TC "Бела кућица " \f 0 \l "2" БЕЛА КУЋИЦА

Давно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?...

Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац...

Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила...

Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири.

Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!...

О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши...

Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела.

А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође.

Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом.

Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита:

— А, учитељу, ко ти је почупао косу?...

Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори:

— Године, синко!...

Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио:

— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца!

Дамњан прочита неколико редака.

— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада.

Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком.

— Милисаве, изиђи-де ти напоље!

Милисав изиђе.

Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати!

— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео.

Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види.

— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?...

— Јесам, учитељу.

— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!...

Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру.

— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?...

Милисав ћути, а сузе му теку низ образе.

— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу.

— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео...

Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући.

Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају...

Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују.

До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо!

Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи.

— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ.

Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе.

— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу...

— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане!

Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама.

— Узми, пиј!...

Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе.

— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби...

— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!...

После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе:

— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете...

Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао.

— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице.

Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију...

Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци...

Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама.

Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити.

Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа.

Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри.

Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом.

Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше.

А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође...

Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била.

Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику.

Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима.

— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице?

Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика.

— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак!

А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван...

— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?...

Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати.

— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде:

— Богме, учитељу, није лако имати тутора!...

— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!...

— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“.

Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво.

— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?...

— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање...

Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани..

Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику...

— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече:

— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка!

— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица.

— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће.

Јелица му даде стручак босиљка.

— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак!

— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче.

— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело!

Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке...

Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом.

— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?...

Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом.

— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!...

— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише!

Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши.

— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!...

— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо!

— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован.

— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио...

Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола:

— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!...

И тако се разиђоше...

Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле...

Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти.

Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“

Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша.

Злато сину, а мати скочи, уплашена.

— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо!

Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече:

— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!...

Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!...

Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати.

Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част...

— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан!

Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој?

Дође време да се игра.

Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло.

Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна.

Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну.

„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“

Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије:

— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!...

Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина.

Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи.

— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше.

То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво:

— Ох, драги мој Милане!...

Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености.

— Отеше ми те, грлице моја!

— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне.

Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може.

— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?...

. . . . . . . . . . . . . . .

Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију.

Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена...

— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?...

— Оно, које и ти... босијок и ружу.

— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим.

И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице.

Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа:

— Шта радиш то, Милисаве?

— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице.

— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја.

— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче.

— Сви ћемо заједно живети!

Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа:

— Ох, ала би то дивно било!

А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога.

Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења.

— Ох, Милисаве!... драги мој!...

И они се наново пољубише.

Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио...

У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао:

— Милисаве синко, уђи у кућу!

Милисав га је послушао.

Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало.

Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал...

— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом.

Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку.

— Наумио сам је, старче, у тебе просити.

— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам!

— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим!

— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја...

Милисав га пољуби у руку, па оде...

Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора.

Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!...

У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати...

Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори:

— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!...

И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута:

— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао.

После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља.

Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце.

— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами...

. . . . . . . . . . . . . . .

Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре.

Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити:

— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити...

Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице.

— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!...

Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити.

— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа.

— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће...

— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован...

— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он...

— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила.

— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!...

Учитељ се трже:

— Никола, то није Богданово дете учинило!

— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна.

Учитељ је дрхтао.

— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио...

— Ти пиши што ти ја заповедам...

— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!...

— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је.

Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне:

— Милисаве!{S} Јадно моје дете!

Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори:

— Милисаве, признај!

— Шта,... — питаше младић зачуђено.

— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино!

— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора!

— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно.

— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!...

Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде:

— Па шта сам ја учинио?...

— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!...

Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом.

— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!...

Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику:

— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин!

— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију.

Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији.

Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан.

То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати.

А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици:

— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори:

— Јесам, господине!

— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо?

— И њега, господине, — одговори понизни ћата.

— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести.

— ’хоћу, господине!

После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест.

— Има ли ко да чека?

— Неки људи, господине, дошли из Ратковића.

— А јесу ли што за децу понели?

— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!...

— Нек чека!...{S} Кога има још?...

— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица...

— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу.

— Добро, господине... — вели капетанова сенка.

— Други нико није пред вратима?...

— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору.

— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе...

Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор.

— Одавно те нисам видео, Радоване...

— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети...

Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече:

— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање.

— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта!

За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори:

— Ја нисам!

— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други?

— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе:

— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!...

Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече:

— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора.

Радован остаде.

Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи:

„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“

Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују...

— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца.

— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао...

— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу...

Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати...

. . . . . . . . . . . . . . .

У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво.

За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне...

— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута.

— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече...

Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула.

— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна...

После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече:

— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа.

— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?...

Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер.

— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља.

— Ја сам! — одговори старац.

— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?...

И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца.

— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре.

— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена.

Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег!

— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш.

— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!...

— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја...

Учитељу пођоше сузе на очи:

— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију...

Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити.

— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући.

— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!...

Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу.

— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља.

— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех.

— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!...

— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао.

Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца.

— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?...

Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори...

— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити.

— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути.

— Хоћу!...

— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока.

. . . . . . . . . . . . . . .

Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба.

Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се:

— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!...

Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио...

— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?...

Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте.

— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан...

— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности...

Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља.

— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?...

Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече:

— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом?

— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда...

— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе...

Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети...

— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?...

— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!...

Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много...

— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?...

И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило.

— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети...

Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече:

— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао:

„Блажени изгнани правде ради!“

— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!...

Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече:

— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења.

— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем...

— А ти иди, не смемо много дангубити.

Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече:

— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети..

— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати!

— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети...

Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући...

— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча.

— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен...

— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици.

Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића.

Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима.

— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу...

Јелица се трже и бризну плакати.

— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама.

— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући...

Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали...

— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину.

И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима...

— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!...

На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца.

— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио..

Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече:

— Ах, сиромах!...

. . . . . . . . . . . . . .

Осам је сахати избило.

Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану...

На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника.

— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом.

— Ено га! — додаде Сремац.

И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава.

За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац.

Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду.

— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе.

Сведоци уђоше.

Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре.

Сад се диже млади Гружанин.

— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке?

Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће.

А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну.

Сад уђе и стари Сремац са учитељем.

Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само:

— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!....

Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест.

Милисава ослободише.

С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу.

— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!...

Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори:

— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан!

Он тешко уздахну:

— Слободан!...

А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац.

— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује.

Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати:

— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом:

— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити.

— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити.

— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити.

И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима.

Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице.

— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку.

Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку:

— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао.

— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби...

— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца...

— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице?

— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа...

Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених.

— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености.

— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати.

. . . . . . . . . . . . . . .

То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу.

А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер.

Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може.

. . . . . . . . . . . . . . .

После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица.