ШКОЛСКА ИКОНА
I

Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је, опет, имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.

Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али је она била потчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам и о њој причати.

Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он, опет, са своје стране није ни сањао да његова ријеч најалово прође, или да он узима власт која му не приличи.

Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.

— А што ти, Стјепане, не жањеш?

— Како ћу, оче?

— Српом!

— Знам оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.

— А моба?

— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.

— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.

Сјутрадан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.

Поп је све што је имао свога звао „црквено” и „народно”, а све што је сеоско „наше”.{S} Могао је он ићи у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:

— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?

— Благослови! — каже ковач и иде руци — а шта ћу кад немам посла?

— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?

— Нијесам, оче!

— Нијеси, јабоме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу!

Он иде даље, а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши па их све масти, а испод трапа, гдје хвата можданик, подметнуо двије старе коњске плоче да се мало гигају кола као на „вендерима” и да се попу „не труцка зорли”.

Једном у сумраку угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у Обор.

— Куда ћеш то, Луко?

— Благослови, оче! — У обор!

— А чије су?

— Ама не знам ни ја.

— Је ли више крмача или вепрова?

— Крмача.

— Ровашене?

— У десно ухо.

— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек закаже селу да пази на те свиње; јер ако још једанпут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.

Не зна нико, па ни он сам кад се родио.{S} У оно доба гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал' је била годину двије млађа, јал' није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох, нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета, ни мачета!{S} Док су још живи, биће им доста, а послије — народно је и било.

Поодавно је већ како поп не може да махне косом, ни да закопа мотиком, али зато је он ипак увјек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној, час у другој њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.

Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.

Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.

Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увјек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац, па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп једанпут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити; да је бог оставио недјељу и празнике за цркву; да се у остале дане човјек радећи моли богу; да се он за све моли кад они морају радити; да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених који одсад не буде петком радио.

И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ниједне главе која светкује петак.

А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи, поручи кмету да зовне још људе којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Једанпут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне недјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад напошљетку сав поцрвење, па поче да дршће, каже: „Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани?{S} Какво је то зло ударило, да је горе неголи у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу; кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра-прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо, ти Рајковићу, ти Иванковићу, ти Јоване Бојичићу и ти Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде, и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал' се мирите, јал' ћете одсад с богом ратовати!”

Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце, и лако му, као да се окупао.

Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: „Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава докле си ми живота поклонио!” И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеца и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. „Хоће — вели — душа на нос да ми искочи!” Теретан јој сваки рад, и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се, истина, никоме, али попу пао некакав терет на срце, и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту, а све прислушкује код капка.{S} Али поши, како која недјеља, све горе.{S} Мука, истина, гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу, и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже, и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некаки болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се и разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.

Шта да се ради?

Уједанпут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.

— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.

Поп разбуди Мића који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.

Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некака страшљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изиђе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан духова.{S} Сио поп на клупицу у авлију, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му уједанпут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.

Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.

Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његову дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави „црквеној попадији”, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: „Удри, посветила ти се!” Све иде добро и сви се добро надају.{S} Попадија се опоравља и већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је насамо, често му се развуку уста, гледа на ону страну гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: „Слава теби, господе!”

Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати „молитву од крвотеченија”. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: „Благослови ме... и опрости!” Послије јој се, ваљда од бола, развуче лице, трже се једном и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.

Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас, и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи, а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлијска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ, поводећи се, уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изиђу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и уђе у народ.{S} Сви поустајаше.

— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима — рече поп.

Жене, једна по једна, њега у руку па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.

— Браћо, — рече поп — ви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.

Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час пô заигра.

— Ја, — вели — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља гледати.{S} Шта ћу ја, стар и нејак, с њиме?

Опет сви ћуте и уставили дах.

— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.

Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже.{S} Поп издиже главу и погледа по свјема:

— Је ли оно тешко селу?

— Не дај, боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!

Аксентије Смиљанић истаче се напријед:

— Ако је твоја воља, попо, и твој благослов, да узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо какој бабињари да га прихрани док не узмогне само јести.

У тај пар отворише се врата од куће, и Иконија, сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.

— Ја — вели — не дам дијетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.

— Да узмемо Иконију! — викнуше сељаци.

— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.

