Откровење — Пустолов у кавезу
  • Не личим ни на храст, ни на пропелер,
  • друкчије прождиру пароброди
  • океан, сунчане сенке, модро грање.
  • Да ли иронију или оснажење на живот нови,
  • пролеће, сад ми доносиш?
  • Неукротљива је туга за младошћу, несавладљиви друмови;
  • пробуђена на кошаре скочила моја жеља,
  • чека; рогуши се, нигде нема никога.
  • Збрисаћу све мутне речи између себе и бога,
  • поуздаћу се само у своје руке,
  • целиваћу гору или хајдуке,
  • комични поток што жубори.
  • Убићу каквога гнусног сањалицу,
  • место сенки засадити му зелени врт по лицу;
  • то крв из мене говори!
  • Ситости, ситости, свуда на хиљаде!
  • Та задовољење похоте само успе да ме начини чудовиштем
  • што дрхће, дахће, звижди од трбушности и засићења:
  • не знам (шта ме се тиче!) да ли природа онда мора да ме призна,
  • али је превазилазим.
  • Као огромна плазма сред дахтања,
  • жваћем облаке зелене, шуштаве,
  • сва могућа друштва и славе
  • комика су тада;
  • па да општим, заборавим да дајем уговорене знаке,
  • већ се утапам у беспримерно отупљење,
  • и варим, варим, подригујући сву ту збрку која многе очарава,
  • па иако чудовиште без облика, без склада, ја ипак надмашавам.
  • Овде на овој постељи затварам географију:
  • нема више дужина, ширина; само ногу,
  • руку; све се шири!
  • Има такве неке моћи у мени да само једно могу;
  • све је утопљено: бескрај, пустоловина, манастири,
  • мој живот ми сија кап звезда издалека,
  • и све оно што треба да се настави чека
  • да је прво угњавим песницама, па...
  • Нема више љубави за човечност, већ дахтање.
  • Више држим до твог ткива но до живота,
  • и ништим себе, не из љубави, већ из беса;
  • са тобом почиње животињство и канибалство,
  • због тебе нећу стићи трезне свести ни умрети,
  • мој трбух није могао још сварити грудву крви и меса.
  • Место врба, удове и црева простирати на Цвети.
  • Тако високо пео, тако дубоко ронио у блато!
  • човек,
  • ком дадох пријатељство
  • у времену пропињања ка савршенству,
  • или да му се смејем кроз сва чуда заувек,
  • нека се сети да сам ловио медведе изнад језера,
  • дрхтао, писао песме, хркао сред олтара.
  • Кад бих хтео испричати ноћ
  • лова с ловцем мачем на дивље свиње,
  • ниједна ми муза не би могла задојити такву моћ:
  • требало би ишчупати целу ноћ ту из себе
  • као баснословни мач;
  • настало би крволиптење за сликом
  • коју утисну тада ноћ и ловац Мач;
  • пред нама леже мртви вепар, ветар и толике звезде.
  • Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар;
  • можда и претерујем меру алкохолства... али
  • од планинске воде ја не нађох нигда мисли трезне...
  • Ваљда бејах и сноб...
  • али после свих великих екстаза,
  • отупим чак и досаду да схватим.
  • Не, не!{S} Зар ипак само комад бога, бачен у свет,
  • немајући никаквог сродства са оним што ме окружује,
  • и кевће, и лаје, и тугује,
  • тај комад джигерице бачен за храну псима,
  • и предаје се најзад неким величанственим заносима
  • растрзања; ја имам толико генија
  • да би двадесет манекена постало од њега духовима,
  • па ипак ја хоћу да пушим тела, а много ме брига:
  • историја.
  • Šта историја! шта Каледонија!
  • Ретко да нисам други, да ми име није:{S} Неко,
  • да не певам:
  • Један пољубац дуг на њена уста
  • која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће,
  • пољубићу је тако често на прси,
  • јер се сања о девојкама које задрхћу рано,
  • и којима је уз очи зелене дано
  • да им ноћ односи глас као шешире,
  • као пад тешке хладне воде.
  • Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти,
  • док су по теби барбарства моја словенска
  • и њини перунски врти,
  • својом косом као венцем ме узвиси:
  • да у пољима јелисејским којима будем шетао
  • моја сенка увек мирна буде,
  • измеђ вечери које не плаве и зора које не руде;
  • да кад пођем на збор међу негдашњу словенску господу
  • уз села мирна или уз воду,
  • када зборити им будем стао:
  • величанствен и горд да сам на тебе, поносит као шумски петао!
  • Стихови, носите ме далеко од ове земље:
  • у мукама ме за бољи живот рађала мајка,
  • ради вишега отац је са усхићењем плодио;
  • живот мора да је драг, а љубавном да се стремље
  • када сам се као Магбет у толикој журби родио;
  • над реком а под небом ловцу на домет лети чајка:
  • за њом, о за њом, стихови моји, будимо хајка!
  • Будимо хајка!{S} Ево друма по ком газимо пук људи,
  • на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље:
  • осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди,
  • али управљеном унапред значење мора да је чудно боље;
  • бели се друм у бескрај све више измеђ борја,
  • са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди;
  • брише песма моја: то облак чешља косу горја.
