако красан дан у сред зиме употреби Хусеин да изиђе на теферич с обичном својом свитом.{S} Ово је морао чинити нарочито за то да Србима, који су се већ били доста ослободили, напомене турску силу и моћ.{S} Његова свита одиста је за нас данас малко необична.

    Напред су ишле хоџе.

    За њима сојтарије (који граде шале);

    За сојтаријама татари;

    За татарима војници пешаци (Арнаути);

    За овима делије (на коњма);

    За делијама се носе пашини сребрни калкани (сребрни штитови) и тугови (коњски репови), који показују ког је чина паша;

    За тим иду јерлије (Турци београдски на коњима);

    За јерлијама иде пашин ћаја-бег, и хазнадар,

    За њима се воде пашини једеци у најлепшој опреми.

    За овим пашајлије, па тек тада, на коњу на коме шкргућу сребрни рахтови, јаше Паша.{S} Четири момка држе руке на сапима и на плећима пашину коњу, који иде најтишим ходом.

    За пашом иду бегови.

    На послетку велика далбулана.

    Спровод овај беше толики да стражњи још не беху изишли из Града а предњи већ излажаху на Стамбол-капију. Ту је онда био крај Београда.{S} Даље се находила тек по која ковачница...

    Кад спровод овај беше код „Батал-џамије“, озго, цариградским друмом, иђаху к Београду једна затворена кола и спровођаху их око 80 Турака коњика.{S} За овима, мало доцније, иђаху друга кола, која окружавају око 100 Срба коњика.

    Пашина пратња виде ове необичне путнике, али нико не потруди госпоства свога ни да упита:

    — Ко је то?

    Кола, која сповођаху Турци, обртоше на Зерек ка Дорћолу, а она која су пратили Срби, стадоше више цркве, пред кућом неке Савке Пазарке.

    Савка је одиста родом Пазарка.{S} Прешла је најпре у Чачак; познала се с Господаром Јованом, па онда с Кнезом Милошем и Кнегињом Љубицом, и у доцније време била је као својта у њиховој кући.{S} Кућа јој је била она која и сада стоји према „Староме Здању“ и зове се кућа „Саве Спаије.“ Жена ова није била ни млада ни лепа, али је била умна, и веома слатка у беседи.{S} Она одабрану госту, нудећи га да уђе, обично вели:

    — Где ми ти штапом такнеш, ту ми се позлати , а где ногом станеш — ту ми се посвети!“

    Ето та домаћица изиђе пред госте, и из кола прими две жене и две девојке, и уведе их у своју кућу.

    Читаоци се већ сећају да су те гошће Марија и Милана са својим мајкама.

    Не постоја много а Савкиној кући поврвеше први људи из Београда.{S} Ту беху Господар Јеврем Обреновић , Симићи Стојан и Алекса, Пера Белопољац, Манојло Стевановић; и многи други одабрани београђани.{S} Сви бејаху ради да чују о тој чудној отмици, од које се дигла тако страшна буна.{S} Марија и Милана казиваху све како је било, и како су њих Турци салетали да се одреку своје вере и свога рода па да остану Туркиње Френчевићке.{S} Али оне су то одбиле — мањ што су морале.

    Срби, слушајући то, хвалили су их напомињући да буду тако тврде и кад изиђу пред Хусеин-Пашу и пред царскога комесара.

    Међу тим Френчевићи нису били без наде, да српкиње отму још један пут.{S} У Београду је тада било много Турака.{S} Дорћол се био претворио у касарну; у граду је самих тобџија било на хиљаду људи.{S} Уздајући се у толике једноверце, Френчевићи мишљаху пре спалити Београд него допустити да се учини поруга вери Мухамедовој, да се потурченице врате у Србе; али се преварише; Хусеин-Паша, бојећи се већих заплета, био је најоштрије запретио , да се нико не усуди помагати жељи Френчевића.

