TC "Увела ружа (1899) " \f 0 \l "2" УВЕЛА РУЖА

(ИЗ ДНЕВНИКА)

„— — — Опет сам те сневао!{S} Како жалим што сан оде те и ти с њиме!{S} Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више.{S} Али хвала и сну.{S} Слађе је сневати него ли збиљу гледати и гушити се од наврелих осећаја, успоменâ и тешка, хладна, самотна живота...{S} Да, слађи је сан, сан детињства и младости; сан старе, поцрнеле и чађу сву испуњене куће са великом баштом ограђене тарабама и пуне цвећа, старих шимширова, испуцаних стабала од крушака и кајсија, С густим, густим џбуновима и грмљем; сан потока што поред куће тече са високим тополама, младим врбама, брестовима и меком, увек влажном травом.{S} Па сан топлих ноћи кад ветар душе и лишће креће, кад месец сија а из обасјане даљине допире звон од клепетуша и тиха, монотона песма пастира у „дудук“; сан тамних вечери, развалина од зидова, турских конака, џамија, опалих стреја са слепим мишевима, вештицама, вампирима и „сајбијама“ ... сан младости и среће!{S} Хајде да сневамо:

Били смо комшије.{S} Твоја мајка само тебе, моја мајка само мене имађаху.{S} Баште наше беху раздвојене потоком, преко кога се прелазило на намештане, овеће, каменове.{S} Твоја мала кућица, скоро зидана, приземна и местимице окречена, скриваше се у дну баште и од ње се виђаше само кров са новим цреповима.{S} Наша кућа беше стара, широка, сува, гломазна и заудараше на чађ.{S} Са улице била је ограђена високим зидом.{S} Капија беше велика, стара, са похрђалим алкама и испод које се могаше човек провући у свако доба.{S} Испред куће беше стари бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала, црна барица по којој патке цео дан батргаху.{S} Више бунара била је винова лоза, а насред дворишта стари дуд — „шандуд“.{S} С леве стране беше одмах поток, а иза њега ваша башта ограђена заваљеним и испрекиданим плотем...{S} Је ли, памтим ли добро?{S} Ви бесте са села, скори досељеници.{S} Продали сте у селу ваш посед и дошли у варош.{S} Отац ти и старија сестра умрли, а ти с мајком остала.{S} Нешто од непродатих њива у селу, а нешто и од наднице твоје мајке, ви две живеле сте лепо и тихо.{S} А ти беше увек, од свију комшијских девојчица најбоље и најлепше обучена.{S} Твоја мајка иђаше једнако у сељачком оделу, али тебе кићаше и гиздаше као најбогатију.{S} Каква ли беше тада!{S} У шалварицама, кратком, тесном минтану са широким рукавима, опасана бошчицом, у лаким папучицама и повезане главе, иђаше ти.{S} А ход ти беше брз, лак.{S} Како да те не памтим кад долажаше к нама?{S} Прелазиш преко потока а ручице си дигла увис.{S} Плаве, велике очи оборила си доле и ногом бираш на који ћеш камен стати.{S} Твоја уска недра и још тањи пас превијају се час на леву, час на десну страну.{S} На твоје бледе, дугуљасте образе избило једва приметно руменило, а бујне ти коврчасте косице пале по челу и око ушију.{S} Прелазиш ти, гледаш где ћеш да ступиш, прво опробаш камен да ли је он доста сталан, па онда занихав се, и уздигнувши главу, лако као срна, скочиш на нашу страну.

— Ах!{S} Ево ме! — велиш стајући преда ме — шта си ме звао, а?

— Мајка те зове! — И ти не гледајући на мене, брзо, превијајући се и избацујући из шалвара твоје мале ножице у белим чарапама, отрчиш матери која те пошље да јој нешто купиш у чаршији.

И ти си увек трчала, радовала си се кад би те моја мајка послала зашта и као да си се тиме и поносила.{S} А имала си и зашта.{S} Јер мучно беше мојој матери приступити.{S} Као да сад и њу гледам где погурена, у свиленој антерији, повезана црном шамијом и то тако да јој се само нос и очи виде, претура по својим сандуцима и долапима.{S} Вади из њих стара, већ плеснива одела, скупоцена али пожутела платна и свилене тканине које почеле већ да се осипљу.{S} Увек је чистила златно и сребрно посуђе и сваки час га намештала у гостинској соби како би истакнутије стајало.{S} Цео дан је проводила у гостинској, сниској, поцрнелој соби, која беше лепо намештена.{S} У њој је било нагомилано све богаство које беше преостало: као стари персијски ћилим, по рафовима велики „сахани“, сребрни „зарфови“ за шоље, позлаћени чираци за лојане свеће, по миндерлуцима велики јастуци, „чупавци“...{S} Беше богатих старих икона, сребрно кандило; слике Божјег Суда, Јерусалима, Пећи, Раванице, у златним оквирима и то почађале, плесниве, са оштрим, првобитним цртежима...{S} И све то нагомилано, стиснуто у малој светлости, помешано с мирисом од сувих дуња, грожђа и крушака што вишаху на таваницама, издаваше оштар а често и загушљив задах.

Увек је она била у тој соби и дотеривала и чистила намештај.{S} Само ја и она живели смо од моје масе.{S} Отац ми беше умро пошто упропасти гоТово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које је он опет предузимао више ради света, да се не каже: како ништа не „печали“ већ једе готовину.{S} Мати ми скоро за оцем умрла.{S} Зато сам бабу звао увек мајком.{S} Дакле од целе некадашње богате и знане породице само ми бесмо остали.{S} Она је ретко ишла другима, како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу коју је већ цео свет гледао.{S} Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте.{S} Била је поносна, повучена.{S} У целом њеном тихом, одмереном понашању истицаше се нека скривена и осетљива достојанственост.{S} Никад њу није могао ко да види, да она ради какве тешке послове.{S} Сем плетива и шивења ништа друго пред осталима није узимала да ради.{S} И сви су се чудили како ми излазимо на крај.{S} Говорили су да она има читаве бисаге пара, које је узела од мог прадеде, свога свекра, кад је овај умирао.{S} Чак су ме неки и запиткивали: да ли виђам код ње старинске велике, златне паре?{S} ОД тога ништа нисам видео.{S} Само често, у ноћи, тргнем се из сна, пробуди ме светлост свеће.{S} И ја се тада дижем и гледам, где се она скупила, на леђа бацила стару, чохану гуњу; нагнула се к свећи и нешто ради.{S} Подвила она ноге под шалваре, коленима притисла платно, једном га руком држи затегнуто и палцем притисла шав, а другом шије брзо, силно...{S} Њене суве руке само лете, а око ње разбацано по пет, шест парова готових кошуља.{S} Прозори собе ћилимом застрти, да се споља из собе светлост не види.{S} Ја је гледам, чудим се и питам:

— Нано?!

— А? — тргне се она и баца рад, па кад види да сам то ја, она га опет узима. — Што не спаваш?

— А што ти? — питам је.

— Спавај ти чедо, спавај.{S} Нана је спавала па сам се дигла на „подранку“.

Рукама пипам око себе постељу, а она равна.

— Ниси ти спавала!{S} И ја ћу да се дигнем. — И почнем да устајем из постеље.

— Не, не!{S} Ех, што си бедан! — вели она благо.{S} Па да би ме умирила, оставља рад и леже са мном.{S} Ја се згурим у њен скут, груди јој откријем, завучем руке у њене смежуране, топле пазухе, и, тако згурен, осећајући на челу њен дах и додир топлих јој уста, полако заспим!

А ти?{S} Беше сваког дана код нас.{S} Твоја те мајка увек остављаше идући на рад да седиш код нас, не трчиш и вијеш се по улицама и чаршији!{S} Ти си била жива, брза, хитра, а твоја мати повучена, сува, увек се склањала и била у бризи.{S} Изгледаше да је ништа не интересује, да ништа не види и гледа до само свој рад: окопавање, филизење и прашење дувана по њивама.{S} Ишла је и она брзо са прекрштеним и завученим рукама у недра и то погнуте главе, уза зид, по крајевима као да се чега бојала и склањала с пута свакоме.{S} Моја вас је мати радо имала.{S} Јер једно што нам бесте комшије, друго што од познаника и родбине не имађасте никога, зато вас је она призивала и дружила се с вама више као из неког сажаљења и мислећи да вам даје неку милост и тиме своју дужност испуњава...{S} И тако ја, ти, оне, сви ми, неосетно зближисмо се и постадосмо једна кућа.{S} Ако твоја мати што добро умеси, она доноси нама.{S} И, да то не би изгледало као поклон, она тихо и гледајући понизно у матер, моли је:

— Еве, ’аџике, да видиш...{S} Ја га истина... али ти знаш боле.{S} Обиђи да видиш!

Мати узима, једе, и ма да је изврсно јело, она опет ставља примедбе, како би то изгледало да она То једе само из доброте те тиме да твојој матери учини по вољи — милост.{S} А кад ми што год добро скувамо, онда мати пошаље, по мени, вама.

— На, однеси им.{S} Нека окуси Стана, јер ме је дете целог дана слушало.

И тако ми бесмо сви скупа, заједно.{S} Колико пута ти код нас, играјући се, уморна, у нашој топлој соби, наслоњена на колена моје матере, заспиш.{S} У том дође са рада твоја мати.{S} Улази она тихо, понизно, са прекрштеним рукама, носећи под пазухом остатак од свога ручка.

— ’Бро вече! — вели тихо, па кад те види заспалу, са опуштеним рукама и заваљеном главом на материну крилу, она се препадне од толике твоје смелости па прилази и узима те од ње.

— Што је, ’аџике, не пустиш на земљу него је држиш?{S} Мало ти и онако досађује па још и ово...

— Нека, нека — прекида је мати. — Нека спава.{S} Уморила се.{S} Седи, Маријо, одмори се...{S} Седи, дома нема нико да те чека.

И мајка ти, држећи те заспалу на крилу, подаље, уз зид, седа.{S} После отпочну разговори.{S} Моја мати је пита код кога је тога дана радила и на чијој њиви.{S} После јој казује од кога је садашњи газда ту њиву купио.{S} Онда јој набраја некадашње наше њиве, чивлуке, винограде; казује јој колико је то годишње доносило, с којим се имањем граничило, на који је начин То после отишло...{S} И онда, занесе се, па отпочне да прича свој живот, места и градове где су били, кад су ишли на хаџилук с дедом...{S} Онда набраја, казује до ситница о свима садашњим газдама „скоротечницима“: шта су пре они били, код ког служили, из ког су села дошли, како су се обогатили...{S} Прича она, а твоја мајка слуша је жељно, клима јој у повлад, а на лицу јој се види задовољство што моја мати то њој прича и говори.{S} После се ти пробудиш и онда вечерамо.{S} Твоја мати донесе што год од ваше куће, а и с оним што ми имамо, вечерамо заједно.{S} После вечере ти полијеш све, скупиш мрве са софре, а мајка ти опере судове, размести собу, па чак нам и постељу простре.{S} Ја и ти заспимо, а оне две наставе разговор до неко доба.

Па знаш ли — кад дође задушница, дан мртвих?{S} То је једини дан када мати намести и спреми, као никад.{S} Ујутру, пошто се да кокошкама, да оне прво окусе кувану пшеницу, ја онда разносим по комшилуку „задушницу“.{S} Прво доносим вама.{S} Мати мете у чанак пшеницу, поскурице и друго: као ораје, кестење, трешње.{S} Доносим вама, а ви ми у мој чанак дајете од ваше пшенице и поскурица.{S} Кад изредим тако све куће у комшилуку односећи и доносећи, онда пробирам што је најлепше за мене.{S} Кад дође време да се иде на гробље, мати спреми велику котарицу и наслаже све: пите, јела, зачине.{S} Нарочити момак то однесе на гробље.{S} Твоја мати дође, и, да не би изгледало да она хоће да иде у друштву с њом, тражи од ње штогод да јој понесе.

— Хајде, ’аџике.{S} Дај ако има што да ти понесем.

— Па нема ништа, Маријо.{S} Све сам послала.{S} Али хајдемо, можда ћеш ми уз пут што затребати.

И оне одлазе.{S} Улице и чаршију закрчиле жене с корпама, јелом и пићем.{S} Око њих се тискају и јуре ка гробљу просјаци, Цигани и Циганке носећи велике торбе за јело и тестије за пиће.{S} Јуре они и грабе ко ће што пре и лепше и боље место заузети пред портом гробља.{S} Ја остајем код куће, чекам тебе да дођеш те да заједно ручамо, као што смо се и договорили.{S} Ти долазиш с пуним чанком свачега.{S} Затичеш ме где дижем заклопце са јела и од сваког по нешто узимам.

— Што не чекаш? — велиш ти набурено.{S} И онда узимаш па све мећеш у сахане, ређаш их око ватре.{S} Ја те не слушам већ једнако узимам и једем.{S} Ти се љутиш.

— Немој.{S} Сад ћемо заједно да једемо.{S} Ако ли не? — нећу ни ја!{S} Ево, чекај! — Па брзо, хитро, узимајући тако озбиљно улогу домаћице, доносиш ти пред мене велику тепсију.{S} Прво на њу мећеш поскурице, хлеб, па онда кашике и виљушке (које ће бити сасвим непотребне — пошто ћемо прстима јести).{S} И да би све то изгледало као озбиљан ручак, ти ми у чашицу дајеш воде место ракије.{S} И тек онда доносиш јела, али највише пшенице с орасима и шећером.{S} Ја сам сео, прекрстио ноге и пуним уста, а ти само трчкараш, доносиш, седаш спроћу мене подвивши колена и пробираш што је најбоље.

— Ево, узми! — велиш ти озбиљно и пружаш ми.

— А што ти не једеш? — питам те, гурајући оно у уста што ми дајеш.

— Па такав је ред — одговараш ми озбиљно — мужу жена треба најбоље да дâ...{S} Она може и после, што остане од њега, да једе.

И затим, пошто ја напуним све џепове орасима и кестеновима, ти све онда дижеш.{S} Опереш сахане, да се не би познало.{S} Све средиш, загасиш ватру на огњишту, лепо и јако поклопиш судове јела да не би могла која мачка или пас што да узму.{S} И то хитро, озбиљно, са засуканим рукавима, уздигнутим шалварама, пазећи да се не упрљаш, ти у мах све то свршиш.{S} После, пошто затворимо кухињска врата, држећи се за руку, смејући се, излетимо напоље, у башту и поток, те да нас сунце греје, запљускује свежина и мирис зеленила...{S} Да чекамо, док се наше матере, исплакане, с главобољом, врате с гробља.

Је ли — да је овако било?

II

А после?{S} Мајка је моја желела, да ја постанем оно што мој отац не беше, да повратим изгубљено имање, уздигнем и још лепшим сјајем обасјам већ помрачено име наше.{S} А није знала сирота она да се опадање породица не зауставља тако лако и брзо, па још и на првом колену!

Шта је о томе она знала.{S} Она само сањаше некадашње богаство, зидаше своје куле на мени и можда баш јој и то даваше снаге и онолико дугог живота.{S} Даде ме у школу.{S} Учио сам се прилично.{S} За све време основне школе и ниже гимназије не беше ничега необичног.{S} А и тебе мајка уписа у школу, али је ти и не доврши.{S} После си учила да шијеш и кројиш женско одело.{S} И затим се опет врати кући да ту останеш.{S} Али не!{S} Ниси била ти само код своје куће већ и код наше.{S} Шта више, прво би наше двориште почистила, па онда ваше; прво би нама извадила из бунара воде и донела, па онда вама.{S} За Божић, Ускрс по читаве дане остајала би ти код нас помажући матери.{S} А твоја мати као и пре.{S} Увече би дошла са наднице кући, а ујутру, рано, ишла на рад.{S} То паде у очи комшијама, и већ почеше износити којекакве ствари, а наравно да сте ви у томе најгоре пролазили.{S} Подметало вам се неко улагивање и силом гурање код нас.{S} Колико бих пута чуо где говоре о томе и то као са неким сажаљењем помешаним злурадошћу:

— Ех, угнићу се.{S} Увиле се око оне старе жене, па јој не дају да мрдне.{S} Али ’аџика је ’аџика!{S} Зар ће она још и такве да гледа?...

Ето, знао сам ја то, слушао, мислио о томе, али сам опет ћутао.{S} И мати се томе чинила невешта, јер је била уверена о немогућности ма какве везе, а опет није хтела да прекида овај наш живот.{S} Једно, што вас је сажаљевала, а друго, што си је ти служила и дворила као рођена кћи.

