Растко Петровић : Откровење : стихови и проза

I — Југовић
  • И залете се оклопник у жару,
  • На љутом белцу и са копљем плама,
  • Јури и бије и под собом слама,
  • Док песму кликће убојну и стару.
  • Песма се бесна заковитла тада,
  • Са вриском коња и дрхтајем пути,
  • Ка небу врелом откле зраци жути
  • Сипају огањ и бол вечни пада.
  • Јури, а с копља крв црвена капа;
  • Давно је сусто и усклик се стапа
  • С последњим дахом и грчем што мрви
  • А кад му мати диже калпак с главе
  • Бескрајно добре виде очи плаве
  • И горак осмех и млаз црне крви.
  • II — Бошко Југовић
  • Зарили су снажне прсте усред меса,
  • Набрекнуле су мишице до бола,
  • Упише поглед пун мржње и беса,
  • У задњој борби деца јоште хола.
  • И огњем дишу сунчанога шара
  • И своје мржње.{S} Крст јабуке бљешти
  • Заставе свете.{S} Тад коњица стара
  • Јурну а под њом са пољана трешти.
  • Па кад грунуше ко стопљена лава
  • Прсима коњским и штитов'ма, страва
  • Овлада пољем, јаук, смрт и трка.
  • Са копљем дугим: стегом што се њише
  • Оклопник каса и кликће све тише
  • Док с чела капа крв врела и мрка.
  • III — Милан Топлица
  • Устремише се раширених плућа
  • Дивови бесни; сред подневних зрака
  • Ко пожар гори.{S} Кроз тело јунака
  • Крв жудна боја зажарена кључа.
  • И при судару штитова од туча,
  • Одјекну поље а мишица јака:
  • Рве и кида; свуда сама рака
  • Где пала сине, сјајна као луча.
  • А кад задњи зраци на крваво снопље
  • Падоше, Топлица, наслоњен уз копље
  • Умирућ се пита, блед с дубоке ране:
  • Да л' залазећ с неба: сунце ил' слобода
  • Чини те изгледа, вај, ситничка вода
  • Ко крв која броди, без снаге да стане.
  • КОСОВКА
  • Свршила се битка.{S} Изгинули леже
  • Витези старински.{S} Сломљени панцири
  • И секире тешке.{S} Јата птица беже.
  • Ноћ је летња, врела.{S} Свуд се самрт шири.
  • Из гроба слободе букнула је слава.
  • Сред шуме копаља, јунак снажних груди,
  • Отвореног ока, са челенком спава;
  • Нема почива Милош украј својих људи.
  • Крај њега је локва проливене крви
  • Истекле из срца уморног, кад смрви
  • По хордије турске, и цара јој узе.
  • А Косовка млада виде где се гасе
  • У њој жарке наде и будућност расе;
  • Са њенога лица капале су сузе.
  • КОСОВСКА НОЋ
  • Ноћ је сасвим црна, помрчина пала,
  • Ко покров на тела непомичних леса,
  • На поприште тужно прохујалог беса,
  • Ко граница дана слободе и зала.
  • И пролећу врани изнад тамних гора,
  • Црне птице носећ у гвозденом кљуну.
  • Златне, свете бурме, ратника што труну,
  • Љуб'ма које чезну усред пустих двора.
  • Месечина склизну с застора ко свила,
  • Прнувши под њоме, с гавранових крила.
  • Огромна и страшна сенка пољем паде.
  • Свуд оружје сину: штитови од меда
  • И секире туча; а месец се згледа
  • У просутој крви и ужаснут стаде.
  • ЈУТРО
  • Свиће прво јутро, после боја грозна;
  • Госпа млада, нема, по бојишту ступа;
  • Заставе и чалме, све се крвљу купа;
  • Косово Пољану, вај, ко ће да позна.
  • У згаженом класју, у крвавом зрну,
  • Угледа витеза, чије мрке прси
  • Грлила је негда; косе што бој смрси,
  • Подвила је она под челенку црну.
  • Сва сад ево грца; па док је у студи,
  • Пре но сузе навру, оне се сред груди
  • Кристалишу горке, а душа је ова
  • Замочена у бол.{S} Скупивши сву снагу
  • Она сав свој живот, грлећ главу драгу,
  • Умирући стопи у бујицу снова.
  • У НОЋИ
  • Плачева гле, девет допреше ми ноћу,
  • Плачева вај, девет снаха Југовића,
  • И девет је суза кануло на плочу
  • Мермерну, врх гробова напаћених бића.
  • И тих девет суза пламте ко јад први
  • Високо ка небу и све огњем руше,
  • Ко глас из пустиње што пороке мрви,
  • Ко витеза, давно изгинулих, душе.
  • Сковаћемо из њих, жедни васкрсења,
  • Пламених мачева девет, и знамења,
  • И девет штитова и девет панцира.
  • Јурнућемо тада кроз шуме огњене,
  • Оквашени крвљу, сламајући стене,
  • Пакла праведника, жељних вечног мира.
  • Ница.

    КАД ПАДНЕ БУРМА ЗЛАТНА — Јади јунакови — 1
  • О травице зелена, зелена, зелена,
  • Где сам брао селена, селена, селена,
  • Тобом прође прелепа, предобра, премила,
  • Па је мене гледала, гледала, љубила.
  • 2
  • О травице зелена, зелена,
  • О девојко верена, верена,
  • Кад би била предобра, премила,
  • Мене опет љубила, љубила.
  • 3
  • О травице зелена, ој,
  • Реци где је жељена, ој,
  • Имај за ме милости, ој,
  • Моје срце жалости, ој!
  • 4
  • Дај ми, траво,
  • Око плаво,
  • Девојчицу
  • Несташицу.
  • 5
  • Траво,
  • Траво,
  • Душо,
  • Моја!
  • 6
  • Ој,
  • Ој,
  • Ој!
  • 7
  • Траво,
  • Траво,
  • Душо,
  • Моја!
  • 8
  • Дај ми, траво,
  • Око плаво,
  • Девојчицу,
  • Несташицу.
  • 9
  • Да пољубим, моја траво, ој,
  • Да пољубим око плаво, ој,
  • Имај за ме милости,
  • Моје срце жалости!
  • 10
  • Ој травице зелена, зелена,
  • И девојко жељена, жељена,
  • И мој вранче превити, превити,
  • Ја ћу себе убити, убити!
  • 11
  • О травице зелена, зелена, зелена,
  • Где сам брао селена, селена, селена:
  • Ту ће гроб ми копати, копати, копати;
  • Да л' ће когод плакати, плакати, плакати?
  • 12
  • О травице, о травице, о травице, ја ћу се морати убити!
  • ГЛЕДАЈТЕ БОЗИ!
    Августину Ујевићу
  • Делијо, делијо, који коње зобаш,
  • Делијо, делијо, до тебе сам дошао.
  • Житна сам поља косио,
  • Српом сам пута крчио,
  • И прсима га ширио,
  • Делијо, делијо, јуначе!
  • - Реци ми, млади јуначе,
  • Где су ти отац и мајка?
  • - Отац је у новој ковници,
  • А мајка у новој одаји!
  • - Реци ми, реци, јуначе,
  • Где су ти отац и мајка?
  • - Отац ми кује мачеве,
  • Мати ми пређу испреда!
  • Ко тур што гази пландиште
  • И крпи зреле класове
  • И као чопори зуброва
  • Тако сам до њега дошао
  • И руку сам му спустио
  • На чврсто плеће дечачко.
  • - Реци ми, реци, јуначе,
  • Од ког си рода, од кога?
  • - Бози су моји дедови,
  • И родитељ је громовник
  • И браћа су ми овчари
  • А мајка земља мокра је.
  • Целивао сам га на уста,
  • Целивао сам га у раме,
  • Целивао сам га на прса,
  • На оне прси младачке,
  • И коње сам му зобао
  • Са зрелим житом ражаним.
  • - Делијо, делијо, делијо, јуначе,
  • Води ме оцу и мајци.
  • А кад сам до њих пришао,
  • Капу сам о тле бацио,
  • До земље сам се пригнуо
  • Па сам кликнуо охол и млад:
  • - Гледајте, бози, бози срдити,
  • Мене јадника, мене бедника.
  • Немам до паса, паса кована
  • И до младости, и до очију
  • И до очију, бози, зелених!
  • И ко тур мрки, преко пландишта,
  • Кроз житна поља ево долазим,
  • И газим класје и зрна газим.
  • - Гледајте бози мене младића!
  • Прву сам куку просуо,
  • Другу сам купу испио,
  • Трећу сам купу разбио!
  • Где паде бурма златна
  • И невестинска румен
  • И снежност деверског платна
  • Све прође кроз ноћ и пламен
  • А све то беше тамо
  • Рођено наше село
  • Још одсев који само
  • Расветли мртво чело
  • Где поред плавих вода
  • Ко стаза до самог свода
  • Даровско платно бело
  • Сад сенке преубаве
  • Отаца наших венца
  • Не скрију жар дубраве
  • Јер златна бурма страве
  • Заблиста с дна студенца
  • Сватовска ружа вене
  • У крилу пусте жене
  • Кроз цело јарко вече
  • Крај ногу врело тече
  • Под главом студен камен,
  • Амен, Амен.
  • ДЕВОЈКА У ПОЉУ:
  • Падају млади откоси
  • У сенку што их односи
  • Посу се небо мртвима
  • И тамно поље звездама
  • По недозрелим класима
  • А сенка све то односи.
  • КРАЈ ЊЕ, МЛАДА ЖЕНА ГЛЕДАЈУЋИ ПУТ ГОРА:
  • Нит чујеш напев из древног луга
  • Нит шапат река, нит жубор јела,
  • На небу леже мртва тела
  • На земљи само силна туга,
  • На руци пришт, под руком куга.
  • МЛАДИЋ СКРИВЕН У СЕНЦИ:
  • А сада лежем крај реке,
  • Узглавље траве су меке
  • Слушаћу мисли далеке
  • Ко песму реке далеке.
  • Свијетла Даница
  • Тканица света
  • Цвати у шарном
  • Пољу васионском
  • У красним војницама
  • Цветеће цвасти.
  • Човек просу крсну ватру
  • Посече га гром по врату
  • Амин, амин, амин, амин,
  • Човек просу крвцу брату
  • Пресече га змај по врату
  • Амин, амин, амин, амин.
  • Пресече га змај по врату
  • Амин, амин, амин, амин.
  • Јер вас храни млеком нирванијем
  • Која тече кроз етирне дојке
  • Са рујнога пољупца живота
  • Квардо - глави - вражји - бубо очи
  • Кроз Даницу мед и огањ точи
  • Погоди га међу очи
  • Отац ходи мртав син
  • Амин, амин!
  • Колико је у слободи слова
  • Толико је у светлости боја
  • Рујна боја на оном барјаку
  • Сиње горе на твоме јунаку
  • Мора да чудан кишан дан
  • Војнику у земљи када стран
  • У друштву оних који кољу
  • По моме светом пољу
  • У тој блатној паради
  • Гледај како корачају млади
  • Можда некоме лепи, можда некоме драги
  • Џелати у тупој шупљини наги
  • По моме светом пољу.
  • Шта ти кажу њине очи,
  • Ове очи?
  • Усред ноћи кад су пали
  • Кад су пали
  • У планине
  • У спарине
  • У дивљине и тишине, у тишине
  • У тишине и спарине, тебе није,
  • Мој делијо, моја дико, ти незнани,
  • Душо драга у дивљини...
  • Кад су пали, кад су пали
  • Нису знали
  • Шта су дали кроз тишине и дивљине
  • Под блатишта и урвине
  • За крв твоју
  • Шта ти кажу њине руке
  • Ове руке
  • Усред јутра, у призвуке,
  • Њини прсти, њини нокти, њине руке?
  • Уз крик мукли, уз узвике и јауке
  • Кроз слапове воденица
  • Под топотом муклих птица,
  • Мој делијо, мој соколе,
  • Сив соколе,
  • Како тупо тебе боле
  • Те згажене крви гране
  • Моје јутро и мој дане
  • Грдна горо Јахорино, Јахорино!
  • Шта ти кажу њине усне
  • Рујне усне
  • Нељубљене, недирнуте, нетакнуте, пусте усне,
  • У драгана?
  • Душа му је тако сана
  • Пуна чежње и тишине
  • Као шума Јахорине.
  • Ко плавила у висине, и тишине.
  • Ти љубљени горки сине,
  • Да л су знали шта су дали
  • Кад су пали под утрине
  • Под урвине
  • Да л су звали
  • Кроз ноћ ону
  • Кроз дивљине да л су звали
  • Кроз тишине, у бескрајне те даљине
  • Браћу своју?
  • Док чуваху ове стране
  • Руке беху огрејане
  • Сад су руке као гране
  • Преплетене, измешане,
  • Ко да један другог бране,
  • Мој соколе, мој јаране,
  • Душе драге огрејане...
  • Погубљени, сатрвени,
  • Они леже приљубљени,
  • Усред ове тамне горе
  • Ко да један другог дворе
  • Од смираја па до зоре.
  • Мртви бране ове стране
  • Испод звезда светле вреже
  • Ко два брата
  • Ко два верна друга леже
  • Усред ноћна разбојишта.
  • Ко би реко
  • Да још синоћ
  • Мржњом беху опијени
  • Да кад су се намерили
  • Страшно су се сукобили
  • У гневу се раскидали
  • Један другом крв су пили
  • Ко би реко
  • Да су били ко две звери
  • У пламену и вечери!
  • Та два друга
  • Та два брата.
  • Лепших није било свата
  • Док се нису раскидали.
  • Ко би реко
  • Пали да су
  • За земљу исту
  • У истом часу!
  • Звали да л су
  • Браћу своју кроз даљине?
  • Сада леже приљубљени
  • Умирени, насмешени,
  • Усред ове чарне горе
  • Ко да један другог дворе
  • Моја зоро и мој дане,
  • Ко да један другог бране,
  • Од туђина и душмана
  • До судњега оног дана.
  • А ЊИНА НОЋ БИЋЕ ЈОШ НОЋ ВАША

    Ко би реко

    Пали да су

    За исту земљу

    У истом часу.

  • Та мрачна ноћ биће ваша
  • Жарки стуб птица у висину;
  • Све што би њина бол вама мину,
  • У ноћи гордој истом часу
  • Где два јагањца њина пасу
  • По вашем златном кланца крину.
  • По звезданоме златном класу
  • У пашу пошав већем давно,
  • У поноћноме златном часу,
  • Кроз жуто зрно родног хлеба,
  • С поља на поље пошав давно
  • Доспеше чак до вашег неба.
  • То испод нашег тамног бора
  • Два друга драга древно леже:
  • Нит кога знају они више,
  • Нит ко им више од нас треба.
  • Леже и ништа није тише
  • Од ликова им попут неба.
  • У поноћ жарких тамних гора,
  • У тами гордих шумних бора,
  • Њина се млада тичу тела,
  • А лица ко два бела јања,
  • Заспала испод хладних врела
  • У жаркост сињу ноћног грања.
  • У срца самој ко милости
  • Тичу се њина вита тела,
  • Заспала испред хладних врела
  • У братској боли сузној пошти
  • Ту руку тиче рука бела
  • Тек иза смрти у милости,
  • Душмана та два, сад два друга,
  • Телима снијућ на сред луга.
  • Везани ликом за висину
  • За зрачних звезда вал у своду:
  • То жедни јањци као да су
  • Звездану вашу нашли воду.
  • ПОНОЋНЕ ДЕЛИЈЕ
  • Кроз чарну гору они јаше,
  • Кроз чарну гору они зуре,
  • Са неба капљу пусте уре,
  • Поноћне делије кроз ноћ јаше.
  • Драгане дивне своје чини
  • Исткаше чежњом по планини;
  • Кроз грање звезда сјај се лије
  • По путу језде жар-делије.
  • Где копне поноћ рујног грања
  • Шапућу даљних реч драгана,
  • С руком на срцу које бије,
  • Над коњма снијућ сан делије.
  • Ту бесне звери издисање,
  • Ту капље крви лишће крије,
  • Док пројахују кроз све сање
  • Љубећ коб своју коб-делије.
  • Коњици ко да њини врани
  • Не тичу тле земље гора
  • Већ да су они нови дани
  • Без сјајног зрака и без зора
  • А грдне сенке што се вину
  • Ко да су сенке коњских крила
  • Што пођу са њих у висину
  • Кроз јарку светлост зрачних свила.
  • И љубав наша чак их скрије
  • Од нас.{S} Ни топот више није
  • Доказ да беху ноћне уре,
  • Минуше мрачно коб-делије.
  • Јарки пастири наше паше,
  • И толка чежња, жал и туга...
  • Над земљом тамном куд пројаше
  • Сводом засветли нова пруга.
  • Нек си светлост
  • Првих звезда
  • прва зора
  • овог гнезда
  • буди вредан
  • хладних гора
  • буди јелен
  • буди звезда
  • Само један
  • један дан
  • нек је сан
  • овај град
  • Буди звезда
  • буди дан
  • буди један
  • буди чедан
  • као сан
  • као дан
  • као луг
  • као друг
  • драги друг
  • Само тај
  • само ту
  • само знај
  • да смо ту
  • да си град
  • да си млад
  • сињи јад
  • беше то
  • ко је то
  • гласни рог
  • древни бог
  • Беше отац
  • беше брат
  • беше кум
  • беше сват
  • беше жито које зре
  • беше љубав беше све
  • беше река
  • беше поље
  • ко те чека
  • шта је боље
  • ко ти рече баш да зна
  • прави смисо овог сна
  • Хајде оче, хајде сине
  • проминуше кроз планине
  • са муњама са висине
  • и облаком од прашине
  • вечер беше тако плава
  • хладна беше тако Сава
  • А тај брат беше сав
  • тако плав тако плав
  • тако блатав и крвав
  • Његов образ румен млад
  • врео као обла дојка
  • у драгане које рад
  • а он беше тако плах
  • да кроз његов нагли дах
  • затрепери звезда прах
  • Тамно модро дрво гори
  • Пламен то је оне зене
  • која оде да се бори
  • борба дрво које гори
  • беше где год ногом крене
  • Прво јутро оног дана
  • Мајка испод цветних грана
  • надвијена као грана
  • Са ње пође топла храна
  • усни твојој која беше
  • још похлепна а већ сана
  • Сећаш ли се другог дана
  • испод оних цветних грана
  • где је трава утабана
  • како лежи та драгана
  • руке ти је обавила
  • усну усни припојила
  • час похлепна а час сана
  • Сећаш ли се другог дана
  • Сећаш ли се трећег дана
  • плавих коса оних страна
  • као дојки тешких грана
  • плавог плода пуста храна
  • Нигде нема таквих страна
  • нити мајки ни драгана
  • Друго драга наших страна
  • Моја ноћ је покопана.
  • Његов леш гле чист и свет
  • зрачи румен као цвет
  • изнад њеног топлог гроба
  • Збогом мајко љубо збогом
  • где год крочих својом ногом
  • о ширино родна збогом
  • чарна љубав покопана
  • свежа трава утабана
  • где је грана расцветана
  • збогом друже збогом брате
  • остављамо овај свет
  • свежа трава првог доба
  • Његов леш сад је цвет
  • нико изнад њеног гроба
  • Нек си светлост
  • нек си звезда
  • као дан
  • као сан
  • као луг
  • као друг
  • вечни друг
  • НЕШТО ШТО НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА ЗНАМ
  • У поноћ кад пођем улицом сам, сам,
  • Улица је сувише широка и црна,
  • Два прозора су свега осветљена,
  • У поноћ када пођем улицом сам, сам.
  • Ја знам,
  • Ја знам,
  • Ја знам.
  • Да је мајка рекла кћери:{S} "Затвори, промаја је!"
  • А кћи спустила вез и устала и пошла прозору
  • И пошла и затварајући видела неког да пролази,
  • Који јој узнемири душу дубоко и насмејао се дубоко.
  • Седела је пред мајком, седела неколико хиљада година,
  • Онда јој рекла:{S} - Ако ти је промаја у мојој соби,
  • Што не идеш у своју?{S} А мајка узвикнула:{S} - О, кћери!
  • И обезнаниле се обе у поноћ када прођем улицом сам, сам.
  • Ја знам,
  • Ја знам,
  • Ја знам.
  • Када је умро кревет број 8 у соби број 9,
  • Доктор да је отворио леш.{S} Птица запева на грани,
  • Девојка запева у башти.{S} Доктор трбух просече,
  • Извади бубрег болесни:{S} О колико је велики!
  • И би му мило у души што ће и таквог имати у збирци.
  • Птица запева на грани, дивка заплака у башти,
  • Доктор је спустио чудни бубрег у теглу!
  • Све болничарке беху ту и два чистача болнице.
  • Мирисало је на јод и много вате.
  • Бол затворио у теглу а шупаљ леш издао
  • Породици врло уцвељеној што је чекала.{S}Кола чекаху
  • Пред болницом: једна за доктора, друга за мрца.{S} Ноћу сам, сам.
  • Ја знам,
  • Ја знам,
  • Ја знам.
  • Да сам у ноћи, и у животу и свуда увек сам, ја знам, ја знам.
  • О ТРЕЊУ ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА
  • То није велика шума која шумори,
  • Ни широке пољане које се смеју,
  • Тиха је река ово између пустих обала!
  • То није оборени храст што вода носи,
  • То није мртви орао на таласима,
  • То везани јунак за катарку мотри уморним погледом на све стране.
  • Пред њиме, његов га соко разговара:
  • "Не буди тужан, господару; нисмо ни на небу, ни на земљи.
  • "И пловићемо дуго овако; видиш ли!"
  • И тако увек река носи један леш
  • И душа би могла, али зар би имала снаге да га напусти...!
  • ...{S}На високој планини бор зелен.
  • То није ни велика шума, ни широка пољана,
  • Ни оборен храст, ни мртви орао;
  • Соко робује вољно уз везаног господара.
  • ЈЕДНА СТАРА АРИЈА НА МОДЕРНОМ ИНСТРУМЕНТУ МЕНИ, ТЕБИ И ЈОШ НЕКОМ ТРЕЋЕМ
  • Ај!{S} Ај!{S} Ај!
  • Сви корачају данас они испод јесењег неба као испод
  • прокислог сурог амрела.
  • Њихова болешљива малена срца прозебају у капутима,
  • И певуше танко, танко,
  • Док им се зуби клате.
  • "Ожеднели коњ залетео се извору,
  • У журби га је претрчао,
  • Мрзело га да се врати
  • Него лего па умро!"
  • Ај! ај! ај!
  • Да ли разумеш то, или не?
  • Претрчали коњ што му је још остало да умре,
  • Да ли разумеш: док им се зуби клате?
  • А ја певам охоло:
  • "Соко летео, соко ловио, соко пао,
  • Славно пао, пошто је ловио!"
  • Да ли разумеш: најзад пао?
  • Сви корачају они данас испод јесењег неба као испод
  • прокислог сурог амрела.
  • Ај! ај! ај!
  • НАЈСЕНТИМЕНТАЛНИЈУ О СИТОСТИ ЛЕГЕНДУ
  • У души ми је одаја пространа,
  • У њој клупе дрвене, и три пећи зидане.
  • Неко с десна улази и овакву чудну причу исприча:
  • "Има ли ичег лепшег од тресишта покривеног биљем,
  • И птица које се над њим довикују;
  • Има ли ичег веселијег од премладе девојчице
  • Што трчи уском стазицом?
  • Ево је скаче час на једну ногу, час на две,
  • Толико је весела.
  • Хтела је већ да прође, да нађе убавог младића,
  • Да га пољуби на уста, када шевар угледа.
  • У шевара три су листа: један црвен, један плав,
  • Један од злата.{S} Шевар се на све стране поклања,
  • Један лист вели: пољуби; други вели: загризи;
  • Трећи најзад: поједи.
  • Девојче потрча да их узбере.
  • Али је тресиште ровито: више се никуд не може
  • Него у дубину до краја.
  • Девојка помисли: да ли довољно дубоко
  • Да јој се високо тело утопи.
  • Па када се увери, насмеши се и опусти!"
  • У души ми је одаја пространа,
  • У њој свако вече једу јегуље пржене.
  • ЛОВЧЕВО БДЕЊЕ
  • Ја и осам европских досада
  • Поседасмо да играмо карата:
  • Имена Дантона, Робеспијера и Марата
  • Спомињемо уз смех.
  • Чудна нам жеља душе поткрада:
  • Да душа помрлих столу буде призвата;
  • У час ево Дантона, за њим ево Марата:
  • Болно се грче прсти и леде,
  • А глас је сух и без јека,
  • Поноћ је прошла, два сата,
  • И мртваца главе бледе и седе.
  • Под прозором таласом сребрним шуми река
  • А глас јој је сух и без јека,
  • Сух и без јека.
  • Болни, згрчени и хладни, ја и осам досада
  • И три вође револуције, играмо се, картамо.
  • А на картама да су слике љубовца наших, о јада,
  • И наших очева и пријатеља, да л' знамо -
  • Ил' само нам се чини - и срца наша рањава
  • И крстови и листови?
  • Далеко отиче река Сава,
  • Њени таласи ударају испод прозора.
  • И младост прође журно као снежна одора:
  • Далеко ће отећи река Сава.
  • Па ја са псима јурим у лов:
  • "О кнеже медведе, буди љубазан, дођи под мој гвоздени лонац;
  • Месец, кључ и катанац!"
  • ЈЕДРИЛА
  • Топографски радници, соколи моји, соколи,
  • Док географске карте тискате
  • Мислите на земље удаљене.
  • Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате
  • А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке.
  • Док радите жуди вас земља удаљена
  • А заносе вас као фантоми чудне слике,
  • Чамци од коже шивени, Ескимоси у трбуху китова.
  • Масни.{S} Пуни смо истих опојних мириса и болова,
  • О хој, топографски радници, - браћо моја,
  • Још смо јаки, још смо млади, држава је за нас боја.
  • Топографски радници врло љубљени, врло блиски,
  • Да сте богати не бисте карте градили,
  • Одлазили бисте у даљине, простора гладни;
  • Ни да сам моћан не бих песме писао,
  • Рђаве можда рђаве.{S} Где бисмо били?
  • Лењиви и топли о свакако да не бисмо били радни,
  • Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали,
  • Који би нас народи пријатељима звали,
  • О који би за нас били жали?
  • Та у даљине бисмо одлазили, простора гладни,
  • Увек јежни пољана, још гладни, још млади, још јадни.
  • Прадедови наши Словени, крволочни ал' путници,
  • Браћо моја топографски радници.
  • Чуновима да поверимо своја срца уморни
  • А већ би нас зора соколила да орни
  • Продужимо опет преко планина.
  • Свих земаља границе обојене, гле, крваво.
  • Пустили бисмо једра на океан тискан плаво,
  • О дрхтали бисмо дрхтали здраво
  • У азуру уморних безмерно старих сводова.
  • Авај овако, топографски, нека сте само здраво
  • По суморним просторијама својих болова
  • Где, даљим пределима умрљане, сисате своје прсте,
  • Где над никад невиђеним манастирима
  • Стављате сићушне крсте.
  • Авај овако, топографски, нека сте само здраво,
  • Прилазећи женама увече да их љубите.
  • Бацивши поглед на икону и на карту света
  • Вама се чини, кад прилазите жени да је љубите,
  • Да је та карта она крпа узета
  • Са рањеног лица Исуса Христа.
  • Ха, ха, ха, каквих чудних ја ту смишљам жалова,
  • Да отпустим једра океаном тисканим плаво,
  • И какве лудачке ја све смишљам планове:
  • Час краљ лудака, час цар, камбоџске гледам кланце,
  • Син сам Словена дивљих некада, али сада путник.
  • ВУЧИТРНСКИ МОСТ
  • О, на пољани широкој лучни камени мост стоји,
  • Љуби га моја душа и до зла бога сам узбуђен;
  • Прелазе товари, ждребац упрегнуту кобилу доји,
  • Река под мостом тече, под ребром младост смирена:
  • Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.
  • Мостови, мостови, за вас колико је ломљено стена,
  • И колико грбача свијено, и колико исплакано плена;
  • На сводове мостови, колико вам жудим, и колико узбуђен
  • И толико сам узбуђен!
  • Драгано моје младости...
  • Та између тисућу надсведених мостова, гле,
  • Па укрштених, па надвишених, гора свих лукова,
  • Стигли смо да међ сводове без броја поставимо и ребра своја.
  • Па гле, па како!
  • У горе, у дивне зелене горе,
  • У страшне зелене горе,
  • Па где!
  • Та у горе до небеса зидане,
  • У горе, манитамо од живота безмерних.
  • Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.
  • ПЕСНИК НА ВОДАМА