  • Тренутак макар само - далеко од ове земље,
  • јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари
  • што као да се прикрадају са другога света;
  • уста ми ево пуна крви, а усна напета,
  • распињу ме ужасни болови и срам,
  • груди побледе а трбух зажари;
  • а увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам,
  • болничким колима одводе ме на гиљотину,
  • стазом блатњавом из које изничу жене.
  • О! мрзим, мрзим да ми откривају истину,
  • да свићу дани и да гледају у мене!
  • Где сам то сада?
  • Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води,
  • онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен
  • у чуну који језером сивим броди,
  • и пун јунака чија пада сен
  • на води.{S} О, понекад ми се збивају чудне ствари,
  • као да се спуштају са другога света:
  • док ме понова не обузме велики вртлог страсти,
  • све жуто, црвено, зелено пред очима;
  • тамо, где је некада био дугачки видик планина,
  • једна нога, једна глава, једно смејање без трајања,
  • много злата, злата и распутаност части,
  • моћна узлетања, у крваве каше, утапања.
  • Нема више жеље, већ да избришем постојење,
  • да испуним све собом, све размаке, све шупљине,
  • нема више ни дубоко плавог ни планине,
  • само: кркати, хркати, чмавати и гроктати,
  • бити гнусна, огромна, дрхтава плазма:
  • а тиме престаје ова песма и настаје крваво отупљење.
  • Путник
  • Кнеже Потемкине изданули у колима на великоме путу,
  • Да могу, као ти, умрети на друму,
  • Кад точак разглиба глину жуту;
  • Šибај кочијашу, терај царски у Струму,
  • Ćут!
  • У тајности да ти поверим име једне звезде
  • Или једног слова из једне књиге о прашуми. Ćут!
  • Али херој сам на друмовима:
  • Од свега највише волим да се опијем, а после тога још
  • да путујем:
  • Ко ти рече, пријатељу, да ћу доћи у недељу, у недељу
  • Дунав тече!
  • Ко ти рече Šар-планину, кочијашу, друмовниче мој!
  • Знам: и ти си сам, и ја сам сам,
  • А псовка кочијашка, - поздрав ветра завичајни Одисеју на мору
  • Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу,
  • Груди су му длакаве као облаци сиви у зору
  • Маље крију једну црвену модрицу... смрти.
  • Коњи каскају и ја плачем, велим: то је, ти си Сибињанин Јанко!
  • Не трзај, Црнко, ха, ха!{S} Не, ја сам Јовановић Ранко,
  • И села ми се зову Рудари; кочијаш сам, болујем од друма, изван датума.
  • Гле, месец, та чудна свим стенама рима!{S} Због њега плима
  • Црвенокожног поглавице односи леш:
  • На таласима се таласа црна коса и мокро перје, боливијско зверје,
  • Он преплива океане;
  • Да л' над водама, да л' дуж кинематографских платана,
  • Или по жицама телеграфским? на мишици "амблем клана"
  • Змија у чељустима лавским; он долази кроз океане и кроз векове,
  • Мртав или жив; за њим његове Šуме плове.
  • Опажаш ли: сјајних очију куну, опажаш ли Хајдук Вељка на топу,
  • Или Дмитра Јакшића да мегдан води?
  • Šест краљева шпиритуса?{S} Све то броди.{S} Ко ће полудети први?
  • Туп, туп! копају угаљ испод нас;
  • Кло, кло! то у Бечкереку пију квас;
  • Бум, бум! у Тамбукту нове крви.
  • Ако девојчица понесе тајну у грлу
  • Да јој по Šупљим грудима прстом добошари кадет,
  • У шуми густој масној фазанку умрлу
  • Козачком игром оплакује свет.
  • Но љубав служи на част силним у возу, између две жељезничке станице;
  • На прозору саксија с три цвета, лице неке старице,
  • На пољани из амрела извиру четири ноге голе...
  • Бранко, мој Бранко, да ли девојка, да ли крин, да ли мач,
  • чистотом својом претходивши зору,
  • Заспаше у куту ока ти?{S} Клокоће извор у
  • Тами.{S} Ескимски чамци, који клизе низ воду,
  • Отпрате ме својим током до болова - небесима;
  • Šеснаест хиљада робиња тару великога бога уљима,
  • На длану му енглеска флотила њише се:
  • Адмирал, већи од палца, харангира Наполеона,
  • Васиона растеже се.{S} Ако те љубим под врат, шапнућу
  • Клевету: ко ти рече мор-доламу!
  • Мор-доламу, црна хата, бесна свата, ах Коштано
  • Многочисна, многолепа, многоцветна, окупано,
  • Окупано.{S} Ох проклета!
  • Ти кључеви виолински у јетри ми коте се, ко бакциле Кохове:
  • Ханибале Каравађо, лопове, хајдмо мили да славимо канибалике.
  • Сад далеки свитај продубљује зелени исток,
  • И Атлантик је толико Šирок и дубоко је у нашој жудњи тако,
  • Šарлоику и Одисеју да запевамо, кад би ко плако.
  • А загрокта ко свиња кад је ко штроји:
  • О љубљена је локомотива;
  • Та машиновођа није ништа друго
  • До нож који под материцом забоден стоји:
  • Гарава бритва крива.