И, као што рекох, све је било по старом.{S} Опет смо заједно вечеравали, матере су се разговарале, ти си штогод шила или плела, а ја читао.{S} Све је било по старом и дани су ишли, текли једно за другим брзо, неосетно, ти наши млади дани испуњени срећом и безбрижношћу.{S} Само су се наше куће сваког лета све више угибале и губиле у зеленилу.{S} Тополе су расле и ишле у вис, врбе разграњавале и крхале; крушке, кајсије, вишње и дудови све више дебљали и укрштавали се.{S} Поток се прошири и искривуда.{S} Преко његових глатких каменова нахвата се нежна, мека маховина, трава постаде бујнија и тамнија.{S} А и ми смо се мењали и расли.{S} Ја и ти смо опет, свакад бивали заједно.{S} Али ја, ах ја, већ почех да се заносим амбицијама које, подстицане успоменом мога „високог порекла“ и охолим материним поуздањем у мене, све више се и више шираху, пружаху чак до — стид ме је већ!{S} Нашто спомињати све оне жеље и наде, оне ране, убитачне зрелости, којом смо се чак и поносили?...{S} Ја сам само то знао, да ти ниси за мене, да си много доле, ниско, ниско!{S} И да је чак то доста од нас, што ти допуштамо да си код нас, те да нас служиш, да ми као рођену брату угађаш и да ме гледајући смешиш се благо и трудиш да погодиш сваку моју жељу, сматрајући се срећном ако ми је испуниш.{S} За тебе бејах Бог, идол и најсветије биће.

Колико пута ме затичеш.{S} Замишљен сам, љут, цепам хартије и бацам од једа књиге.{S} Ти долазиш тихо, на прстима и, застајкујући, питаш ме:

— Шта ти је, Којо?

— Ништа.

— Па не љути се, што? — А у твојим плавим и чистим очима толико је искреног саучешћа и туге што сам ја љут, да ја одмах омекшам и отпочнем да се с тобом шалим и разговарам.

То ме је убило!

Као што рекох, по комшилуку почеше већ да зуцкају, причају о нама и да нас, иако бесмо још деца, износе зли језици.

Да, били смо деца.{S} Али не!{S} Само си ти била дете а не и ја.{S} Ја сам био већ зрео.{S} Но ти беше право дете.{S} Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти подавала безазлено.

Али и томе дође крај.{S} Сећаш ли се тога тренутка?{S} Тек што сунце да зађе.{S} Отворио сам оба прозора гостинске собе и бех засео те читах неки роман.{S} Светлост је долазила кроз прозоре и јасно осветљавала све.{S} Одједном уђе и ти.{S} Стаде до мене.{S} Левим лактом се наслони на моје раме, а десном руком поче прелиставати књигу коју читах.

— Читаш ли? — питаш ме и нагињеш се да прочиташ оно, што читах.

Случајно ми поглед паде на твоју руку и чисто се тргох, кад је видех како се испунила и пролепшала.{S} Загледах даље а оно облина руку ти истицаше се доста приметно из минтана.{S} Погледах ти у лице и тек тада видех како ти је оно пуно, чисто и светло; како ти се врат очистио од маља; подбрадак се испунио и заокруглио, а на јагодицама избила једра, нежна румен.{S} После и рамена ти се испунила; тесне и уске груди заокруглиле се и издигле; пâс ти постао витак и обал...{S} Из целе тебе избијала је топлина, мекота и неки чудан, опојан мирис, који никад у животу више не осетих.

— Што ме гледаш тако? — упита ме ти зачуђено.

— Тако! — А пламен ми обузе бледе и суве образе.{S} Пружих руку, обвих је око твог пâса, ти се угну и слатко насмеја.

— Немој!{S} Туга ми је!

Ноге почеше да ми дрхте.{S} Јаче те к себи привлачих, ти се угибаше, подаваше и нагињаше к мени, шапћући:

— Па шта хоћеш?

— Ништа! — И привукох те силно да се твоја глава наслони на моју.{S} Целим телом беше ти наслоњена на мене.{S} Стиснух те јаче, хтедох да окренем главу, образи нам се протрше, ти осети мој врео дах и уздрхта, клону, али се брзо трже и скочи.

— Ух!

— Чекај! — И пођох к теби.{S} Ти ме, дигнувши руке, гледаше забезекнуто и широко.{S} На лицу ти беше нека чудна, топла светлост.{S} Очи ти беху као потамнеле и превукле се влажном маглицом.{S} Приђох ти, али ме ти силно одгурну и крикну.

— Не! — И побеже.

И од тада се ти преобрази.{S} Сам ти ход постаде опрезнији и мекши.{S} Угибање твоје заобљене снаге постаде топлије и страсније; лице изразитије, уснице ти дођоше руменије а при крајевима тамније и оштрије...

Опет смо се виђали и то сваки дан.{S} Долазила си, служила нас и помагала нам, али више ми се не приближиваше онако смело и отворено.{S} Избегавала си да останемо сами.{S} Као да осећаше неки страх од мене.{S} Нестаде нашег тепања и миловања.{S} Сета се често спушташе на твоје чело.{S} Често, врло често затицах те, где си, чистећи наше двориште, стала.{S} Наслонила си се леђима на дирек, метла ти испала из руку, а ти оборивши главу тареш чело и намешташ косе и то полако, мучно.{S} Уста ти скупљена више на плач него ли на осмех.

— Шта ти је? — питам те задовољно јер знам да о мени мислиш.

— Ништа! — одговараш ти и узимаш метлу да поновиш чишћење.

— Да не мислиш о Николи? (твој, из комшилука, најдрскији удварач а у исто време и највећи опадач).

Ти би се тргла.{S} Полако би подигла своје крупне и влажне очи.{S} У њима је било толико прекора и туге, да би сваки прочитао твој нем и болан јаук што беше у њима: „Што ме толико мучиш?“ И кад би ти осетила да сам ја баш то исто и прочитао, оборила би брзо поглед и зацрвенивши се рекла би:

— Можеш да говориш шта хоћеш!

Ето тако је то било!{S} Знао сам ја: да нећу наћи верније, истрајније и ропскије љубави од твоје; знао сам, да би ме неговала и чувала к’о очњи вид...{S} Знао сам ја све то, па ипак...{S} Да, ниси ти била богата, из знане куће и ниси била виша од мене.{S} Пече ме!{S} Боли!{S} Али и ја нисам свему томе био крив.{S} Јер, колико пута уморен и обузет сумњом да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти, одрекао бих се свега.{S} И да онда, уз тебе, љубљен, проспавам свој сан.{S} И да у тој истој, сниској, гостинској соби, под жмиркавим кандилом и почађалом иконом издахнем као што су и моји претци...

Али мати?{S} Улази она тихо, поносно.{S} Увек обучена чисто, са белом марамицом око врата.{S} Седа спроћу мене и пита ме за школу, за другове из богатих породица.{S} Да ли се и они уче као ја?{S} После, како јој је пре неки дан тај и тај трговац казао:

— А, ’аџике, твој унук?!...

— Па, шта могу ја?{S} Дете на то пошло.{S} Друго неће ништа...{S} Мучимо се — одговорила она.

— А не, не!{S} Добро је пошло оно.{S} Не пометај га...{S} Познаје се чија је крв! — рекао он.

И тада, смешећи се, тарући задовољно своје суве руке, отпочиње да прича, већ толико пута казиван, свој живот.{S} Да изводи порекло наше породице, описује живот и навике наших предака.{S} Набраја њихова велика имања, градове у којима су били и трговали, лица с којима су стајали у при јатељству, као: паше, кајмакаме, владике и људе за народну ствар, који су у оно страшно време долазили и налазили помоћи и сигурна склоништа у нашој кући.

— Ех, не знам што ме чека, а све знам што прође!{S} Не гледај ти мене, чедо.{S} Нана је твоја стара.{S} Наша је кућа била прва.{S} Ми смо били знани, поштовани и свуда признати...{S} Сад? — Бог тако рече — посрнусмо мало.{S} Хвала му.{S} Његова воља.{S} Али хвала му што ми бар тебе остави, тебе искру, чедо моје, те да има ко ће ми очи заклопити.{S} И да могу, кад на онај свет одем, да могу, сине, да кажем, кад ме мој човек а твој деда запита: „Жено, кога остави тамо?{S} Да се не угаси наше огњиште?“ — да могу тада, чедо, да му кажем: „Ја остави’, човеку, повелико и од тебе и од мене.{S} Огњиште се наше не угаси, већ се још више распали и рашири...“ И сузе, кашаљ — почињу да је гуше.