    Qуелле веине луттер дерриере лес цретес де Сербие!{S}Г.Аполлинаире

  • Шљиваци се сад тамо расцветали,
  • Изродили се сад тамо нови животи са груда,
  • И зоре се забеласале свеже, заплужили рали;
  • Волео бих да те ја проведем свуда,
  • Тебе по горама: увео бих те редом у манастире,
  • Ознојени скидали бисмо шешире,
  • Уморни, па седали на прва пролазећа кола;
  • Међу кокоши бисмо смештени задремали упола:
  • Мој Гијоме, гле, сад се тамо све воћке расцветале.
  • Тебе по горама вукао, уводио у све манастире.
  • Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја,
  • И шуме горе храстова и гребени ти захваљују.
  • Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја
  • И друмови су меки и дуги.
  • О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја!
  • Ознојени скидали бисмо укорак шешире:
  • Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире,
  • Ни брадате калуђере, никада ниси алкохол пио наших земаља.
  • ТРЕБА ПРВО УМРЕТИ или МАЛИ ПЕРА
  • Неко плаче у мени: мој брат или сестра;
  • Од јутра до вечери њихов глас слушам.
  • Ја сам јак као мост.{S} Неко плаче у мени.
  • Један, два, три; један, два, три.
  • Неко плаче у мени ко свештеник у цркви.
  • Мали Пера краде јабуке па ипак добро пролази,
  • Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако:
  • Мали Стева плаче и да би се утешио
  • Хоће да тужи друга Перу; неко плаче у мени.
  • А Стева је опазио да и мали Пера већ плаче;
  • Како би се светио расплаканом човеку.
  • Јак сам ето као мост који се угиба
  • Под товарима сеоским, под житом.
  • Неко плаче у мени, неко плаче у мени,
  • Неко плаче у мени: биће да је сестра или брат.
  • Једном сам руком узео ручицу Перину,
  • Другом сам руком узео ручицу Стевину;
  • Тако смо пошли пут неба, далеко, хој, хој!
  • Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице:
  • Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми.
  • Како смо се дуго цењкали да нас пусти,
  • Сетих се да смо заборавили прво умрети.
  • Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако.
  • Неко плаче у мени ко хорови у цркви,
  • Ко анђели пред богом неко плаче у мени:
  • "Има много мостова до раја!"
  • БОДИНОВА БАЛАДА
  • Кроз огледало отиче орахова дворана као река.
  • И све песме песника
  • Кроз душу моју отичу у поља далека.
  • У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор,
  • Са њима прастари храстови и бела крда и свео бор
  • Под ким се скупља словенска господа на договор;
  • Бор, дивни зелени бор,
  • Дедова мојих зелени бор.
  • Над језером се огледну ловац из средњега века,
  • На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже;
  • Трулу му кожу спирају таласи пристижућ из далека.
  • Као мека длака ил` руно, алга по њему леже.
  • Док расцветане кости белином сијају снега.
  • Измеђ огледајућих шума,
  • Чини се као да стрели са зеленога брега
  • У хитрог јелена подигнута с лега.
  • И природа сва дише опојним мирисом труљења:
  • Надимљу зато брда, надимљу горе стења,
  • Под које пође кадифена господа на договор;
  • Бор, дивни зелени бор,
  • Дедова мојих зелени бор.
  • Над језером се огледну ловац из средњега века,
  • На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже;
  • Трулу му кожу спирају таласи пристижућ из далека.
  • Као мека длака ил` руно, алга по њему леже;
  • Са дна језера ловцу дижу се испарења:
  • Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека;
  • Кроз душу отичу ми песме у поља предалека,
  • Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река,
  • Све до чудних језера којима небеса силазе у понор,
  • Силазећи матицом својом ко шибљику однесе и зелени бор
  • Коме је журио негда господе збор на договор;
  • Тај бор, тај дивни зелени бор,
  • Дедова мојих зелени бор.
  • МЕСЕЦ ПУН
  • Одшуњајући се у поље широко
  • Тамо где је прва четврт месечева,
  • Растворити груди поносито,
  • Поклонити се на све стране;
  • Погледаћу небо житно високо:
  • Незнана са гране птица пева,
  • Ко сребром ковано дрво вито,
  • И све је ново и опет као лане.
  • Искрашћу се кроз поље бело
  • Тамо где је друга четврт месечева,
  • Засмејати се тамо охоло
  • И коракнути на четири стране;
  • Љубавно дише моје село,
  • Лавеж се паса с бостана разлева,
  • Ко злато ковано плашће голо.
  • Одакле зора ће да сване?
  • Одакле зора ће да сване?
  • Одшетаћу се у поље жуто
  • Тамо где је трећа четврт месечева:
  • Закликтаћу му песму младачку,
  • Глас нека широко затрепти.
  • Кад ја певам као да други ћуте,
  • Да удаљено чезне за мном малена дева,
  • Малена дева као да скида повезачу сељачку;
  • Из очију јој да лудост трепти.
  • Па искрадем ли се ноћу у поља
  • Златна где сија месец пуни,
  • Бескрајна нас ће љубав да збуни.
  • Тамо где сија месец пуни,
  • Изљубићу се са зверовима свима,
  • За добро упитаћу се здравље,
  • Постављена су ево сребрна постоља,
  • Око њих су Татари, Скити и Хуни,
  • А много медовине и узљућеног млека има
  • И просипа се вино;
  • Гојно се слави славље.
  • Припев
  • Умрећемо тихо и мирно
  • За ову ноћ златну,
  • У сапогама сребрним,
  • У кафтанима:
  • За кејове париске,
  • Или за ма шта било;
  • За један осмех девојачки
  • Радо бих дао живот свој.
  • Ево овако ћемо умрети:
  • Без гласа, тихо, мирно,
  • Кроз тиху ноћ сребрну,
  • А по језеру заспалу,
  • Отпловиће
  • Смртни чун;
  • Искрадем ли се кад сија месец пун.
  • ИЗ КОВНИЦЕ ИЗАШАВ
  • О шумо, горо, загрлим ли те јутрос бреза мирисних
  • Би стид ме века о коме причу усних:
  • Да отац је хладно погубио свога сина,
  • Па у сенци га закопао великог мога млина,
  • А да лав младунца свога закла;
  • Са паром шуме дишем и пару једног пакла
  • Густог.
  • О шумо, горо, напијем ли се жедан вина залуталог облака
  • Опет ме стид је неког дванаестога века.
  • Сним: богумиле гоне усана жеђју пуклих ко рака
  • И незаситљивих бола, уморних, самртних без лека;
  • И ту се животу сметало да тече,
  • Да величанствено свиће јутро, а плодоносно леже вече
  • Моћно.
  • Чим у жудњи опасах бедра друмом журним кроз горе,
  • Стид ме би... видици, бескрај, пароброди запловише море;
  • А као тикве журне у пољу,
  • Као хлеб врућ, извором
  • Сањам.
  • Из ковнице изађох, навукох на себе небо ко кабан,
  • Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина;
  • Около свуда пољана, словенски ветар хабан
  • Душе са гора.{S} Желим да спим у среди летњих јазбина,
  • А међ зубе запало пуно звезда ко жита презрена
  • И руке су ми у кладенцима а недра пуно зелена.
  • Ноћас ја слушам топот љубавнога млина међ таласима,
  • Ноћас! месец студенац, месец реч из срца што се отисла,
  • Он диже мора; љубавно диже се плима.
  • Па шта?{S} Ко да то није само понор, а у људима љубав!
  • О ви, што ситнији сте но скакавци упрегнути у кола цара,
  • Но варнице, ипак сте за мене бољка и жељка стара.
  • Човека љубим ја сада.
  • Ко да то није само понор!
  • Човека.
  • Али, гле живи он од неколико љубазних речи
  • Као од мало зрна лана;
  • У пролеће му се душа дрветима лечи,
  • У јесен је већ уморна и онда је сама.
  • Човек снева о љубави,
  • А љубав сања о летима без болова
  • И љубав сања о зимама без мразова,
  • Покаткад да је штета ранити
  • Невина срца: због тога ће се љубав пропити.
  • Обесиће се о крушку радо,
  • Нашто живот му овај;
  • Та више му се и не живи!
  • О једну једину крушку у шљиваку,
  • И ветар ће му њихати ноге у мраку,
  • Збогом! њему је добро и да се обеси
  • У зрелом неком воћњаку
  • Сред мрака
  • Без зрака,
  • Замро.
  • Конопац једини од њега носи срећу,
  • А скромно, место палата, настанити топлу врећу
  • Па у реку.{S} О беде!
  • Рудници
  • Затрвени
  • У Боливији где је планина Сан Симон.
  • И живи од пабирчења осмеха
  • Као од два-три зрна пшенице:
  • Не нађе у тајни греха
  • Чари, па бескраја не нађе у звуку меденице.
  • Спрема се да умре,
  • А душа му је жалост и тад бескрајна:
  • О, кад би била бар пратња сјајна!
  • То тада на чудан начин сазнам
  • Да ми је душа раскидана на хиљаду крпа вековима,
  • А тело великим просторима,
  • Ко облак да сунчам своја тврда леђа на сунцу
  • Над Охридским језером и манастиром светог Наума.
  • Залутах разбојништво стечено у дружби са Словенима старим,
  • Одбацих поштење надајући се у боље дане,
  • Нисам хтео ишта да научим, нити за шта да марим,
  • Да се ичега прихватим.{S} Па ипак пун чежње јутра да сване
  • За славу и путовања, за славу и путовања, са друма
  • За корак једног детета, за покрет његов у ходу -
  • А аероплани и птице пролећу кроз облак
  • И цепају га ритмом дугих песама
  • Крај Охридског језера и манастира светог Наума -
  • За мирни пут бескрајни и дубоку набрану воду,
  • Раскидам облак над вама.
  • ЈУЧЕ И ДАНАС
  • Сирене се закикотале пискаво изван нас.{S} Сирене.
  • Али не сирене грчких архипелага
  • На које су капали, пали Одисејеви пољупци
  • Као вечерња киша измешана са соком од поморанџи.
  • Сва је митологија умрла била заувек.
  • Тако отпочео нови неки раздрузгани живот:
  • На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ
  • И између кућа
  • Војника четири држала се усправно,
  • Па затрубише увертиру смрти, разоравања и победе,
  • За њима запуцаше топови.
  • Појури аутомобил носећи на себи четири соколара раздражена.
  • Баража је гађала у небо да би спречила улазак птицама:
  • Око града тако је зид од ватре, динамита и експлозије.
  • Око града,
  • Да ли се сећаш?
  • Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести.
  • Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући.
  • Они су били тамо,
  • Ти дивни храбри авијатичари
  • Под кожним капутима.
  • Само смело стремити и завртати, и нека елиса хуји,
  • Само слободно, нека је мој дух са вама.
  • Шта мари!{S} Сад ћемо спустити две-три гранате
  • Да видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе;
  • Сад ћемо спустити нашу душу на конопчету
  • Да измеримо размак између нас, неба и земље,
  • Сад ћемо покушати и да умремо.
  • Тамо артиљерци пуне своје гигантске луле,
  • Њихове су луле огромни топови.
  • Тамо нека је моја снага са вама
  • Да испунимо целу једну фабрику нитро-глицерина.
  • Ко каже да пушење шкоди младости?
  • Сад су нам груди експлозивне,
  • Кад први дим пустимо
  • Угледаћемо у њему пламени пољубац,
  • И докле ћемо се одбацити полазећи у рај?
  • Ми артиљерци смо тешки сељани који димом гоне комарце;
  • Сва ноћ била је ноћ електричних таласа, светлог челика и
  • Несавладљива кашљања,
  • Шлајм је био пун крви.
  • Сва ноћ, нека ноћ ужасно смешна:
  • Тениса се играју велике војске на размаку од 100 км.
  • Магдалена умаче своју босу ногу у облаке наше фосфорне,
  • Као Сузана Рембрантова каже:{S} "Купатило још није довољно млако!"
  • Онда казани захукташе јаче.
  • Још смрти, смрти, браћо, и мало муње;
  • Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари.
  • У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа.
  • Ко иде?
  • Ново време.
  • Шта носи?
  • Руке без прстију.
  • Јест, патрљице саме, али виолину задобисмо.
  • Хоћемо да обновимо врло мелодичне концерте
  • Талијанских анђела из петнаестог века:
  • Нека је музика бескрајно проста и игра простија још -
  • Успаванке кад су мало смешне.
  • Људи без једне ноге и жене без пола главе
  • Сићи ће да пољем за плугом пођу
  • У зеленкастим одећама, у црвенкастим чакширама,
  • За плавкастим ралима, за шареним воловима по
  • Бескрајним пољима.
  • Један ће нови живот почети једним новим балетом оштећених снага!
  • Лепше ће бити сада кад заиграмо ћопави,
  • Но раније кад ни играти нисмо се сећали.
  • Рат, то је свршено, механичка снага ми се досадила,
  • Надам се да ће сад све настати као на шареним сликама
  • Пољопривредних календара,
  • Где на једном крају окопавају винограде а на другом крају
  • Котарице грожђа односе.
  • Ко иде?
  • Ново време.
  • Шта носи?
  • Руке без прстију.
  • Јест, патрљице саме, али српове убаве задобисмо.
  • Хоћемо да обновимо време, на ливадама, кермеса пролетњих:
  • За улазак добровољни прилози у лепршавим осмесима,
  • Изгубљене сукње на касама враћају се.
  • ПРОЛЕТЊА ЕЛЕГИЈА

    лирски спев

    Мисао на Фиренцу

  • То беше давно: пролећа дан и свеца.
  • О мандолина, о миа гиовинезза!
  • Некада, та реч за девица албуме,
  • Јутром Лоренцо кликну младачки гори:
  • Сад становници сатири сећају ме
  • Белих балета; ох, балло зажубори:
  • О qуант'е цара, цантато: гиовинезза!
  • Ах,
  • А беше давно: пролећа дан и свеца;
  • Сељаци рујни за плуговима хоје,
  • Прсника изнад зелених дојке поје;
  • Тече речица, плавкаста,
  • Знај, па беллезза.
  • Да киша тада доносила Данаиде
  • За ратарима да скакутале чуме,
  • Дрва су била девице врло блиде -
  • Уздисале некад под парима све хуме.
  • Не растужујем.{S} Лоренцо јури по гори,
  • Љубави многе га подсећају друми,
  • Из манастира исходе беле дувне.
  • Медичи, Лоро, овакве речи збори:
  • Ди доман царо, царо, но ц'е цертезза.
  • Срце се оте, птичица фина жута,
  • Гранчици као, прну на руб месеца
  • И кљуца, кљуца бисере из тих скута,
  • Ди доман царо, мио но ц'е цертезза.
  • Гранчици попут месец се млади љуља,
  • Под ризом цуре трепну појка славуља,
  • Затрепта Лоренц јуноша, бесно јеца:
  • Цара, о цара, о цара гиовинезза.
  • Сонети на водама
  • Пролећа ево, младе гране листају,
  • Копне снегови, визије многобројне,
  • По свој се земљи воде нове блистају:
  • Човек тад трчи на ставе непробојне.
  • Пролећа ево: опет доба сневања;
  • Сад се збивају ствари необјашњиве:
  • Блескања даљна, потом тврда севања,
  • Зелена и роза обнажују сањиве.
  • Тужан пролећем, тек весео у јесен,
  • У зебњи каква снег ће поља открити,
  • Да ли струкови биће опет превити.
  • Доба је жалбе, младост чезне, узнесен;
  • Орла сен крила моје сени додаје,
  • Да чудне моћи што ми небо задаје:
  • Под сенком мојом ено броде дечаци,
  • Јаја гусака купе као дивљаци;
  • Можда ћу бити о њихов чун разнесен.
  • Ево пролећа, наше речи листају,
  • На свим уснама усклици су љубави,
  • По свој се земљи младе воде блистају,
  • За плугом човек тад јури по дубрави.
  • Сад је пролеће, сакрите се, девојке!
  • Незнано како клас ће браздом изнићи,
  • Случајно сејач да засеје увојке.
  • Хај, доба чежња и визија, младићи.
  • Дивка на водама

    Мими Дединцу, другарски

  • Пролеће, убави дечак Велеса,
  • Чија су уста саздана за љубљење,
  • Даде да по срцима заплеса
  • Расцветано воће и усамљено стење.
  • У мислима, све девојке оплођене
  • Већ рађају јунаке,
  • И ноге су јаке
  • У сваке младе жене.
  • Купало, убави деран, пролеће,
  • Са звеком ратном и смехом у моје срце слеће
  • Деран.
  • Кроз твоје руке протичу воде
  • И зато, гле, све реке су црвене,
  • А још су само очи ми зелене
  • Да по њима мог брата малог папирни чунићи броде.
  • И врбљаци и потоци ходе,
  • А красно пада вече,
  • И трубе ловачке јече:
  • Ај, са Двине, чуј, драги, трубе јече,
  • Чуј, драги!
  • Моје груди травом опоре, травом оквашене твоје хлаче;
  • Као роса пашће моја мисао по теби
  • И на уста црвена љубићу те,
  • Све док пијана гори одбегла не би:
  • Где уз храстова срца твоја моје срце залистаће;
  • Чуј, драги, са Двине трубе јече,
  • Рибари се спремају,
  • Чуј, драги!
  • Купало, Купало, Пролеће,
  • Убави деране Велеса,
  • Мој драги: обновљено љубљење,
  • Расцветано воће, насмејано стење.
  • У мислима сад свуда поздрављају јунаке,
  • А ноге жена јаке;
  • Пред њима радосно мре се:
  • Младачке и ускочке главе врбови венци ресе.
  • Купало, прекрасни несташко пролеће,
  • Са звеком ратном и смехом у наша срца слеће.
  • Чуј, драги, с Космаја трубе јече!
  • Купало, прекрасни деран пролеће.
  • Јунош на водама
  • Када се у срце усели пролеће,
  • Младићи пред дивке капе бацише и поклонише се,
  • Све се девице насмешише с олтара
  • На грохотне трбухе жандара.
  • О!{S} По грохотним трбусима жандара
  • Изниче младо лишће и окруни их цвеће.
  • Када се у срце усели пролеће,
  • Младост се као ћилим пољем продужава,
  • На рубу чијем девојче дивно спава:
  • Ја крај ње милосно лежем, да је вежем
  • Рукама за себе и за даљине;
  • И пољупци су укуса слана,
  • Цветне девојачке главе као бокори јоргована.
  • Да знаш, мила, мени што си: џбуње плаво јоргована!
  • Попине се сапи расцветале,
  • У том џбуњу славље птице запевале.
  • Па дивни и лепи каплар, који страсно воли своју жену,
  • Одлетеће на вранцу да положи живот у част њену;
  • Зауставиће се баш на ивици рудничких шума:
  • У борби са храстовима, са тенковима воловским,
  • На бедемима брдским,
  • На доглед сеоског друма,
  • На обалама реке,
  • свуда ће пронети необузданост своју
  • И страну мисао моју;
  • Па и породиља загледајући се у детињу пелену,
  • Неће осећати више брадавицу зажарену
  • Него ће се све нагињати над колевку
  • И чекати.
  • Мој сестрић кад сисајући дојку мљаска,
  • То сама сома капље из облака, и јаче
  • Заструји живот:
  • Изасланик пролећа тек пред подне смилује се,
  • И онда смеши.
  • Тад краљ сам стари,
  • Обучен у јегере и лежући на кревет,
  • Удише ноздрвама страсно све корпице цвећа
  • Којима је засађен тапет;
  • За политику више не мари,
  • Ни за костобољу ногу, дворске се даме једне сећа;
  • Па и краљица улази у барку,
  • А сам Амор несташни љуби је у плеће,
  • Затим шапуће у уво:{S} Краљице, краљице,
  • Ваше величанство зар не осећа премалеће!
  • И њено се зарумени лице,
  • Она понови:{S} Ваше величанство, краљице, краљице...
  • И одмах јој се из црвене кадифе обнажише две дојке
  • Као две груде снега,
  • На лепоту њину облише се руменилом стида
  • Два снежна брега;
  • И улицама као да диреци цветају,
  • По горама косови као да певају,
  • По пољима јунци да шетају,
  • Кад се у срце усели пролеће:
  • Тад веселом младежи свака бруји улица,
  • На врх репа лавовскога букетић је ружица.
  • О пролеће дивотно, све са тебе полуди!
  • Да л'верујеш, драга моја, да је страшно умрети,
  • И да ли ћу тако лако моћи срећу поднети?
  • Причекај док ноћ падне велика, ведра,
  • Да тихом ноћи најзад покријемо недра
  • И пролеће, које нам данас срца пробуди,
  • Као кришка ће образ цуре да заруди,
  • У невесте затегнути бедра:
  • А позно у ноћ кад све спава,
  • Док звездани слап слива се на жито,
  • Јулије Цезар, мој пријатељ кроз векове,
  • Погледом ме као светом водом крштава,
  • И припрема на дела јуначка.
  • О пролеће дивотно, све са тебе полуди!
  • Да л' верујеш, драга моја, да ћу смети умрети?
  • Сву јесен у очи лишће падало,
  • К'о по шанцу доскорашњег бојишта:
  • Каква срећа данас дивна што ми је младост чедна!
  • О Саво реко, понеси ме као чун далекоме мору,
  • Или као оборено вито стабло борово;
  • О моје среће дивне, што ми је младост чедна;
  • Или се претвори у делију да одјуримо у лов!
  • Ко се то игра пољем са девојкама,
  • Од чијег су то даха гране задрхтале,
  • И цветови се воћки попадали,
  • Чије су то стопе по травама?
  • Нек је здраво, нек је здраво, о, пролеће,
  • Младић радосни, нек нам у кућу уђе плодоносно,
  • У кућу уђе плодоносно.
  • Јер сељанке и сељаци
  • И краљеви и краљице,
  • И делије и дечаци,
  • И све птице и све шуме,
  • И све лађе и сва мора,
  • И облаци и зверови,
  • И небеса и светлости,
  • И жуђења и пакости,
  • И све чежње и све цвеће, -
  • Све се, све се пробудило
  • И пролећу поклонило,
  • Косом земљу додирнуло,
  • Видре капу одбацило,
  • Купу меда испразнило:
  • А све у славу младог срца и младих усана.
  • Пролетња посмртна листа
  • Са утехом као да би подносили
  • И овај пакао,
  • Кад би за њим долазио ма један гори.
  • Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао
  • Страх ништавила крајњег
  • Што ме мори.
  • Ниједна визија није него визија смрти:
  • Али у зоолошкој башти су и ботанички врти,
  • И ништењем зачас пробудимо лепоту.
  • Задремам вечерас, гле,
  • Заувек,
  • Питајући:
  • Да ли то свирају мазурку или гавоту,
  • Или што друго.
  • Збогом.
  • У 11 1/2 опело, црква св. Марка!
  • Са утехом као да би подносили
  • И овај пакао,
  • Кад би за њим долазио ма један гори;
  • Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао
  • Страх ништавила крајњег
  • Кад ме мори.
  • Наш син, наш брат, наш унук
  • Никад непрежаљени,
  • Ј о в а н,
  • Умре у цвету своје младости
  • На двадесет и прве године рођендан.
  • У недрима хранитељке земље побелеће његове кости:
  • Док уцвељена мајка исплакаће до слепила зени;
  • О јадни сине,
  • Зар си широку своју собу за тако уски променио стан!
  • Наш син Ј о в а н
  • Био најбољи ђак;
  • Од свих другова љубљен и мио,
  • Као крин међу девојке носио мушкости знак.
  • У једанаест и по опело, црква св. Марка.
  • Ожалошћени...
  • Очи плаве твоје: њиве малене неба
  • По којима прстима сејао си звезде;
  • И мисли ти као кошуте што се у топлини гнезде.
  • Али твоје груди!
  • Јадне твоје груди: сама туберкулоза.
  • У дечаштву џбуњак зелени свежи,
  • У младићству што га немилосрдно обрсти коза.
  • Кроз њих душе ветар ништења и студи,
  • И увек је ноћ у њима;
  • Јадне твоје груди:
  • Само у празнини што као грозд срце виси.
  • Не, Каица Војвода више ниси!
  • Болани Дојчин можда само.
  • Или ти је срце птица што је ногом везана за грану
  • У мраку:
  • Сваки час труди се да полети, крилима залепрша,
  • А онда је мртвије обешена.
  • Као храну,
  • Прождире туберкулозу.
  • Под њом пустош крша,
  • Ровитих стена.
  • Или је једини грозд окачен о лозу,
  • Као сок из тебе сише туберкулозу.
  • Под врбама је писао песме,
  • Крај вода је сањао девојке;
  • Зажарене му биле јагодице грозничаве
  • На помисао: да једне малене дојке
  • Никада додирнути не сме,
  • Под врбама тек зеленим, на обалама Саве.
  • Мислио је да колико је његова пријатељица чедна,
  • Исто је презирна и срца ледна,
  • Под врбама тек зеленим на обалама Саве.
  • На ади прекопута
  • Љубила је баш тог тренутка, опијено,
  • Јаког и милог једног регрута.
  • И то је све.
  • Ожалошћени
  • ... до гроба.
  • И на гробу ће бити написано да је био
  • Таленат велики, и да је умро врло млад.
  • Једном пре смрти погинуо је био као херој на Церу.
  • То се догодило овако:
  • Пред вече напусти дом,
  • А имао је тада година шеснаест,
  • И упутио се најближим путем којим се ловци веру.
  • До јутра је већ стигао тамо лако
  • Усред битке, кад се кршио најжешћи лом.
  • Под кишом куршума, пуковничку нареднику однесе заповест:
  • Напред, на јуриш! -
  • Једини се крај пуковника нађе он;
  • Сам од једне гранате би закопан.
  • Сви држаху да је мртав и почаст даше,
  • А он мало угруван кући стиже већ други дан:
  • Напред, на јуриш!
  • Битка добијена.
  • Био једном херој и сам;
  • Добоши објавише његову победу:
  • Пам, пам!{S} Пам, пам!
  • Био је једном херој и сам:
  • Пам, пам!
  • И то је све,
  • И шта би више!
  • Опело, црква св. Марка,
  • Саучешћа примају до гроба уцвељени.
  • Какав је данас диван синуо дан:
  • На сунцу се расцветале све руже,
  • Живот Ј о в а н а неки је далеки сан,
  • Из чамца гледам како рибе круже.
  • Под таласима гледам како рибе круже.
  • Бацимо брзо мрежу, мили друже;
  • Какав је данас плодан синуо дан.
  • Битка је добијена,
  • Добоши звоне:
  • Пам, пам!
  • Ивицом По-овог Гаврана

