Растко Петровић : Сабране песме

I КОСОВСКИ СОНЕТИ
I Југовић
  • И залете се оклопник у жару,
  • На љутом белцу и са копљем плама,
  • Јури и бије и под собом слама,
  • Док песму кликће убојну и стару.
  • Песма се бесна заковитла тада,
  • Са вриском коња и дрхтајем пути,
  • Ка небу врелом откле зраци жути
  • Сипају огањ и бол вечни пада.
  • Јури, а с копља крв црвена капа;
  • Давно је сусто и усклик се стапа
  • С последњим дахом и грчем што мрви
  • А кад му мати диже калпак с главе
  • Бескрајно добре виде очи плаве
  • И горак осмех и млаз црне крви.
  • II Бошко Југовић
  • Зарили су снажне прсте усред меса,
  • Набрекнуле су мишице до бола,
  • Упише поглед пун мржње и беса,
  • У задњој борби деца јоште хола.
  • И огњем дишу сунчанога шара
  • И своје мржње.{S} Крст јабуке бљешти
  • Заставе свете.{S} Тад коњица стара
  • Јурну а под њом са пољана трешти.
  • Па кад грунуше ко стопљена лава
  • Прсима коњским и штитов'ма, страва
  • Овлада пољем, јаук, смрт и трка.
  • Са копљем дугим: стегом што се њише
  • Оклопник каса и кликће све тише
  • Док с чела капа крв врела и мрка.
  • III Милан Топлица
  • Устремише се раширених плућа
  • Дивови бесни; сред подневних зрака
  • Ко пожар гори.{S} Кроз тело јунака
  • Крв жудна боја зажарена кључа.
  • И при судару штитова од туча,
  • Одјекну поље а мишица јака:
  • Рве и кида; свуда сама рака
  • Где пала сине, сјајна као луча.
  • А кад задњи зраци на крваво снопље
  • Падоше, Топлица, наслоњен уз копље
  • Умирућ се пита, блед с дубоке ране:
  • Да л' залазећ с неба: сунце ил' слобода
  • Чини те изгледа, вај, ситничка вода
  • Ко крв која броди, без снаге да стане.
  • IV КОСОВКА
  • Свршила се битка.{S} Изгинули леже
  • Витези старински.{S} Сломљени панцири
  • И секире тешке.{S} Јата птица беже.
  • Ноћ је летња, врела.{S} Свуд се самрт шири.
  • Из гроба слободе букнула је слава.
  • Сред шуме копаља, јунак снажних груди,
  • Отвореног ока, са челенком спава;
  • Нема почива Милош украј својих људи.
  • Крај њега је локва проливене крви
  • Истекле из срца уморног, кад смрви
  • По хордије турске, и цара јој узе.
  • А Косовка млада виде где се гасе
  • У њој жарке наде и будућност расе;
  • Са њенога лица капале су сузе.
  • V КОСОВСКА НОЋ
  • Ноћ је сасвим црна, помрчина пала,
  • Ко покров на тела непомичних леса,
  • На поприште тужно прохујалог беса,
  • Ко граница дана слободе и зала.
  • И пролећу врани изнад тамних гора,
  • Црне птице носећ у гвозденом кљуну.
  • Златне, свете бурме, ратника што труну,
  • Љуб'ма које чезну усред пустих двора.
  • Месечина склизну с застора ко свила,
  • Прнувши под њоме, с гавранових крила.
  • Огромна и страшна сенка пољем паде.
  • Свуд оружје сину: штитови од меда
  • И секире туча; а месец се згледа
  • У просутој крви и ужаснут стаде.
  • VI ЈУТРО
  • Свиће прво јутро, после боја грозна;
  • Госпа млада, нема, по бојишту ступа;
  • Заставе и чалме, све се крвљу купа;
  • Косово Пољану, вај, ко ће да позна.
  • У згаженом класју, у крвавом зрну,
  • Угледа витеза, чије мрке прси
  • Грлила је негда; косе што бој смрси,
  • Подвила је она под челенку црну.
  • Сва сад ево грца; па док је у студи,
  • Пре но сузе навру, оне се сред груди
  • Кристалишу горке, а душа је ова
  • Замочена у бол.{S} Скупивши сву снагу
  • Она сав свој живот, грлећ главу драгу,
  • Умирући стопи у бујицу снова.
  • VII У НОЋИ
  • Плачева гле, девет допреше ми ноћу,
  • Плачева вај, девет снаха Југовића,
  • И девет је суза кануло на плочу
  • Мермерну, врх гробова напаћених бића.
  • И тих девет суза пламте ко јад први
  • Високо ка небу и све огњем руше,
  • Ко глас из пустиње што пороке мрви,
  • Ко витеза, давно изгинулих, душе.
  • Сковаћемо из њих, жедни васкрсења,
  • Пламених мачева девет, и знамења,
  • И девет штитова и девет панцира.
  • Јурнућемо тада кроз шуме огњене,
  • Оквашени крвљу, сламајући стене,
  • Пакла праведника, жељних вечног мира.
  • Ница.

    II КАД ПАДНЕ БУРМА ЗЛАТНА
    Јади јунакови — 1
  • О травице зелена, зелена, зелена,
  • Где сам брао селена, селена, селена,
  • Тобом прође прелепа, предобра, премила,
  • Па је мене гледала, гледала, љубила.
  • 2
  • О травице зелена, зелена,
  • О девојко верена, верена,
  • Кад би била предобра, премила,
  • Мене опет љубила, љубила.
  • 3
  • О травице зелена, ој,
  • Реци где је жељена, ој,
  • Имај за ме милости, ој,
  • Моје срце жалости, ој!
  • 4
  • Дај ми, траво,
  • Око плаво,
  • Девојчицу
  • Несташицу.
  • 5
  • Траво,
  • Траво,
  • Душо,
  • Моја!
  • 6
  • Ој,
  • Ој,
  • Ој!
  • 7
  • Траво,
  • Траво,
  • Душо,
  • Моја!
  • 8
  • Дај ми, траво,
  • Око плаво,
  • Девојчицу,
  • Несташицу.
  • 9
  • Да пољубим, моја траво, ој,
  • Да пољубим око плаво, ој,
  • Имај за ме милости,
  • Моје срце жалости!
  • 10
  • Ој травице зелена, зелена,
  • И девојко жељена, жељена,
  • И мој вранче превити, превити,
  • Ја ћу себе убити, убити!
  • 11
  • О травице зелена, зелена, зелена,
  • Где сам брао селена, селена, селена:
  • Ту ће гроб ми копати, копати, копати;
  • Да л' ће когод плакати, плакати, плакати?
  • 12
  • О травице, о травице, о травице, ја ћу се морати убити!
  • ГЛЕДАЈТЕ БОЗИ!

    Августину Ујевићу

  • Делијо, делијо, који коње зобаш,
  • Делијо, делијо, до тебе сам дошао.
  • Житна сам поља косио,
  • Српом сам пута крчио,
  • И прсима га ширио,
  • Делијо, делијо, јуначе!
  • - Реци ми, млади јуначе,
  • Где су ти отац и мајка?
  • - Отац је у новој ковници,
  • А мајка у новој одаји!
  • - Реци ми, реци, јуначе,
  • Где су ти отац и мајка?
  • - Отац ми кује мачеве,
  • Мати ми пређу испреда!
  • Ко тур што гази пландиште
  • И крпи зреле класове
  • И као чопори зуброва
  • Тако сам до њега дошао
  • И руку сам му спустио
  • На чврсто плеће дечачко.
  • - Реци ми, реци, јуначе,
  • Од ког си рода, од кога?
  • - Бози су моји дедови,
  • И родитељ је громовник
  • И браћа су ми овчари
  • А мајка земља мокра је.
  • Целивао сам га на уста,
  • Целивао сам га у раме,
  • Целивао сам га на прса,
  • На оне прси младачке,
  • И коње сам му зобао
  • Са зрелим житом ражаним.
  • - Делијо, делијо, делијо, јуначе,
  • Води ме оцу и мајци.
  • А кад сам до њих пришао,
  • Капу сам о тле бацио,
  • До земље сам се пригнуо
  • Па сам кликнуо охол и млад:
  • - Гледајте, бози, бози срдити,
  • Мене јадника, мене бедника.
  • Немам до паса, паса кована
  • И до младости, и до очију
  • И до очију, бози, зелених!
  • И ко тур мрки, преко пландишта,
  • Кроз житна поља ево долазим,
  • И газим класје и зрна газим.
  • - Гледајте бози мене младића!
  • Прву сам куку просуо,
  • Другу сам купу испио,
  • Трећу сам купу разбио!
  • Где паде бурма златна
  • И невестинска румен
  • И снежност деверског платна
  • Све прође кроз ноћ и пламен
  • А све то беше тамо
  • Рођено наше село
  • Још одсев који само
  • Расветли мртво чело
  • Где поред плавих вода
  • Ко стаза до самог свода
  • Даровско платно бело
  • Сад сенке преубаве
  • Отаца наших венца
  • Не скрију жар дубраве
  • Јер златна бурма страве
  • Заблиста с дна студенца
  • Сватовска ружа вене
  • У крилу пусте жене
  • Кроз цело јарко вече
  • Крај ногу врело тече
  • Под главом студен камен,
  • Амен, Амен.
  • ДЕВОЈКА У ПОЉУ:
  • Падају млади откоси
  • У сенку што их односи
  • Посу се небо мртвима
  • И тамно поље звездама
  • По недозрелим класима
  • А сенка све то односи.
  • КРАЈ ЊЕ, МЛАДА ЖЕНА ГЛЕДАЈУЋИ ПУТ ГОРА:
  • Нит чујеш напев из древног луга
  • Нит шапат река, нит жубор јела,
  • На небу леже мртва тела
  • На земљи само силна туга,
  • На руци пришт, под руком куга.
  • МЛАДИЋ СКРИВЕН У СЕНЦИ:
  • А сада лежем крај реке,
  • Узглавље траве су меке
  • Слушаћу мисли далеке
  • Ко песму реке далеке.
  • Свијетла Даница
  • Тканица света
  • Цвати у шарном
  • Пољу васионском
  • У красним војницама
  • Цветеће цвасти.
  • Човек просу крсну ватру
  • Посече га гром по врату
  • Амин, амин, амин, амин,
  • Човек просу крвцу брату
  • Пресече га змај по врату
  • Амин, амин, амин, амин.
  • Пресече га змај по врату
  • Амин, амин, амин, амин.
  • Јер вас храни млеком нирванијем
  • Која тече кроз етирне дојке
  • Са рујнога пољупца живота
  • Квардо - глави - вражји - бубо очи
  • Кроз Даницу мед и огањ точи
  • Погоди га међу очи
  • Отац ходи мртав син
  • Амин, амин!
  • Колико је у слободи слова
  • Толико је у светлости боја
  • Рујна боја на оном барјаку
  • Сиње горе на твоме јунаку
  • Мора да чудан кишан дан
  • Војнику у земљи када стран
  • У друштву оних који кољу
  • По моме светом пољу
  • У тој блатној паради
  • Гледај како корачају млади
  • Можда некоме лепи, можда некоме драги
  • Џелати у тупој шупљини наги
  • По моме светом пољу.
  • Шта ти кажу њине очи,
  • Ове очи?
  • Усред ноћи кад су пали
  • Кад су пали
  • У планине
  • У спарине
  • У дивљине и тишине, у тишине
  • У тишине и спарине, тебе није,
  • Мој делијо, моја дико, ти незнани,
  • Душо драга у дивљини...
  • Кад су пали, кад су пали
  • Нису знали
  • Шта су дали кроз тишине и дивљине
  • Под блатишта и урвине
  • За крв твоју
  • Шта ти кажу њине руке
  • Ове руке
  • Усред јутра, у призвуке,
  • Њини прсти, њини нокти, њине руке?
  • Уз крик мукли, уз узвике и јауке
  • Кроз слапове воденица
  • Под топотом муклих птица,
  • Мој делијо, мој соколе,
  • Сив соколе,
  • Како тупо тебе боле
  • Те згажене крви гране
  • Моје јутро и мој дане
  • Грдна горо Јахорино, Јахорино!
  • Шта ти кажу њине усне
  • Рујне усне
  • Нељубљене, недирнуте, нетакнуте, пусте усне,
  • У драгана?
  • Душа му је тако сана
  • Пуна чежње и тишине
  • Као шума Јахорине.
  • Ко плавила у висине, и тишине.
  • Ти љубљени горки сине,
  • Да л су знали шта су дали
  • Кад су пали под утрине
  • Под урвине
  • Да л су звали
  • Кроз ноћ ону
  • Кроз дивљине да л су звали
  • Кроз тишине, у бескрајне те даљине
  • Браћу своју?
  • Док чуваху ове стране
  • Руке беху огрејане
  • Сад су руке као гране
  • Преплетене, измешане,
  • Ко да један другог бране,
  • Мој соколе, мој јаране,
  • Душе драге огрејане...
  • Погубљени, сатрвени,
  • Они леже приљубљени,
  • Усред ове тамне горе
  • Ко да један другог дворе
  • Од смираја па до зоре.
  • Мртви бране ове стране
  • Испод звезда светле вреже
  • Ко два брата
  • Ко два верна друга леже
  • Усред ноћна разбојишта.
  • Ко би реко
  • Да још синоћ
  • Мржњом беху опијени
  • Да кад су се намерили
  • Страшно су се сукобили
  • У гневу се раскидали
  • Један другом крв су пили
  • Ко би реко
  • Да су били ко две звери
  • У пламену и вечери!
  • Та два друга
  • Та два брата.
  • Лепших није било свата
  • Док се нису раскидали.
  • Ко би реко
  • Пали да су
  • За земљу исту
  • У истом часу!
  • Звали да л су
  • Браћу своју кроз даљине?
  • Сада леже приљубљени
  • Умирени, насмешени,
  • Усред ове чарне горе
  • Ко да један другог дворе
  • Моја зоро и мој дане,
  • Ко да један другог бране,
  • Од туђина и душмана
  • До судњега оног дана.
  • А ЊИНА НОЋ БИЋЕ ЈОШ НОЋ ВАША

    {S}Ko bi reko

  • Пали да су
  • За исту земљу
  • У истом часу.
  • Та мрачна ноћ биће ваша
  • Жарки стуб птица у висину;
  • Све што би њина бол вама мину,
  • У ноћи гордој истом часу
  • Где два јагањца њина пасу
  • По вашем златном кланца крину.
  • По звезданоме златном класу
  • У пашу пошав већем давно,
  • У поноћноме златном часу,
  • Кроз жуто зрно родног хлеба,
  • С поља на поље дошав давно
  • Доспеше чак до вашег неба.
  • То испод нашег тамног бора
  • Два друга драга древно леже:
  • Нит кога знају они више,
  • Нит ко им више од нас треба.
  • Леже и ништа није тише
  • Од ликова им попут неба.
  • У поноћ жарких тамних гора,
  • У тами гордих шумних бора,
  • Њина се млада тичу тела,
  • А лица ко два бела јања,
  • Заспала испод хладних врела
  • У жаркост сињу ноћног грања.
  • У срца самој ко милости
  • Тичу се њина вита тела,
  • Заспала испред хладних врела
  • У братској боли сузној пошти
  • Ту руку тиче рука бела
  • Тек иза смрти у милости,
  • Душмана та два, сад два друга,
  • Телима снијућ на сред луга.
  • Везани ликом за висину
  • За зрачних звезда вал у своду:
  • То жедни јањци као да су
  • Звездану вашу нашли воду.
  • ПОНОЋНЕ ДЕЛИЈЕ
  • Кроз чарну гору они јаше,
  • Кроз чарну гору они зуре,
  • Са неба капљу пусте уре,
  • Поноћне делије кроз ноћ јаше.
  • Драгане дивне своје чини
  • Исткаше чежњом по планини;
  • Кроз грање звезда сјај се лије
  • По путу језде жар-делије.
  • Где копне поноћ рујног грања
  • Шапућу даљних реч драгана,
  • С руком на срцу које бије,
  • Над коњма снијућ сан делије.
  • Ту бесне звери издисање,
  • Ту капље крви лишће крије,
  • Док пројахују кроз све сање
  • Љубећ коб своју коб-делије.
  • Коњици ко да њини врани
  • Не тичу тле земље гора
  • Већ да су они нови дани
  • Без сјајног зрака и без зора
  • А грдне сенке што се вину
  • Ко да су сенке коњских крила
  • Што пођу са њих у висину
  • Кроз јарку светлост зрачних свила.
  • И љубав наша чак их скрије
  • Од нас.{S} Ни топот више није
  • Доказ да беху ноћне уре,
  • Минуше мрачно коб-делије.
  • Јарки пастири наше паше,
  • И толка чежња, жал и туга...
  • Над земљом тамном куд пројаше
  • Сводом засветли нова пруга.
  • Нек си светлост
  • Првих звезда
  • прва зора
  • овог гнезда
  • буди вредан
  • хладних гора
  • буди јелен
  • буди звезда
  • Само један
  • један дан
  • нек је сан
  • овај град
  • Буди звезда
  • буди дан
  • буди један
  • буди чедан
  • као сан
  • као дан
  • као луг
  • као друг
  • драги друг
  • Само тај
  • само ту
  • само знај
  • да смо ту
  • да си град
  • да си млад
  • сињи јад
  • беше то
  • ко је то
  • гласни рог
  • древни бог
  • Беше отац
  • беше брат
  • беше кум
  • беше сват
  • беше жито које зре
  • беше љубав беше све
  • беше река
  • беше поље
  • ко те чека
  • шта је боље
  • ко ти рече баш да зна
  • прави смисо овог сна
  • Хајде оче, хајде сине
  • проминуше кроз планине
  • са муњама са висине
  • и облаком од прашине
  • вечер беше тако плава
  • хладна беше тако Сава
  • А тај брат беше сав
  • тако плав тако плав
  • тако блатав и крвав
  • Његов образ румен млад
  • врео као обла дојка
  • у драгане које рад
  • а он беше тако плах
  • да кроз његов нагли дах
  • затрепери звезда прах
  • Тамно модро дрво гори
  • Пламен то је оне зене
  • која оде да се бори
  • борба дрво које гори
  • беше где год ногом крене
  • Прво јутро оног дана
  • Мајка испод цветних грана
  • надвијена као грана
  • Са ње пође топла храна
  • усни твојој која беше
  • још похлепна а већ сана
  • Сећаш ли се другог дана
  • испод оних цветних грана
  • где је трава утабана
  • како лежи та драгана
  • руке ти је обавила
  • усну усни припојила
  • час похлепна а час сана
  • Сећаш ли се другог дана
  • Сећаш ли се трећег дана
  • плавих коса оних страна
  • као дојки тешких грана
  • плавог плода пуста храна
  • Нигде нема таквих страна
  • нити мајки ни драгана
  • Друго драга наших страна
  • Моја ноћ је покопана.
  • Његов леш гле чист и свет
  • зрачи румен као цвет
  • изнад њеног топлог гроба
  • Збогом мајко љубо збогом
  • где год крочих својом ногом
  • о ширино родна збогом
  • чарна љубав покопана
  • свежа трава утабана
  • где је грана расцветана
  • збогом друже збогом брате
  • остављамо овај свет
  • свежа трава првог доба
  • Његов леш сад је цвет
  • нико изнад њеног гроба
  • Нек си светлост
  • нек си звезда
  • као дан
  • као сан
  • као луг
  • као друг
  • вечни друг
  • III ВЕЛИКИ ДРУГ (И) — За спомен на тридесет хиљада мојих вршњака који помреше у Албанији
  • Целу ноћ леђа сам грејао
  • Прислоњен уз туђе плећи,
  • Целу ноћ снег на сметове је вејао
  • По стопама мојим, по срећи.
  • Нит мишљах, који је пријатељ тај који крај мене спава
  • Да често тежа од судбе на грудима ми његова глава.
  • И да трудно дишем: но трпех, јер дахом као да згреваше ми груди;
  • Тако прође болно живот, док зора не поче да руди!
  • Затим говорасмо, говорасмо, и говорасмо у мраку,
  • О томе како нема хлеба (а има л' Бога!);
  • Тек при првоме јутарњем зраку
  • Сазнадох лик суседа свога:
  • То беше неки војник снажни у сивом шињелу,
  • Узвици му беху смели и важни; посматрах главу му смелу -
  • Затим пи много воде.
  • Диже торбу.{S} Пљуну.{S} Пи воде много; оде!
  • О, ви безбројни пријатељи, тих непојамних ноћи,
  • У чијем крилу често почиваше ми глава,
  • Колико у колибама пустим чеках да л' ћете доћи,
  • Безнадежно, док душу растрзаше ми страва!
  • Тада, незнани друже, гурнеш ли она врата,
  • И бучно, псујући грозно, стресеш ли снег са себе:
  • О, нико радоснији није целиво свога брата,
  • Но ја, немо и непомично, што бих примио онда тебе!
  • И како бејах пуст и згрчен са седамнаест својих лета!
  • Притајих своју болесну руку близу његова даха:
  • То ме последњи живи угарак људства греје!
  • Не, ја немам чежње, ни савести, ни страха;
  • Пуне ми уши, нос и недра, све меког снега што веје.
  • Приљубљујући се уз туђа леђа,
  • И с руком надувеном у недрима,
  • Најлакши уздах када ме вређа;
  • О, како страшна беше тад зима,
  • Када се припијах уз незнанога.
  • Корачам опет, опет ми чело гори,
  • Свежи предео главу опет ми болесну хлади;
  • Крај самог увета, бор ми одвратне ствари збори -
  • О боже, зашто, зашто, с природом самом ме свади!
  • Шта значи оно чудно коло просјака преко снега;
  • Шта игра она дружба тамо, око плавога небеског света,
  • Куд кружи лудило то, око - у азуру блудећег - брега!
  • Дај им бар достојанство и мир; бар горки мир пре свега!
  • Ноћ отвара трбух коња, и засипа прахом звезда;
  • Седамнаест мојих лета, куд бежите с овог света!
  • Међ људима раскида се закон реда и милости,
  • О Господе, о Господе, подари ми сањивости!
  • Јуче и рука када проси раствори се ко да цвета;
  • За њу ветар ништ не носи: позно цвет тај виде света;
  • Смрзнуће се испод снега, негде накрај овог брега.
  • Само застанем, а белина ми заигра пред очима,
  • Само се осврнем, редови људи као да играју на ужима;
  • Како то да раније нисам видео,
  • Како то да раније нисам успео:
  • Сад склопим очи и осећам како је живот ту,
  • Први пут видим, дршћем, свуд око мене људи мру.
  • Ето ти, што су с Њим, гладни свег - живота, смрти -
  • Што само мисле како да чмавају, како да леже,
  • Ето ти, чија су уста згуљена, а у мислима шкрти,
  • Што, двојица падну ли на мрцину, већ почињу да реже;
  • Ето ти, који тако красно научише да просе;
  • Да поцупкују, да се кревеље, да цвокоћу и да се јеже;
  • Да, пређу ли само руком главу, скидају пуне прегршти косе:
  • Цео дан, целу ноћ, и кроз сан чак, они једнако беже, беже,
  • О, та зар ништа не може да их веже!{S} - Ништа!
  • Гле, гле, како у царском вознесењу
  • Падају оклопи са тела,
  • И цепају се труле крпе
  • Пред бескрајношћу откровења;
  • Разголити се сад бок, сад ребро, помоле се сад колена бела;
  • И све су зрачније очи у хрпе
  • Хаџија, с којих падају одела.
  • Све провиднија је њина кожа,
  • Види се како струје сржи кроз цеванице;
  • Све им дубље одсјајују ушиљеношћу лица.
  • У жена се чак провиди чедо у утроби
  • (Почива ко бурма заручника у кутији),
  • Огромни ме поглед његов плавила зароби,
  • Ја не сретох никада поглед заноснији!
  • Онде по дивним смо пољима бљували,
  • О корење, о кајмак трули, пун гљива,
  • О гађења; сви смо ракољили се, пљували,
  • Па ипак, о свему овом божићна ноћ моја снива.
  • Јер прошло је време богатства,
  • И дошао је час да се умире;
  • Бескрајне сметове снега и осенчења плава
  • Као Смрт сама, пред нас, да застире.
  • Прескупо плаћам исхрањење,
  • Грозница помаже да се верем,
  • Све с вишег на виши брег вуче ме моје вознесење;
  • Модри и плави траг нигде с лица да сперем;
  • И већ малаксао лежим на снегу,
  • Дубећи слику свог страшног тела,
  • О, снови моји, снови, одједном ту се легу,
  • Под провидношћу, гле, овог несразмерног одела.
  • Као облаци, као небо, тако се с људи хаљина цепа,
  • Голотиња њихова одједном остаје свежа и чиста;
  • Они не дрхћу више - чим би! - нити зеница им је слепа,
  • Са заносом гледају само планину, као Христа.
  • У гладног ко бурма уста скорела око зуба;
  • Вечности муж, језик му црн, а глава на штапу стоји;
  • Сваки час му се чини, на ивици је самој руба
  • Амбиса, па ипак иде даље, и ничег се нема да боји.
  • Као облаци, као мора, тако се ето одело цепа,
  • Као мора, као облаци, даљно је свуд снег и степа;
  • Као одвратност, као смрад, и као крљушти,
  • Тако се крпе крпа, боље још с тела, љушти.
  • О, топли додир руковања,
  • Што згреје за час смрзлу руку;
  • Већ сам заборавио пландовања,
  • И сваки је звук замро у јауку;
  • О, топли додир руковања!
  • Већ се на видику губи врх планине,
  • Коју сам пре два дана препешачио!
  • И друкчије је чак, за мене, живот онда значио:
  • Помакоше се за два дана све истине.
  • Зима ми скроји хладно одело,
  • Под њиме тело неће да трули;
  • Звери ће бити тек за јело,
  • Када пролеће кору згули;
  • О, хладно је моје, брате, одело!
  • Сву ноћ ме туђа згреваху леђа;
  • Са топлим дахом незнанога;
  • Нит суза пали, нит брани веђа
  • Од слане што се спушта с Бога,
  • О милостиви сусрет леђа!
  • Ко сами мрачни зид да пипкам оком,
  • Тако се слепо шире ми очи:
  • Очајно се ширим плећком ил' боком;
  • А оштри ваздух дисање кочи,
  • Док га не затрпах капом дубоком.
  • Час мишљах:{S} То ли је то што спремаш,
  • Ти Вишњи, за душу младу кад чезне:
  • У гадост, себичност, умор и ваш,
  • Последње људство моје да згрезне!
  • Зар да ме разједе умор и ваш!
  • Ил' склопим очи а враг ме гуши,
  • Отпуштајући све тела, болести!
  • Пљујући међ очи самој души,
  • Шапуће:{S} "Све ћеш напором стрести",
  • А истовремено снагу суши!
  • Ил' склопим очи, а Он ми рече:
  • "Зар не осећаш да си гладан?"
  • А нашто!{S} Ето друго вече
  • Да у трбух, без круха, уђе сан;
  • Та зар је то тек тако: друго вече!
  • - О проклети, о гадни враже;
  • Зар ништа боље, зар ништа блаже,
  • За душу ову што је слепа,
  • Грдобност твоја да јој каже!
  • Пружах чутуру своју слеђену;
  • Он пи, пи, чињаше се, сатима,
  • Воду ту, длановима крављену;
  • Како се не опи, ил' следи, од пијења тога сатима.
  • Тад нам свитања одједном прелише лица,
  • Још смо од вечери тако лежали,
  • Из ока оног плављег од љубичица
  • Синуше погледи поспали;
  • Крвави одједном бише шињели!
  • Гле, како лагано свиће зора;
  • Све више ти упознајем поглед и уста!
  • Тако се диже сумрак са гора,
  • Тако су јутра чудна и пуста,
  • Кад спада снежно рухо са бора:
  • Да спадне страшна зора са друга
  • И леш измили иза јела,
  • Што се и самом плавилу руга -
  • Васкрсли леш из одела.
  • Па свака нова зора другим се лицем јави,
  • Други незнани друг о себи ређа приче;
  • Стално ми туђе раме одмора пружи глави,
  • И погледам ли га, одједном (баш нови дан кад свиће),
  • Сусретнем његов поглед одједном да се плави;
  • И да се смеше уста у нади ил' искушењу:
  • То бива тако изненада, он довршује своје речи
  • Које започесмо у тмини, у несаници и у бдењу -
  • Оној жени са ногу отпадају прсти, и јечи -
  • Ја слушам његове речи у неслућеном Подозрењу!
  • Свуда, између два брега, препречи л' мене линија,
  • Цео свет је измрежан подневком тим и луцима:
  • Од сваког новог правца зачараност ме каква одбија,
  • А истинско презирање, и срџба, настањују се у грудима.
  • Целу ноћ, исти дах цветова снежних дисасмо,
  • Друже мој; пробуђен, крај тебе, мишљах:{S} О, кол'ко слеп!
  • Ти спаваш, друже, и твој сан, великим својим миром, је леп.
  • То не, што наказно је тело, већ наказан тај дух;
  • Ја не само што примих живот, већ љубим му, гле, сјај;
  • Стопут проклетство природи која у робу разви слух
  • Да слуша из себе глас: у ропству да је рај!
  • О, спавај, незнани друже; по лицу негда ударих Њу,
  • По лицу!{S} О, колко онда бејах заслужан Њеног сна!
  • Заслужнији но сад, када ме пред Њом гуши срам!
  • Питање свести, питање савести, питање слободе, питање воље,
  • Питање морала.{S} О, оно исто: постојати ил' не;
  • Ја те питам: ко коље, кад у мојој руци је нож и моја рука коље,
  • И питам те ко умире, кад жртва под мојом руком мре?!
  • Не, ти ми одговорити нећеш никада, сироти мој друже,
  • Ни ти, безмерна ноћи, ни ти, тамницо хиљаду - снежне руже!
  • Па спавај ти бар сад, чији сан је ко лудило,
  • И који одвући ћеш се, зором, кроз сунце, као кроз врата;
  • Са друге стране је море, зрачне обале, и бунило,
  • Приморске плећи, деца, пешчане дине и блата.
  • О, боже, боже!{S} Зар је могуће!
  • Да мртав друг свиће крај мене:
  • Умрети од смеха ван своје куће,
  • Крај ноћног друга, без драге жене!
  • О, боже, боже, зар је истина,
  • Да са самртником сам о небу говорио:
  • Да оно уз шта се згревах беше грбина,
  • Незнанога, са душом који се борио!
  • О, боже, боже, зар је могуће
  • Да први пут кад згледах лице,
  • Мртвачко бледило откри свануће
  • А ноћ затрпа собом убице!
  • И не знајући, последњи пут згревах му руке,
  • Последње људске слушах тад речи:
  • Још уво ово буди те звуке,
  • Што трулеж младог грла не спречи.
  • Очију отворених ко звездама што шире се прозори,
  • Зар чувах мртвог друга дотле, сан мртвих да га не умори;
  • С рукама под главом, до из дна срца, на смрзлој земље кори!
  • То беше најчуднија ноћ, ноћ црквених процесија,
  • Ја згревах му хладну руку, зар сестра је ту нежнија;
  • Ја шаптах му топле речи, отац би био строжији,
  • Ако је кад чуо сина глас, синовљи не беше опојнији!
  • Он спаваше дубоким мрачним сном галија на дну мора,
  • Ја успех да назрем га кроз вал, под првим руђењем зора:
  • Само хладни леш друга свог; Човечанство цело да умире,
  • Зар бих се смео одрећи снаге, пред кораком ми што извире!
  • О, која би ти вера изрекла опроштење,
  • Ко би те згревао телом, под страшном мећавом ноћи:
  • Или би бесвесније можда онда жудео крај тела бдење,
  • Ти чудно моје људство, промрзло и без моћи!
  • Сувише изнемоглих руку, да гроб ти копам под снегом,
  • Помиловавши ти главу, нежношћу сам је затрпао,
  • О миру твом још мишљах, пред другим хладним брегом:
  • Ал' немађах, ни онда, брате, суза да бих те оплакао.
  • Таквога у пустињи за собом остављах свога друга,
  • О руке ове освећене, што згреваху његове руке,
  • И света нек је ноћ - ова божићна туга -
  • Рад оног часа дружбе, што и не дозна за јауке.
  • Гле, опет небо и све! и опет видех море!
  • Дођоше најзад страсти жуђења;
  • Узбуђеније но икад прислањах чело уз зоре:
  • Колика пурпурнија, од тад, свитаху мени руђења!
  • Али више се не помути никад провидност, духа, ни тела,
  • Ево корачам опет преко широке пустиње снега,
  • И дижући бескрајна - мишљу - небески рубља бела
  • Видим божанског друга; спи, у срцу снежног брега!
  • IV ПРЕД ОТКРОВЕЊЕМ
    Споменик путевима

    Извештавамо наше читаоце у Новом Пазару да је рукопис наших стихова, који им је био послат, вратила новопазарска пошта без икаквог објашњења.{S} Ми им те стихове шаљемо данас још једном, а постараћемо се да испитамо због вyега се овако поступа са нашом емоцијом, јер нам се читаоци из многих места жале да песме ове тешко а понекад и никако не разумеју.{S} Да ли је то глупост наша или њихова, или уобичајена неуредност поште!

    У ствари расписан је конкурс за најуспелије пројекте према којима ће се подићи многобројни споменици:{S} Споменик ослобођења ослободиоцима; Косовски храм косовским јунацима; споменик Освете; споменик Непознатом војнику и један изгинулима у Албанији; и један рукописима изгубљеним у Русији; и измрцвареним поповима; споменик Захвалности Великоме Краљу; споменик Гордости Великоме Војсковођи (али ко је тај војсковођа?{S} Да ли Путник или Мишић?{S} Ја гласам за путника; просто гласам за путника и гласам за пијаницу).{S} Дакле ово нека је пројект

  • За Великога Пијаницу
  • Он је имао виззије беспримерне
  • Унутрашње
  • Слинио је тако често
  • Сањао о неисцрпним бунарима пуним вина.
  • Дакле не заборавимо:
  • Извесно један споменик пијаници
  • А путнику такође,
  • Јер увиде а ће му дух запустети,
  • Пође у лов на видике по свету.
  • Шта мислите о споменику Путевима,
  • Једном младом часопису?{S} Очаран сам.
  • Тамница за скретничаре, тамница за шефове станица, тамница за законе против алкохола и за уредбе против скитње и скитница.{S} Љубав за манастире и за крчме, љубавнике, љубавнице, љубав за крчмарице Јање, љубав за Арнауте.

    Био сам тамо кад после дугачког говора дигоше застор.{S} О лепоте!{S} Чега?{S} Дигоше застор са споменика.{S} Сви смо гледали са нестрпљењем.{S} Кад: па шта?{S} Зар то!{S} Ох боже милостиви!{S} Смилуј нам се пречиста; Македонија ме је убила својом чулношћу и професори својом великом логиком!{S} Своје сам ноге и руке поклонио анатомским лабораторијумима; оста ми само труп и глава, и једна смешна мисао:{S} Отаџбина је ово Јурњава!{S} Такви су били узвици масе.{S} Дакле дигоше застор.

    На великој мермерној коцки само једна ваза пуна свежег цвећа и натпис:

    Овај споменик за пилоте што одоше
    у авијатику и изгибоше из херојства
    из досаде и из навике Слава им

    Слава.{S} А где је тај млади архитекта што подиже ремек-дело споменик?{S} Нестао?{S} Не! кажу умро је над самим пројектом од једне бомбе, крвљу га је покапао: његов ученик тек га је довршио.{S} Његовог ученика да изгрлимо: братски; он је једини што га је видео и он ће нам дати последњу његову реч.

    Тако решисмо проблем споменика
    И довољно монументално
    И довољно кратковеко
    Да не спутава будуће генерације.
    Морнари што дремаху Морнари што су нарочита
    на безброј жалова Врста путника
    Као дивну воћку из вртова
    Узбраше Христа са крста
    Тог дивног стабла у врту Епикура
    Нека врста зелено-сура
    Са белим пругама
    Ах пругама неким одлазе возови.

    Звери, љубим те на твоја уста крвава, на зубе бело-чисте и оштре; на језик из ког гној и јед цури фосфорним пламеном, лепљиво припијам свој: а и он је звер и гној.{S} Звер, разум гризућа бесно, звер љубав, звер ноге неопране, звер смрад пушећа, звер сатански прљава и вашљива брада калуђера.{S} Сељанка из блата плаче:{S} Спаси ме, спаси, слатки брацо мој!{S} Али и њен глас медни сикће као у змије.{S} Кочијаш зубима на каише кида кожу вранцима.{S} Звер црвени и режећи уд мушкарца; трбух жене читав ускомешали зверињак.{S} Звер мост и звер друм, што растрза жудња; звер простор и звер вечност.

    Љубим те на уста твоја зажарена.{S} Као у угљевље замачем ти међ дојке руку своју.{S} Љубим те самошћу својом курјачком.

    Онај други пројектовао Споменик у Покрету на колима упрегнутм воловским што одлазе.{S} На постаменту сеновитом извајао је Победу у снегу.{S} Беше беље од иједног мермера и хладније још.{S} Чим сунце и пролеће дође, споменик ће се отопити сам и отећи пољанама у жубору евокација.{S} Тако и треба, поштована руљо, да се на Сунцу сви споменици отопе, а не да гранитно пркосе зубу времена и да су непомични.{S} Нека их младеж само једном види; двапут? то је већ одвише!

    Морнари дођоше У загрљају скорелих љубавница
    Загрљени Чији су трбуси
    Попуцали под бичевима ветрова
    Тако подлаци па ипак ево застиђени
    Жуто црном пљувачком ишпартана им лица
    Од никотина, бибера и олова

    Они жуде шуму

    Ах, у чудном шуму губе се бродови.
    Генијални беспримерни споменик Козмосу.
    Где је блистави што га је створио?
    Није ли Господ сам!
    Није ли то закон Њутнов или Ајнаштајнов!
    Више се не сећам.{S} Расејан.{S}То.

    Велика глумица (не мимискиња но велика Лепотица) дошла је сасвим гола, са звездама од златне хартије у коси: представљаше црномањасти свод Моћи.{S} И заузе позу Огледања (држала је огледало у руци) пред лежећим Младићем; његова неукротљива чврста мушкост тад била је горди стуб Вечности: водоскок пред Звездама.{S} Тај је споменик:{S} Споменик Обнаваљања и Препорађања, Будућих Генерација, Плодности.

    Два аутомобила на великом булевару сјурише се један на другог, и размрскаше.{S} То је Споменик Катастрофе и Споменик Пустоловина Узвишена.

    На дну океана, две крстарице спустивши мине уочи рата, положен је темељ Споменику Звери Простора и Заноса.{S} Један аероплан лебдећи изнад њих обележавао је висину његову; и још, то беше само за први спрат, највиши ће се пети до унутрашњости неба.{S} Један дуги и захуктали воз односио је пламени пољубац пространим шумама а на високој санти што је пловила морски пас заспали био је Споменик Експедиције увек на север, на север увек до у смртну вечност.

    Нек живи сад плагијат!{S} Он плагира велику мисао Свемира; украо је слику једног острва па је стрпао у овај стих.{S} Моја мати је украла ситни смех од мог оца: моја судбина тад би решена на основу плагијата по слици божјој.{S} Тако решавају и проблем својине они чије никада нећете сазнати име, јер још на крштењу беше анонимно, само закачено као чиодом за њихов најсавршенији плагијат:{S} ЛИРИКЕ

  • Да, лирике
  • Наш Христ сад у врту
  • Округао и црн од махаговине
  • - Мушки му знак до колена --
  • Са очима белим: то је Црнац на рту,
  • Кога је крстила због истине
  • Љубави цела васиона.
  • Пије и пије, ах пије са морнарима
  • Сам шпиритус и милујући све жене
  • Под дрвима прича о крвавим жаловима.
  • Сањате ли ви о љубавницима, моји пријатељи,
  • У вртовима?
  • Изјава Растка Петровића

    У Самоуправи, од 26. фебруара 1922. године, изашао је чланак под насловом:{S} Код Њ. С. Патријарха -- Патријарх о сазиву Синода о нашој модерној литератури -- у коме је реч о интервјуу који је сарадник дотичног листа имао са Њ. С. Патријархом.{S} Према томе разговору имао би се сазвати Синод, поред осталог, и ради евентуалног искључења мог из православне цркве, због увреде Христу -- у моме прилогу Споменик Путевима -- штампаном у првом броју овог часописа.{S} Стих који је изазвао ову чудну полемику нема никаве везе са Христом Парвославне Цркве; реч "наш" и "лирике Христ" довољно показују да је овде Христ само у значењу Божанства и моћи, и да има чисто артистичку вредност.{S} Цео се пасус односи на опис једног од многих црначких фетиша: од махаговине, црн, округао, са очима белим, истакнутог секса (што је мистична карактеристика црначких божанстава), у егзотичном пејзажу.