Деде сад кажи ми тога, који би тад на тебе мислио?{S} Ко би смео да јој каже:

— Нано! не љути се, али ја не могу толики да будем.{S} Страх ме је од толиког.{S} Не могу нано, страх ме је!...

Јесам ли ја то смео?{S} Не!{S} Загрејан, потресен, клицао сам „Напред!“ И пошао сам.

Знаш ли, кад се спремах да идем у другу варош ради веће школе?{S} Ти пре неколико дана не избиваше од нас.{S} С мајком спремаше ми ствари.{S} Чарапе, кошуље, пешкири, све ситнице, читава девојачка опрема, за час прође кроз твоје руке и наслага се у мој сандук, помеша се са дуњама, јабукама и крушкама, које ти кришом гураше, да нико не види.{S} А кад дође дан за полазак, твоја мати дође да ми пожели срећна пута, тебе не беше.

— А Стана?... — упита зачуђено моја мајка.

Мајка ти се збуни, поцрвене.{S} И, онако малена, она се још више згури и прошапта:

— Не знам, ’аџике.{S} Знаш ти њу, оде тек на неку страну, па је тамо и Бог заборави.

Али ја сам осећао, знао и са неком сигурношћу могао бих те наћи где у твојој башти, под дудом, у трави, поклопљена ничке и увивши главу у твоју „бошчу“ јецаш и плачеш за мном!

III

Ах! — Али не смем да пуштам на вољу својим осећајима.{S} Силом их задржавам да бих што краће исказао оно што би.{S} А било је много штошта, што се не може лако казати.{S} Доста боли и ово, а камо ли и остало.

Ја сам продужио школу.{S} Ступио у живот, у бујан, необуздан лет, за који мишљах да иде по васиони, а оно, у истини, кретао се по обичној, свакидашњој калдрми.{S} Младост!{S} Да ли је ње икада било код мене?{S} У чему беше она?{S} Не!{S} Ја нисам имао младости.{S} Ја никад не осетих чилост духа, свежине мисли и брз, топао, оптицај крви у мени.{S} Никад ми снага не заигра од здравља и бујности.{S} Никад се не осећах тако чио, свеж, лак, да бих могао да се утркујем а да пода мном земља тутњи, да кличем гледајући у сјајно, модро небо; да ме опија и заноси свеже зеленило и да ме истински раздрага шевина и славујева песма из грмља.{S} Славуја чак нисам познавао, никад га нисам видео нити бих могао да разликујем његову песму од песме обичног коса...{S} Зар је то младост?{S} Увек бех сув, изнемогао и блед.{S} Чак ми је бледоћа и годила.{S} Мој корак беше тром, немарљив и несигуран.{S} Мој поглед или мутан или грозничаво светао.{S} Имах врло честу главобољу или несвестицу.{S} Па и само учење беше ми мучно, тешко, неугодно.

Кући сам долазио сваког распуста.{S} Мати ме дочекиваше сва пресрећна.{S} Само би јој око засузило кад би ме видела бледа и испијена.{S} Увече, намештајући ме у постељу и подмећући јорган и јастуке да не озебем и питајући ме шта волим да ми се за сутра спреми, одлазила би говорећи:

— Спавај, чедо, одмори се.{S} Не брини и не учи толико, тешке биле те ваше науке?!

— Тешке, нано!

И испочетка бивало ми је време бављења код куће пријатно.{S} Започињао сам неке радове, учење предмета.{S} Поправљао сам се.{S} Ти си опет долазила.{S} И заједно с матером трудиле сте се да ми што боља и укуснија јела зготовите и да што више теја и лекова приправите.{S} Ви две ишле сте као сенке не дишући, не дајући чак ни муви да зуји.{S} И једнако сте радиле за мене, гледале, слушале мој дах и погађале из ока ми желе.{S} С тобом сам се разговарао врло ретко.{S} Више пута узимам и дирам те: те за овога, те за онога.{S} Како сам, тобож, чуо, да си се с неким састајала и да си му што поклонила: чарапе или мараму.{S} Ти се запрепастиш, образи ти побледе, очи засјаје и кршећи руке молиш ме, кумиш, да ти кажем онога ко ми је то казао:

— Кажи ми, кажи, жива ти мајка твоја!{S} Кажи ми га, па да му насред мâле главу разбијем.

— Зар си ти таква? — питам те смејући се и уживајући у твојој муци.

И ти не престајеш да ме молиш.{S} Чак и сузе ти пођу, док ти ја не кажем, да сам се шалио.{S} Теби лице сине радошћу и сва срећна велиш ми:

— Молим те, па немој други пут тако да се шалиш!...

И сви су говорили да ти мене чекаш.{S} Неки су ме чак и питали.{S} Али као у шали и као сажаљевајући те.

— Ама, она, Бога ти, баш тебе и никога, а?

— Ех! — одговорио бих ја и окренуо одмах разговор на друго.{S} Мрзело ме је чак о томе и да говорим.

Ну ово бављење код куће убрзо ми је постајало досадно.{S} Јер кад ми ова тишина, уредност, почиње да бива монотона, онда бацам све и једва чекам кад ћу да одем.{S} Ништа ми се тада не допада.{S} Јела ми постају тешка, ти и мајка досадне са вашим вечитим угађањем и дворењем.{S} Као да ме је гушило то ваше неговање, Ти ваши мили и пуни страхопоштовања погледи.{S} И одлазио сам пре времена.{S} И тада сам о теби ретко разбирао и чуо.{S} Сем кад си писала материна писма, и после поздрава од свих, доле, на дну, додавала си: ,,и од мене“.{S} То је било све.{S} Ниси се удала.{S} Сви су знали зашто нећеш и више ти се светили него што су те сажаљевали.{S} И ја сам знао, али сам ћутао.{S} Нисам знао шта да радим.{S} Нисам хтео да те дâм другоме, да ту сву своју лепоту, милину, љубав и срећу има.{S} Било ми је тешко и мучно при помисли да ће те други грлили и љубити; да ће други пити љубави из тебе, Тог чистог, још не протеклог извора...{S} А овамо?{S} Ох, да није било те твоје слепе преданости, поверења и љубави, ја бих знао шта да радим.{S} Али ти?!{S} Нисам те сматрао за вишу од остале, али ипак си била нешто друго, нешто, што ме је спречавало да поступим као и са осталима.{S} Борио сам се, мучио, ломио, и топио гледајући те тако лепу, красну и развијену, тек у процвату.

Али једног дана, у први сумрак, кад сунце клони и расипа жарку румен, а хладовина већ преду зима маха над жегом; кад из топле земље бије сувота и драж; кад зелено и чисто модро небо срце драга и пуни га опојним, раздраганим миљем — тога дана изиђох из собе саломљен од силне ватре и узбуђења.{S} Не знам шта ми је било.{S} Целог тог врелог дана лешкарио сам по кревету читајући и маштајући.{S} Хладовине истина беше доста у соби али ипак беше и жеге која пробијаше кроз завесе у полутаму...{S} Раскомоћен, у оној полутами, читајући, чини ми се Мопасана, раздражен, узаврео и стискајући вреле усне на моје голе руке, ја сам дрхтао...{S} Упила ми се беше ти у памет.{S} Твоја једра, пуна, раскошна снага срце ми је кидала.{S} Гледах те, изазивах успомене и слике некадашњег миља.

— Шта сад да не?... — узвикнух и скочих. — Луд сам!{S} Будала!{S} Што патим, мучим и сатирем себе?!... — И стварах те, грљах, целивах твоје рујне усне и опијах се од мириса твоје косе.

И брзо натукох шешир, огрнух капут и изиђох из куће.{S} Из ваше баште чујаше се удар мотике.{S} Пређох преко потока и стадох иза грања да те видим где си.{S} Али ти беше испред мене, близу, у алеји и окопаваше млади лук чистећи га од траве.{S} Сва се беше предала послу.{S} На главу си овлаш бацила белу шамију да ти сунце не пече лице.{S} Била си само у јелеку и шалварама.{S} Кошуља ти се на грудима беше откопчала и заврнула те се виђаше мали део белих ти недра.{S} Хтедох дуже да останем али поче пуцати суво и труло грање под мојим ногама.

— Стано! — Викнух.

Ти се трже и ослушну.