    Видећи толику немарност Муслимана према својој вери, и толику малодушност Турака према својој части, а толику моћ српску: и не могући поднети толики руг свој, Селим-Бег-Френчевић помери памећу, и, у лудилу своме, само говораше :

    — Султан једе крметину; Власи ће скоро и њега звати на свој суд!

    У бели понедељак 1833, у Граду, у старом пашином конаку, на доњем боју, бејаше суд.{S} У пространој једној соби, на ниским миндерлуцима сеђаху:{S} Хусејин-Паша, Царски комесар, београдски кадија; Јеврем Обреновић, Алекса Симић, Пера Белопољац, и Павле Белимарковић.

    Кад Хусеин даде знак, пред суд изађе Осман-Бег Френчевић с неколико Турака.{S} Он беше с оружјем, а други без оружја.{S} Они стадоше на једну страну.{S} За тим уђоше Марија и Милана, са својим мајкама и оружаном пратњом српском.{S} Њима Паша рече да стану на другу страну.

    — Јесте ли вас две, Марија и Милана, девојке из Мозгова? упита Паша.

    — Јесмо, честити Пашо ! одговори Марија.

    — Јесте ли ви од своје драге воље отишле у кућу Френчевића ?

    — Нисмо, честити суде !

    — Ко вас је одвео ?

    — Овај Френчевић са својим оружаним момцима.

    — Хоћете ли сад да будете Муслиманке?

    — Не ћемо, ни дао Бог !

    Ово им питање постави Паша три пута.{S} И три пута чу од њих одговор:

    — Не ћемо, ни дао Бог !

    — Шта тражите од Френчевића ?

    — Што суд и царска милост нађу да је право.

    Царски се комесар наже те нешто пришапта Паши на ухо.

    — Френчевићу, и ви други Турци ! рече Хусеин: — Чусте њихове речи.{S} Даљем говору овде нема места.{S} Њима остаје све што сте им досад дали.{S} Трошкове теглићете ви !

    — Аман Ефендум! Њих су Коџа-Милошеви људи преплашили, да ће их у харему исећи ако остану Туркиње; за то говоре тако!...

    — Не ! не ! вичу обе девојке.

    — И ако су их плашили они , плашили сте их и ви, рече комесар: — Сад вам је право: плашња за плашњу !...

    — Аман Ефендум !...

    — Дишери ! продера се Хусеин.

    И Осман-Бег, видећи како суди царски суд, у који се он толико уздао, обнезнани се и паде на руке својим момцима који га прихватише и изведоше на поље.

    Суд се сврши.{S} Пресуда гласи : да су Турци својим безакоњем изазвали буну ; да су жалбе народа истините , и да је заузимање Кнеза Милоша путно !...

    Српске жеље добише маха.

    Турска сила сама себе једе.

    Не прође много после тога, а у свој Србији би објављен Царски хатишериФ који, поред осталога, врати Србији оних шест округа (крајински, црноречки, гургусовачки, алексиначко-параћински, крушевачки, и подримски) који су били једно с њоме кад је подвезиван уговор у Букурешту, 1812.

    Сва се Србија веселила, а село Мозгово понајвише !...

    — Пострадасмо на убавој правди, говораху сељаци, али се барем избависмо.....

    VIII — РАДОСТ У СРБИЈИ

    „О, гнијездо јуначке слободе!

    Често ли те Бог надгледа оком!

    Многе ли си муке поднијело,

    Многе ли те чекају побједе!“

    Његуш.

    Буна се стишала:{S} Турци се иселили из оних округа који су већ били унесени у карту нове кнежевине; Султан је свечаним актом спојио те округе са Србијом ; народ се сјединио и ослободио ; заробљене Српкиње, враћене из ропства, нашле су свака своје драго.{S} Српска мисао корачила је напред!{S} У свим црквама у Србији држане су велике богомоље за сретан свршетак тога народног посла.{S} Народ се свуда веселио као да је већ потпунце осветио Косово ! ...