    (Покушај најслободнијег превода)

  • Да ли ко зна,
  • Да ли ко зна,
  • Да ћу умрети за који дан,
  • И да походићу божији стан;
  • Да ли ко зна
  • Чему сва жалба мога сна,
  • Да ли ко зна?
  • Да ћу умрети за који дан,
  • Загракну гавран вран:
  • Човече који умиреш,
  • Да ли ко зна?
  • Да ли ко зна
  • Да тужба у мом срцу спи;
  • И да краљеви и да краљице,
  • Помрећемо заувек једном сви,
  • Да ли ко зна:
  • Човече који умиреш?
  • СЛОВО ЖЕЂИ

    - мојим пријатељима, хипнистима -

  • Браћо моја, друмови су наши бескрајни;
  • Натоварена су велика кола сељачка,
  • Кола велика, па шкрипе отегнуто између шума:
  • Спазих их.{S} Ко на груди љубљене
  • Зажудим да спустим главу.{S} Моја је глава трачка;
  • Велика су кола зашкрипала сељачка.
  • На точак.{S} Нека точак смрви ме, кад крене,
  • Својом великом љубављу за путовањем
  • Нека смрви ме.{S} Друмови су наши бескрајни,
  • Горе су тако тихе, пландишта тако широка,
  • Свих путева за мене љубав је предубока,
  • Сви веле: дођи, дођи, трпљиви љубавниче,
  • Зашкрипала су велика кола сељачка!
  • Кад локомотива одјури срце ми се бедно стеже,
  • Железне пруге за њом спајају се у пољубац и беже;
  • И срце ми се стеже, усамљеност моста је дубока,
  • Прохујала локомотива, зашкрипала кола сељачка.
  • ЈЕСЕН
  • Сним,хај! као пуно грожђе да зрим
  • По добром чврстом чокоћу.
  • Гле, бдим,
  • Зрим као тешко грожђе ноћу,
  • Хај!{S} Хај!{S} Па тешку бербу чекам.
  • И хоћу за ноћима зелену зору,
  • Па потом за брдима гору,
  • И опет за ноћима виноградску зору -
  • Сним.
  • И тако увек даље.
  • Жудње ми чуче обалама ко вредне праље,
  • Кад се из села небу диже високи танки дим;
  • Док са очима зеленим, чудни херувим црни,
  • На планинама спим, са очима дубоко злим.
  • Али шта сним,
  • Шта сним?
  • Кад знам:{S} Пођи, пођи, па сврни!
  • И тако стално даље:
  • Пођи, пођи, соколе, па сврни!
  • Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље...
  • А сним, а сним, а сним;
  • Па мним:
  • Ко црно грожђе да зрим,
  • Да ме покрива плава магла по чокоћу,
  • Да носим у себи ситост, плодност, све врење,
  • Све жуте кише јесење,
  • Ко тешко грожђе ноћу;
  • Ја бдим, сним,
  • Ко тешко грожђе ноћу.
  • Или као херувим да само по планинама спим
  • У очајању,
  • И да ширим руке дању
  • Једној берби и једном обећању:
  • Где све бива и све може да ја хоћу,
  • Ко пуно грожђе ноћу.
  • Све у галоп
  • У галоп, у галоп, у галоп,
  • Моји перунски коњи,
  • Хоп!
  • У галоп, у галоп:
  • Носимо један симбол и један бол
  • У галоп.
  • Носимо.{S} Груди нам пуне слутња,
  • И себе ко један симбол;
  • У галоп: носимо симбол али и бол,
  • Кроз жита и кроза све и кроз магле;
  • Преда мном Велики Медвед, и Северни пол,
  • И ноћ, и месечина, и друм,
  • Тап, тап, брум, брум,
  • Топот, и широки, светли друм,
  • У галоп, у галоп!
  • У галоп, у галоп, у галоп!
  • Моји перунски коњи.
  • Хоп!
  • У галоп, у галоп:
  • Носимо један симбол и један бол
  • У галоп.
  • И као велики метеор са Звезде
  • Најмањи, најнезнатнији симбол долете,
  • И у срце ме погоди;
  • Метеор, као незнатни бол и извор.
  • И легох, и боловах, и умрех и сахранише ме,
  • И даваше ми даћу;
  • И дигоше ми споменик, и заборавише.
  • И дођох, и легох, и умрех.
  • А ви у галоп, у галоп, у галоп,
  • Перунски моји коњи!
  • Хоп!
  • У галоп, у галоп,
  • Пронесите ми леш као симбол
  • У галоп.
  • У галоп, досадо!
  • Пустолов у кавезу
  • Не личим ни на храст, ни на пропелер,
  • друкчије прождиру пароброди
  • океан, сунчане сенке, модро грање.
  • Да ли иронију или оснажење на живот нови,
  • пролеће, сад ми доносиш?
  • Неукротљива је туга за младошћу, несавладљиви друмови;
  • пробуђена на кошаре скочила моја жеља,
  • чека; рогуши се, нигде нема никога.
  • Збрисаћу све мутне речи између себе и бога,
  • поуздаћу се само у своје руке,
  • целиваћу гору или хајдуке,
  • комични поток што жубори.
  • Убићу каквога гнусног сањалицу,
  • место сенки засадити му зелени врт по лицу;
  • то крв из мене говори!
  • Ситости, ситости, свуда на хиљаде!
  • Та задовољење похоте само успе да ме начини чудовиштем
  • што дрхће, дахће, звижди од трбушности и засићења:
  • не знам (шта ме се тиче!) да ли природа онда мора да ме призна,
  • али је превазилазим.
  • Као огромна плазма сред дахтања,
  • жваћем облаке зелене, шуштаве,
  • сва могућа друштва и славе
  • комика су тада;
  • па да општим, заборавим да дајем уговорене знаке,
  • већ се утапам у беспримерно отупљење,
  • и варим, варим, подригујући сву ту збрку која многе очарава,
  • па иако чудовиште без облика, без склада, ја ипак надмашавам.
  • Овде на овој постељи затварам географију:
  • нема више дужина, ширина; само ногу,
  • руку; све се шири!
  • Има такве неке моћи у мени да само једно могу;
  • све је утопљено: бескрај, пустоловина, манастири,
  • мој живот ми сија кап звезда издалека,
  • и све оно што треба да се настави чека
  • да је прво угњавим песницама, па...
  • Нема више љубави за човечност, већ дахтање.
  • Више држим до твог ткива но до живота,
  • и ништим себе, не из љубави, већ из беса;
  • са тобом почиње животињство и канибалство,
  • због тебе нећу стићи трезне свести ни умрети,
  • мој трбух није могао још сварити грудву крви и меса.
  • Место врба, удове и црева простирати на Цвети.
  • Тако високо пео, тако дубоко ронио у блато!
  • Човек,
  • ком дадох пријатељство
  • у времену пропињања ка савршенству,
  • или да му се смејем кроз сва чуда заувек,
  • нека се сети да сам ловио медведе изнад језера,
  • дрхтао, писао песме, хркао сред олтара.
  • Кад бих хтео испричати ноћ
  • лова с ловцем мачем на дивље свиње,
  • ниједна ми муза не би могла задојити такву моћ:
  • требало би ишчупати целу ноћ ту из себе
  • као баснословни мач;
  • настало би крволиптење за сликом
  • коју утисну тада ноћ и ловац Мач;
  • пред нама леже мртви вепар, ветар и толике звезде.
  • Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар;
  • можда и претерујем меру алкохолства... али
  • од планинске воде ја не нађох нигда мисли трезне...
  • Ваљда бејах и сноб...
  • али после свих великих екстаза,
  • отупим чак и досаду да схватим.
  • Не, не!{S} Зар ипак само комад бога, бачен у свет,
  • немајући никаквог сродства са оним што ме окружује,
  • и кевће, и лаје, и тугује,
  • тај комад џигерице бачен за храну псима,
  • и предаје се најзад неким величанственим заносима
  • растрзања; ја имам толико генија
  • да би двадесет манекена постало од њега духовима,
  • па ипак ја хоћу да пушим тела, а много ме брига:
  • историја.
  • Шта историја! шта Каледонија!
  • Ретко да нисам други, да ми име није:{S} Неко,
  • да не певам:
  • Један пољубац дуг на њена уста
  • која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће,
  • пољубићу је тако често на прси,
  • јер се сања о девојкама које задрхћу рано,
  • и којима је уз очи зелене дано
  • да им ноћ односи глас као шешире,
  • као пад тешке хладне воде.
  • Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти,
  • док су по теби барбарства моја словенска
  • и њини перунски врти,
  • својом косом као венцем ме узвиси:
  • да у пољима јелисејским којима будем шетао
  • моја сенка увек мирна буде,
  • измеђ вечери које не плаве и зора које не руде;
  • да кад пођем на збор међу негдашњу словенску господу
  • уз села мирна или уз воду,
  • када зборити им будем стао:
  • величанствен и горд да сам на тебе, поносит као шумски петао!
  • Стихови, носите ме далеко од ове земље:
  • у мукама ме за бољи живот рађала мајка,
  • ради вишега отац је са усхићењем плодио;
  • живот мора да је драг, а љубавном да се стремље
  • када сам се као Магбет у толикој журби родио;
  • над реком а под небом ловцу на домет лети чајка:
  • за њом, о за њом, стихови моји, будимо хајка!
  • Будимо хајка!{S} Ево друма по ком газимо пук људи,
  • на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље:
  • осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди,
  • али управљеном унапред значење мора да је чудно боље;
  • бели се друм у бескрај све више измеђ борја,
  • са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди;
  • брише песма моја: то облак чешља косу горја.
  • Тренутак макар само - далеко од ове земље,
  • јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари
  • што као да се прикрадају са другога света;
  • уста ми ево пуна крви, а усна напета,
  • распињу ме ужасни болови и срам,
  • груди побледе а трбух зажари;
  • а увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам,
  • болничким колима одводе ме на гиљотину,
  • стазом блатњавом из које изничу жене.
  • О! мрзим, мрзим да ми откривају истину,
  • да свићу дани и да гледају у мене!
  • Где сам то сада?
  • Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води,
  • онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен
  • у чуну који језером сивим броди,
  • и пун јунака чија пада сен
  • на води.{S} О, понекад ми се збивају чудне ствари,
  • као да се спуштају са другога света:
  • док ме понова не обузме велики вртлог страсти,
  • све жуто, црвено, зелено пред очима;
  • тамо, где је некада био дугачки видик планина,
  • једна нога, једна глава, једно смејање без трајања,
  • много злата, злата и распутаност части,
  • моћна узлетања, у крваве каше, утапања.
  • Нема више жеље, већ да избришем постојење,
  • да испуним све собом, све размаке, све шупљине,
  • нема више ни дубоко плавог ни планине,
  • само: кркати, хркати, чмавати и гроктати,
  • бити гнусна, огромна, дрхтава плазма:
  • а тиме престаје ова песма и настаје крваво отупљење.
  • Путник
  • Кнеже Потемкине изданули у колима на великоме путу,
  • Да могу, као ти, умрети на друму,
  • Кад точак разглиба глину жуту;
  • Шибај кочијашу, терај царски у Струму,
  • Ћут!
  • У тајности да ти поверим име једне звезде
  • Или једног слова из једне књиге о прашуми.{S} Ћут!
  • Али херој сам на друмовима:
  • Од свега највише волим да се опијем, а после тога још
  • да путујем:
  • Ко ти рече, пријатељу, да ћу доћи у недељу, у недељу
  • Дунав тече!
  • Ко ти рече Шар-планину, кочијашу, друмовниче мој!
  • Знам: и ти си сам, и ја сам сам,
  • А псовка кочијашка, - поздрав ветра завичајни Одисеју на мору
  • Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу,
  • Груди су му длакаве као облаци сиви у зору
  • Маље крију једну црвену модрицу... смрти.
  • Коњи каскају и ја плачем, велим: то је, ти си Сибињанин Јанко!
  • Не трзај, Црнко, ха, ха!{S} Не, ја сам Јовановић Ранко,
  • И села ми се зову Рудари; кочијаш сам, болујем од друма, изван датума.
  • Гле, месец, та чудна свим стенама рима!{S} Због њега плима
  • Црвенокожног поглавице односи леш:
  • На таласима се таласа црна коса и мокро перје, боливијско зверје,
  • Он преплива океане;
  • Да л' над водама, да л' дуж кинематографских платана,
  • Или по жицама телеграфским? на мишици "амблем клана"
  • Змија у чељустима лавским; он долази кроз океане и кроз векове,
  • Мртав или жив; за њим његове Шуме плове.
  • Опажаш ли: сјајних очију куну, опажаш ли Хајдук Вељка на топу,
  • Или Дмитра Јакшића да мегдан води?
  • Шест краљева шпиритуса?{S} Све то броди.{S} Ко ће полудети први?
  • Туп, туп! копају угаљ испод нас;
  • Кло, кло! то у Бечкереку пију квас;
  • Бум, бум! у Тамбукту нове крви.
  • Ако девојчица понесе тајну у грлу
  • Да јој по Шупљим грудима прстом добошари кадет,
  • У шуми густој масној фазанку умрлу
  • Козачком игром оплакује свет.
  • Но љубав служи на част силним у возу, између две жељезничке станице;
  • На прозору саксија с три цвета, лице неке старице,
  • На пољани из амрела извиру четири ноге голе...
  • Бранко, мој Бранко, да ли девојка, да ли крин, да ли мач,
  • Чистотом својом претходивши зору,
  • Заспаше у куту ока ти?{S} Клокоће извор у
  • Тами.{S} Ескимски чамци, који клизе низ воду,
  • Отпрате ме својим током до болова - небесима;
  • Шеснаест хиљада робиња тару великога бога уљима,
  • На длану му енглеска флотила њише се:
  • Адмирал, већи од палца, харангира Наполеона,
  • Васиона растеже се.{S} Ако те љубим под врат, шапнућу
  • Клевету: ко ти рече мор-доламу!
  • Мор-доламу, црна хата, бесна свата, ах Коштано
  • Многочисна, многолепа, многоцветна, окупано,
  • Окупано.{S} Ох проклета!
  • Ти кључеви виолински у јетри ми коте се, ко бакциле Кохове:
  • Ханибале Каравађо, лопове, хајдмо мили да славимо канибалике.
  • Сад далеки свитај продубљује зелени исток,
  • И Атлантик је толико Широк и дубоко је у нашој жудњи тако,
  • Шарлоику и Одисеју да запевамо, кад би ко плако.
  • А загрокта ко свиња кад је ко штроји:
  • О љубљена је локомотива;
  • Та машиновођа није ништа друго
  • До нож који под материцом забоден стоји:
  • Гарава бритва крива.
  • Јурећи, уређује и помера она поља, њен писак то је злих богова воља.
  • О јури, нек јури воз уз гроктање.{S} И ноћ.
  • Ноћ. настаде савршени мрак,
  • А кроз варнице што из димњака бију,
  • Из киклоповог ока излећу звезде, и он њима обавијен бежи јак
  • Кроз Тракију, Бесарабију и Унгарију; ноћ -
  • Да л' лети мој воз?{S} О, толико варница,
  • Кроз полудели подмлађени Млечни пут;
  • Доле се провиди и мирише нађубрена мрачна њива,
  • Међ ноге ту прима послану жену Боз, - и један месец жут,
  • Огроман, истински први пут ноћас, месец жут
  • (О чијем ли врту султанске кћери сад је скут?) о, ћут! о ћут!
  • Под врбама сад пева, ко отац, месец жут.
  • Ах боже мој, шта је то за мене!
  • Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак;
  • Ја не разумем откуд се онда судара влак крај једне реке!
  • Па замишљен сам, а плах,
  • И не знам којим правцем из смрти: нисам ли увек
  • Онако јак...!
  • Из једног судара возова излазим,
  • Окрвављен мало, ево, као први зорин зрак,
  • И смејем се: на девојку неку, што погибе
  • Разголићених бокова -
  • Тако сјајна као птица сред пурпурних сосова,
  • За мало големог дрхтања,
  • И младости, сред крвавих сосова.
  • И да бих њен јаук саслушао, очи склапам
  • Па мислим: да ће јој гроб бити бескрајан
  • Тамо, где будем био велики херој, а отац долмен трајан,
  • И брат разбојник ужасан,
  • Крвопија, млад и ужасан.
  • И то записах ја крај једне реке...
  • И амин!
  • Фабрички димњак у пејзажу и канибалац чекајући новорођеног
  • Претворио је, гле, сав труд у густу песму, небу,
  • И као кроз трубу димњак
  • Однесе моју екстазу у облаке и над санџаке;
  • Али ко пева о хлебу, о рубини и о хлебу!
  • То доле играју радници и певају витлови у реци,
  • И певају у трбусима жена месеци:
  • Будућих јунака за цео свет, о хлебу од један до девет:
  • И ја сам млад,
  • И тебе рад,
  • У ње је цвет!
  • У небо, у облак, у свет!{S} Љубљени гаравокожче,
  • Та није вајде, гледајући у ту огромну и неумитну ротативу
  • Засвирај у гајде, у дипле, у зурле - сећаш се! ону песму живу.{S} Хајде!
  • Засвирај у јареће гајде, па умри!
  • О слатки брате, засвирај ми виолон,
  • Свиђа л' ти се Жан Франсоа Вилон?
  • Та он је умео да буде и лопужа;
  • Да л' знаш, брате, оне тамо са Гружа?
  • Нека им је од мене завештана прва мајска ружа,
  • Док попови поје - то је још једино моје - упокој.
  • А кад војник уђе да се купа, у реци по ноћи -
  • Он и његов коњ -
  • Драга, у које ћу ти време доћи
  • Од љубави сам бон?
  • Кад војник крепки у реку ујаше,
  • Закуцаће на прозор тад неки смело:
  • Одшкрини да само протне руку
  • Па помилује дојку и грло бело:
  • И зарије се у тебе сав без бола.
  • Твог оца, радника фабричког, с прстију цури смола -
  • А по мокрим плећима твог младића и тог вранца,
  • У огледању крећу звездана кола.
  • Ту међ конзервама је згрчен и један амор хром,
  • Чије су очи пуне суза са огромних визија
  • Хоризоната.
  • Гле, јахач на коњу, ком, Милице, сад тепаш именом Марата,
  • У одећи мокрој свој извеженој шљокицама свода,
  • Загазиће реку што се зове Историја,
  • Далеко негде сања Калифорнија.
  • Кад уђе војник да се купа у реци по ноћи
  • Он и његов коњ,
  • У које ћу ти време доћи: од љубави сам бон?
  • Од љубави,
  • У пролеће или у јесен
  • Смрти димњачке звон чућете;
  • О баснословном његовом звуку крикнуће све страсти, мржње...
  • Ко?{S} Декамерон!
  • Али то није ништа,
  • О баш то није ништа;
  • Горе је овако увек везан, као кокош у пилићару:
  • Сељанка носи у руци живину и смеши се жандару,
  • Жандар зазвижди песму стару
  • Пркосећи оџачару.{S} Просјак проси: дај ми пару,
  • Тако ти очњег вида и љубљене ти дечице!
  • Веруј, драги, ужасно је - манометар - срце моје
  • Затрептало; и плакало, тако дуго у фабрици.
  • Па не љуби, кад смрт ти дође драгану ту на уста;
  • Ускочи међ витле и међ кајише,
  • Дочекаће те ова шума густа,
  • Као трговца чежњива ускочка чета Радише,
  • И разнеће то бело тело твоје, тако пуно победа и небесних одсева.
  • Свим завртњима, крцајући: тад ће из тебе, шкрипећи,
  • Извући гласне звукове свих поморских напева.
  • И трбух, гле, затегнут као на бубњу кожа,
  • А у желуцу је једна арија,
  • Њу слушајући успављује се велможа
  • У аероплану.{S} Ко пева о хлебу и о глади!
  • Улицама и крај биоскопа, пред глумицом младић богоради:
  • Прислушкујући:{S} Из желуца Вам се диже опере неке арија!
  • Она:{S} О, не! о не! то није од глади;
  • То шести месец откуцава мој трбух: биће фабрички
  • радник, а пијаницом ће га звати Скадарлија!
  • О, па дивна је та Скадарлија!
  • Два војника крај друма седе,
  • Говоре о вашкама и о сељанци,
  • Затим о оном што се не једе -
  • Бар у војсци и железничкој станици:
  • О кокошци прженој на кајмаку...
  • Брегови су тако меки, љубави моја велика,
  • Брегови су тако меки, и река није дубока;
  • Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека,
  • Иста нас баш смрт чека крај миле сељанке
  • У војсци и железничкој станици.
  • Те никад њеног олакшања дочекати нећу,
  • Смрт ће мене најзад растурити сутра;
  • Умрећу.
  • Кад?
  • У хладна јутра.
  • Два војника крај друма седе,
  • Па усхићено гледам њина лица млада:
  • Ко би рекао да ко хуље -
  • Од старице што их примила -
  • Украше осам динара!
  • А та жена била тако суморна
  • И тако стара;
  • И њој су са усхићењем говорили о пржењу на кајмаку,
  • Не би ли се преварила да им зготови...
  • Али је старица та тако лукава;
  • Она не би ни свраку
  • Приправила тек онако
  • Олако,
  • Олако.
  • Камо л' кокош пржену на кајмаку,
  • Камо л' звезду да породи
  • Будућим јунаком за цео свет: све у броју од шест до девет:
  • Земља је тешка у просторима,
  • Вртећи се, дубину заврће у циклон:
  • Пепео и слама слежу се на дну кроз толико боја,
  • Дрхће у Зодијаку Орион (ориона без броја);
  • Толико је тешка, тешка, и то од скора!
  • Тежи је један Шарло но сва козмичка мора;
  • Никад њеног порађања дочекати нећу:
  • Умрећу.{S} Олакашаће се једним уздахом или смехом,
  • Откинувши од притиска
  • Одлетети кроз зрак -
  • Зазвучаће име једне паланке пролетњим ехом!
  • И доћи ће на домак једном детету,
  • Које бледо
  • Као васкрснути херој јак,
  • Узеће је у беле руке своје па спустити у пас;
  • А један једини воз
  • Отхуктаће свим правцима у исти час.
  • Једини сан
  • Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо
  • Освајање простора нечим што је без мере...
  • Савладасмо понижење ... и убисмо! и убисмо!
  • Као да то и ми нисмо!
  • Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте
  • Недирнуто?
  • За њега бар знам да сања тај сан
  • У трбуху своје матере.
  • Тако тесно обвијен као да сања о простору,
  • О дубинама: о, да сна кошмарске размере
  • И дрхтава!
  • Његов мозак тек утиче у лобању:
  • Тако му око свег тела кружи чудна мисао;
  • О величанствено је да се у дивном оваквом мору
  • И чекању не утапа ни једна визија стварности,
  • Очи ме се још никада нису обнажиле на светлости.
  • Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?
  • Ил' један рефлекс миловања и стварности
  • Помиловати знале су
  • Још пре но што се родише!
  • Пробијајући се кроз сан и љубави
  • Како ћеш утонути у немогућности
  • (Где неће више лећи трбуси и сни,
  • И којим као да владају неки други закони
  • који већ и нису закони
  • Но изненадне неке радости и неподношљиви болови):
  • Кад је за тебе и то настањено фантомима,
  • Који не уливају наде већ обесхрабрења;
  • Да л' тобом, или они сами,
  • Нађоше пут овуда за бескрај?
  • Сањао, не сањао; псовао ти по друмовима;
  • Очи ће ти заувек остати заражене
  • Ужасним збиљама које си негде живео,
  • И којима ћеш опет пошумити
  • Све провалије сна,
  • Још пре рођења - залуд за спас твој - од бескраја обнажене.
  • Па ниједан живота сан
  • Није тако чист
  • И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере;
  • Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист,
  • У сањању пориче да има један свет
  • Који је ван овог: слободан и без мере;
  • И опет кроз исте сале сна
  • Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота:
  • Ах, један два! ах, један два!
  • Сви су чанци празни
  • Тако заспи месече,
  • Над топлом супом детињства:
  • Из мене ће прелити туга довече,
  • Као из чанка младог животињства.
  • У овој ноћи опет празан
  • Чанак из ког, ко дечко, не докуса,
  • Но заспа баш кад заструји
  • Великом свемоћју укуса
  • Пићем: утопише се вољно у њ славуји.
  • То је дотицало богатство из матере
  • Кроз кратерство тањирног круга,
  • И сав ће, сав ће склад да раздере
  • Огромност њена и туга,
  • Огромност њена и туга.
  • А заспим увек пред крај вечере,
  • Служавка свлачи небо, дан и мене,
  • Па баци ноћи да нас прождере:
  • Тек јутро нађе кости разнесене.
  • Боже, ослободио сам се свих веза, свих морала:
  • Гушим се, зар, у плазми досаде;
  • Да је једна кап бар супе остала
  • Кроз победу се ову смешну да прикраде.
  • У овој ноћи сви су чанкови празни
  • Никакво поткрепљење!
  • Стресох са себе чедност,
  • Стресох са себе поштење;
  • Ни једне фикс-идеје.
  • У овој ноћи.{S} Радије заблуду;
  • Но какво спасење!
  • О љубићу те, љубићу те залуду;
  • Тек да се твоје беде домамим
  • Тражићу од тебе опроштење,
  • Да насмеје се у мени остатак хумора
  • Када се будеш сматрао недостојним
  • Да усред поноћне строгости и сумора
  • Покушаш још једном исцељење.
  • У руци једној секс, у другој мозак,
  • Гроздове, ту бербу вечности:
  • Пијанством црним затетураћу га наузнак,
  • Упркос рујног чела суморности.
  • Но у овој ноћи сви су чанкови без дна:
  • Где исцедити то врење?
  • У јутра су опет чанкови празни;
  • Никакво оснажење!
  • То притицала је брига из матере
  • Кроз дубину тањирног круга,
  • И сав ће, сав ће склад да раздере
  • Огромност њена и туга:
  • О, ја слободом ништа нисам стекао
  • Ни назрео дно понора страшна,
  • Па боље да сам у хлебари некој пекао и жвакао
  • Лепињу од земље и брашна,
  • Котао супе да сам испио,
  • Загњурио главу у крило драгане,
  • Свој гнусни жиг на њу прибио
  • Па пљувао пред праг и дане.
  • Изгреј, месече, и њима!
  • Замесићу колач у чанку празну,
  • У њ стресено ми поштење,
  • У њ фосили и фикс-идеје;
  • И учинићу им то за казну, -
  • Но зашто, и коме! -
  • У овој ноћи сви су чанкови празни,
  • У овој ноћи ни једне фикс-идеје,
  • Одвратићемо главе.
  • Ноћ Париза — (Са последњег снимка материног)
  • Да ли мој отац према...
  • Да ли мој отац према теби, мајко, беше звер
  • та најдивљија, најдивнија, што је човек?
  • Мајко, отац мој беше ли звер
  • Крај тебе, ил' само историчар:
  • јер и сам ја звер?
  • Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар,
  • мајко, ако и ти - моја колевко - не беше звер!
  • Е добро, а те очи са слике твоје на самрти,
  • ужасно што пате: никад их се нећу моћи ослободити!
  • никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти.
  • Није ли и твој живот био животињски:
  • једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети!
  • Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе!
  • никада, о никада нећу издвојити кошмаре од јаве!
  • никада!{S} Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло!
  • О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло...
  • Никада!{S} Зашто ме никада ниси ишопала,
  • да се једна љубичаста модрица
  • на мом дечачком дебелом месу расцветала?
  • Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг
  • и данас би ми ево био траг,
  • до колевке ми пуне крви,
  • до порекла ми твога меса,
  • само не ове очи, не ове очи патње.{S} Гле, беса!
  • Материце, ја бих да здерем са себе ту патњу.
  • Зверства
  • Да, чини ми се, смећу да певам твоје руке,
  • Твој трбух намагнетисани, твоје груди,
  • На животворјашче начине са гроктањем ритмова!
  • Смећу - ха, неукротљивче!
  • Да извучем и све хајдуке
  • Из помрчине где неки храст кашље луди
  • Од дрхтања, па просипања, па болова!
  • Искаљујем се, ево, по твом телу,
  • Ударајући те бесомучно по лицу
  • Избијам једну љубичасту варницу;
  • А ту мишицу белу,
  • И обливену крвљу и белу,
  • Умочили, мајку му! у апокалипсу.
  • Не својом мржњом: обоје небо мрзи,
  • Планина нас, долина кичевска, и грло то и гњат;
  • И све то биће ропац мој: грло то, врат! проклет!{S} Проклет!
  • Пили смо до ригања и ништења на мужи, на врелу,
  • Не скидајући с уста мешину једа
  • Прокључалу мишицу ти белу...
  • Ја сам читао, као у паници, зелену ливаду
  • Детелине, ван себе да набавим ти Одлакшање-Среће,
  • Све је ипак - да л' проклетством у мени! - обећавало веће
  • Освете за крв, за јед, за ову ноћ у винограду:
  • Кад избезумљена од ужаса не могаде ипак побећи од мене,
  • Не само псујући показиваше ми прси од модрица шарене.
  • Плаках од усхићења да си ми толико жртва;
  • Да ускоро ће нас (и нас) тај покољ наћи...
  • Где наћи?
  • Кад наћи?
  • Оба мртва:
  • Мајку му!{S} И не успесмо никада постићи ванмишићне екстазе!
  • Већ скривасмо се под клупе и порубе
  • Злочинци! - тих неба,
  • Трчало би да неким спасоносним световима одлазе:
  • Али ознојени, најежени сазнавасмо за кошмарске поразе!
  • Ко дићи котве,
  • Ко прекинути ланце, за велике полазе?
  • Зато смо чекићима разбијали своје мишићне палубе,
  • Зато смо бритвама кидали ужад живу са крви;
  • Под катарком обореном здрузганих црева издисасмо тад први
  • А већ се за нас рађало и рађало миријадама нових црви.
  • Двадесет неприкосновених стихова
  • У устима још гадно од великих имена,
  • И прошлост мирише на хартију и неопрано рубље:
  • Ево ја жваћем врући хлеб у друштву смелих створења;
  • О, тај врући котур, како ме одвлачи све дубље
  • У тајанствени живот тела!
  • Ево: отисци последњих руковања
  • Новога завета;
  • Ево сва тела смеђа, дебела и бела;
  • Ево њина друга (и сва редом до милијардитих) стања!
  • Скоро ме страши силна мудрост ове руке,
  • Мој мозак је немоћан да буде господар свих њених покрета
  • (Не, духовност мојој пустоловини мишићној само смета!).
  • И та ребра савијена у луке;
  • Тајанствено учешће једног бедра;
  • Дрхтај!{S} Пуна сала и звезда је ноћас ова ноћ ведра,
  • Ноћ руковања!
  • Те руке савијене заставе, ноге: стоваришта друмова.
  • Једном вишом вољом ја стављам ова слова:
  • Ноћ Новога завета:
  • Зато те ноћас ја обзнањујем толико и за Сведочанство Света!
  • Преиначења
  • Тако опори морнар пада у море
  • Стрмоглав,
  • Отчепљујућег нагло примио га и живот,
  • А нагризаће га до зоре
  • Тајанства, и сва та љубав замирише на јод.
  • Једино због ових раздераних обала у рукама,
  • Кукавицо, задрхтаћеш зар опет!
  • Нимало стрпљења да пркосиш мукама,
  • Пљуни!{S} Савладаће те песницама свет.
  • Стари морнар стрмоглављује се у море -
  • Чеп мајке, с главом наниже као у живот,
  • Отчепљена боца крваво вино точи у зоре
  • Тајанства, и распутаност, гле, мирише на јод.
  • Од рођења је цртао драгане у смрт,
  • Тако умирући цери се над албумом;
  • Морнару мој, сав тај врт
  • Младићства свога не пореди са сном:
  • Страшан један крик разбуди твој пад!
  • Па загњурен, загадив пучину, из прошлости очима,
  • Одео си бескрај са подеротином у бесмртност;
  • То није као кад си плаве чакшире своје
  • Крпио сатима:
  • Неће сварити нико ту кост!
  • Из тела болних и из воћа исисао си светлост,
  • А потом са рођеном јетром избљувао то у бесмртност,
  • Био си пуста справа за премештање стварности:
  • Да ли ћеш наићи притом на лик? спокојством да те угости,
  • Да спречи онај крик опори ужаса
  • Негде далеко у вечности (уједом мрачне отровне течности).
  • И из задаха постељног зноја и никотина,
  • Испе се као рођај по катарци,
  • Затим се спусти до најмрачнијих дубина:
  • Ми сазнасмо за изнакаженост му лица... ал' ударци!
  • Ударцем, чврстину неба захвативши руком,
  • Комад плаветнила одвуче за собом:
  • Сада је његов пад као и гром,
  • А небо сазрело тако за море -
  • Бујице непрекидно каскадом -
  • Излиће цео свод до зоре.
  • Но ми остасмо - трзањем природе иза смрти унакажени,
  • Морнару, твоје - несрећни:
  • Но не, не, рад твоје сени:
  • Могућност нове јаве нас мучи!
  • Пођемо на пут ма где, не усуђујући се да осврнемо главе,
  • И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве,
  • А азур никад више,
  • Ни чељуст твога длана никад више;
  • Желуцем зар својим жуђасмо
  • за воћно твоје труљење и пад;
  • Уз тајну тела кад загризосмо у океан,
  • Тај плод детињства којим нам сазре сан,
  • И који далека глад одбаци у наше крило.
  • Тада и оно што би већ било
  • Најужаснијим грцањем и да се снило, тражисмо зацењени:
  • О, болно неко прапотопско месо;
  • Дрхтању нашем као да си стресо
  • У недра, са грана својих морнара -
  • Ти, Океан! - толико сазнах:{S} ГО,
  • И час преображења неодложног да удара:
  • Једном корњачом кором у дно мраморне лубање,
  • А изнад псећег сна, кога догриза сенком грање.
  • Зимски репертоар
  • Скок је преклане кокоши у небо
  • Крв точи,
  • И револверски пуцањ,
  • То: грамофонска плоча,
  • У обртању, прстом својим изазвати арију,
  • То: гнездо ластије у виолини
  • Целе зиме остаће без звука и без птица
  • Та топла кућа селица.
  • У стању да пођем за пуком,
  • Банда кроз поља кад засвира,
  • Замишљено да живи о црном
  • Луку, о хлебу и на сену:
  • О, на трулом плашћу иза манастира!
  • У стању да сања пучину црвену
  • СУНЦЕ, одсуство четири месеца:
  • Ево, приближује се зима!
  • О афазија, о подношења, о мучна балканска клима
  • Што влада детињством и снегом, и ђоновима крваво;
  • Сироти шегрт који ће ноћас заспати го,
  • Сироти балкански во!
  • Не веруј, не веруј ипак, у брлог, дим и торту,
  • Заносу новом бегунац кад преда визиткарту,
  • Просјаку коме старом што чува улаз у порту
  • Карту овога света! и један мишић за Марту
  • (Марта је девојче и дуња у орману);
  • У Индији, у Камбоџи, на Половима, у Судану,
  • Свуда зима дође у своје време,
  • Свуда велике просјаке и сањалице затече без спреме.
  • Спавајте, спавајте заједно, курјаци и магаре:
  • Пејзажи извиру из очију и теку низ лице,
  • Сузни огољени пејзажи,
  • Од савести и мраза дрхћу озебле убице
  • Са жудњом изгледајући жандаре.
  • Па кошуљу му ову отесмо из изгнанства.
  • Да прихватимо се њом врелине сунца,
  • О ви плећа гола сад у одмицању бегунца
  • Што кроз све постеље прониже своја курварства:
  • Више го но мржња нашег одсуства;
  • Не веруј ни у сумраку у млаз сунчани аорте.
  • Недоглед, где, пљује светлост међ облаке,
  • Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу;
  • И сва та прекоморска путовања
  • Која обвију главе у видике ко у саруке,
  • А надму трбух трулом рибом по острвљу,
  • Не раздеру рођења сенке, свирепошћу грања,
  • Не ублаже опору пљувачку дубина
  • Но још натопе све сољу горчине и јода;
  • Има цела јесен, да ми се мучи на модрост вода,
  • И на труд прелажења преко кривина.
  • Сувише тесан простор да се протегли,
  • Сувише мало звукова којима да се зева
  • Под покриваче оштре неба, којима пева
  • Ревматични бол сумње, бесмо легли.
  • О, сан је вампир пун гнусобе и крви,
  • А буђење те вреба разроким очима;
  • Неспособан да изградиш биографију, ниси први
  • Који си жртва отровних гљива.{S} Има!
  • Има оних што, из спавања, пробуде се па виде
  • Недоглед,
  • Очију плавих како седи крај прозора,
  • И пре но што упију га у поглед
  • Налочу се опет сна и умора.
  • Има оних који одлазе
  • Под плотове да олакшају утробу
  • Крај разбијених флаша, који пролазе
  • И нађу се одједном у гробу.
  • Има оних који проклињу!
  • А ја сам у стању да пођем за пуком
  • Из собе своје која нема прозора,
  • Треба мишљу и вољом да их пробијем,
  • Сад је доба мраза, ревматизма и умора;
  • Тамо где кроз три облака пуца из револвера
  • Дубина мокра која зору протера,
  • Мене мрзи да се узбуђујем зато што умирем.
  • Постигох ли дакле довољно усавршења,
  • И сиромаштва чак уводих ли у чистине?
  • Ко је постио, ко размишљао, кад немогућна прекорачења;
  • Ко, напуштен од њушки, не беше и од истине?
  • Ја!
  • Имах свој јужни пол, свој Судан;
  • Своју кошаву бар, коју не делим.
  • Од све чистијих обиља начиних план
  • Проширивања живота - из данас у сутра
  • Прошивајући себе сунцем (својим; свака моторност друга: старија)
  • То:
  • Постоји револверски пуцањ изнутра
  • Што убија.
  • НАЛИЧЈЕ:{S} Опкољен са свих страна својим самоубиством;
  • Доћи ће пролеће, пуно блата као и зима;
  • Пролеће носи пуне џепове пиштоља;
  • Разбијањем чаша раскрчити места екстази (закон непробојности);
  • Мање црвенила на снегу после самоубице.
  • РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ!
  • Кад човек умре, руке прве занеме:
  • Рука умрлог ко ноћно воће зри,
  • Ко успаване птице чија срца још стреме,
  • Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.
  • Беље но тешки месец који више неће да носе,
  • Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће;
  • Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе,
  • Тако спуштене мирно на груди - брежуљак среће.
  • Испод ливада влажних, и свежих црних кора,
  • Ове руке оживе преображењем у звезде,
  • И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора;
  • Измеђ вулкана и неба руке умрлог језде.
  • И провлаче се лагано, фосфорно понорне реке,
  • Танким млазима сјаја, руке које су љубиле,
  • Кроз тамну поноћ земље, измеђ жилица смреке,
  • Испод толико биља које су свуд садиле.
  • А те сам руке негда толико љубио,
  • Осетио им тад свежину да спира главобољу;
  • Траг дивних руку под књигама се изгубио, -
  • Но пређоше одједном саме у тајну животност бољу.
  • Одједном у свом току, пробивши бок планина,
  • Избију те светле реке ко зрачни извори;
  • Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобанина,
  • Та прва пламена звезда, на мрачном небу, гори.
  • МОЛИТВА
  • Молим ти се за мачора, за мишића и за пастира,
  • За радног мрава, магарца тужног, и за кутију и за коња,
  • За ружне речи што никад неће љубити мира,
  • За мирис шума, за црнило њиве што воња,
  • Молим ти се за ратника, за работника, за пастира.
  • Молим ти се за сличице, птичице и жилице,
  • За плаво, црвено, жуто, и смеђе, и зелено,
  • За села, за пса, и за дете од паса уједено,
  • За рематизме, за бољке, за оне што неће да преболе,
  • За бродове, за бурна писма, и за све оне што се воле.
  • Молим ти се за Шар-планину, за дивокозе њене и за качаке,
  • За ноћ, за мир, за песму, за глувонеме, хапшене и лудаке;
  • Ето молитве моје пусте, за оне за које нико не моли;
  • И за бол, и за грех, и за смех, и за ујед смрти који не боли,
  • Молим ти се за све Божиће света, копна и мора, и за бадњаке.
  • Миливоје Степановић, учен. 6. раз.