— Зове ме неко? — упита се ти и брзо руком дохвати кошуљу на грудима.

— Ја те зовем — рекох јаче и изиђох из грања. — Дођи овамо.

Ти брзо остави рад и трчећи, кршећи се, њихајући лево, десно, прса, забацујући лактове, дође и хтеде проћи поред мене, мислећи да те ја зовем ради матере.{S} Бог зна шта сам тада осећао.{S} Једва сам се држао на ногама кад осетих твоју топлу близину.{S} Нокте сам утискивао у дланове само да се уздржим.

— Тета ли ме зове? — И хтеде да прођеш.

— Ја те зовем, ја.{S} Стани, куда ћеш?

Ти стаде.

— А што ти? — упита зачуђено.

Покајах се.{S} Дође ми тешко и неугодно.{S} Хтедох да се удаљим, али нисам могао.{S} Ти спази ту забуну.{S} Досети се, па плану, уздрхта и наслонив се на грану од вишње, шану обамирући од плашње и среће:

— Па шта?...

— Ништа — рекох — звао сам те — и онда хладно, отсечно, гледајући те строго, наставих: — Имам нешто да ти кажем, зато дођи после вечере овде.{S} Чекаћу те.

Ти дрхташе.{S} Лице ти побледело, у уснама ни капи крви не беше.{S} Гледаше ме погледом којим хтеде у дно моје душе да продреш.{S} Бојала си се.{S} Али ја сам се надао томе погледу и начиних лице тако хладно, мирно, да свака сумња одлете.

— Ако могу... — одговори ти збуњено.

Ја планух.

— Онда не долази! — И хтедох да се удаљим.

— Не, не... доћи ћу.{S} Хоћу!

И ошинувши ме сјајним, срећним погледом отрча заносећи се.

Вратих се.{S} Топих се и нестајах.{S} Бејах луд...{S} Вече паде.{S} Месечина изиђе.{S} Нисам знао како сам вечерао.{S} Залогаји ми запираху, руке дрхтаху а прсти беху ознојени.{S} После вечере одмах се дигох и рекох матери да ћу ићи у кафану, па полако, кријући се, дођох иза куће на поток.{S} Влага потока још више ме дирну.{S} Мека, сочна трава набујала, а више моје главе склопило се грање и лишће.{S} Кроз грање пробија месец те осветљује тамнозелену воду која полако жубори, промиче, беласка се и милећи прелива се преко глатких каменчића, око којих се нахватала мека, зелена маховина.{S} Тек по који цвркут незаспале тице и друго ништа.{S} Из ваше баште ништа се није чуло.{S} Извалих се на траву.{S} Подузе ме свежина.{S} Глава ми је горела, руке беху све у зноју а срце удараше тако силно, јако, да сам га и ја чуо.{S} Чекао сам те.{S} Положио сам дланове на влажну траву и премирах од слике коју стварах.{S} Унапред сам решио како ће бити.{S} Како ћу да те метем у крило, раскопчам ти јелек, и, увив моје лице твојом косом, загњурим га у твоја бујна, топла недра, и осећам додир твоје меке, нежне, топле коже и сишем, сишем...{S} Ђипих.{S} Ухвати ме страх.{S} Страх неописан и неисказан, страх од нечега што се у мени буђаше и свега ме поражаваше...{S} Страх од ове глуве самоће, мртве тишине и овог тихог жуборења и беласкања воде спрам месечине.{S} Седох.{S} Дрхтао сам као прут.{S} Одједном чух лаки шушањ.{S} Знао сам да си то ти.{S} Хтедох да устанем али не могах.{S} Стиснух само јаче песнице у трави и зауставих дах.{S} Шум биваше јачи.{S} Одједном плашљиво, тихо, окрећући се и за зирући од свачега, дође ти њихајући се.

Пружи ми руку а она ти беше врела и сва ознојена.

— Ево ме — шану плашљиво и врело. — Ти, ти, ти?.. — Па се загрцну, паде и бризну у плач.

— Стано?! — тргох се уплашен.

— Ох, ох! — грцаше ти, плакаше и вијући се љубљаше ми руку квасећи је сузама.{S} Срце ми се стеже.{S} Само вода жубораше и месец нас местимице осветљаваше.{S} Ти грцаше и плакаше.{S} Ја сам стајао као укопан.{S} Нисам знао шта да радим.{S} Осећаји ме поплавили.{S} Кад се прибрах, седох до тебе, подвих моје руке под тобом, једну твоју клонулу, топлу и пуну руку пребацих преко мога рамена, и привукох те, посадих у крило, окренух твоје зажарено и уплакано лице спрам мене и наслоних га на мој образ...

— Слатка си! — И упих моје усне у твоје тако дубоко и јако...

— Ох! — Тресеш се ти.

— Волим те!

— Ох...

— Волим те!

— О-о-х!... — И једва, муком одвајаш твоје усне од мојих...

— Волим те, волим... волим!... — И све те више стисках, грљах, љубљах...{S} И пригрљену, потпуно припијену узаме, држах те, осећах ти лаку трзавицу и топлоту тела...{S} Ах!{S} И место радости, среће, страсти, мене луда и бедна, обузе бескрајна велика, тешка, туга...{S} Сузе ми навреше.

— Да ли ће икада бити душе која ће ме овако волети?!

Одозго, са укрштаних грана густе врбе, паде капља на твој образ.{S} Ти се трже уплашено.

— Не бој се — рекох ти шапћући и тронуто — то врба плаче, па пада на тебе...{S} Иди! — И брзо те опустих и устадох. — Иди, време је! — И заиста први петли певаху.

— Страх ме је — говораше ти унезверено. — Ух, каква сам? — уплашено па окренувши се од мене поче дотеривати у ред одело и косу...{S} А петли певаху, хладовина биваше јача и жубор, беласкање воде спрам месеца одмицаше и губљаше се полако.{S} Испратих те.{S} На прелазу у вашу башту ти заста, окрену се и, борећи се, упита ме:

— Нећеш да се љутиш?

— Не.{S} Шта?

— Још колико имаш да учиш?{S} Да знам.

— Још мало — одговорих ти само да те обрадујем.

Ти кликну:

— Е па то је... — И оде.

Вратих се, легох, заклопих очи, испружих руке и обамирах од слатке, лаке и тајанствене сете и туге.

И ти — не дани, већ ноћи!{S} Ја не могу више.{S} Плачем.{S} Узалуд су сузе, узалуд је све!{S} Прошло је, и оде!{S} Не поврати се!{S} Шта могу сад ја, до само сузе?! ...{S} Не повратих више те ноћи кад месечина сја, кад сенке дрвећа падају и шире се; кад се брегови и виногради губе у беличастој магли.{S} И онда, када ја прелазим преко потока, идем кроз вашу башту, долазим пред кућу где ви, усред дворишта, на простој асури, ти и мајка спавате.{S} Ти си од топлоте збацила покривач, руке беле, пуне забацила више главе, коса око тебе у нереду а прса уздигнута и разголићена...{S} Твоја се мајка скупила, увила, покрила главу и спава...{S} Прилазим на прстима.{S} Месечева зрака дрхти.{S} Бојим се да моја сенка не падне на тебе и заносећи се, сагињем се и пу штам на твоје влажне, вреле, рујне и полуотворене усне тих, лак, неосетан пољубац...{S} И онда полако, кријући се у сенци дрвећа, бежим док не изиђем из ваше баште, па онда запевам:

Ој вечери, ој слатка чекања

Ој ви ноћи моји бели дани!...

Ох, па знаш ли кад те тргне из сна мој пољубац, ти се пробудиш, брзо се сетиш да сам то ја, и онда сва угрејана, у полу дремежу, врела и миришљава, ти — кад те пољубим, задржиш мој пољубац.

— Ти си... — протепаш, а уснама, жмурећи и не пуштајући ме тражиш моје око!