    Султан, у великој мудрости својој, поврх свега, посла Кнезу Милошу велики орден, Нишани зишан , знак захвалности што је уставио пламен устанка, те буна није захватила све српске крајеве под Турцима !

    После свега тога, Милош се крене да походи нове крајеве, да се порадује с народом у радости, да му помогне у разним потребама.{S} Ишао је лагано , врло лагано ; водио је не пратњу, него читаву војску.{S} На сваком ноћишту био је прави војни стан.{S} Пет топова означаваху свако вече — ноћ, а свако јутро — објављиваху дан.{S} Кад се тај свечани ход приближи границама нишким, допадне у један мах татарин из Ниша.{S} Узнемирени Мутесариф нишки овако пише :

    „Знам да си цару пријатељ, али ћеш му бити злотвор ако тако пођеш даље дуж граница наших: сва царева раја уста листом, и оде к теби!{S} Него, или се тога мани, и иди у свој Крагујевац, или ето мене преда те с војском!“

    Милош јекну...{S} Зовну Живановића под шатор.{S} Не постаја много а из кнежева стана излете татарин Инџе с обичним својим суруџијама.{S} Они се упутише к Пироту.{S} Не језде него лете: мислиш да им коњи ногама не дохватају земље!

    Неколико дана поседе Милош ту, чекајући повратак татарина.

    За то време, народ грца са свих страна, и весели се по вас дуги дан.{S} На лепој високој диванани седи задовољни Кнез, и гледа како се таласа коло веселе, сретне омладине.{S} Кроз тај свет гура се једном кнежев секретар, носећи писма и новине које тај час стигоше од кнежева конзула Хаџи-Стоила, из Београда, и од Милете Радојковића, из Ражња.{S} Изашавши на диванану, секретар поче да тражи шта ће најпре читати Кнезу.

    — Седи! вели му Кнез.

    — Нека ме, Господару, могу и постојати.

    — Седи! понови Милош, и потегли га за хаљину.

    — Нека, Господару, боље да стојим; видите колико нас света гледа!

    — За то ти и велим да седнеш, будало! додаје Милош: —Отоич се гураш, не мореш да прођеш, а седи ту нека те виде уза ме, па да ви’ш после како ће се крчити пут пред тобом — куд год пођеш!

    Секретар се покори, седе, и прво прочита овако једно писамце:

    „Господару!

    „Онога Милунка Чанколиза, који је, улагујући се Турцима, пио крв браћи својој, обесио сам испод мозговачких винограда, баш онде одакле су отете оне две девојке!..“

    Милета с. р.

    — Добро је урадио! прекиде задовољни Кнез: — Деде, игумане, види сад шта има у новинама ! -

    Живановић му на то поче гласно српски читати један чланак из „Општих аугсбуршких новина“ (које су Милошу редовно читане).

    Коло се доле вије као мачванска пшеница кад је несташни ветар заталаса.{S} На један мах рукну пљесак од хиљаде рука; диже се врева, мислиш, до небеса ....

    — Шта то би? упита секретар као сам себе.

    — Ено шта би ! одговори му весео Кнез: — Марија, несуђена Јурмуса , и Милана, несуђена Фатима, ухватише се да играју у колу, а на другој страни играју њихове младожење Јованча и Милисав.{S} Коловођа и заврћкола некако уплетоше коло тако да се њих четворо нађоше једно до другога, па се играчи обрадоваше као да њима сада играју „шарено хоро“, и ето ударише у пљесак.

    Мало после тога, путем од Пирота зачу се страшна дрека: .

    — Варда! варда! саул! саул. И пред кнежеву диванану допадоше татари.{S} Инџа се скљуси с коња. побауљке изиђе пред Кнеза, пољуби га у скут, и предаде му писмо из Стамбола.

    — Игумане! викну Кнез.