    ТРИ МАТЕРЕ
  • У утроби, ој, у зрелој, у тој планинској, -
  • Откуд малочас одлуташе сва стада,
  • За пастирима чији мрки зној
  • Натапа под брегом сан града -
  • Гле, у утроби планинској сада -
  • Дрема ко пуни облак Невеста.
  • Уморно се наслонила на мирну стеону краву,
  • Па, кроз дубине свих снова, са тога топлога места
  • Ослушкује где неки дубоки млин прерађује сву траву
  • У крв, у плодност, у пут, а као рујна креста
  • Почива јој, опуштена њена, шака на јаслу.
  • Под срцем осети бол живота новог и коби,
  • Светлост рађања тог којима ће да удроби
  • Зрелу пут своју провидну, дванаесторици за вечеру,
  • Јуди, Јовану, Томи, Марку, Луки и Петру;
  • А иста ће јој крвава звезда пут показивати и врт,
  • Где ће добри пастири вере тај плод да узберу,
  • Који на ноћној грани крста сазреће тек пред смрт.
  • Миливоје Степановић, учен. 6. раз.

    КОРДОВА
  • Појавила се на челу хитане
  • Као тајанствени жиг Бога...
  • А хитана се ослањала на гране,
  • И као у драганов гитар да бије.
  • Болно је њена затреперила нога
  • По заносноме срцу Шпаније.
  • И гле, завичај њен ко вино попе нам се у главу...
  • Играјући, сукњу је своју вила ко заставу!
  • И тад на пружене руке сунце слете ко птица
  • Да благослови оног који полази у бој на бика...
  • Хитана, сред мора од сукања, у своме светлом лету,
  • Зуји ко златна пчела у крвавоме цвету.
  • Жуту Кордову сањах да неће никада доћи
  • Са огромном тежином својих мраморних гора:
  • Нити сам волео да знам за њена Патиа сунца...
  • Са звонима, са небом, и дивном лармом мора.
  • Ушла је на раменима хитана и на роговима јунца.
  • Жарка и немилосрдна за све, када јој не знађах име.
  • За њоме, скривене иза велике магле страсти,
  • Војске анђела јуре густим таласом тела
  • Пред пијанице неме, за час када ће пасти
  • Ко златне птице ноћи под небеска одела.
  • Њине анђеоске груди оквасише у рад,
  • У велико трпљење земље са ожиљцима сна.
  • Заувек шибаше болом и сланим пољупцем мора:
  • Прве се бацише пред нас да нам олакшају пад.
  • И тада пређох за њима планину црвеног снега;
  • И видех опет њу с крвавом мишљу на челу;
  • Смеши се ко тамна сенка иза брега,
  • У дивној руци носи Меските ружу свелу...
  • О, тамне нељудске расе гвадалкивирских зора!
  • Певајте, певајте уста, чиме ћу почети сутра,
  • Чиме утишати лик у огледалима мора,
  • И најавити птица крв између руку јутра.
  • Гле, што пред тамне стаје дођох болан од рада?
  • Пролазак њихов души победничко усневање;
  • Дижем руку, ова по мени као уморна киша пада,
  • Наслоним се: час повратка ми бика самртничко успремање.
  • Тамне бивоље хорде непојамних открића,
  • Крвави длан по лицу, и зрачне сенке грања,
  • Исте патничке очи, над отворима очајања,
  • О, те страшне очи што знају да ничег нема за бића!
  • Притискох је опет на груди, јецам од љубави -
  • О, склони узбуђену руку између наших уста:
  • Нигда ти не рекох реч кад нам се поноћ јави,
  • Тамна Јеврејко снова, наша је обала пуста.
  • Нити смо више они који ће желети наћи...
  • Дижи се, дижи, ноћи, с тамних јој врелина ногу;
  • Више не тражим уста, нити ћу руком маћи
  • Да се додирнем бола...{S} Бик, с црвеном ружом на рогу!
  • Боже, боже мој, да живот није већ прошао!
  • Довољно још нисам љубио уста;
  • Ко да помућеном оку њен лик није пришао...
  • Боже, боже мој, мој живот још није прошао.
  • Осећам тако страшно да га још има тамо,
  • Да се још многог може спасти;
  • Љубити, љубити страшно, и само
  • На ране давне пасти.
  • Иди, ноћи,
  • Проклета ноћи,
  • Месечино без сна!
  • Друга сунчана мора,
  • И снови великих гора,
  • Пламене буре сунца.
  • Иди, ноћи,
  • Проклета ноћи, месечино без сна.
  • ЗА ЊУ!
  • Болна је ова земља, једина земља на свету,
  • Нигде девојке да су ко што су девојке наше,
  • Нигде врт да мирише ко јутро наше у цвету,
  • Где видесте још боју пијану тамне нам паше!
  • Па униште л' је они што ко не знају шта пати;
  • Пет столећа на небу би сјајних руку и крила,
  • Међ анђеле ће опет у болном часу стати,
  • Указаће се верним Огњена ко што је била.
  • Видећеш је тад, ко ја, у плавом таласу воде,
  • Споља ће те гледати бескрајне њене очи,
  • Резаће већ крилом траг за сваким бродом што оде,
  • Анђеоски крик јој чућеш за сваким сунцем кад крочи.
  • Ево је, та светла смрт, за земљу ко што је ова,
  • За земљу која узе бескрајно млада уста;
  • Знам за гињења дивна у тамној мочвари рова
  • Гле, анђели прелазе с њих на неба дотле пуста!
  • Дубље но икад што би копали поља жита,
  • Рукама копаху тад гробља и грудобране,
  • Сву ноћ крваве руке, тек нови дан кад свита
  • Нађоше кости за глад од паса сакривене.
  • Гледају потом опет тврде равни и тела;
  • Та дивна тела што би да измиле из блата,
  • У вазнесењу огња виђају родна села;
  • О девојци сањаху тад, лежећи брат до брата.
  • Лагано измеђ градња вукли су се до воде,
  • Са главом у таласу појили се у јутра,
  • Без новог нараштаја узлетале су роде,
  • Те страшне беле роде које би значиле: сутра.
  • Пролетње тад одједном просу се на њих цвеће,
  • С обзиром прислоњеним на пушку док сањаху
  • Задремаломе другу викаху речи среће,
  • Од топовског се огња заласку одвраћаху.
  • Док их не скри у јесен риђи смет лишћа жута,
  • Шумно и жуто небо, тешке и туђе сузе;
  • Чак и последња срећа што изнад поља лута,
  • Драга птица, кад слете једину мрву узе.
  • ЗА ЊУ!
  • Болна је ова земља, једина земља на свету,
  • Нигде девојке да су ко што су девојке наше,
  • Нигде врт да мирише ко јутро наше у цвету,
  • Где видесте још боју пијану тамне нам паше!
  • Па униште л' је они што ко не знају шта пати;
  • Пет столећа на небу би сјајних руку и крила,
  • Међ анђеле ће опет у болном часу стати,
  • Указаће се верним Огњена ко што је била.
  • Видећеш је тад, ко ја, у плавом таласу воде,
  • Споља ће те гледати бескрајне њене очи,
  • Резаће већ крилом траг за сваким бродом што оде,
  • Анђеоски крик јој чућеш за сваким сунцем кад крочи.
  • Ево је, та светла смрт, за земљу ко што је ова,
  • За земљу која узе бескрајно млада уста;
  • Знам за гињења дивна у тамној мочвари рова
  • Гле, анђели прелазе с њих на неба дотле пуста!
  • Дубље но икад што би копали поља жита,
  • Рукама копаху тад гробља и грудобране,
  • Сву ноћ крваве руке, тек нови дан кад свита
  • Нађоше кости за глад од паса сакривене.
  • Гледају потом опет тврде равни и тела;
  • Та дивна тела што би да измиле из блата,
  • У вазнесењу огња виђају родна села;
  • О девојци сањаху тад, лежећи брат до брата.
  • Лагано измеђ градња вукли су се до воде,
  • Са главом у таласу појили се у јутра,
  • Без новог нараштаја узлетале су роде,
  • Те страшне беле роде које би значиле: сутра.
  • Пролетње тад одједном просу се на њих цвеће,
  • С обзиром прислоњеним на пушку док сањаху
  • Задремаломе другу викаху речи среће,
  • Од топовског се огња заласку одвраћаху.
  • Док их не скри у јесен риђи смет лишћа жута,
  • Шумно и жуто небо, тешке и туђе сузе;
  • Чак и последња срећа што изнад поља лута,
  • Драга птица, кад слете једину мрву узе.
  • ВЕЧЕРЊА ЗВЕЗДА
  • Ти што виде дивнија тела, дивније цвеће и дивније горе,
  • Но што ти обећа иједан сан, који виде дивније море
  • Но што ти даде иједна страст, и који чу она срца
  • Што искуцавају младост твоју, у ноћи Христа, у зоре,
  • Ти који би му јагње под руком: због чега се пева и грца:
  • Ти што осети очи своје сјајније још од плача,
  • Чуј обећања среће, што данас већ је јача
  • Од удеса; у небу, гле, овај бескрајни пут цвећа,
  • И, гле, у срцу, ове бескрајне путеве драча;
  • Ево те грли дах последњег премалећа!
  • Ево тих драгих тела чија су срца врућа,
  • Од упијања красног некоме другом сунцу,
  • О, кад страственији од молитве, о, кад махнитији од кућа,
  • Принесосмо на олтар дух зажарених сванућа.
  • О, па очисти себе таласом Гвадалкивира,
  • И чуј жубор светли тај завичајних извира,
  • И јецај над водама Босфора, над водом свом Гибралтара,
  • Језерску боју нађи између манастира,
  • Чуј сад шум свих тих вода у светлој капљи олтара.
  • Па прелиј том врелом сузом страшније страсти, и дубље боре,
  • Но што ти дозволи иједан грех, и збриши лик оне море
  • Која заглуши сваки крик, да не чу она срца
  • Што плачу младост твоју у болу Христа, у зоре,
  • Ти што би рана за прсте оног што сумња и грца:
  • Захвали, захвали за тај стих, за срце, том Артуру,
  • И дигни поглед свој, види у блудећем азуру
  • Дубоко слућење цвећа, глас и величанствену буру,
  • Веру којом ћеш поћи Њему за ону присну смену,
  • Погледај до бога ту стазу љубављу узнесену.
  • Вече трепери над водом у сунцу које леже,
  • Стани, да ли си видео птице како панично беже,
  • Од тамне сенке крила која их за земљу веже?
  • Ти, који сваког часа пијано пружаше руке,
  • Послушај то нагло срце, његове усхићене јауке:
  • Не слави оно то вече; прислони се уз ову стену,
  • Куда ћеш сада даље ако и птице крену
  • Натраг над твојим путем у ватру ужарену
  • Христа, куда ћеш сада више за сликама у ноћи?
  • Исплачи се још једном над чежњом, и све ће проћи.
  • Ти, што исказа дивније сумње, дивније борбе и дивније споре,
  • Но што ти рече иједан крик, ти који чу дивније зборе,
  • Но што ти шану иједан друг, и који чекаше она срца
  • Што објавиће Христа у ноћи, бескрајног Христа у зоре,
  • Ти који заустави дах пред стрепњом од које се живи и грца;
  • Ти кога одведе све то где се тек рађају сунца
  • Да се наднесеш пијан одједном са пламеног врхунца
  • Над божанску расипност своју, уништена младунца,
  • Ојађено је срце твоје изгорело изнад свих гнезда...
  • Па изговори бар ону свету Реч, док пада ова звезда,
  • Па дошани бар ону свету Реч док пада ова звезда!
  • Рим 1928.