  • Јурећи, уређује и помера она поља, њен писак то је злих богова воља.
  • О јури, нек јури воз уз гроктање.{S} И ноћ.
  • Ноћ. настаде савршени мрак,
  • А кроз варнице што из димњака бију,
  • Из киклоповог ока излећу звезде, и он њима обавијен бежи јак
  • Кроз Тракију, Бесарабију и Унгарију; ноћ -
  • Да л' лети мој воз?{S} О, толико варница,
  • Кроз полудели подмлађени Млечни пут;
  • Доле се провиди и мирише нађубрена мрачна њива,
  • Међ ноге ту прима послану жену Боз, - и један месец жут,
  • Огроман, истински први пут ноћас, месец жут
  • (О чијем ли врту султанске кћери сад је скут?) о, ћут! о ћут!
  • Под врбама сад пева, ко отац, месец жут.
  • Ах боже мој, шта је то за мене!
  • Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак;
  • Ја не разумем откуд се онда судара влак крај једне реке!
  • Па замишљен сам, а плах,
  • И не знам којим правцем из смрти: нисам ли увек
  • Онако јак...!
  • Из једног судара возова излазим,
  • Окрвављен мало, ево, као први зорин зрак,
  • И смејем се: на девојку неку, што погибе
  • Разголићених бокова -
  • Тако сјајна као птица сред пурпурних сосова,
  • За мало големог дрхтања,
  • И младости, сред крвавих сосова.
  • И да бих њен јаук саслушао, очи склапам
  • Па мислим: да ће јој гроб бити бескрајан
  • Тамо, где будем био велики херој, а отац долмен трајан,
  • И брат разбојник ужасан,
  • Крвопија, млад и ужасан.
  • И то записах ја крај једне реке...
  • И амин!
  • Фабрички димњак у пејзажу и канибалац чекајући новорођеног
  • Претворио је, гле, сав труд у густу песму, небу,
  • И као кроз трубу димњак
  • Однесе моју екстазу у облаке и над санджаке;
  • Али ко пева о хлебу, о рубини и о хлебу!
  • То доле играју радници и певају витлови у реци,
  • И певају у трбусима жена месеци:
  • Будућих јунака за цео свет, о хлебу од један до девет:
  • И ја сам млад,
  • И тебе рад,
  • У ње је цвет!
  • У небо, у облак, у свет!{S} Љубљени гаравокожче,
  • Та није вајде, гледајући у ту огромну и неумитну ротативу
  • Засвирај у гајде, у дипле, у зурле - сећаш се! ону песму живу.{S} Хајде!
  • Засвирај у јареће гајде, па умри!
  • О слатки брате, засвирај ми виолон,
  • Свиђа л' ти се Žан Франсоа Вилон?
  • Та он је умео да буде и лопужа;
  • Да л' знаш, брате, оне тамо са Гружа?
  • Нека им је од мене завештана прва мајска ружа,
  • Док попови поје - то је још једино моје - упокој.
  • А кад војник уђе да се купа, у реци по ноћи -
  • Он и његов коњ -
  • Драга, у које ћу ти време доћи
  • Од љубави сам бон?
  • Кад војник крепки у реку ујаше,
  • Закуцаће на прозор тад неки смело:
  • Одшкрини да само протне руку
  • Па помилује дојку и грло бело:
  • И зарије се у тебе сав без бола.
  • Твог оца, радника фабричког, с прстију цури смола -
  • А по мокрим плећима твог младића и тог вранца,
  • У огледању крећу звездана кола.
  • Ту међ конзервама је згрчен и један амор хром,
  • чије су очи пуне суза са огромних визија
  • Хоризоната.
  • Гле, јахач на коњу, ком, Милице, сад тепаш именом Марата,
  • У одећи мокрој свој извеженој шљокицама свода,
  • Загазиће реку што се зове Историја,
  • Далеко негде сања Калифорнија.
  • Кад уђе војник да се купа у реци по ноћи
  • Он и његов коњ,
  • У које ћу ти време доћи: од љубави сам бон?
  • Од љубави,
  • У пролеће или у јесен
  • Смрти димњачке звон чућете;
  • О баснословном његовом звуку крикнуће све страсти, мржње...
  • Ко?{S} Декамерон!
  • Али то није ништа,
  • О баш то није ништа;
  • Горе је овако увек везан, као кокош у пилићару:
  • Сељанка носи у руци живину и смеши се жандару,
  • Žандар зазвижди песму стару
  • Пркосећи оджачару.{S} Просјак проси: дај ми пару,
  • Тако ти очњег вида и љубљене ти дечице!
  • Веруј, драги, ужасно је - манометар - срце моје
  • Затрептало; и плакало, тако дуго у фабрици.
  • Па не љуби, кад смрт ти дође драгану ту на уста;
  • Ускочи међ витле и међ кајише,
  • Дочекаће те ова шума густа,
  • Као трговца чежњива ускочка чета Радише,
  • И разнеће то бело тело твоје, тако пуно победа и небесних одсева.
  • Свим завртњима, крцајући: тад ће из тебе, шкрипећи,
  • Извући гласне звукове свих поморских напева.