    Секретар Живановић допаде, отвори писмо и прочита:

    „Провинција Србија, коју нека Бог чува, има своје границе; преко њих ти не ћеш, а у њима се весели како ти је воља!{S} Ово знај и моме светом знаку веруј!“

    Милошу се лице засија од радости: он махну руком, и убрза језиком:

    — Тако њих Мика.....!

    Двадесет и један топ прорикаше тај успех Милошеве радње.{S} И после тога, докле је год путовао, јутром и вечером пуцао је двадесет и један топ, место пређашњих пет!

    Али да видите чуда од татарина!{S} У своме задовољству, Кнез се сети и брза гласоноше, и хтеде му дати добар дар.{S} А гле! он, уморан, предавши писмо, сео уз дувар, наслонио се, и заспао као мртвац.{S} Зову га, буде га, дрмају га — ништа ; чак неки несташници узеше боцкати га иглом, али он не осећа ништа.{S} Кад чу то Кнез, он се насмеја, рекавши:

    — Татарин се не буди тако!{S} Па се диже и приђе сам к заспаломе Инџи , и само му шану на ухо:

    — Готови коњи, Татар-Ага!

    Татарин ђипи, трже камџију, натаче је на руку, и пође...

    Осу се смеј грохотом, и тек тада уморни путник виде шта је с њим...

    Међу тим је доле међу народ ушао слепи Здравко из Лужница.{S} Овај је човек много помагао у овом народном послу; односио је гласове и доносио; певао песме какве где треба, и, заклоњен својом слепоћом, могао је врло често допрети и онамо куд нико други не би смео.

    Вођ га доведе баш у средину сабора; ту слепац седе, извади своје гусле , и поче их удешавати.{S} Чим се зачуше Здравкове гусле, коло се покида, игра преста, свирка умукну, шала занеме.{S} Здравко , ком је Бог узео вид али увећао памет, зна да омладина не може дуго остати у једном уживању, у једној радости.{S} За то не пева дугих песама, него тек бере бисер с оних које су и међу лепима најлепше.

    Дуго је везло преко јасних струна његово танано гудало, дуго су играли старачки прсти његови, докле грло његово јекну:

    "’Вако веле књиге инџијели : „Турци, браћо, све седам даија Ви немојте раји горки бити Веће раји врло добри буд’те! Нек’ је харач петнаест динара, Нек’ је харан и триест динара, Не износ’те на рају биједа; Не дирајте у њихове цркве Ни у закон, нити у поштење; Ви немојте рају разгонити По шумама, да од вас зазире Него паз’те рају ка синове. Тако ће вам дуго бити царство. Цар умрије, а ми остадосмо, И својега цара не слушасмо Већ велики зулум подигосмо И грехоту Богу учинисмо.. И сад ћемо изгубити царство !“....

    Грлом умукну, а гудалом убрза.{S} Око певача беше небројено света: окружили га са свих страна; стражњи се пропињу на прсте и предњима се наслањају на рамена, да би могли видети чуднога певача!{S} Све муком мучи као да душом не дише.{S} Слепац на ново викну:

    „Ој госпођо, Кулинова кадо ! Нит’ ти иде Кулин-Капетане, Нит' ти иде, нити ће ти доћи : Нит се надај, нити га погледај. Храни сина, па шаљи на војску, — Србија се умирит’ не море!...“

    Опет умукну грло; опет убрза гудало.{S} Сад, је гудио дуже; окретао се на десно и на лево као да је умним очима разгледао, да ли су слушаоци сити гусала и песама.{S} Најпосле јаснијим, развученим гласом викну:

    ...{S}Јоште веле књиге инџијели : „„Мунаре ће попаст’ паучина, Не ће имат’ ко језан учити ... Друмови ће пожељет’ Турака, А Турака нигдје бити не ће!“...