    ЊЕНЕ СУ МИСЛИ ПТИЦЕ!
  • Њене су мисли птице а сенке успомене,
  • Још најдивнија сенка обала које беже,
  • Ево љубавне сенке између ње и мене,
  • И тежа од мог тела та сенка по њој леже.
  • Једна је земља тад ноћ, а друга је сјај зоре,
  • На једну спустим образ, она јеца од бола;
  • Гле, та ноћ ко земља да је, тај дан ко сјајно море
  • Покрију њено тело ако јеца од бола.
  • А та девојка гледа зеницом успомена,
  • Преко последње ноћи чуда, мешања у том срцу,
  • Последње ноћи чуда што губи крв и вина,
  • Гле ова ноћ ко ја брише мора у срцу
  • Бришу се неба и мора, и Африка и Шпанија,
  • И онај тихи, тихи звук јединих пољубаца,
  • Јесења боја цвећа, и бол и значај свих линија,
  • И плач што узри тад на последњи замах рубаца.
  • Само је она верни дах ил горки укус воћа,
  • Јер за њу горе ови сати ко оно тамно грожђе,
  • Кад једним ускликом неба би сурвана самоћа
  • И, мање смртоносно од мисли, кад птице поби гвожђе.
  • ВОЛЕЋИ НОЋ, ЊУ И ЗЕМЉУ
  • Птице су њене мисли а сенке успомене:
  • Још најстрашнија сенка облака који бежи;
  • Ево љубавне сенке између ње и мене,
  • И тежа од мог тела, та сенка по њој лежи.
  • Једна је земља тад ноћ а друга је сјај зоре,
  • На једну спусти образ - она јеца од бола,
  • Гле, ова ноћ ко земља, тај дан ко жарко море,
  • Силазе низ њено тело, у ждралу вала гола.
  • А та ме мисо прожме зеницом месечина:
  • Мој дане, ево чуда мешањем у мом срцу.
  • Чудо, и опет чудо, што лије крв у вина...
  • Гле ова земља, ко ноћ, сакрије звезду у срце...
  • У САВАНИ!...{S} ТО БЕШЕ...! — 1.
  • У савани, у високој трави, угаженој од слона,
  • Пробуђен светлошћу; гледајући у небо.
  • Срце је силно ударало о прси:
  • То беше једно друго небо нада мном,
  • То беху друга сазвежђа нада мном,
  • И Јужни Крст сијаше саломљен;
  • То беше један други мит нада мном;
  • Други бог нада мном.
  • 2.
  • Много онога што је било и оног што ће доћи,
  • Ништи ме,
  • Оно мало, што остане,
  • Пева.
  • Несреће расту као нокти,
  • А суза у срцу огромна је;
  • Оно мало младости
  • Певало је.
  • 3.
  • Као пси узбуђених кевтања, кад би из колибе,
  • Срце се силно отимало из прсију.
  • Месец је био њему мађија.
  • Са затресених жила, као са грања,
  • Птице су се дизале у неба.
  • То беше под црвеним погледом кошуте,
  • Под жутим погледом антилопе.
  • 4.
  • Сунце које нагло свањује
  • Види последњу звер како нестаје;
  • Ал они што су црни још спавају:
  • Мирне звезде
  • У тамној ноћи њиног тела још блистају.
  • Ноћ, спуштајући се потом нагло,
  • Пободе Јужни Крст међу звезде,
  • Свој мач.
  • 5.
  • Младост што мине, Ме,
  • Младост.
  • Нигде је нема, ноћу те нема,
  • Тужно
  • у ноћи.
  • Врхови и воде више не носе,
  • Не носе ништа.
  • Земља је зрачна; звездана ноћ; само Ме нема.{S} Ноћ
  • Далеко је одвести, далеко однети: ноћ:
  • Ме, лежећи, очију отворених,
  • Видиш ли сунце које свањује?
  • У ПЛЕМЕНУ БАУЛЕ
  • У племену Бауле
  • Девојчица Ме, Бауле
  • Она је најружнија.
  • Али Црни који се разумеју
  • Кажу да ће бити лепша
  • И од лепотице Кањи, сестре.
  • Ја сам Ме испросио од брата
  • Дао за њу огрлицу, капарисао је
  • Ме је сада моја вереница
  • У селу које се зове Бауле.
  • ТАМНА ЕВА
  • Тело твоје значи све, оно је моја срећа
  • Моје чежње свићу на теби ко на своду
  • Крв ти Расцветано Дрво у пољу
  • Око: језеро, трепавица ту спушта мреже
  • И усне рибар.{S} За једну чежњу бољу
  • У плавило под Расцветано Дрво леже
  • Твоје тело значи све.{S} У њему је Зодијак голи
  • И нога твоја не свија се никад за ход већ да воли
  • А кад ти нудим цвет
  • Он ти припада давно.{S} У твоме телу цвета.{S} Ти си сав свет.
  • ЕВО СЕ ВРАЋАЈУ РЕЧИ ШТО РЕКОХ У БЕСКРАЈНОМ УЗБУЂЕЊУ
  • Отварам опет себе као дан родних пољана,
  • Отварам очи и жиле с којих одлећу птице ко с грана;
  • Дижем бране за мисли што су ко пси радосних кевтања;
  • Ево топлији од звезда: торови, стаје, кућа на којој је огњиште,
  • Нит скрива се више оно место што суза и сумња би поприште.
  • Ево се враћају речи што рекох у бескрајном узбуђењу,
  • Доћи ће визија врелог подна, усклици плавих бдења,
  • Пољупци шири од мора над језиком што расте као плима;
  • Ево писка вечерњих труба над првим снегом зима.
  • Ево се враћа глупа реч речена у бескрајном узбуђењу.
  • Цео дан бејах сам као дом из ког све благо оде у стране,
  • Као дом који има бучна јутра и онда ћутљиве дане;
  • Али ево ноћи кад се враћају краве, и телад кроз коју протиче млеко;
  • Ево овнови гурају овце са још заспалом птицом у руну.
  • Ево стада што теку као реке, што као бујице груну.
  • Отварам уста да ветрови ноћи уђу у њих пуни звезда,
  • Отварам очи и све што беше облак ко разлетело перје с гнезда,
  • Утиче звезданом бојом у дрхтању каскада,
  • Отварам уши да све дође што је писак машина ил града,
  • Ево године тела, године жудњи, мржње и рада.
  • ЈЕДНА МАШИНА ЈЕ СМРВИЛА ЈЕДНО ТЕЛО
  • Куд оде она крв, црвена, страшна,
  • Крв здробљенога младића?
  • Још само крв мајке док га рађала
  • Толико беше страшна,
  • Још само вика, док га рађала,
  • Расцепана беше ко вика
  • Здробљеног младића.
  • Не беше ли тај сјај
  • Којим дође на свет!
  • Крв, та што носи вапај
  • Ко дрво рањено што носи цвет,
  • Тече.{S} Уз жубор страшан, под огњем и док кркља,
  • Кроз вече,
  • Као са правог врела,
  • Као из срца и из материце да тече;
  • Као из преврнуте чаше:
  • Тече!
  • Куд оде, дакле, та крв?
  • У телу самом крв би да пође у висине,
  • У звезде и сунца која вичу;
  • Из живог, из радног, из знојног тела још
  • Њима би да се вине.
  • Мислиш да тле око гроба пије тај светли огањ машина!
  • Гледај вечерњи одсев крви по небу плаву,
  • Погледај девојку ону што румени,
  • Гледај човека ком: крв се пење у главу.
  • Разумеш, како су јасни вечерњи звуци,
  • Што његова беху некада вика;
  • У какву се прозрачну рујеву светлост расу
  • Крв једнога младића.
  • СТВАРНОСТ
  • Док сам силазио низ брег,
  • Док си се пела уз брег...
  • Један је брег био данас,
  • Други је брег био ноћас;
  • Један је био на овој земљи,
  • Други је био ко зна на којој;
  • Један је испуњавао јаву
  • И други је испуњавао сан.
  • Међутим, ми смо се тад ипак срели,
  • И упитали:
  • "Свиђа ли ти се ова стварност?
  • - Разуме се, ал' која стварност?"
  • БИРАЈУЋИ ЈОЈ ЈЕДНО ИМЕ
  • - Како је твоје име?
  • - Моје је име Име!
  • - О како красно име!
  • - Можеш ме звати у Француској немачки Ципелом;
  • "Можеш ми у у Француској рећи немачки: моја мала Ципело!
  • Можеш ме и на француском звати Ципелом;
  • "То као кад деца и Црни кажу: смеште се!"
  • ОНА РАСЕЈАНО ПРОЛАЗИ РУКОМ
  • Говорећи, она расејано пролази руком кроз гране дрвета.
  • -Пази, дрво није дечак и лишће није његова коса;
  • "Оно је одрасло,
  • "Може му то досадити,
  • "И онда бићеш: мајка!"
  • РЕЧИ ПТИЦЕ СА ГНЕЗДА
  • Под собом осети опет неразумљиви облик јаја:
  • Птица.{S} Кроз опијене очи назире залазак света;
  • Ноге јој почивају у гнезду, поглед у сунцу без сјаја,
  • Она би кликнула свему:{S} "Пода мном само цвета!"
  • Јер није исто пијанство, сунце, ко што би оне зоре
  • Кад је разрио њено перје, ударо кљуном у главу;
  • Између оног сунца и овог пламти безмерно море,
  • И лет кроз помрчине плаве што бацају сенке на траву.
  • Она је доживела овде бол.{S} И какав бол: не поему,
  • Кад пођу из ње у гнезда облици ови савршенства,
  • Ко да је бије крвава смрт, она је кричала њему:
  • "Ево, свега што је ту радост и крах, на обалама овог женства:
  • "Проклетство!{S} Све што је радост и крах, после летења сунцу.
  • Разумеш, све што је љубав и страх, ил брисање у теби.
  • Ја сам уморна; ово чекање без смисла стално у твом врхунцу,
  • Оном што оличава Сунце, ал сунце што никад не би.
  • "Сунце, ил' ја, ил' ти, ил' сазнање!{S} Ја слушам твој глас из гнезда;
  • Али ми крила дата: ја летим, и пут је мој без краја,
  • Знај, није само радост но ужас који ме носе пут звезда,
  • Са овог ужаса гнезда у ком бол и облик се спаја."
  • БОЛ ЦВЕТА, И МАТИ ЛОВЦА ПТИЦА
  • Цвет тај, ево, што дршће, у дану, лишћу и сјају,<\LI>
  • Осећа чврсти живот пчела како се у њега збија;<\LI>
  • Он викаше, и његов мирис, разорен у бескрају,<\LI>
  • С исцепаним сањањем чуда, престаде да опија.<\LI>
  • Тај пут ким се пела девојка;<\LI>
  • Она је ишла свијена, уснама смешила се.<\LI>
  • Осећаше:{S} "Ускоро бићу мајка!"<\LI>
  • Замисли свога сина у јутру првог дана.<\LI>
  • Нити чу бол цвета, у коме би рад пчела;<\LI>
  • Нико до неба не чу бол тај, без гласа<\LI>
  • Као у сну.{S} Она се обазриво пела,<\LI>
  • Носећи убицу птица испод својега паса.<\LI>
  • ВЕЛИКИ ДРУГ — I
  • О седамнаест даљних и безграничних лета
  • Пођосте, пођосте и ви, с ивица овог света;
  • А ничег душа да је жељнија
  • Од слике тела у снегу, што сними ми тад Албанија!
  • Нити се, спавајући на поду, припијам смрзнут уз друга,
  • Нит затрпавам више модре руке у недра,
  • Нити ме ништи мраз, нит ждере ваш, ни шуга,
  • Али ми студени ветар забада нож у бедра!
  • О седамнаеста хладна јутра, што пушисте се с мене ко зора;
  • Први пут згледах лице онога друга крај мене,
  • Модро зелено лице - смрзли је ток то извора -
  • А као потоци даљни, шаке кроз маглу теку, удаљене!
  • О како се скупљах онда испод огромнога шињела,
  • О наго дечачко тело, у оклопима од одела;
  • Ви седамнаест дивних лета,
  • Куд нестадосте, куд већ, с ивица овог света!
  • Целу ноћ леђа сам грејао
  • Прислоњен уз туђе плећи,
  • Целу ноћ, снег на сметове је вејао,
  • По стопама мојим, по срећи.
  • Нит мишљах, који је пријатељ тај који крај мене спава
  • Да често тежа од судбе на грудима ми његова глава,
  • И да трудно дишем: но трпех, јер дахом као да загреваше ми груди;
  • Тако прође болно живот, док зора не поче да руди!
  • Затим говорасмо, говорасмо, и говорасмо у мраку,
  • О томе, како нема хлеба(а има л Бога!);
  • Тек при првоме јутарњем зраку
  • Сазнадох лик суседа свога:
  • То беше неки војник снажни у сивоме шињелу,
  • Узвици му беху смели и важни; посматрах главу му смелу -
  • Затим пи много воде.
  • Диже торбу.{S} Пљуну.{S} Пи воде много; оде!
  • О ви безбројни пријатељи, тих непојамних ноћи,
  • У чијем крилу често почиваше ми глава,
  • Колико, у колибама пустим, чеках да л ћете доћи,
  • Безнадежно, док душу растрзаше ми страва!
  • Тада, незнани друже, гурнеш ли она врата,
  • И бучно, псујући грозно, стресеш ли снег са себе:
  • О нико радосније није целиво свога брата,
  • Но ја, немо и непомично, што бих примио онда тебе!
  • И како бејах пуст и згрчен са седамнаест својих лета!
  • Шта!{S} Крај небеса самих!{S} Ја га целу ноћ слушах како дише;
  • О, једини усамљени дах живота украј мене,
  • О, скупоцени дах дружине сатрвене;
  • Ти безимена дружбо, срести се нећеш више;
  • Притајих своју болесну руку близу његова даха:
  • То ме последњи живи угарак људства греје!
  • Не, ја немам чежње, ни савести, ни страха;
  • Пуне ми уши, нос и недра, све меког снега што веје.
  • Приљубљујући се уз туђа леђа,
  • И с руком надувеном у недрима,
  • Најлакши уздах када ме вређа;
  • Када се притајих уз незнанога.
  • II
  • Корачам опет, опет ми чело гори,
  • Свежи предео главу опет ми болесну хлади;
  • Крај самог увета, бор ми одвратне ствари збори -
  • О Боже, зашто, зашто, с природом самом ме свади!
  • Шта значи оно чудно коло просјака преко снега;
  • Шта игра она дружба тамо, око плавога небеског стега,
  • Куд кружи лудило то, око - у азуру блудећег - брега!
  • Дај им бар достојанство и мир; бар горки мир пре свега!
  • Ноћ отвара трбух коња, и засипа прахом звезда;
  • Седамнаест мојих лета, куд бежите с овог света!
  • Међ људима раскида се закон реда и милости,
  • О Господе, о Господе, подари ми сањивости!
  • Јуче и рука када проси раствори се ко да цвета;
  • За њу ветар ништ не носи: позно цвет тај виде света;
  • Смрзнуће се испод снега, негде накрај овог брега.
  • Опет бекства, дивљаштва, снег и планине,
  • Гађење без краја, буђав сир - све то постаје Албанија:
  • Вашке постављају дуга гнезда, у руб ми сваки хаљине;
  • А из белине снега, равни, што је сад беља но хартија;
  • Обузима ме опет она грчевита Мисао,
  • Корачам, ожедним ли, из леда самог бих Је сисао;
  • Само застанем, а белина ми заигра пред очима,
  • Само се осврнем, редови људи као да играју на ужима;
  • Како то да раније нисам видео,
  • Како то да раније нисам успео:
  • Сад склопим очи и осећам како је живот ту,
  • Први пут видим, дрхћем, свуд око мене људи мру.
  • Ето ти, што су с Њим, гладни свег - живота, смрти -
  • Што само мисле како да чмавају, како да леже,
  • Ето ти, чија су уста згуљена, а у мислима шкрти,
  • Што, двојица падну ли на мрцину, већ почињу да реже;
  • Ето ти, који тако красно научише да просе;
  • Да поцупкују, да се кревеље, да цвокоћу и да се јеже;
  • Да, пређу ли само руком главу, скидају пуне прегршти косе:
  • Цео дан, целу ноћ, и кроз сан чак, они једнако беже, беже,
  • О та зар ништа не мо&же да их веже!{S} - Ништа!
  • Гле, гле, како у царском вознесењу
  • Падају оклопи са тела,
  • И цепају се труле крпе
  • Пред бескрајношћу откровења;
  • Разголити се, сад бок, сад ребро, помоле се сад колена бела,
  • И све су зрачније очи у хрпе
  • Хаџија, с којих падају одела.
  • Све провиднија је њина кожа;
  • Виде се како струје сржи кроз цеванице;
  • Све им дубље одсјајују ушиљеношћу лица.
  • У жена се чак провиди чедо у утроби
  • (Почива ко бурма заручника у кутији),
  • Огромни ме поглед његов плавила зароби,
  • Ја не сретох никада поглед заноснији!
  • III
  • Бесмо освећени!{S} Ни купљени, ни убијени.
  • И што се тад провиђаше у мени,
  • Не одврати ничију главу,
  • За младост ме ничија душа није укорела;
  • Нити ичија унутрашњост згади: зеницу ову плаву!
  • Онде по дивним пољима смо бљували,
  • О, корење, о кајмак трули, пун гљива,
  • О, гађења; сви смо ракољили се, пљували,
  • Па ипак, о свему овом, божићна ноћ моја снива.
  • Јер прошло је време богатства,
  • И дошао је час да се умире;
  • Бескрајне сметове снега и осенчења плава
  • Као Смрт сама, пред нас, да застире.
  • Прескупо плаћам исхрањење,
  • Грозница помаже да се верем,
  • Све с вишег на виши брег, вуче ме моје вознесење;
  • Модри и плави траг нигда с лица да сперем;
  • И већ малаксао лежим по снегу,
  • Дубећи слику свог страшног тела,
  • О снови моји, снови, одједном ту се легу,
  • Под провидношћу, гле овог, несразмерног одела.
  • Као облаци, као небо, тако се с људи хаљина цепа,
  • Голотиња њихова одједном остаје свежа и чиста;
  • Они не дрхћу више - чим би! - нити зеница им је слепа,
  • Са заносом гледају само планину као Христа.
  • У гладног ко бурма уста скорела око зуба:
  • Вечности муж, језик му црн, а глава на штапу стоји;
  • Сваки час му се чини, на ивици је самој руба
  • Амбиса, па ипак иде даље, и ничег се нема да боји.
  • Као облаци, као мора, тако се ето одело цепа,
  • Као мора, као облаци, даљно је свуд снег и степа;
  • Као одвратност, као смрад, и као крљушти,
  • Тако се крпе, крпа, боље још с тела љушти.
  • О топли додир руковања,
  • Што згреје зачас смрзлу руку;
  • Већ сам заборавио пландовања,
  • И сваки је звук замро у јауку;
  • О топли додир руковања!
  • Већ се на видику губи врх планине,
  • Коју сам пре два дана препешачио;
  • И друкчије је чак, за мене, живот онда значио:
  • Помакоше се за два дана све истине.
  • Зима ми скроји хладно одело,
  • Под њиме тело неће да трули;
  • Звери ће бити тек за јело,
  • Када пролеће кору згули;
  • О, хладно је моје, брате, одело!
  • IV
  • Сву ноћ ме туђа згреваху леђа;
  • Са топлим дахом незнанога;
  • Нит суза пали, нит брани веђа
  • Од слане што се спушта с Бога,
  • О милостиви сусрет леђа!
  • Ко сами мрачни зид да пипкам оком,
  • Тако се слепо шире ми очи:
  • Очајно се ширим плећком ил боком;
  • А оштри ваздух дисање кочи,
  • Док га не затрпах капом дубоком.
  • Час мишљах:{S} То ли је то што спремаш,
  • Ти Вишњи, за душу младу кад чезне:
  • У гадост, себичност, умор и ваш,
  • Последње људство моје да згрезне;
  • Зар да ме разједе умор и ваш!
  • Ил склопим очи а враг ме гуши,
  • Отпуштајући све тела, болести;
  • Пљујући међ очи самој души,
  • Шапуће:{S} "Све ћеш напором стрести",
  • А истовремено снагу суши!
  • Ил склопим очи а Он ми рече:
  • "Зар не осећаш да си гладан?
  • А нашто!{S} Ето друго вече,
  • Да у трбух, без круха, уђе сан;
  • Та зар је то тек тако: друго вече!"
  • Ил склопим очи а Он ме вређа:
  • "Пљујем ти на прошлост, пљујем на част;
  • Уз каква било ти би леђа
  • Грејао сада твоју кљаст;
  • А гордост ти је све то ређа!"
  • - О проклети, о гадни враже;
  • Зар ништа боље, зар ништа блаже,
  • За душу ову што је слепа,
  • Грдобност твоја да јој каже!
  • Па ни друг ето не спава више
  • Но псује само страшно у тмини,
  • Од гадне жеђи што суво дише:
  • "О враже, враже, ти једини!"
  • Седе.{S} Но опет ноћи га скрише;
  • У тмини јадни сусрет раменима!
  • Пружах чутуру своју слеђену;
  • Он пи, пи, чињаше се сатима,
  • Воду ту, длановима крављену;
  • Како се не опи, ил следи од пијења тога сатима.
  • Затим смо о Њему, дуго, у мраку говорили...
  • Свиташе тамо дан бели, стаклени;
  • Да л разазнајем му то руке, да л лице;
  • Не усудих се рећи реч: сатрвени!
  • Тад нам свитања одједном прелише лица,
  • Још смо од вечери тако лежали,
  • Из ока оног плављег од љубичица
  • Синуше погледи поспали;
  • Крвави одједном бише шињели!
  • Гле, како лагано свиће зора;
  • Све више ти упознајем поглед и уста:
  • Тако се диже сумрак са гора,
  • Тако су јутра чудна и пуста,
  • Кад спада снежно рухо са бора,
  • Да спадне страшна зора са друга
  • И леш измили иза јела,
  • Што се и самом плавилу руга -
  • Васкрсли леш из одела.
  • Па свака нова зора другим се лицем јави,
  • Други незнани друг о себи ређа приче;
  • Стално ми туђе раме одмора пружи глави,
  • И погледам ли га, одједном (баш нови дан кад свиће)
  • Сусретнем његов поглед одједном да се плави;
  • И да се смеше уста у нади ил' искушењу:
  • То бива тако изненада, он довршује своје речи
  • Које започесмо у тмини, у несаници и у бдењу -
  • Оној жени са ногу отпадају прсти, и јечи -
  • Ја слушам његове речи у неслућеном Подозрењу!
  • V
  • Свуда, између два брега, препречи л мене линија,
  • Цео свет је измрежан подневком тим и луцима;
  • Од сваког новог правца зачараност ме каква одбија,
  • А истинско презирање, и срџба, настањују се у грудима.
  • Целу ноћ исти дах цветова снежних дисасмо
  • Друже мој, пробуђен, крај тебе, мишљах:{S} О, колко слеп!
  • Ти спаваш, друже и твој сан, великим својим миром, је леп.
  • Недостижан је злочинац кога мишљах да сатарим,
  • Недостижна власт коју мишљах да подјармим;
  • Самом недостижношћу чежњи, признајем се савладан,
  • Приказан глупим, смешним, огорчен и безнадан;
  • Ја презирем, презирем све људе, презирем цео свет;
  • И толко ужасно лењ, да гадим се да згазим овај цвет!
  • То не, што наказно је тело, већ наказан је тај дух;
  • Ја не само што примих живот, већ љубим му, гле, сјај;
  • Стопут проклетство природи која у робу разви слух
  • Да слуша из себе глас: у ропству да је рај!
  • О спавај, незнани друже; по лицу негда ударих Њу,
  • По лицу!{S} О колко онда бејах заслужан Њеног сна;
  • Заслужнији но сад, када ме пред Њом гуши срам!
  • Питање свести, питање савести, питање слободе, питање воље,
  • Питање морала; о, оно исто: постојати, ил не;
  • Ја те питам: ко коље, кад у мојој руци је нож и моја рука коље,
  • И питам те ко умире, кад жртва под мојом руком мре?!
  • Не, ти ми одговорити нећеш никада, сироти мој друже,
  • Ни ти безмерна ноћи, ни ти тамницо хиљаду - снежне руже!
  • Свако питање испразни утробу, отрује моје груди;
  • Још се сећам боравка оног по становима бола,
  • Кад заборављах наједном какви изгледаху људи,
  • И кад ничице лежах, бесвесно, измеђ пећи и стола;
  • О, ја сам онда, одједном, уздисао с криком,
  • А из пустиње ужаса самог одговараше ми дечаштво риком!
  • Зар ме видеше сви на прозору, иза мутнога стакла!
  • Дођох унезверен и гледах, и прислањах на окно шаке;
  • Онда окретох леђа и одох, као у дубину саму пакла;
  • И тако болно лутах - кораци се чују - и сваке
  • Зоре, одјекну тек одједном, док тело моје пада;
  • А свећу не гаси нико, него ми клапи над главом.
  • Застане ноћни стражар и, журећ с ноћног рада,
  • Пљују радници журно, пљују под зором плавом!
  • Који је то бол, ил' страст, што ме тако везаног држи;
  • И који је то вечни грех, што ме до саме, трује, сржи!
  • Што нагло отворим окна, и кидам своје руке;
  • Што читам грдне књиге, поднашам ове муке?!
  • О, још се сећам руке влажне, кад прелажаше ми преко чела;
  • Сећам се, беше влажна и брижна таква рука:
  • А само оним првим што, би ми, милост цела -
  • Толико не слушах више пријатељских јаука!
  • Па спавај, ти бар сад, чији сан је ко лудило,
  • И који одвући ћеш се, зором, кроз сунце, као кроз врата;
  • Са друге стране је море, зрачне обале, и бунило.
  • Приморске плећи, деца, пешчане дине и блата.
  • VI
  • О, Боже, Боже!{S} Зар је могуће!
  • Да мртви друг свиће крај мене;
  • Умрети од смеха ван своје куће,
  • Крај ноћног друга, без драге жене;
  • О, Боже, Боже, зар је истина.
  • Да са самртником сам о небу говорио;
  • Да оно, уз шта се згревах, беше грбина,
  • Незнанога, са душом који се борио!
  • О, Боже, Боже, зар је могуће
  • Да први пут кад згледах лице,
  • Мртвачко бледило откри свануће
  • А ноћ затрпа собом убице!
  • И не знајући, последњи пут згревах му руке,
  • Последње људске слушах тад речи:
  • Што трулеж младог грла не спречи.
  • Очију отворених, ко звездама што шире се прозори,
  • Зар чувах мртвог друга дотле, сан мртвих да га не умори;
  • С рукама под главом, до из дна срца, на смрзлој земље кори!
  • Спавајте, мишљах, спавајте, пријатељи, ви који сте скисли,
  • Јер ја већ нећу моћи: младићства толко у мени;
  • И ако негде труле, а дланови ми отечени!
  • То беше најчуднија ноћ, ноћ црквених процесија,
  • Ја згревах му хладну руку, зар сестра је ту нежнија;
  • Ја шаптах му топле речи, отац би био строжији,
  • Ако је кад чуо сина глас, синовљи не беше опојнији!
  • Он спаваше дубоким мрачним сном галија на дну мора,
  • Ја успех да назрем га кроз вал, под првим руђењем зора:
  • Само хладни леш друга свог; Човечанство цело да умире,
  • Зар бих се смео одрећи снаге, пред кораком ми што извире!
  • О која би ти вера изрекла опроштење,
  • Ко би те згревао телом, под страшном мећавом ноћи;
  • Или би бесвесније можда онда жудео крај тела бдење,
  • Ти чудно моје Људство, промрзло и без моћи!
  • Сувише изнемоглих руку, да гроб ти копам под снегом,
  • Помиловавши ти главу, нежношћу сам је затрпао,
  • О миру твом још мишљах пред другим хладним брегом;
  • Ал' немађах, ни онда, брате, суза да бих те оплакао.
  • Таквога у пустињи за собом остављах свога друга
  • О руке ове освећене, што згреваху његове руке,
  • И света нек је ноћ - ова божићна туга -
  • Рад оног часа дружбе, што и не дозна за јауке.
  • Гле, опет небо и све! и опет видех море;
  • Дођоше најзад страсти жуђења;
  • Узбуђеније но икад прислањах чело уз зоре:
  • Колика пурпурнија, отад, свитаху мени руђења!
  • Али више се не помути провидност духа, ни тела,
  • Ево корачам опет преко широке пустиње снега,
  • И дижући бескрајна - мишљу - Небески рубља бела
  • Видим божанског друга: спи, у срцу снежног брега!
  • У ЧАСОВИМА СУМЊЕ
  • Гробови ваши свуд расути леже,
  • У њима и ми закопани с вама,
  • Јер смо у љубав што нас крвљу веже
  • Улили себе и уздање кама.
  • Карика ви сте сад златнога моста,
  • Ми ослабела садашњост и жртва,
  • Ви живи смрћу, ми живели доста,
  • Ви смрт сте славна а ми слава мртва.
  • И Отаџбини кад вратимо душе
  • Дочекаће нас сестре, жене, мајке,
  • И питаће нас, што нас сузе гуше
  • Кад нам је земља ко дворац из бајке?
  • А очи наше рећи ће им тада:
  • Да су нам вити заставници пали;
  • Да нова бића невина и млада
  • Рађају да би опет закликтали.
  • Љубе ће наше изнети нам цвећа:
  • Где су нам венци, питаће нас драге.
  • И где је младост препуна пролећа,
  • Кључале крви и безумне снаге.
  • Срца ће празна одговарат њима:
  • Да мртва младост давно на дну спава.
  • И да су венци на црним крстима,
  • Процвали с нова изнад мртвих глава.
  • И деца ће нам своје усне дати,
  • И питаће нас: зар оцеви нисмо?
  • - Да бол и очај целиве нам прати,
  • Кашћемо, криком, што узалуд крисмо.
  • А смрт кад дође смејаће се гласно
  • Ништ' неће наћи до лешеве наше
  • И искапљене отроване чаше
  • Живота у ком подлегосмо часно.
  • ЗЕМЉИ
  • Поврх њива у бесу све јачем,
  • Где лешеви труле без гроба и славе,
  • Заораће болом, засејаће плачем
  • А пожњеће срца и поносне главе
  • И нестаће људи.{S} Утрће се племе
  • Народа мог, авај! биће гробна тама;
  • Опустиће свуда, а вечно ко време
  • Живеће још туга, сред пустоши, сама.
  • Рукама што дрхћу, ја бих да ти здерем,
  • Земљо, страшне јаде и крваву рану
  • Успомене црне да ти крвљу сперем
  • Да последње сузе, земљо, на те кану.
  • Али без живота, спреман да ућутим
  • Умирући сањам ја честе збијене,
  • Опалога лишћа под покровом жутим
  • Где за увек леже хорде разбијене.
  • СЕТА
  • У ничанском парку, сред лета
  • Докле са грања капље сета
  • По мутној бари плови лабуд;
  • По тамној бари плови лабуд;
  • Али његово перје блиста,
  • И његова су прса чиста,
  • О!{S} Јадна, тужна, бела птицо;
  • О!{S} Усамљена, бела птицо,
  • Што стрпељиво кружиш по води,
  • Да л' сниваш извор у слободи,
  • Крај ког богови беху млади,
  • Крај ког љубавни беху јади?
  • Али богови већ су стари
  • А лабуд кружећ', сам, по бари,
  • Вај, ћути, к'о ја у животу,
  • И плови, к'о ја по животу:
  • Не огледајућ' се сред лета,
  • Докле са палми капље сета.
  • Али кад једног сванућа,
  • Крикне пун врелог надахнућа,
  • Умреће.{S} А крик ког' из груди,
  • Тргнуће мржња наспрам људи,
  • Одјекнуће у мојој души,
  • Зазвониће у мојој души.
  • ТВОЈА ДУША