  • И трбух, гле, затегнут као на бубњу кожа,
  • А у желуцу је једна арија,
  • Њу слушајући успављује се велможа
  • У аероплану.{S} Ко пева о хлебу и о глади!
  • Улицама и крај биоскопа, пред глумицом младић богоради:
  • Прислушкујући:{S} Из желуца Вам се диже опере неке арија!
  • Она:{S} О, не! о не! то није од глади;
  • То шести месец откуцава мој трбух: биће фабрички
  • радник, а пијаницом ће га звати Скадарлија!
  • О, па дивна је та Скадарлија!
  • Два војника крај друма седе,
  • Говоре о вашкама и о сељанци,
  • Затим о оном што се не једе -
  • Бар у војсци и железничкој станици:
  • О кокошци прженој на кајмаку...
  • Брегови су тако меки, љубави моја велика,
  • Брегови су тако меки, и река није дубока;
  • Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека,
  • Иста нас баш смрт чека крај миле сељанке
  • У војсци и железничкој станици.
  • Те никад њеног олакшања дочекати нећу,
  • Смрт ће мене најзад растурити сутра;
  • Умрећу.
  • Кад?
  • У хладна јутра.
  • Два војника крај друма седе,
  • Па усхићено гледам њина лица млада:
  • Ко би рекао да ко хуље -
  • Од старице што их примила -
  • Украше осам динара!
  • А та жена била тако суморна
  • И тако стара;
  • И њој су са усхићењем говорили о пржењу на кајмаку,
  • Не би ли се преварила да им зготови...
  • Али је старица та тако лукава;
  • Она не би ни свраку
  • Приправила тек онако
  • Олако,
  • Олако.
  • Камо л' кокош пржену на кајмаку,
  • Камо л' звезду да породи
  • Будућим јунаком за цео свет: све у броју од шест до девет:
  • Земља је тешка у просторима,
  • Вртећи се, дубину заврће у циклон:
  • Пепео и слама слежу се на дну кроз толико боја,
  • Дрхће у Зодијаку Орион (ориона без броја);
  • Толико је тешка, тешка, и то од скора!
  • Тежи је један Šарло но сва козмичка мора;
  • Никад њеног порађања дочекати нећу:
  • Умрећу.{S} Олакашаће се једним уздахом или смехом,
  • Откинувши од притиска
  • Одлетети кроз зрак -
  • Зазвучаће име једне паланке пролетњим ехом!
  • И доћи ће на домак једном детету,
  • Које бледо
  • Као васкрснути херој јак,
  • Узеће је у беле руке своје па спустити у пас;
  • А један једини воз
  • Отхуктаће свим правцима у исти час.
  • Једини сан
  • Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо
  • Освајање простора нечим што је без мере...
  • Савладасмо понижење ... и убисмо! и убисмо!
  • Као да то и ми нисмо!
  • Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте
  • Недирнуто?
  • За њега бар знам да сања тај сан
  • У трбуху своје матере.
  • Тако тесно обвијен као да сања о простору,
  • О дубинама: о, да сна кошмарске размере
  • И дрхтава!
  • Његов мозак тек утиче у лобању:
  • Тако му око свег тела кружи чудна мисао;
  • О величанствено је да се у дивном оваквом мору
  • И чекању не утапа ни једна визија стварности,
  • Очи ме се још никада нису обнажиле на светлости.
  • Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?
  • Ил' један рефлекс миловања и стварности
  • Помиловати знале су
  • Још пре но што се родише!
  • Пробијајући се кроз сан и љубави
  • Како ћеш утонути у немогућности
  • (Где неће више лећи трбуси и сни,
  • И којим као да владају неки други закони
  • који већ и нису закони
  • Но изненадне неке радости и неподношљиви болови):
  • Кад је за тебе и то настањено фантомима,
  • Који не уливају наде већ обесхрабрења;
  • Да л' тобом, или они сами,
  • Нађоше пут овуда за бескрај?
  • Сањао, не сањао; псовао ти по друмовима;
  • Очи ће ти заувек остати заражене
  • Ужасним збиљама које си негде живео,
  • И којима ћеш опет пошумити
  • Све провалије сна,
  • Још пре рођења - залуд за спас твој - од бескраја обнажене.
  • Па ниједан живота сан
  • Није тако чист
  • И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере;
  • Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист,
  • У сањању пориче да има један свет
  • Који је ван овог: слободан и без мере;
  • И опет кроз исте сале сна
  • Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота:
  • Ах, један два! ах, један два!
  • Тајна рођења
  • О црвенило ми дотече из матере
  • Светлост, чуј, из дома где се не враћа
  • Пламени зрак, чуј! кроз пребеле шаторе
  • За смешног младића
  • (Коме се визија детињства враћа
  • Црвени зрак мозак да прободе!
  • Дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића;
  • Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе,
  • Ја вам нећу споменути никада
  • Прашумски занос слободе!
  • А колико супом појих заносних својих снова,
  • Колико врућих небеса кусах то из тањира:
  • Трбух још памти тежину и грч богова,
  • Остатке чије протера са мучног трбушног пира!
  • Али црвена светлост дома где се не враћа,
  • И крепко тело још звучно од химни и покрета
  • Побркаће ме код начела и каљача,
  • Побркати - ха дивоте! - и отуђити од света!