    Како сам и сам религиозан то ми изгледа чудно, да се приликом мојих стихова могло прићи богохулитељским интерпретацијама.

    Растко Петровић

    НЕШТО ШТО НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА ЗНАМ
  • У поноћ кад пођем улицом сам, сам,
  • Улица је сувише широка и црна,
  • Два прозора су свега осветљена,
  • У поноћ када пођем улицом сам, сам.
  • Ја знам,
  • Ја знам,
  • Ја знам.
  • Да је мајка рекла кћери:{S} "Затвори, промаја је!"
  • А кћи спустила вез и устала и пошла прозору
  • И пошла и затварајући видела неког да пролази,
  • Који јој узнемири душу дубоко и насмејао се дубоко.
  • Седела је пред мајком, седела неколико хиљада година,
  • Онда јој рекла:{S} - Ако ти је промаја у мојој соби,
  • Што не идеш у своју?{S} А мајка узвикнула:{S} - О, кћери!
  • И обезнаниле се обе у поноћ када прођем улицом сам, сам.
  • Ја знам,
  • Ја знам,
  • Ја знам.
  • Када је умро кревет број 8 у соби број 9,
  • Доктор да је отворио леш.{S} Птица запева на грани,
  • Девојка запева у башти.{S} Доктор трбух просече,
  • Извади бубрег болесни:{S} О колико је велики!
  • И би му мило у души што ће и таквог имати у збирци.
  • Птица запева на грани, дивка заплака у башти,
  • Доктор је спустио чудни бубрег у теглу!
  • Све болничарке беху ту и два чистача болнице.
  • Мирисало је на јод и много вате.
  • Бол затворио у теглу а шупаљ леш издао
  • Породици врло уцвељеној што је чекала.{S}Кола чекаху
  • Пред болницом: једна за доктора, друга за мрца.{S} Ноћу сам, сам.
  • Ја знам,
  • Ја знам,
  • Ја знам.
  • Да сам у ноћи, и у животу и свуда увек сам, ја знам, ја знам.
  • О ТРЕЊУ ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА
  • То није велика шума која шумори,
  • Ни широке пољане које се смеју,
  • Тиха је река ово између пустих обала!
  • То није оборени храст што вода носи,
  • То није мртви орао на таласима,
  • То везани јунак за катарку мотри уморним погледом на све стране.
  • Пред њиме, његов га соко разговара:
  • "Не буди тужан, господару; нисмо ни на небу, ни на земљи.
  • "И пловићемо дуго овако; видиш ли!"
  • И тако увек река носи један леш
  • И душа би могла, али зар би имала снаге да га напусти...!
  • ...{S}На високој планини бор зелен.
  • То није ни велика шума, ни широка пољана,
  • Ни оборен храст, ни мртви орао;
  • Соко робује вољно уз везаног господара.
  • ЈЕДНА СТАРА АРИЈА НА МОДЕРНОМ ИНСТРУМЕНТУ МЕНИ, ТЕБИ И ЈОШ НЕКОМ ТРЕЋЕМ
  • Ај!{S} Ај!{S} Ај!
  • Сви корачају данас они испод јесењег неба као испод
  • прокислог сурог амрела.
  • Њихова болешљива малена срца прозебају у капутима,
  • И певуше танко, танко,
  • Док им се зуби клате.
  • "Ожеднели коњ залетео се извору,
  • У журби га је претрчао,
  • Мрзело га да се врати
  • Него лего па умро!"
  • Ај! ај! ај!
  • Да ли разумеш то, или не?
  • Претрчали коњ што му је још остало да умре,
  • Да ли разумеш: док им се зуби клате?
  • А ја певам охоло:
  • "Соко летео, соко ловио, соко пао,
  • Славно пао, пошто је ловио!"
  • Да ли разумеш: најзад пао?
  • Сви корачају они данас испод јесењег неба као испод
  • прокислог сурог амрела.
  • Ај! ај! ај!
  • НАЈСЕНТИМЕНТАЛНИЈУ О СИТОСТИ ЛЕГЕНДУ
  • У души ми је одаја пространа,
  • У њој клупе дрвене, и три пећи зидане.
  • Неко с десна улази и овакву чудну причу исприча:
  • "Има ли ичег лепшег од тресишта покривеног биљем,
  • И птица које се над њим довикују;
  • Има ли ичег веселијег од премладе девојчице
  • Што трчи уском стазицом?
  • Ево је скаче час на једну ногу, час на две,
  • Толико је весела.
  • Хтела је већ да прође, да нађе убавог младића,
  • Да га пољуби на уста, када шевар угледа.
  • У шевара три су листа: један црвен, један плав,
  • Један од злата.{S} Шевар се на све стране поклања,
  • Један лист вели: пољуби; други вели: загризи;
  • Трећи најзад: поједи.
  • Девојче потрча да их узбере.
  • Али је тресиште ровито: више се никуд не може
  • Него у дубину до краја.
  • Девојка помисли: да ли довољно дубоко
  • Да јој се високо тело утопи.
  • Па када се увери, насмеши се и опусти!"
  • У души ми је одаја пространа,
  • У њој свако вече једу јегуље пржене.
  • ЛОВЧЕВО БДЕЊЕ
  • Ја и осам европских досада
  • Поседасмо да играмо карата:
  • Имена Дантона, Робеспијера и Марата
  • Спомињемо уз смех.
  • Чудна нам жеља душе поткрада:
  • Да душа помрлих столу буде призвата;
  • У час ево Дантона, за њим ево Марата:
  • Болно се грче прсти и леде,
  • А глас је сух и без јека,
  • Поноћ је прошла, два сата,
  • И мртваца главе бледе и седе.
  • Под прозором таласом сребрним шуми река
  • А глас јој је сух и без јека,
  • Сух и без јека.
  • Болни, згрчени и хладни, ја и осам досада
  • И три вође револуције, играмо се, картамо.
  • А на картама да су слике љубовца наших, о јада,
  • И наших очева и пријатеља, да л' знамо -
  • Ил' само нам се чини - и срца наша рањава
  • И крстови и листови?
  • Далеко отиче река Сава,
  • Њени таласи ударају испод прозора.
  • И младост прође журно као снежна одора:
  • Далеко ће отећи река Сава.
  • Па ја са псима јурим у лов:
  • "О кнеже медведе, буди љубазан, дођи под мој гвоздени лонац;
  • Месец, кључ и катанац!"
  • ЈЕДРИЛА
  • Топографски радници, соколи моји, соколи,
  • Док географске карте тискате
  • Мислите на земље удаљене.
  • Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате
  • А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке.
  • Док радите жуди вас земља удаљена
  • А заносе вас као фантоми чудне слике,
  • Чамци од коже шивени, Ескимоси у трбуху китова.
  • Масни.{S} Пуни смо истих опојних мириса и болова,
  • О хој, топографски радници, - браћо моја,
  • Још смо јаки, још смо млади, држава је за нас боја.
  • Топографски радници врло љубљени, врло блиски,
  • Да сте богати не бисте карте градили,
  • Одлазили бисте у даљине, простора гладни;
  • Ни да сам моћан не бих песме писао,
  • Рђаве можда рђаве.{S} Где бисмо били?
  • Лењиви и топли о свакако да не бисмо били радни,
  • Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали,
  • Који би нас народи пријатељима звали,
  • О који би за нас били жали?
  • Та у даљине бисмо одлазили, простора гладни,
  • Увек јежни пољана, још гладни, још млади, још јадни.
  • Прадедови наши Словени, крволочни ал путници,
  • Браћо моја топографски радници.
  • Чуновима да поверимо своја срца уморни
  • А већ би нас зора соколила да орни
  • Продужимо опет преко планина.
  • Свих земаља границе обојене, гле, крваво.
  • Пустили бисмо једра на океан тискан плаво,
  • О дрхтали бисмо дрхтали здраво
  • У азуру уморних безмерно старих сводова.
  • Авај овако, топографски, нека сте само здраво
  • По суморним просторијама својих болова
  • Где, даљим пределима умрљане, сисате своје прсте,
  • Где над никад невиђеним манастирима
  • Стављате сићушне крсте.
  • Авај овако, топографски, нека сте само здраво,
  • Прилазећи женама увече да их љубите.
  • Бацивши поглед на икону и на карту света
  • Вама се чини, кад прилазите жени да је љубите,
  • Да је та карта она крпа узета
  • Са рањеног лица Исуса Христа.
  • Ха, ха, ха, каквих чудних ја ту смишљам жалова,
  • Да отпустим једра океаном тисканим плаво,
  • И какве лудачке ја све смишљам планове:
  • Час краљ лудака, час цар, камбоџске гледам кланце,
  • Син сам Словена дивљих некада, али сада путник.
  • ВУЧИТРНСКИ МОСТ
  • О, на пољани широкој лучни камени мост стоји,
  • Љуби га моја душа и до зла бога сам узбуђен;
  • Прелазе товари, ждребац упрегнуту кобилу доји,
  • Река под мостом тече, под ребром младост смирена:
  • Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.
  • Мостови, мостови, за вас колико је ломљено стена,
  • И колико грбача свијено, и колико исплакано плена;
  • На сводове мостови, колико вам жудим, и колико узбуђен
  • И толико сам узбуђен!
  • Драгано моје младости...
  • Та између тисућу надсведених мостова, гле,
  • Па укрштених, па надвишених, гора свих лукова,
  • Стигли смо да међ сводове без броја поставимо и ребра своја.
  • Па гле, па како!
  • У горе, у дивне зелене горе,
  • У страшне зелене горе,
  • Па где!
  • Та у горе до небеса зидане,
  • У горе, манитамо од живота безмерних.
  • Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.
  • ПЕСНИК НА ВОДАМА Qуелле веине луттер дерриèре леѕ црêтес де Сербие! Г.Аполлинаире
  • Шљиваци се сад тамо расцветали,
  • Изродили се сад тамо нови животи са груда,
  • И зоре се забеласале свеже, заплужили рали;
  • Волео бих да те ја проведем свуда,
  • Тебе по горама: увео бих те редом у манастире,
  • Ознојени скидали бисмо шешире,
  • Уморни, па седали на прва пролазећа кола;
  • Међу кокоши бисмо смештени задремали упола:
  • Мој Гијоме, гле, сад се тамо све воћке расцветале.
  • Тебе по горама вукао, уводио у све манастире.
  • Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја,
  • И шуме горе храстова и гребени ти захваљују.
  • Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја
  • И друмови су меки и дуги.
  • О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја!
  • Ознојени скидали бисмо укорак шешире:
  • Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире,
  • Ни брадате калуђере, никада ниси алкохол пио наших земаља.
  • ТРЕБА ПРВО УМРЕТИ или МАЛИ ПЕРА
  • Неко плаче у мени: мој брат или сестра;
  • Од јутра до вечери њихов глас слушам.
  • Ја сам јак као мост.{S} Неко плаче у мени.
  • Један, два, три; један, два, три.
  • Неко плаче у мени ко свештеник у цркви.
  • Мали Пера краде јабуке па ипак добро пролази,
  • Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако:
  • Мали Стева плаче и да би се утешио
  • Хоће да тужи друга Перу; неко плаче у мени.
  • А Стева је опазио да и мали Пера већ плаче;
  • Како би се светио расплаканом човеку.
  • Јак сам ето као мост који се угиба
  • Под товарима сеоским, под житом.
  • Неко плаче у мени, неко плаче у мени,
  • Неко плаче у мени: биће да је сестра или брат.
  • Једном сам руком узео ручицу Перину,
  • Другом сам руком узео ручицу Стевину;
  • Тако смо пошли пут неба, далеко, хој, хој!
  • Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице:
  • Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми.
  • Како смо се дуго цењкали да нас пусти,
  • Сетих се да смо заборавили прво умрети.
  • Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако.
  • Неко плаче у мени ко хорови у цркви,
  • Ко анђели пред богом неко плаче у мени:
  • "Има много мостова до раја!"
  • БОДИНОВА БАЛАДА
  • Кроз огледало отиче орахова дворана као река.
  • И све песме песника
  • Кроз душу моју отичу у поља далека.
  • У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор,
  • Са њима прастари храстови и бела крда и свео бор
  • Под ким се скупља словенска господа на договор;
  • Бор, дивни зелени бор,
  • Дедова мојих зелени бор.
  • Над језером се огледну ловац из средњега века,
  • На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже;
  • Трулу му кожу спирају таласи пристижућ из далека.
  • Као мека длака ил` руно, алга по њему леже.
  • Док расцветане кости белином сијају снега.
  • Измеђ огледајућих шума,
  • Чини се као да стрели са зеленога брега
  • У хитрог јелена подигнута с лега.
  • И природа сва дише опојним мирисом труљења:
  • Надимљу зато брда, надимљу горе стења,
  • Под које пође кадифена господа на договор;
  • Бор, дивни зелени бор,
  • Дедова мојих зелени бор.
  • Над језером се огледну ловац из средњега века,
  • На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже;
  • Трулу му кожу спирају таласи пристижућ из далека.
  • Као мека длака ил` руно, алга по њему леже;
  • Са дна језера ловцу дижу се испарења:
  • Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека;
  • Кроз душу отичу ми песме у поља предалека,
  • Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река,
  • Све до чудних језера којима небеса силазе у понор,
  • Силазећи матицом својом ко шибљику однесе и зелени бор
  • Коме је журио негда господе збор на договор;
  • Тај бор, тај дивни зелени бор,
  • Дедова мојих зелени бор.
  • МЕСЕЦ ПУН
  • Одшуњајући се у поље широко
  • Тамо где је прва четврт месечева,
  • Растворити груди поносито,
  • Поклонити се на све стране;
  • Погледаћу небо житно високо:
  • Незнана са гране птица пева,
  • Ко сребром ковано дрво вито,
  • И све је ново и опет као лане.
  • Искрашћу се кроз поље бело
  • Тамо где је друга четврт месечева,
  • Засмејати се тамо охоло
  • И коракнути на четири стране;
  • Љубавно дише моје село,
  • Лавеж се паса с бостана разлева,
  • Ко злато ковано плашће голо.
  • Одакле зора ће да сване?
  • Одакле зора ће да сване?
  • Одшетаћу се у поље жуто
  • Тамо где је трећа четврт месечева:
  • Закликтаћу му песму младачку,
  • Глас нека широко затрепти.
  • Кад ја певам као да други ћуте,
  • Да удаљено чезне за мном малена дева,
  • Малена дева као да скида повезачу сељачку;
  • Из очију јој да лудост трепти.
  • Па искрадем ли се ноћу у поља
  • Златна где сија месец пуни,
  • Бескрајна нас ће љубав да збуни.
  • Тамо где сија месец пуни,
  • Изљубићу се са зверовима свима,
  • За добро упитаћу се здравље,
  • Постављена су ево сребрна постоља,
  • Око њих су Татари, Скити и Хуни,
  • А много медовине и узљућеног млека има
  • И просипа се вино;
  • Гојно се слави славље.
  • Припев
  • Умрећемо тихо и мирно
  • За ову ноћ златну,
  • У сапогама сребрним,
  • У кафтанима:
  • За кејове париске,
  • Или за ма шта било;
  • За један осмех девојачки
  • Радо бих дао живот свој.
  • Ево овако ћемо умрети:
  • Без гласа, тихо, мирно,
  • Кроз тиху ноћ сребрну,
  • А по језеру заспалу,
  • Отпловиће
  • Смртни чун;
  • Искрадем ли се кад сија месец пун.
  • ИЗ КОВНИЦЕ ИЗАШАВ
  • О шумо, горо, загрлим ли те јутрос бреза мирисних
  • Би стид ме века о коме причу усних:
  • Да отац је хладно погубио свога сина,
  • Па у сенци га закопао великог мога млина,
  • А да лав младунца свога закла;
  • Ца паром шуме дишем и пару једног пакла
  • Густог.
  • О шумо, горо, напијем ли се жедан вина залуталог облака
  • Опет ме стид је неког дванаестога века.
  • Сним: богумиле гоне усана жеђју пуклих ко рака
  • И незаситљивих бола, уморних, самртних без лека;
  • И ту се животу сметало да тече,
  • Да величанствено свиће јутро, а плодоносно леже вече
  • Моћно.
  • Чим y жудњи опасах бедра друмом журним кроз горе,
  • Стид ме би... видици, бескрај, пароброди запловише море;
  • А као тикве журне у пољу,
  • Као хлеб врућ, извором
  • Санјам.
  • Из ковнице изађох, навукох на себе небо ко кабан,
  • Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина;
  • Около свуда пољана, словенски ветар хабан
  • Душе са гора.{S} Желим да спим у среди летњих јазбина,
  • А међ зубе запало пуно звезда ко жита презрена
  • И руке су ми у кладенцима а недра пуно зелена.
  • Ноћас ја слушам топот љубавнога млина међ таласима,
  • Ноћас! месец студенац, месец реч из срца што се отисла,
  • Он диже мора; љубавно диже се плима.
  • Па шта?{S} Ко да то није само понор, а у људима љубав!
  • О ви, што ситнији сте но скакавци упрегнути у кола цара,
  • Но варнице, ипак сте за мене бољка и жељка стара.
  • Човека љубим ја сада.
  • Ко да то није само понор!
  • Човека.
  • Али, гле живи он од неколико љубазних речи
  • Као од мало зрна лана;
  • У пролеће му се душа дрветима лечи,
  • У јесен је већ уморна и онда је сама.
  • Човек снева о љубави,
  • А љубав сања о летима без болова
  • И љубав сања о зимама без мразова,
  • Покаткад да је штета ранити
  • Невина срца: због тога ће се љубав пропити.
  • Обесиће се о крушку радо,
  • Нашто живот му овај;
  • Та више му се и не живи!
  • О једну једину крушку у шљиваку,
  • И ветар ће му њихати ноге у мраку,
  • Збогом! њему је добро и да се обеси
  • У зрелом неком воћњаку
  • Сред мрака
  • Без зрака,
  • Замро.
  • Конопац једини од њега носи срећу,
  • А скромно, место палата, настанити топлу врећу
  • Па у реку.{S} О беде!
  • Рудници
  • Затрвени
  • У Боливији где је планина Сан Симон.
  • И живи од пабирчења осмеха
  • Као од два-три зрна пшенице:
  • Не нађе у тајни греха
  • Чари, па бескраја не нађе у звуку меденице.
  • Спрема се да умре,
  • А душа му је жалост и тад бескрајна:
  • О, кад би била бар пратња сјајна!
  • То тада на чудан начин сазнам
  • Да ми је душа раскидана на хиљаду крпа вековима,
  • А тело великим просторима,
  • Ко облак да сунчам своја тврда леђа на сунцу
  • Над Охридским језером и манастиром светог Наума.
  • Залутах разбојништво стечено у дружби са Словенима старим,
  • Одбацих поштење надајући се у боље дане,
  • Нисам хтео ишта да научим, нити за шта да марим,
  • Да се ичега прихватим.{S} Па ипак пун чежње јутра да сване
  • За славу и путовања, за славу и путовања, са друма
  • За корак једног детета, за покрет његов у ходу -
  • А аероплани и птице пролећу кроз облак
  • И цепају га ритмом дугих песама
  • Крај Охридског језера и манастира светог Наума -
  • За мирни пут бескрајни и дубоку набрану воду,
  • Раскидам облак над вама.
  • ЈУЧЕ И ДАНАС
  • Сирене се закикотале пискаво изван нас.{S} Сирене.
  • Али не сирене грчких архипелага
  • На које су капали, пали Одисејеви пољупци
  • Као вечерња киша измешана са соком од поморанџи.
  • Сва је митологија умрла била заувек.
  • Тако отпочео нови неки раздрузгани живот:
  • На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ
  • И између кућа
  • Војника четири држала се усправно,
  • Па затрубише увертиру смрти, разоравања и победе,
  • За њима запуцаше топови.
  • Појури аутомобил носећи на себи четири соколара раздражена.
  • Баража је гађала у небо да би спречила улазак птицама:
  • Око града тако је зид од ватре, динамита и експлозије.
  • Око града,
  • Да ли се сећаш?
  • Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести.
  • Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући.
  • Они су били тамо,
  • Ти дивни храбри авијатичари
  • Под кожним капутима.
  • Само смело стремити и завртати, и нека елиса хуји,
  • Само слободно, нека је мој дух са вама.
  • Шта мари!{S} Сад ћемо спустити две-три гранате
  • Да видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе;
  • Сад ћемо спустити нашу душу на конопчету
  • Да измеримо размак између нас, неба и земље,
  • Сад ћемо покушати и да умремо.
  • Тамо артиљерци пуне своје гигантске луле,
  • Њихове су луле огромни топови.
  • Тамо нека је моја снага са вама
  • Да испунимо целу једну фабрику нитро-глицерина.
  • Ко каже да пушење шкоди младости?
  • Сад су нам груди експлозивне,
  • Кад први дим пустимо
  • Угледаћемо у њему пламени пољубац,
  • И докле ћемо се одбацити полазећи у рај?
  • Ми артиљерци смо тешки сељани који димом гоне комарце;
  • Сва ноћ била је ноћ електричних таласа, светлог челика и
  • Несавладљива кашљања,
  • Шлајм је био пун крви.
  • Сва ноћ, нека ноћ ужасно смешна:
  • Тениса се играју велике војске на размаку од 100 км.
  • Магдалена умаче своју босу ногу у облаке наше фосфорне,
  • Као Сузана Рембрантова каже:{S} "Купатило још није довољно млако!"
  • Онда казани захукташе јаче.
  • Још смрти, смрти, браћо, и мало муње;
  • Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари.
  • У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа.
  • Ко иде?
  • Ново време.
  • Шта носи?
  • Руке без прстију.
  • Јест, патрљице саме, али виолину задобисмо.
  • Хоћемо да обновимо врло мелодичне концерте
  • Талијанских анђела из петнаестог века:
  • Нека је музика бескрајно проста и игра простија још -
  • Успаванке кад су мало смешне.
  • Људи без једне ноге и жене без пола главе
  • Сићи ће да пољем за плугом пођу
  • У зеленкастим одећама, у црвенкастим чакширама,
  • За плавкастим ралима, за шареним воловима по
  • Бескрајним пољима.
  • Један ће нови живот почети једним новим балетом оштећених снага!
  • Лепше ће бити сада кад заиграмо ћопави,
  • Но раније кад ни играти нисмо се сећали.
  • Рат, то је свршено, механичка снага ми се досадила,
  • Надам се да ће сад све настати као на шареним сликама
  • Пољопривредних календара,
  • Где на једном крају окопавају винограде а на другом крају
  • Котарице грожђа односе.
  • Ко иде?
  • Ново време.
  • Шта носи?
  • Руке без прстију.
  • Јест, патрљице саме, али српове убаве задобисмо.
  • Хоћемо да обновимо време, на ливадама, кермеса пролетњих:
  • За улазак добровољни прилози у лепршавим осмесима,
  • Изгубљене сукње на касама враћају се.
  • ПРОЛЕТЊА ЕЛЕГИЈА

    лирски спев

    Мисао на Фиренцу

  • То беше давно: пролећа дан и свеца.
  • О мандолина, о миа гиовинезза!
  • Некада, та реч за девица албуме,
  • Јутром Лоренцо кликну младачки гори:
  • Сад становници сатири сећају ме
  • Белих балета; ох, балло зажубори:
  • О qуант'е цара, цантато: гиовинезза!
  • Ах,
  • А беше давно: пролећа дан и свеца;
  • Сељаци рујни за плуговима хоје,
  • Прсника изнад зелених дојке поје;
  • Тече речица, плавкаста,
  • Знај, па беллезза.
  • Да киша тада доносила Данаиде
  • За ратарима да скакутале чуме,
  • Дрва су била девице врло блиде -
  • Уздисале некад под парима све хуме.
  • Не растужујем.{S} Лоренцо јури по гори,
  • Љубави многе га подсећају друми,
  • Из манастира исходе беле дувне.
  • Медичи, Лоро, овакве речи збори:
  • Ди доман царо, царо, но ц'е цертезза.
  • Срце се оте, птичица фина жута,
  • Гранчици као, прну на руб месеца
  • И кљуца, кљуца бисере из тих скута,
  • Ди доман царо, мио но ц'е цертезза.
  • Гранчици попут месец се млади љуља,
  • Под ризом цуре трепну појка славуља,
  • Затрепта Лоренц јуноша, бесно јеца:
  • Цара, о цара, о цара гиовинезза.
  • Сонети на водама
  • Пролећа ево, младе гране листају,
  • Копне снегови, визије многобројне,
  • По свој се земљи воде нове блистају:
  • Човек тад трчи на стазе непробојне.
  • Пролећа ево: опет доба сневања;
  • Сад се збивају ствари необјашњиве:
  • Блескања даљна, потом тврда севања,
  • Зелена и роза обнажују сањиве.
  • Тужан пролећем, тек весео у јесен,
  • У зебњи каква снег ће поља открити,
  • Да ли струкови биће опет превити.
  • Доба је жалбе, младост чезне, узнесен;
  • Орла сен крила мојој сени додаје,
  • Да чудне моћи што ми небо задаје:
  • Под сенком мојом ено броде дечаци,
  • Јаја гусака купе као дивљаци;
  • Можда ћу бити о њихов чун разнесен.
  • Ево пролећа, наше речи листају,
  • На свим уснама усклици су љубави,
  • По свој се земљи младе воде блистају,
  • За плугом човек тад јури по дубрави.
  • Сад је пролеће, сакрите се, девојке!
  • Незнано како клас ће браздом изнићи,
  • Случајно сејач да засеје увојке.
  • Хај, доба чежња и визија, младићи.
  • Дивка на водама Мими Дединцу, другарски
  • Пролеће, убави дечак Велеса,
  • Чија су уста саздана за љубљење,
  • Даде да по срцима заплеса
  • Расцветано воће и усамљено стење.
  • У мислима, све девојке оплођене
  • Већ рађају јунаке,
  • И ноге су јаке
  • У сваке младе жене.
  • Купало, убави деран, пролеће,
  • Са звеком ратном и смехом у моје срце слеће
  • Деран.
  • Кроз твоје руке протичу воде
  • И зато, гле, све реке су црвене,
  • А још су само очи ми зелене
  • Да по њима мог брата малог папирни чунићи броде.
  • И врбљаци и потоци ходе,
  • А красно пада вече,
  • И трубе ловачке јече:
  • Ај, са Двине, чуј, драги, трубе јече,
  • Чуј, драги!
  • Моје груди травом опоре, травом оквашене твоје хлаче;
  • Као роса пашће моја мисао по теби
  • И на уста црвена љубићу те,
  • Све док пијана гори одбегла не би:
  • Где уз храстова срца твоја моје срце залистаће;
  • Чуј, драги, са Двине трубе јече,
  • Рибари се спремају,
  • Чуј, драги!
  • Купало, Купало, Пролеће,
  • Убави деране Велеса,
  • Мој драги: обновљено љубљење,
  • Расцветано воће, насмејано стеше.
  • У мислима сад свуда поздрављају јунаке,
  • А ноге у жена јаке;
  • Пред њима радосно мре се:
  • Младачке и ускочке главе врбови венци ресе.
  • Купало, прекрасни несташко пролеће,
  • Са звеком ратном и смехом у наша срца слеће.
  • Чуј, драги, с Космаја трубе јече!
  • Купало, прекрасни деран пролеће.
  • Јунош на водама
  • Када се у срце усели пролеће,
  • Младићи пред дивке капе бацише и поклонише се,
  • Све се девице насмешише с олтара
  • На грохотне трбухе жандара.
  • О!{S} По грохотним трбусима жандара
  • Изниче младо лишће и окруни их цвеће.
  • Када се у срце усели пролеће,
  • Младост се као ћилим пољем продужава,
  • На рубу чијем девојче дивно спава:
  • Ја крај ње милосно лежем, да је вежем
  • Рукама за себе и за даљине;
  • И пољупци су укуса слана,
  • Цветне девојачке главе као бокори јоргована.
  • Да знаш, мила, мени што си: џбуње плаво јоргована!
  • Попине се сапи расцветале,
  • У том џбуњу славље птице запевале.
  • Па дивни и лепи каплар, који страсно воли своју жену,
  • Одлетеће на вранцу да положи живот у част њену;
  • Зауставиће се баш на ивици рудничких шума:
  • У борби са храстовима, са тенковима воловским,
  • На бедемима брдским,
  • На доглед сеоског друма,
  • На обалама реке,
  • Свуда ће пронети необузданост своју
  • И страну мисао моју;
  • Па и породиља загледајући се у детињу пелену,
  • Неће осећати више брадавицу зажарену
  • Него ће се све нагињати над колевку
  • И чекати.
  • Мој сестрић мали плаче,
  • И плач му је химна небеска,
  • Мој сестрић кад сисајући дојку мљаска,
  • То сама сома капље из облака, и јаче
  • Заструји живот:
  • Изасланик пролећа тек пред подне смилује се,
  • И онда се смеши.
  • Тад краљ сам стари,
  • Обучен у јегере и лежући на кревет,
  • Удише ноздрвама страсно све корпице цвећа
  • Којима је засађен тапет;
  • За политику више не мари,
  • Ни за костобољу ногу, дворске се даме једне сећа;
  • Па и краљица улази у барку,
  • А сам Амор несташни љуби је у плеће,
  • Затим шапуће у уво:{S} Краљице, краљице,
  • Ваше величанство зар не осећа премалеће!
  • И њено се зарумени лице,
  • Она понови:{S} Ваше величанство, краљице, краљице...
  • И одмах јој се из црвене кадифе обнажише две дојке
  • Као две груде снега,
  • На лепоту њину облише се руменилом стида
  • Два снежна брега;
  • И улицама као да диреци цветају,
  • По горама косови као да певају,
  • По пољима јунци да шетају,
  • Кад се у срце усели пролеће:
  • Тад веселом младежи свака бруји улица,
  • На врх репа лавовскога букетић је ружица.
  • О пролеће дивотно, све са тебе полуди!
  • Да л’ верујеш, драга моја, да је страшно умрети,
  • И да ли ћу тако лако моћи срећу поднети?
  • Причекај док ноћ падне велика, ведра,
  • Да тихом ноћи најзад покријемо недра
  • И пролеће, које нам данас срца пробуди,
  • Као кришка ће образ цуре да заруди,
  • У невесте затегнути бедра:
  • А позно у ноћ кад све спава,
  • Док звездани слап слива се на жито,
  • Јулије Цезар, мој пријатељ кроз векове,
  • Погледом ме као светом водом крштава,
  • И припрема на дела јуначка.
  • О пролеће дивотно, све са тебе полуди!
  • Да л’ верујеш, драга моја, да ћу смети умрети?
  • Сву јесен у очи лишће падало,
  • К’о по шанцу доскорашњег бојишта:
  • Каква срећа данас дивна што ми је младост чедна!
  • О Саво реко, понеси ме као чун далекоме мору,
  • Или као оборено вито стабло борово;
  • О моје среће дивне, што ми је младост чедна;
  • Или се претвори у делију да одјуримо у лов!
  • Ко се то игра пољем са девојкама,
  • Од чијег су то даха гране задрхтале,
  • И цветови са воћки попадали,
  • Чије су то стопе по травама?
  • Нек је здраво, нек је здраво, о, пролеће,
  • Младић радосни, нек нам у кућу уђе плодоносно,
  • У кућу уђе плодоносно.
  • Јер сељанке и сељаци
  • И краљеви и краљице,
  • И делије и дечаци,
  • И све птице и све шуме,
  • И све лађе и сва мора,
  • И облаци и зверови,
  • И небеса и светлости,
  • И жуђења и пакости,
  • И све чежње и све цвеће, —
  • Све се, све се пробудило
  • И пролећу поклонило,
  • Косом земљу додирнуло,
  • Видре капу одбацило,
  • Купу меда испразнило:
  • А све у славу младог срца и младих усана.
  • Пролетња посмртна листа
  • Са утехом као да би подносили
  • И овај пакао,
  • Кад би за њим долазио ма један гори.
  • Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао
  • Страх ништавила крајњег
  • Што ме мори.
  • Ниједна визија није него визија смрти:
  • Али у зоолошкој башти су и ботанички врти,
  • И ништењем зачас пробудимо лепоту.
  • Задремам вечерас, гле,
  • Заувек,
  • Питајући:
  • Да ли то свирају мазурку или гавоту,
  • Или што друго.
  • Збогом.
  • У 11 1/2 опело, црква св. Марка!
  • Са утехом као да би подносили
  • И овај пакао,
  • Кад би за њим долазио ма један гори;
  • Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао
  • Страх ништавила крајњег
  • Кад ме мори.
  • Наш син, наш брат, наш унук
  • Никад непрежаљени,
  • Јован,
  • Умре у цвету своје младости
  • На двадесет и прве године рођендан.
  • У недрима хранитељке земље побелеће његове кости:
  • Док уцвељена мајка исплакаће до слепила зени;
  • О јадни сине,
  • Зар си широку своју собу за тако уски променио стан!
  • Наш син Јован
  • Био најбољи ђак;
  • Од свих другова љубљен и мио,
  • Као крин међу девојке носио мушкости знак.
  • У једанаест и по опело, црква св. Марка.
  • Ожалошћени...
  • Очи плаве твоје: њиве малене неба
  • По којима прстима сејао си звезде;
  • И мисли ти као кошуте што се у топлигш гнезде.
  • Али твоје груди!
  • Јадне твоје груди: сама туберкулоза.
  • У дечаштву џбуњак зелени свежи,
  • У младићству што га немилосрдно обрсти коза.
  • Кроз њих душе ветар ништења и студи,
  • И увек је ноћ у њима;
  • Јадне твоје груди:
  • Само у празнини што као грозд срце виси.
  • Не, Каица Војвода више ниси!
  • Болани Дојчин можда само.
  • Или ти је срце птица што је ногом везана за грану
  • У мраку:
  • Сваки час труди се да полети, крилима залепрша,
  • А онда је мртвије обешена.
  • Као храну,
  • Прождире туберкулозу.
  • Под њом пустош крша,
  • Ровитих стена.
  • Или је једини грозд окачен о лозу,
  • Као сок из тебе сише туберкулозу.
  • Под врбама је писао песме,
  • Крај вода је сањао девојке;
  • Зажарене му биле јагодице грозничаве
  • На помисао: да једне малене дојке
  • Никада додирнути не сме,
  • Под врбама тек зеленим, на обалама Саве.
  • Мислио је да колико је његова пријатељица чедна,
  • Исто је презирна и срца ледна,
  • Под врбама тек зеленим на обалама Саве.
  • На ади прекопута
  • Љубила је баш тог тренутка, опијено,
  • Јаког и милог једног регрута.
  • И то је све.
  • Ожалошћени ...
  • до гроба.
  • И на гробу ће бити написано да је био
  • Таленат велики, и да је умро врло млад.
  • Једном пре смрти погинуо је био као херој на Церу.
  • То се догодило овако:
  • Пред вече напусти дом,
  • А имао је тада година шеснаест,
  • И упутио се најближим путем којим се ловци веру.
  • До јутра је већ стигао тамо лако
  • Усред битке, кад се кршио најжешћи лом.
  • Под кишом куршума, пуковничку нареднику однесе заповест:
  • Напред, на јуриш! —
  • Једини се крај пуковника нађе он;
  • Сам од једне гранате би закопан.
  • Сви држаху да је мртав и почаст даше,
  • А он мало угруван кући стиже већ други дан:
  • Напред, на јуриш!
  • Битка добијена.
  • Био једном херој и сам;
  • Добоши објавише његову победу:
  • Пам, пам!{S} Пам, пам!
  • Био је једном херој и сам:
  • Пам, пам!
  • И то је све,
  • И шта би више!
  • Опело, црква св. Марка,
  • Саучешћа примају до гроба уцвељени.
  • Какав је данас диван синуо дан:
  • На сунцу се расцветале све руже,
  • Живот Јована неки је далеки сан,
  • Из чамца гледам како рибе круже.
  • Под таласима гледам како рибе круже.
  • Бацимо брзо мрежу, мили друже;
  • Какав је данас плодан синуо дан.
  • Битка је добијена,
  • Добоши звоне:
  • Пам, пам!
  • Ивицом По-овог Гаврана (Покушај најслободнијег превода)
  • Да ли ко зна,
  • Да ли ко зна,
  • Да ћу умрети за који дан,
  • И да походићу божији стан;
  • Да ли ко зна
  • Чему сва жалба мога сна,
  • Да ли ко зна?
  • Да ћу умрети за који дан,
  • Загракну гавран вран:
  • Човече који умиреш,
  • Да ли ко зна?
  • Да ли ко зна
  • Да тужба у мом срцу спи;
  • И да краљеви и да краљице,
  • Помрећемо заувек једном сви
  • Да ли ко зна:
  • Човече који умиреш?
  • СЛОВО ЖЕЂИ

    - мојим пријатељима, хипнистима -

  • Браћо моја, друмови су наши бескрајни;
  • Натоварена су велика кола сељачка,
  • Кола велика, па шкрипе отегнуто између шума:
  • Спазих их.{S} Ко на груди љубљене
  • Зажудим да спустим главу.{S} Моја је глава трачка;
  • Велика су кола зашкрипала сељачка.
  • На точак.{S} Нека точак смрви ме, кад крене,
  • Својом великом љубављу за путовањем
  • Нека смрви ме.{S} Друмови су наши бескрајни,
  • Горе су тако тихе, пландишта тако широка,
  • Свих путева за мене љубав је предубока,
  • Сви веле: дођи, дођи, трпљиви љубавниче,
  • Зашкрипала су велика кола сељачка!
  • Кад локомотива одјури срце ми се бедно стеже,
  • Железне пруге за њом спајају се у пољубац и беже;
  • И срце ми се стеже, усамљеност моста је дубока,
  • Прохујала локомотива, зашкрипала кола сељачка.
  • ЈЕСЕН
  • Сним,хај! као пуно грожђе да зрим
  • По добром чврстом чокоћу.
  • Гле, бдим,
  • Зрим као тешко грожђе ноћу,
  • Хај!{S} Хај!{S} Па тешку бербу чекам.
  • И хоћу за ноћима зелену зору,
  • Па потом за брдима гору,
  • И опет за ноћима виноградску зору -
  • Сним.
  • И тако увек даље.
  • Жудње ми чуче обалама ко вредне праље,
  • Кад се из села небу диже високи танки дим;
  • Док са очима зеленим, чудни херувим црни,
  • На планинама спим, са очима дубоко злим.
  • Али шта сним,
  • Шта сним?
  • Кад знам:{S} Пођи, пођи, па сврни!
  • И тако стално даље:
  • Пођи, пођи, соколе, па сврни!
  • Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље...
  • А сним, а сним, а сним;
  • Па мним:
  • Ко црно грожђе да зрим,
  • Да ме покрива плава магла по чокоћу,
  • Да носим у себи ситост, плодност, све врење,
  • Све жуте кише јесење,
  • Ко тешко грожђе ноћу;
  • Ја бдим, сним,
  • Ко тешко грожђе ноћу.
  • Или као херувим да само по планинама спим
  • У очајању,
  • И да ширим руке дању
  • Једној берби и једном обећању:
  • Где све бива и све може да ја хоћу,
  • Ко пуно грожђе ноћу.
  • Све у галоп
  • У галоп, у галоп, у галоп,
  • Моји перунски коњи,
  • Хоп!
  • У галоп, у галоп:
  • Носимо један симбол и један бол
  • У галоп.
  • Носимо.{S} Груди нам пуне слутња,
  • И себе ко један симбол;
  • У галоп: носимо симбол али и бол,
  • Кроз жита и кроза све и кроз магле;
  • Преда мном Велики Медвед, и Северни пол,
  • И ноћ, и месечина, и друм,
  • Тап, тап, брум, брум,
  • Топот, и широки, светли друм,
  • У галоп, у галоп!
  • У галоп, у галоп, у галоп!
  • Моји перунски коњи.
  • Хоп!
  • У галоп, у галоп:
  • Носимо један симбол и један бол
  • У галоп.
  • И као велики метеор са Звезде
  • Најмањи, најнезнатнији симбол долете,
  • И у срце ме погоди;
  • Метеор, као незнатни бол и извор.
  • И легох, и боловах, и умрех и сахранише ме,
  • И даваше ми даћу;
  • И дигоше ми споменик, и заборавише.
  • И дођох, и легох, и умрех.
  • А ви у галоп, у галоп, у галоп,
  • Перунски моји коњи!
  • Хоп!
  • У галоп, у галоп,
  • Пронесите ми леш као симбол
  • У галоп.
  • У галоп, досадо!
  • V ОТКРОВЕЊЕ
    ПРОБУЂЕНА СВЕСТ – ЈУДА
  • Проћи ће кроз живот мисао
  • залогај пресни меса кроз тело,
  • Човека који је толико пио и дисао
  • Док сварити је није успео:
  • И то дивно преображење хране,
  • И тај заносни трбух што је машина:
  • Дочекаће у дрхтању Откровења дане,
  • Када ће му сваки уд зазвучати као виолина
  • А он сам бити почетак свих музика.
  • Најзад говорити слободно и до краја.{S} Једном бар (једним дахом), макар вас начин говора у први мах и увредио, да би се могла изрећи цела мисао и да би се одахнуло.{S} Видеће се да та мисао није тако рђава, као што сте очекивали, за оне бар који не плану одмах — и да дух из кога је ослобођена не заслужује проклетство.