    Драгици М. Петровићевој

  • Често у ноћи, сам, пратећи снове,
  • Као да чујем удаљена звона:
  • То мртва прошлост нас потомке зове,
  • То дела звоне замрла и бона.
  • Прво прастара, пригушена, тмола,
  • Потом све ближа, снажнија и јача,
  • Тресу и дрхћу, грме старог бола
  • Кроз мене звона: сви векови плача.
  • И к'о редови метала и туча,
  • Брује у мени прастарински грчи;
  • С прошлога крика сав зрак крвав кључа
  • Таласом звука и небо се мрчи.
  • И у том дажду узаврела звука
  • И твој глас чујем о, деклице снова,
  • Твој глас уздрхтал, рефлекс тајних мука,
  • Мекан и сетан као поноћ ова:
  • Јер твој дух беше к'о звукова врело,
  • Вило, плаветних очију споменка,
  • К'о ритам неба беше твоје тело,
  • К'о елегија плови твоја сенка;
  • Јер и сад мени твој дух је к'о звоно
  • Звоника славе и болова ноћи,
  • И сад у мене чврсто сплиће оно:
  • Твој глас пун патње, и сен пуну моћи.
  • Била си звоно спремно да загрми
  • И да одједном планине пролама,
  • Сливено звоно - у бакру и срми
  • За ме си и сад звоно мога храма.
  • Неосвећено и још звоно ново,
  • Звонар те нигда зањи'ао није;
  • У теби беше урезано слово
  • Удеса који сва колена бије...
  • Још тихо беше тога звона било,
  • Само кад ласта тамна га доходи,
  • И њено дуго дотакне га крило,
  • К'о с црне слутње зраком звук заброди.
  • Вас дуге ноћи зрцало је звезде,
  • К'о душа снове далеких беспућа,
  • Сазвежђа мирна изнад њега језде
  • И блескају се уморна чезнућа.
  • Ал' бура наста.{S} Месец небом мину:
  • Указаше се стуби у звоника,
  • Огроман, крвав тада метал сину
  • Из црна грла проломи се рика.
  • К'о мрачне птице развише се звуци
  • Раздрта звона, ко мистична жреца,
  • До самих звезда узнета у хуци,
  • То беше твоја душа која јеца.
  • НОВЕ ЗВЕЗДЕ

    Милутину Бојићу

  • Да звезда засја треба ноћи мрачне,
  • Болова треба да се херој роди:
  • То су те вође и водиље зрачне
  • Чуну што патњом и пучином броди...
  • Нико већ не зна како су се звали
  • Безбројни борци - ћуте црне раке -
  • Осташе дела ноћних што су пали:
  • Од врелих звезда само сјајне зраке.
  • Са тих светила стижу песме старе,
  • Вера у себе и прегнућа њина;
  • Нове нам путе прошли дани заре:
  • Ишчезле звезде с неба наших тмина.
  • И кроз столећа они нама сину,
  • И слаће дуго своју светлост јасну:
  • Да нове звезде блесну - ноћи мину,
  • Тисућа безброј да за увек згасну.
  • Прошлост обасја намере и стазе,
  • Ко што нам прошли зрак са звезда пада;
  • Садашњост часи претичу и газе,
  • И све је прошлост што год није нада:
  • Садашњост траје док се песма вине,
  • Садашњост траје док крв пљусне с ране,
  • Садашњост траје докле коса сине,
  • И док, под огњем сунца, откос пане;
  • Прошлост све плени; ал' ми прошли нисмо,
  • Ни наша слава, нити моћи ове;
  • Бесмртност своју пићемо и писмо;
  • Звезде су згасле - ми смо звезде нове:
  • Звезде смо које још обвија тама,
  • Звезде смо што још носе зрак у себи;
  • Нашим ће блеском засијати сама,
  • Будућа срца што сијала не би.
  • И к'о што често тамни сателити
  • Преносе светлост далеке планете,
  • С колена позних наш сјај ће се лити,
  • Ореол њином делу ће да сплете:
  • Јер с наших ноћи и блиставих звезда,
  • Јер с наших дана и младих сунаца,
  • Јер с наших зрачних и срушених гнезда,
  • Небо ће њима сјај славе да баца:
  • Сјај који диви својом крвљу даше,
  • Сјај који пада с незнаних имена,
  • И с три темеља целе славе наше,
  • И са три муње и три стуба њена...
  • У храму звезда три су каријатиде:
  • Борац и песник и господар рала;
  • Набрекле челом жиле ти се виде,
  • К'о греду кола носе стену зала.
  • Из сунца наше звезде проистичу,
  • Из једног сунца с три његова знака,
  • Сунца у ком се све светлости стичу,
  • С нашега сунца, с душе мог сељака.
  • ИСТРГНУТА СРЦА

    "...јер ти је боље да почине један од удова твојијех него ли све тијело твоје да буде бачено у пакао."

    По Матеју гл. 5.

  • О, земљо наша велика и лепа,
  • Ако с путева блудесмо ма када,
  • То беху само наша срца слепа,
  • За којима смо следили тада.
  • Али кад наше ти затражиш жртве
  • Ишчупаћемо сви тад срца своја,
  • И јурнућемо међ скорашње мртве;
  • Рад тебе земљо пашћемо сред боја.
  • Ноћ је.{S} Над земљом свечана тишина:
  • Роморе звезде к`о хорови храма,
  • И као вечно алилуја тмина;
  • Само бат даљни што проноси тама.
  • Полегнув ниско, под штитом, у срми,
  • Обукав коња три пута у пене,
  • То језди витез; бат копита грми,
  • И ватра пршти из здробљене стене.
  • Језди за њиме сва се гора диже,
  • И шумске нимфе у плесу га прате;
  • Врео дах трке све осећа ближе,
  • Ко брзи женик задихане свате.
  • Хуји дах ноћи, а срце му збори,
  • Скривено срце испод три панцира,
  • Гласом потмулим који страшћу гори,
  • И жеђу за бес похоте и пира:
  • "Устави коња, о, витеже смрти;
  • "Доста си пута умирао; живи,
  • "Гле коло жена разблудних се врти;
  • "Велови плове ко облаци сиви.
  • "Одјаши коња; нек у твоје косе
  • "Уплету нимфе цвет језерске руже;
  • "Пред тобом игру изводиће босе;
  • "О, сјаши с коња; не мори га дуже!"
  • Ноћ, а скривена месечина злати
  • Врхове гора.{S} Витез лакше гони
  • Уморна коња.{S} Све бешње га прати
  • Махнита игра и глас срца звони:
  • "О, стани.{S} Вечну младост ће ти дати,
  • "И ко цесара окрунити оне;
  • "Ти нећеш знати како душа пати,
  • "Ти нећеш знати како сузе роне!"
  • Нагрђен ратник бледе ноздре шири,
  • Упијајући дах ноћи и тела;
  • Усправљен гледа где мину вампири
  • Занети ветром, брзи као стрела:
  • "Устави коња; живи, играј, љуби,
  • "Кидај, у страсти разузданој, пути;
  • "Гле, цело коло бес похоти руби,
  • "И свест се магли и мисо се мути."
  • Побеђен, скрхан, вити ратник стаде;
  • Црвен од смеха месец мину горе,
  • Врх дуга поља жута светлост паде,
  • И крици дивља подсмеха се оре.
  • Блед, луд, и страшан, мрвећ грчем усне,
  • Оклопник рикну пун бола и срама;
  • И с тог очаја, што бесвешћу пљусне,
  • Три пут се гора проломи и тама.
  • Ноћ.{S} Витез стоји раскинутих груди:
  • Срце у руци грчи се и трза,
  • Крв пљуска с њега, сва пољана луди,
  • Вриште вештице и безумље брза.
  • Ободен, крвав, јурну вранац гори,
  • По њему женик полего је славе,
  • Намрклих веђа, тамо где се бори
  • Да свате купи мртве и крваве.
  • Столећа многа од тада су пала,
  • А дух витеза још у нама траје;
  • И ми јездимо, против својих зала,
  • Праћени плесом, кроз незнане краје;
  • И доћи ћемо раздераних груди,
  • Прсију наших биће дупље празне,
  • И доћи ћемо кад зора заруди,
  • Ко покајници незаслужене казне:
  • Да ти без жалбе дамо задње жртве,
  • Да источимо сви животе своје,
  • И да јурнемо међ скорашње мртве,
  • Рад тебе земљо, и рад среће твоје.
  • ПОСЛЕДЊИ ЧАС

    Оној, са чијих сам њива угледао први пут сунце; Оној, са чијих сам њива угледао последњи пут сунце.

  • Сам и блед, док крв запљускује с рана,
  • Он снива; слике нижу се још свеже,
  • Врх зени хује сенке згаслих дана,
  • Од некуд слећу и некуда беже.
  • Устаде, ширећ руке; као птица
  • Сломљена крила.{S} Ноћ је, и он виде,
  • Како промичу крај њег мртва лица,
  • И како прошлост застор с њиве скиде:
  • Све исте очи и све иста уста
  • Смеше се њему својој задњој слици;
  • Протиче поноћ и крв пљуска густа,
  • Ко у сну леже пали мученици.
  • Друкчија беше њива једног дана,
  • Кад слабом руком притискаше рало,
  • Кад дрхтећ', бледа гледаше га нана,
  • И небо среће врх ње беше пало.
  • Хтео је само њивама да влада;
  • Од плуга што ће он оруђе боље;
  • На што му борбе изван плодна рада?
  • Сав му је живот једно родно поље...
  • Освит је; тамо; још почива племе.
  • Он сеје.{S} Челом носи одблес зоре;
  • Ступа; пред себе баца зрело семе;
  • За њим се сенке пружају и боре.
  • Замах му руке као замах Бога,
  • Страшног, кад сипа прах звездан по ноћи.
  • И где год згази витка, чврста нога,
  • Ту падне семе житнице и моћи.
  • Кроз мозак буја поток свежих слика,
  • Са плавих се честа први зраци роне,
  • И као звоно овна предводника,
  • Ко чисти бакар душом песме звоне...
  • Минуше дани: сунца жута, врела,
  • Жита и неба распаљене боје,
  • Прегача жарких, опаљена тела,
  • Заносне песме када бруси поје.
  • По ритму косе повија се снага;
  • Затеже мишић; кошуља се кваси;
  • Пале се груди; зној цури и влага;
  • И откос пада и промичу часи.
  • Ту иза себе он осећа жену
  • Чврсту и снажну, сирову и младу,
  • Осећа покрет и сву гипкост њену,
  • Страст да је ломи када му је даду.
  • Жудан да гледа, гледати је неће,
  • Косећи даље он ће сневат дуњу;
  • Под ком га чека, када пане вече;
  • Махнито, лудо упиће се у њу.
  • Али ко житом он и крвљу сеје
  • И као косом он и смрћу жање;
  • Треба ли само да одбрани стреје;
  • Ко младо звере тад се бори јање...
  • И када сунце испе се високо,
  • Над црном њивом где гранате ору,
  • и пушке сеју зрнима дубоко,
  • Што место класја носе крста гору,
  • Виде му тело још свеже и лепо
  • Како се земљи припија, и љуби
  • Ту црну кору, то божанство слепо,
  • Које га даде и које га згуби.
  • Мир.{S} Небо само задњи покров даће,
  • Ноћ црну; вече појаће опела.
  • И као суза мајке која плаче
  • Слетеће звезда изнад мртва тела.
  • ЕЛОИ!{S} ЕЛОИ!{S} ЛАМА САВАХТАНИ?

    (Јеванђеље по Марку гл. 15.{S} Узвик распетога Христа!{S} Значи "Господе! зашто си ме оставио?")

  • Ја чујем како јечи гора цела:
  • То сина кују, о Господе, твога;
  • Крв капа трњем венчанога чела.
  • И две Марије ридају крај Бога
  • Распета.{S} Вече паде изнад њега,
  • И већ су груди свијене у таму
  • Само са лица што црна ноћ бега,
  • И сузе жена што капљу по каму.
  • "Жедан сам!" стражар диже сунђер жучи,
  • Завеса храма господња се здера,
  • Пламена муња земљу заопучи,
  • Грми врх гробља крик мрца и звера:
  • То Христос умре, и ноћ наста црна,
  • А тај крст расте до у врх небеса,
  • Окруњен круном крвавога трна,
  • Окруњен круном крвавога беса,
  • Носећ' сковане народе и снове;
  • Столећа у дну лију сузе горке,
  • И на њем' жртве све издишу нове;
  • Небу се дижу крваве поворке.
  • И ми смо опет распети, о, Боже,
  • Векови нашег трпљења су дуги,
  • Ил' зар праведник искупити може
  • Мучењем, оно што згрешише други?
  • О, правде, Боже, и милости твоје,
  • Та ваљда своје платисмо животе!
  • Ми верујемо васкрсење које
  • Носи смрт правде, ал' види сироте
  • Беднике наше, па док су још живи,
  • Награде дај им, и мучења плоде.
  • Ми не тражимо да нам се свет диви;
  • Жедни смо само дома и слободе.
  • Смилуј се на нас и младости празне;
  • Сећаш се свога сина, кад је плако
  • Под бичевима незаслужне казне:
  • "О, Боже, зашто остави ме тако?!"
  • И када јесен приђе
  • И оста туга нага
  • Ноћ беше тако дуга
  • А река беше тако нага
  • Само јесење лишће још приђе.
  • Тад залуд тражих свога друга
  • Грлила мене није драга
  • Крвава земља јер је сада
  • Драгана моја драга
  • Под јесењим лишћем и крвљу
  • Драгана моја драга
  • А ноћ је била тако дуга
  • На недру драга чуваше друга
  • Мог давно мртвог чуваше друга
  • А драга беше тако нага
  • И туга беше тако дуга
  • Тако дуга.
  • На јарком пољу у крви он је јечао
  • Као згњечени цвет на последњим грудима
  • Тај последњи љубавник међ последњим људима
  • Његов град у том часу брижно је над њим клечао.
  • Цело заљуљано небо и град над њим у клечању
  • То беше последњи љубавни сан међ људима
  • Тај војник тако страхотно згњечен као да је у јечању
  • Тај град тако страховито сломљен као да је у клечању.
  • Тај војник, тај први војник неба
  • Метеор
  • Зажарен весник међ чудима
  • Последње љубави глас то беше међ људима.
  • Одједном
  • Човек је кроз ноћ прошао
  • Кроз ноћ је прошао
  • О, у месец руке замочио
  • Руке у месец замочио.
  • Чело своје на руке положио
  • На светлост положио
  • Не, то
  • Ветар гране кроз ноћ проносио
  • Тамне сенке кроз ноћ проносио.
  • "Чујеш ли ме, друже, чујеш" -
  • Пиштећи кроз ноћ говорио -
  • "Слични, толико неслични мени, слични,
  • "Чујеш ли ме, први и последњи пут, и вечно, чујеш?"
  • "Тако сам постељу своју оставио,
  • Са ужасима, катаклизмима бејах преноћио,
  • "Са ноћју својом, са твојом, рањеним руљама,
  • "Са дроњама; и траљама, приштевима и вашима,
  • "Са обећањима и младошћу и мишицама и трбусима..."
  • Кроз срце, реке земље храниле,
  • Кроз њиве, црвене реке храниле,
  • Огромно срце бола, човека, реке земље.
  • У месец руке бледе замочио
  • У реке срца руке замочио
  • Чело своје на реке положио
  • Кључ његове мисли, кључ његових речи...
  • Сунце се рађало
  • Шире од Океана
  • Усамљеније,
  • Низ тело земље сенке клизиле
  • Мореузи очију бледих сањивих уплашених
  • Одједном и вечно исто:
  • "Пријатељу, она је без краја,
  • Ја је не могу зауставити, она тече кроз векове,
  • И мој сан је већ један други сан;
  • Ово више нисам ја, и више није он,
  • Ово није моја рука, само је ужас мој,
  • Цео целцати ужас мој".
  • СЕЋАЊЕ НА МЛАДОГА СЕСТРИЋА
  • Ова ноћ и ова река
  • То је мој и то је твој крај
  • Ова безбројна тама.{S} Ова далека
  • Сенка и сам вај
  • Пустош:
  • Мој и твој крај.{S} Спавај
  • Пријатељу, сањај.
  • За тебе је све само одмориште већ
  • За нас вапај и очајање
  • За тебе већ тај лежај,
  • За мене само вај.{S} Сањај.
  • Над твојим сном већ моје
  • Помрчине круже
  • Над твојим сном већ повијене гране
  • И звезде, мој успавани друже,
  • Спавај.
  • Заборави на боје
  • Сањај
  • Заборави на дане
  • Та црна тама, то је мој и твој крај
  • Сањај
  • Сањај о зорама које ће тек доћи
  • О још нерођеним бићима
  • Још нелисталим горама
  • О људима који ће тек доћи
  • Гледај како та нова бића
  • Улазе у рану жаркост дана
  • Срећна под сенкама повијених грана
  • Као набор који се слива низ воду
  • И љубичасти сјај с дна новог врела
  • Овај последњи одраз на небу
  • Само горућа песма наших села
  • Згаришта наших нада
  • Пламени стуб нашег града
  • Та песма, та древна клетва,
  • То сагорело жито што беше наша сетва,
  • Та пустош, тај ојађени гај
  • Друже, мој и твој крај.
  • Сањај,
  • Та нагла румен и љубичаста сен
  • Та беда што пређе у светли пламен
  • Нек киша и ветар сперу твоје чело,
  • Нека ноћ целива твоје усне
  • Та шумна поља и тиха врела
  • Та крв која се гусне
  • Мој и твој крај.
  • Авај, авај,
  • Без милосрђа према себи и према другима,
  • У вечери када је тело требало да дрхће од љубави,
  • Када је требало скоро подједнако волети
  • Свог друга, свога брата и своју девојку...
  • Ти си видео кроз грање његов млади лик
  • Његове светле очи расрђене, уплашене,
  • Његове младе усне згрчене и уплашене
  • Лик што беше рођен за тебе
  • За твоју срећу и твоје суседство
  • Ти си дигао своју пушку, пушку која те је чинила човеком,
  • Као секс што те је чинио човеком
  • И ти си гађао право међу његове очи
  • Међу светле очи расрђене уплашене
  • Авај, Авај, Авај,
  • Како је страшно било разорити те очи.
  • Узвишеније но удисати његов дах
  • У шумама ви сте били бес дивљих звери
  • Ви сте уништили себе и друге
  • Ви сте уништили своја села
  • Ви сте одвратили своје погледе од страдања
  • Ви сте били хероји онако како се учи бити херој
  • Већ хиљадама година како се учи.
  • Ви сте часно и достојно дали своје животе
  • Ви нисте знали часније и лепше
  • И нико авај не би знао часније и лепше.
  • Сада спавајте,
  • Спавајте у тој шуми за коју мишљах да је непроходна
  • Чије гране, мишљах, скриће вас једне од других,
  • Вас који сте били рођени да своје руке грејете над истим огњем.
  • Горо, ти си их издала,
  • Ти их ниси скривала у своје зелене ноћи
  • Авај, авај, авај,
  • Горо моја дивна, горо безмерна, јахоринска,
  • Горо, планино.
  • Спавајте и сањајте
  • Али не оно што је Данас, већ оно што је тек Сутра,
  • У ком и успомена на вас биће само прах
  • Сва мржња и очајање што оста за вама биће само прах...
  • Спавајте, другови моји добри, спавајте,
  • Ноћ је тако мирна, завршна.{S} Сви улази су затворени.
  • Куда поћи кроз такву ноћ?
  • Хтео бих да сам мајка-природа
  • Из које ће изаћи из вас ново рађање,
  • Отац, из чијег семена изнићи ће ваш нови дух и нетрпељивост.
  • Али куда би понова пошла ваша рањена срца и ваше ужарене очи.
  • Чему би опет кренуле ваше руке
  • Чега би се прихватиле ваше беспримерне руке.
  • Хиљаду живота да имате, ви би их на хиљаду начина разорили,
  • Моји другови, моји синови, моји очеви.
  • И један једини живот који се у вама случио
  • Дали сте у срџби и јунаштву,
  • У мушкости, у витештву, у мучеништву,
  • Ви хероји, ви светитељи,
  • Баш као нико пре вас што није умео,
  • И Баш као нико после вас што неће умети
  • Ви сте га разорили
  • Ви сте...
  • Сада је све готово.
  • Никада више и ништа више
  • Од лепоте тела и духа што се у вама обзнанила.
  • Никада више нада
  • Да ћу своје уморно срце положити у ваше младе руке
  • Да га покопате крај путева којима пролазите
  • У вечери, загрљени, са својим женама, насмешени на једно даље покољење.
  • Сада су путеви пусти, и ја ћу остати сам и пуст...
  • Спавајте и сањајте,
  • Спавајте и сањајте, добри другови,
  • Још у овоме срцу неко време имаћете свој гроб.
  • Нешто што је јако непријатно
  • Што је осећање срамотности,
  • Стрмоглаво,
  • Што сте изазвали сами као признање,
  • Што је похвала од људи за које би желели
  • да је њихово мишљење за вас тајна
  • јер их не можете уверити
  • у нешто у шта нисте уверили себе.
  • Нешто што вас заувек чини нестрпљивим
  • у жељи да потчините туђу мисао
  • и осећања
  • Нешто што зауставља дах пред ликом који је у срџби
  • Нешто што нико неће разумети
  • Нешто што вас дубоко рани
  • и где не можете чекати да се заборави
  • где жена која лежи на песку
  • изгледа вам толико у вама и толико изван вас
  • где људи који певају изгледају тако изван вас
  • да се осећате на граници апсолутног
  • негде где је дан што и ноћ
  • безнадежно сам у тој оштрој светлости
  • Безнадежно ван човечанства
  • први тренутак када мораш живети сам од своје крви и дисања
  • пре првог крика и зрака
  • апсолутно пре прве жеље да не живиш.
  • Изађох из сна јер као да су ме звали...
  • Не, то само кроз ноћ у хуку одлазе ждрали
  • Само пусте звезде и неке страхотне пруге
  • Само час по час без њих, само ноћ силне туге
  • Не лудуј, зашто би кроз ноћи тебе звали.
  • Ти што пођоше у ноћ ко ови ждрали
  • У таму у којој онај што гине ћути
  • Погледај ту тамну јесен, то лишће за које знам да жути
  • Не, не, они те више нису звали
  • Најпре су живели у смеху а онда су пали
  • Мукло као да су мрзели себе.
  • Не, ма где да си пошао они не би желели тебе,
  • Ти што падоше мукло као да су мрзели себе.
  • Па ипак ја вас здравим, драги ждрали у лету,
  • У ноћи туге ваши гласови радосно брује
  • Неком непојмљивом милином они кроз мене струје
  • Као гласови којих ваљда више нема у свету
  • Као да цела моја соба и ја од гласова њиних још брујим.
  • Вук
  • Не, не, не!
  • Ја сам једини коме је Сунце у сну лежало на грудима,
  • Притежалошћу тешком својом уносило му у сан мучења,
  • Имађах отворене вене, засечене дубоко на рукама,
  • На кључ је била крв...
  • На кључ је у њих Сунце утеривало своја лучења;
  • И никада сувише није пекло на грудима,
  • Отицало је опет зором, котрљало се по ливади,
  • Гледах га једва разбуђен, насмејан у чуђењу;
  • Не знађах да ће потом преклати стадо јагњади,
  • И да ће звезде попрскати младошћу моје крви;
  • Ко жртва, лукавства му, бејах толико први
  • Да сам гледао за њим, још дижући сан с лица, у чуђењу,
  • Стално сам налазио траг његов светли при мом буђењу.
  • Зашто, ко прапотопски паук, лепи се за застор мог прозора,
  • Никада га, никада неће моћи пробити,
  • Ја сам најмрачније сунце иза овог застора;
  • Ни Он сам усамљеност моју више неће заробити!
  • Ја знам многа бића овде која припадају другоме звезданом колу;
  • Коња који се крећу, кроз ноћ, око другога неког сунца;
  • Ја знам планета-људи који угину у неиздржљивом болу
  • Што не сагледају Закон свој ни са једног врхунца;
  • Ја знам Месечаре и Сунчаре које привлачи тајни неки зрак и ноћ -
  • Никаква снага неће их задржати за ову земљу чудну,
  • Када их привуче кружења њиховог законског моћ:
  • Он сам притрчавао је прозору с криком у сну.
  • Нит ме је мати, ко вучица, језиком умила,
  • Нит допузих до њене дојке пијан од светлости;
  • Па ипак, погледом својим бола, потмулост ми је убила
  • Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости.
  • На сваку нову реч задрхтао бих блед
  • У узбуђењу страшном: не скрива л она Тајну;
  • Ја не трудих се никад ничим, нит спутах своју јед,
  • И само скривах поглед на светлост, Сунца, сјајну.
  • Сунце, једино теби што сам жудео бити раван,
  • Знати једну једину ствар и њоме знати све:
  • И за вратима скривен чеках рођај ти вечно славан,
  • И једино рад твога лика жртвовах оне Сне.
  • Цео дан остадох, кришом укочено мотрећи ти ход,
  • Потом бих ноћу беснео дивље, викао тајне речи,
  • И међ онима што ме коре не бих разазнао род;
  • Једино бих се трзао нагло чувши матер да јечи.
  • Као олујина, тако Сунце дивље навали кроз просторе;
  • Дотле дисах мир; залетех се страшно на прозоре:
  • Кидах застор, затварах окна, трзах нагло, пун беса;
  • Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива меса,
  • Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању;
  • И вих се по поду, црв сам не ви се тако кад у орању;
  • И Сунца ме точак згњечи, и одваљује огањ ил точи
  • Жар своју, ја познах млаз што крвљу облива очи;
  • Као олујином тако Сунцем затутњаше простори,
  • Од Њега браних стан; но крвави су сад прозори.
  • У муклој тад дивљини, мржњи, провођах грозне дане,
  • Кроз тело гризе отров, псовка и љубав облапорна;
  • И рањаве сузе јецах у час кад зора пољу сване,
  • А душу да л глође бес ил нежност неуморна?
  • Зарекох се да нећу изићи до смрти из овог мрака,
  • И бљувах на сами спомен врели победничкога зрака;
  • О, како ми је болно било у души оних дана
  • Када бих, и челом, сваку стопу познао свога стана!
  • Но одједном слободног, журног, разазнах себе пред вратима:
  • Гледам у небо, Сунце лије, по мени, гле, зрачним јатима!
  • Од светлости ме лице боли,
  • И рану ко гвожђем да ми пече;
  • Али из мене То страшно моли
  • Да и сами дах свој изрече!
  • Толико заноса и прекора;
  • Очи толико беху слепе: трепере сад од умора!
  • Још те видим, Сунце, у свом животу.
  • Погледај, моје су руке одрубљене,
  • Крв лопти на кључеве.
  • О, те руке, руке, благости дотицања!
  • Изиђох пред врата, из замрачености своје собе,
  • Да бих те видео још једном;
  • Соба је пуна крви;
  • Табах по крви расејан, као дечак кад уби свог оца.
  • Гледам те храбро, одлучно,
  • Први пут овде, под правим углом, са родне груде.
  • Да ли ће те ико погледати овако после мене;
  • Да ли си заборавио оно чиме си се огрешио,
  • Обећао си, ниси одржао.
  • Имађах шеснаест година, плаках у постељи;
  • Тад први пут одох и убих је.
  • Њене очи, њене очи, Сунце, зар их се не сећаш!
  • Умрећеш такође, распашћеш се.
  • Убих и њега, и другог њега, и опет њу.
  • Рекао си: убиј; ја немам времена, вратићу се!
  • Ниси имао снаге; заборавио си!
  • О, како си леп, ти си најлепши, заиста, од свега што сам сазнао!
  • Ниједна линија, ниједна сенка сећања: сам Огањ.
  • Јао, боже, јао, он ми је био друг; јао, боже, јао, та ја сам га волео.
  • Ево, гологлав, крв се слива из мојих уста.{S} Дижем ову унакажену руку теби.
  • О светлост, светлост, која са детињства потече; присуствовах црвеним таласима до неба.
  • Из моје крви, врелина и мука на њу су свануле.
  • Али лажи, али преваре.
  • Али одгађања.
  • Признајем ипак:{S} Побеђен сам!
  • Али подлости твоје, али несталности.
  • Поред све своје мржње, поред зависти:{S} Побеђен сам.
  • Увек ти бејах присан.
  • И онда.
  • И онда такође.
  • И када је протекла први пут ова крв из мене.
  • И када те зажелех малочас иза затворених врата.
  • Крв, крв, Сунце, дубоке сенке.
  • Експлозије, јутра, дрхтања.
  • Сунце
  • Ти, сићушни створе, како се усуђујеш!
  • Дрво те је моје одњихало на својим гранама.
  • Сунце
  • Ја сам ватра, ватра, огањ!
  • Сунце, Сунце, ватрени дотицај наш изнад рођења.
  • Сунце
  • Како је смешан и напет.{S} Да ли ико види то чудовиште!
  • Сунце, Сунце, ти ћеш умрети такође.{S} Распашћеш се.{S} Ништа то не може спречити.{S} Присуствујем твоме труљењу.{S} Али ја те волим, пријатељу, једини који те воли, који те жали, који је без руку, пљујући крв, изишао да те види.{S} Који те проклиње.
  • Сунчане лествице
  • Видећу опет оне Лествице Сунчане
  • По којима се сва Сунца дижу и спуштају,
  • Свих светова где у чашу крв ће да присване,
  • Видећу опет јутра уз њих да играју.
  • Грдна усамљена Сунца белих гледања;
  • Замућена, женка, Сунца што стално капају,
  • И једва видна, рођења плавилом ограња
  • Густо сплетеног неба, без звука да играју.
  • То море светлости, боја, спектралних вечера,
  • Наћи ћу никлог из траве при вољном врачању
  • Ил на леденом тлу оних младићких глечера.
  • Осетићу тад смртну радост поновног мучења,
  • Но нећу маћи стопалу више у дизању
  • Ни утерати међ Сунца пулс својих грчења.
  • Час обнове
  • После свих вечери, враћајући се опет кући
  • Лица измученог и обливеног сузама,
  • За собом лик твој знајући како се мучи
  • Да издвоји се још једном бар над стазама:
  • Видех, о, величанственији од даљних предела,
  • Облаком у даљину већ одилазе кровови;
  • Боја: још траг ствари што је крај мене живела;
  • Тако и присталости отичу небу глухо као бродови.
  • Нити зажалих прошлост што се испразни,
  • Нити корак овај сиромаштва, ни излажење из лудила,
  • Сви ти стицаји и искуства, дакле, само линије,
  • Ја се никада нећу истрошити у казни;
  • Већ, као река својим целим током из планине,
  • Тако духом потекосмо одједном из матере,
  • Тело нам само прва брана коју гонимо
  • Снагом што стално за њим надолази.
  • Попнем ли се на планински врх рођења, да сагледам даљине
  • Или руку неку нестварну кад се појави и узбере
  • Наш сан, кога је река требало тек да полази,
  • Међ одблесцима чуда мисао се тек с болом разбере.
  • Нити опази кад река избаци тело на обалу
  • И ван живота настави своје течење:
  • Нити јој поглед у стању пратити даље
  • Линију њену успалу:
  • Већ тихо клоне с њоме општење
  • Баш на граници самој разума,
  • Лице се измени, сузно и сањиво, од датума
  • Када не протегне више тело страст већ мрмљање.
  • Загледам ли се, ево, у мирну бреговиту пољану,
  • Једно тело већ издваја се и устаје,
  • Познам тад његов лик, и линију његову знану,
  • (Док прилази) страх ме ипак да ли ће да истраје
  • У несигурноме томе корачању;
  • Гле, мој ход!{S} Погледом својим то приведем себи свој лик у незнању,
  • И насмејем се горко, колико је само лак и неизвестан
  • Као да придржавају, додиром га својим, јава још жива и сан.
  • Он оста ту нем, не усуђујући се презрети
  • Ни опсовати стварност ову крвну, ни дићи на мене руку,
  • Ни спустити поглед свој, премда стрепи да ћу проклети:
  • Не повери узбуђења јед покрету провидном ни звуку.
  • Зна да верујем у халуцинације, крвоток, ране и у јад,
  • У једног себе истинитог и неразлучног,
  • У дизања, отупљења, у неизлечиви пад:
  • Зато га, ваљда, баш на бескућства дан, спусти Бог.
  • Безвољно њему псовка појури,
  • Не знајући за руку што пружа ми се из детињства
  • Да спречи тај кобни глас и спусти длан на уста;
  • О, колико бола и старања над наступом кренулог животињства!
  • То први принцип почиње да делује
  • Над покретом сваким и нестварношћу,
  • И последња мисао не може да верује
  • Да је спречава смотра разором и жалошћу.
  • Као чун низ реку пођосмо из њеног тела
  • Успавани брзином и духовношћу дубоких вода,
  • Није ли рука њена то што од суморности и стрепње бела,
  • Облак је још с извора, и једро скромног нам брода!
  • И спусти, ево, матица до зоре тајног живота:
  • Тишину где, мир и грех, убризга распуклост густа
  • И неки страх без смисла; галије гладних срамота,
  • Ви нећете протећи никада кроз злочиначка уста!
  • Ни када, с претње, замученост ми навре очима,
  • Па она што је Нераздвојна скрије их својим рукама
  • И стрепи да ли ћу моћи да злобу своју збришем својим ноћима,
  • Или ћу отровати њом још једини спас мира у небесима.
  • Тај необјашњиви, кобни, и повратни напад удеса,
  • Каткад на један једини звук или на сувише удахнути дах!
  • Цело ми биће после дуго трпи од потреса,
  • Гле, једино њу тих тренутака од мене не беше страх;
  • Толико ме је љубила, и заптивала ми очи рукама,
  • Ил њена љубав за мном тад беше у мукама:
  • Вечерње небо одједном као црвени цвет изниче;
  • О ти, о ти, ко ми то тихо примиче?
  • Зар она, девојка, коју жељах да живи крај мене
  • Никад довољно голом, њен глас и танка половина;
  • Како је лагано ништи ноћ и шума и планина,
  • Нека је други љуби неко: тај јунак бољи од мене.
  • Не бесмо ли заједно пијани од визије
  • Да изврнута, под теменом, посматрамо небеса;
  • Вртоглавица нас занела над густо-плаве низије,
  • У стрмоглављењу заклонимо очи руком!{S} И удеса!
  • Баш тад на капцима откријемо последње стазе чудеса.
  • А када, за читав век, прогледамо доцније:
  • Увек још ту: сем као да трепавицама одахњујемо завесу,
  • Учини нам се под рубом видика све недостижније;
  • Од тога нам се расцепа глас, и затресу
  • Удови.{S} А земљи:{S} "Мајко нам, јер помеша са собом матер,
  • Не гадимо те се, нити, гутајући нас, бићеш последња звер:
  • Улазимо у тебе тужно као што изађосмо из матере,
  • То је само повратак к њој; јер нема шта да се избере:
  • До спустити и њу и себе у чашу бескрајне воде
  • Као што се спуштасмо сами у умор и зној,
  • Или висије планинске изврнуте у вир своје слободе,
  • Где потапасмо ожиљке сна раздравши плавила завој!"
  • Населих прошлост одједном војском читавом духова,
  • Запретох у тишини њен глас лишћем још свежих грехова:
  • Где год бих управио поглед насмешио би ми се њен лик,
  • А затим бих скакао ноћу чувши материн крик, -
  • Изашао бих тад из собе, смешећи се колико сам сам,
  • Сузе теку низ лице: једино за Њу што знам.
  • С висија у круг допре крик
  • Имена тог, за мене једина реч,
  • Једино име коме одазива ми се дух,
  • У свим правцима тада закорача мој лик
  • А шум корака тих не схвати даље слух.
  • Лежећи, лице замочено у свод,
  • Свег у сузама смути ме страшни јад;
  • Дозива, провидности њене, не осетих плод:
  • По рубу, свуда, искусивши глад.
  • Претрнух, зар ће изделити ме свег њен стас,
  • У болу крикнух имена њеног глас
  • Па све, што ми оде кад, врати се страсно у тај час;
  • Задрхтах, учини ми се, у даљини, њен ход!
  • И тако ме раскида и штити њен дух,
  • Ал нигде не наиђох проласка њеног траг,
  • Залуд мрвила за собом стварности крух,
  • Из сваког сна претекне покрет јој благ
  • Ал не и део тела којим пронесе овај дах.
  • Сузама врелим тако збришем јој особен лик,
  • Па, да познати је више нећу, обузме над њом ме страх:
  • Очајним, јединим, болом испустим из себе крик.
  • Тада се прене она и смешећи се гледа кроз бол,
  • Спусти ми руке на лице и утопи ме у сан;
  • Нада мном шири се осмех њен и тмура плачна дол;
  • Лијући тешке сузе тражим је кроз њен стан.
  • Прихватив најзад јој руку, као да своју не знам склопити над њом,
  • Већ пун јецаја гледам из мира њеног мени тај зрак.
  • Каткад једрима сна допловим у њу као у дом.
  • Када ме завеје плавила њених очију знак.
  • Затим је губим и нигде на њен не наиђем траг,
  • Као млака светлост, драга, у сутон се разиђе,
  • Кроз тугу моју само још корача у даљину благ
  • Тај стас, који ће негде морати да наиђе
  • На ову жудњу и на кобни овај глас:
  • "О, ти, о, ти, учешће чије заструји кад-где у мени,
  • У стварност врати лик свој сатрвени,
  • И не спречи, не спречи, једини за мене спас."
  • Јер не сметох с ума да ће наићи опет онај страшни час
  • Када ће све тело ово затрести побуна,
  • Зато с ужасом мотрим да не нестане њен мирни стас.
  • У тренутку кобноме тада за мене једини, једини спас.
  • Када би вечито хтела бити гола преда мном,
  • И корачати с рукама спојеним низ струк,
  • Пред пољаном, тако румена као да се одвија сном,
  • Ниједним покретом не бих повредио њен мук!
  • Као огледало ја бих се бавио само њом,
  • Али нека ме не остави самог у тренутку ужасном;
  • О, присна, присна, све моје мане и моје зло заборавља;
  • Осмехом, целим телом толико уме да утеши;
  • Наднесем је над своје руке и моја рука оздравља,
  • И само, повучем ли је грубо, престаје да се смеши.
  • Сада сам цео овај свет скоро напустио,
  • Чим одвојим поглед од чега - то одлази већ у линије;
  • Цео овај ред зграда што сам, од детињства, да изникну пустио,
  • Сада гледам како се у неколико вечерњих боја разлије.
  • Разиђу се тако у плавило улице драге Београда,
  • И брегови што су око њега, у шуме што су к западу још даље,
  • Свим тим једна љубав за растицањем овлада,
  • И за свим тим моја протече љубав све даље.
  • И толико дана већ како напуштају ме ствари,
  • И моја приврженост, за њих, са њима да одлази,
  • Само дубоко плави круг све даље што се шири,
  • И какав бледи одблес даљином што пролази!
  • Све мање овом свету мој дух као да припада
  • Ћас лежим, час корачам, и не чујем ничији више глас;
  • Нити ми сунце пошље руком свој поздрав са запада,
  • Само ми кане која суза, учини ли ми се у даљини њен стас.
  • Једном једином линијом потекло је, нада мном, све што је бивало,
  • То густо-зрачна река неумитно отиче бескрају;
  • Боже мој, јаву знам, али шта би са оним што се снивало,
  • Толико наше младости ком плавом отиче бескрају?
  • Плачем, јер се таквом истом линијом гордио негда њен стас.
  • Потрчим каткад сенком те чудне реке што пада по тлу,
  • Ја се не могу уморити више никада - као у сну,
  • И трчим тек да не стојим, нити познајем јаде нит спас:
  • Из дана у дан пребијам безмерне просторе,
  • Плавило одмакне одједном провидне своје засторе;
  • Само нада мном она дубоко заносна линија,
  • И сенка линије пода мном све заноснија,
  • Као да смо се хтели пошто-пото једно другом прикључити,
  • Као да је сав циљ био једно се у друго улити.
  • 1
  • То беше тамни час анђелског купања
  • Плове по дугом плавилу с крилима ко лабуди
  • При сусрету се целивају усред звезданог ћутања
  • Онај што узлети у сну од љубави се пробуди.
  • 2
  • Спава,спава.
  • Тихо се свија глава
  • Тамна над румену дојку.
  • Сенка на срце јој леже.
  • Као у шкољци сна који плови
  • Лагано је односи јава
  • Најдражу - тек из таласа - спава -
  • Венус.{S} Нестварнија но снови.
  • 3
  • Девојко сна, реци, пре него зора сване:
  • Изиђеш ли из сна, нећеш љубити моје дане,
  • Изиђем ли, од тебе шта има да остане?
  • И ви јаблани што идете све даље у висине,
  • У каквим облацима дишу раскошне ваше груди;
  • И ви јаблани што идете све даље у висине,
  • Како прозрачне и чисте мора да су вам груди?
  • При сусрету се целивате пуни звезданог ћутања,
  • Онај што се дотакне звезде од љубави се пробуди.
  • НА НЕБУ И НА ЗЕМЉИ ИЗИДА
  • Девојка драга огледа лик у води,
  • Далеке звезде зрак по њеној слици броди.
  • Да звезда знаде за љубав и слободу,
  • Спустила би се сама на ову тиху воду.
  • 5
  • Волим орача тешких руку
  • када поставља месец у њиву,
  • има сина који у пуку
  • светлу зраку уплете
  • драгом коњу у гриву.
  • АНЂЕО
  • Јутро: пушити, пушити...
  • Подне: рушити...
  • Вече: љубити...
  • Поноћ: убити.
  • Нигде зар, ни љубави, ни моћи.
  • Анђео сам у ноћи.
  • 7
  • Кроз прозор сјајна она ту ступа,
  • Њен грозничави поглед са ивице живота
  • За драгог брата који се у самом огњу купа.
  • Скоро се са лепотом њене смрти измеша његова лепота...
  • Бледа Изис, љуби и грли његову младост која пролази.
  • 8
  • Безбројна сунца у море:
  • Пада жуто лишће у груди.
  • Вече своје засторе
  • Спушта међ планине и ћуди.
  • Никад да нађеш лик тај што бежи,
  • Душо, шта зовеш ти борбом са телом које лежи?
  • Да не јеца, крв заласка, коју гледа сатима,
  • С болом крије у својим устима.
  • Дивна боја крви на небесима,
  • Слани укус крви у устима...
  • 9
  • Ноћ.{S} Боже, не спремај мени више крух
  • Већ спусти ми руку на груди
  • Да као тиха птица пређе на њу мој дух
  • Тај бескрили мој дух
  • Пре него зора заруди.
  • 10
  • Трипут је овај облак прешао преко мене,
  • Као пријатељ давни тражећи да ме позна;
  • Ако и сутра опет по моме своду крене
  • Да л ће ме наћи још на земљи лишћа, богзна!
  • АЗИЈА ПУТУЈЕ
  • У пристаништу светиљка се диже уз брод.
  • Мирише на натоварене овце.
  • У трбуху брода тече мрак,
  • Преко човечанства на гомили.
  • Једно другом на гомили:
  • Све је исцепано и дроњаво на њима.
  • Смрди горе но овце на крову.
  • Ваш коју жена баца са себе пада на ону другу;
  • Говоре у глас; нико не зна да ли је тужан.
  • Вода је љубичаста,
  • Један велики брод црвених димњака туда пролази.
  • Заједно овде, људи, и ваши, и пацови,
  • Полурођени, скоро умрли
  • Једући једне друге путују (купус, коза и вук).
  • Град почиње да се расветљава,
  • Његове планине плове по води, спуштене из облака.
  • Риба јури кроз таласе.
  • Природа ту уистину дивна.
  • I
  • Црни брод пун Азије која путује.
  • Жене Курда, деца из Анадолије, Азија која се буди,
  • Која спава.{S} Једни иду у Бергам, ту близу,
  • Други се враћају из Ефеса, ту близу,
  • Долазе из Авганистана, из Кине, са Хималаја.{S} Верују у Бога.
  • Место да једу, они верују.
  • Ефес!{S} То сећа на школу, страх да се не задоцни.
  • Резање монограма по клупама.
  • Бергам!{S} Музеј у Берлину, цео храм, цела Грчка у једној сали.
  • По целом мору мирис оваца из Бергама.
  • Јести њино месо.{S} Имати горушицу.
  • Верују у Бога.
  • Жена завлачи руку другој жени међ плећи.
  • Чеше је.{S} Ова ће њу.
  • Ваш се завлачи међ нокте.
  • А та је варош страховито богата.
  • Грожђе, вино које се плави, свила и вуна.
  • Људи под сеницама, у кафанама, на дну ханова, пију.
  • Банке са огромним капиталима,
  • Трамваји које вуку коњићи, берза,
  • Расточени камиони, шофери, амали, бескрајни ханови,
  • Каравани, и кише чекова и банкротства и срећа,
  • По улицама цркавају људи;
  • Једва пронађу смањено тело у маси крпа,
  • Цркло од глади, колере, куге, тифуса.
  • У дну стомака и бешике, још као жижа чкиљи вера у Бога.
  • У хамамима је врела магла,
  • У полумраку мирише камен и мокри црвени и жути убруси.
  • Камиле, ту близу у ноћи, спавајући и сањајући, јече,
  • Оне се рађају, иду, сањају о женки, цркавају.
  • Камилари су уморни, мршави,
  • Њина земља је за њих вољена, обићна, позната,
  • За мене неспособност и да је замислим
  • С главама на трбуху камила, они сањају о неким успаваним селима.
  • Људи у трбуху брода, гладни, мршави, вашљиви, разговорни.
  • Људи не једу ништа; они верују, путују.
  • И више но што оне желе, они своје дају овцама,
  • Ради овог лоја и ове смради.
  • Смирна!{S} Смирна је тамо на обали мирисна.
  • По блату и мокрини, кроз мрачно двориште хана, до магаза,
  • Брда најдивнијих ћилимова.
  • Затим ту једна светиљка,
  • Један тамни човек, клатећи се, пева.
  • Кад чује кораке, он заћути,
  • Не мисли ништа, не миче се, моли.
  • Умреће у овој невероватној Смирни, дивној,
  • Поједен више од мољаца него од црви.
  • Азија преко њега прелази, путује, спава.
  • Најзад тај брод нестане на пучини,
  • Чак се ни светиљка више не види.
  • Рекло би се да то и не постоји, да је немогуће,
  • То богатство, та лепота, та беда и тај смрад,
  • Та гомила која ври и крешти у помрчини,
  • Како би било добро да је све то само сан.
  • II
  • Али се други брод већ пуни у пристаништу;
  • Као шљунак кроз чељуст дизалице
  • Сручује се у његов трбух:
  • Нова гомила људи, стоке, воћа и пацова,
  • И крпе, и смрад, и свраб, и бацили колере и сифилиса,
  • И ране од губе скривене под крпама,
  • И очи велике, дивне, љубичасте маслине
  • Очи азијатске; јединствене главе младића и девојака,
  • Као воће и огледала прашином и знојем замагљена.
  • Затрпани, загубљени под крпама, сексови који живе пригушено,
  • Као куге, као бољке и жудње,
  • Или као рађање сунца под још прљавим облацима.
  • То је нова гомила Азије која путује.
  • Једно девојче, дивно и страшно
  • Са својом процепаношћу међ ногама,
  • Спустило главу у крило матере и сања у помрчини;
  • Не зна да верује, не сме да верује, јер је жена.
  • Њени снови су као снови камиле:
  • Сања да једе, да је нашла провидну крпу,
  • Да је неки младић ударио песницом међ ноге,
  • Тај удар од кога крикне ужаснута и задивљена.
  • Онда старац броји наглас своје пијастре
  • Сви говоре углас.
  • Неко дува у фрулу.
  • Помрчина.
  • Смрад страшни.
  • Деца се ослобађају међ колена мајкама
  • Горе на крову волови и овце тако су тесно,
  • Само три Курда, наслоњена,
  • Ћутећи најпре чекају да се појаве звезде,
  • А онда један другог плаше причама
  • О уроцима које ждеру утробе,
  • О јерменским клетвама,
  • О крви што пође однатрашке жилама.
  • Брод је препун изгледа да ће потонути,
  • Још у пристаништу,
  • Он плови лагано,
  • Вода му допире скоро до врха.
  • Из Смирне, мирисне Смирне, чују се грамофони,
  • У баровима, другом спрату, у пристаништу,
  • Дроље играју између себе,
  • Морнари гледају, смеју се,
  • На броду се одједном то више не чује,
  • Они су гладни, верују.
  • Све више под тежином помрчине,
  • Лагано,
  • Њишући се,
  • Брод је све даље
  • Натоварен Азијом, кугама и вашкама,
  • Натоварен свим што је страшно а није сан.
  • ОН одлази у ноћ,
  • И наскоро се ништа више од њега не види.
  • III
  • А Смирна је огромна, хиљаде и хиљаде у њу стану,
  • Из Брусе, из Ефеса (то сећа на храмове и скамије).
  • Чак из Кантона и са врха Хималаја,
  • На камионима што се распадају,
  • На камилама, пустињским сањалицама,
  • На црвоточним баркама, долазе.
  • У крпама,
  • Заборављеним, баченим, у отпацима од купуса,
  • Воћа, трулог бостана, хиљаде се рађају.
  • Тамо где ни пацов не би тражио гнездо,
  • Светлост први пут умије очи деце.
  • То је једно огромно пристаниште,
  • Као сва огромна пристаништа,
  • Као Марсељ, Напуљ, Сан Франциско, Хонг-Конг.
  • Преко кога се човечанство прелије, као вода која надолази.
  • Мајке остају исцрпљене,
  • Оне се и не макну из своје крви,
  • Не знају шта ће са толиким крпама,
  • Са толиким породом, који одмах путује, говори, мисли.
  • Они што су дечаци, почињу да клањају,
  • Девојке да сањају ударе песницом.
  • И сви да једу труло воће, овчију утробу, овчију крв,
  • Размиле се по пољу, Малој Азији, Азији, по снеговима.
  • Свуда где се може стати,
  • Газе по води,
  • По трњу,
  • И да до облака постоје степенице, пошли би по њима.
  • Из ханова, рупа, магаза, згаришта,
  • Са осталим ђубретом такође,
  • Каналима,
  • Цуре у пристаништа
  • Са пацовима заосталим у оделу, у крпама, са вашима у длакама.
  • Они упадају у бродове.
  • И тек се раније изгубише на пучини,
  • А већ, се пуне нови, трећи, четврти, пети,
  • Овце силом морају да довлаче (оне би да остану у завичају),
  • Људи упадају сами,
  • Тискају се, лармају, пресипају се у трбух лађе
  • Тамо је помрчина страшна,
  • Једни друге газе,
  • Не тиче га се да ли је већ неко легао,
  • Они седају по њему,
  • Тешко падају на његов трбух
  • Смрскавају губицу заспалих.
  • Онда испражњују утробу, међ крпе, у помрчини.
  • Задах је гори од задаха оваца.
  • Азија се сручује у овај брод.
  • У помрчину
  • Негде полази, негде жели.
  • Ноћ је прождире - аждаја.
  • Тако се изгуби брод у помрчини
  • Као да га није ни било.
  • А то је стварност, не сан.
  • IV
  • Бродови који одлазе и који се не враћају.
  • А Смирна остаје на обали,
  • Дрхћући од запаре, од светине,
  • Од тешког, огромног богатства.
  • Њене увале тако пуне грозних винових лоза.
  • Тако равнодушне на вику -
  • Амали и грамофони.
  • Рекло би да су се спустиле са свода.
  • Њене увале тако пуне грозних винових лоза.
  • Таква тишина долази од горе,
  • Такав ужас остаје доле по тлу;
  • Пучина тако огромна, црна, безмерна;
  • Бродови се тако изгубе у тмини, нестају као авети;
  • У души је све тако тамно, пусто -
  • Можда и зато, можда и не зато! -
  • Тако тужно, смешно, бесциљно,
  • Да све изгледа неразумљиво,
  • Грдобно и неразумљиво.
  • Пучина, 1931.

    БИТИНСКИ ПАСТИР
  • Изнад оваца само тешка планина,
  • Битинија са својим бреговима,
  • Велико вече Азије које их косо преклопи,
  • Лист књиге коју ветрови читају,
  • Далеки дах мора и острва што се стресају.
  • Силазе, тако, падинама Битинског Олимпа,
  • Безбројне, незнатне, ужурбане као мишеви,
  • Ради торова покрај Брусе,
  • Ради збијености која штити од вукова.
  • Најпре једно огромно стадо: хиљаде и хиљаде оваца,
  • Клатећи вруће, набијене мешине млека -
  • За њима јагњад омађијана -
  • И овнови, у истом ритму, мужјаштва и своја звона.
  • Очи им сјаје у вечери пламичцима,
  • На ногама тако танким, тако неспретним, рекло би се да храмљу.
  • А онда, скачући с бусена на бусен, низбрдо,
  • Искрсну он огрнут преврнутом кабаницом,
  • Као месечина, скачући низ брегове,
  • Звезда, што се са неба самих скотрљала.
  • Човек као сви други људи,
  • Пастир као сви други пастири;
  • На небеском би прстену био сјајан, у ноћи, међ брдима изгубљен.
  • Младић, без нарочитих мисли, без чуда,
  • Просто напросто, младић огрнут кабаницом.
  • Само глава тамна, од сунца препланула,
  • Само очи, ноћи и ветру отворене.
  • "Зовем се Селим.{S} Родио се у Босни.{S} Гоним триста оваца.
  • Говорим ови језик, и многи су наши ође у брдима,
  • Ил су у Бруси дућанџије.
  • Од Ливна сам.{S} Десет годишта да пољану нијесам видио,
  • Ни гору око Гламоча.
  • И тамо сам чувао овце стричева.
  • "Земља је ко земља,
  • И у овој ође има воде и снијега, и кртола, па доста,
  • А јагње које чувам, дижући га до овце,
  • Кољу ко и ође,
  • А онда је свеједно за чији нож и трбух чији.
  • "Да, нежењен!{S} Чиме бих то чељаде преранио;
  • У којој постељи да ме чека,
  • И пошље чије, моју главу да загрли?
  • Једном је пришла једна ђе сам спаво,
  • И била тиха и слатка ко мехлем,
  • И суза за њом ми останула,
  • А ипак сам је у ноћ одгонио.
  • "Јер ја сам чојек, а жена ти је жена,
  • И пошто си је већ имо,
  • Са несрећом је боље у постељи но с њом,
  • Јер вечери су дуге а треба живјети са својим мукама,
  • Провести са својим бригама;
  • И доста је бројати њих, ко овце да се не загубе.
  • "Времена су се промјенила, и више није ко што је било.
  • Ја сам битински чобанин, ал знам да је с ову страну Америка, и с ону Кина,
  • Да једни трче за овцама и други за машинама,
  • И да људи увече броје овце а ноћу броје бриге.
  • "Ја сам овчар, али шта све то значи?
  • Овчари не свирају више фруле као некада,
  • Овчари свирају у своје несреће,
  • И ништа више није ко што је било, јер зашто би и било:
  • И ништа више не одговара оном што представља.
  • Ни то да чувам овце под Олимпом, кад овај уствари није Олимп.
  • "И знам да је грамофон кутија,
  • Да ако разбијем постоји један други;
  • И ја више не верујем и не клањам.
  • "И ја више нећу имати сина,
  • Јер ни отац мене није морао имати,
  • Јер један роб не мора рађати другог,
  • А слободан чојек довољан је сам пред вјечношћу.
  • И нећу отићи у Америку,
  • Јер бих и тамо чувао овце;
  • И знам да, што једном треба и хоћу да учиним, учинићу."
  • Тако говори један младић, огрнут ноћју и кабаницом.
  • Под планинском вејавицом,
  • Под небом оштрим, тамним, хладним,
  • Котрљајући се за овцама низ брегове,
  • Незнатан, бедан, сићушан, изгубљен,
  • Скоро без мисли, скоро без чувства и без ужитака,
  • Без везе, скоро глуп, скоро идиот,
  • Драги камен испали са небеског прстена,
  • Откотрљан по овим пространствима Битиније,
  • По овој Малој Азији и Олимпу,
  • Као да је било где другде;
  • Са небескога прстена којим сваку ноћ
  • Једна несрећа света другу верава.
  • И тако говори, као што би и макоји други
  • Сводио своје речи и своју крв низ брегове.
  • На броду "Џул-џемал", фебруара 1932.

    СОНЕТ ЈЕЛЕНИ

    Господину Дамњановићу, проф.

  • Као сасвим стара, украј огња сјајна,
  • Вечером спрам жиже, седећи с вретеном,
  • Кашћете, певушећ', душом занесеном:
  • "Ронсар ми је пево, док још бејах бајна."
  • А служавка ваша подижући главу,
  • Отежалу, саму, од напорна рада,
  • Пренуће се на глас мог имена тада,
  • Славећи вам име уз бесмртну хвалу.
  • Ја под земљом бићу, без кости, утвара,
  • Лежећи у тами коју мирта ствара:
  • Ви чучећ' крај огња, старошћу сирота,
  • Жалећ' моју љубав и презрење своје.
  • Жив'те, не чекајте да се дани броје:
  • Берите још одмах цветове живота.
  • Ница, 1917.

    Пјер де Ронсар

    ***
  • Дигнем тад очи небесима, нада мном се плавило рађа,
  • Погледам доле: у бескрајних светлих извирања је јава,
  • И кружи маглени даљни дах, седефом, док млеко се рађа,
  • На очима руке провидне, чежњама ми заноси глава;
  • Говорим, а глас мој, са небом, ко шапатом се болним срађа,
  • Нити икада могах изрећи - колико ме тад то спасава
  • Заћутим, јер ван провидности постоји ли икоја грађа,
  • Спрам које живот овај цели изгледаће као да спава.
  • Овде ниједна зграбљена страст не прими се кореном среће,
  • Нит удовољство да дође с њом, но мешање је с тугом веће,
  • И од ужаса ево самог да у смрти је глувост краја.
  • Али ми за нову ону боју отвараће се очи друге,
  • И онда сваку страсну жудњу тек тад одвешће нове пруге,
  • Са мојом зрачном сузом у саму ту средину раја.
  • Молитва Вука
  • Одједном рука диже застор, и загледах се у зору.
  • То мислим беше први пут да се удубих у тај призор;
  • Када и на последњи јој одблес духом бих у одговору,
  • подне већ беше прошло, ја још гледах кроз прозор:
  • зраци су ми дубоко продирали у лице:
  • онесвестих се опета страшно на бучни ток улице.
  • Избљувах целу прошлост по поду своје собе,
  • руке ми беху крваве којима је нисам убио,
  • јечао сам тада бесвесно над трагом своје ругобе:
  • довукао сам се до албума, ту нашао њен лик и љубио:
  • сваки други би се за то на месту моме убио,
  • а ја сам се једино у присебности својој губио.
  • Већ више дана лежах на поду, у бунилу,
  • толико је душа моја тешко патила;
  • све један и исти сан стајаше на крмилу,
  • и лудило је туђе развило своја крила,
  • док се врата на соби нису отворила.
  • Кроз саму црну патњу душа је једрила.
  • Тек шкрипање ме врати до пола сна, ишчупа;
  • не могах доћи себи, премда обамрех од ужаса,
  • и најмањи шушањ, одјекиваше у мени ко лупа,
  • и не знам чега још страшнијег презах у болу тог часа.
  • Чинило ми се да неизвесност траје од прапочетка века:
  • тако ми вечито се јави пред оним што ме чека!
  • То беше мој пријатељ који жуђаше да ме види:
  • погођен мојом патњом седе и плакаше,
  • он, који негда рече да ми на срећи завиди.
  • Тешком, студеном водом тихо ме сад умиваше:
  • некад смо се, ко дечаци, по истој речици гњурали,
  • и затим, под врбама, за истом девојком, плакали.
  • Пољуби тад ми руку и моје стопало,
  • и тешко се мрштио над својим оком, јер је плакало,
  • и сто пута поче ону мисао да говори
  • којој бејаху онда толико бивства извори;
  • на сваку реч коју би изговорио,
  • страшном шупљином бих му платио:
  • само на образима ми његови влажни дланови
  • прелажаху свежином морском као жалови.
  • Ипак у страху презах да не преживим ово у сну,
  • где довољно ће спавање прегонити ме у труљење,
  • када ниједном дизањем свести нећу се ишчупати том дну,
  • већ кроз спектар разједињења завршити најзад сељење:
  • Молих га да не одмиче се, вече то, од мог спавања,
  • те, ако примети плавило лица, сам ме пробуди;
  • не помогне ли глас му знан, страшна ће можда шибања:
  • јер жудим (ако оздравим) да видим је још једном како руди.
  • Први пут, дакле, спавах, не надгледајући ток живота,
  • и сањах исти баш час животни како одлази,
  • и како равнодушност, непреболна, у поруб сваки силази:
  • освртах свој бедни лик, где љубав ми бар би сирота.
  • Кад се пробудих, видех га чак у углу
  • укоченог, бледог, раширених очију како ме гледа:
  • да имах само снаге, подао бих се руглу,
  • толико мучно беху његова уста бледа.
  • Тек поможе ми да узмем супе - две-три кашике,
  • а ја се грозно згадих, упрљах његове руке,
  • смешећи се, да ме не смути, погледа тужно у њих;
  • боже мој, гле! па и ово малочас сних:
  • толико ме је сад грозно срам,
  • одвратим главу, затворим очи, и плачем сам!
  • Па ево ме, ја сам, Друже Господе, ко негда у детињства дане,
  • премда бљујем сваки час, и руке су ми избљуване, -
  • Ти више би можда волео да је на њима крв -
  • ја одбацујем сваку савест, рад тебе да сам црв;
  • удицом твојом, рањеног желуца, не сносим више хране,
  • у овој мрачној соби, у акваријуму самоће, где лежим на дну у очајању.
  • Молитва, да не би било стида ни псовке,
  • за путеве на сунцу, за сунчанице, за пловке,
  • за лисице, за вукове, за јазавце.
  • И за бол, Господе, и за бол!
  • Молитва за Њега, Сунце!
  • Молитва, тим, за мене!
  • Чудом су Твојим и њој изникле вите руке,
  • смилуј се, смилуј на моје работничке јауке;
  • Позајми застор с лица да превијем њим ове ране
  • О, када ће, кад већ једном, да крв ми ова стане;
  • Тежак је задах, тежак, што из рођене ране бије,
  • дивно је смочити теме у поток који лије;
  • То Ти, Ти, Ти, госпођо Богородице,
  • исцели бесомучне ране, небеска владичице!
  • Узбудљиво је гледати цвет,
  • лагани заметак Сунца у његовоме дну:
  • смеше се уста, и дрхће рука, и свет
  • сав као да почива на сну;
  • Још узбудљивије је посматрати лист,
  • путеве који се разилазе;
  • куд их то вуче облак чист,
  • покајнике што одилазе?!
  • Не сећам се више.{S} Патим.{S} Ах, патим страшно.
  • Господе, Господе, зашто си ми врелину ову удахнуо,
  • ја њоме љубим, ја њоме мрзим, и завидим издашно;
  • ја бих хтео, страшно, кроз огањ свој изаћи;
  • О боже, боже, ја не љубим сад више твој свет!
  • Молитву једну за нас!
  • Ово о једном песнику
  • Чудо Господе, велико чудо!
  • Море: оно, оно! свуд море!
  • Ми смо се пели уз планине
  • А кроз грање и кроз горе
  • Модра,
  • Страшна - рибља - вечера.
  • Чудо боже! огромног чуда!
  • Речи нам звижде брже но куршуми;
  • Боже, спаси душу нашу у прашуми!
  • Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле,
  • А око кроз подеротину лица:
  • Учи угласти костур камена и сарделе;
  • Па узбудљивије од љубичица
  • Мирише љуто млеко непомужених крава
  • Кроз планину!
  • Ујед његовог генија: из тела
  • Изазваће лучење најљућег отрова;
  • Али једна једина реч, беспримерно сазрела,
  • Отпашће - ко смолом - с усних углова.
  • Па деран који пронађе ово доцније,
  • Може л' опростити младости љубав за бунџије:
  • Помисли на њега, ову песму што крије
  • Тајну наклоност; и збуњеност га трза!
  • Да ли ће звецкати џепом; умирати од глади;
  • И он разголитити речи да осрамоћене беже:
  • Презриво се церећи, одбити ма шта да ради;
  • Богохулити дању, под покривачима се молити - кад леже?
  • Узети га треба за руку па извести у поље,
  • Да тамо заборави све песме
  • И чак бол свој који не беше дубок:
  • Те ноћи би јео више и спавао боље,
  • И не би осећао да му постеља загриза бок,
  • И да је живот дуг.
  • Али пред зору, преко свих губера, убити треба
  • Песника; да не потеже личност своју из детињства:
  • Као случајни, замешени, канап из хлеба
  • Ким неће нахранити никада себе, као ни зверства!
  • Јер рођен после седам месеци трудноће,
  • Претурив све несреће, жели да се врати мајци;
  • И, не излазећи више никада, хоће
  • Да избегне - бар вечно - тој гнусној казни, тој хајци.
  • Ал' залуд! у очима електричну визију,
  • У ушима звиждање убице-простора, локомотиве;
  • Два-три сумњива стиха, историју:
  • Однесе; а са телом уједе - непогода - неизлечиве.
  • Затим се пробуди, погођен од удара,
  • - Место утроба да га обавија, ето судар:
  • Тешка мисао, тек довршена у његовој глави,
  • Стаде да, недоношљивошћу својом, умара.
  • Осети се бескрајно несрећним; опор и стар;
  • И да ће ивица што се плави,
  • Одвише широког света за угрожену младост,
  • Да га као најбеднијег скота умори...
  • Тек тог тренутка Он поче да говори.
  • Тајна рођења
  • О црвенило ми дотече из матере
  • Светлост, чуј, из дома где се не враћа
  • Пламени зрак, чуј! кроз пребеле шаторе
  • За смешног младића
  • (Коме се визија детињства враћа
  • Црвени зрак мозак да прободе!
  • Дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића;
  • Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе,
  • Ја вам нећу споменути никада
  • Прашумски занос слободе!
  • А колико супом појих заносних својих снова,
  • Колико врућих небеса кусах то из тањира:
  • Трбух још памти тежину и грч богова,
  • Остатке чије протера са мучног трбушног пира!
  • Али црвена светлост дома где се не враћа,
  • И крепко тело још звучно од химни и покрета
  • Побркаће ме код начела и каљача,
  • Побркати - ха дивоте! - и отуђити од света!
  • Та изађох из џунгле намирисане
  • И покрих земљу телом да је сачувам од испарења,
  • И њушках је тако дуге дане
  • Док не застрепих од раздражења.
  • Али умрли већ дом где се не враћа
  • Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара,
  • И неће ми рећи нико тад - која је стаза најкраћа
  • До спасења:{S} Но умрећу, видим, од прскања
  • Дамара.