Станоје Глувић стидљиво изиђе напријед:

— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!

— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро — рече кмет.

— Нека је с божјим благословом!

Иконија се врати у собу.

— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек, а незнан му је час смрти.{S} Наш је гријех ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете прије него га дам из куће.

— да га крстимо! — рекоше сељаци.

— Ко ће бити кум?

Међу сељацима наста жагор, али убрзо изиђе Нинко Вилотић.

— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.

Поп се трипут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа

Тако се дијете крсти, и надјенуше му име Марија.

Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе поново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци нехотице сви поустајаше и поскидаше капе.{S} Нинко отпоче:

— Куме мој и оче, срећна да ти је Марија и наше кумство!{S} Дабогда свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и по носиш њоме, како се народ дичи и поноси тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много!

— Амин, дабогда! — одазваше се тихо сељаци.

Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом, и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић, а за њим сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама веза новце у мараму, па даде попу:

— На остави; ово је Маријино!

Онда је узе на руку и понесе је попу да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом, па одоше, а он оста сам као сухо дрво, и на срце му паде туга.

Дуго се опирао срцу не хотећи „срдити бога”, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала, и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне, и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.

II

Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је сасвим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу и као да те нешто питају.{S} Ја знам, кад се деси да сам сâм у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем напоље.

Учитељ је био један кројач који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаког није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни; какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао да и он није имао удјела у Маријину отхрањивању.{S} Видећете како!

Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.

Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.

Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:

— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте, хвала богу, и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се помало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће — вели — научити у мојој кући гдје нема ни преслице, а камоли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи. — Ја велим да је опет дате мени у кућу — рече Глувић.

— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а, хвала богу, паметна су ми чељад, имаће се и код мене чему научити.

— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговарати и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу и нека почне наук.

Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица, весела, узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:

— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.

Зачудише се људи:

— Кажи-де!

— Ја велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.

Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:

— Зар ти, — вели — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати у мојој кући?

Учитељ се уједе за језик:

— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим није рођено да копа и оре, а то би било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!

— Шта то? — рече Мојсило Прокић.

— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.

— Каку школу?{S} Ко је још видео да женско чељаде иде у школу?

— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца, и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло да ће и по селима почети, па је гри'ота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава, и никако друкчије!

Загледаше се сељаци.

— Шта велиш, куме? — рече Нинко попу.

— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.

— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.

— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте, неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А, послије, у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања..

— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?

— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.

И тако Мара остаде код оца, а пође у школу.

На једно по године послије тога напрасно се разбоље поп, заковрну одједанпут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.

— Браћо, — вели — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо да се договоримо за неке ствари.

Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.

— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо.{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.

Они се згледаше.

— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите док добро не смислите и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!

Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.

Поћута поп и одмори се, па онда, устежући се, настави:

— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам, а душа вам!

Кум Нинко испружи врат, хракну мало, па рече:

— Гледаћемо га као своје!

Поп настави:

— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја или каке задјевице, шта би оно, сироче, онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио да јој за сваки случај одредимо мало имање од народног добра.

— Куме, — вели кум Нинко — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...

Поп нестрпљиво махну руком:

— Станите, не разумјесте ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово што ја досада држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче и да би се имала чиме прихранити, да је, не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л' вам право?

— Како ти наредиш!

— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали кад се родила.{S} И то је њено!

— Божје, па њено!

— Е, сад ми је — вели — лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.

Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ, истина, паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, иако ослабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.

Али његова подјела имања оста.{S} И народ и данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује, нека пита само кога из мог села.

Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дану школи „на приват”.{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама који су у војсци.{S} И попа она одмењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо, и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп, кад је погледа, уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали а њему иду сузе као малом дјетету.{S} Сасвим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.

Тако смо ми рачунали а учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила „васпитање” и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али се опет деси нешто што промијени наше рачуне.

Те ноћи дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш попа дошао у варош да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стојао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.

Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало помало, само осташе попови код владике.

Онда поче владика једног по једног питати: како се зове, одакле је, кака му је нурија, и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је и хвали се нама — хвала му! — као својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а богати, колико ти је година?

— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.

— Лијепа старост! — рече владика. — дабогда још дуго да поживиш!{S} А богати, оче, не прими за зло, гдје си ти школе учио?

— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.

— А онако нијеси, да речеш, какијех школа учио?

— Нијесам никакијех.

— А знаш ли правило службе како ваља и „обредословије”?

— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.

Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.

— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!

Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:

— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!

— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног Турчина покрстио, и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.

Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр!, па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:

— Хајдете — вели — поздравио вас господин владика да идете на ручак.

Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!

Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић код кога ми купујемо со и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао пред врата и помагао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.

Мара одмах притрча, па владику у руку, а он њу у чело.

— Твоја? — пита владика

— Божја, па моја! — рече поп.

— Да је жива и здрава! — рече владика милујући дијете.

Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.

Кад чича изиђе, а владика помилова Мару па рече:

— Овога чику, 'ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!

— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.

— Од тебе се, оче, — рече владика — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?

— Мара

— Да је благословена!

Послије ручка много се штошта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, „а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!”

Владика се добродушно и лако насмија.

И c Маром је много штошта говорио.

— Који је оно светац? — рече он њој, па показа на једну икону на зиду.

— Цар Лазар! — рече Мара

— Гле!{S} А откуд ти знаш?

— Прочитала сам оно доље.

— Зар ти умијеш читати?

— Умијем.

Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:

Маче војску старац Југ-Богдане,

У Богдана силна војска била...

— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?

— Није он жив — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.

— А шта је то Косово?

— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство и гдје је погинуо српски цар Лазар.

Ту њене очице поново потражише слику Лазареву.

— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика. — Узми ту књигу па читај код куће!

— На поклон? — рече Мара изненађена.

— На поклон!

Бјеше то једна велика пјесмарица, сва у злато увезана.

Поп нагнуо главу, а од милине све му сузе капљу у тањир.

Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:

— Па шта мислиш сада с њоме?

— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу да се дијете учи раду.

— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу.

— Не чу ти, оче владико, свршила је!

— Знам, свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.

Попа штрецну као да га неко ножем удари.

— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.

— Е, — рече владика — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.

— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!

— Пошљи је у Биоград на науке.

— А колико то траје?

— Четири године!

Поп преблиједи као крпа и разрогачи очи.

— Шта се то, побогу, толико учи?

— Науке — рече владика.

— А шта ће то њој?

— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет него што је био за твоје младости, а још ће друкчије бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, акоће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.

Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:

— Треба ли ту штогод трошити?

— Једно пет шест дуката мјесечно.

Попу чисто одлакну:

— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?

— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.

Поп се забечи:

— Каких хиљаду дуката, кака имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је, истина, народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!

Владика се мало искашља

— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.

— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.

А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити — мора!

И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.

Силне се припреме чине.

Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонац с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико „заире” да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио из вароши шарен ковчег, и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.

Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некака му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаком заносу.

— Да бог да да ово све на добро изиђе! — рече баба Стевана.

Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па ту леже.

Кад сан, који не може растјерати никака брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће, а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило које је горјело пред иконом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.

Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изиђе напоље.

Пред кућом кум Нинко попушта штрањге коњима који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изиђе на капију; у селу је још све било мирно, само гдјегдје што шкрипне ђерам, или лупне капак од прозора, Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.

— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.

Поп га отпоздрави:

— Добро си поранио, куме!

— Шта ћу? — рече кум Нинко. — Пробудих се раније, па кад не могох заспати, а ја викнух дијете да хвата

— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.

Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве, а и од старости.{S} А гдје би њега, старца, пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети.

Ту они говорише које о чему, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу. дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата, и авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десет кола, а Мара — још спава!

Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.

— Осваја дан, — рече — ја велим, у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.

Иконија с црвеним очима утаче се:

— Спава још дијете!

То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробуди дијете?

Али кад прође једно четврт сахата и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.

Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:

— Маро сине, устани!

Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа:

— Како сам лијепо сањала, бабо!

— А шта си сањала, 'ћери?

— Сањала сам кô ја у некој великој вароши, па кô неке велике, велике куће: па кô ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!

— Па сад ћеш, 'ћери, у име бога, у Биоград — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.

— Биоград? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа

— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.

Послије је ушла Иконија с другим женама, и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете које се и само купало у сузама.

— А шта балите, ви жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.

Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:

— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!

Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:

— Пољуби бàбу још једанпут и кажи: „Благослови ме!”

Она се наже из кола попу и пружи руку:

— Благослови ме, бâбо! — па наслони усне на увелу попову руку.

Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну, у плот.

Наста тишина.

Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.

А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:

— Ошини!

Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:

— Чувај ми дијете, тако ти живота и самосазданог створитеља!

Нинко дохвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу и престрављено викну: „Нећу у Биоград!{S} Нећу!” Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.

Коњи све крупније касају, и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.

Још мало се види кроз облак од прашине како се кола крећу.

Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне „збогом!”, и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.

Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је многа чуда што је видио у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и са Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много којешта, да ни десето не знаш чему је и зашто је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа, већ пљуцка испред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, замал', вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: „Нека, хвала, могу ја и из чиније”, те није хтио прљати тањира — Знали смо ми већ унапријед да нас он неће осрамотити!

Поп га је час пô прекидао: „А Мара?”, или „А она шта каже?”, а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи код којих је пазе да не може боље бити: „Не слази”, вели, „с крила.” Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: „Није”, вели, „ни плакала!” Гдје ће то бити да дијете не плаче?

Што да вам причам како нам је било без ње; што да вам причам како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово а ради оно, мисли једно а говори друго?{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама, и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп наврат-нанос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би развлачило приповијетку, и све то само би онај разумио који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морао оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу, и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.

Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође, изгледа да је малочас било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некака неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола, па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: „Похитај, не задржавај се!”

Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.

Боже, кад она дође!

Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жèнâ пуна кућа, па се само вајкају: „Леле мене, како је дијете ислабило!”

— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.

А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.

А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси!{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича којешта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.

Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије опет је с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње да води душу села из села.

Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} Наново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо у коме вели: „Слатни бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски.{S} Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски да стигнем друге, и тако даље” Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо отуд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега, сиромаха, само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.

Претурисмо још годину дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа код које је Мара у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се сасвим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика Попу је казао: „Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!” Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.

Међутим, мијења се штошта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде, сиромах, на пут на који се иде затворених очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Био је, сиромах, некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу, а школу затворисмо.

Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он им утврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши! ... хтједох рећи: чисто нам је, божепрости, стајао на путу.

Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали.

III

Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и о оном, а младеж се игра и весели.

А друмом за наше село иду једна кола, и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламни шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају, а међ њима једна дубока бора која се ни онда не изједначи кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она одскаче на младом лицу усред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало уздигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо, ал' не мршаво, а велике смеђе очи допола затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до три године.

Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.

Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд, хајд, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.

Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо и као да је богзна како уморан приђе столу гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом:

— Је ли овдје кмет?

Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:

— Ја сам, господине!

Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, nриђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.

— Жив био, сине! — рече поп.

Ал' господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала, и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.

Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:

— Гдје је овдје школа?

— Ту је, господине, одмах до цркве.

— Води ме! — рече господин човјек.

— Затворена је!

— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.

Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?

Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал' он не хтједе сјести, већ опет вели кмету:

— Дела брже, уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.

— Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет. — Није сабља за вратом.

Учитељ се насмија, ал' само лијевим крајем уста, и лијево око сасвијем му се затвори, а онијем другијем погледа најприје кмета у опанке, па онда у капу:

— Нећу, — вели — хајде ме води!

— Ама сједи да пијеш штогод! — рече кмет.

— Нећу ништа, рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње — води ме!

Кмет оде с њиме.

— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал' је нешто превећ мудро, јал' је сасвим лудо!

Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући зашто, дадоше се у некаку тамну слутњу.

Другога дана изишао учитељ у механу.{S} Сједне сам, намргоди се, па ћути.{S} Поручи штогод да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста не хтјесмо сазивати дјеце.

Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријеч проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} јесте, ал' учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету који је начињен од кухинских врата под која је подметнуо на четири краја по пет шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босоног лежи и чита некаку купусару.

— Помози бог! — рече поп.

Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.

— А камо се ти, учитељу? — рече поп.

— Ево ме!

— Знам!{S} А камо те у цркву да пјеваш?

— Нијесам пијан да пјевам!

Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.

— Шта ме гледаш?

— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.

— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!

Па опет се извали на кревет и отвори књигу.{S} Поп се прекрсти, па натрашке изиђе из собе.

Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.

Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ, чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.

Ко зна зашто он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?

И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда-онда проговори, нико не разумије, он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодно оде.

Једанпут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} Наспрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу и хлади знојава ковача.

Кад учитељ дође напоред њега, а он се окрете:

— А што си ти море, стао ту?

— Што сам уморан — рече ковач.

— Знам; а што си стао на промаху?

— А?

— Што си, велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?

— 'Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.

Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још једанпут, не рече му ништа.{S} Само се сави у струку и оде даље.

Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.

А тек учитељ пред њега као какав капетан:

— А што — вели — бијеш ту марву?

— Ја шта ћу, кад неће да иде?

— А што је не храниш добро, па би ишла?

Павао исколачи очи:

— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!

— Гори си од те марве! — рече учитељ.

Павао се испријечи:

— Немој-де ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!

Учитељ зачкиљи очима:

— А који сам ја?

— Чивутин — рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.

Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови уједанпут потрчаше.{S} Павао се дохвати за стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека, окренув се учитељу, викну: — Упамти-де ти, учитељу, коме си казао да је марва!

Сељаци су видјели, истина, да је овај учитељ сасвијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило што га поп ама ни у уста не узима.

Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Једанпут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалисати како га је учитељ научио.{S} Ал' кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође, и кад се он даде да га учи којеко ко није ни орао, ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.

Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу:

„...{S} Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду који је још с два-три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не ради!...{S} Хоћу да пресвиснем гледајући ову неправду!...”

IV

Већ се приближаваше Петровдан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петровдан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Никлићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} Уједанпут пљесну рукама:

— Мара!

— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.

Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.

Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде, лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.

Поп је ухвати објема рукама за главу, па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој кући.{S} Поп од радости ни говори, ни ромори, само брише очи, и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као нека госпођа!{S} Па каке су јој оне хаљине, па како иде!...

Сутрадан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини и сваки час се враћа да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.

Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом. дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима.

— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.

Мара још дубље повуче пару:

— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. — Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!

Иконија јој завири у очи, па онда погледа на страну куда Марине очи бјеху управљене:

— Дуд? — рече она.

— Шта?

— Гледаш у дуд?

Мара се слабо насмјехну:

— У дуд и свуда! — Па замишљено настави:{S} Чисто сам гладна овога ваздуха

— Е, печем ја каву за тебе — рече Иконија — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!

У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала; уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час пô виси капљица којом душа роси кад јој се мркне и кад свањује.

А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ђерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти коме учитељ рече да је марва.

Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.

Поп не скида с ње очију.

— Шта си радила, сине, откад си устала?

Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.

— Гледала сам природу — рече она безазлено.

Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипрста и састави им врхове. па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.

— Природу! — рече он замишљено. — Да!{S} Тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!

Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.

Дани измичу.{S} Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад-тад учитељ заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.

То је она сентименталност, ваљда својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем: најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла.

Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.

Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.

Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се одједанпут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.

Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и сетно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда уједанпут тресне ножицом и уздигне главу:

— Luѕcіnіa phіlomela!{S} Па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и са некаквим поуздањем шапне: — Plantago lanceolata — проста ствар!

Неки пут, опет, стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет уједанпут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори па навали читати.

Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих, и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи, оне су влажне и лице гори као у грозници.

А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика, у дугим хаљинама; корача плоту, и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.

— Не знам просто шта да радим! — говори слика из авлије.

— Остани! — вели слика са улице.

— Одмах си се расрдио!

— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам!{S} Ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или — или ...{S} Видим све.{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку...

Ноћ је била црна као мало која њена дрýга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: „О твоју главу!” па опет спава.

На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.

У тај пар из школске авлије изиђоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.

Павао опали из пиштоља, а запаљена се сукија устави пред школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.

Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић који је, веле, још под Милошем ратовао.

— Упомоћ! — викну Павао потрчавши њему.

— Шта је?

— Побјеже учитељ!

— Бестрага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован

Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.

Матија опали и сам из пиштоља:

— Упомоћ, браћо, поведе се робље!

Поп се пробуди, па уплашен потрча прво у Марину собу:

— Устај, сине, некака буна!

Али из Марина кревета нико се не одазва.

Поп приђе кревету и пипаше по њему да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.