    Имађах петнаест година када сам писао у једном листу, који је под насловом „Пробуђена свест“ излазио рукописно у мојој соби:

    „Сви се планови не даду испунити.{S} Све што је било, неће бити; све што се планира, неће се испунити.{S} Кратерска с Авале на Адрију.{S} Палме, палме, кокоси, кокоси на целом путу; под сваким спава симплиста, и сања да на свакој грани виси по један план.{S} Нисам знао да се не говори свуда српски: пред једном реком чучи неко па се огледа ко заљубљени Нарцис.{S} Овде се жене само у кошуљама, а људи у гаћама шетају; по томе закључујем да они потпуно голи спавају.{S} И овде је вода тако масна...{S} Ову је песму написао песник када се после петнаестодневног плановања решио да путује.{S} Ова је песма мото у књизи Планови; први се стих растеже кроз целу књигу, па и кроз живот песника.{S} Вадите, господо, ви ништа не једете.{S} Хвала, сити смо.{S} Ово је јело врло лако; та и сами кажете да га радо једете: као слама је.{S} Вадите, господо, једите!“

    Да ли је још тада била рођена ова књижица у мени?{S} Божији син је ипак, ма и само мени рекао:{S} Једи овај крух јер је то моје тело!{S} И ја постах рад њега људождер.{S} И пиј ово вино, јер је моја крв!{S} И ја и рад њега постах крвопија.{S} Сам такође волим страсно облик, мирис, укус, и лепоту хлеба.{S} Хтео бих да цео овај спис буде као хлеб или као вода.{S} То је једно од темеља-уживања: у реду Руковања, Општења Осмехом, Одахњивања, Кијања, Ригања, Одлакшања — црева или бешике, или сексуалног, Успављивања, Буђења, Освете, порођаја.{S} Нови завет почиње од њих и требало би о сваком од њих говорити понаособ, јер владају у њима особити изрази задовољења и хармоније.{S} И обновљења естетика мора поћи од њих, ако мисли да не изгуби ни једну струну лепоте.{S} Ево нас опет у натурализму! узвикнуће неки.{S} Хвала богу! одговорићу им ја; у натурализму, не песимизма и напетости, но ослобођење воље за непосредност и лепоту!{S} Кад сам се руковао са пријатељском руком, али чврсто, и тако да спона између палца и кажипрста моје деснице опре се о такву спону његове, извршили смо најочитији чин Новога завета и Покајања.{S} Доста је моје тело испаштало; оно хоће да уђе ослобођено у свој рај.{S} Доста је својом лудошћу и мој дух испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа и бутина, колена, премда сам наизглед мислио правилније, нисам мислио до ствари споредне и без важности; може се чак рећи да нисам ништа ни мислио.{S} А сад је мисао спасоносно прелила моје тело као млак талас.{S} Тело ће научити мој живот здрављу и дисциплини, а мисао га је била надражила толико.

    Ако је покрет све, ако је покрет чак само и врло много, како је наука могла заборавити да изучава и изради једну, што прецизнију, механику еротичких одношаја, од момента првог еротичког надражења па до видљивог зачећа новог живота?{S} Ја бих поновио све оне фине и величанствене трептаје бескрајних делића предодређене материје, оплођавајућих, мужјака и женке, који изазивају она беспримерна дрхтања, привлачења, и одгуравања целих тела, катастрофе судара, ерупције, грчеве, еклипсе свести; ја бих их тако свесно и пажљиво понављао, пратећи све ниансе прелазака из ритма у ритам, из брзине у брзину, што једна другу изазивају нарочитом асоцијацијом правилних убрзања.{S} И утицајем интрапланетарних гравитација.{S} Овде се одједном музика јавља као стварна чињеница, о којој сам малочас говорио, рекавши да су тела пуна звукова и оркестрација.

    Све ово говорим што бих хтео да покажем колико је тај свакодневни сусрет сексова величанствен, ваљда најважнији у животу, и страшан својом правилношћу и условљавањем, па зато диван.{S} И цео свет виче!{S} Ја не велим ништа зато, нити проповедам какав нови начин живљења, као што не проповедам ни магнетизам или радиоактивитет међ космичким елементима.{S} Кад се два намагнетисана тела стану привлачити, ни њихова воља, ни сви људски морали не могу их спречити да се привлаче све док су у области тог привлачења.{S} Само енергија механичка равна енергији њиховог приањања и нешто јача може то спречити, а онда отпада питање слободног избора, дакле и слободног држања према моралу.{S} И ништа не значи грижа савести што сам некога убио или му подвалио, јер мене често мучи савест и што некога нисам убио или осветио му се.{S} Треба ли још да напоменем да нисам анархиста, према томе идеја је дубоко логична у својој основи и гласи: можда и нисам рођен себе ради, али дошавши једном до свести да известан број потчињавања општем животу носи собом и сензацију задовољства што сам рођен, подлегаћу са што свеснијим и већим одушевљењем баш таквим потчињавањима; то јест иако не рођен ради себе, ја ћу живети живот ради себе, и ослобађати се несносног не тражећи да то и остали чине.{S} Оваква мисао претпоставља идеју слободе и идеју разочарења у индивидуалистичку корист од хегемоније целокупног живота.{S} Ја пак немам ништа против морала, као што немам ништа ни против академија наука, већ знам да живот постоји пре и после друштвеног морала, изван, испод и изнад њега, да и оно што друштвени морал сматра наказним улази тако нужно у живот као правилност, и да је и сама индивидуалност изазвана од природе као нешто што је нужно.{S} И зато ја на морал не мислим, нити мислим на то шта природа хоће од мене, већ је задовољавам много, и тиме своје потребе; а ако ми падне на памет да размишљам, — и то размишљање је једно задовољење — смислим да и потребе те саме нису искочиле из небуха и да ће већ природа, и без мог пристанка, умети себе да задовољи на мени.{S} Чак ни лепота није особити мој морал, јер је и она дошла после нужности тек и због ње.{S} Претпоставимо чак да, због твог особитог држања, природа никако не стигне да те искористи.{S} Интервал између твог рођења и твоје смрти, изван којих ко зна чији си, изашао је ван области деловања закона гравитације.{S} Од самог себе ти си образовао један нови космос и нову неку могућност васељенску са законима унутарњим.{S} Али (да ли да узвикнем: авај!) зар није могућно да је и то ново издвајање новог света из оног старог извршено по нарочитом закону некога општег?

    Ево једне тачке мог додира са фатализмом.{S} Тај додир пржи ми месо, и осећам бол мозга што је тежак као да је почео да се декомпозира у балаву и слузаву материју.{S} Скоро стално видим у пројекцији, у даљини, догађаје који ће ме захватити.{S} Расту све више што су ми ближе, и најзад сам органски детаљ само у њима: али колико?{S} Један тренутак!{S} Мање: један милијардити део од тренутка; чим сам се нашао у њима, већ сам изишао испред њих, у сусрет новим.{S} Рекао сам: чим сам се нашао у њима! не, та је сензација много сложенија.{S} Кад осећам да ми се нешто фатално мора догодити, добијам неку празнину у стомаку, трбух ми се сваки час упија ка кичми, и нужно ми је да дубље дишем; при томе су лучења јача, а сексуална надражења савршено ишчезавају.{S} Затворим очи, гризем доњу усну, ударам зубима о зубе, забадам нокте у дланове: и постепено падам у мистицизам, са нешто сумње и подсмеха.{S} Али пошто ми некако падне на памет да то чега се ја бојим, баш тај и тај дан, стварно — па ма шта се на свету догодило — мора наићи (изгледа да сам се само узбуђивао при неизвесности да ли је опасност ту или не), постајем потпуно смирен; јер одједном имам тако исто јаку сензацију као што је јака самосвест да тај догађај мора и проћи, и да има један део мене који му је немогућно изменити (ваљда моју животну вредност) при своме преливу преко мене, и да чак, ако га измени, ја ћу имати могућност да ту измену проценим: што је најглавније.{S} Од тога скоро губим свест, — но не ову свест, самосвест; не настаје никакав сомнамбулизам, већ само свест протицања времена, трајања.{S} Свршавам своје уобичајене послове, и ове сад условљене изванредним догађајем о коме је реч, као да се све збивају истовремено.{S} И то тако да кад се повратим себи од тог чудног стања, догађај је већ прошао: и зато што ми нешто, ужасно громким гласом и радосно, каже да је прошао, ја сам и дошао себи.{S} Па имам сензацију да се догађај збио и пројектовао у прошлости, у тренутку кад сам ја дошао до болног сазнања да га нећу моћи уопште избећи но да ће доћи неумитно.{S} Тај интервал између будућности и прошлости као да никако није ни трајао; не, ни милијардити део секунде.

    Али са толико појачанијим осећањем живота, трајања, места, бацам се у појаве које ми носе велике радости.{S} Трбух се без престанка напиње, дисање кратко, ширење ноздрва, подрхтавање бутина, потреба да се подскакује и потрчава, раздражење појачано, запостављена лучења.{S} Како је за мене много занимљивији човек који, рецимо, нема хитрог разума, што се у данашњем друштву ужасно презире, но човек који нема расуђивања сексуалног или желудачног и тако даље

    Ја ћу сад да говорим даље о једној потреби као што је јести, на пример, и то много јести: више но што је потребно да човек одржи себе у животу, више но што хигијеничари препоручују и таман толико колико траже сва могућна надражења црева, желудца, једњака, слузокоже у устима и око језика.{S} И јести какве хране?{S} Одабране!{S} Не, као што је препоручивао Ниче, да би се подигао један натчовек, већ да би један човек-много, један заситљиви човек задовољио себе, и омогућио себи даља задовољења.{S} Много спавати, врло много спавати; и корачати по читаве сате; говорити без престанка по читава после-подне, и ћутати по целе дане.{S} У свакоме задатку и муци које је природа натоварила своме робу, човеку и животињи, унела је и по једно мало задовољство које постаје све огромније што у себи носи више значај одлакшавања.{S} Тако је скоро извесно да онај осмех на лицима породиља, после довршених мука, долази и од чудног задовољства — иако изгледа невероватно — њиховог тела.{S} Рођен сам; на хиљаду сам се начина трудио да то докажем; и још нисам умро.{S} Тајанство рођења је исто тако велико, можда и веће но тајанство смрти.{S} Како сам ја рођен?{S} Зашто баш ја а не ко други; како се моја свест о личности увукла у ово баш тело а не у које друго, рођено од моје мајке; уколико моје тело носи у себи доживљаје и сазнање, о њему, моје мајке, и пустоловину мога оца и тако даље?{S} Узнемирава ме све то колико и очекивани одговор за после мог последњег даха.{S} Не бој се.{S} И прошлост пре нашег рођења, и историја зависи од нашег избора.{S} Данас је то Француска револуција а јуче римска империја.{S} Мене највише запрепасти историја коју нађем у великим домаћим књигама о физиологији, са упутствима из ње, и у којима се налазе слике у три боје, које представљају огуљено и разголићено човечанство.{S} Боже мој, како си ти начинио то човека од блата!{S} Ниси ли употребио нимало сламе, нити остатака својих од ноктију и косе, што би значило: према своме подобију?{S} Да, избор је слободан, што се тиче историје и прошлости пре рођења; али у тренутку рођења?{S} Одсад је покрет тела почео да образује нарочити значај по живот, и значај тај: нарочити морал.{S} Разлика између тела у покрету и путовању и оног у миру, била би као између надраженог младићства и тренутка када је ово потпуно смирено.{S} Мисао је прешла преко тела као благ талас, и тело се насмешило сваком својом ћелијицом и задихало.{S} Мисао је прешла кроз тело као залогај хранљивог меса, хранећи га свима својим соковима.{S} Одселе је мисао била хигијена, гимнастика, купање.{S} Одселе је свако тело засебно значило нову хармонију и лепоту; један нов закон, а није подлегало нарочитом типу физичке лепоте као за време Грка или ренесансе: кад је тај тип баш значио ропство духу, које је телу наметнуло одређену униформу — својом специјализираном логиком.

    Ево, ја пишем песме зато што између три и четири часа не осећам ни за чим другим потребу но баш за тим.{S} У једанаест и по сам гладан, и ни по коју цену не бих могао певати; потом варим.{S} Ја имам тако много заноса; али имам тако много разноврсних елементарних (или других) потреба, које треба њим да задовољим.{S} Грађење песама је један од најнужнијих тренутака мога живота: једна од његових функција: то је као корачати или задрхтати.{S} Тако живот у мојој песми није довољан, а без ње не би био цео: да би ова, иако интензивна као и остали покрети животни, могла га свег заменити.{S} Живот носи уметност собом; да ако уметност исту окрњиш, неће ли и сам живот тиме бити окрњен!{S} Можда се противуречим!{S} Мене би било чак стид да се никако не противуречим: и ова проза је једна песма.

    И велики филозоф натурализма донео је истину о љубави: љубав је полна.{S} Но он је викао:{S} Како се можете волети кад је сва узвишеност љубавна била заблуда!{S} Као да сам секс за себе није одвише велико чудо и велика мистерија, исто тако у најмању руку као и додир двеју естетичких идеја, — како би пристао он да је љубав!{S} Али и сама естетичка идеја на чему се расцветала?{S} Згрозили су се усамљеници на помисао науке да је њихова верска екстаза храњена стално њиховом полном глађу.{S} Као да твој однос с богом постаје мање важан и диван ако иде кроз мудрост секса и апетит његов, а не преко срца само твог и мисли.{S} И ако је у вери неопходно откровење, зар није и то једно откровење!{S} И као да за бога није најприродније да, јављајући се појединцу, јави му се преко силе његовог рођења и силе могућног рођења његовог сина, чиме је овај без престанка опомињан на закон подјармљености и на природу: сем ако религија не проповеда индивидуалност, а онда сумња Томина, разбијена у његовој само личности, с правом може наставити да живи у теби.{S} Имам ли права ја да очекујем да ће се бог, понаособ мени, јавити?{S} Видим божанство, спојен сам с њим, у екстази сам.{S} Откровење је нада мном.{S} Почевши да пишем овакве песме, певам их не из критике на живот, већ нађох читаво благо животних заноса и одушевих се да стварам.{S} Дајем им наслов:{S} Откровење!{S} Ако и не спадају у лирику, ја се не љутим: богатство им може бити и ванлирско па ипак да буде велико.{S} А чак да су и ништавне за вас, оне су прошле већ кроз моје варење.{S} Нисам примитиван.{S} Споредна је ствар лирика, или не довољно то, али нешто друго, много.{S} Главно је да се од тога живело.{S} Мени и није толико баш стало до супе мога детињства, колико до дивоте да о њој певам и на један нов начин се нахраним њом.

    И кад велим себи да не остварујем велику уметност већ само велику екстазу, разумем врло добро; и задовољан сам што сам написао ово неколико песама, и што пишем још увек ову књижицу, које можда неће одговарати ни вашим ни мојим појмовима о уметности, — али које су величанствене.{S} Говорим тако баналне ствари с тако важним осмехом.{S} Писати стихове на поду, клечећи, надвијен на хартију, налакћен на руку у којој се држи писаљка, тако да цело тело својим напором учествује у бележењу екстазе.{S} Тиме би отпала сувишна фразирања и разводњавања такозвано — погрешно — лирска.

    Једну сам заволео а друга ме је престала волети, стога сам врло несрећан.{S} Ја знам да нисам ништа уштедео од заноса и богатства, чиме бих заслужио поштовање људи.{S} Али истрошим ли их сасвим, бескрајно се унесрећим; бацам свој поглед уназад, детињству: у сусрет једном лику, једне жене, најузвишеније љубави.{S} У првом тренутку учини ми се да је тај лик тамо изразит и јасан, али, напрежући се да се удубим у његове линије, ишчиле неповратно.{S} Господе, рана!{S} Мрка другарице, афазијо!{S} Мрље!{S} Пишем седам немогућих речи на хартији: и у свакој се цеди, заокругљује, по кап крви, а у свакој капи помало земље, труња од коре дрвене, и мржње.{S} Зашто и мржње!{S} Нисам ли исцепао на четири Свето писмо!{S} Нисам ли га том јарошћу поделио на четири јеванђеља!{S} Али нема до једне собе у свету, у коју бих хтео ући, и на сто (по коме је немогућно налактити се и, врло мало намргођен, одморити се у ћутању) ударити огорчено песницом, — док пљувачка клизи низ уста, — викнути:{S} Да, ја се зовем баш тако!{S} Имало би увек по кога који би мирно, заједљиво одговорио:{S} Шта се нас тиче ваше име; или бар: тако прешно, тако неопходно, име!{S} А шта се мене тиче ваш мир!{S} То нисам ја о коме је реч, већ једна савест чиста, издвојена, коју сам хтео спојити уз какво име.{S} Што се тиче тела, садашњост се, и авантура док је у току, само преко њега објављује.{S} Кад изађем из те куће, наслоним се на зид, погледам од горе до доле, дуж улице.{S} Свете на север, свете на југ!{S} Здраво свете на југ, најсрећнији од свих људи те поздравља, — онај који је уништио свој опстанак.{S} Видех бога.{S} Одједном би ме стид од тог што рекох и ужасних се.{S} Они нису хтели ни мог имена нити ичијег, ја сам учинио по трећи пут ужас.{S} Али ако каква жена ужаснута, увређена, побегне у моју кућу, и иза редова пуних муља, крви, сламе, донесе на свет једно дете и крваву постељицу, ма наказу, без имена, са очима бледим као Завист, ја ћу бацити преко тога још остатке своје обуће и одела и сламарице и пороке, и шупље ваше погледе, и покрете ваше без страсти, и пепео и дим и макадам и зеленило: све оно што ми се свића или што ме гади: само да од нечег сакријем новорођеног, и да одсечем од вас њене јауке.{S} Али, кроз буњиште, просијавају плаве очи — увек исте, вас се то не тиче, немају имена; вас се имена не тичу, — а кроз земљу се процеђује масна и мрка текућина разједињења, — то није растуженост, ако баш и суза.

    Шта бих чинио да нема људи већ да сам сам; као песник шта бих чинио?{S} Ако бих тај нестанак могао поднети, не бих ипак више певао речима: извесне своје заносе бих крештао и дерао у простор.{S} Више свакако тиме не бих био лирик, али би то било највише што бих могао... и довољно.{S} И ти људи који су својим присуством унели толику пустоловину у мој живот!{S} И што би људи били криви за моју патњу чак када су зли; као да и они сами са своје злоће не пате!{S} Мени је свеједно.{S} Отварам уста и руменило ме вечери трује неким слатким голицањем кроз сва ткива.{S} Ево чуда над чудима!{S} Него ипак, волети једно људско лице изнад свих осталих, и покрити његовом заставом цео свет.{S} Ударом огромне љубави пробих прозор на зиду у правцу ње; и уморан се насмеших на дом јој убави — Растко, колико је светла та линија од тебе сад до ње!{S} Ти више нећеш пити вина, ни проводити блуд: живот твој мора да се уљуди, због ње.{S} Имађах толико присних пријатеља, а сад ми је свеједно што ме се више не сећају или презиру; цело њихово тело је измењено за три године, до последње ћелијице: у чему је онда продужење личности!{S} Шетајући кроз мрак узмем је за руку, и, не што погађам њене мисли, већ је њој немогућно више да мисли оно што ја ни погађати не морам; ја држим њену руку у својој, и то је довољно да је цео ток њеног живота скренуо новим правцем.{S} Друг ми је узнемирен, збуњен, неповерљив; спуштам му руку на раме, и што је рука та отежанија, све је смиренији, све му је потребније да говори — врло усрдно, као да се каје за своју сумњичавост; што пак лаганија, једва дотичући га се, лежи му твоја рука на рамену, он је још увек узбуђен и болан, али га бескрајна нежност обузима према твом пријатељству, — не осећа се више напуштеним.{S} И рука на трбуху је самопоуздање за тело чија је рука, а узнемиреност и срам и огорчење за тело на које је положена.{S} Држиш ли дакле још увек да нема великих говорника — тела?

    Негда се мој дух бунио против идеје вечног бивања ма ког било дела човечијег живота и уштеђевине, и против бога, — вољне и пресудне силе.{S} Мислио сам:{S} Ти не осећаш никада бога, до тренутка док не паднеш у какву опасност; а и онда му се несвесно молиш као што би бунцао у грозници.{S} Да осећаш своју вечност, не би те могућност смрти ужасавала, нити би писао из користољубља, — да одгураш ма и успомену на себе што је могућно даље преко гроба!{S} Сада пак покушавам да мислим друкчије.{S} Најпре, шта ме се тиче што ја у површном свом животу, или у животу обрнутом на другу страну, не осећам бога!{S} Сам ја не мислим никад на болест до тренутка њене појаве, још мање на способност појединих лечника.{S} Али наиђе ли болест, послаћу по лекара.{S} Налазимо се у таквој баханалији животној да се не можемо ни сетити оног што не доживљујемо.{S} Зашто да кукавичлук — фаза мог живота када без дискусије примам принцип божанства — мора баш да представља ненадлежност моје свести!{S} Паником сам преображен и тако постављен пред извесне могућности које раније не бих схватио и које ћу доцније опет да одбацим.{S} Чак и у истраживању, када смо извесна бивства предвиђали и тражили их, ова нам се обзнањују само преко откровења, тојест запањујући, и од тог тренутка тек преуређујући нас сасвим.{S} А то откровење наилази на нас каткад само у моменту нашег лудила или болести или раздражења и одушевљења и тако даље{S} Као и много чему другом, и откровењу је нужна нарочита атмосфера: атмосфера откровења.{S} Хоћу да кажем да оно што се зове животом унутарњим и животом спољашњим, или духовним и телесним, једног човека, само су две крајности једног истог неразлучног и беспримерног механизма у овом животу, чији је један део, или један резултат, можда везан у другом.{S} Мала свест, с претензијом на слободну вољу, која је остварена у човеку, не мора бити јединствена у природи: могућности су њене безграничне чак ако иду и по извесном закону.{S} Ништа се не противи мисли да је остварена још једна, можда већа, свест са много јачом претензијом на слободну вољу: и да од ње можда зависи наша.{S} Наша религиозност, наша обраћања богу, наш фанатизам, свакако је данас између нас и нечег још у чије смо бивство тако често неизвесни.{S} Знам да, чим постоје односи, постоје принципи и постоје фактори између којих су се дотични односи разапели.{S} Мој се дух, чак и један део самог мог живота, сад много више буни на помисао да је мој однос религиозности бачен једним својим краком унапред, у ништавило, и да никакав принцип није с оне његове стране.{S} У природи се не би могла родити тако једна фатална идеја о божанству, а да не одговара извесној стварности.{S} О нестварностима се може мислити само ако се мисли којим вештачким, наказним путем о оном што већ постоји, али никакво се ново опажање у такво размишљање не уноси.{S} У фантастичним романима о другим световима нико није могао измислити, и описати је верно, какву нову боју, на пример, коју већ не знамо у сунчевом спектру.{S} Неискуство ока би га при том потпуно паралисало.

    Живот духовни дакле неиздвојив од живота нашег физиолошког, и наша вечност ваљда зависећи тиме од нашег живота садашњег: ти и не знаш са колико опасности носиш своје вечно бивање у покретима својих руку, на пример, или у жељи да задовољиш своју страст за певањем.{S} Ако си рођен сувише рано или ако одвише рано почнеш да трошиш на неопходна и неизлечива задовољавања богатство које међувремено стичеш, али не у довољном темпу, или ти је поверено или си га наследио, знај да нема више могућности повратка, чак ни по преживљеној катастрофи и разочарења, чак ни на довршење младости, — на које мислиш да још увек имаш права и које да ти је остало.{S} Одсад носиш увек собом нове хоризонте, већ загорчане, које си отворио својом неизбежном великодушном лакомисленошћу и раскошју.{S} Немогућно је оболети само делимично афазијом, којом би се уништило оно што ремети хармонију правилног напретка.{S} И то је оно што се сматра испаштањем, још у овом животу, грехова: сувише велико богатство искуства, сувише проширени простор да би садржавао понова упрошћену младићку тежњу, а да се ова у мукама не декомпозира.{S} У ствари ни сам свет, то друштво, неће ти поверовати у твоје чисте намере, у искрену жељу да сведеш свој живот на економију; и не би ти је омогућио!{S} Прича о расипном сину је лаж!{S} Не донесеш ли свету ма шта од оног што си раније имао и што би му послужило као јемство да се ти враћаш са по пута, — а не само зато што си и последњу карту проиграо, смрвиће те!

  • Шта?{S} Ничег зар у рукама
  • Чиме почети живот нови:
  • Последње богатство које свету враћено
  • Доказало би да се одричеш лудила!
  • Неће ти поверовати ни да, ако си био луд, као што је неко рекао, био си увек оригиналан и тиме једино за природу моралан.{S} Тако стижемо до идеје о одговорности: можеш ли ти да зајемчиш свој будући живот својим садашњим?{S} То је опет о моралу реч!{S} Али да ли си ти у стању да рукујеш фаталностима?{S} Има ствари које не знам или на које никад нећу моћи одговорити.

    Је ли могућно да завршавам овим једну мисао коју сам имао доскора, а која ми је, ево, сада скоро већ страна!{S} Она је хранила мој живот за време од шест месеци, прошла као пресни залогај кроз тело, и тиме искоришћена од мене заувек и уништена.{S} Новом ћу се, свежом храном морати сутра утољавати; тако да ћу је се, као да би да се докаже и истинитост ове књижице, још сутра морати можда најогорченије одрећи, и ње и своје мисли од јуче.

    Ова последња мисао биће посвећена пријатељима који неће никад бити овенчани славом:{S} Теорија о Монадама није ме ничем извесном научила; Случајност и Хармонија не трпе се као сарадници.{S} Постоји ли Случајност: онда она улази у трагични материјал природе; док Хармонија пре ступа као осмех на лице победиочево:{S} Човек је непрегледности животиња, тојест звер чије су чељусти разјапљене према бескрајности.{S} Отуд, за разлику од обичних зверова, он је незадовољан.{S} Узроке његових обољења треба тражити не у његовој прошлости већ на једној правој линији између њега и безграничног: тамо их отклањати.{S} Тако је свако његово чуло одређено за примање утисака удвојено, поред оријентације, и функцијом: за отварање, на томе месту, целог бића Недогледу.{S} Служење чула почиње деловањем органским и свршава математичким.{S} Постоји болест математичка.{S} Све његове жеље крију тајну намеру да буду коначно задовољене негде изван границе схватања: тиме њихова испуњавања добијају интензитетом у овом животу.{S} Живот није немогућан, већ претпоставља прекорачење у вечност.{S} Ако више није могућан ни један корак, остаје велико ослобођење, Самоубиство, највеличанственија матура.{S} Самоубиство, ти носиш још живот у себи и ништиш страх од умирања!{S} Да ли ћеш ступити у моју собу кад из ње изиђе последњи Изглед?{S} Живот је још у стварању, те ни један закон није још ни довољно потврђен ни завршен да би се о њему могло поставити правило: зато смо одагнали најзад релативност, и уперили своја тела у бескрај где су бачена испуњења законска као мостови.{S} То није ни други живот; то је даљи живот, који благословен, поред осталих вредности, породиће и лаж.{S} Лаж!{S} Имај храбрости да ти то буде последња реч.