  • Та изађох из джунгле намирисане
  • И покрих земљу телом да је сачувам од испарења,
  • И њушках је тако дуге дане
  • Док не застрепих од раздражења.
  • Али умрли већ дом где се не враћа
  • Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара,
  • И неће ми рећи нико тад - која је стаза најкраћа
  • До спасења:{S} Но умрећу, видим, од прскања
  • Дамара.
  • Сви су чанци празни
  • Тако заспи месече,
  • Над топлом супом детињства:
  • Из мене ће прелити туга довече,
  • Као из чанка младог животињства.
  • У овој ноћи опет празан
  • чанак из ког, ко дечко, не докуса,
  • Но заспа баш кад заструји
  • Великом свемоћју укуса
  • Пићем: утопише се вољно у њ славуји.
  • То је дотицало богатство из матере
  • Кроз кратерство тањирног круга,
  • И сав ће, сав ће склад да раздере
  • Огромност њена и туга,
  • Огромност њена и туга.
  • А заспим увек пред крај вечере,
  • Служавка свлачи небо, дан и мене,
  • Па баци ноћи да нас прождере:
  • Тек јутро нађе кости разнесене.
  • Боже, ослободио сам се свих веза, свих морала:
  • Гушим се, зар, у плазми досаде;
  • Да је једна кап бар супе остала
  • Кроз победу се ову смешну да прикраде.
  • У овој ноћи сви су чанкови празни
  • Никакво поткрепљење!
  • Стресох са себе чедност,
  • Стресох са себе поштење;
  • Ни једне фикс-идеје.
  • У овој ноћи.{S} Радије заблуду;
  • Но какво спасење!
  • О љубићу те, љубићу те залуду;
  • Тек да се твоје беде домамим
  • Тражићу од тебе опроштење,
  • Да насмеје се у мени остатак хумора
  • Када се будеш сматрао недостојним
  • Да усред поноћне строгости и сумора
  • Покушаш још једном исцељење.
  • У руци једној секс, у другој мозак,
  • Гроздове, ту бербу вечности:
  • Пијанством црним затетураћу га наузнак,
  • Упркос рујног чела суморности.
  • Но у овој ноћи сви су чанкови без дна:
  • Где исцедити то врење?
  • У јутра су опет чанкови празни;
  • Никакво оснажење!
  • То притицала је брига из матере
  • Кроз дубину тањирног круга,
  • И сав ће, сав ће склад да раздере
  • Огромност њена и туга:
  • О, ја слободом ништа нисам стекао
  • Ни назрео дно понора страшна,
  • Па боље да сам у хлебари некој пекао и жвакао
  • Лепињу од земље и брашна,
  • Котао супе да сам испио,
  • Загњурио главу у крило драгане,
  • Свој гнусни жиг на њу прибио
  • Па пљувао пред праг и дане.
  • Изгреј, месече, и њима!
  • Замесићу колач у чанку празну,
  • У њ стресено ми поштење,
  • У њ фосили и фикс-идеје;
  • И учинићу им то за казну, -
  • Но зашто, и коме! -
  • У овој ноћи сви су чанкови празни,
  • У овој ноћи ни једне фикс-идеје,
  • Одвратићемо главе.
  • Ноћ Париза — (Са последњег снимка материног)
  • Да ли мој отац према...
  • Да ли мој отац према теби, мајко, беше звер
  • та најдивљија, најдивнија, што је човек?
  • Мајко, отац мој беше ли звер
  • Крај тебе, ил' само историчар:
  • јер и сам ја звер?
  • Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар,
  • мајко, ако и ти - моја колевко - не беше звер!
  • Е добро, а те очи са слике твоје на самрти,
  • ужасно што пате: никад их се нећу моћи ослободити!
  • никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти.
  • Није ли и твој живот био животињски:
  • једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети!
  • Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе!
  • никада, о никада нећу издвојити кошмаре од јаве!
  • никада!{S} Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло!
  • О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло...
  • Никада!{S} Зашто ме никада ниси ишопала,
  • да се једна љубичаста модрица
  • на мом дечачком дебелом месу расцветала?
  • Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг
  • и данас би ми ево био траг,
  • до колевке ми пуне крви,
  • до порекла ми твога меса,
  • само не ове очи, не ове очи патње.{S} Гле, беса!
  • Материце, ја бих да здерем са себе ту патњу.
  • Зверства
  • Да, чини ми се, смећу да певам твоје руке,
  • Твој трбух намагнетисани, твоје груди,
  • На животворјашче начине са гроктањем ритмова!
  • Смећу - ха, неукротљивче!
  • Да извучем и све хајдуке
  • Из помрчине где неки храст кашље луди
  • Од дрхтања, па просипања, па болова!
  • Искаљујем се, ево, по твом телу,
  • Ударајући те бесомучно по лицу
  • Избијам једну љубичасту варницу;
  • А ту мишицу белу,
  • И обливену крвљу и белу,
  • Умочили, мајку му! у апокалипсу.
  • Не својом мржњом: обоје небо мрзи,
  • Планина нас, долина кичевска, и грло то и гњат;
  • И све то биће ропац мој: грло то, врат! проклет!{S} Проклет!