Он истрча напоље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.

Аксентије Смиљанић позна га у мраку:

— Побјеже! — рече он.

— Ко?

— Учитељ!

Поп дахну душом:

— Срећан му пут!

— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?

— А?

— И она с њим!

Поп се занесе, и а да падне наузнак, а сељаци га прихватише.

У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!

— Сједајте! — викну он. — Сад ћемо га ухватити!

Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.

За њима пристадоше још неколико кола.

Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и да није старијих људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:

Живог или мртвог! — дере се он. — Живог или мртвог, моја глава цареву плаћа!

И учас, као неким чудом, сви неодољиво зажељаше ухватити учитеља и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изиђосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.

Дођосмо већ у прво село.

Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке; не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.

— Отишли су преко Јаруге! — викну гомила, и све наже, као јато чворака, натраг.

— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!

Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.

Ал' да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо поново пушке у нашем селу и видјесмо како се црвени небо.

— У село!{S} У село! — чу се са свих страна.

И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: „Ватра!” „Ватра!”, „Изгорје школа!”, „Изгорје црква!” Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља: а кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.

Кад стигосмо пред школу, а она гори увелике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.

Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи напоље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је који смо помислили да је помјерио памећу.

— Воду! — дрекну он.

Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} Уједанпут загрмје попов глас:

— Икона!{S} Икона!

Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.

Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи унутра.

У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак. дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.

Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше и ми угледасмо попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.

Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрила сва прса, дигао икону више главе, и кроз онај тутањ и праску, чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: „... первје бо пришел јеси, светитељу Саво”...

Нинко цикну као гуја кад угледа попа:

— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па, као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде посред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.

— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.

Додаше му.

Он дохвати котао оберучке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га заниха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче, а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено место.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.

Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.{S} Мало после разиђе се дим, и ми га угледасмо како прескочи преко греде која се пушаше на патосу, па пође вратима.

— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.

Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазовић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима ка земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгоријело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:

— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!

Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.

Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице, гдје је била школа, сукне још час пô пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.

Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.

Погледа око себе:

— Гдје је икона?

Ми му показасмо.

— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.

Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:

— Како си, оче?

Поп се трже и обрте очи на ону страну гдје владика стајаше.

— Шта те боли? — рече владика.

Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:

— Овдје!

Доктор приђе, обрташе га, јадника, и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:

— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?

Поп слабо одговара:

— Не!

— Боли ли те ма штогод? — рече доктор.

— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.

Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици напољу рече:

— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!

Он оде, а владика се врати у собу.

— Оче, — рече владика — желиш ли штогод?

— Да се исповједим! — рече поп.

Владика се забезекну:

— А какав тебе гријех мори?

Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили унаоколо.

Слабим гласом поче поп:

— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?

— Сјећам.

— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?

— Сјећам!

— Чуј ме, оче владико, и ви браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човјек.

— Како то, оче? — рече владика.

— Тако, оче владико!{S} Ја затварам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја, прост човјек, смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих лопова као ја што сам.. што сам био...{S} Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:

— Ни ви, браћо, узимати попа који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!

Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:

— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.

У тај пар чу се напољу врисак и врата се нагло отворише.

На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.

Ми се склонисмо, а као да нас пушка посред срца удари.{S} Она корачи једанпут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.

Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.

— Још ближе! — шапну поп.

Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе ни руку с очију.

Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на попову лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:

— Служи овоме! — рече поп, а очима показа на светога Саву који му је лежао на прсима.

Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:

— Сад ми је сасвим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!

То бјеше пошљедња његова ријеч!

Прошло је од то доба досад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.

Кажем му се.

Много смо штошта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно упитам:

— Шта је, богати... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, богати, с Павлом Ђерићем?

— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгоре, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: „Погинули при освајању шанца на Горици.{S} 29. декембра 1877, тај и тај, тај и тај, тај и тај”, па онда рече и:{S} Павао Ђерић, поручник!”

— „Одакле је?” — викнусмо ми сви.

Он прочита наше село.

— „Бог да му душу прости!”

— А... онај.. ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?

— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ, веле, оде у Биоград и ожени се некаком што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља.{S} Неће он, сељаче, никад среће имати!

Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.

— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.

Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће: устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог који је и у старој школи стајао.

Познао сам је.

У мају 1879.