    Пустолов у кавезу
  • Не личим ни на храст, ни на пропелер,
  • друкчије прождиру пароброди
  • океан, сунчане сенке, модро грање.
  • Да ли иронију или оснажење на живот нови,
  • пролеће, сад ми доносиш?
  • Неукротљива је туга за младошћу, несавладљиви друмови;
  • пробуђена на кошаре скочила моја жеља,
  • чека; рогуши се, нигде нема никога.
  • Збрисаћу све мутне речи између себе и бога,
  • поуздаћу се само у своје руке,
  • целиваћу гору или хајдуке,
  • комични поток што жубори.
  • Убићу каквога гнусног сањалицу,
  • место сенки засадити му зелени врт по лицу;
  • то крв из мене говори!
  • Ситости, ситости, свуда на хиљаде!
  • Та задовољење похоте само успе да ме начини чудовиштем
  • што дрхће, дахће, звижди од трбушности и засићења:
  • не знам (шта ме се тиче!) да ли природа онда мора да ме призна,
  • али је превазилазим.
  • Као огромна плазма сред дахтања,
  • жваћем облаке зелене, шуштаве,
  • сва могућа друштва и славе
  • комика су тада;
  • па да општим, заборавим да дајем уговорене знаке,
  • већ се утапам у беспримерно отупљење,
  • и варим, варим, подригујући сву ту збрку која многе очарава,
  • па иако чудовиште без облика, без склада, ја ипак надмашавам.
  • Овде на овој постељи затварам географију:
  • нема више дужина, ширина; само ногу,
  • руку; све се шири!
  • Има такве неке моћи у мени да само једно могу;
  • све је утопљено: бескрај, пустоловина, манастири,
  • мој живот ми сија кап звезда издалека,
  • и све оно што треба да се настави чека
  • да је прво угњавим песницама, па...
  • Нема више љубави за човечност, већ дахтање.
  • Више држим до твог ткива но до живота,
  • и ништим себе, не из љубави, већ из беса;
  • са тобом почиње животињство и канибалство,
  • због тебе нећу стићи трезне свести ни умрети,
  • мој трбух није могао још сварити грудву крви и меса.
  • Место врба, удове и црева простирати на Цвети.
  • Тако високо пео, тако дубоко ронио у блато!
  • Човек,
  • ком дадох пријатељство
  • у времену пропињања ка савршенству,
  • или да му се смејем кроз сва чуда заувек,
  • нека се сети да сам ловио медведе изнад језера,
  • дрхтао, писао песме, хркао сред олтара.
  • Кад бих хтео испричати ноћ
  • лова с ловцем мачем на дивље свиње,
  • ниједна ми муза не би могла задојити такву моћ:
  • требало би ишчупати целу ноћ ту из себе
  • као баснословни мач;
  • настало би крволиптење за сликом
  • коју утисну тада ноћ и ловац Мач;
  • пред нама леже мртви вепар, ветар и толике звезде.
  • Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар;
  • можда и претерујем меру алкохолства... али
  • од планинске воде ја не нађох нигда мисли трезне...
  • Ваљда бејах и сноб...
  • али после свих великих екстаза,
  • отупим чак и досаду да схватим.
  • Не, не!{S} Зар ипак само комад бога, бачен у свет,
  • немајући никаквог сродства са оним што ме окружује,
  • и кевће, и лаје, и тугује,
  • тај комад џигерице бачен за храну псима,
  • и предаје се најзад неким величанственим заносима
  • растрзања; ја имам толико генија
  • да би двадесет манекена постало од њега духовима,
  • па ипак ја хоћу да пушим тела, а много ме брига:
  • историја.
  • Шта историја! шта Каледонија!
  • Ретко да нисам други, да ми име није:{S} Неко,
  • да не певам:
  • Један пољубац дуг на њена уста
  • која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће,
  • пољубићу је тако често на прси,
  • јер се сања о девојкама које задрхћу рано,
  • и којима је уз очи зелене дано
  • да им ноћ односи глас као шешире,
  • као пад тешке хладне воде.
  • Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти,
  • док су по теби барбарства моја словенска
  • и њини перунски врти,
  • својом косом као венцем ме узвиси:
  • да у пољима јелисејским којима будем шетао
  • моја сенка увек мирна буде,
  • измеђ вечери које не плаве и зора које не руде;
  • да кад пођем на збор међу негдашњу словенску господу
  • уз села мирна или уз воду,
  • када зборити им будем стао:
  • величанствен и горд да сам на тебе, поносит као шумски петао!
  • Стихови, носите ме далеко од ове земље:
  • у мукама ме за бољи живот рађала мајка,
  • ради вишега отац је са усхићењем плодио;
  • живот мора да је драг, а љубавном да се стремље
  • када сам се као Магбет у толикој журби родио;
  • над реком а под небом ловцу на домет лети чајка:
  • за њом, о за њом, стихови моји, будимо хајка!
  • Будимо хајка!{S} Ево друма по ком газимо пук људи,
  • на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље:
  • осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди,
  • али управљеном унапред значење мора да је чудно боље;
  • бели се друм у бескрај све више измеђ борја,
  • са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди;
  • брише песма моја: то облак чешља косу горја.
  • Тренутак макар само - далеко од ове земље,
  • јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари
  • што као да се прикрадају са другога света;
  • уста ми ево пуна крви, а усна напета,
  • распињу ме ужасни болови и срам,
  • груди побледе а трбух зажари;
  • а увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам,
  • болничким колима одводе ме на гиљотину,
  • стазом блатњавом из које изничу жене.
  • О! мрзим, мрзим да ми откривају истину,
  • да свићу дани и да гледају у мене!
  • Где сам то сада?
  • Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води,
  • онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен
  • у чуну који језером сивим броди,
  • и пун јунака чија пада сен
  • на води.{S} О, понекад ми се збивају чудне ствари,
  • као да се спуштају са другога света:
  • док ме понова не обузме велики вртлог страсти,
  • све жуто, црвено, зелено пред очима;
  • тамо, где је некада био дугачки видик планина,
  • једна нога, једна глава, једно смејање без трајања,
  • много злата, злата и распутаност части,
  • моћна узлетања, у крваве каше, утапања.
  • Нема више жеље, већ да избришем постојење,
  • да испуним све собом, све размаке, све шупљине,
  • нема више ни дубоко плавог ни планине,
  • само: кркати, хркати, чмавати и гроктати,
  • бити гнусна, огромна, дрхтава плазма:
  • а тиме престаје ова песма и настаје крваво отупљење.
  • Путник
  • Кнеже Потемкине изданули у колима на великоме путу,
  • Да могу, као ти, умрети на друму,
  • Кад точак разглиба глину жуту;
  • Шибај кочијашу, терај царски у Струму,
  • Ћут!
  • У тајности да ти поверим име једне звезде
  • Или једног слова из једне књиге о прашуми.{S} Ћут!
  • Али херој сам на друмовима:
  • Од свега највише волим да се опијем, а после тога још
  • да путујем:
  • Ко ти рече, пријатељу, да ћу доћи у недељу, у недељу
  • Дунав тече!
  • Ко ти рече Шар-планину, кочијашу, друмовниче мој!
  • Знам: и ти си сам, и ја сам сам,
  • А псовка кочијашка, - поздрав ветра завичајни Одисеју на мору
  • Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу,
  • Груди су му длакаве као облаци сиви у зору
  • Маље крију једну црвену модрицу... смрти.
  • Коњи каскају и ја плачем, велим: то је, ти си Сибињанин Јанко!
  • Не трзај, Црнко, ха, ха!{S} Не, ја сам Јовановић Ранко,
  • И села ми се зову Рудари; кочијаш сам, болујем од друма, изван датума.
  • Гле, месец, та чудна свим стенама рима!{S} Због њега плима
  • Црвенокожног поглавице односи леш:
  • На таласима се таласа црна коса и мокро перје, боливијско зверје,
  • Он преплива океане;
  • Да л' над водама, да л' дуж кинематографских платана,
  • Или по жицама телеграфским? на мишици "амблем клана"
  • Змија у чељустима лавским; он долази кроз океане и кроз векове,
  • Мртав или жив; за њим његове Шуме плове.
  • Опажаш ли: сјајних очију куну, опажаш ли Хајдук Вељка на топу,
  • Или Дмитра Јакшића да мегдан води?
  • Шест краљева шпиритуса?{S} Све то броди.{S} Ко ће полудети први?
  • Туп, туп! копају угаљ испод нас;
  • Кло, кло! то у Бечкереку пију квас;
  • Бум, бум! у Тамбукту нове крви.
  • Ако девојчица понесе тајну у грлу
  • Да јој по Шупљим грудима прстом добошари кадет,
  • У шуми густој масној фазанку умрлу
  • Козачком игром оплакује свет.
  • Но љубав служи на част силним у возу, између две жељезничке станице;
  • На прозору саксија с три цвета, лице неке старице,
  • На пољани из амрела извиру четири ноге голе...
  • Бранко, мој Бранко, да ли девојка, да ли крин, да ли мач,
  • Чистотом својом претходивши зору,
  • Заспаше у куту ока ти?{S} Клокоће извор у
  • Тами.{S} Ескимски чамци, који клизе низ воду,
  • Отпрате ме својим током до болова - небесима;
  • Шеснаест хиљада робиња тару великога бога уљима,
  • На длану му енглеска флотила њише се:
  • Адмирал, већи од палца, харангира Наполеона,
  • Васиона растеже се.{S} Ако те љубим под врат, шапнућу
  • Клевету: ко ти рече мор-доламу!
  • Мор-доламу, црна хата, бесна свата, ах Коштано
  • Многочисна, многолепа, многоцветна, окупано,
  • Окупано.{S} Ох проклета!
  • Ти кључеви виолински у јетри ми коте се, ко бакциле Кохове:
  • Ханибале Каравађо, лопове, хајдмо мили да славимо канибалике.
  • Сад далеки свитај продубљује зелени исток,
  • И Атлантик је толико Широк и дубоко је у нашој жудњи тако,
  • Шарлоику и Одисеју да запевамо, кад би ко плако.
  • А загрокта ко свиња кад је ко штроји:
  • О љубљена је локомотива;
  • Та машиновођа није ништа друго
  • До нож који под материцом забоден стоји:
  • Гарава бритва крива.
  • Јурећи, уређује и помера она поља, њен писак то је злих богова воља.
  • О јури, нек јури воз уз гроктање.{S} И ноћ.
  • Ноћ. настаде савршени мрак,
  • А кроз варнице што из димњака бију,
  • Из киклоповог ока излећу звезде, и он њима обавијен бежи јак
  • Кроз Тракију, Бесарабију и Унгарију; ноћ -
  • Да л' лети мој воз?{S} О, толико варница,
  • Кроз полудели подмлађени Млечни пут;
  • Доле се провиди и мирише нађубрена мрачна њива,
  • Међ ноге ту прима послану жену Боз, - и један месец жут,
  • Огроман, истински први пут ноћас, месец жут
  • (О чијем ли врту султанске кћери сад је скут?) о, ћут! о ћут!
  • Под врбама сад пева, ко отац, месец жут.
  • Ах боже мој, шта је то за мене!
  • Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак;
  • Ја не разумем откуд се онда судара влак крај једне реке!
  • Па замишљен сам, а плах,
  • И не знам којим правцем из смрти: нисам ли увек
  • Онако јак...!
  • Из једног судара возова излазим,
  • Окрвављен мало, ево, као први зорин зрак,
  • И смејем се: на девојку неку, што погибе
  • Разголићених бокова -
  • Тако сјајна као птица сред пурпурних сосова,
  • За мало големог дрхтања,
  • И младости, сред крвавих сосова.
  • И да бих њен јаук саслушао, очи склапам
  • Па мислим: да ће јој гроб бити бескрајан
  • Тамо, где будем био велики херој, а отац долмен трајан,
  • И брат разбојник ужасан,
  • Крвопија, млад и ужасан.
  • И то записах ја крај једне реке...
  • И амин!
  • Фабрички димњак у пејзажу и канибалац чекајући новорођеног
  • Претворио је, гле, сав труд у густу песму, небу,
  • И као кроз трубу димњак
  • Однесе моју екстазу у облаке и над санџаке;
  • Али ко пева о хлебу, о рубини и о хлебу!
  • То доле играју радници и певају витлови у реци,
  • И певају у трбусима жена месеци:
  • Будућих јунака за цео свет, о хлебу од један до девет:
  • И ја сам млад,
  • И тебе рад,
  • У ње је цвет!
  • У небо, у облак, у свет!{S} Љубљени гаравокожче,
  • Та није вајде, гледајући у ту огромну и неумитну ротативу
  • Засвирај у гајде, у дипле, у зурле - сећаш се! ону песму живу.{S} Хајде!
  • Засвирај у јареће гајде, па умри!
  • О слатки брате, засвирај ми виолон,
  • Свиђа л' ти се Жан Франсоа Вилон?
  • Та он је умео да буде и лопужа;
  • Да л' знаш, брате, оне тамо са Гружа?
  • Нека им је од мене завештана прва мајска ружа,
  • Док попови поје - то је још једино моје - упокој.
  • А кад војник уђе да се купа, у реци по ноћи -
  • Он и његов коњ -
  • Драга, у које ћу ти време доћи
  • Од љубави сам бон?
  • Кад војник крепки у реку ујаше,
  • Закуцаће на прозор тад неки смело:
  • Одшкрини да само протне руку
  • Па помилује дојку и грло бело:
  • И зарије се у тебе сав без бола.
  • Твог оца, радника фабричког, с прстију цури смола -
  • А по мокрим плећима твог младића и тог вранца,
  • У огледању крећу звездана кола.
  • Ту међ конзервама је згрчен и један амор хром,
  • Чије су очи пуне суза са огромних визија
  • Хоризоната.
  • Гле, јахач на коњу, ком, Милице, сад тепаш именом Марата,
  • У одећи мокрој свој извеженој шљокицама свода,
  • Загазиће реку што се зове Историја,
  • Далеко негде сања Калифорнија.
  • Кад уђе војник да се купа у реци по ноћи
  • Он и његов коњ,
  • У које ћу ти време доћи: од љубави сам бон?
  • Од љубави,
  • У пролеће или у јесен
  • Смрти димњачке звон чућете;
  • О баснословном његовом звуку крикнуће све страсти, мржње...
  • Ко?{S} Декамерон!
  • Али то није ништа,
  • О баш то није ништа;
  • Горе је овако увек везан, као кокош у пилићару:
  • Сељанка носи у руци живину и смеши се жандару,
  • Жандар зазвижди песму стару
  • Пркосећи оџачару.{S} Просјак проси: дај ми пару,
  • Тако ти очњег вида и љубљене ти дечице!
  • Веруј, драги, ужасно је - манометар - срце моје
  • Затрептало; и плакало, тако дуго у фабрици.
  • Па не љуби, кад смрт ти дође драгану ту на уста;
  • Ускочи међ витле и међ кајише,
  • Дочекаће те ова шума густа,
  • Као трговца чежњива ускочка чета Радише,
  • И разнеће то бело тело твоје, тако пуно победа и небесних одсева.
  • Свим завртњима, крцајући: тад ће из тебе, шкрипећи,
  • Извући гласне звукове свих поморских напева.
  • И трбух, гле, затегнут као на бубњу кожа,
  • А у желуцу је једна арија,
  • Њу слушајући успављује се велможа
  • У аероплану.{S} Ко пева о хлебу и о глади!
  • Улицама и крај биоскопа, пред глумицом младић богоради:
  • Прислушкујући:{S} Из желуца Вам се диже опере неке арија!
  • Она:{S} О, не! о не! то није од глади;
  • То шести месец откуцава мој трбух: биће фабрички
  • радник, а пијаницом ће га звати Скадарлија!
  • О, па дивна је та Скадарлија!
  • Два војника крај друма седе,
  • Говоре о вашкама и о сељанци,
  • Затим о оном што се не једе -
  • Бар у војсци и железничкој станици:
  • О кокошци прженој на кајмаку...
  • Брегови су тако меки, љубави моја велика,
  • Брегови су тако меки, и река није дубока;
  • Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека,
  • Иста нас баш смрт чека крај миле сељанке
  • У војсци и железничкој станици.
  • Те никад њеног олакшања дочекати нећу,
  • Смрт ће мене најзад растурити сутра;
  • Умрећу.
  • Кад?
  • У хладна јутра.
  • Два војника крај друма седе,
  • Па усхићено гледам њина лица млада:
  • Ко би рекао да ко хуље -
  • Од старице што их примила -
  • Украше осам динара!
  • А та жена била тако суморна
  • И тако стара;
  • И њој су са усхићењем говорили о пржењу на кајмаку,
  • Не би ли се преварила да им зготови...
  • Али је старица та тако лукава;
  • Она не би ни свраку
  • Приправила тек онако
  • Олако,
  • Олако.
  • Камо л' кокош пржену на кајмаку,
  • Камо л' звезду да породи
  • Будућим јунаком за цео свет: све у броју од шест до девет:
  • Земља је тешка у просторима,
  • Вртећи се, дубину заврће у циклон:
  • Пепео и слама слежу се на дну кроз толико боја,
  • Дрхће у Зодијаку Орион (ориона без броја);
  • Толико је тешка, тешка, и то од скора!
  • Тежи је један Шарло но сва козмичка мора;
  • Никад њеног порађања дочекати нећу:
  • Умрећу.{S} Олакашаће се једним уздахом или смехом,
  • Откинувши од притиска
  • Одлетети кроз зрак -
  • Зазвучаће име једне паланке пролетњим ехом!
  • И доћи ће на домак једном детету,
  • Које бледо
  • Као васкрснути херој јак,
  • Узеће је у беле руке своје па спустити у пас;
  • А један једини воз
  • Отхуктаће свим правцима у исти час.
  • Једини сан
  • Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо
  • Освајање простора нечим што је без мере...
  • Савладасмо понижење ... и убисмо! и убисмо!
  • Као да то и ми нисмо!
  • Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте
  • Недирнуто?
  • За њега бар знам да сања тај сан
  • У трбуху своје матере.
  • Тако тесно обвијен као да сања о простору,
  • О дубинама: о, да сна кошмарске размере
  • И дрхтава!
  • Његов мозак тек утиче у лобању:
  • Тако му око свег тела кружи чудна мисао;
  • О величанствено је да се у дивном оваквом мору
  • И чекању не утапа ни једна визија стварности,
  • Очи ме се још никада нису обнажиле на светлости.
  • Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?
  • Ил' један рефлекс миловања и стварности
  • Помиловати знале су
  • Још пре но што се родише!
  • Пробијајући се кроз сан и љубави
  • Како ћеш утонути у немогућности
  • (Где неће више лећи трбуси и сни,
  • И којим као да владају неки други закони
  • који већ и нису закони
  • Но изненадне неке радости и неподношљиви болови):
  • Кад је за тебе и то настањено фантомима,
  • Који не уливају наде већ обесхрабрења;
  • Да л' тобом, или они сами,
  • Нађоше пут овуда за бескрај?
  • Сањао, не сањао; псовао ти по друмовима;
  • Очи ће ти заувек остати заражене
  • Ужасним збиљама које си негде живео,
  • И којима ћеш опет пошумити
  • Све провалије сна,
  • Још пре рођења - залуд за спас твој - од бескраја обнажене.
  • Па ниједан живота сан
  • Није тако чист
  • И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере;
  • Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист,
  • У сањању пориче да има један свет
  • Који је ван овог: слободан и без мере;
  • И опет кроз исте сале сна
  • Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота:
  • Ах, један два! ах, један два!
  • Тајна рођења
  • О црвенило ми дотече из матере
  • Светлост, чуј, из дома где се не враћа
  • Пламени зрак, чуј! кроз пребеле шаторе
  • За смешног младића
  • (Коме се визија детињства враћа
  • Црвени зрак мозак да прободе!
  • Дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића;
  • Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе,
  • Ја вам нећу споменути никада
  • Прашумски занос слободе!
  • А колико супом појих заносних својих снова,
  • Колико врућих небеса кусах то из тањира:
  • Трбух још памти тежину и грч богова,
  • Остатке чије протера са мучног трбушног пира!
  • Али црвена светлост дома где се не враћа,
  • И крепко тело још звучно од химни и покрета
  • Побркаће ме код начела и каљача,
  • Побркати - ха дивоте! - и отуђити од света!
  • Та изађох из џунгле намирисане
  • И покрих земљу телом да је сачувам од испарења,
  • И њушках је тако дуге дане
  • Док не застрепих од раздражења.
  • Али умрли већ дом где се не враћа
  • Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара,
  • И неће ми рећи нико тад - која је стаза најкраћа
  • До спасења:{S} Но умрећу, видим, од прскања
  • Дамара.
  • Сви су чанци празни
  • Тако заспи месече,
  • Над топлом супом детињства:
  • Из мене ће прелити туга довече,
  • Као из чанка младог животињства.
  • У овој ноћи опет празан
  • Чанак из ког, ко дечко, не докуса,
  • Но заспа баш кад заструји
  • Великом свемоћју укуса
  • Пићем: утопише се вољно у њ славуји.
  • То је дотицало богатство из матере
  • Кроз кратерство тањирног круга,
  • И сав ће, сав ће склад да раздере
  • Огромност њена и туга,
  • Огромност њена и туга.
  • А заспим увек пред крај вечере,
  • Служавка свлачи небо, дан и мене,
  • Па баци ноћи да нас прождере:
  • Тек јутро нађе кости разнесене.
  • Боже, ослободио сам се свих веза, свих морала:
  • Гушим се, зар, у плазми досаде;
  • Да је једна кап бар супе остала
  • Кроз победу се ову смешну да прикраде.
  • У овој ноћи сви су чанкови празни
  • Никакво поткрепљење!
  • Стресох са себе чедност,
  • Стресох са себе поштење;
  • Ни једне фикс-идеје.
  • У овој ноћи.{S} Радије заблуду;
  • Но какво спасење!
  • О љубићу те, љубићу те залуду;
  • Тек да се твоје беде домамим
  • Тражићу од тебе опроштење,
  • Да насмеје се у мени остатак хумора
  • Када се будеш сматрао недостојним
  • Да усред поноћне строгости и сумора
  • Покушаш још једном исцељење.
  • У руци једној секс, у другој мозак,
  • Гроздове, ту бербу вечности:
  • Пијанством црним затетураћу га наузнак,
  • Упркос рујног чела суморности.
  • Но у овој ноћи сви су чанкови без дна:
  • Где исцедити то врење?
  • У јутра су опет чанкови празни;
  • Никакво оснажење!
  • То притицала је брига из матере
  • Кроз дубину тањирног круга,
  • И сав ће, сав ће склад да раздере
  • Огромност њена и туга:
  • О, ја слободом ништа нисам стекао
  • Ни назрео дно понора страшна,
  • Па боље да сам у хлебари некој пекао и жвакао
  • Лепињу од земље и брашна,
  • Котао супе да сам испио,
  • Загњурио главу у крило драгане,
  • Свој гнусни жиг на њу прибио
  • Па пљувао пред праг и дане.
  • Изгреј, месече, и њима!
  • Замесићу колач у чанку празну,
  • У њ стресено ми поштење,
  • У њ фосили и фикс-идеје;
  • И учинићу им то за казну, -
  • Но зашто, и коме! -
  • У овој ноћи сви су чанкови празни,
  • У овој ноћи ни једне фикс-идеје,
  • Одвратићемо главе.
  • Ноћ Париза (са последњег снимка материног)
  • Да ли мој отац према...
  • Да ли мој отац према теби, мајко, беше звер
  • та најдивљија, најдивнија, што је човек?
  • Мајко, отац мој беше ли звер
  • Крај тебе, ил' само историчар:
  • јер и сам ја звер?
  • Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар,
  • мајко, ако и ти - моја колевко - не беше звер!
  • Е добро, а те очи са слике твоје на самрти,
  • ужасно што пате: никад их се нећу моћи ослободити!
  • никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти.
  • Није ли и твој живот био животињски:
  • једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети!
  • Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе!
  • никада, о никада нећу издвојити кошмаре од јаве!
  • никада!{S} Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло!
  • О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло...
  • Никада!{S} Зашто ме никада ниси ишопала,
  • да се једна љубичаста модрица
  • на мом дечачком дебелом месу расцветала?
  • Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг
  • и данас би ми ево био траг,
  • до колевке ми пуне крви,
  • до порекла ми твога меса,
  • само не ове очи, не ове очи патње.{S} Гле, беса!
  • Материце, ја бих да здерем са себе ту патњу.
  • Зверства
  • Да, чини ми се, смећу да певам твоје руке,
  • Твој трбух намагнетисани, твоје груди,
  • На животворјашче начине са гроктањем ритмова!
  • Смећу - ха, неукротљивче!
  • Да извучем и све хајдуке
  • Из помрчине где неки храст кашље луди
  • Од дрхтања, па просипања, па болова!
  • Искаљујем се, ево, по твом телу,
  • Ударајући те бесомучно по лицу
  • Избијам једну љубичасту варницу;
  • А ту мишицу белу,
  • И обливену крвљу и белу,
  • Умочили, мајку му! у апокалипсу.
  • Не својом мржњом: обоје небо мрзи,
  • Планина нас, долина кичевска, и грло то и гњат;
  • И све то биће ропац мој: грло то, врат! проклет!{S} Проклет!
  • Пили смо до ригања и ништења на мужи, на врелу,
  • Не скидајући с уста мешину једа
  • Прокључалу мишицу ти белу...
  • Ја сам читао, као у паници, зелену ливаду
  • Детелине, ван себе да набавим ти Одлакшање-Среће,
  • Све је ипак - да л' проклетством у мени! - обећавало веће
  • Освете за крв, за јед, за ову ноћ у винограду:
  • Кад избезумљена од ужаса не могаде ипак побећи од мене,
  • Не само псујући показиваше ми прси од модрица шарене.
  • Плаках од усхићења да си ми толико жртва;
  • Да ускоро ће нас (и нас) тај покољ наћи...
  • Где наћи?
  • Кад наћи?
  • Оба мртва:
  • Мајку му!{S} И не успесмо никада постићи ванмишићне екстазе!
  • Већ скривасмо се под клупе и порубе
  • Злочинци! - тих неба,
  • Трчало би да неким спасоносним световима одлазе:
  • Али ознојени, најежени сазнавасмо за кошмарске поразе!
  • Ко дићи котве,
  • Ко прекинути ланце, за велике полазе?
  • Зато смо чекићима разбијали своје мишићне палубе,
  • Зато смо бритвама кидали ужад живу са крви;
  • Под катарком обореном здрузганих црева издисасмо тад први
  • А већ се за нас рађало и рађало миријадама нових црви.
  • Двадесет неприкосновених стихова
  • У устима још гадно од великих имена,
  • И прошлост мирише на хартију и неопрано рубље:
  • Ево ја жваћем врући хлеб у друштву смелих створења;
  • О, тај врући котур, како ме одвлачи све дубље
  • У тајанствени живот тела!
  • Ево: отисци последњих руковања
  • Новога завета;
  • Ево сва тела смеђа, дебела и бела;
  • Ево њина друга (и сва редом до милијардитих) стања!
  • Скоро ме страши силна мудрост ове руке,
  • Мој мозак је немоћан да буде господар свих њених покрета
  • (Не, духовност мојој пустоловини мишићној само смета!).
  • И та ребра савијена у луке;
  • Тајанствено учешће једног бедра;
  • Дрхтај!{S} Пуна сала и звезда је ноћас ова ноћ ведра,
  • Ноћ руковања!
  • Те руке савијене заставе, ноге: стоваришта друмова.
  • Једном вишом вољом ја стављам ова слова:
  • Ноћ Новога завета:
  • Зато те ноћас ја обзнањујем толико и за Сведочанство Света!
  • Преиначења
  • Тако опори морнар пада у море
  • Стрмоглав,
  • Отчепљујућег нагло примио га и живот,
  • А нагризаће га до зоре
  • Тајанства, и сва та љубав замирише на јод.
  • Једино због ових раздераних обала у рукама,
  • Кукавицо, задрхтаћеш зар опет!
  • Нимало стрпљења да пркосиш мукама,
  • Пљуни!{S} Савладаће те песницама свет.
  • Стари морнар стрмоглављује се у море -
  • Чеп мајке, с главом наниже као у живот,
  • Отчепљена боца крваво вино точи у зоре
  • Тајанства, и распутаност, гле, мирише на јод.
  • Од рођења је цртао драгане у смрт,
  • Тако умирући цери се над албумом;
  • Морнару мој, сав тај врт
  • Младићства свога не пореди са сном:
  • Страшан један крик разбуди твој пад!
  • Па загњурен, загадив пучину, из прошлости очима,
  • Одео си бескрај са подеротином у бесмртност;
  • То није као кад си плаве чакшире своје
  • Крпио сатима:
  • Неће сварити нико ту кост!
  • Из тела болних и из воћа исисао си светлост,
  • А потом са рођеном јетром избљувао то у бесмртност,
  • Био си пуста справа за премештање стварности:
  • Да ли ћеш наићи притом на лик? спокојством да те угости,
  • Да спречи онај крик опори ужаса
  • Негде далеко у вечности (уједом мрачне отровне течности).
  • И из задаха постељног зноја и никотина,
  • Испе се као рођај по катарци,
  • Затим се спусти до најмрачнијих дубина:
  • Ми сазнасмо за изнакаженост му лица... ал' ударци!
  • Ударцем, чврстину неба захвативши руком,
  • Комад плаветнила одвуче за собом:
  • Сада је његов пад као и гром,
  • А небо сазрело тако за море -
  • Бујице непрекидно каскадом -
  • Излиће цео свод до зоре.
  • Но ми остасмо - трзањем природе иза смрти унакажени,
  • Морнару, твоје - несрећни:
  • Но не, не, рад твоје сени:
  • Могућност нове јаве нас мучи!
  • Пођемо на пут ма где, не усуђујући се да осврнемо главе,
  • И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве,
  • А азур никад више,
  • Ни чељуст твога длана никад више;
  • Желуцем зар својим жуђасмо
  • за воћно твоје труљење и пад;
  • Уз тајну тела кад загризосмо у океан,
  • Тај плод детињства којим нам сазре сан,
  • И који далека глад одбаци у наше крило.
  • Тада и оно што би већ било
  • Најужаснијим грцањем и да се снило, тражисмо зацењени:
  • О, болно неко прапотопско месо;
  • Дрхтању нашем као да си стресо
  • У недра, са грана својих морнара -
  • Ти, Океан! - толико сазнах:{S} ГО,
  • И час преображења неодложног да удара:
  • Једном корњачом кором у дно мраморне лубање,
  • А изнад псећег сна, кога догриза сенком грање.
  • Зимски репертоар
  • Скок је преклане кокоши у небо
  • Крв точи,
  • И револверски пуцањ,
  • То: грамофонска плоча,
  • У обртању, прстом својим изазвати арију,
  • То: гнездо ластије у виолини
  • Целе зиме остаће без звука и без птица
  • Та топла кућа селица.
  • У стању да пођем за пуком,
  • Банда кроз поља кад засвира,
  • Замишљено да живи о црном
  • Луку, о хлебу и на сену:
  • О, на трулом плашћу иза манастира!
  • У стању да сања пучину црвену
  • СУНЦЕ, одсуство четири месеца:
  • Ево, приближује се зима!
  • О афазија, о подношења, о мучна балканска клима
  • Што влада детињством и снегом, и ђоновима крваво;
  • Сироти шегрт који ће ноћас заспати го,
  • Сироти балкански во!
  • Не веруј, не веруј ипак, у брлог, дим и торту,
  • Заносу новом бегунац кад преда визиткарту,
  • Просјаку коме старом што чува улаз у порту
  • Карту овога света! и један мишић за Марту
  • (Марта је девојче и дуња у орману);
  • У Индији, у Камбоџи, на Половима, у Судану,
  • Свуда зима дође у своје време,
  • Свуда велике просјаке и сањалице затече без спреме.
  • Спавајте, спавајте заједно, курјаци и магаре:
  • Пејзажи извиру из очију и теку низ лице,
  • Сузни огољени пејзажи,
  • Од савести и мраза дрхћу озебле убице
  • Са жудњом изгледајући жандаре.
  • Па кошуљу му ову отесмо из изгнанства.
  • Да прихватимо се њом врелине сунца,
  • О ви плећа гола сад у одмицању бегунца
  • Што кроз све постеље прониже своја курварства:
  • Више го но мржња нашег одсуства;
  • Не веруј ни у сумраку у млаз сунчани аорте.
  • Недоглед, где, пљује светлост међ облаке,
  • Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу;
  • И сва та прекоморска путовања
  • Која обвију главе у видике ко у саруке,
  • А надму трбух трулом рибом по острвљу,
  • Не раздеру рођења сенке, свирепошћу грања,
  • Не ублаже опору пљувачку дубина
  • Но још натопе све сољу горчине и јода;
  • Има цела јесен, да ми се мучи на модрост вода,
  • И на труд прелажења преко кривина.
  • Сувише тесан простор да се протегли,
  • Сувише мало звукова којима да се зева
  • Под покриваче оштре неба, којима пева
  • Ревматични бол сумње, бесмо легли.
  • О, сан је вампир пун гнусобе и крви,
  • А буђење те вреба разроким очима;
  • Неспособан да изградиш биографију, ниси први
  • Који си жртва отровних гљива.{S} Има!
  • Има оних што, из спавања, пробуде се па виде
  • Недоглед,
  • Очију плавих како седи крај прозора,
  • И пре но што упију га у поглед
  • Налочу се опет сна и умора.
  • Има оних који одлазе
  • Под плотове да олакшају утробу
  • Крај разбијених флаша, који пролазе
  • И нађу се одједном у гробу.
  • Има оних који проклињу!
  • А ја сам у стању да пођем за пуком
  • Из собе своје која нема прозора,
  • Треба мишљу и вољом да их пробијем,
  • Сад је доба мраза, ревматизма и умора;
  • Тамо где кроз три облака пуца из револвера
  • Дубина мокра која зору протера,
  • Мене мрзи да се узбуђујем зато што умирем.
  • Постигох ли дакле довољно усавршења,
  • И сиромаштва чак уводих ли у чистине?
  • Ко је постио, ко размишљао, кад немогућна прекорачења;
  • Ко, напуштен од њушки, не беше и од истине?
  • Ја!
  • Имах свој јужни пол, свој Судан;
  • Своју кошаву бар, коју не делим.
  • Од све чистијих обиља начиних план
  • Проширивања живота - из данас у сутра
  • Прошивајући себе сунцем (својим; свака моторност друга: старија)
  • То:
  • Постоји револверски пуцањ изнутра
  • Што убија.
  • НАЛИЧЈЕ:{S} Опкољен са свих страна својим самоубиством;
  • Доћи ће пролеће, пуно блата као и зима;
  • Пролеће носи пуне џепове пиштоља;
  • Разбијањем чаша раскрчити места екстази (закон непробојности);
  • Мање црвенила на снегу после самоубице.
  • Ово о једном песнику
  • Чудо Господе, велико чудо!
  • Море: оно, оно! свуд море!
  • Ми смо се пели уз планине
  • А кроз грање и кроз горе
  • Модра,
  • Страшна - рибља - вечера.
  • Чудо боже! огромног чуда!
  • Речи нам звижде брже но куршуми;
  • Боже, спаси душу нашу у прашуми!
  • Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле,
  • А око кроз подеротину лица:
  • Учи угласти костур камена и сарделе;
  • Па узбудљивије од љубичица
  • Мирише љуто млеко непомужених крава
  • Кроз планину!
  • Ујед његовог генија: из тела
  • Изазваће лучење најљућег отрова;
  • Али једна једина реч, беспримерно сазрела,
  • Отпашће - ко смолом - с усних углова.
  • Па деран који пронађе ово доцније,
  • Може л' опростити младости љубав за бунџије:
  • Помисли на њега, ову песму што крије
  • Тајну наклоност; и збуњеност га трза!
  • Да ли ће звецкати џепом; умирати од глади;
  • И он разголитити речи да осрамоћене беже:
  • Презриво се церећи, одбити ма шта да ради;
  • Богохулити дању, под покривачима се молити - кад леже?
  • Узети га треба за руку па извести у поље,
  • Да тамо заборави све песме
  • И чак бол свој који не беше дубок:
  • Те ноћи би јео више и спавао боље,
  • И не би осећао да му постеља загриза бок,
  • И да је живот дуг.
  • Али пред зору, преко свих губера, убити треба
  • Песника; да не потеже личност своју из детињства:
  • Као случајни, замешени, канап из хлеба
  • Ким неће нахранити никада себе, као ни зверства!
  • Јер рођен после седам месеци трудноће,
  • Претурив све несреће, жели да се врати мајци;
  • И, не излазећи више никада, хоће
  • Да избегне - бар вечно - тој гнусној казни, тој хајци.
  • Ал' залуд! у очима електричну визију,
  • У ушима звиждање убице-простора, локомотиве;
  • Два-три сумњива стиха, историју:
  • Однесе; а са телом уједе - непогода - неизлечиве.
  • Затим се пробуди, погођен од удара,
  • - Место утроба да га обавија, ето судар:
  • Тешка мисао, тек довршена у његовој глави,
  • Стаде да, недоношљивошћу својом, умара.
  • Осети се бескрајно несрећним; опор и стар;
  • И да ће ивица што се плави,
  • Одвише широког света за угрожену младост,
  • Да га као најбеднијег скота умори...
  • Тек тог тренутка Он поче да говори.
  • ВИ ПОСЛЕ ОТКРОВЕЊА
    РЕЧИ И СИЛЕ РАЗВИЋА

    Проћи ћете и ви, дани сензуалности, гордости младићке, великих дрхтања.{S} Уморан од годишњих времена, од пријатеља ограничених који су поносити, од сопствених мисли којима се неће придружити математички облик, изаћи ћемо тако нагло из живота да ће шум ткива, као одеће, још остати за нама.{S} Ове речи, пишући их ивицама свих књига, које нисам жудео да разумем већ да ме разбуде, нису успеле ништа, ништа да кажу, ништа да значе, никако да изађу ван круга лепоте, подражавања, сликовитости.{S} Има извесних речи у које је живот заљубљен као у сама себе и којима придаје огромне вредности а које ништа не значе; једна од њих је: живот; тиме се састаје у круг реалност са апстракцијом.{S} О, моћи изићи из свега тога чист, не желећи нигде изразити се!{S} Када ми се буде догодило да осетим, не ни љубав према животу - волео сам га и одвише; то је апстракција - не ни живети разнолике, јаке и многе ствари, већ да се од оног основног једва приметног принципа: постојати, диже из мене слобода и лагано се шири на кругове задовољство - бићу савршенији но много штошта чему сам завидео, јер од свега суревњивост је била можда још оно што је најдивније у мени.

    Устадох одједном; видех: зора је.{S} Напуних чашу хладном водом.{S} Једна чаша извора само, против целе Његове огромне врелине.{S} Усхићен, као да примах први пут крштење.{S} О, пиј, пиј, пиј!{S} Овлаженим прстима опрах очи.{S} Погледах, као да први пут видех како је замашна Његова кугла у плаветнилу простора.{S} Беше ослобођен свих својих зракова; тако му видех слободно тело, углачано, заковитлано, осенчено дубоким затитраним кратерима.{S} Занос ме обузе као свештеничко бледило.{S} Она чаша воде закопана у огромној пољани без реке (да би се угледало мало огледања небеског), мој друг из детињства је чуваше - до сутона Сунца је исти.{S} На сваком месту пољане, растерамо ли мало лишћа, траве, труња, Сунце би синуло.{S} Као злато растопљено, као жива.{S} Скинем ли први слој земље, Сунце је под њом запретено.{S} Заболеше ме очи као испржене, и онесвестих се.{S} Као аждаја оно је улазило у трбухе лађа, силазило у руднике.{S} Завило би се у заставе, ноћу, па би јутром при маршу исклизавало на редове младића и убијало их.

    Ево се враћам са места где су доспела умрла Сунца.{S} Не, она нису мртва, као што умиру људи; и никада нећу рећи шта сам тамо видео, али ће носталгија до смрти бити мој највернији друг.{S} Видео сам, видео!{S} Нико тамо не испашта због својих грехова, тамо се испаштају само испуњења законска.{S} Сећам се, сећам се, о да, сећам се...

    Излазио је из своје собе, пролазио кроз салон и улазио у стару нашу гостинску собу: освртао се источноме углу, где је прикована и сад икона, и ту, прав, са спуштеним рукама, држећи високо главу, отворених очију, посматрао је скоро непомично за четврт или читавих пола сата.{S} Уснама није мицао, већ су оне мирно почивале једна на другој.{S} Долазио је ту свакога јутра, чим би се умио, никад не оборивши поглед са тамне даске, и одмах потом одлазио своме столу, на рад.{S} Једнога дана, мислим да сам имао пет година, извукавши се из наше собице, да бих се у гостинској играо што пре са синоћ добијеном играчком, видео сам га како се упућује журно углу и застаје.{S} Мора да је тад тек свануло; беше блед, са црвенилом неиспаваности око очију.{S} Стајао је дуго, упињући се вероватно да не задрема; вода којом се малочас, из обичаја сигурно да не стаје неумивен пред Бога, умио само по очима, клизила је дугом светлом капљом низ образ.{S} Спазивши ме потом, отера ме у постељу и наложи ми да кажем да до подне никога не пуштају к њему, јер му је нужно да се одмори.{S} Кад је већ био близу смрти, и није могао ни тренутак стајати на ногама, морали су му наслоњачу уносити јутром у ту собу: говорио је, због светлости која му је годила у њој за читање, а стварно, мислим, да би, као замишљен, и даље остајао свечано лицем према Истоку.{S} Кад сада помислим да је он ово морао примити и научити од свога оца хаџије и предака који се из гордости нису саламали да се прекрсте, ни у присуству жене и деце, а да сам ја, чим је он умро, држећи да бих му тиме угодио, а и из неке радости која ме је при том испуњавала, и што сам тиме поступао као зрео човек, иако имајући свега дванаест година - стао у ћутању и мирно према истоме углу и стајем стално и данас, и стајаће мој син и моји потомци сви до једног, макар кријући:{S} Сунце, Сунце, како се онда усуђујеш!

    Јер као научник коме је афазија избрисала све, па му се одједном враћа, не више законима знања већ по обрасцима симфоничких постања, и он види све, и ужива не удаљавајући се ни за часа од своје бољке, и не жели да запише: тако продужавам да постојим.{S} Моје су очи тако црвене од мучења.{S} Дижем се и корачам као да и не додирујем земљу; толико сам уморан да већ и не осећам своје тело.{S} Стална ми мука настањена у стомаку, као да не успевам сварити нову духовност.{S} Сећам се да сам имао стари један нидерландски албум са енциклопедијским мапама познавања природе, механике и културе.{S} Тамо беше добро литографисаних биљака свију геолошких времена, физичких принципа локомоције и астрономских карата.{S} Ниједно друго дело не би ме задовољило као то.{S} Између листова пресовао сам биљке, надевајући им имена страшног звериња.{S} Друге су добијале имена птица, звезда, зодијака; затим мојих пријатеља, славних људи, духовних осећања; најзад их је било што су представљала разне радње и бивања.{S} Како би ми, у то време, сваки дан доносио по које ново сазнање, то би првој наредној биљци била придавана његова особеност.{S} Ја сам имао страшан страх и љубав за њих.{S} Једну сам најнежније волео, држао међ првим листовима издвојену, а већину осталих крио од ње па јој натакао и мрежу од свиленог конца преко цвета као преко чељусти.{S} Ако бих се случајно убо иглом, а то је било често, на њу бих скинуо кап крви; нацртах свуда огромну шуму око ње, снег, лобање и јагњад како беже, једно огромно сунце са очима и зрацима како се скрива иза брега.{S} Њој је било име, исто којим бих у причама друговима и себе звао, Вук.

    Ево такође, сине, мојих бележака о твојој матери, о оној коју сам тако дуго љубио и која ме је толико трпљења коштала:{S} Тад је гледах право, не у очи већ у лице; говорах неколико речи, чини ми се љубазних и безначајних; али мислим да се у гласу мом већ тад осећало да је све то зато што би друго било немогућно говорити.{S} Када је она пак одговарала, такође љубазно и природно, изражавала је, видело се, искрено потпуност своје мисли и расположења.{S} Беше слободна, јасна, задовољна собом.{S} Згађен и повређен беспримерном ограниченошћу која се као зид одједном појављивала пред способношћу њеном да схвата, гледах је са презирањем и стидом, што и сам сувише много рачунам на поштење своје према њој.{S} Гледах је дакле у лице једва нешто задовољан собом што визија сасвим присутна њене ограничености не кочи ни мало мој даљи живот.{S} Она зна врло добро да се занимам њом, годи јој то, сама ваљда врло много мисли о мени и труди се да појача све више моја осећања, за која је сигурно уверена да су прешла меру обожавања, јер јој то изјављивах још много пре но што и сам сазнах да се обистињава, дакле ако није умела да се сад сједини на мени, томе је само узрок кретенизам, који се показивао каткад код ње, и неко смешно самоуверење.{S} И ево ја који сам месецима излагао своју опору гордост и намерну непажњу пред њено искрено и наивно удварање, одвише сигуран у његову трајност да бих покушао да се залажем за њ, и као бојећи се да бих онда пао у њеним очима и у очима својим, а који сам ипак с времена на време непристрасно бранио њену дивну обдареност да схвата одједном свима чулима, сад сам осећао како живећи даље навикавам се потпуно на откриће тупости њеног бића.{S} То као да видех рану, пред којом се упркос њене страхоте не бих залелујао, једино зато што је слободна од задаха који бих могао очекивати.{S} Али потражих ипак око себе какво седиште и као да целим организмом својим осећам да ми је слабости узрок што сам целога јутра пешачио под сунцем.{S} Како се овде није имало где сести, наслоних се, мало расрђен и као сметен овом незгодом, прво уз ограду, па онда уза зид, и чак коракнух неколико корачаји, те јој дођох скоро и иза леђа, да бих наслоњен уза зид искористио и оно мало уске сенке што се ту пружа.{S} Хлад једва да ме је квасио до колена.{S} И ја сада сасвим збуњен, али задржавајући своју спољашњу присебност, вратих се к њој и изговорих одсечно, разговетно, само неприметно ужурбано, разлог због кога морам журити одмах, иако, знам, не беше неодгодљив.{S} Прођох кроз цео врт прибрано, преслишавајући сва своја осећања, преко којих ипак препливавам хладнокрвношћу; приклопих пажљиво врата за собом.{S} Но само што закорачах низ улицу, предосећајући нешто што ми се дотле није догађало, потрчах у изненадном страху.{S} Ово ме ипак престиже, осећање неко избледе у мени; падох без свести по калдрми.

    У таквом стању нисам могао остати ни две-три секунде, кад опет очи разазнаше боје, линије, облике, и чух да онај што је ишао испред мене на пет корачаји, рече своме сапутнику (а још увек тако близу да сам их лепо могао чути):{S} Неко паде иза нас!{S} Покушах већ да се дигнем, и насмеших се; а они, мислећи да сам се био саплео и да ме не би доводили у неприлику, одвратише главе.

    Истога вечера, сећајући се овог догађаја, прелазећи преко своје собе, сасвим сам, падох понова.{S} Овом приликом несвестица би тако кратка да и задржавши се о намештај дођох себи.{S} Но ипак повратак у свет не беше онако брз, јер дуго још, без воље да се подигнем, размишљах, једнако наслоњен; а нити боју, нити место у простору могадох разазнати.

    Тим непријатностима усади се у мене неко несвесно уверење, залуђујуће, пријатно, да Она делује на мене, својим бивањем, својим постојањем, никако садржином свог бића, органски, са потпуним захватањем, исто као храњење, као атмосферски притисак, као чулна дисциплина.{S} Она је фетиш и она је принцип, због кога се принцип мене друкчије опходи у овој средини мог живота.{S} Ја сам мислио много о свом односу према њој, и нисам је никада сањао.{S} Увек сам имао нешто о чему сам мислио дуго како ћу да јој кажем; али видевши је, бејах равнодушан.{S} Руковао бих се млитаво после свих, и рекао бих јој оно тек из поштовања према себи; да не мењам одлуку кад ме је толико пријатности припремања коштала; тачно, од речи до речи, како сам решио; увек са неким злим хладним несажаљењем у почетку и са досадом.{S} Затим одједном, дрхтањем, расцепаним гласом.

    Тек при тим саопштењима, страст ме је обухватала у свем животу, као бољка (трешење) побеђена, сређена у дну организма па одједном пробуђена, разливена по свем телу и његовом зрачењу, замутивши га; да ниједно осећање више не би било јасно, но само осећање да треба разнети заразу, дејствовати ма на који начин свуда около; али не видевши око себе ипак никог сем Ње.

    Говорио сам решено, не дижући гласа, скоро мирно, стежући само своје руке и раздераних звукова.{S} Свака фраза трпела је безброј одстрањења од главног: уметања, подсећања, да би се само одржао њен речнички живот и да не би својим голим значењем прешла у крик.{S} Чинило се увек да излази из најдубље радионице, оданде где се и оне и њихов удес и удес човеков уопште тек стварају, и да извлаче понова оно питање основног, услова живота и смрти.{S} Тих тренутака, док не бих сам био савладан својом страшћу, умором, све што би ми она одговарала не би ни мало могло скренути с пута ток мојих изјашњења.{S} Било је свеједно да ли она признаје оно за шта је оптужујем, и сама још оптужује себе, или даје јасну одбрану, или ме моли за милост, или подлеже сама најнеобичнијем узбуђењу и јецању, ја не пристајем да и даље будем самоуверен; налазим толико нових доказа; индиферентна су ми тадашња њена осећања, њене изјаве јединства не победе ме, изгледају ми лажне изазване мојим очајањем.{S} Све речи које црпем из себе, избацујем као из чамца, посвађане су, затроване и до последње.{S} Тек иза њих настаје мир, као над пољанама; узмем њену руку, стегнем је.{S} Ћутим, с муком се смешим, кожа ми се затеже испод очију после сасушених суза, усне су ми страшно суве и слане.{S} Склањам очи и смешим се, почињем да разговарам ма шта лењо да не бисмо ћутали, а што би значило само сувишан замор да се продужи стари разговор.{S} Никад нисмо решавали и доносили одлуку после тих објашњења; а то су били ипак једини прави часови непосредних чистих пријатељских одношења.{S} Тад не бисмо имали снаге да свежемо себе сасвим, а сутра је већ било сасвим доцкан: није се хтело реметити тишину повређеног пријатељства повраћањем на стари несносни неспоразум.{S} Нико није питао уколико смо и какви одсиноћ пријатељи.{S} Већ тек кад би се неспоразум опет поступно препунио.{S} Гледао сам у ниво тог горког пуњења; те сам за себе бејах феномен.{S} Али сам био толико заљубљен да бејах убеђен да нисам нимало, и да од мене једино зависи прекид и ослобођење заувек.{S} Не знађах да ако равнотежа у мом бићу није промењена то је зато што сам ја цео апсолутно био проткан истом неопходношћу.{S} Покушам ли само ослободити је се, осетићу колико ће ме то коштати тела, ума, Сунца, и визије целе земаљске, загробног живота: то цепање.

    Затим дознах од једног сухог себе да сам толико стран, толико туђ њој, туђији но икоме непознатом кога сретам на улици.{S} Гледајући је у лице, пред светом, беше ми невероватно да сам икада пољубио њен затиљак, или теме; толико несхватљиво и незамишљиво да сам жудео да то опет учиним и стално, да бих био сигуран у моћ освојљивости.{S} И то да она то једнако жели и да то једнако тражи да бих био известан да ту узимају неопходно учешћа две свести.{S} А баш ту њена гордост као да јој забрањиваше да покаже и мало топлоте и жудње личне, а згражање и мука и онесвешћивање би наилазили одмах због тога.{S} Као да свим својим бићем чеках тренутак једног још дубљег спајања, стапања и освојења но што је телесно.{S} И да због тога са бићем њеним водим рат.

    Дизала је руке и њен потиљак онда био је мек, гладак, сјајан и обао.{S} Она је чешљала ту косу, дугу, врло таласасту, коју знадох док је још била девојка.{S} Али сам остајао и даље тако страховито снужден и загорчан нарочито због њеног тела које ми се одједном указало тако искључиво материјалним, вештаственим.{S} Ограничено, сједињено, стално само оно што је.{S} Могло се љубити, миловати и грлити, али немогућно ни обавити њим ни испунити њим простор ни време, уништити њим сталну жудњу.{S} На један једини начин само могла је она бити гола, и није било сто њених лепота, ни сто визијских облика у којима би нам се указала и предала.{S} То беше једно тело које ме је стрпљиво могло чекати у својој дугој сталности.{S} Тако је лагано старило.{S} Нисам могао скоро ништа учинити с њиме, чиме бих га из основе изменио, и себе с њим.{S} А ипак је било оно преко чега није даље могао ни појимати ни жудети њој живот, јер беше опружено, онако наго, на самој ивици моје бескрајности.{S} Љубио сам њу, и да бих је умео љубити, научио сам запажати и дивити се свему што се збива око мене, и задрхтати у тихом узбуђењу пред оним што је бескрајно, вечно и непојмљиво, а на крају свега, велим, опет, ето срео бих ћутљиво, врело њено тело, опружено и као са склопљеним, полууснулим очима.{S} Сва моја расположења, љубави за науку, уметност, природу, пријатеље, себе, сводили су се на могућност да је приљубљујем што чешће, више и продорније.{S} Сва љубав моја према материји једино се створила, јер је и њено тело то.{S} Цео живот значи с времена на време срести се с њом.{S} Па ипак, видим, то је само њено тело у простору.{S} И ти, који си рођен од ње, који си из једног додира ње са човеком који ју је толико љубио, извукао сав принцип његовог карактера до смешне сличности, сав механизам оног мистичног што чини индивидуалност, и живот поглавито, ниси значио решење моје страшне чежње која ме је њој бацала и која је остала незадовољена пред тајном и општошћу њеног тела.{S} Природа је била задовољена тим додиром, ја не; нити бих ја и мало имао мање задовољења, да се неком случајношћу ти тад ниси зачео.{S} Да она, својим ткивом не беше лепа, знам да се њен дух моје чежње не би дотицао, али ипак, ипак то тело, иако најјачи мотор овог живота, као да је само оно што погрешно, недовољно заступа њу на овом свету, што је рђаво замењује.{S} А тај свет, тај огромни, непојмљиви свет координата, категорија и логике, само необјашњива човечија љубав за њу.

    Опет проведох три дана у тражењу; између сваког мебла и зида бацао сам негда своје књиге; тек ноћи проводим непомичан у једном стању за које не знам да ли је сан или несвест.

    Спавам на поду.{S} Сањам да сам Он.{S} Како не приметих раније да мука и обесвешћивање, чим Га погледам у лик, значе:{S} Завист!{S} Не сањам да имам Његов облик, нити да су ми се осећања изменила, али идем кроз неки крај богат растињем.{S} Има великих дрвета стабала геолошких, има најразличитијег цвећа, што иначе цвета на разним континентима у разна годишња времена.{S} Кристали, ту, на моје очи, расцветавају се нагло и неочекиваним разграњавањем и развијањем, високо, из неких потока фосфорних и спектралних.{S} Понекад при њиховом цветању чују се детонације или највеличанственији и огромни њини цветови наједном експлодирају.{S} Тада имах јасну сензацију да цвеће, коме је у природи да се стално обрне Њему, осврће мени своје главе, да друго које се отвара пред Њим, или склапа своје круне, опходи се тако при мом проласку.{S} Читаве речице обојене дугиним бојама, над којима ваздух трепери од врелине и које се провлаче кроз биље на форму кактуса, одједном експлодира на моју близину само: читаве шуме ишчупане из корена, комађе стења и руда одлета увис.{S} Облак испарења диже се из земље покривене замршеним витицама траве.{S} Тамо она велика лења река, која се једва види укопана у прашуму, пружа своје уске пешчане обале купачима.{S} Младићи, девојке, голи, ужљебљени су у треперење ваздушно, у тамну обојеност шумску; њима су тела у то усађена као дијамант у златне плоче.{S} Они су скоро непомични премда су стално у покрету, и најмањи њихов покрет остаје обесмрћен.{S} Њихова снажна и скоро мрачна блиставост прелама румене зраке препланулости, зелене и плаве, сенки, испод мишица, између стегњи, над спојем ногу.{S} Жути зраци што им полазе из трбуха и глава.{S} Њина сексуалност је као експлозија под дејством мога проласка.{S} Јагуари са својим великим мрљама пролазе лижући крв са меснатог и горког лишћа, где је ова пала из разривене утробе једне ламе коју је кондор понео увис.{S} И сунцокрети, што ми би најзначајније, хиљаду пута већих глава но наших европских, покретаху ми непрестано и према мом корачању своја анатомски секцирана и отворена лица.{S} Тако по целу ноћ сањах да сам Сунце.{S} Страх да сваки час то моје бивство може престати и као неко слућење да је то само сан и да ћу са буђењем изгубити ову своју моћ, бацао је свеже таласе Зависти у моју главу и појачавао њене болове.

    Како сам се раније сваки час дизао преконоћ и замакао главу и руке у воду, спавајући на поду, поставих под главу плитку тепсију пуну хладне воде.{S} Често, место темена, полагао сам се на образ десни или леви.{S} Вода је утицала у уво, лепила власи на слепоочницу, али је нагло постајала беспримерно врела и неподношљива.{S} То тад ја осећах страшни и дубоки мирис великих снопова цвећа, као да се налазим у пуним и скорашњим гробницама.{S} Излазио бих пред кућу, пијанице су певале негде у небу, звезде би ми тежиле на глави својим танким и светлим млазевима.{S} Ја сам пио њихов сагорљиви алкохол и враћао се полусуманут под кров.

    Најзад књига би пронађена.{S} Извесни листови беху ишчупани да би њима био декорисан наш кабинет.{S} Служавка је, у извесним часовима, морајући их дуго посматрати, добијала фиксне френетичне кошмаре за време спавања, због чега је двапут и побацила.{S} Слике су те, куварица је мислила, представљале еволуцију канцера, од чега је умрла њена мати, а оне су стварно била увећања извесних трбушних гљива код овнова или на кори кокоса.{S} Индукциони апарати, Даниелове батерије, планови катедрала, носорози, пресеци кљунова средњевековних ратних једрилица, кратери на месецу, Кохов бакцил, ритерски костими, пантљичаре, физиономије великих убица, прва експедиција на север...

    Пређох понова цео свој живот:

    Нађох и њега међу првим листовима, пуног оног тешког дивљег задаха пресованости, као са зверског замршеног крзна.{S} Круница му оксидисана крвавом храном из вена.{S} Још увек му је свилена корпа намакнута на цветне чељусти.{S} Још увек је прикован, привезан за пожутелу страницу; те је све изгледало сад беспримерно грозовито и смешно.{S} Трагови вука по снегу беху означени отисцима мога палца: исте шаре магнетске и океанских струја линије, али отад колико се раширише, и колико засека и ожиљака образдаше их и искидаше.

    Ето зато зажелех да још једном општим са сином.{S} И нећу његове одговоре.{S} Све што хоћу јесте да моја воља буде присутна у његовом животу.{S} Између читавог низа заповести, јер му тако пишем примајући само њих од природе, рекох му како по дужности стражарења проведох негда три или четири године високо на северу.{S} Чежња страшна за друштвом, за удвајањем, за умножавањем своје личности обухватала ме је у то време и спљоштавала.{S} Поларна светлост је деловала као бели застирач, скривала ми сваку подеротину у бесконачност; бескрају снежног простора као да не достајаше треће димензије: ја живљах пред једном равни а запремину ми не беше могуће замислити.{S} И моје стопе саме, по снегу, испуњаваху ме грозом.{S} Становао сам сасвим сам у својој колиби, служећи као нека законска станица између полова.{S} Нигде нисам видео ни једног човека.{S} Животиње само у групама, али неког слеђеног општег животињског принципа, немајући ни ноге ни крила, нити дајући да им се наслути црвена крв; викаху с муком као да су заборавиле језик којим су општиле.{S} Лежао сам на својим кожама, данима, у немом мирном очајању које ме је блесавило.{S} Нашавши у шаву свога кожуха марку трговине где је купљен, којој је знак био малена и стилизована птичица, изгубих потпуно рачуна о свом животу и остах као у лудилу више недеља.{S} Не једох можда ништа, не умрех од глади.

    Потом, пошто се приближавао дан, чеках с нестрпљењем рађања Сунца, што се овде само на кратко време појављује.{S} Сатима проучавах небо, не бих ли видео ма и најмањи одблесак предзнака.{S} Силазио бих уз велике тешкоће по читаву миљу на југ да бих му био ближе.{S} Једном нађох неки бескрвни цвет и однесох га дрхтећи кући.{S} А тад тај огромни страшни тренутак наиђе баш у часу кад сам прао судове.{S} Случајно погледах кроз прозор и на белој линији хоризонта, која је обично неприметна, угледах неку светлу мрљицу; кончић.{S} И ништа јаче.{S} Стадох дрхтати, и гледах са радошћу толико болном да ме је скоро убијала.{S} За неколико минута указа се читава кришчица бледог, заносног, неупоредивог Сунца.{S} Оно се једва појави иза огромних ледених пољана и гледаше мене, ту усамљеног, који беспримерно и лудачком истрајношћу издржавам, сасвим сам, сасвим сам у недоглед равног простора.{S} Да ме види, морао је прећи муњевитом брзином неописано безмерни пут кроз васељену; овде Он је имао још једва толико снаге да ме сагледа својом ивицом иза мутног прозора, како Га гледам у величанственом, у циничком скоро свом заносу.{S} Да сам се замајао око чанкова, можда ме не би ни угледао, јер одмах већ стаде се смањивати, стањивати; остављати за тренутак свој кончић, па и њега повући за собом у провалију без дна.{S} О, у ту провалију без дна!

    То лето, које чеках читаву годину, прође ево за неколико часака.{S} Бејах још изненађен, заслепљен, згранут малопређашњом визијом.{S} То беше веће но ишта што би се дало замислити и преживети.{S} Цела година у чекању сазрела је са оно мало сребра.{S} Ново очајање ме је чекало на прагу нове године; јер сад већ не могу рећи: доћи ће за који дан, но: био је тек јуче.{S} Годину целу да бисмо стали један спрам другога.{S} Али ја не нађох такву мисао ...

    Мој сине, узећеш своје ствари.{S} Само које су лично твоје, које не би постојале без тебе (тешко да су многобројне), и затим оне без којих ти је немогућно живети (њихов број на жалост је већи), ти ћеш се упутити на север.{S} Најбржа превозна средства.{S} Север ћеш налазити без бусоле: кретање његово на небу ако је само резултанта твог кретања на земљи.{S} Парабола.{S} Знаш ли координатни систем?{S} Научи га.{S} То је глупост као и свака друга: користиће ти, изменити те неће.{S} Чиниш безброј правилних кретања, дубље физиолошких, по овој равни, врло сложених, секцираних, рашчлањених.{S} Он извршује само резултанту једног таквог сличног кретања.{S} Идите паралелно.{S} Он је јачи од тебе.{S} Стижете у исти час.{S} Зато што је раван његовог кретања безмернија креће се само параболом њеном.{S} Јачи је.{S} Знаш ли координатни систем?{S} Не бој се.{S} Ако издржиш да оно неколико минута лета не погледаш Га, не укажеш се иза мутног прозора, бићеш јунак.{S} Тим га нећеш победити, али ћеш бити јунак.{S} Можеш журити целе године за његовим ликом, али тог часа не смеш се показати.{S} Стави руку на очи.{S} Забрањујем.{S} Али да то не буде случајно; вољно; мојом вољом, такође.{S} Не смеш никада прати судове.{S} Нећеш ни онда бити срећан.{S} Бити јунак није довољно да је човек срећан.{S} Не смеш ни бити срећан.{S} Забрањујем такође.{S} Пропусти неколико пута и онда ће већ минула година проћи да га не видиш.{S} Али младост и грех....

    Уморен овим писмом, погледах на своје руке.{S} На длановима од писања појавили се крупни болни жуљеви; руке су дрхтале и обилно знојиле.{S} Зар сам заиста извршио тако огроман, трудан рад.{S} Виђао сам копаче у повратку са њива; беху уморни али мање.

    Сетим се тад да поодавно дугујем три динара једном пријатељу које ми је овај позајмио за купање, једном кад не могадох разменити новчаницу.{S} Превртох сва своја одела и не могадох наћи толико новаца: с последњим исплатих предузеће за неку поруџбину.{S} Треба распродати извесне ствари; има их и онако сувишних - које су привлачне и нужне само на потпуном осветљењу, а код мене је сад стално полумрак.{S} Како то да се тек сад сетим тог дуга и тако изненадно.{S} Одувек расејан, ја сам већину догађаја из тог доба потпуно заборавио.{S} Онда сам имао дванаест година.{S} Изгубио сам оца; и са мајком и другима проводио лето у Кнежевцу, код Београда.{S} Разумедох да ће ми мати умрети убрзо - отицала је од срца - те се између мене и ње заснова неко пријатељство необично тесно.{S} Нити ме је икада љубила, нити сам јој се ја умиљавао; једно спрам другог бесмо у опхођењу осорни, као да смо и сувише обузети личним бригама.{S} Али удаљим ли се само, ја сам мислио непрестано на њу, и знао да сам њен најбољи, најпоузданији пријатељ од кога ће се најтеже раставити.{S} Зато ми можда и не угађаше.{S} Нити она мени, нити ја њој.{S} Баш тад, због великих врућина, пуштала ме је да идем свакога јутра возом, сам, на савско купање и да се враћам пред ручак.{S} Имао сам црвену марамицу, којом бих јој махао са прозора, јер је станица била нешто даље од наше виле, те је воз ишао потом непосредно испод терасе, на којој би стално чекала мој пролазак.{S} Сузе су ми текле тад, одсуство до подне чињаше ми се бескрајно далеко; и заборављао бих своје дивље држање према њој.{S} Кад већ више не бих видео њену прилику, ни чардак, заклоњен нагло једним редом кестенова и потом завијутком, ја бих се усамио са својим непребродивим осећањем напуштености.{S} Затворивши очи упињао сам се да обновим и задржим стално пред собом њено лице.

    Страшно је било што сам беспримерно патио, не успевајући да се сетим ниједне њене црте, ниједног израза, ни преко целог одласка, ни повратка.{S} Залуд бих, док сам уз њу, убележавао у себе своја опажања, као у пасош: ни знање боје косе, ни линија усана, ни цртежа обрва не би ми помогли да оживим њено патничко и већ самртничко лице.{S} Тек много доцније, кад одрастох, и дуго после њене смрти, сећање је завршило њену физиономију у мени, страшно изразиту, скоро увек исту.{S} Онда сам тек при том приметио код себе, и одболовао своју пропаст, немогућност да сачувам, да обновим кад ми треба, толики свој прошли живот, кога плаћах стално са толико свога осећања, чија би пролазност била бар замењена свесним, бесмртним искуством.{S} О, бесмртност је код мене само значила: трајно, у кругу моје личне пролазне вечности.{S} Чак и у данашњем болном мом живљењу, када је већина мојих пређашњих осећања отпловила заувек океанској пучини, ја, као рибар коме је свакодневни лов осигуран али је лишен могућности избора свог лова, сећам се од остатака ствари онако како их случајно захватим у свом сећању, а не и каквих бих зажелео можда да то буде.{S} Морам да радим стално, неуморно, немилосрдно, да допутујем, обнављам богатство свога духа.{S} Две године затворен у једну белу собу: и ја бих био тако исто сиромах као у тренутку рођења; импулси наследства и способности били би моје једино оружје.{S} Толико је афазије на мојим стопама.

    Тако се сетих изненада дуга из те године, и то ме обрадује јер се овај повратак ипак догодио пре моје смрти.{S} Кажем, великој би већини преживелих ствари дошао можда законски ред да васкрсну, тек ако би смрт била много дубље у позадини.{S} Прича се да у последњем тренутку ипак ове поврве да се укажу још једном; најјаче ваљда, најрасније из свих тренутака животних, победе и пробију се до очију физичких, до очију духовних скоро угашених.{S} Видим славно умирање рибара, на обали, крај упола извучене барке, када се све рибе његових неостварених ловова враћају са пучине океанске, и блиске су његовом последњем трзају руке, агоничном, којим већ не повлачи њих са мрежом, но саму своју смрт.

    „Ти ћеш видети океан покривен белим и хладним плочама.{S} Лађа којом ћеш допловити стајаће на твоме видику заборављена, притешњена у мрамор, усамљена, незнатна.{S} Дићи ћеш своју колибу и отићи много даље на север, одатле се њене катарке неће означити ни као црне тачке.{S} Умирући, ничега се не смеш сетити; твој мозак ће белим пустарама потпуно избелити.{S} Мораш заборавити и моје заповести."

    Устадох од стола.{S} Насмеших се безмерно над неком унутрашњом сивом пучином, својом непребродивом охолошћу и над неким низијама у даљини које при свем том не беху ружне.{S} Рад овако напоран, бриге породичне, духовно и физичко напрезање, пробудише у мени неку снажну (наизглед) јешност и растужено расположење обичних грешника.{S} Као да ме је сва моја несрећа оставила неизмењеног.{S} Све је то ипак било, видеће се доцније, само последњи таласни прилив негдашњег мог младићства.{S} Са последњим одјеком занемела је заувек и та прошлост у мени.{S} Попивши чашу млека, уз два-три бисквита и неколико свежих јаја, попивши више гутљаја свеже воде, што ме је освешћивало - зора је баш свитала - упустих се неосетно у сањарења:

    Прођоше дани сензуалности, гордости младићске, великих дрхтања.{S} Уморан од годишњих времена, од пријатеља неверних, који су поносити, од сопствених мисли којима се неће придружити математички облик, осетисмо се опет бескрајно ојађеним, нарочито усамљеним: умножени свим оним што називамо својим а што нас краде а не припада нам: намештај кућни, збирке песама, неколико књига, и толико уображености (претпоставке) на извесне доживљаје.{S} Чекајући дуго између једног дрвета и два пролаза, решење дође само по себи да се сиђу две улице, чија имена нису важна, да се са животом прекине: догађаји ипак нису имали довољно храбрости да дозволе један корак тако ослободилачки прост.{S} Онда се опет враћало кући у тако бедном стању да су сузе текле низ лице и да је облик човечански био пониженији но икад.

    О, ти ноћи, која чуваш у себи зору као кап мастила; обраћаш ли ти пажњу на то што смо нас двоје овде најзад заједно: ја, који сам најизвесније Ја; и Он, на коме је остварено једно јединство, једна обистињеност и тишина, који је избор између свега онога што је могло бити а што се већ неће догодити.{S} Мој син!{S} Отварао је врло често прозоре, отварао вечност такође, али небо никада не.

    После ноћи страсних патњи, где нисмо могли постићи јединство.{S} После стрмоглављења што беху према лику смрти: лежи на постељи пале главе и расплетене косе, са црвеном мрљом Сунца под грлом.{S} Толико крви, толико крви замишљене: у ње.{S} Ко је убио њу коју не жалим?{S} Када се пробуди из свога убиства; или када сам по целу ноћ седео са друговима, обливен мрачним разговорима, проливајући љубичасто вино.{S} Осећам под ливадом моје тело како лежи у спајању: не, крви више нема да потече из раздераног меса!{S} Уста ћуте.{S} Али силна навала мисли, страсти, као да је ту!{S} Шта би са њом!{S} Нада мном ливада, жита заталасана и ласица која се провлачи.{S} Над житима, ваздух и небо: твој двор.{S} Но увек још јуриш, Земљо, кроз просторе.{S} Први пут - ослобођен од свега, и укочен - осетих те у твом кретању.{S} Да, да, напред.{S} Све је дакле физика, физика...

    И ово, и оно!{S} Стој; бејах пас, велики, под богатим крзном.{S} Силно привржен господару чије су очи румене а длака ретка.{S} Сву ноћ гоњах ирвасе, урлах на сунце, на поларну светлост.{S} Тад наши нађоше мамута, и ископаше га из леда.{S} Хиљаде година се одржао.{S} Још укус и задах његовог меса осећам у устима, у носу.{S} Извесних вечера могао бих се по трагу тих мириса, једва назретих, у протицању кроз ноћ, испети до почетка живота.{S} Видети их читаво крдо, одојчад њину при сисању.{S} И лутати, лутати по времену, са трагом своје крви за собом, са пламеним очима.{S} Кад бих изишао из ове собе!{S} Више волим бити пас но човек.{S} Човечанство, где затури врлину којој те је пас научио!{S} А ти, ти, чујеш ли ме?

    - Стани, престани да говориш; наносиш ми бола; пусти ме да учим.{S} Наука је тако огромна:{S} Хемија, Географија и Механика.{S} Жуљевити су моји дланови од наслањања на столове, при преслишавању.{S} Уморне су руке моје од експеримената.{S} Не говори, не говори више.{S} Не пиши више писма.

    Сине мој, не могу да стојим више право пред иконама.{S} Где је снага оних који су стајали?{S} Мене зове сумрак, мирис на муку и тело, лутања и вучења мукла између непроходних закона; брза и нечујна преклањавања под густином ноћи.{S} Враћам се ево послушан, преплашен, лукав као пас, крвав по ноздрвама.{S} Хтео бих се молити свом љубављу, страхом овим и покајањем неодговорног.{S} Но не могу стајати више право пред иконама!{S} Где је снага оних што стајаху?{S} Да ли си ти мој син?

    Ћути, ја ништа не знам, ћути!

    Јест, да, прсти су ми улепљени, отужно мирисни, медом сунца, медом светлости.

    И овде, и овде, и на другој страни.

    Ти коју мучим а обожавам; на коју се згрозивши се онесвешћујем; ти си такође део Њега, откопана од Сунца.

    Говор величанствени синоћни пријатељев;

    Човечанство које сретам;

    Све је то То; ја не могу више, мени је мучно; ја не могу да рукама заптијем очи, јер су пуне, и блештаве.{S} Човечанство, човечанство, твоје викање, твоје јаукање, и твоји таласи!{S} Мало мрака, мрака ипак и дубине!

    Дубине и самоће; кадифе на очима.

    Нисам ли видео себе и тебе тамо у оним вратима, за обућарским сточићем, при ковању; тамо иза оних где пробамо сијалице, тамо, иза оних, кад нас жена пијане шамара!{S} Иза свију ускрснућеш, огромно, загушно; Човечанство!{S} Како си само неиспавано или раздражљиво!

    Силина мисли навали на мене, збуни ме, зањиха ме, затетура у корачању.{S} Силина мисли ме доведе к теби, Господе, заповедниче виших и нижих нагона, предводитељу свију халуцинација.{S} Гледам те, гледан те, и исте мрље сијања силазе са тебе као блиставе војске анђела.

    Покаткад чујем јасно, чврсто и ужурбано нечије корачање уз улицу, још из далека; затим у прелажењу право према мојој капији.{S} Срце хоће да ми искочи.{S} То је Он!

    Сине мој, капије су ти отворене!

    Јуна, 1923.

    РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ!
  • Кад човек умре, руке прве занеме:
  • Рука умрлог ко ноћно воће зри,
  • Ко успаване птице чија срца још стреме,
  • Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.
  • Беље но тешки месец који више неће да носе,
  • Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће;
  • Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе,
  • Тако спуштене мирно на груди - брежуљак среће.
  • Испод ливада влажних, и свежих црних кора,
  • Ове руке оживе преображењем у звезде,
  • И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора;
  • Измеђ вулкана и неба руке умрлог језде.
  • И провлаче се лагано, фосфорно понорне реке,
  • Танким млазима сјаја, руке које су љубиле,
  • Кроз тамну поноћ земље, измеђ жилица смреке,
  • Испод толико биља које су свуд садиле.
  • А те сам руке негда толико љубио,
  • Осетио им тад свежину да спира главобољу;
  • Траг дивних руку под књигама се изгубио, -
  • Но пређоше одједном саме у тајну животност бољу.
  • Одједном у свом току, пробивши бок планина,
  • Избију те светле реке ко зрачни извори;
  • Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобанина,
  • Та прва пламена звезда, на мрачном небу, гори.
  • МОЛИТВА
  • Молим ти се за мачора, за мишића и за пастира,
  • За радног мрава, магарца тужног, и за кутију и за коња,
  • За ружне речи што никад неће љубити мира,
  • За мирис шума, за црнило њиве што воња,
  • Молим ти се за ратника, за работника, за пастира.
  • Молим ти се за сличице, птичице и жилице,
  • За плаво, црвено, жуто, и смеђе, и зелено,
  • За села, за пса, и за дете од паса уједено,
  • За рематизме, за бољке, за оне што неће да преболе,
  • За бродове, за бурна писма, и за све оне што се воле.
  • Молим ти се за Шар-планину, за дивокозе њене и за качаке,
  • За ноћ, за мир, за песму, за глувонеме, хапшене и лудаке;
  • Ето молитве моје пусте, за оне за које нико не моли;
  • И за бол, и за грех, и за смех, и за ујед смрти који не боли,
  • Молим ти се за све Божиће света, копна и мора, и за бадњаке.
  • Миливоје Степановић, учен. 6. раз.

    ТРИ МАТЕРЕ
  • У утроби, ој, у зрелој, у тој планинској, -
  • Откуд малочас одлуташе сва стада,
  • За пастирима чији мрки зној
  • Натапа под брегом сан града -
  • Гле, у утроби планинској сада -
  • Дрема ко пуни облак Невеста.
  • Уморно се наслонила на мирну стеону краву,
  • Па, кроз дубине свих снова, са тога топлога места
  • Ослушкује где неки дубоки млин прерађује сву траву
  • У крв, у плодност, у пут, а као рујна креста
  • Почива јој, опуштена њена, шака на јаслу.
  • Под срцем осети бол живота новог и коби,
  • Светлост рађања тог којима ће да удроби
  • Зрелу пут своју провидну, дванаесторици за вечеру,
  • Јуди, Јовану, Томи, Марку, Луки и Петру;
  • А иста ће јој крвава звезда пут показивати и врт,
  • Где ће добри пастири вере тај плод да узберу,
  • Који на ноћној грани крста сазреће тек пред смрт.
  • Миливоје Степановић, учен. 6. раз.

    КОРДОВА
  • Појавила се на челу хитане
  • Као тајанствени жиг Бога...
  • А хитана се ослањала на гране,
  • И као у драганов гитар да бије.
  • Болно је њена затреперила нога
  • По заносноме срцу Шпаније.
  • И гле, завичај њен ко вино попе нам се у главу...
  • Играјући, сукњу је своју вила ко заставу!
  • И тад на пружене руке сунце слете ко птица
  • Да благослови оног који полази у бој на бика...
  • Хитана, сред мора од сукања, у своме светлом лету,
  • Зуји ко златна пчела у крвавоме цвету.
  • Жуту Кордову сањах да неће никада доћи
  • Са огромном тежином својих мраморних гора:
  • Нити сам волео да знам за њена Патиа сунца...
  • Са звонима, са небом, и дивном лармом мора.
  • Ушла је на раменима хитана и на роговима јунца.
  • Жарка и немилосрдна за све, када јој не знађах име.
  • За њоме, скривене иза велике магле страсти,
  • Војске анђела јуре густим таласом тела
  • Пред пијанице неме, за час када ће пасти
  • Ко златне птице ноћи под небеска одела.
  • Њине анђеоске груди оквасише у рад,
  • У велико трпљење земље са ожиљцима сна.
  • Заувек шибаше болом и сланим пољупцем мора:
  • Прве се бацише пред нас да нам олакшају пад.
  • И тада пређох за њима планину црвеног снега;
  • И видех опет њу с крвавом мишљу на ћелу;
  • Смеши се ко тамна сенка иза брега,
  • У дивној руци носи Меските ружу свелу...
  • О, тамне нељудске расе гвадалкивирских зора!
  • Певајте, певајте уста, чиме ћу почети сутра,
  • Чиме утишати лик у огледалима мора,
  • И најавити птица крв између руку јутра.
  • Гле, што пред тамне стаје дођох болан од рада?
  • Пролазак њихов души победничко усневање;
  • Дижем руку, ова по мени као уморна киша пада,
  • Наслоним се: час повратка ми бика самртничко успремање.
  • Тамне бивоље хорде непојамних открића,
  • Крвави длан по лицу, и зрачне сенке грања,
  • Исте патничке очи, над отворима очајања,
  • О, те страшне очи што знају да ничег нема за бића!
  • Притискох је опет на груди, јецам од љубави -
  • О, склони узбуђену руку између наших уста:
  • Нигда ти не рекох реч кад нам се поноћ јави,
  • Тамна Јеврејко снова, наша је обала пуста.
  • Нити смо више они који ће желети наћи...
  • Дижи се, дижи, ноћи, с тамних јој врелина ногу;
  • Више не тражим уста, нити ћу руком маћи
  • Да се додирнем бола...{S} Бик, с црвеном ружом на рогу!
  • Боже, боже мој, да живот није већ прошао!
  • Довољно још нисам љубио уста;
  • Ко да помућеном оку њен лик није пришао...
  • Боже, боже мој, мој живот још није прошао.
  • Осећам тако страшно да га још има тамо,
  • Да се још многог може спасти;
  • Љубити, љубити страшно, и само
  • На ране давне пасти.
  • Иди, ноћи,
  • Проклета ноћи,
  • Месечино без сна!
  • Друга сунчана мора,
  • И снови великих гора,
  • Пламене буре сунца.
  • Иди, ноћи,
  • Проклета ноћи, месечино без сна.
  • ЗА ЊУ!
  • Болна је ова земља, једина земља на свету,
  • Нигде девојке да су ко што су девојке наше,
  • Нигде врт да мирише ко јутро наше у цвету,
  • Где видесте још боју пијану тамне нам паше!
  • Па униште л' је они што ко не знају шта пати;
  • Пет столећа на небу би сјајних руку и крила,
  • Међ анђеле ће опет у болном часу стати,
  • Указаће се верним Огњена ко што је била.
  • Видећеш је тад, ко ја, у плавом таласу воде,
  • Споља ће те гледати бескрајне њене очи,
  • Резаће већ крилом траг за сваким бродом што оде,
  • Анђеоски крик јој чућеш за сваким сунцем кад крочи.
  • Ево је, та светла смрт, за земљу ко што је ова,
  • За земљу која узе бескрајно млада уста;
  • Знам за гињења дивна у тамној мочвари рова
  • Гле, анђели прелазе с њих на неба дотле пуста!
  • Дубље но икад што би копали поља жита,
  • Рукама копаху тад гробља и грудобране,
  • Сву ноћ крваве руке, тек нови дан кад свита
  • Нађоше кости за глад од паса сакривене.
  • Гледају потом опет тврде равни и тела;
  • Та дивна тела што би да измиле из блата,
  • У васнесењу огња виђају родна села;
  • О девојци сањаху тад, лежећи брат до брата.
  • Лагано измеђ градња вукли су се до воде,
  • Са главом у таласу појили се у јутра,
  • Без новог нараштаја узлетале су роде,
  • Те страшне беле роде које би значиле: сутра.
  • Пролетње тад одједном просу се на њих цвеће,
  • С обзиром прислоњеним на пушку док сањаху
  • Задремаломе другу викаху речи среће,
  • Од топовског се огња заласку одвраћаху.
  • Док их не скри у јесен риђи смет лишћа жута,
  • Шумно и жуто небо, тешке и туђе сузе;
  • Чак и последња срећа што изнад поља лута,
  • Драга птица, кад слете једину мрву узе.
  • СА СВЕТЛИМ ПОЉУПЦЕМ НА УСНАМА
  • То, то!{S} Умрети; никада више не живети!{S} Никада!
  • Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање;
  • Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада --
  • Гледај, ево сунца!{S} Јаднице, шта зовеш ти: дисање;
  • Зар и зато умрети и нигде више не живети!
  • Гледај, гледај овај друкчији Ускрс, гледај ове друкчије Цвети!
  • Тешко крило!...{S} Никада више не живети, никада.
  • Вече, вече!{S} Срце, болно срце моје, умири се...
  • Чудне речи девојке, добре невезане речи,
  • Срце, паметно срце моје, заборави!
  • Заборави све, све, боје јутра и воћа, болне усне док јечи,
  • Заборави Тајне Рођења, заборави Великог Друга;
  • Иди, иди, јецај, срце моје!{S} Заборави!{S} Заборави!
  • Ил погледај још једном то дивно вече што пада:
  • Пре но што пођеш смрти,
  • Да не живиш више никада, никада.
  • Један се једини пут ипак пробудити у вечности,
  • Не живети опет, већ час само своје очи отворити,
  • Под небом препуним птица, под таласима младим светлости;
  • Од општег узбуђења, одједном очи отворити:
  • О, како чудно и дивно то дође!...
  • Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори,
  • Као да њима опојна младост тек прође...
  • Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!
  • Узбуђен, незнаног часа, широких зеница у бескрају;
  • Још један једини пут тада у величанственом сјају
  • Заборављати; заборављати све то што живот би иза мене.
  • Сањати, сањати, о, слушати да се из самог дна смрти пење
  • Тај већ давно заостали пољубац за усне њине румене.
  • Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење...
  • У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада.
  • Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан ко некада.
  • То, то!{S} Одједном очи отворити!...
  • Задихан и пробуђен за час јединством у дрвећу --
  • Да л' смрти оставих жеђ за дно идућег дана? --
  • Ослобођен видех кружна сливања да покрећу
  • И ову уморну моју усну, да с њом зеница ми сана
  • Од поноћи већ схвати Час ненадмашног ганућа!
  • Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по дубрави
  • Сунца, што сијасте кроз мене у толика сванућа:
  • Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави,
  • Пронесете и сједините кроз мене неба вечито путујућа;
  • Па нек се веже најзад све што би у телу, ненадмашно у гласу,
  • И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом часу!
  • И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао,
  • Сувише жедна да зна који би нови сан да устави...
  • Толико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао,
  • Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!
  • Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан,
  • И расветли се нагло ко да би сунце да врати;
  • Осврташе се тако тад да нам и погледом плати
  • Тај Час; о срце, будно већ, што се враћаш у сан...
  • Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено,
  • Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама,
  • Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено:
  • О, тада тек, ко у сан, тонути у смрт из бескраја,
  • Тонути, тонути, за вечност, са светлим пољупцем на уснама.
  • ВЕЧЕРЊА ЗВЕЗДА
  • Ти што виде дивнија тела, дивније цвеће и дивније горе,
  • Но што ти обећа иједан сан, који виде дивније море
  • Но што ти даде иједна страст, и који чу она срца
  • Што искуцавају младост твоју, у ноћи Христа, у зоре,
  • Ти који би му јагње под руком: због чега се пева и грца:
  • Ти што осети очи своје сјајније још од плача,
  • Чуј обећања среће, што данас већ је јача
  • Од удеса; у небу, гле, овај бескрајни пут цвећа,
  • И, гле, у срцу, ове бескрајне путеве драча;
  • Ево те грли дах последњег премалећа!
  • Ево тих драгих тела чија су срца врућа,
  • Од упијања красног некоме другом сунцу,
  • О, кад страственији од молитве, о, кад махнитији од кућа,
  • Принесосмо на олтар дух зажарених сванућа.
  • О, па очисти себе таласом Гвадалкивира,
  • И чуј жубор светли тај завичајних извира,
  • И јецај над водама Босфора, над водом свом Гибралтара,
  • Језерску боју нађи између манастира,
  • Чуј сад шум свих тих вода у светлој капљи олтара.
  • Па прелиј том врелом сузом страшније страсти, и дубље боре,
  • Но што ти дозволи иједан грех, и збриши лик оне море
  • Која заглуши сваки крик, да не чу она срца
  • Што плачу младост твоју у болу Христа, у зоре,
  • Ти што би рана за прсте оног што сумња и грца:
  • Захвали, захвали за тај стих, за срце, том Артуру,
  • И дигни поглед свој, види у блудећем азуру
  • Дубоко слућење цвећа, глас и величанствену буру,
  • Веру којом ћеш поћи Њему за ону присну смену,
  • Погледај до бога ту стазу љубављу узнесену.
  • Вече трепери над водом у сунцу које леже,
  • Стани, да ли си видео птице како панично беже,
  • Од тамне сенке крила која их за земљу веже?
  • Ти, који сваког часа пијано пружаше руке,
  • Послушај то нагло срце, његове усхићене јауке:
  • Не слави оно то вече; прислони се уз ову стену,
  • Куда ћеш сада даље ако и птице крену
  • Натраг над твојим путем у ватру ужарену
  • Христа, куда ћеш сада више за сликама у ноћи?
  • Исплачи се још једном над чежњом, и све ће проћи.
  • Ти, што исказа дивније сумње, дивније борбе и дивније споре,
  • Но што ти рече иједан крик, ти који чу дивније зборе,
  • Но што ти шану иједан друг, и који чекаше она срца
  • Што објавиће Христа у ноћи, бескрајног Христа у зоре,
  • Ти који заустави дах пред стрепњом од које се живи и грца;
  • Ти кога одведе све то где се тек рађају сунца
  • Да се наднесеш пијан одједном са пламеног врхунца
  • Над божанску расипност своју, уништена младунца,
  • Ојађено је срце твоје изгорело изнад свих гнезда...
  • Па изговори бар ону свету Реч, док пада ова звезда,
  • Па дошани бар ону свету Реч док пада ова звезда!
  • Рим 1928.

    ВЕЧЕРЊА ЗВЕЗДА
  • Ти што виде дивнија тела, дивније цвеће и дивније горе,
  • Но што ти обећа иједан сан, који виде дивније море
  • Но што ти даде иједна страст, и који чу она срца
  • Што искуцавају младост твоју, у ноћи Христа, у зоре,
  • Ти који би му јагње под руком: због чега се пева и грца:
  • Ти што осети очи своје сјајније још од плача,
  • Чуј обећања среће, што данас већ је јача
  • Од удеса; у небу, гле, овај бескрајни пут цвећа,
  • И, гле, у срцу, ове бескрајне путеве драча;
  • Ево те грли дах последњег премалећа!
  • Ево тих драгих тела чија су срца врућа,
  • Од упијања красног некоме другом сунцу,
  • О, кад страственији од молитве, о, кад махнитији од кућа,
  • Принесосмо на олтар дух зажарених сванућа.
  • О, па очисти себе таласом Гвадалкивира,
  • И чуј жубор светли тај завичајних извира,
  • И јецај над водама Босфора, над водом свом Гибралтара,
  • Језерску боју нађи између манастира,
  • Чуј сад шум свих тих вода у светлој капљи олтара.
  • Па прелиј том врелом сузом страшније страсти, и дубље боре,
  • Но што ти дозволи иједан грех, и збриши лик оне море
  • Која заглуши сваки крик, да не чу она срца
  • Што плачу младост твоју у болу Христа, у зоре,
  • Ти што би рана за прсте оног што сумња и грца:
  • Захвали, захвали за тај стих, за срце, том Артуру,
  • И дигни поглед свој, види у блудећем азуру
  • Дубоко слућење цвећа, глас и величанствену буру,
  • Веру којом ћеш поћи Њему за ону присну смену,
  • Погледај до бога ту стазу љубављу узнесену.
  • Вече трепери над водом у сунцу које леже,
  • Стани, да ли си видео птице како панично беже,
  • Од тамне сенке крила која их за земљу веже?
  • Ти, који сваког часа пијано пружаше руке,
  • Послушај то нагло срце, његове усхићене јауке:
  • Не слави оно то вече; прислони се уз ову стену,
  • Куда ћеш сада даље ако и птице крену
  • Натраг над твојим путем у ватру ужарену
  • Христа, куда ћеш сада више за сликама у ноћи?
  • Исплачи се још једном над чежњом, и све ће проћи.
  • Ти, што исказа дивније сумње, дивније борбе и дивније споре,
  • Но што ти рече иједан крик, ти који чу дивније зборе,
  • Но што ти шану иједан друг, и који чекаше она срца
  • Што објавиће Христа у ноћи, бескрајног Христа у зоре,
  • Ти који заустави дах пред стрепњом од које се живи и грца;
  • Ти кога одведе све то где се тек рађају сунца
  • Да се наднесеш пијан одједном са пламеног врхунца
  • Над божанску расипност своју, уништена младунца,
  • Ојађено је срце твоје изгорело изнад свих гнезда...
  • Па изговори бар ону свету Реч, док пада ова звезда,
  • Па дошани бар ону свету Реч док пада ова звезда!
  • Рим 1928.