    Још не умукоше последњи јеци од ових пророчких Здравкових речи, а с брега грунуше кнежеви вечерњи топови.{S} Народ тек сад прену, виде да је сумрак : ускомеша се , узавре, и ... поче се разилазити ...........{S} Али чак сутра дан, а и доцније, многом радосно одјекиваху у ушима последње речи слепога гласника:

    Друмови ће пожељет’ Турака, А Турака нигдје бити не ће!“
    IX — ЗАВРШЕТАК

    Довршивши ову причу, устах од стола да се мало одморим ; и да би ми одмор био што пријатнији, узех да прочитам што лако онако одмарајући се; случајно се маших баш за Свето Писмо , које и онако радо разгледам колико због истина којима се бави род људски од ово четири хиљаде година, толико и због лепоте језика којим су те истине исказане у дивном преводу Вука и Даничића.

    Расклопивши књигу са свим случајно, зачитах оно на чем ми се прво уставише очи, и гле! ја читах ове врсте:

    „ Чуј Израиљу! немој да речеш у срцу свом: за правду моју уведе ме Господ у ову земљу да је наслиједим; јер Господ тјера оне народе испред тебе за неваљалство њихово.

    И нехотице упоредивши ове речи с причом коју тек што доврших, зачудих се такој случајности !..

    Превртох неколико листа напред, и зачитах, а то изађоше ове речи:

    3а то чини што је право и добро пред Господом.

    Сад захватих и претурих више листа, и кад погледах, а пред мојим очима речи:

    На ово шесторо мрзи Господ, а седмо је гад души његовој, Очи поносите Језик лажљив, Руке које прољевају крв праву, Срце које кује зле мисли, Ноге које брзо трче на зло, Лажан свједок који свједочи лаж, и

    Ко замеће свађу међу браћом!

    После ове треће напомене, јер ја ове случајности узех као праве напомене, седох на ново за сто, узех перо написах овај завршетак

    .

    Ако читаоцу моја прича буде по вољи, ако у њој нађе доказа да народ не умире докле год осећа воље и снаге за рад, за борбу, докле год му се мили бити оно што је; ако се, прочитавши је, из груди његових отме који дах захвалности према родољубивим претцима нашим: онда нека не пожали труда дочитати и ове неколике врсте, као „по сласти послађење...“

    Ако ли му, напротив, моја прича не буде , угодна; ако му не буду по вољи њени јунаци, или се расрди и на самога приповедача па, поменувши му, по старом обичау, претке, замахне да књигу баци, онда нека задржи бар овај последњи листак, те прочита ове неколике ретке које не писах ја него Мојсије и Соломун !...

    Може се догодити да ове њихове речи разбуде у читаоца така осећања каква не би изазвала ни најбоља прича !....

    Мисао изазива мисао; мисао попуњава мисао; мисао осветљава мисао: мисао је мајка мисли; мисао је клица животу; мисао је јамство будућности!

    КРАЈ
    Иди брзо, жури се ! Добро, рајо, добро!. Штета. Мир вам!. - Нека вам је јутро сретно! Нека је угодно Богу! Камо пилав, дете! Кувар. Божја воља. Чудо! чудо! Даће Бог! Празан разговор! Браво! Од арапске речи:{S} Мусибет = беда, несрећа. Камен с ког се узјахује. Кујну. Селанце у Руднику које се данас зове Љубичинац. Реч Тршић Вук је изговарао затежући малко дуже на р. Чувај се, клон’ се! Купатило. Турски суд. Јагње моје! Да одвију +++значи+++ да надвале, да победе. Бог. Велико госпоство. Хамедија — управо мухамедовача = бела чалма. Теферич је место где се весели. Музика. Где је сад Позориште. За Бога, Господару! На поље! Сјајни знак, орден. Чувај се, клон’ се! Мојсије, књ.{S} V, маза VI, 18. Мојсије, књ.{S} V, глава IX, 1—4. Приче Соломунове VI, 10—19.