  • Пили смо до ригања и ништења на мужи, на врелу,
  • Не скидајући с уста мешину једа
  • Прокључалу мишицу ти белу...
  • Ја сам читао, као у паници, зелену ливаду
  • Детелине, ван себе да набавим ти Одлакшање-Среће,
  • Све је ипак - да л' проклетством у мени! - обећавало веће
  • Освете за крв, за јед, за ову ноћ у винограду:
  • Кад избезумљена од ужаса не могаде ипак побећи од мене,
  • Не само псујући показиваше ми прси од модрица шарене.
  • Плаках од усхићења да си ми толико жртва;
  • Да ускоро ће нас (и нас) тај покољ наћи...
  • Где наћи?
  • Кад наћи?
  • Оба мртва:
  • Мајку му!{S} И не успесмо никада постићи ванмишићне екстазе!
  • Већ скривасмо се под клупе и порубе
  • Злочинци! - тих неба,
  • Трчало би да неким спасоносним световима одлазе:
  • Али ознојени, најежени сазнавасмо за кошмарске поразе!
  • Ко дићи котве,
  • Ко прекинути ланце, за велике полазе?
  • Зато смо чекићима разбијали своје мишићне палубе,
  • Зато смо бритвама кидали ужад живу са крви;
  • Под катарком обореном здрузганих црева издисасмо тад први
  • А већ се за нас рађало и рађало миријадама нових црви.
  • Двадесет неприкосновених стихова
  • У устима још гадно од великих имена,
  • И прошлост мирише на хартију и неопрано рубље:
  • Ево ја жваћем врући хлеб у друштву смелих створења;
  • О, тај врући котур, како ме одвлачи све дубље
  • У тајанствени живот тела!
  • Ево: отисци последњих руковања
  • Новога завета;
  • Ево сва тела смеђа, дебела и бела;
  • Ево њина друга (и сва редом до милијардитих) стања!
  • Скоро ме страши силна мудрост ове руке,
  • Мој мозак је немоћан да буде господар свих њених покрета
  • (Не, духовност мојој пустоловини мишићној само смета!).
  • И та ребра савијена у луке;
  • Тајанствено учешће једног бедра;
  • Дрхтај!{S} Пуна сала и звезда је ноћас ова ноћ ведра,
  • Ноћ руковања!
  • Те руке савијене заставе, ноге: стоваришта друмова.
  • Једном вишом вољом ја стављам ова слова:
  • Ноћ Новога завета:
  • Зато те ноћас ја обзнањујем толико и за Сведочанство Света!
  • Преиначења
  • Тако опори морнар пада у море
  • Стрмоглав,
  • Отчепљујућег нагло примио га и живот,
  • А нагризаће га до зоре
  • Тајанства, и сва та љубав замирише на јод.
  • Једино због ових раздераних обала у рукама,
  • Кукавицо, задрхтаћеш зар опет!
  • Нимало стрпљења да пркосиш мукама,
  • Пљуни!{S} Савладаће те песницама свет.
  • Стари морнар стрмоглављује се у море -
  • чеп мајке, с главом наниже као у живот,
  • Отчепљена боца крваво вино точи у зоре
  • Тајанства, и распутаност, гле, мирише на јод.
  • Од рођења је цртао драгане у смрт,
  • Тако умирући цери се над албумом;
  • Морнару мој, сав тај врт
  • Младићства свога не пореди са сном:
  • Страшан један крик разбуди твој пад!
  • Па загњурен, загадив пучину, из прошлости очима,
  • Одео си бескрај са подеротином у бесмртност;
  • То није као кад си плаве чакшире своје
  • Крпио сатима:
  • Неће сварити нико ту кост!
  • Из тела болних и из воћа исисао си светлост,
  • А потом са рођеном јетром избљувао то у бесмртност,
  • Био си пуста справа за премештање стварности:
  • Да ли ћеш наићи притом на лик? спокојством да те угости,
  • Да спречи онај крик опори ужаса
  • Негде далеко у вечности (уједом мрачне отровне течности).
  • И из задаха постељног зноја и никотина,
  • Испе се као рођај по катарци,
  • Затим се спусти до најмрачнијих дубина:
  • Ми сазнасмо за изнакаженост му лица... ал' ударци!
  • Ударцем, чврстину неба захвативши руком,
  • Комад плаветнила одвуче за собом:
  • Сада је његов пад као и гром,
  • А небо сазрело тако за море -
  • Бујице непрекидно каскадом -
  • Излиће цео свод до зоре.
  • Но ми остасмо - трзањем природе иза смрти унакажени,
  • Морнару, твоје - несрећни:
  • Но не, не, рад твоје сени:
  • Могућност нове јаве нас мучи!
  • Пођемо на пут ма где, не усуђујући се да осврнемо главе,
  • И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве,
  • А азур никад више,
  • Ни чељуст твога длана никад више;
  • Žелуцем зар својим жуђасмо
  • за воћно твоје труљење и пад;
  • Уз тајну тела кад загризосмо у океан,
  • Тај плод детињства којим нам сазре сан,
  • И који далека глад одбаци у наше крило.