    ЊЕНЕ СУ МИСЛИ ПТИЦЕ!
  • Њене су мисли птице а сенке успомене,
  • Још најдивнија сенка обала које беже,
  • Ево љубавне сенке између ње и мене,
  • И тежа од мог тела та сенка по њој леже.
  • Једна је земља тад ноћ, а друга је сјај зоре,
  • На једну спустим образ, она јеца од бола;
  • Гле, та ноћ ко земља да је, тај дан ко сјајно море
  • Покрију њено тело ако јеца од бола.
  • А та девојка гледа зеницом успомена,
  • Преко последње ноћи чуда, мешања у том срцу,
  • Последње ноћи чуда што губи крв и вина,
  • Гле ова ноћ ко ја брише мора у срцу
  • Бришу се неба и мора, и Африка и Шпанија,
  • И онај тихи, тихи звук јединих пољубаца,
  • Јесења боја цвећа, и бол и значај свих линија,
  • И плач што узри тад на последњи замах рубаца.
  • Само је она верни дах ил горки укус воћа,
  • Јер за њу горе ови сати ко оно тамно грожђе,
  • Кад једним ускликом неба би сурвана самоћа
  • И, мање смртоносно од мисли, кад птице поби гвожђе.
  • ВОЛЕЋИ НОЋ, ЊУ И ЗЕМЉУ
  • Птице су њене мисли а сенке успомене:
  • Још најстрашнија сенка облака који бежи;
  • Ево љубавне сенке између ње и мене,
  • И тежа од мог тела, та сенка по њој лежи.
  • Једна је земља тад ноћ а друга је сјај зоре,
  • На једну спусти образ - она јеца од бола,
  • Гле, ова ноћ ко земља, тај дан ко жарко море,
  • Силазе низ њено тело, у ждралу вала гола.
  • А та ме мисо прожме зеницом месечина:
  • Мој дане, ево чуда мешањем у мом срцу.
  • Чудо, и опет чудо, што лије крв у вина...
  • Гле ова земља, ко ноћ, сакрије звезду у срце...
  • У САВАНИ!...{S} ТО БЕШЕ...! — 1.
  • У савани, у високој трави, угаженој од слона,
  • Пробуђен светлошћу; гледајући у небо.
  • Срце је силно ударало о прси:
  • То беше једно друго небо нада мном,
  • То беху друга сазвежђа нада мном,
  • И Јужни Крст сијаше саломљен;
  • То беше један други мит нада мном;
  • Други бог нада мном.
  • 2.
  • Много онога што је било и оног што ће доћи,
  • Ништи ме,
  • Оно мало, што остане,
  • Пева.
  • Несреће расту као нокти,
  • А суза у срцу огромна је;
  • Оно мало младости
  • Певало је.
  • 3.
  • Као пси узбуђених кевтања, кад би из колибе,
  • Срце се силно отимало из прсију.
  • Месец је био њему мађија.
  • Са затресених жила, као са грања,
  • Птице су се дизале у неба.
  • То беше под црвеним погледом кошуте,
  • Под жутим погледом антилопе.
  • 4.
  • Сунце које нагло свањује
  • Види последњу звер како нестаје;
  • Ал они што су црни још спавају:
  • Мирне звезде
  • У тамној ноћи њиног тела још блистају.
  • Ноћ, спуштајући се потом нагло,
  • Пободе Јужни Крст међу звезде,
  • Свој мач.
  • 5.
  • Младост што мине, Ме,
  • Младост.
  • Нигде је нема, ноћу те нема,
  • Тужно
  • у ноћи.
  • Врхови и воде више не носе,
  • Не носе ништа.
  • Земља је зрачна; звездана ноћ; само Ме нема.{S} Ноћ
  • Далеко је одвести, далеко однети: ноћ:
  • Ме, лежећи, очију отворених,
  • Видиш ли сунце које свањује?
  • У ПЛЕМЕНУ БАУЛЕ
  • У племену Бауле
  • Девојчица Ме, Бауле
  • Она је најружнија.
  • Али Црни који се разумеју
  • Кажу да ће бити лепша
  • И од лепотице Кањи, сестре.
  • Ја сам Ме испросио од брата
  • Дао за њу огрлицу, капарисао је
  • Ме је сада моја вереница
  • У селу које се зове Бауле.
  • ТАМНА ЕВА
  • Тело твоје значи све, оно је моја срећа
  • Моје чежње свићу на теби ко на своду
  • Крв ти Расцветано Дрво у пољу
  • Око: језеро, трепавица ту спушта мреже
  • И усне рибар.{S} За једну чежњу бољу
  • У плавило под Расцветано Дрво леже
  • Твоје тело значи све.{S} У њему је Зодијак голи
  • И нога твоја не свија се никад за ход већ да воли
  • А кад ти нудим цвет
  • Он ти припада давно.{S} У твоме телу цвета.{S} Ти си сав свет.
  • ЕВО СЕ ВРАЋАЈУ РЕЧИ ШТО РЕКОХ У БЕСКРАЈНОМ УЗБУЂЕЊУ
  • Отварам опет себе као дан родних пољана,
  • Отварам очи и жиле с којих одлећу птице ко с грана;
  • Дижем бране за мисли што су ко пси радосних кевтања;
  • Ево топлији од звезда: торови, стаје, кућа на којој је огњиште,
  • Нит скрива се више оно место што суза и сумња би поприште.
  • Ево се враћају речи што рекох у бескрајном узбуђењу,
  • Доћи ће визија врелог подна, усклици плавих бдења,
  • Пољупци шири од мора над језиком што расте као плима;
  • Ево писка вечерњих труба над првим снегом зима.
  • Ево се враћа глупа реч речена у бескрајном узбуђењу.
  • Цео дан бејах сам као дом из ког све благо оде у стране,
  • Као дом који има бучна јутра и онда ћутљиве дане;
  • Али ево ноћи кад се враћају краве, и телад кроз коју протиче млеко;
  • Ево овнови гурају овце са још заспалом птицом у руну.
  • Ево стада што теку као реке, што као бујице груну.
  • Отварам уста да ветрови ноћи уђу у њих пуни звезда,
  • Отварам очи и све што беше облак ко разлетело перје с гнезда,
  • Утиче звезданом бојом у дрхтању каскада,
  • Отварам уши да све дође што је писак машина ил града,
  • Ево године тела, године жудњи, мржње и рада.
  • ЈЕДНА МАШИНА ЈЕ СМРВИЛА ЈЕДНО ТЕЛО
  • Куд оде она крв, црвена, страшна,
  • Крв здробљенога младића?
  • Још само крв мајке док га рађала
  • Толико беше страшна,
  • Још само вика, док га рађала,
  • Расцепана беше ко вика
  • Здробљеног младића.
  • Не беше ли тај сјај
  • Којим дође на свет!
  • Крв, та што носи вапај
  • Ко дрво рањено што носи цвет,
  • Тече.{S} Уз жубор страшан, под огњем и док кркља,
  • Кроз вече,
  • Као са правог врела,
  • Као из срца и из материце да тече;
  • Као из преврнуте чаше:
  • Тече!
  • Куд оде, дакле, та крв?
  • У телу самом крв би да пође у висине,
  • У звезде и сунца која вичу;
  • Из живог, из радног, из знојног тела још
  • Њима би да се вине.
  • Мислиш да тле око гроба пије тај светли огањ машина!
  • Гледај вечерњи одсев крви по небу плаву,
  • Погледај девојку ону што румени,
  • Гледај човека ком: крв се пење у главу.
  • Разумеш, како су јасни вечерњи звуци,
  • Што његова беху некада вика;
  • У какву се прозрачну рујеву светлост расу
  • Крв једнога младића.
  • СТВАРНОСТ
  • Док сам силазио низ брег,
  • Док си се пела уз брег...
  • Један је брег био данас,
  • Други је брег био ноћас;
  • Један је био на овој земљи,
  • Други је био ко зна на којој;
  • Један је испуњавао јаву
  • И други је испуњавао сан.
  • Међутим, ми смо се тад ипак срели,
  • И упитали:
  • "Свиђа ли ти се ова стварност?
  • - Разуме се, ал' која стварност?"
  • БИРАЈУЋИ ЈОЈ ЈЕДНО ИМЕ
  • - Како је твоје име?
  • - Моје је име Име!
  • - О како красно име!
  • - Можеш ме звати у Француској немачки Ципелом;
  • "Можеш ми у у Француској рећи немачки: моја мала Ципело!
  • Можеш ме и на француском звати Ципелом;
  • "То као кад деца и Црни кажу: смеште се!"
  • ОНА РАСЕЈАНО ПРОЛАЗИ РУКОМ
  • Говорећи, она расејано пролази руком кроз гране дрвета.
  • -Пази, дрво није дечак и лишће није нјегова коса;
  • "Оно је одрасло,
  • "Може му то досадити,
  • "И онда бићеш: мајка!"
  • РЕЧИ ПТИЦЕ СА ГНЕЗДА
  • Под собом осети опет неразумљиви облик јаја:
  • Птица.{S} Кроз опијене очи назире залазак света;
  • Ноге јој почивају у гнезду, поглед у сунцу без сјаја,
  • Она би кликнула свему:{S} "Пода мном само цвета!"
  • Јер није исто пијанство, сунце, ко што би оне зоре
  • Кад је разрио нјено перје, ударо кљуном у главу;
  • Између оног сунца и овог пламти безмерно море,
  • И лет кроз помрчине плаве што бацају сенке на траву.
  • Она је доживела овде бол.{S} И какав бол: не поему,
  • Кад пођу из ње у гнезда облици ови савршенства,
  • Ко да је бије крвава смрт, она је кричала нјему:
  • "Ево, свега што је ту радост и крах, на обалама овог женства:
  • "Проклетство!{S} Све што је радост и крах, после летенја сунцу.
  • Разумеш, све што је љубав и страх, ил брисанје у теби.
  • Ја сам уморна; ово чеканје без смисла стално у твом врхунцу,
  • Оном што оличава Сунце, ал сунца што никад не би.
  • "Сунце, ил' ја, ил' ти, ил' сазнанје!{S} Ја слушам твој глас из гнезда;
  • Али ми крила дата: ја летим, и пут је мој без краја,
  • Знај, није само радост но ужас који ме носе пут звезда,
  • Са овог ужаса гнезда у ком бол и облик се спаја."
  • БОЛ ЦВЕТА, И МАТИ ЛОВЦА ПТИЦА
  • Цвет тај, ево, што дршће, у дану, лишћу и сјају,<\LI>
  • Осећа чврсти живот пчела како се у њега збија;<\LI>
  • Он викаше, и његов мирис, разорен у бескрају,<\LI>
  • С исцепаним сањањем чуда, престаде да опија.<\LI>
  • Тај пут ким се пела девојка;<\LI>
  • Она је ишла свијена, уснама смешила се.<\LI>
  • Осећаше:{S} "Ускоро бићу мајка!"<\LI>
  • Замисли свога сина у јутру првог дана.<\LI>
  • Нити чу бол цвета, у коме би рад пчела;<\LI>
  • Нико до неба не чу бол тај, без гласа<\LI>
  • Као у сну.{S} Она се обазриво пела,<\LI>
  • Носећи убицу птица испод својега паса.<\LI>
  • VII ВЕЛИКИ ДРУГ (II) — I
  • О седамнаест даљних и безграничних лета
  • Пођосте, пођосте и ви, с ивица овог света;
  • А ничег душа да је жељнија
  • Од слике тела у снегу, што сними ми тад Албанија!
  • Нити се, спавајући на поду, припијам смрзнут уз друга,
  • Нит затрпавам више модре руке у недра,
  • Нити ме ништи мраз, нит ждере ваш, ни шуга,
  • Али ми студени ветар забада нож у бедра!
  • О седамнаеста хладна јутра, што пушисте се с мене ко зора;
  • Први пут згледах лице онога друга крај мене,
  • Модро зелено лице - смрзли је ток то извора -
  • А као потоци даљни, шаке кроз маглу теку, удаљене!
  • О како се скупљах онда испод огромнога шињела,
  • О наго дечачко тело, у оклопима од одела;
  • Ви седамнаест дивних лета,
  • Куд нестадосте, куд већ, с ивица овог света!
  • Целу ноћ леђа сам грејао
  • Прислоњен уз туђе плећи,
  • Целу ноћ, снег на сметове је вејао,
  • По стопама мојим, по срећи.
  • Нит мишљах, који је пријатељ тај који крај мене спава
  • Да често тежа од судбе на грудима ми његова глава,
  • И да трудно дишем: но трпех, јер дахом као да загреваше ми груди;
  • Тако прође болно живот, док зора не поче да руди!
  • Затим говорасмо, говорасмо, и говорасмо у мраку,
  • О томе, како нема хлеба(а има л Бога!);
  • Тек при првоме јутарњем зраку
  • Сазнадох лик суседа свога:
  • То беше неки војник снажни у сивоме шињелу,
  • Узвици му беху смели и важни; посматрах главу му смелу -
  • Затим пи много воде.
  • Диже торбу.{S} Пљуну.{S} Пи воде много; оде!
  • О ви безбројни пријатељи, тих непојамних ноћи,
  • У чијем крилу често почиваше ми глава,
  • Колико, у колибама пустим, чеках да л ћете доћи,
  • Безнадежно, док душу растрзаше ми страва!
  • Тада, незнани друже, гурнеш ли она врата,
  • И бучно, псујући грозно, стресеш ли снег са себе:
  • О нико радосније није целиво свога брата,
  • Но ја, немо и непомично, што бих примио онда тебе!
  • И како бејах пуст и згрчен са седамнаест својих лета!
  • Шта!{S} Крај небеса самих!{S} Ја га целу ноћ слушах како дише;
  • О, једини усамљени дах живота украј мене,
  • О, скупоцени дах дружине сатрвене;
  • Ти безимена дружбо, срести се нећеш више;
  • Притајих своју болесну руку близу његова даха:
  • То ме последњи живи угарак људства греје!
  • Не, ја немам чежње, ни савести, ни страха;
  • Пуне ми уши, нос и недра, све меког снега што веје.
  • Приљубљујући се уз туђа леђа,
  • И с руком надувеном у недрима,
  • Најлакши уздах када ме вређа;
  • Када се притајих уз незнанога.
  • II
  • Корачам опет, опет ми чело гори,
  • Свежи предео главу опет ми болесну хлади;
  • Крај самог увета, бор ми одвратне ствари збори -
  • О Боже, зашто, зашто, с природом самом ме свади!
  • Шта значи оно чудно коло просјака преко снега;
  • Шта игра она дружба тамо, око плавога небеског стега,
  • Куд кружи лудило то, око - у азуру блудећег - брега!
  • Дај им бар достојанство и мир; бар горки мир пре свега!
  • Ноћ отвара трбух коња, и засипа прахом звезда;
  • Седамнаест мојих лета, куд бежите с овог света!
  • Међ људима раскида се закон реда и милости,
  • О Господе, о Господе, подари ми сањивости!
  • Јуче и рука када проси раствори се ко да цвета;
  • За њу ветар ништ не носи: позно цвет тај виде света;
  • Смрзуће се испод снега, негде накрај овог брега.
  • Опет бекства, дивљаштва, снег и планине,
  • Гађење без краја, буђав сир - све то постаје Албанија:
  • Вашке постављају дуга гнезда, у руб ми сваки хаљине;
  • А из белине снега, равни, што је сад беља но хартија;
  • Обузима ме опет она грчевита Мисао,
  • Корачам, ожедним ли, из леда самог бих Је сисао;
  • Само застанем, а белина ми заигра пред очима,
  • Само се осврнем, редови људи као да играју на ужима;
  • Како то да раније нисам видео,
  • Како то да раније нисам успео:
  • Сад склопим очи и осећам како је живот ту,
  • Први пут видим, дрхћем, свуд око мене људи мру.
  • Ето ти, што су с Њим, гладни свег - живота, смрти -
  • Што само мисле како да чмавају, како да леже,
  • Ето ти, чија су уста згуљена, а у мислима шкрти,
  • Што, двојица падну ли на мрцину, већ почињу да реже;
  • Ето ти, који тако красно научише да просе;
  • Да поцупкују, да се кревеље, да цвокоћу и да се јеже;
  • Да, пређу ли само руком главу, скидају пуне прегршти косе:
  • Цео дан, целу ноћ, и кроз сан чак, они једнако беже, беже,
  • О та зар ништа не може да их веже!{S} - Ништа!
  • Гле, гле, како у царском вознесењу
  • Падају оклопи са тела,
  • И цепају се труле крпе
  • Пред бескрајношћу откровења;
  • Разголити се, сад бок, сад ребро, помоле се сад колена бела,
  • И све су зрачније очи у хрпе
  • Хаџија, с којих падају одела.
  • Све провиднија је њина кожа;
  • Виде се како струје сржи кроз цеванице;
  • Све им дубље одсјајују ушиљеношћу лица.
  • У жена се чак провиди чедо у утроби
  • (Почива ко бурма заручника у кутији),
  • Огромни ме поглед његов плавила зароби,
  • Ја не сретох никада поглед заноснији!
  • III
  • Бесмо освећени!{S} Ни купљени, ни убијени.
  • И што се тад провиђаше у мени,
  • Не одврати ничију главу,
  • За младост ме ничија душа није укорела;
  • Нити ичија унутрашњост згади: зеницу ову плаву!
  • Онде по дивним пољима смо бљували,
  • О, корење, о кајмак трули, пун гљива,
  • О, гађења; сви смо ракољили се, пљували,
  • Па ипак, о свему овом, божићна ноћ моја снива.
  • Јер прошло је време богатства,
  • И дошао је час да се умире;
  • Бескрајне сметове снега и осенчења плава
  • Као Смрт сама, пред нас, да застире.
  • Прескупо плаћам исхрањење,
  • Грозница помаже да се верем,
  • Све с вишег на виши брег, вуче ме моје вознесење;
  • Модри и плави траг нигда с лица да сперем;
  • И већ малаксао лежим по снегу,
  • Дубећи слику свог страшног тела,
  • О снови моји, снови, одједном ту се легу,
  • Под провидношћу, гле овог, несразмерног одела.
  • Као облаци, као небо, тако се с људи хаљина цепа,
  • Голотиња њихова одједном остаје свежа и чиста;
  • Они не дрхћу више - чим би! - нити зеница им је слепа,
  • Са заносом гледају само планину као Христа.
  • У гладног ко бурма уста скорела око зуба:
  • Вечности муж, језик му црн, а глава на штапу стоји;
  • Сваки час му се чини, на ивици је самој руба
  • Амбиса, па ипак иде даље, и ничег се нема да боји.
  • Као облаци, као мора, тако се ето одело цепа,
  • Као мора, као облаци, даљно је свуд снег и степа;
  • Као одвратност, као смрад, и као крљушти,
  • Тако се крпе, крпа, боље још с тела љушти.
  • О топли додир руковања,
  • Што згреје зачас смрзлу руку;
  • Већ сам заборавио пландовања,
  • И сваки је звук замро у јауку;
  • О топли додир руковања!
  • Већ се на видику губи врх планине,
  • Коју сам пре два дана препешачио;
  • И друкчије је чак, за мене, живот онда значио:
  • Помакоше се за два дана све истине.
  • Зима ми скроји хладно одело,
  • Под њиме тело неће да трули;
  • Звери ће бити тек за јело,
  • Када пролеће кору згули;
  • О, хладно је моје, брате, одело!
  • IV
  • Сву ноћ ме туђа згреваху леђа;
  • Са топлим дахом незнанога;
  • Нит суза пали, нит брани веђа
  • Од слане што се спушта с Бога,
  • О милостиви сусрет леђа!
  • Ко сами мрачни зид да пипкам оком,
  • Тако се слепо шире ми очи:
  • Очајно се ширим плећком ил боком;
  • А оштри ваздух дисање кочи,
  • Док га не затрпах капом дубоком.
  • Час мишљах:{S} То ли је то што спремаш,
  • Ти Вишњи, за душу младу кад чезне:
  • У гадост, себичност, умор и ваш,
  • Последње људство моје да згрезне;
  • Зар да ме разједе умор и ваш!
  • Ил склопим очи а враг ме гуши,
  • Отпуштајући све тела, болести;
  • Пљујући међ очи самој души,
  • Шапуће:{S} "Све ћеш напором стрести",
  • А истовремено снагу суши!
  • Ил склопим очи а Он ми рече:
  • "Зар не осећаш да си гладан?
  • А нашто!{S} Ето друго вече,
  • Да у трбух, без круха, уђе сан;
  • Та зар је то тек тако: друго вече!"
  • Ил склопим очи а Он ме вређа:
  • "Пљујем ти на прошлост, пљујем на част;
  • Уз каква било ти би леђа
  • Грејао сада твоју кљаст;
  • А гордост ти је све то ређа!"
  • - О проклети, о гадни враже;
  • Зар ништа боље, зар ништа блаже,
  • За душу ову што је слепа,
  • Грдобност твоја да јој каже!
  • Па ни друг ето не спава више
  • Но псује само страшно у тмини,
  • Од гадне жеђи што суво дише:
  • "О враже, враже, ти једини!"
  • Седе.{S} Но опет ноћи га скрише;
  • У тмини јадни сусрет раменима!
  • Пружах чутуру своју слеђену;
  • Он пи, пи, чињаше се сатима,
  • Воду ту, длановима крављену;
  • Како се не опи, ил следи од пијења тога сатима.
  • Затим смо о Нјему, дуго, у мраку говорили...
  • Свиташе тамо дан бели, стаклени;
  • Да л разазнајем му то руке, да л лице;
  • Не усудих се рећи реч: сатрвени!
  • Тад нам свитања одједном прелише лица,
  • Још смо од вечери тако лежали,
  • Из ока оног плављег од љубичица
  • Синуше погледи поспали;
  • Крвави одједном бише шињели!
  • Гле, како лагано свиће зора;
  • Све више ти упознајем поглед и уста:
  • Тако се диже сумрак са гора,
  • Тако су јутра чудна и пуста,
  • Кад спада снежно рухо са бора,
  • Да спадне страшна зора са друга
  • И леш измили иза јела,
  • Што се и самом плавилу руга -
  • Васкрсли леш из одела.
  • Па свака нова зора другим се лицем јави,
  • Други незнани друг о себи ређа приче;
  • Стално ми туђе раме одмора пружи глави,
  • И погледам ли га, одједном (баш нови дан кад свиће)
  • Сусретнем његов поглед одједном да се плави;
  • И да се смеше уста у нади ил' искушењу:
  • То бива тако изменада, он довршује своје речи
  • Које започесмо у тмини, у несаници и у бдењу -
  • Оној жени са ногу отпадају прсти, и јечи -
  • Ја слушам његове речи у неслућеном Подозрењу!
  • V
  • Свуда, између два брега, препречи л мене линија,
  • Цео свет је измрежан подневком тим и луцима;
  • Од сваког новог правца зачараност ме каква одбија,
  • А истинско презирање, и срџба, настањују се у грудима.
  • Целу ноћ исти дах цветова снежних дисасмо
  • Друже мој, пробуђен, крај тебе, мишљах:{S} О, колко слеп!
  • Ти спаваш, друже и твој сан, великим својим миром, је леп.
  • Недостижан је злочинац кога мишљах да сатарим,
  • Недостижна власт коју мишљах да подјармим;
  • Самом недостижношћу чежњи, признајем се савладан,
  • Приказан глупим, смешним, огорчен и безнадан;
  • Ја презирем, презирем све људе, презирем цео свет;
  • И толко ужасно лењ, да гадим се да згазим овај цвет!
  • То не, што наказно је тело, већ наказан је тај дух;
  • Ја не само што примих живот, већ љубим му, гле, сјај;
  • Стопут проклетство природи која у робу разви слух
  • Да слуша из себе глас: у ропству да је рај!
  • О спавај, незнани друже; по лицу негда ударих Њу,
  • По лицу!{S} О колко онда бејах заслужан Њеног сна;
  • Заслужнији но сад, када ме пред Њом гуши срам!
  • Питање свести, питање савести, питање слободе, питање воље,
  • Питање морала; о, оно исто: постојати, ил не;
  • Ја те питам: ко коље, кад у мојој руци је нож и моја рука коље,
  • И питам те ко умире, кад жртва под мојом руком мре?!
  • Не, ти ми одговорити нећеш никада, сироти мој друже,
  • Ни ти безмерна ноћи, ни ти тамницо хиљаду - снежне руже!
  • Свако питање испразни утробу, отрује моје груди;
  • Још се сећам боравка оног по становима бола,
  • Кад заборављах наједном какви изгледаху људи,
  • И кад ничице лежах, бесвесно, измеђ пећи и стола;
  • О, ја сам онда, одједном, уздисао с криком,
  • А из пустиње ужаса самог одговараше ми дечаштво риком!
  • Зар ме видеше сви на прозору, иза мутнога стакла!
  • Дођох унезверен и гледах, и прислањах на окно шаке;
  • Онда окретох леђа и одох, као у дубину саму пакла;
  • И тако болно лутах - кораци се чују - и сваке
  • Зоре, одјекну тек одједном, док тело моје пада;
  • А свећу не гаси нико, него ми клапи над главом.
  • Застане ноћни стражар и, журећ с ноћног рада,
  • Пљују радници журно, пљују под зором плавом!
  • Који је то бол, ил' страст, што ме тако везаног др&ж;и;
  • И који је то вечни грех, што ме до саме, трује, сржи!
  • Што нагло отворим окна, и кидам своје руке;
  • Што читам грдне књиге, поднашам ове муке?!
  • О, још се сећам руке влажне, кад прелажаше ми преко чела;
  • Сећам се, беше влажна и брижна таква рука:
  • А само оним првим што, би ми, милост цела -
  • Толико не слушах више пријатељских јаука!
  • Па спавај, ти бар сад, чији сан је ко лудило,
  • И који одвући ћеш се, зором, кроз сунце, као кроз врата;
  • Са друге стране је море, зрачне обале, и бунило.
  • Приморске плећи, деца, пешчане дине и блата.
  • VI
  • О, Боже, Боже!{S} Зар је могуће!
  • Да мртви друг свиће крај мене;
  • Умрети од смеха ван своје куће,
  • Крај ноћног друга, без драге жене;
  • О, Боже, Боже, зар је истина.
  • Да са самртником сам о небу говорио;
  • Да оно, уз шта се згревах, беше грбина,
  • Незнанога, са душом који се борио!
  • О, Боже, Боже, зар је могуће
  • Да први пут кад згледах лице,
  • Мртвачко бледило откри свануће
  • А ноћ затрпа собом убице!
  • И не знајући, последнји пут згревах му руке,
  • Последње људске слушах тад речи:
  • Што трулеж младог грла не спречи.
  • Очију отворених, ко звездама што шире се прозори,
  • Зар чувах мртвог друга дотле, сан мртвих да га не умори;
  • С рукама под главом, до из дна срца, на смрзлој земље кори!
  • Спавајте, мишљах, спавајте, пријатељи, ви који сте скисли,
  • Јер ја већ нећу моћи: младићства толко у мени;
  • И ако негде труле, а дланови ми отечени!
  • То беше најчуднија ноћ, ноћ црквених процесија,
  • Ја згревах му хладну руку, зар сестра је ту нежнија;
  • Ја шаптах му топле речи, отац би био строжији,
  • Ако је кад чуо сина глас, синовљи не беше опојнији!
  • Он спаваше дубоким мрачним сном галија на дну мора,
  • Ја успех да назрем га кроз вал, под првим руђењем зора:
  • Само хладни леш друга свог; Човечанство цело да умире,
  • Зар бих се смео одрећи снаге, пред кораком ми што извире!
  • О која би ти вера изрекла опроштење,
  • Ко би те згревао телом, под страшном мећавом ноћи;
  • Или би бесвесније можда онда жудео крај тела бдење,
  • Ти чудно моје Људство, промрзло и без моћи!
  • Сувише изнемоглих руку, да гроб ти копам под снегом,
  • Помиловавши ти главу, нежношћу сам је затрпао,
  • О миру твом још мишљах пред другим хладним брегом;
  • Ал' немађах, ни онда, брате, суза да бих те оплакао.
  • Таквога у пустињи за собом остављах свога друга
  • О руке ове освећене, што згреваху његове руке,
  • И света нек је ноћ - ова божићна туга -
  • Рад оног часа дружбе, што и не дозна за јауке.
  • Гле, опет небо и све! и опет видех море;
  • Дођоше најзад страсти жуђења;
  • Узбуђеније но икад прислањах чело уз зоре:
  • Колика пурпурнија, отад, свитаху мени руђења!
  • Али више се не помути провидност духа, ни тела,
  • Ево корачам опет преко широке пустиње снега,
  • И дижући бескрајна - мишљу - Небески рубља бела
  • Видим божанског друга: спи, у срцу снежног брега!
  • ВИИИ ТУЖБАЛИЦЕ
    У ЧАСОВИМА СУМЊЕ
  • Гробови ваши свуд расути леже,
  • У њима и ми закопани с вама,
  • Јер смо у љубав што нас крвљу веже
  • Улили себе и уздање кама.
  • Карика ви сте сад златнога моста,
  • Ми ослабела садашњост и жртва,
  • Ви живи смрћу, ми живели доста,
  • Ви смрт сте славна а ми слава мртва.
  • И Отаџбини кад вратимо душе
  • Дочекаће нас сестре, жене, мајке,
  • И питаће нас, што нас сузе гуше
  • Кад нам је земља ко дворац из бајке?
  • А очи наше рећи ће им тада:
  • Да су нам вити заставници пали;
  • Да нова бића невина и млада
  • Рађају да би опет закликтали.
  • Љубе ће наше изнети нам цвећа:
  • Где су нам венци, питаће нас драге.
  • И где је младост препуна пролећа,
  • Кључале крви и безумне снаге.
  • Срца ће празна одговарат њима:
  • Да мртва младост давно на дну спава.
  • И да су венци на црним крстима,
  • Процвали с нова изнад мртвих глава.
  • И деца ће нам своје усне дати,
  • И питаће нас: зар оцеви нисмо?
  • - Да бол и очај целиве нам прати,
  • Кашћемо, криком, што узалуд крисмо.
  • А смрт кад дође смејаће се гласно
  • Ништ' неће наћи до лешеве наше
  • И искапљене отроване чаше
  • Живота у ком подлегосмо часно.
  • ЗЕМЉИ
  • Поврх њива у бесу све јачем,
  • Где лешеви труле без гроба и славе,
  • Заораће болом, засејаће плачем
  • А пожњеће срца и поносне главе
  • И нестаће људи.{S} Утрће се племе
  • Народа мог, авај! биће гробна тама;
  • Опустиће свуда, а вечно ко време
  • Живеће још туга, сред пустоши, сама.
  • Рукама што дрхћу, ја бих да ти здерем,
  • Земљо, страшне јаде и крваву рану
  • Успомене црне да ти крвљу сперем
  • Да последње сузе, земљо, на те кану.
  • Али без живота, спреман да ућутим
  • Умирући сањам ја честе збијене,
  • Опалога лишћа под покровом жутим
  • Где за увек леже хорде разбијене.
  • СЕТА
  • У ничанском парку, сред лета
  • Докле са грања капље сета
  • По мутној бари плови лабуд;
  • По тамној бари плови лабуд;
  • Али његово перје блиста,
  • И његова су прса чиста,
  • О!{S} Јадна, тужна, бела птицо;
  • О!{S} Усамљена, бела птицо,
  • Што стрпељиво кружиш по води,
  • Да л' сниваш извор у слободи,
  • Крај ког богови беху млади,
  • Крај ког љубавни беху јади?
  • Али богови већ су стари
  • А лабуд кружећ сам, по бари,
  • Вај, ћути, к'о ја у животу,
  • И плови, к'о ја по животу:
  • Не огледајућ' се сред лета,
  • Докле са палми капље сета.
  • Али кад једног сванућа,
  • Крикне пун врелог надахнућа,
  • Умреће.{S} А крик ког' из груди,
  • Тргнуће мржња наспрам људи,
  • Одјекнуће у мојој души,
  • Зазвониће у мојој души.
  • ТВОЈА ДУША

    Драгици М. Петровићевој

  • Често у ноћи, сам, пратећи снове,
  • Као да чујем удаљена звона:
  • То мртва прошлост нас потомке зове,
  • То дела звоне замрла и бона.
  • Прво прастара, пригушена, тмола,
  • Потом све ближа, снажнија и јача,
  • Тресу и дрхћу, грме старог бола
  • Кроз мене звона: сви векови плача.
  • И к'о редови метала и туча,
  • Брује у мени прастарински грчи;
  • С прошлога крика сав зрак крвав кључа
  • Таласом звука и небо се мрчи.
  • И у том дажду узаврела звука
  • И твој глас чујем о, деклице снова,
  • Твој глас уздрхтал, рефлекс тајних мука,
  • Мекан и сетан као поноћ ова:
  • Јер твој дух беше к'о звукова врело,
  • Вило, плаветних очију споменка,
  • К'о ритам неба беше твоје тело,
  • К'о елегија плови твоја сенка;
  • Јер и сад мени твој дух је к'о звоно
  • Звоника славе и болова ноћи,
  • И сад у мене чврсто сплиће оно:
  • Твој глас пун патње, и сен пуну моћи.
  • Била си звоно спремно да загрми
  • И да одједном планине пролама,
  • Сливено звоно - у бакру и срми
  • За ме си и сад звоно мога храма.
  • Неосвећено и још звоно ново,
  • Звонар те нигда зањи'ао није;
  • У теби беше урезано слово
  • Удеса који сва колена бије...
  • Још тихо беше тога звона било,
  • Само кад ласта тамна га доходи,
  • И њено дуго дотакне га крило,
  • К'о с црне слутње зраком звук заброди.
  • Вас дуге ноћи зрцало је звезде,
  • К'о душа снове далеких беспућа,
  • Сазвежђа мирна изнад њега језде
  • И блескају се уморна чезнућа.
  • Ал' бура наста.{S} Месец небом мину:
  • Указаше се стуби у звоника,
  • Огроман, крвав тада метал сину
  • Из црна грла проломи се рика.
  • К'о мрачне птице развише се звуци
  • Раздрта звона, ко мистична жреца,
  • До самих звезда узнета у хуци,
  • То беше твоја душа која јеца.
  • НОВЕ ЗВЕЗДЕ

    Милутину Бојићу

  • Да звезда засја треба ноћи мрачне,
  • Болова треба да се херој роди:
  • То су те вође и водиље зрачне
  • Чуну што патњом и пучином броди...
  • Нико већ не зна како су се звали
  • Безбројни борци - ћуте црне раке -
  • Осташе дела ноћних што су пали:
  • Од врелих звезда само сјајне зраке.
  • Са тих светила стижу песме старе,
  • Вера у себе и прегнућа њина;
  • Нове нам путе прошли дани заре:
  • Ишчезле звезде с неба наших тмина.
  • И кроз столећа они нама сину,
  • И слаће дуго своју светлост јасну:
  • Да нове звезде блесну - ноћи мину,
  • Тисућа безброј да за увек згасну.
  • Прошлост обасја намере и стазе,
  • Ко што нам прошли зрак са звезда пада;
  • Садашњост часи претичу и газе,
  • И све је прошлост што год није нада:
  • Садашњост траје док се песма вине,
  • Садашњост траје док крв пљусне с ране,
  • Садашњост траје докле коса сине,
  • И док, под огњем сунца, откос пане;
  • Прошлост све плени; ал' ми прошли нисмо,
  • Ни наша слава, нити моћи ове;
  • Бесмртност своју пићемо и писмо;
  • Звезде су згасле - ми смо звезде нове:
  • Звезде смо које још обвија тама,
  • Звезде смо што још носе зрак у себи;
  • Нашим ће блеском засијати сама,
  • Будућа срца што сијала не би.
  • И к'о што често тамни сателити
  • Преносе светлост далеке планете,
  • С колена позних наш сјај ће се лити,
  • Ореол њином делу ће да сплете:
  • Јер с наших ноћи и блиставих звезда,
  • Јер с наших дана и младих сунаца,
  • Јер с наших зрачних и срушених гнезда,
  • Небо ће њима сјај славе да баца:
  • Сјај који диви својом крвљу даше,
  • Сјај који пада с незнаних имена,
  • И с три темеља целе славе наше,
  • И са три муње и три стуба њена...
  • У храму звезда три су каријатиде:
  • Борац и песник и господар рала;
  • Набрекле челом жиле ти се виде,
  • К'о греду кола носе стену зала.
  • Из сунца наше звезде проистичу,
  • Из једног сунца с три његова знака,
  • Сунца у ком се све светлости стичу,
  • С нашега сунца, с душе мог сељака.
  • ИСТРГНУТА СРЦА

    "...јер ти је боље да почине један од удова твојијех него ли све тијело твоје да буде бачено у пакао."

    По Матеју гл. 5.

  • О, земљо наша велика и лепа,
  • Ако с путева блудесмо ма када,
  • То беху само наша срца слепа,
  • За којима смо следили тада.
  • Али кад наше ти затражиш жртве
  • Ишчупаћемо сви тад срца своја,
  • И јурнућемо међ скорашње мртве;
  • Рад тебе земљо пашћемо сред боја.
  • Ноћ је.{S} Над земљом свечана тишина:
  • Роморе звезде к`о хорови храма,
  • И као вечно алилуја тмина;
  • Само бат даљни што проноси тама.
  • Полегнув ниско, под штитом, у срми,
  • Обукав коња три пута у пене,
  • То језди витез; бат копита грми,
  • И ватра пршти из здробљене стене.
  • Језди за њиме сва се гора диже,
  • И шумске нимфе у плесу га прате;
  • Врео дах трке све осећа ближе,
  • Ко брзи женик задихане свате.
  • Хуји дах ноћи, а срце му збори,
  • Скривено срце испод три панцира,
  • Гласом потмулим који страшћу гори,
  • И жеђу за бес похоте и пира:
  • "Устави коња, о, витеже смрти;
  • "Доста си пута умирао; живи,
  • "Гле коло жена разблудних се врти;
  • "Велови плове ко облаци сиви.
  • "Одјаши коња; нек у твоје косе
  • "Уплету нимфе цвет језерске руже;
  • "Пред тобом игру изводиће босе;
  • "О, сјаши с коња; не мори га дуже!"
  • Ноћ, а скривена месечина злати
  • Врхове гора.{S} Витез лакше гони
  • Уморна коња.{S} Све бешње га прати
  • Махнита игра и глас срца звони:
  • "О, стани.{S} Вечну младост ће ти дати,
  • "И ко цесара окрунити оне;
  • "Ти нећеш знати како душа пати,
  • "Ти нећеш знати како сузе роне!"
  • Нагрђен ратник бледе ноздре шири,
  • Упијајући дах ноћи и тела;
  • Усправљен гледа где мину вампири
  • Занети ветром, брзи као стрела:
  • "Устави коња; живи, играј, љуби,
  • "Кидај, у страсти разузданој, пути;
  • "Гле, цело кол бес похоти руби,
  • "И свест се магли и мисо се мути."
  • Побеђен, скрхан, вити ратник стаде;
  • Црвен од смеха месец мину горе,
  • Врх дуга поља жута светлост паде,
  • И крици дивља подсмеха се оре.
  • Блед, луд, и страшан, мрвећ грчем усне,
  • Оклопник рикну пун бола и срама;
  • И с тог очаја, што бесвешћу пљусне,
  • Три пут се гора проломи и тама.
  • Ноћ.{S} Витез стоји раскинутих груди:
  • Срце у руци грчи се и трза,
  • Крв пљуска с њега, сва пољана луди,
  • Вриште вештице и безумље брза.
  • Ободен, крвав, јурну вранац гори,
  • По њему женик полего је славе,
  • Намрклих веђа, тамо где се бори
  • Да свате купи мртве и крваве.
  • Столећа многа од тада су пала,
  • А дух витеза још у нама траје;
  • И ми јездимо, против својих зала,
  • Праћени плесом, кроз незнане краје;
  • И доћи ћемо раздераних груди,
  • Прсију наших биће дупље празне,
  • И доћи ћемо кад зора заруди,
  • Ко покајници незаслужене казне:
  • Да ти без жалбе дамо задње жртве,
  • Да источимо сви животе своје,
  • И да јурнемо међ скорашње мртве,
  • Рад тебе земљо, и рад среће твоје.
  • ПОСЛЕДЊИ ЧАС

    Оној, са чијих сам њива угледао први пут сунце; Оној, са чијих сам њива угледао последњи пут сунце.