Али после, ујутру, кад се пробудим, отресем тих ноћних мађија и чари; дижем се незадовољан, натмурен и зловољан.{S} Увиђао сам да ово не може остати тајна.{S} Страх ме је било да ко не види и дозна, а нарочито моја или твоја мати.{S} Нисам се њих, лично, бојао, већ нисам хтео да изгубим оно поштовање и углед који имах код њих а особито код твоје мајке.{S} Говорио сам себи и убеђивао да ово није лепо и часно од мене.{S} Куда ће нас све то напослетку одвести?{S} Јер ти одбијаш просиоце ради мене.{S} Чекаш ме.{S} Подајеш ми се.{S} Верујеш ми као свецу и сва се сјаш од среће.{S} Певаш целог дана да се ори башта, поток.{S} А и глас ти дош’о мекши, топлији.{S} И тада сам се заклињао да више нећу с тобом имати посла.{S} Зато сам дању бивао онако поносит.{S} Али кад падне ноћ, кад се све утиша, кад месечина бледа, мека, сјајна, чудна, обасја све, моју собу, кревет, мене; онда, као у бунилу, опет устајем и долазим к теби и љубим те...

После једне такве ноћи, кад устадох опет бунован и зловољан, мати ми донесе доручак, и онда седе спроћу мене с плетивом.{S} Ја мало окусих.{S} Нисам могао да једем.{S} Ти ми беше једнако у памети и због тога још више се једих.

— Што не једеш? — упита ме.

— Не једе ми се.

Мати ме погледа.{S} Из тог њеног погледа видех да она све зна.

— Кад ћеш у школу? — упита ме кратко.

— Има времена.{S} Рано је.

— Па друге године и пре овога времена си иш’о?{S} Ваљда имаш сада мало да учиш.{S} Свршаваш већ.

Погледах је зачуђено.{S} Њено смежурано лице беше покривено тамним пегама.{S} Стиснула смежурана уста, а кроз кожу виде се десни.{S} Тек сада спазих да јој је још оно старо одело али већ уласкано.{S} Први пут, испод беле марамице око врата, видех јој неопрану кошуљу.{S} Прсти руку јој беху помодрели и избодени иглом.{S} Као да ме нечија рука ухвати за срце и стеже га јако, па га онда опусти те да се што више рашири и разлије горчином.

— Што питаш? — одговорих туробно.

— Па да знам, синко!

— Кад будем свршио, знаћеш.

— Та не љути се одмах.{S} Ти се од неко време баш... — И застаде.{S} Знао сам куда је циљала.{S} То ме жацну, планух и скочих љутито.

— Зар сам ја крив што смо ми сиротиња?{S} Ево, баш кад хоћеш — викнух и бацих табаке. — Баталићу школу.{S} Ето, свршио сам!

— Не, не... не бој се ти, чедо.{S} Имамо још.{S} Дао Бог.{S} Не љути се.{S} Ох, што ја проклета?{S} Не љути се ти.{S} Знаш, кад је човек стар он се подетињи.

Ово навлаш избегавање, и изокретање разговора још више ме испуни гневом и једом.{S} Седох а сав се тресох од неког чудног гнушања, неугодности и беса који је у мени полако кипио и ширио се.{S} Заћутасмо обоје.{S} Она је плела.{S} У соби се ништа није чуло, а тако и споља.{S} Јер беше радни дан па сви отишли на посао.{S} Одједном полако, тихо, као увек, уђе твоја мати али некако још више згурена, увучена и као са неком плашњом.

— ’Бро јутро, ’аџике!{S} Радите ли?

И пошто њој пољуби руку, приђе к мени.

— А како си ми ти? — упита ме рукујући се.{S} И затим, идући натрашке, седе, клекну уз зид по свом обичају и узе да запиткује матер за неко платно које мисли да тка за тебе.{S} И онда отпоче да казује и набраја твоје дарове што си спремила.{S} Говораше она, а сва беше уплашена, узбуђена и кришом, као са неким страхом бацала је кратке, тајанствене и плашљиве погледе час на мене, час на матер.{S} Као да ишчекиваше нешто а од тога се плашила, дрхтала и застајкивала у говору.{S} Погледах матер, и тргох се уплашено, јер око смежураних уста, играше јој задовољан, једак, подсмех.

— Шта хоће и чему ово? — питах се уплашено јер се бојах да се ови увијени, нејасни говори не односе на нас.{S} Уплаших се и дигох да изиђем, али, први пут тако и оштро, с осмехом, заустави ме мати.

— Седи.{S} Видиш да нема никога! — и онда хладним, охолим, пуним неког презривог саучешћа гласом, окрену се твојој матери која се још више згрчи уза зид. — Ама, Маријо ... — поче она — хајде кад ћеш већ ту твоју да удајеш?{S} Зар не видиш колика је и каква?{S} Зар хоћеш да ти неку срамоту метне на главу?{S} А, ваљда чекаш некога?

Твоја мати сагла главу, рукама стисла колена и тако нагнута слуша, тресе се и дрхти.{S} Одједном диже главу, погледа матер, па је опет брзо обори, зари у крило и бризну у плач, грцајући:

— ’Аџике, зар то?

Пун страха, и као са неким гнушањем, окренух се од матере само да је не гледам онако хладну, нему и задовољну.

— Не плачи, Маријо — рече она, а у њеном гласу осећаше се неко саучешће помешано са задовољством. — Ја тек само онако рекох, да знаш. — И то „да знаш“ нагласи.

— Знам ја све, ’аџике — поче мајка ти прибирајући се и бришући очи шамијом. — Ако нисам била кума и старојковица, а друго све знам.{S} Али, што ја...{S} Ето, плаче, моли: „Мајке, збори она, немој слатка мајке.{S} Зар сам ти толико накривела, те то хоћеш...{S} Боље мртву у „ковчег“ да ме испружиш, у црн повој да ме повијеш, него ли то...“ А ја њу само, ’аџике, њу једну, то дете, ’аџике, имам, па?! ... — И опет је загуши плач.

Ја сам само дрхтао и стрепио.

— А јавља ли се који? — упита је мати.

— Јавља се.{S} Сваки дан.{S} Ево баш јутрос опет онај Никола послао наводаџику.{S} Вели: само ако хоће, па одмах, до вечер, испит...

— Момак добар?...

— Као сваки човек.{S} Одслужио војску.{S} Нема ни он никога, има нешто од имања и ово наше што је, па...{S} Али она, она...

— А ти хоћеш?

— Хоћу — дахну она силно — што да не?...{S} Кости ’аџике, да одморим!{S} Расипа се по поље...

Мати се диже дотерујући шамију.

— Хајдемо — рече јој — чекај ја њу да...{S} Што она луда и бесна мисли?

И одоше.{S} Моја мајка Високо, лако, поносито а твоја згрчено и заносећи се...

Не знам шта је било и чиме су те нагнали да пристанеш, само на материном оку спазих још неосушену велику сузу, кад се врати и рече:

— Свршено је! — И онда брзо однесе ствари: чаше, шоље, сахане код вас што ће требати за твој испит, а што ви нисте имали...{S} И онда настаде трка, јурење, доношење столова, клупа, столица из оближње кафане и остале потребе из сваке куће у комшилуку.{S} Све се слеже.{S} Усклици, смех, разговор разлегао се из ваше баште коју почеше утапкивати и крчити за игре...{S} Ја?{S} Испрва као да се ослободих, дахнух што сам те скинуо с врата, али ме после ухвати страх.{S} Бојао сам се.{S} Поражен мојим кукавичлуком дрхтао сам као прут.{S} Моја мати ни речи утешне, као да није ништа знала.{S} Чисто не веровах да је то она, како се беше занела око твог спремања...{S} И паде вече, опет изиђе месец и обасја све.{S} Опет лишће зашумори, хладовина и сенке падоше...{S} Људи се вратише са рада, стока уведе у штале, затим се пресвукоше и дођоше вама на весеље и „радост“.{S} И онда, крештав, јак, сув глас Циганке Салче запева под твојим прозором кад те другарице почеше облачити.{S} Дахире, ћеманета зајечаше, уздигоше се и почеше пиштати по обасјаним и мирним висинама...{S} Ох, а у њима као да беше неке демонске, страшне насладе и задовољства; ситости и злураде, тајанствене среће што ми те отеше, узеше од мене...{S} Као да те ти гласови понеше са собом горе, у те висине, крештећи и пиштећи... светећи се мени који час се радовах што се отресох тебе, час опет дрхтах и плаках силно, јако, кријући се да ме ко не спази и види!...

IV

Две године нисам кући долазио.{S} Кад треће године дођох и стигох увече, опет беше месечина, опет оно бујно зеленило, опет тај поток, тополе и врбе ме сретоше.{S} Сетих се тебе и уплаших.{S} Мати отпоче да ми прича и казује све промене које се десиле за време мога осуства: ко је умро, пропао, продао њиве; ко се оженио и удао.{S} И онда за тебе:

— Марија умре.{S} Бог да је прости — рече мати и погледа ме.

— Е? — тргох се.

— Мани, синко! — Одмахну она руком. — Што беше, ни црном Циганину Господ да не дâ!{S} Умре, пресвисну од туге кад виде оно дете како се бије, мучи и туче од оног њеног бесника.{S} А лепо поче испочетка.{S} Он миран, ради.{S} Узе, отвори дућан, напуни га еспапом и отпоче да ради.{S} Али га ђаво натера те се мало задужи код Доктора...{S} А он, знаш га, жива ватра.{S} Кога дочепа у своје руке тај више читав не изиђе.{S} Мало по мало преклопи му имање.{S} И давај, давај, исплаћуј, али, ко ће алу да засити.{S} Продаде им све њиве и винограде.{S} Он се пропи, пропаде — узедоше га душмани на врат!{S} Сад је кријумчар.{S} По недељу дана дома не долази нити што доноси...{S} Имају једно женско детенце, али и оно кржљаво — Бог зна да ли ће да остане.{S} А она, црница, да је само видиш, синко, па душа да ти заплаче, иде по надницу, ради дуван, те себе, дете и кућу држи...{S} Ето на!

Из чаршије, са улице, допреше гласови песме, зурле и бубњеви.

Изиђох и стадох на праг од кујне.{S} Месец беше насред неба те не беше великих сенки.{S} Ларма, песма и свирка све се више приближаваше и јечаше.{S} Уздигох се на прстима да што год спазим, али од уличног високог зида не могах ништа видети.{S} Понекад би се тек уздигла чија капа и рука.{S} Бубањ и зурле све су јаче пиштале и биле, те са промуклим гласовима и великом јачином уздизале су се и распростирале...

Низ поље иду, бабо, сејмени,

Сејменску песму, бабо, певаше,

Хајдучку главу, бабо, ношаше!

— Ха-ха-ха! ... — чу се бесно гроктање и затим пуцањ пушке.

— Унутра! — викну мати бојећи се да ми се штогод не деси.

Уђох, стадох.{S} Чудна и тешка туга обузе ме.{S} Мати спремаше вечеру једнако причајући о теби.{S} Почесмо вечерати.{S} Вика се утиша.{S} Одједном кроз рупу на собним вратима, чу се твој тих, дрхтав глас:

— Тето, ту ли си?

Нисам могао да се макнем од силна, неугодна, и тешка, помешана са болом и саучешћем, осећаја.{S} Ти отвори брзо врата, још брже их затвори за собом као бојећи се чега.{S} Па одмах, уза зид, држећи у крилу повијено детенце седе ти сува, бледа и испијена.{S} На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти; кроз шамију провириваше твоја коса занемарена.{S} Била си у прљавој кошуљи, искрпљеним шалварама, из којих вираху твоје, од силна рада развијене, пљоснате стопале са испуцаним прстима.

Стресох се.{S} Мати изиђе за тобом да затвори кухињска врата.

— Стано?

— Ти? — викну тако силно и уплашено, да се препадох.{S} Док сам жив тај узвик слушаћу.{S} Само не могу да га опишем, како у њему нечега и престрашеног, и болног, и очајног бејаше.{S} Беше ђипила.{S} Зверала си, дрхтала, нијала си се и као хтела где да побегнеш.{S} После се једва прибра, постоја мало, и, уздахнувши силно, опет седе укочено уз зид. — Ти си, господине? — шану а неки нов, стран, понизан, учмао и безживотан твој глас препаде ме.{S} У њему не беше ни трага о каквом осећају, топлини и болу.{S} Као да си ме сад први пут видела у животу, такав беше твој глас.

— Ја, ја!{S} А ти?

— Ето, хвала Господу!

Мати се врати из кујне где беше затворила врата за тобом.

— Где је? — упита ме.{S} Па кад те виде уз зид, оборене главе, скупљену, згрчену над дететом у крилу, брзо узе дете од тебе. — Што си ту села? ’Оди, приђи...{S} Што се бојиш? — И узе те за руку дижући те.

— Нека, тето, нека — браниш се ти — и онако ти много досађујем!

— Хајде, хајде! ... — И остави у страну дете, тебе посади за вечеру.{S} Ти си погнуте главе ишла, села, узела залогај, али тако невешто као да први пут једеш.{S} Мајка те нуткаше, меташе пред тебе јело.{S} Ти си једнако, онако погнута, ваљала тај залогај у устима.{S} Узалуд си пробала да га прогуташ, али ниси могла.{S} После бризну у плач.

— Тето, тето!

— Не плачи, ћерко!{S} Писано је!

— Црно писано!

— Не ’ули Господа!{S} Ћути чедо, ћути синко! — И узе твоју главу, мету је на крило и милујући те по коси, тешила те је и утишавала. — Ћути, ћути...{S} Господа имаш, ако мајке немаш...{S} Ћути чедо моје!...

— Нана моја!{S} И њу он... ох!... — грцаше ти. — А зар нам је зло мислила и говорила: „Николо, синко, немој бре чедо тако!{S} Ви сте сами, никога свога немате, а ево Господ вам даде ово пиленце, овога црва... па немој синко!“...{S} А он само удри, псуј, вичи.{S} Мене већ што... али узме њу па је тера од куће зими, а она, нана моја слатка, да се не би чуло, да не би свет после то... ах! она целу ноћ проведе око куће, кријући се да је ко не види, мрзне се и умре!{S} Остави ме...

Одједном чу се крхање плота, пуцање грања и глас:

— А чекај ћерко мајчина.{S} Ако је ’аџика није Бог!{S} Чекај ти! ...

И затим рупи у двориште, подскакујући с ноге на ногу, мали, распасан, заносећи се, твој муж, Никола.{S} Отпоче да лупа на кухињска врата.{S} Ти си се скаменила, мати мене гледа и као да ме погледом моли: да се не љутим на тебе, што нас он узнемирава.{S} Он гурну силно врата и уђе.{S} Ти се одједном диже, истрже од матере и излете у кујну пред њега, да га зауставиш.

— Не, Николо!{S} Сладак, мили Николо, не улази! — Молила си ти, сиротице моја, јер си се стидела да ја њега, твога мужа, видим таквог.{S} Молила си га, вила се око њега и заустављала га.

— Ја!{S} Што?{S} Кој ми што може?{S} А ти?... — И одгурнув те ногом од себе, уђе он к нама, клатећи се и заносећи, с распасаним појасима, извученим минтанима, у опанцима и високим, дебелим чарапама.{S} Око појаса беше му празан „реденик“ од куршума, а до нега велики, касапски нож.{S} Његово црно, меснато и подбухло лице, са водњикавим очима и великим устима, беше тако сурово и силно, да се човек нехотице окретао од њега...{S} Уђе он заносећи се.

— ’Аџике мори!{S} Што? — Али се брзо трже кад ме спази, скину капу и погледа ме неодлучно.{S} Затим баци капу, насмеја се тупо, па, ширећи руке пође ми у сусрет. — А ја те, брате Косто... — Па опет застаде и поче упитно и као зачуђено гледати час у мене који стајах озбиљан, час у матер.

— Што, Николо, не идеш да спаваш? — рече му мати мало блаже, али то тако, као да има једино мени да захвали, што га и сад као и увек не грди, већ моли.

— А? — промуца он. — Идем ’аџике! — рече нагло и хтеде да узме дете.{S} Саже се али се повађаше.{S} Мати му истрже дете и позва те, да га ти узмеш.{S} Ти уђе, брзо узе дете не гледајући ни у кога, и још брже изиђе.{S} За тобом изиђе и он ћутећи и поводећи се.{S} Изиђох и ја за вама.{S} Узалуд ме мати заустављаше мимиком.{S} Чим се он виде у дворишту, окрену се, и кад ме не спази, он поскочи, дође до тебе и стисну те за косе.

— Дом! — викну он потмуло и гурну те тако силно да ти посрну пригрливши дете и умало што не паде. — Дом!{S} Немаш ли кућу, него код ону стару вештицу си?...{S} А, а?... — И опет измахну да те удари по глави.{S} Ти само заклањаше дете и тихо, преплашено мољаше га:

— Не, не!{S} Немој сад, овде! ...{S} Чуће!...