  • Сам и блед, док крв запљускује с рана,
  • Он снива; слике нижу се још свеже,
  • Врх зени хује сенке згаслих дана,
  • Од некуд слећу и некуда беже.
  • Устаде, ширећ руке; као птица
  • Сломљена крила.{S} Ноћ је, и он виде,
  • Како промичу крај њег мртва лица,
  • И како прошлост застор с њиве скиде:
  • Све исте очи и све иста уста
  • Смеше се њему својој задњој слици;
  • Протиче поноћ и крв пљуска густа,
  • Ко у сну леже пали мученици.
  • Другчија беше њива једног дана,
  • Кад слабом руком притискаше рало,
  • Кад дрхтећ', бледа гледаше га нана,
  • И небо среће врх ње беше пало.
  • Хтео је само њивама да влада;
  • Од плуга што ће он оруђе боље;
  • На што му борбе изван плодна рада?
  • Сав му је живот једно родно поље...
  • Освит је; тамо; још почива племе.
  • Он сеје.{S} Челом носи одблес зоре;
  • Ступа; пред себе баца зрело семе;
  • За нјим се сенке пружају и боре.
  • Замах му руке као замах Бога,
  • Страшног, кад сипа прах звездан по ноћи.
  • И где год згази витка, чврста нога,
  • Ту падне семе житнице и моћи.
  • Кроз мозак буја поток свежих слика,
  • Са плавих се честа први зраци роне,
  • И као звоно овна предводника,
  • Ко чисти бакар душом песме звоне...
  • Минуше дани: сунца жута, врела,
  • Жита и неба распаљене боје,
  • Прегача жарких, опаљена тела,
  • Заносне песме када бруси поје.
  • По ритму косе повија се снага;
  • Затеже мишић; кошулја се кваси;
  • Пале се груди; зној цури и влага;
  • И откос пада и промичу часи.
  • Ту иза себе он осећа жену
  • Ћврсту и снажну, сирову и младу,
  • Осећа покрет и сву гипкост њену,
  • Страст да је ломи када му је даду.
  • Жудан да гледа, гледати је неће,
  • Косечxи даље он ће сневат дуњу;
  • Под ком га чека, када пане вече;
  • Махнито, лудо упиће се у њу.
  • Али ко житом он и крвлју сеје
  • И као косом он и смрћу жанје;
  • Треба ли само да одбрани стреје;
  • Ко младо звере тад се бори јање...
  • И када сунце испе се високо,
  • Над црном њивом где гранате ору,
  • и пушке сеју зрнима дубоко,
  • Што место класја носе крста гору,
  • Виде му тело још свеже и лепо
  • Како се земљи припија, и љуби
  • Ту црну кору, то божанство слепо,
  • Које га даде и које га згуби.
  • Мир.{S} Небо само задњи покров даће,
  • Ноћ црну; вече појаће опела.
  • И као суза мајке која плаче
  • Слетеће звезда изнад мртва тела.
  • ЕЛОИ!{S} ЕЛОИ!{S} ЛАМА САВАХТАНИ?

    (Јеванђеље по Марку гл. 15.{S} Узвик распетога Христа!{S} Значи "Господе! зашто си ме оставио?")

  • Ја чујем како јечи гора цела:
  • То сина кују, о Господе, твога;
  • Крв капа трњем венчанога чела.
  • И две Марије ридају крај Бога
  • Распета.{S} Вече паде изнад њега,
  • И већ су груди свијене у таму
  • Само са лица што црна ноћ бега,
  • И сузе жена што капљу по каму.
  • "Жедан сам!" стражар диже сунђер жучи,
  • Завеса храма господња се здера,
  • Пламена муња земљу заопучи,
  • Грми врх гробља крик мрца и звера:
  • То Христос умре, и ноћ наста црна,
  • А тај крст расте до у врх небеса,
  • Окруњен круном крвавога трна,
  • Окруњен круном крвавога беса,
  • Носећ' сковане народе и снове;
  • Столећа у дну лију сузе горке,
  • И на њем' жртве све издишу нове;
  • Небу се дижу крваве поворке.
  • И ми смо опет распети, о, Боже,
  • Векови нашег трпљења су дуги,
  • Ил' зар праведник искупити може
  • Мучењем, оно што згрешише други?
  • О, правде, Боже, и милости твоје,
  • Та ваљда своје платисмо животе!
  • Ми верујемо васкрсење које
  • Носи смрт правде, ал' види сироте
  • Беднике наше, па док су још живи,
  • Награде дај им, и мучења плоде.
  • Ми не тражимо да нам се свет диви;
  • Жедни смо само дома и слободе.
  • Смилуј се на нас и младости празне;
  • Сећаш се свога сина, кад је плако
  • Под бичевима незаслужне казне:
  • "О, Боже, зашто остави ме тако?!"
  • 2

    Сећаш ли се оног дана са сенкама гадне зоре?{S} Оних улица и оног лика које је будућност а које је већ прошлост покрила...{S} Дан је долазио и одлазио и зора није престајала од постања света.{S} Сећаш се крв се ширила тек на усни твог женства?{S} То беше крв и на усни његовој када је излазио из свег овога.{S} Било је тако хучно да тишина беше љубичаста и ван теже и ван времена као експлозија.{S} То бесе између постања и постања света.{S} Зора у којој си показивала руке, у којој си показивала прсте.{S} Ту беше влажне и земље течне зоре такође на прстима.{S} Он беше наш син, ии брат, или отац, или само друг.{S} Беше скоро леп са пола лобање и лика на зеленилу поља и руменилу тишине.{S} Црне прице су се умивале својом сенком и тада се из мозга разлистала сва тајност снова, први пут разбуктавши се из плодног тла као из наге руке.{S} Први пут мешајући оно што је органски, са оним што су алкали, са оним што су снови за увек, једном за увек.

    Нађи речи којима би покрио његов лик као златним плочицама.{S} Да му сачувамо облик и смисао за будућа поколења.{S} Сада је отворен гроб на ивици овога света.{S} Како ћемо затворити тај гроб.{S} Кога ћемо и заувек сахранити и ко ће остати за нама да оплаче онога који више није са нама?{S} Или ћете се опет остварити у мешавини киша, зоре, раскиданих збивања и закона.{S} Са његовим одсуством све је опет тако просто, прастаро а постање света још само реч и симбол.{S} Црна птица летећи у жудњи, покривајући нас својим сенкама: зар су оне те златне плочице које ће сачувати облик данашњице, њен смисао.{S} Шупљине, тако огромне, џиновске, ненасељене телом и душом...

  • И када јесен приђе
  • И оста туга нага
  • Ноћ беше тако дуга
  • А река беше тако нага
  • Само јесење лишће још приђе.
  • Тад залуд тражих свога друга
  • Грлила мене није драга
  • Крвава земља јер је сада
  • Драгана моја драга
  • Под јесењим лишћем и крвљу
  • Драгана моја драга
  • А ноћ је била тако дуга
  • На недру драга чуваше друга
  • Мог давно мртвог чуваше друга
  • А драга беше тако нага
  • И туга беше тако дуга
  • Тако дуга.
  • На јарком пољу у крви он је јечао
  • Као згњечени цвет на последњим грудима
  • Тај последњи љубавник међ последњим људима
  • Његов град у том часу брижно је над њим клечао.
  • Цело заљуљано небо и град над њим у клечању
  • То беше последњи љубавни сан међ људима
  • Тај војник тако страхотно згњечен као да је у јечању
  • Тај град тако страховито сломљен као да је у клечању.
  • Тај војник, тај први војник неба
  • Метеор
  • Зажарен весник међ чудима
  • Последње љубави глас то беше међ људима.
  • Одједном
  • Човек је кроз ноћ прошао
  • Кроз ноћ је прошао
  • О, у месец руке замочио
  • Руке у месец замочио.
  • Чело своје на руке положио
  • На светлост положио
  • Не, то
  • Ветар гране кроз ноћ проносио
  • Тамне сенке кроз ноћ проносио.
  • "Чујеш ли ме, друже, чујеш" -
  • Пиштећи кроз ноћ говорио -
  • "Слични, толико неслични мени, слични,
  • "Чујеш ли ме, први и последњи пут, и вечно, чујеш?"
  • "Тако сам постељу своју оставио,
  • Са ужасима, катаклизмима бејах преноћио,
  • "Са ноћју својом, са твојом, рањеним руљама,
  • "Са дроњама; и траљама, приштевима и вашима,
  • "Са обећањима и младошћу и мишицама и трбусима..."
  • Кроз срце, реке земље храниле,
  • Кроз њиве, црвене реке храниле,
  • Огромно срце бола, човека, реке земље.
  • У месец руке бледе замочио
  • У реке срца руке замочио
  • Чело своје на реке положио
  • Кључ његове мисли, кључ његових речи...
  • Сунце се рађало
  • Шире од Океана
  • Усамљеније,
  • Низ тело земље сенке клизиле
  • Мореузи очију бледих сањивих уплашених
  • Одједном и вечно исто:
  • "Пријатељу, она је без краја,
  • Ја је не могу зауставити, она тече кроз векове,
  • И мој сан је већ један други сан;
  • Ово више нисам ја, и више није он,
  • Ово није моја рука, само је ужас мој,
  • Цео целцати ужас мој".
  • СЕЋАЊЕ НА МЛАДОГА СЕСТРИЋА
  • Ова ноћ и ова река
  • То је мој и то је твој крај
  • Ова безбројна тама.{S} Ова далека
  • Сенка и сам вај
  • Пустош:
  • Мој и твој крај.{S} Спавај
  • Пријатељу, сањај.
  • За тебе је све само одмориште већ
  • За нас вапај и очајање
  • За тебе већ тај лежај,
  • За мене само вај.{S} Сањај.
  • Над твојим сном већ моје
  • Помрчине круже
  • Над твојим сном већ повијене гране
  • И звезде, мој успавани друже,
  • Спавај.
  • Заборави на боје
  • Сањај
  • Заборави на дане
  • Та црна тама, то је мој и твој крај
  • Сањај
  • Сањај о зорама које ће тек доцхи
  • О још нерођеним бићима
  • Још нелисталим горама
  • О људима који ће тек доћи
  • Гледај како та нова бића
  • Улазе у рану жаркост дана
  • Срећна под сенкама повијених грана
  • Као набор који се слива низ воду
  • И љубичасти сјај с дна новог врела
  • Овај последњи одраз на небу
  • Само горућа песма наших села
  • Згаришта наших нада
  • Пламени стуб нашег града
  • Та песма, та древна клетва,
  • То сагорело жито што беше наша сетва,
  • Та пустош, тај ојађени гај
  • Друже, мој и твој крај.
  • Сањај,
  • Та нагла румен и љубичаста сен
  • Та беда што пређе у светли пламен
  • Нек киша и ветар сперу твоје чело,
  • Нека ноћ целива твоје усне
  • Та шумна поља и тиха врела
  • Та крв која се гусне
  • Мој и твој крај.
  • Авај, авај,
  • Без милосрђа према себи и према другима,
  • У вечери када је тело требало да дрхће од љубави,
  • Када је требало скоро подједнако волети
  • Свог друга, свога брата и своју девојку...
  • Ти си видео кроз грање његов млади лик
  • Његове светле очи расрђене, уплашене,
  • Његове младе усне згрчене и уплашене
  • Лик што беше рођен за тебе
  • За твоју срећу и твоје суседство
  • Ти си дигао своју пушку, пушку која те је чинила човеком,
  • Као секс што те је чинио човеком
  • И ти си гађао право међу његове очи
  • Међу светле очи расрђене уплашене
  • Авај, Авај, Авај,
  • Како је страшно било разорити те очи.
  • Узвишеније но удисати његов дах
  • У шумама ви сте били бес дивљих звери
  • Ви сте уништили себе и друге
  • Ви сте уништили своја села
  • Ви сте одвратили своје погледе од страдања
  • Ви сте били хероји онако како се учи бити херој
  • Већ хиљадама година како се учи.
  • Ви сте часно и достојно дали своје животе
  • Ви нисте знали часније и лепше
  • И нико авај не би знао часније и лепше.
  • Сада спавајте,
  • Спавајте у тој шуми за коју мишљах да је непроходна
  • Чије гране, мишљах, скриће вас једне од других,
  • Вас који сте били рођени да своје руке грејете над истим огњем.
  • Горо, ти си их издала,
  • Ти их ниси скривала у своје зелене ноћи
  • Авај, авај, авај,
  • Горо моја дивна, горо безмерна, јахоринска,
  • Горо, планино.
  • Спавајте и сањајте
  • Али не оно што је Данас, већ оно што је тек Сутра,
  • У ком и успомена на вас биће само прах
  • Сва мржња и очајање што оста за вама биће само прах...
  • Спавајте, другови моји добри, спавајте,
  • Ноћ је тако мирна, завршна.{S} Сви улази су затворени.
  • Куда поћи кроз такву ноћ?
  • Хтео бих да сам мајка-природа
  • Из које ће изаћи из вас ново рађање,
  • Отац, из чијег семена изнићи ће ваш нови дух и нетрпељивост.
  • Али куда би понова пошла ваша рањена срца и ваше ужарене очи.
  • Чему би опет кренуле ваше руке
  • Чега би се прихватиле ваше беспримерне руке.
  • Хиљаду живота да имате, ви би их на хиљаду начина разорили,
  • Моји другови, моји синови, моји очеви.
  • И један једини живот који се у вама случио
  • Дали сте у срџби и јунаштву,
  • У мушкости, у витештву, у мучеништву,
  • Ви хероји, ви светитељи,
  • Баш као нико пре вас што није умео,
  • И Баш као нико после вас што неће умети
  • Ви сте га разорили
  • Ви сте...
  • Сада је све готово.
  • Никада више и ништа више
  • Од лепоте тела и духа што се у вама обзнанила.
  • Никада више нада
  • Да ћу свје уморно срце положити у ваше младе руке
  • Да га покопате крај путева којима пролазите
  • У вечери, загрљени, са својим женама, насмешени на једно даље покољење.
  • Сада су путеви пусти, и ја ћу остати сам и пуст...
  • Спавајте и сањајте,
  • Спавајте и сањајте, добри другови,
  • Још у овоме срцу неко време имаћете свој гроб.
  • Нешто што је јако непријатно
  • Што је осећање срамотности,
  • Стрмоглаво,
  • Што сте изазвали сами као признање,
  • Што је похвала од људи за које би желели
  • да је њихово мишљење за вас тајна
  • јер их не можете уверити
  • у нешто у шта нисте уверили себе.
  • Нешто што вас заувек чини нестрпљивим
  • у жељи да потчините туђу мисао
  • и осећања
  • Нешто што зауставља дах пред ликом који је у срџби
  • Нешто што нико неће разумети
  • Нешто што вас дубоко рани
  • и где не можете чекати да се заборави
  • где жена која лежи на песку
  • изгледа вам толико у вама и толико изван вас
  • где људи који певају изгледају тако изван вас
  • да се осећате на граници апсолутног
  • негде где је дан што и ноћ
  • безнадежно сам у тој оштрој светлости
  • Безнадежно ван човечанства
  • први тренутак када мораш живети сам од своје крви и дисања
  • пре првог крика и зрака
  • апсолутно пре прве жеље да не живиш.
  • Изађох из сна јер као да су ме звали...
  • Не, то само кроз ноћ у хуку одлазе ждрали
  • Само пусте звезде и неке страхотне пруге
  • Само час по час без њих, само ноћ силне туге
  • Не лудуј, зашто би кроз ноћи тебе звали.
  • Ти што пођоше у ноћ ко ови ждрали
  • У таму у којој онај што гине ћути
  • Погледај ту тамну јесен, то лишће за које знам да жути
  • Не, не, они те више нису звали
  • Најпре су живели у смеху а онда су пали
  • Мукло као да су мрзели себе.
  • Не, ма где да си пошао они не би желели тебе,
  • Ти што падоше мукло као да су мрзели себе.
  • Па ипак ја вас здравим, драги ждрали у лету,
  • У ноћи туге ваши гласови радосно брује
  • Неком непојмљивом милином они кроз мене струје
  • Као гласови којих ваљда више нема у свету
  • Као да цела моја соба и ја од гласова њиних још брујим.
  • ИX ВУК
    Вук I
  • Мати ме није родила испод овог огњеног зида
  • Устима опрала очи, ја сам допузио до дојке
  • Али пружена и сад јој рука којом ми Сунце скида
  • И ветар сам и јутро дарива на обојке.
  • Мати ме није као вучица језиком умила
  • Ни допузих до њене дојке пијан од светлости
  • Па ипак погледом својим бола питомост моју је убила
  • Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости
  • На сваку нову Реч задрхтао бих блед
  • У узбуђењу страшном да она скрива Тајну
  • Ја не трудих се никад ништа, нит спутах своју јед,
  • И само скривах поглед на светлост Његову сјајну
  • Ноздрве беху пуне мириса некаквих шума
  • И сањао сам дивље снове пуне крвавих страсти
  • И прескочио сам давно границе свога ума
  • Његовој жељах само избећи врелој власти
  • О како ме је блажило ипак блажено њено млеко
  • Ја спавах тако чврсто крај река њених у гори
  • И са дубоким дахом пренуо бих се; тад далеко
  • Угледао бих страшну сунчану куглу да гори.
  • Немилосрдно онда уједао бих је за дојку
  • Она отклонила би ми главу и не би разумевала тај бес
  • Миловала ме по челу и ужагреном увојку
  • А ја сам сумњао већ грозно и обузимао ме бес:
  • Одрастох иза врата, скривен, загледан у његово моћно Огњиште
  • Све што разазнавах тада беше да сам усамљен
  • Покаткад савладан покривах ранама својим ово поприште
  • Но често заражен Сунцем јурах запламљен
  • Варошким ђоном тврдим кварећи поља јечма
  • Осећах у себи грозно праоташтво како се стрви
  • Језика отеченог куках и бејах жедан
  • Да извршим, о да извршим већ једном Освету ону крви
  • Мајко ја сам и тебе вређао својом речју
  • Опевао муке твоје не склопив очи пред тајном
  • Не питав за бол твој у Објаве ми звечју
  • Када бих се сваким стихом враћао опет у дом.
  • Као вучица ти ми узми језиком вид
  • И мрачну пругу беса низ дивљу ову кичму
  • И поклони ми Њега, Сунце, и с Њиме завист и стид
  • Година толико већ је да спремам дивљу сич му:
  • Поклони Сунце, чија прљи ме врела сачма
  • Залуд ме млеко твоје блажи и враћа моћ
  • Осећам да се буди оно што тако давно зачма
  • У крви нашој, мајко, у праотаца ноћ
  • Неумитно, ђоном ћу газити поља јечма
  • И пијан од беса јурити кроз равницу ту кречну
  • Језика отеченог кукати и бити жедан све већма
  • Да извршим већ једном Освету ону вечну
  • Сунце, једино теби што сам жудео бити раван
  • Знати једну једину ствар и њоме знати све
  • И за вратима чеках кришом рођај ти вечно славан
  • И једино рад твога лика жртвовах оне сне
  • Цео дан остах скривен укочено мотрећи ти ход
  • Потом бих ноћу беснео дивље, викао звучне речи
  • И међ онима што ме коре не бих разазнавао род
  • Једино бих се трзао нагло чувши матер да јечи
  • Јер ја сам и њу, свету, вређао својом речју
  • Опевао муке њене, не склопив очи пред Тајном
  • Не питав за стид њену у Објаве ми звечју
  • Када бих сваким стихом враћао себе у дом
  • Нит вучица ми уми влажним језиком вид
  • Нит мрачну пругу беса низ ову вечну кичму
  • Да спреми ме за Сунца огањ, са њим на завист и стид
  • Па ипак година толко ко звер отровну носим сич му.
  • Вук II
  • Око поноћи се дигох малаксао сном,
  • Замочих главу у воду, дуго остадох нем,
  • Загледан како квасе влажни дланови рубље:
  • Свежина једина тада постаде брижни шлем,
  • Противу дана који пода мном и сада чека
  • Као заморна дубока река.
  • Седнем ли на столицу празан, без воље,
  • Загледан како квасе влажни дланови рубље:
  • Постеља залуд чека да изнури још боље
  • Живот мој, завист јој и среброљубље
  • Похлепно цвиле да легнем опет у гроб;
  • Расејано се смеши и гледа сузних очију блесави у мени роб.
  • Само заспим: труљење по телу разиђе,
  • Последња снага на живот упне се да ме пробуди;
  • И дуго чезнем да светлост у мене наиђе,
  • Разједињења збрише кроз главу и кроз груди:
  • Страшна главобоља и умор над отворен гроб ме занесу,
  • И сенке збрканих ствари на руке ми нанесу.
  • То тада дуго, дуго, одмарам главу у води,
  • И руке гледам како, ко дављеници, тону:
  • Сва јучерашња патња овде се ослободи,
  • И све надање које поверавах некоме о сну,
  • Ко песма да је птице малаксале на гнезду,
  • Која ни сама не може више погледати ту звезду,
  • Толико на сваку светлост препадаше јој мука.
  • Ја застор не дижем с окна: толико већ је дана;
  • Пригушено ми само допре последња улична хука,
  • Али откада, гле, ни један шум не пође из овог стана,
  • До шум којим точим из суда у суд воду,
  • Сви пролазници ко да слуте вољну грозу у броду...
  • Ти вољна патња дана си ми свег,
  • Ти даљне радости болне, ти стег;
  • Ти брижне љутње, ти љубави си сан,
  • Ти жељна мисо што уљушка ми дан:
  • Ти болна жудња колко ме кошташе тела;
  • Ти вољна, болна патња, ти зависти ми бела.
  • О, страшна, ти!
  • По вечери једној ипак изиђох из тишине,
  • Иђах још једном горући истоме пријатељу,
  • С ким слушах толико младачки лик истине,
  • И који ме залуд, са тугом, чекаше у недељу
  • Давну; изразих сумњу своју у велику обнову обновљења,
  • Говорах много, сам се гадећи, злобу сву својих уображења.
  • На тргу, наслоних се опет на зид, плачући у страшном болу:
  • Тај живот, у коме свака страст отече нагло у успомену:
  • Тај живот где се не усудих убити драгану ону голу,
  • И где утопих и њу, и неукротљивост, у младост своју сметену;
  • Не, ја бих хтео да зауставим све то, ма за најкраће неко време,
  • Одморити се, у празнини, од неумитности ове неме.
  • Сада разумем свој плач кад враћо бих себе кући,
  • Где у постељу уз себе спуштах и своју смрт,
  • Смрт, с којом је тешко у живот се опет довући,
  • И због које нигда никада не усних ни један врт:
  • То је као лећи горко у мирно звездано поље,
  • Чекати још један једини лек: мрак црн, да души буде боље.
  • О многа тамна узбуђења,
  • Чудни и грозни покрет тела,
  • О давна моја откровења,
  • И жеђ опојне сумње ждрела,
  • Све је под мржњом упоређења,
  • Све на прагу ми жудног усмрћења,
  • Мишљах на све старе сусрете,
  • На заносе који ме надвладаше;
  • Ако љубљах, ако мржах, нигде ни једне освете,
  • Час из радости, час из понора руке ми испливати знаше,
  • Али све то дакле тад још избрисах из себе узалудно:
  • Ово разрањављено биће, у смрти својој будно,
  • Искривљено у осмех бола, гледаше одвојено од свију,
  • Жудно Ничега Празног, ко негда што је сна;
  • Дечји лик што материне руке мију
  • Но, ноћас тако бол смеши му се ево са дна.
  • Хтео бих умити га свежом водом још једном,
  • Ал залуд (не могу више помоћи ни покретом, ни сном).
  • То тада почех да дишем правилно и дубоко:
  • Мало спаса навираше уз гутљај млака даха,
  • И већ је утицало у мене оно што беше само високо,
  • Као океана део, продором првим краха,
  • Али што унеће, у средину своју ипак, цели брод;
  • То подесих случајно дах свој, са дахом којим дише свод.
  • Са сваким дахом блаженство је више у мени,
  • Ил ме у Њему снађе небески бродолом,
  • Зар у последњем часу, кад бесмо сатрвени,
  • Талас нас Њега прели ко блажен дах за дом:
  • Из очајања осмех превезе Нас у тугу,
  • Од чела до паса, и преко груди, превучем Линију Ону дугу.
  • Сузама светим, и спаса, отиче талас са лица,
  • Зрак, којим дишем сад, пун обећања је болног зрак,
  • И небо место звезда пружа ми врт љубичица,
  • Између мене и њега зрачног опет је свети брак;
  • Ја нисам више ту!{S} Ил да!{S} Ох, да; да! не!{S} Мене је још једино, гле, страх,
  • Докле ће уз божански, божански, знати ићи мој дах!
  • Не, не, не; ох, не!{S} Изговорих Смрт, и речи:{S} Она, њен Длан!
  • На сваку реч бих губио свест, долазио са криком себи;
  • Хтео бих да дишем дубље, грудима проширим лежај и стан,
  • Да плачем, да захваљујем на оном што и не би
  • Никада у животу, на путевима који и не воде кроз свет,
  • Бејах толико слаб, да само губљах свест.
  • Када бих дошао к себи, пред самим Божијим ликом осетио бих свој
  • Тренутак би нам се мешао дах и разроко бих посматрао му вид.
  • Сазнах да га никад нећу згледати, и обливаше ме зној;
  • И опет губљах свест, ко ужас да је то и стид:
  • Само бих дубоко цвилио у немогућности да сам пред њим роб,
  • И као да је неко још цвилио у мени, тако несхватљива беше та коб.
  • Реших се да изговорим ма шта, но изговарах:{S} Смрт,
  • Осврнем се на другу страну: прочитам на зиду Смрт;
  • Сећам се читах књигу: у трећем реду нађох Смрт,
  • Ма куд да се бацим, гле, само Смрт; и Смрт, и Смрт, и Смрт;
  • Једну реч пронађох силом, беше то: врт,
  • Подлегох тада без снаге: знам, ти дође ко слик на Смрт.
  • О, па ако, ако морам умрети, јер престаје ми дисање,
  • И бива испуњена пучином последња ми празнина,
  • Пошто ме изгубе из вида неће схватити ћутање;
  • Смрт, смрт, смрт, светљење, о па ако... истина;
  • О па ако морам умрети, јер престаје ми дисање
  • И престаје, у простор, мог тела споро зидање.
  • Молитва Вука
  • Одједном рука диже застор, и загледах се у зору.
  • То мислим беше први пут да се удубих у тај призор;
  • Када и на последњи јој одблес духом бих у одговору,
  • Подне већ беше прошло, ја још гледах кроз прозор:
  • Зраци су ми дубоко продирали у лице:
  • Онесвестих се опет страшно на бучни ток улице.
  • Избљувах целу прошлост по поду своје собе,
  • Руке ми беху крваве којима је нисам убио,
  • Јечао сам тада бесвесно над трагом своје ругобе:
  • Довукао сам се до албума, ту нашао њен лик и љубио:
  • Сваки други би се за то на месту моме убио,
  • А ја сам се једино у присебности својој губио.
  • Већ више дана лежах на поду, у бунилу,
  • Толико је душа моја тешко патила;
  • Све један и исти сан стајаше на крмилу,
  • И лудило је туђе развило своја крила,
  • Док се врата на соби нису отворила.
  • Кроз саму црну патњу душа је једрила.
  • Тек шкрипање ме врати до пола сна, ишчупа;
  • Не могах доћи себи, премда обамрех од ужаса,
  • И најмањи шушањ, одјекиваше у мени ко лупа,
  • И не знам чега још страшнијег презах у болу тог часа.
  • Чинило ми се да неизвесност траје од прапочетка века:
  • Тако ми вечито се јави пред оним што ме чека!
  • То беше мој пријатељ који жуђаше да ме види:
  • Погођен мојом патњом седе и плакаше,
  • Он, који негда рече да ми на срећи завиди.
  • Тешком, студеном водом тихо ме сад умиваше:
  • Некад смо се, ко дечаци, по истој речици гњурали,
  • И затим, под врбама, за истом девојком, плакали.
  • Пољуби тад ми руку и моје стопало,
  • И тешко се мрштио над својим оком, јер је плакало,
  • И сто пута поче ону мисао да говори
  • Којој бејаху онда толико бивства извори;
  • На сваку реч коју би изговорио,
  • Страшном шупљином бих му платио:
  • Само на образима ми његови влажни дланови
  • Прелажаху свежином морском као жалови.
  • Ипак у страху презах да не преживим ово у сну,
  • Где довољно ће спавање прегонити ме у труљење,
  • Када ниједном дизањем свести нећу се ишчупати том дну,
  • Већ кроз спектар разједињења завршити најзад сељење:
  • Молих га да не одмиче се, вече то, од мог спавања,
  • Те, ако примети плавило лица, сам ме пробуди;
  • Не помогне ли глас му знан, страшна ће можда шибања:
  • Јер жудим (ако оздравим) да видим је још једном како руди.
  • Први пут, дакле, спавах, не надгледајући ток живота,
  • И сањах исти баш час животни како одлази,
  • И како равнодушност, непреболна, у поруб сваки силази:
  • Освртах свој бедни лик, где љубав ми бар би сирота.
  • Кад се пробудих, видех га чак у углу
  • Укоченог, бледог, раширених очију како ме гледа:
  • Да имах само снаге, подао бих се руглу,
  • Толико мучно беху његова уста бледа.
  • Тек поможе ми да узмем супе - две-три кашике,
  • А ја се грозно згадих, упрљах његове руке,
  • Смешећи се, да ме не смути, погледа тужно у њих;
  • Боже мој, гле! па и ово малочас сних:
  • Толико ме је сад грозно срам,
  • Одвратим главу, затворим очи, и плачем сам!
  • Па ево ме, ја сам, Друже Господе, ко негда у детињства дане,
  • Премда бљујем сваки час, и руке су ми избљуване, -
  • Ти више би можда волео да је на њима крв -
  • Ја одбацујем сваку савест, рад тебе да сам црв;
  • Удицом твојом, рањеног желуца, не сносим више хране,
  • У овој мрачној соби, у акваријуму самоће, где лежим на дну у очајању.
  • Молитва, да не би било стида ни псовке,
  • За путеве на сунцу, за сунчанице, за пловке,
  • За лисице, за вукове, за јазавце.
  • И за бол, Господе, и за бол!
  • Молитва за Њега, Сунце!
  • Молитва, тим, за мене!
  • Чудом су Твојим и њој изникле вите руке,
  • Смилуј се, смилуј на моје работничке јауке;
  • Позајми застор с лица да превијем њим ове ране
  • О, када ће, кад већ једном, да крв ми ова стане;
  • Тежак је задах, тежак, што из рођене ране бије,
  • Дивно је смочити теме у поток који лије;
  • То Ти, Ти, Ти, госпођо Богородице,
  • Исцели бесомучне ране, небеска владичице!
  • Узбудљиво је гледати цвет,
  • Лагани заметак Сунца у његовоме дну:
  • смеше се уста, и дрхће рука, и свет
  • Сав као да почива на сну;
  • Још узбудљивије је посматрати лист,
  • Путеве који се разилазе;
  • Куд их то вуче облак чист,
  • Покајнике што одилазе?!
  • Не сећам се више.{S} Патим.{S} Ах, патим страшно.
  • Господе, Господе, зашто си ми врелину ову удахнуо,
  • Ја њоме љубим, ја њоме мрзим, и завидим издашно;
  • Ја бих хтео, страшно, кроз огањ свој изаћи;
  • О боже, боже, ја не љубим сад више твој свет!
  • Молитву једну за нас!
  • Вук III
  • Не, не, не!
  • Ја сам једини коме је Сунце у сну лежало на грудима,
  • Притежалошћу тешком својом уносило му у сан мучења,
  • Имађах отворене вене, засечене дубоко на рукама,
  • На кључ је била крв...
  • На кључ је у њих Сунце утеривало своја лучења;
  • И никада сувише није пекло на грудима,
  • Отицало је опет зором, котрљало се по ливади,
  • Гледах га једва разбуђен, насмејан у чуђењу;
  • Не знађах да ће потом преклати стадо јагњади,
  • И да ће звезде попрскати младошћу моје крви;
  • Ко жртва, лукавства му, бејах толико први
  • Да сам гледао за њим, још дижући сан с лица, у чуђењу,
  • Стално сам налазио траг његов светли при мом буђењу.
  • Зашто, ко прапотопски паук, лепи се за застор мог прозора,
  • Никада га, никада неће моћи пробити,
  • Ја сам најмрачније сунце иза овог застора;
  • Ни Он сам усамљеност моју више неће заробити!
  • Ја знам многа бића овде која припадају другоме звезданом колу;
  • Коња који се крећу, кроз ноћ, око другога неког сунца;
  • Ја знам планета-људи који угину у неиздржљивом болу
  • Што не сагледају Закон свој ни са једног врхунца;
  • Ја знам Месечаре и Сунчаре које привлачи тајни неки зрак и ноћ -
  • Никаква снага неће их задржати за ову земљу чудну,
  • Када их привуче кружења њиховог законског моћ:
  • Он сам притрчавао је прозору с криком у сну.
  • Нит ме је мати, ко вучица, језиком умила,
  • Нит допузих до њене дојке пијан од светлости;
  • Па ипак, погледом својим бола, потмулост ми је убила
  • Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости.
  • На сваку нову реч задрхтао бих блед
  • У узбуђењу страшном: не скрива л она Тајну;
  • Ја не трудих се никад ничим, нит спутах своју јед,
  • И само скривах поглед на светлост, Сунца, сјајну.
  • Сунце, једино теби што сам жудео бити раван,
  • Знати једну једину ствар и њоме знати све:
  • И за вратима скривен чеках рођај ти вечно славан,
  • И једино рад твога лика жртвовах оне Сне.
  • Цео дан остадох, кришом укочено мотрећи ти ход,
  • Потом бих ноћу беснео дивље, викао тајне речи,
  • И међ онима што ме коре не бих разазнао род;
  • Једино бих се трзао нагло чувши матер да јечи.
  • Као олујина, тако Сунце дивље навали кроз просторе;
  • Дотле дисах мир; залетех се страшно на прозоре:
  • Кидах застор, затварах окна, трзах нагло, пун беса;
  • Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива меса,
  • Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању;
  • И вих се по поду, црв сам не ви се тако кад у орању;
  • И Сунца ме точак згњечи, и одваљује огањ ил точи
  • Жар своју, ја познах млаз што крвљу облива очи;
  • Као олујином тако Сунцем затутњаше простори,
  • Од Њега браних стан; но крвави су сад прозори.
  • У муклој тад дивљини, мржњи, провођах грозне дане,
  • Кроз тело гризе отров, псовка и љубав облапорна;
  • И рањаве сузе јецах у час кад зора пољу сване,
  • А душу да л глође бес ил нежност неуморна?
  • Зарекох се да нећу изићи до смрти из овог мрака,
  • И бљувах на сами спомен врели победничкога зрака;
  • О, како ми је болно било у души оних дана
  • Када бих, и челом, сваку стопу познао свога стана!
  • Но одједном слободног, журног, разазнах себе пред вратима:
  • Гледам у небо, Сунце лије, по мени, гле, зрачним јатима!
  • Од светлости ме лице боли,
  • И рану ко гвожђем да ми пече;
  • Али из мене То страшно моли
  • Да и сами дах свој изрече!
  • Толико заноса и прекора;
  • Очи толико беху слепе: трепере сад од умора!
  • Још те видим, Сунце, у свом животу.
  • Погледај, моје су руке одрубљене,
  • Крв лопти на кључеве.
  • О, те руке, руке, благости дотицања!
  • Изиђох пред врата, из замрачености своје собе,
  • Да бих те видео још једном;
  • Соба је пуна крви;
  • Табах по крви расејан, као дечак кад уби свог оца.
  • Гледам те храбро, одлучно,
  • Први пут овде, под правим углом, са родне груде.
  • Да ли ће те ико погледати овако после мене;
  • Да ли си заборавио оно чиме си се огрешио,
  • Обећао си, ниси одржао.
  • Имађах шеснаест година, плаках у постељи;
  • Тад први пут одох и убих је.
  • Њене очи, њене очи, Сунце, зар их се не сећаш!
  • Умрећеш такође, распашћеш се.
  • Убих и њега, и другог њега, и опет њу.
  • Рекао си: убиј; ја немам времена, вратићу се!
  • Ниси имао снаге; заборавио си!
  • О, како си леп, ти си најлепши, заиста, од свега што сам сазнао!
  • Ниједна линија, ниједна сенка сећања: сам Огањ.
  • Јао, боже, јао, он ми је био друг; јао, боже, јао, та ја сам га волео.
  • Ево, гологлав, крв се слива из мојих уста.{S} Дижем ову унакажену руку теби.
  • О светлост, светлост, која са детињства потече; присуствовах црвеним таласима до неба.
  • Из моје крви, врелина и мука на њу су свануле.
  • Али лажи, али преваре.
  • Али одгађања.
  • Признајем ипак:{S} Побеђен сам!
  • Али подлости твоје, али несталности.
  • Поред све своје мржње, поред зависти:{S} Побеђен сам.
  • Увек ти бејах присан.
  • И онда.
  • И онда такође.
  • И када је протекла први пут ова крв из мене.
  • И када те зажелех малочас иза затворених врата.
  • Крв, крв, Сунце, дубоке сенке.
  • Експлозије, јутра, дрхтања.
  • Сунце

  • Ти, сићушни створе, како се усуђујеш!
  • Дрво те је моје одњихало на својим гранама.
  • Сунце

  • Ја сам ватра, ватра, огањ!
  • Сунце, Сунце, ватрени дотицај наш изнад рођења.
  • Сунце