— Ко, ко, ко? ...{S} Он!...{S} А што он?{S} Што је он?{S} И њега ћу ја...{S} А ти њега, њега?{S} Чекај, ћерко моја кога ћеш ти?{S} Њега, а, њега? — И онда бесно, држећи те за косе, поче те ударати, гурати и водити кући...

— — — — — — — — — — — — — — — — — —

Слушам како сухо грање пуцка, гледам где месечина сија, тишина се распростире а сув, некако оштар, и као стар ваздух пуни ми груди, гуши ме и натерује на кашаљ...{S} И ко зна докле би тако стајао, да ме не трже неко зврјање чекрка и неки тих, дубок, као из земље глас...{S} То долажаше из ваше куће.{S} Нагох се, приступих и отворих очи да видим...{S} И видех тебе, где под младом кајсијом, на сред дворишта, погурена „моташ цевке“ спрам месечине а једном ногом клатиш корито у коме спаваше твоје дете.{S} И тако клатећи се, нихајући се час напред, час назад, ти — или певаше или плакаше...{S} Ко ће то да зна?

V

Беше почетак зиме кад на глас тешке болести моје старе мајке опет дођох.{S} Из гостинске собе виђаше се мала светлост.{S} Уђох право тамо.{S} У први мах не могах ништа да распознам због мале светлости, паре и дима дуванског.{S} Тек после видех пуну собу људи и жена.{S} Они беху устали, помакли се и начинили ми места ћутећи.{S} Ниједан ми се од њих не приближи и утеши.{S} Бојали су се.{S} Моје господско одело, хладно, укочено држање уздржаваше их.{S} На поду, близу зида, на асури и старом покровцу беше бачен „јорган“ — покривач, а из њега уздигнута и осветљена са стране свећом виђаше се сува, к’о восак жута, с великим челом, упијеним образима и увученим устима тако да се вилице и нос умало не додириваху — људска глава.{S} То беше она!{S} Кркљање тупо, тешко, ретко и мучно извијаше се из њених груди које се и не мицаху.{S} Кад уђох и назвах: „Добро вече!“ то кркљање поста јаче и претвори. се као у неку врсту гласа:

— Кољ...љ...јо!

Жене се згурише и прошапташе:

— Сирота.{S} Чула да је дошао, па га зове.

Приђох јој ближе.{S} Сагох се.{S} Узех је за ,руку суву, црну, хладну, и принесох је устима да је пољубим.{S} Стресох се.{S} Чудно и тешко и неугодно, као неки страх, осећање обузе ме кад осетих додир те суве затегнуте коже на костима руке.{S} Да ли то беше страх од смрти?{S} Не знам.{S} Само се сећам да сам дрхтао као прут од неког страшног осећања.

У том се једна жена диже и пође вратима погурено.

— Што не седиш, Стано? — упиташе те.

— Да нацрнем кућу и видим дете да не плаче — одговори ти затварајући врата.

У том једној баби, која беше задремала уз „мангал“ жара, испаде лула из зуба.{S} Сви се насмејаше.{S} Баба се трже, збуни, погледа ме плашљиво и понизно.{S} Остале, као да би је оправдале, рекоше ми:

— Две ноћи није спавала.{S} Чувала је, па сад задремала.

— Иди спавај, тетка! — рекох јој благо и тронуто.

— А не — трже се стидљиво она — не спава ми се, него онако...{S} Обећала сам јој да ћу је спремити и лепо јој вежем „чајку“ како је она везивала...{S} Јер ми је у аманет оставила.

И онда се сви ослободише.{S} Приђоше ми и руковаше се.{S} Па онда отпочеше — да би ме утешили — причати како је последње дане провела.{S} Како се није подавала болести; како сама, ноћу, није могла да наиђе на врата собе; како је ломила ватру у мангалу место у пећи; како је хтела да падне у бунар не могући да се врати у кућу; како није давала да ме зову бојећи се, да се не „пометем“ од учења; како ме је, кад је почела да губи језик и свест, овог вечера, док сам ја путовао, звала: „Којо, Којо, хајде брзо“...{S} И како је тражила моју слику, гледала дуго, дуго и плакала!{S} У том поче она да се превија и грчи.{S} Уста јој се изгубише у грлу, врат увуче...{S} Сви скочисмо око ње.{S} Једна баба ми приђе и благо рече:

— Изиђи сине, да не гледаш.

— А што?

— Па не ваља се.{S} Млад си.

Изиђох.

Она издахну.

Са неком свечаном тугом и скрушеношћу слушах како је спремају, како шуште њене старе, свилене хаљине које беху у једном завежљају који је она још у животу спремила за своју смрт.

Ујутро, у само свануће, изиђох.{S} Нисам знао где да идем и шта да радим.{S} Једва сам чекао да прође овај дан и да је што пре сахраним, свршим, јер ми је било тако неугодно.{S} Чак сам се бојао да је мртву видим, већ сам кришом бацао поглед кроз прозор у гостинску собу у којој она беше спремна да је види свет и припали јој свећу више главе.

Да бих избегао поздраве и изјаве сажаљења од жена и људи који почеше долазити и доносити јој свећу, зађох иза куће, у поток, који сад беше мучно познати.{S} Јер он беше усахнуо, дрвеће исечено а земља гола, трошна и смрзнута.{S} Погледах ка твојој кући из које се још ништа не виђаше и креташе.{S} Само, она ти сад беше — да ли се мени тако учини? — тако мала, скучена и пропала у земљу као да се бојала од нечега и зато скривала.{S} Твоја башта и двориште бејаху чисто голи.{S} Све што беше код тебе: у башти мало дрвеће; са улице оронуо зид и покривен тулузином и прућем место црепова; на мотци, пред кућом, обешена поњава; уз зид прислоњено неколико дрвета; мали прозори излепљени хартијом — све то изгледаше тако мало, ситно, повучено и скривено као да се бојаше чије навале и као да сваком говораше: „Молимо те, не дирај нас.{S} Ми никоме не сметамо.{S} Ево, ако хоћеш, још ћемо да се помакнемо, још више ћемо да се сакријемо и склонимо, ако смо коме на сметњи...{S} Све ћемо, само нас не дирај и остави“ ...{S} Из свега истицаше се твоја рука, рука женска, понизна, тиха, без смелости и јачине, али жилава, дурашна и истрајна до краја живота.{S} Одједном се ти појави из куће.{S} Брзо остави нешто и упути се капији да је што боле притвориш.{S} Затим се врати.{S} На главу метну неки завежљај, ваљда детиње пелене, на раме мотику, у десну руку узе дете, а у леву неки суд, чини ми се с јелом, и упути се мени, пролазом, да изиђеш на нашу капију.{S} Ја сам стајао и гледао те како погнуте главе идеш, и то у нанулама, на ногама чарапе искрпљене, у минтану из кога је вирио памук...{S} Дође до мене, спази ме, и место: „Добро јутро“ Ти рече:

— Умре тета? — А глас ти беше тако обичан, равнодушан.{S} Лице тамно, бледо, суво и, поцрнело од летњег сунца, не издаваше баш никакав осећај.

— Да — рекох мрачно. — А зар ти нећеш да је испратиш?

— Не могу, Бога ми, господине — поче се правдати. — Имам работу.{S} Морам њему да однесем ручак, а после у надницу.

— А где је он?

Ти поче да муцаш.{S} Беше ти непријатно и стидно.

— На робији — одговори тихо.

— Шта?

— Није крив господине, тако ми Господа!{S} Обедише га.{S} Узедоше на душу душмани — Бог им судио!{S} А он? ох! није крив! — Бранила си га тако живо, понизно и верно да нисам знао шта да мислим.{S} Погледах око себе, а зимски дан већ увелике свануо.{S} Кроз хладан ваздух, проткан као неким растуреним власима магле, почеше летети са свих страна, као залутале, пахуљице снега и падати на угнуте кровове, зидове и голо дрвеће чије се гране оштро и црно оцртаваху.{S} То беше први снег.{S} Из гостинске собе светлуцаху свеће више материне главе и каткад допираше тихо, једва чујно, нарицање неке старије жене, ваљда њене другарице из младости.{S} Ти си стајала погнуте главе.{S} Било ти је хладно, али си ти једнако дете утопљавала, пригрљивала, а оно сисаше комад црна хлеба.

— Зима, Стано — рекох тек што да кажем.

Ти се још више згрчи.{S} Опроба да ли завежљај на глави и мотика на рамену добро стоје и оде прошаптавши као за себе:

— Не знам.{S} Сад нешто рано дође.

(1899)