  • Како је смешан и напет.{S} Да ли ико види то чудовиште!
  • Сунце, Сунце, ти ћеш умрети такође.{S} Распашћеш се.{S} Ништа то не може спречити.{S} Присуствујем твоме труљењу.{S} Али ја те волим, пријатељу, једини који те воли, који те жали, који је без руку, пљујући крв, изишао да те види.{S} Који те проклиње.
  • Сунчане лествице
  • Видећу опет оне Лествице Сунчане
  • По којима се сва Сунца дижу и спуштају,
  • Свих светова где у чашу крв ће да присване,
  • Видећу опет јутра уз њих да играју.
  • Грдна усамљена Сунца белих гледања;
  • Замућена, женка, Сунца што стално капају,
  • И једва видна, рођења плавилом ограња
  • Густо сплетеног неба, без звука да играју.
  • То море светлости, боја, спектралних вечера,
  • Наћи ћу никлог из траве при вољном врачању
  • Ил на леденом тлу оних младићких глечера.
  • Осетићу тад смртну радост поновног мучења,
  • Но нећу маћи стопалу више у дизању
  • Ни утерати међ Сунца пулс својих грчења.
  • II
  • Дигнем тад очи небесима, нада мном се плавило рађа,
  • Погледам доле: у бескрајних светлих извирања је јава,
  • И кружи маглени даљни дах, седефом, док млеко се рађа,
  • На очима руке провидне, чежњама ми заноси глава;
  • Говорим, а глас мој, са небом, ко шапатом се болним срађа,
  • Нити икада могах изрећи - колико ме тад то спасава
  • Заћутим, јер ван провидности постоји ли икоја грађа,
  • Спрам које живот овај цели изгледаће као да спава.
  • Овде ниједна зграбљена страст не прими се кореном среће,
  • Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће,
  • И од ужаса ево самог да у смрти је глувост краја.
  • Али ми за нову ону боју отвараће се очи друге,
  • И онда сваку страсну жудњу тек тад одвешће нове пруге,
  • Са мојом зрачном сузом у саму ту средину раја.
  • СОНЕТ СМРТИ
  • Па и сред огромне сале што давно већ је знана
  • Седећи непомично вребам Истрајност наспрам Смрти
  • Ја се не сећам више откад ни колко има дана
  • Да су нам погледи тако унакрсно упрти
  • Једно ће од нас истрошено склопити своје очи,
  • И кроз њих се никада неће вратити већ у славу;
  • Тада ће онај што надживи упети се да крочи,
  • Па рукама хладним да застре побеђеноме главу.
  • И то је Смрт, и то је Сунце, и то све што у страсти
  • Знам да никада не подлежу, у таквом борбе часу;
  • И да бих је први срушио напором људске власти.
  • Ал још је љубим и дахом тим свој дах нисам мешао,
  • Са радошћу сам је гледао пред тицама што пасу,
  • Пре него онај небески крик и једном сам прешао.
  • Смрт и њега нашли су онда
  • Моћне му чељусти заривене јој у грло
  • Риђа крв отиче мешана,
  • Та његова крв из уста на млазеве
  • И њена из грла потоком
  • Врата крвљу беху подупрта,
  • У собу - Сунце - није имало приступа:
  • Где живљаше Вук уистину.
  • Као олујина, тако Сунце дивље навали кроз просторе;
  • Дотле дисах мир; залетех се страшно на прозоре
  • Кидах застор, затварах окна, трзах нагло пун беса;
  • Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива меса;
  • Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању;
  • О Сунца ме точак згњечи, и одваливши огањ точи
  • Жар своју - ја познах млаз што крвљу облива очи;
  • Као олујином, тако Сунцем затутњаше простори,
  • Од њега браних стан, но крвави су сад прозори.
  • Час обнове
  • После свих вечери, враћајући се опет кући
  • Лица измученог и обливеног сузама,
  • За собом лик твој знајући како се мучи
  • Да издвоји се још једном бар над стазама:
  • Видех, о, величанственији од даљних предела,
  • Облаком у даљину већ одилазе кровови;
  • Боја: још траг ствари што је крај мене живела;
  • Тако и присталости отичу небу глухо као бродови.
  • Нити зажалих прошлост што се испразни,
  • Нити корак овај сиромаштва, ни излажење из лудила,
  • Сви ти стицаји и искуства, дакле, само линије,
  • Ја се никада нећу истрошити у казни;
  • Већ, као река својим целим током из планине,
  • Тако духом потекосмо одједном из матере,
  • Тело нам само прва брана коју гонимо
  • Снагом што стално за њим надолази.
  • Попнем ли се на планински врх рођења, да сагледам даљине
  • Или руку неку нестварну кад се појави и узбере
  • Наш сан, кога је река требало тек да полази,
  • Међ одблесцима чуда мисао се тек с болом разбере.
  • Нити опази кад река избаци тело на обалу
  • И ван живота настави своје течење:
  • Нити јој поглед у стању пратити даље
  • Линију њену успалу:
  • Већ тихо клоне с њоме општење
  • Баш на граници самој разума,
  • Лице се измени, сузно и сањиво, од датума
  • Када не протегне више тело страст већ мрмљање.
  • Загледам ли се, ево, у мирну бреговиту пољану,
  • Једно тело већ издваја се и устаје,
  • Познам тад његов лик, и линију његову знану,
  • (Док прилази) страх ме ипак да ли ће да истраје
  • У несигурноме томе корачању;
  • Гле, мој ход!{S} Погледом својим то приведем себи свој лик у незнању,
  • И насмејем се горко, колико је само лак и неизвестан
  • Као да придржавају, додиром га својим, јава још жива и сан.
  • Он оста ту нем, не усуђујући се презрети
  • Ни опсовати стварност ову крвну, ни дићи на мене руку,
  • Ни спустити поглед свој, премда стрепи да ћу проклети:
  • Не повери узбуђења јед покрету провидном ни звуку.
  • Зна да верујем у халуцинације, крвоток, ране и у јад,
  • У једног себе истинитог и неразлучног,
  • У дизања, отупљења, у неизлечиви пад:
  • Зато га, ваљда, баш на бескућства дан, спусти Бог.
  • Безвољно њему псовка појури,
  • Не знајући за руку што пружа ми се из детињства
  • Да спречи тај кобни глас и спусти длан на уста;
  • О, колико бола и старања над наступом кренулог животињства!
  • То први принцип почиње да делује
  • Над покретом сваким и нестварношћу,
  • И последња мисао не може да верује
  • Да је спречава смотра разором и жалошћу.
  • Као чун низ реку пођосмо из њеног тела
  • Успавани брзином и духовношћу дубоких вода,
  • Није ли рука њена то што од суморности и стрепње бела,
  • Облак је још с извора, и једро скромног нам брода!
  • И спусти, ево, матица до зоре тајног живота:
  • Тишину где, мир и грех, убризга распуклост густа
  • И неки страх без смисла; галије гладних срамота,
  • Ви нећете протећи никада кроз злочиначка уста!
  • Ни када, с претње, замученост ми навре очима,
  • Па она што је Нераздвојна скрије их својим рукама
  • И стрепи да ли ћу моћи да злобу своју збришем својим ноћима,
  • Или ћу отровати њом још једини спас мира у небесима.
  • Тај необјашњиви, кобни, и повратни напад удеса,
  • Каткад на један једини звук или на сувише удахнути дах!
  • Цело ми биће после дуго трпи од потреса,
  • Гле, једино њу тих тренутака од мене не беше страх;
  • Толико ме је љубила, и заптивала ми очи рукама,
  • Ил њена љубав за мном тад беше у мукама:
  • Вечерње небо одједном као црвени цвет изниче;
  • О ти, о ти, ко ми то тихо примиче?
  • Зар она, девојка, коју жељах да живи крај мене
  • Никад довољно голом, њен глас и танка половина;
  • Како је лагано ништи ноћ и шума и планина,
  • Нека је други љуби неко: тај јунак бољи од мене.
  • Не бесмо ли заједно пијани од визије
  • Да изврнута, под теменом, посматрамо небеса;
  • Вртоглавица нас занела над густо-плаве низије,
  • У стрмоглављењу заклонимо очи руком!{S} И удеса!
  • Баш тад на капцима откријемо последње стазе чудеса.
  • А када, за читав век, прогледамо доцније:
  • Увек још ту: сем као да трепавицама одахњујемо завесу,
  • Учини нам се под рубом видика све недостижније;
  • Од тога нам се расцепа глас, и затресу
  • Удови.{S} А земљи:{S} "Мајко нам, јер помеша са собом матер,
  • Не гадимо те се, нити, гутајући нас, бићеш последња звер:
  • Улазимо у тебе тужно као што изађосмо из матере,
  • То је само повратак к њој; јер нема шта да се избере:
  • До спустити и њу и себе у чашу бескрајне воде
  • Као што се спуштасмо сами у умор и зној,
  • Или висије планинске изврнуте у вир своје слободе,
  • Где потапасмо ожиљке сна раздравши плавила завој!"
  • Населих прошлост одједном војском читавом духова,
  • Запретох у тишини њен глас лишћем још свежих грехова:
  • Где год бих управио поглед насмешио би ми се њен лик,
  • А затим бих скакао ноћу чувши материн крик, -
  • Изашао бих тад из собе, смешећи се колико сам сам,
  • Сузе теку низ лице: једино за Њу што знам.
  • С висија у круг допре крик
  • Имена тог, за мене једина реч,
  • Једино име коме одазива ми се дух,
  • У свим правцима тада закорача мој лик
  • А шум корака тих не схвати даље слух.
  • Лежећи, лице замочено у свод,
  • Свег у сузама смути ме страшни јад;
  • Дозива, провидности њене, не осетих плод:
  • По рубу, свуда, искусивши глад.
  • Претрнух, зар ће изделити ме свег њен стас,
  • У болу крикнух имена њеног глас
  • Па све, што ми оде кад, врати се страсно у тај час;
  • Задрхтах, учини ми се, у даљини, њен ход!
  • И тако ме раскида и штити њен дух,
  • Ал нигде не наиђох проласка њеног траг,
  • Залуд мрвила за собом стварности крух,
  • Из сваког сна претекне покрет јој благ
  • Ал не и део тела којим пронесе овај дах.
  • Сузама врелим тако збришем јој особен лик,
  • Па, да познати је више нећу, обузме над њом ме страх:
  • Очајним, јединим, болом испустим из себе крик.
  • Тада се прене она и смешећи се гледа кроз бол,
  • Спусти ми руке на лице и утопи ме у сан;
  • Нада мном шири се осмех њен и тмура плачна дол;
  • Лијући тешке сузе тражим је кроз њен стан.
  • Прихватив најзад јој руку, као да своју не знам склопити над њом,
  • Већ пун јецаја гледам из мира њеног мени тај зрак.
  • Каткад једрима сна допловим у њу као у дом.
  • Када ме завеје плавила њених очију знак.
  • Затим је губим и нигде на њен не наиђем траг,
  • Као млака светлост, драга, у сутон се разиђе,
  • Кроз тугу моју само још корача у даљину благ
  • Тај стас, који ће негде морати да наиђе
  • На ову жудњу и на кобни овај глас:
  • "О, ти, о, ти, учешће чије заструји кад-где у мени,
  • У стварност врати лик свој сатрвени,
  • И не спречи, не спречи, једини за мене спас."
  • Јер не сметох с ума да ће наићи опет онај страшни час
  • Када ће све тело ово затрести побуна,
  • Зато с ужасом мотрим да не нестане њен мирни стас.
  • У тренутку кобноме тада за мене једини, једини спас.
  • Када би вечито хтела бити гола преда мном,
  • И корачати с рукама спојеним низ струк,
  • Пред пољаном, тако румена као да се одвија сном,
  • Ниједним покретом не бих повредио њен мук!
  • Као огледало ја бих се бавио само њом,
  • Али нека ме не остави самог у тренутку ужасном;
  • О, присна, присна, све моје мане и моје зло заборавља;
  • Осмехом, целим телом толико уме да утеши;
  • Наднесем је над своје руке и моја рука оздравља,
  • И само, повучем ли је грубо, престаје да се смеши.
  • Сада сам цео овај свет скоро напустио,
  • Чим одвојим поглед од чега - то одлази већ у линије;
  • Цео овај ред зграда што сам, од детињства, да изникну пустио,
  • Сада гледам како се у неколико вечерњих боја разлије.
  • Разиђу се тако у плавило улице драге Београда,
  • И брегови што су око њега, у шуме што су к западу још даље,
  • Свим тим једна љубав за растицањем овлада,
  • И за свим тим моја протече љубав све даље.
  • И толико дана већ како напуштају ме ствари,
  • И моја приврженост, за њих, са њима да одлази,
  • Само дубоко плави круг све даље што се шири,
  • И какав бледи одблес даљином што пролази!
  • Све мање овом свету мој дух као да припада
  • Ћас лежим, час корачам, и не чујем ничији више глас;
  • Нити ми сунце пошље руком свој поздрав са запада,
  • Само ми кане која суза, учини ли ми се у даљини њен стас.
  • Једном једином линијом потекло је, нада мном, све што је бивало,
  • То густо-зрачна река неумитно отиче бескрају;
  • Боже мој, јаву знам, али шта би са оним што се снивало,
  • Толико наше младости ком плавом отиче бескрају?
  • Плачем, јер се таквом истом линијом гордио негда њен стас.
  • Потрчим каткад сенком те чудне реке што пада по тлу,
  • Ја се не могу уморити више никада - као у сну,
  • И трчим тек да не стојим, нити познајем јаде нит спас:
  • Из дана у дан пребијам безмерне просторе,
  • Плавило одмакне одједном провидне своје засторе;
  • Само нада мном она дубоко заносна линија,
  • И сенка линије пода мном све заноснија,
  • Као да смо се хтели пошто-пото једно другом прикључити,
  • Као да је сав циљ био једно се у друго улити.
  • X ИЗИС
    1
  • То беше тамни час анђелског купања
  • Плове по дугом плавилу с крилима ко лабуди
  • При сусрету се целивају усред звезданог ћутања
  • Онај што узлети у сну од љубави се пробуди.
  • 2
  • Спава,спава.
  • Тихо се свија глава
  • Тамна над румену дојку.
  • Сенка на срце јој леже.
  • Као у шкољци сна који плови
  • Лагано је односи јава
  • Најдражу - тек из таласа - спава -
  • Венус.{S} Нестварнија но снови.
  • 3
  • Девојко сна, реци, пре него зора сване:
  • Изиђеш ли из сна, нећеш љубити моје дане,
  • Изиђем ли, од тебе шта има да остане?
  • И ви јаблани што идете све даље у висине,
  • У каквим облацима дишу раскошне ваше груди;
  • И ви јаблани што идете све даље у висине,
  • Како прозрачне и чисте мора да су вам груди?
  • При сусрету се целивате пуни звезданог ћутања,
  • Онај што се дотакне звезде од љубави се пробуди.
  • НА НЕБУ И НА ЗЕМЉИ ИЗИДА
  • Девојка драга огледа лик у води,
  • Далеке звезде зрак по њеној слици броди.
  • Да звезда знаде за љубав и слободу,
  • Спустила би се сама на ову тиху воду.
  • 5
  • Волим орача тешких руку
  • када поставља месец у њиву,
  • има сина који у пуку
  • светлу зраку уплете
  • драгом коњу у гриву.
  • АНЂЕО
  • Јутро: пушити, пушити...
  • Подне: рушити...
  • Вече: љубити...
  • Поноћ: убити.
  • Нигде зар, ни љубави, ни моћи.
  • Анђео сам у ноћи.
  • 7
  • Кроз прозор сјајна она ту ступа,
  • Њен грозничави поглед са ивице живота
  • За драгог брата који се у самом огњу купа.
  • Скоро се са лепотом њене смрти измеша његова лепота...
  • Бледа Изис, љуби и грли његову младост која пролази.
  • 8
  • Безбројна сунца у море:
  • Пада жуто лишће у груди.
  • Вече своје засторе
  • Спушта међ планине и ћуди.
  • Никад да нађеш лик тај што бежи,
  • Душо, шта зовеш ти борбом са телом које лежи?
  • Да не јеца, крв заласка, коју гледа сатима,
  • С болом крије у својим устима.
  • Дивна боја крви на небесима,
  • Слани укус крви у устима...
  • 9
  • Ноћ.{S} Боже, не спремај мени више крух
  • Већ спусти ми руку на груди
  • Да као тиха птица пређе на њу мој дух
  • Тај бескрили мој дух
  • Пре него зора заруди.
  • 10
  • Трипут је овај облак прешао преко мене,
  • Као пријатељ давни тражећи да ме позна;
  • Ако и сутра опет по моме своду крене
  • Да л ће ме наћи још на земљи лишћа, богзна!
  • XИ АЗИЈА ПУТУЈЕ
    АЗИЈА ПУТУЈЕ
  • У пристаништу светиљка се диже уз брод.
  • Мирише на натоварене овце.
  • У трбуху брода тече мрак,
  • Преко човечанства на гомили.
  • Једно другом на гомили:
  • Све је исцепано и дроњаво на њима.
  • Смрди горе но овце на крову.
  • Ваш коју жена баца са себе пада на ону другу;
  • Говоре у глас; нико не зна да ли је тужан.
  • Вода је љубичаста,
  • Један велики брод црвених димњака туда пролази.
  • Заједно овде, људи, и ваши, и пацови,
  • Полурођени, скоро умрли
  • Једући једне друге путују (купус, коза и вук).
  • Град почиње да се расветљава,
  • Његове планине плове по води, спуштене из облака.
  • Риба јури кроз таласе.
  • Природа ту уистину дивна.
  • И
  • Црни брод пун Азије која путује.
  • Жене Курда, деца из Анадолије, Азија која се буди,
  • Која спава.{S} Једни иду у Бергам, ту близу,
  • Други се враћају из Ефеса, ту близу,
  • Долазе из Авганистана, из Кине, са Хималаја.{S} Верују у Бога.
  • Место да једу, они верују.
  • Ефес!{S} То сећа на шолу, страх да се не задоцни.
  • Резанје монограма по клупама.
  • Бергам!{S} Музеј у Берлину, цео храм, цела Грчка у једној сали.
  • По целом мору мирис оваца из Бергама.
  • Јести њино месо.{S} Имати горушицу.
  • Верују у Бога.
  • Жена завлачи руку другој жени међ плећи.
  • Чеше је.{S} Ова ће нју.
  • Ваш се завлачи међ нокте.
  • А та је варош страховито богата.
  • Грожђе, вино које се плави, свила и вуна.
  • Људи под сеницама, у кафанама, на дну ханова, пију.
  • Банке са огромним капиталима,
  • Трамваји које вуку коњићи, берза,
  • Расточени камиони, шофери, амали, бескрајни ханови,
  • Каравани, и кише чекова и банкротства и срећа,
  • По улицама цркавају људи;
  • Једва пронађу смањено тело у маси крпа,
  • Цркло од глади, колере, куге, тифуса.
  • У дну стомака и бешике, још као жижа чкиљи вера у Бога.
  • У хамамима је врела магла,
  • У полумраку мирише камен и мокри црвени и жути убруси.
  • Камиле, ту близу у ноћи, спавајући и сањајући, јече,
  • Оне се рађају, иду, сањају о женки, цркавају.
  • Камилари су уморни, мршави,
  • Њина земља је за њих вољена, обична, позната,
  • За мене неспособност и да је замислим
  • С главама на трбуху камила, они сањају о неким успаваним селима.
  • Људи у трбуху брода, гладни, мршави, вашљиви, разговорни.
  • Људи не једу ништа; они верују, путују.
  • И више но што оне желе, они своје дају овцама,
  • Ради овог лоја и ове смради.
  • Смирна!{S} Смирна је тамо на обали мирисна.
  • По блату и мокрини, кроз мрачно двориште хана, до магаза,
  • Брда најдивнијих ћилимова.
  • Затим ту једна светиљка,
  • Један тамни човек, клатећи се, пева.
  • Кад чује кораке, он заћути,
  • Не мисли ништа, не миче се, моли.
  • Умреће у овој невероватној Смирни, дивној,
  • Поједен више од мољаца него од црви.
  • Азија преко њега прелази, путује, спава.
  • Најзад тај брод нестане на пучини,
  • Чак се ни светиљка више не види.
  • Рекло би се да то и не постоји, да је немогуће,
  • То богатство, та лепота, та беда и тај смрад,
  • Та гомила која ври и крешти у помрчини,
  • Како би било добро да је све то само сан.
  • II
  • Али се други брод већ пуни у пристаништу;
  • Као шљунак кроз чељуст дизалице
  • Сручује се у његов трбух:
  • Нова гомила људи, стоке, воћа и пацова,
  • И крпе, и смрад, и свраб, и бацили колере и сифилиса,
  • И ране од губе скривене под крпама,
  • И очи велике, дивне, љубичасте маслине
  • Очи азијатске; јединствене главе младића и девојака,
  • Као воће и огледала прашином и знојем замагљена.
  • Затрпани, загубљени под крпама, сексови који живе пригушено,
  • Као куге, као бољке и жудње,
  • Или као рађање сунца под још прљавим облацима.
  • То је нова гомила Азије која путује.
  • Једно девојче, дивно и страшно
  • Са својом процепаношћу међ ногама,
  • Спустило главу у крило матере и сања у помрчини;
  • Не зна да верује, не сме да верује, јер је жена.
  • Њени снови су као снови камиле:
  • Сања да једе, да је нашла провидну крпу,
  • Да је неки младић ударио песницом међ ноге,
  • Тај удар од кога крикне ужаснута и задивљена.
  • Онда старац броји наглас своје пијастре
  • Сви говоре углас.
  • Неко дува у фрулу.
  • Помрчина.
  • Смрад страшни.
  • Деца се ослобађају међ колена мајкама
  • Горе на крову волови и овце тако су тесно,
  • Само три Курда, наслоњена,
  • Ћутећи најпре чекају да се појаве звезде,
  • А онда један другог плаше причама
  • О уроцима које ждеру утробе,
  • О јерменским клетвама,
  • О крви што пође однатрашке жилама.
  • Брод је препун изгледа да ће потонути,
  • Још у пристаништу,
  • Он плови лагано,
  • Вода му допире скоро до врха.
  • Из Смирне, мирисне Смирне, чују се грамофони,
  • У баровима, другом спрату, у пристаништу,
  • Дроље играју између себе,
  • Морнари гледају, смеју се,
  • На броду се одједном то више не чује,
  • Они су гладни, верују.
  • Све више под тежином помрчине,
  • Лагано,
  • Њишући се,
  • Брод је све даље
  • Натоварен Азијом, кугама и вашкама,
  • Натоварен свим што је страшно а није сан.
  • ОН одлази у ноћ,
  • И наскоро се ништа више од њега не види.
  • III
  • А Смирна је огромна, хилјаде и хилјаде у њу стану,
  • Из Брусе, из Ефеса (то сећа на храмове и скамије).
  • Чак из Кантона и са врха Хималаја,
  • На камионима што се распадају,
  • На камилама, пустињским сањалицама,
  • На црвоточним баркама, долазе.
  • У крпама,
  • Заборављеним, баченим, у отпацима од купуса,
  • Воћа, трулог бостана, хиљаде се рађају.
  • Тамо где ни пацов не би тражио гнездо,
  • Светлост први пут умије очи деце.
  • То је једно огромно пристаниште,
  • Као сва огромна пристаништа,
  • Као Марсељ, Напуљ, Сан Франциско, Хонг-Конг.
  • Преко кога се човечанство прелије, као вода која надолази.
  • Мајке остају исцрпљене,
  • Оне се и не макну из своје крви,
  • Не знају шта ће са толиким крпама,
  • Са толиким породом, који одмах путује, говори, мисли.
  • Они што су дечаци, почињу да клањају,
  • Девојке да сањају ударе песницом.
  • И сви да једу труло воће, овчију утробу, овчију крв,
  • Размиле се по пољу, Малој Азији, Азији, по снеговима.
  • Свуда где се може стати,
  • Газе по води,
  • По трњу,
  • И да до облака постоје степенице, пошли би по њима.
  • Из ханова, рупа, магаза, згаришта,
  • Са осталим ђубретом такође,
  • Каналима,
  • Цуре у пристаништа
  • Са пацовима заосталим у оделу, у крпама, са вашима у длакама.
  • Они упадају у бродове.
  • И тек се раније изгубише на пучини,
  • А већ, се пуне нови, трећи, четврти, пети,
  • Овце силом морају да довлаче (оне би да остану у завичају),
  • Људи упадају сами,
  • Тискају се, лармају, пресипају се у трбух лађе
  • Тамо је помрчина страшна,
  • Једни друге газе,
  • Не тиче га се да ли је већ неко легао,
  • Они седају по њему,
  • Тешко падају на његов трбух
  • Смрскавају губицу заспалих.
  • Онда испражњују утробу, међ крпе, у помрчини.
  • Задах је гори од задаха оваца.
  • Азија се сручује у овај брод.
  • У помрчину
  • Негде полази, негде жели.
  • Ноћ је прождире - аждаја.
  • Тако се изгуби брод у помрчини
  • Као да га није ни било.
  • А то је стварност, не сан.
  • IV
  • Бродови који одлазе и који се не враћају.
  • А Смирна остаје на обали,
  • Дрхћући од запаре, од светине,
  • Од тешког, огромног богатства.
  • Њене увале тако пуне грозних винових лоза.
  • Тако равнодушне на вику -
  • Амали и грамофони.
  • Рекло би да су се спустиле са свода.
  • Њене увале тако пуне грозних винових лоза.
  • Таква тишина долази од горе,
  • Такав ужас остаје доле по тлу;
  • Пучина тако огромна, црна, безмерна;
  • Бродови се тако изгубе у тмини, нестају као авети;
  • У души је све тако тамно, пусто -
  • Можда и зато, можда и не зато! -
  • Тако тужно, смешно, бесциљно,
  • Да све изгледа неразумљиво,
  • Грдобно и неразумљиво.
  • Пучина, 1931.

    XИИ БИТИНСКИ ПАСТИР
    БИТИНСКИ ПАСТИР
  • Изнад оваца само тешка планина,
  • Битинија са својим бреговима,
  • Велико вече Азије које их косо преклопи,
  • Лист књиге коју ветрови читају,
  • Далеки дах мора и острва што се стресају.
  • Силазе, тако, падинама Битинског Олимпа,
  • Безбројне, незнатне, ужурбане као мишеви,
  • Ради торова покрај Брусе,
  • Ради збијености која штити од вукова.
  • Најпре једно огромно стадо: хиљаде и хиљаде оваца,
  • Клатећи вруће, набијене мешине млека -
  • За њима јагњад омађијана -
  • И овнови, у истом ритму, мужјаштва и своја звона.
  • Очи им сјаје у вечери пламичцима,
  • На ногама тако танким, тако неспретним, рекло би се да храмљу.
  • А онда, скачући с бусена на бусен, низбрдо,
  • Искрсну он огрнут преврнутом кабаницом,
  • Као месечина, скачући низ брегове,
  • Звезда, што се са неба самих скотрљала.
  • Човек као сви други људи,
  • Пастир као сви други пастири;
  • На небеском би прстену био сјајан, у ноћи, међ брдима изгубљен.
  • Младић, без нарочитих мисли, без чуда,
  • Просто напросто, младић огрнут кабаницом.
  • Само глава тамна, од сунца препланула,
  • Само очи, ноћи и ветру отворене.
  • "Зовем се Селим.{S} Родио се у Босни.{S} Гоним триста оваца.
  • Говорим ови језик, и многи су наши ође у брдима,
  • Ил су у Бруси дућанџије.
  • Од Ливна сам.{S} Десет годишта да пољану нијесам видио,
  • Ни гору око Гламоча.
  • И тамо сам чувао овце стричева.
  • "Земља је ко земља,
  • И у овој ође има воде и снијега, и кртола, па доста,
  • А јагње које чувам, дижући га до овце,
  • Кољу ко и ође,
  • А онда је свеједно за чији нож и трбух чији.
  • "Да, нежењен!{S} Чиме бих то чељаде преранио;
  • У којој постељи да ме чека,
  • И пошље чије, моју главу да загрли?
  • Једном је пришла једна ђе сам спаво,
  • И била тиха и слатка ко мехлем,
  • И суза за њом ми останула,
  • А ипак сам је у ноћ одгонио.
  • "Јер ја сам чојек, а жена ти је жена,
  • И пошто си је већ имо,
  • Са несрећом је боље у постељи но с њом,
  • Јер вечери су дуге а треба живјети са својим мукама,
  • Провести са својим бригама;
  • И доста је бројати њих, ко овце да се не загубе.
  • "Времена су се промјенила, и више није ко што је било.
  • Ја сам битински чобанин, ал знам да је с ову страну Америка, и с ону Кина,
  • Да једни трче за овцама и други за машинама,
  • И да људи увече броје овце а ноћцу броје бриге.
  • "Ја сам овчар, али шта све то значи?
  • Овчари не свирају више фруле као некада,
  • Овчари свирају у своје несреће,
  • И ништа више није ко што је било, јер зашто би и било:
  • И ништа више не одговара оном што представља.
  • Ни то да чувам овце под Олимпом, кад овај уствари није Олимп.
  • "И знам да је грамофон кутија,
  • Да ако разбијем постоји један други;
  • И ја више не верујем и не клањам.
  • "И ја више нећу имати сина,
  • Јер ни отац мене није морао имати,
  • Јер један роб не мора рађати другог,
  • А слободан чојек довољан је сам пред вјачношћу.
  • И нећу отићи у Америку,
  • Јер бих и тамо чувао овце;
  • И знам да, што једном треба и хоћу да учиним, учинићу."
  • Тако говори један младић, огрнут ноћју и кабаницом.
  • Под планинском вејавицом,
  • Под небом оштрим, тамним, хладним,
  • Котрљајући се за овцама низ брегове,
  • Незнатан, бедан, сићушан, изгубљен,
  • Скоро без мисли, скоро без чувства и без ужитака,
  • Без везе, скоро глуп, скоро идиот,
  • Драги камен испали са небеског прстена,
  • Откотрљан по овим пространствима Битиније,
  • По овој Малој Азији и Олимпу,
  • Као да је било где другде;
  • Са небескога прстена којим сваку ноћ
  • Једна несрећа света другу верава.
  • И тако говори, као што би и макоји други
  • Сводио своје речи и своју крв низ брегове.
  • На броду "Џул-џемал", фебруара 1932.

    XИИИ ПРЕВОДИ
    СОНЕТ ЈЕЛЕНИ

    Господину Дамњановићу, проф.

  • Као сасвим стара, украј огња сјајна,
  • Вечером спрам жиже, седећи с вретеном,
  • Кашћете, певушећ', душом занесеном:
  • "Ронсар ми је пево, док још бејах бајна."
  • А служавка ваша подижући главу,
  • Отежалу, саму, од напорна рада,
  • Пренуће се на глас мог имена тада,
  • Славећи вам име уз бесмртну хвалу.
  • Ја под земљом бићу, без кости, утвара,
  • Лежећи у тами коју мирта ствара:
  • Ви чучећ' крај огња, старошћу сирота,
  • Жалећ' моју љубав и презрење своје.
  • Жив'те, не чекајте да се дани броје:
  • Берите још одмах цветове живота.
  • Ница, 1917.

    Пјер де Ронсар

    БРИСЕ МАРИНЕ
  • Тело је тужно, авај! а све књиге већ пробдивене
  • Одбећи! одбећи тамо! осећам и тице су занесене
  • Што су међ непознатом пеном и небесима!
  • Ништа, ни стари вртови огледани у очима
  • Неће задржати то срце док се натапа у море,
  • О ноћи! ни пуста светлост лампе кад горе
  • Над хартијом ми празном коју још белина брани,
  • И ни млада жена док дојком чедо храни.
  • Отићи ћу!{S} Стимер клатећи своју катарку,
  • Подигни сидро најзад за ону егзотику јарку!
  • Досада једна, ојађена свирепим надама,
  • Верује још у последње здрављење марама!
  • И можда су катарке, позивајући олује
  • Од оних које над пропасти надвију бурне струје
  • Изгубљени, без брсног острвља, и без једара, о без једара.
  • Али, хеј срце моје, чуј песму тих морнара!
  • Стефан Маларме

    СЕНСАТИОН
  • Вечера плавих летњих ићи ћу стазама,
  • Убадан од класја, газећи једва видну траву:
  • Сањар, осећаћу свежину по својим стопама,
  • Пустићу ветар да купа откривену ми главу!
  • Нећу мислити, никакве нећу изражавати ствари
  • Ал’ у душу, неограничена љубав пеће се, узбуђењу;
  • И ићи ћу далеко, далеко, као чергари,
  • Кроз природу — срећан, као да одлазим уз жену.
  • Артур Рембо

    ПИЈАНИ БРОД
  • Како силажах онда ленивим Рекама,
  • Ја не осећах више вођство аласке снаге:
  • Пискави Јукони сматрали су их метама,
  • За обојене греде приковавши их наге.
  • Ни до каквих посада мени не беше стало,
  • Носач фламандског жита или дебеле свиле.
  • Кад с овом аласком буком беше већ престало,
  • Да сиђем где сам желео Реке ме пустиле.
  • У клопотању бесном необузданих плима,
  • Ја, зимус глувљи но су мозгови дечији,
  • Јурих, и ни на којим откаченим Копнима
  • Не претрпе се нигда хука победничкији.
  • Бура је благословила моја приморска буђења,
  • Лакши од плуте играх на плећима од валова
  • Котрљачима што их зову вечним, жртава и топљења,
  • Десет ноћи, не жалећи блесасто око фарова.
  • Дивније но што је деци месо опорих јабука,
  • Борову љуску проби водено зеленило
  • И од плавих масница винских и од избљуваности мука
  • Опра ме, растурајући далеко котву и крмило.
  • И отад сам се купао у певању
  • Мора у ком звездани и млечни натапају се трази,
  • Прождирући зелене азуре где, у посмртном пливању
  • Опчараноме, неки дављеник замишљен слази.
  • Ја знам неба цепана од муња, и знам водених труба
  • И сударе и матице; знам за вечерње хриди,
  • Пијану и усхићену зору ко народ читав голуба,
  • И видех каткад оно што човек мишљаше да види:
  • Ја снивах зелену ноћ засењених снегова,
  • Пољупце што лењо се пењу у зеницама мора:
  • Оптицај оних бескрајних сокова,
  • И жуто и плаво буђење певајућих фосфора.
  • Ја сам пратио месеце пуне, као бачија
  • Раздражених, таласања против гребена,
  • Не помишљајући да може од обасјаних ногу Марија
  • Бити губица Океана сипљивих разбијена;
  • Глечере, сребрна сунца, сводове усијане,
  • Језива наседања по смеђим заливима
  • Где џиновске змије од ваши прождиране
  • Падају с дрвета у грчевима, са црним мирисима.
  • Хтео бих ето показати деци та позлаћења
  • Валова плавих, те рибе златне, те распеване.
  • Пене ми у цвету благословише одлучења,
  • И с часа на час сазнавах за ветре неисказане.
  • Слободан, пушећи, дигнут маглом над морима,
  • Ја који пробушивах небо као зид од пурпура,
  • Који носи, неописано слатко добрим песницима,
  • Оне лишаје сунца и балављења азура,
  • Ја видех острва сва, архипелаге звездане
  • Чија се неба бродару шире у помамности:
  • Да л спаваш ту, и скриваш се у ноћи те бездане,
  • Милионе златних птица, о ти будућа Крепкости?
  • Али, заиста, доста сам плако.{S} Растужујућа је зора,
  • Сваки месец је грозан, горчином сунца горе.
  • Опојним обамрлостима, љубав, надмела ме опора.
  • О, нек распукне се ова већ лађа! о, нека одем у море!
  • Али, заиста, доста сам плако.{S} Растужујућа је зора,
  • И хладна рупа где, у залазак балсамски,
  • Једно дете чучећи, и растужено, спушта
  • Брод свој, слабачки, ко што лептир је мајски.
  • Не могу више, о таласи, купан чежњом вам што умара,
  • Отети траг лађе од носача памучних стокова,
  • Ни прећи охолост страшну застава и пожара,
  • Ни пливати под грозним оком понтонских мостова.
  • Артур Рембо

    РУКЕ
  • Лјубите руке своје да засјаје вам једног дана,
  • Прескупо никада доста није рука вам намирисана.
  • Гајте их.{S} Болне нокте њене пажљиво срежите,
  • Турпије за њих већ нема сувише превите.
  • Господ сам даде рукама плодност чуда да скривају,
  • Србрни снег кринова узеше Серафинима.
  • У врту пути оне као једнака два цвета цветају
  • А крв руже је под њеним њежним ноктима.
  • Протиче венама њиним мистично пролеће
  • Где бежи љубичица, где различци се смеше;
  • У линијама длана усевско спаваше цвеће;
  • И крајње тајне духа руке очима реше.
  • Највећи сликари беху у њих заљубљени,
  • И сликари руку беху највећма жуђени.
  • Као два бела лабуда руке једна ка другој плове,
  • Два једра по мору мешајућ тамну бледоћу,
  • Спустите л' своје руке у сребрне вирове,
  • И убруса спремите им меких с ароматима чистоћу.
  • Руке су човек као што птице су њина крила;
  • Руке у рђавог су сличне пустошном тлу и горама,
  • А смерних старица с чијег вретена истиче свила
  • Даду да им се прочита мудрост исписана међ борама.
  • Руке орача и руке у морнара
  • Показују златну небеску жегу под тамном кожом свеца.
  • Крило галеба још на мирис таласа заудара
  • И руке Богородичине увек чувају целов месеца.
  • Најлепша рука каткад најцрњи занат деље,
  • Најсветије беху руке дрводеље.
  • Руке су ваша деца и две близнаке сестре;
  • Десет прстију су им синови, исто их прати надање;
  • Бдите над њиним играма, припазите да се не жестре,
  • И до најкрајнијих ситница мотрите њино владање.
  • А ви велите, о ви који презирући оруђа
  • Огледате тугу своју у реци плача туђа,
  • Старче, чије су косе забелеле сасвим у дану,
  • Младићу, очију божанских из којих љубав свану,
  • Тиха жено, која са анђелима мешаш своја сањања,
  • Тешкога срца каткад у дну чудних смркавања,
  • Не помишљајући да у рукама самим вашим цвета чврстина,
  • Сви ви велите: „Господе, где дакле је, ваистина,
  • Исцељење, јер неизмерне су нам ове муке?“
  • Та у вашим је оно баш рукама, та оно је саме вам руке.
  • Жермен Нуво

    ЂОРЂИЈА
  • Ја не спавам, Ђорђиа
  • Ја бацам стреле у ноћ Ђорђиа
  • Чекам те Ђорђиа
  • Мислим Ђорђиа
  • огањ је као снег Ђорђиа
  • ноћ је моја сусетка Ђорђиа
  • слушам све звукове без изузетка Ђорђиа
  • видим дим који се пење и који бежи Ђорђиа
  • крадем се кроз сенку Ђорђиа
  • трчим, ево улица предграђа Ђорђиа
  • Ево једног града који је исто
  • а који не познајем Ђорђиа
  • журим се ево ветра Ђорђиа
  • и хладноће и тишине и страха Ђорђиа
  • бежим Ђорђиа
  • облаци су ниско пашће Ђорђиа
  • пружам руку Ђорђиа
  • не склапам очи Ђорђиа
  • зовем Ђорђиа
  • вичем Ђорђиа
  • зовем Ђорђиа
  • зовем те
  • хоћеш ли доћи Ђорђиа
  • скоро Ђорђиа
  • Ђорђиа, Ђорђиа, Ђорђиа
  • Ђорђиа
  • не спавам Ђорђиа
  • чекам те
  • Ђорђиа.
  • Филип Супо

    РЕЧ НАЂЕНА У ПАСКАЛОВОМ ОДЕЛУ ПОСЛЕ ЊЕГОВЕ СМРТИ
  • Лета господњег 1654
  • Понедеоника 23. новембра дана светог Климента, папе и мученика, и свих других из Књиге Мученика,
  • Уочи светог Хризотена мученика и других.{S} Отприлике од десет и по часова увече до пола часа отприлике после поноћи.
  • ОГАј
  • Боже Аврама, Боже Исака, Боже Јакова, не филозофа и научника.
  • Извесност.{S} Извесност.{S} Осећање.{S} Радост.{S} Мир.
  • Боже Исуса Христа.
  • Деум меум ет Деум веструм.
  • Бог твој биће мој Бог.
  • Заборав света и свега осим Бога.
  • Долази се до њега само стазама Јеванђељем
  • Величина људске душе.
  • Оче праведни, свет те није знао, али ја сам те знао.
  • Радост, Радост, Радост, сузе од радости.
  • Од тог сам се одвојио.
  • Дерелиqуерунт ме фонтем аqуае вивае.
  • Господе, зар ћеш ме напустити?
  • Нек нисам вечито одвојен од њега.
  • Такав је живот вечни нека те знају једини Боже истинити и онога кога си послао И. Х!
  • Исуса Христа
  • Исуса Христа
  • Одвојио сам се од њега, Боже, одрекао га се, распео.
  • Нек нисам никад одвојен од њега!
  • Сачувати се он може једино стазама Јеванђељем проповеданим.
  • Одрицање потпуно и слатко.
  • Покорност потпуна Исусу Христу и моме директору.
  • Вечно у радости за један дан упражњавања на земљи.
  • Нон обливисцар сермонес туос.{S} Амен.

  • Distant Reading Министарство културе и информисања Републике Србије ЈеРТех - Друштво за језичке ресурсе и технологије Универзитет у Београду UNILIB.RS Creative Commons License © 2018 - 2020