  • Тада и оно што би већ било
  • Најужаснијим грцањем и да се снило, тражисмо зацењени:
  • О, болно неко прапотопско месо;
  • Дрхтању нашем као да си стресо
  • У недра, са грана својих морнара -
  • Ти, Океан! - толико сазнах:{S} ГО,
  • И час преображења неодложног да удара:
  • Једном корњачом кором у дно мраморне лубање,
  • А изнад псећег сна, кога догриза сенком грање.
  • Зимски репертоар
  • Скок је преклане кокоши у небо
  • Крв точи,
  • И револверски пуцањ,
  • То: грамофонска плоча,
  • У обртању, прстом својим изазвати арију,
  • То: гнездо ластије у виолини
  • Целе зиме остаће без звука и без птица
  • Та топла кућа селица.
  • У стању да пођем за пуком,
  • Банда кроз поља кад засвира,
  • Замишљено да живи о црном
  • Луку, о хлебу и на сену:
  • О, на трулом плашћу иза манастира!
  • У стању да сања пучину црвену
  • СУНЦЕ, одсуство четири месеца:
  • Ево, приближује се зима!
  • О афазија, о подношења, о мучна балканска клима
  • Šто влада детињством и снегом, и ђоновима крваво;
  • Сироти шегрт који ће ноћас заспати го,
  • Сироти балкански во!
  • Не веруј, не веруј ипак, у брлог, дим и торту,
  • Заносу новом бегунац кад преда визиткарту,
  • Просјаку коме старом што чува улаз у порту
  • Карту овога света! и један мишић за Марту
  • (Марта је девојче и дуња у орману);
  • У Индији, у Камбоджи, на Половима, у Судану,
  • Свуда зима дође у своје време,
  • Свуда велике просјаке и сањалице затече без спреме.
  • Спавајте, спавајте заједно, курјаци и магаре:
  • Пејзажи извиру из очију и теку низ лице,
  • Сузни огољени пејзажи,
  • Од савести и мраза дрхћу озебле убице
  • Са жудњом изгледајући жандаре.
  • Па кошуљу му ову отесмо из изгнанства.
  • Да прихватимо се њом врелине сунца,
  • О ви плећа гола сад у одмицању бегунца
  • Šто кроз све постеље прониже своја курварства:
  • Више го но мржња нашег одсуства;
  • Не веруј ни у сумраку у млаз сунчани аорте.
  • Недоглед, где, пљује светлост међ облаке,
  • Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу;
  • И сва та прекоморска путовања
  • Која обвију главе у видике ко у саруке,
  • А надму трбух трулом рибом по острвљу,
  • Не раздеру рођења сенке, свирепошћу грања,
  • Не ублаже опору пљувачку дубина
  • Но још натопе све сољу горчине и јода;
  • Има цела јесен, да ми се мучи на модрост вода,
  • И на труд прелажења преко кривина.
  • Сувише тесан простор да се протегли,
  • Сувише мало звукова којима да се зева
  • Под покриваче оштре неба, којима пева
  • Ревматични бол сумње, бесмо легли.
  • О, сан је вампир пун гнусобе и крви,
  • А буђење те вреба разроким очима;
  • Неспособан да изградиш биографију, ниси први
  • Који си жртва отровних гљива.{S} Има!
  • Има оних што, из спавања, пробуде се па виде
  • Недоглед,
  • Очију плавих како седи крај прозора,
  • И пре но што упију га у поглед
  • Налочу се опет сна и умора.
  • Има оних који одлазе
  • Под плотове да олакшају утробу
  • Крај разбијених флаша, који пролазе
  • И нађу се одједном у гробу.
  • Има оних који проклињу!
  • А ја сам у стању да пођем за пуком
  • Из собе своје која нема прозора,
  • Треба мишљу и вољом да их пробијем,
  • Сад је доба мраза, ревматизма и умора;
  • Тамо где кроз три облака пуца из револвера
  • Дубина мокра која зору протера,
  • Мене мрзи да се узбуђујем зато што умирем.
  • Постигох ли дакле довољно усавршења,
  • И сиромаштва чак уводих ли у чистине?
  • Ко је постио, ко размишљао, кад немогућна прекорачења;
  • Ко, напуштен од њушки, не беше и од истине?
  • Ја!
  • Имах свој јужни пол, свој Судан;
  • Своју кошаву бар, коју не делим.
  • Од све чистијих обиља начиних план
  • Проширивања живота - из данас у сутра
  • Прошивајући себе сунцем (својим; свака моторност друга: старија)
  • То:
  • Постоји револверски пуцањ изнутра
  • Šто убија.
  • НАЛИчЈЕ:{S} Опкољен са свих страна својим самоубиством;
  • Доћи ће пролеће, пуно блата као и зима;
  • Пролеће носи пуне джепове пиштоља;
  • Разбијањем чаша раскрчити места екстази (закон непробојности);
  • Мање црвенила на снегу после самоубице.
  • Ово о једном песнику
  • чудо Господе, велико чудо!
  • Море: оно, оно! свуд море!
  • Ми смо се пели уз планине
  • А кроз грање и кроз горе
  • Модра,
  • Страшна - рибља - вечера.
  • чудо боже! огромног чуда!
  • Речи нам звижде брже но куршуми;
  • Боже, спаси душу нашу у прашуми!
  • Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле,
  • А око кроз подеротину лица:
  • Учи угласти костур камена и сарделе;
  • Па узбудљивије од љубичица
  • Мирише љуто млеко непомужених крава
  • Кроз планину!
  • Ујед његовог генија: из тела
  • Изазваће лучење најљућег отрова;
  • Али једна једина реч, беспримерно сазрела,
  • Отпашће - ко смолом - с усних углова.
  • Па деран који пронађе ово доцније,
  • Може л' опростити младости љубав за бунджије:
  • Помисли на њега, ову песму што крије
  • Тајну наклоност; и збуњеност га трза!
  • Да ли ће звецкати джепом; умирати од глади;
  • И он разголитити речи да осрамоћене беже:
  • Презриво се церећи, одбити ма шта да ради;
  • Богохулити дању, под покривачима се молити - кад леже?
  • Узети га треба за руку па извести у поље,
  • Да тамо заборави све песме
  • И чак бол свој који не беше дубок:
  • Те ноћи би јео више и спавао боље,
  • И не би осећао да му постеља загриза бок,
  • И да је живот дуг.
  • Али пред зору, преко свих губера, убити треба
  • Песника; да не потеже личност своју из детињства:
  • Као случајни, замешени, канап из хлеба
  • Ким неће нахранити никада себе, као ни зверства!
  • Јер рођен после седам месеци трудноће,
  • Претурив све несреће, жели да се врати мајци;
  • И, не излазећи више никада, хоће
  • Да избегне - бар вечно - тој гнусној казни, тој хајци.
  • Ал' залуд! у очима електричну визију,
  • У ушима звиждање убице-простора, локомотиве;
  • Два-три сумњива стиха, историју:
  • Однесе; а са телом уједе - непогода - неизлечиве.
  • Затим се пробуди, погођен од удара,
  • - Место утроба да га обавија, ето судар:
  • Тешка мисао, тек довршена у његовој глави,
  • Стаде да, недоношљивошћу својом, умара.
  • Осети се бескрајно несрећним; опор и стар;
  • И да ће ивица што се плави,
  • Одвише широког света за угрожену младост,
  • Да га као најбеднијег скота умори...
  • Тек тог тренутка Он поче да говори.
  • ПРОБУБЕНА СВЕСТ — ЈУДА
  • Проћи ће кроз живот мисао
  • залогај пресни меса кроз тело,
  • Човека који је толико пио и дисао
  • Док сварити је није успео:
  • И то дивно преображење хране,
  • И тај заносни трбух што је машина:
  • Дочекаће у дрхтању Откровења дане,
  • Када ће му сваки уд зазвучати као виолина
  • А он сам бити почетак свих музика.
  • Најзад говорити слободно и до краја.{S} Једном бар (једним дахом), макар вас начин говора у први мах и увредио, да би се могла изрећи цела мисао и да би се одахнуло.{S} Видеће се да та мисао није тако рђава, као што сте очекивали, за оне бар који не плану одмах — и да дух из кога је ослобођена не заслужује проклетство. {S}Имађах петнаест година када сам писао у једном листу, који је под насловом „Пробуђена свест“ излазио рукописно у мојој соби: „Сви се планови не даду испунити.{S} Све што је било, неће бити; све што се планира, неће се испунити.{S} Кратерска с Авале на Адрију.{S} Палме, палме, кокоси, кокоси на целом путу; под сваким спава симплиста, и сања да на свакој грани виси по један план.{S} Нисам знао да се не говори свуда српски: пред једном реком чучи неко па се огледа ко заљубљени Нарцис.{S} Овде се жене само у кошуљама, а људи у гаћама шетају; по томе закључујем да они потпуно голи спавају.{S} И овде је вода тако масна...{S} Ову је песму написао песник када се после петнаестодневног плановања решио да путује.{S} Ова је песма мото у књизи Планови; први се стих растеже кроз целу књигу, па и кроз живот песника.{S} Вадите, господо, ви ништа не једете.{S} Хвала, сити смо.{S} Ово је јело врло лако; та и сами кажете да га радо једете: као слама је.{S} Вадите, господо, једите!“ Да ли је још тада била рођена ова књижица у мени?{S} Божији син је ипак, ма и само мени рекао:{S} Једи овај крух јер је то моје тело!{S} И ја постах рад њега људождер.{S} И пиј ово вино, јер је моја крв!{S} И ја и рад њега постах крвопија.{S} Сам такође волим страсно облик, мирис, укус, и лепоту хлеба.{S} Хтео бих да цео овај спис буде као хлеб или као вода.{S} То је једно од темеља-уживања: у реду Руковања, Општења Осмехом, Одахњивања, Кијања, Ригања, Одлакшања — црева или бешике, или сексуалног, Успављивања, Буђења, Освете, порођаја.{S} Нови завет почиње од њих и требало би о сваком од њих говорити понаособ, јер владају у њима особити изрази задовољења и хармоније.{S} И обновљења естетика мора поћи од њих, ако мисли да не изгуби ни једну струну лепоте.{S} Ево нас опет у натурализму! узвикнуће неки.{S} Хвала богу! одговорићу им ја; у натурализму, не песимизма и напетости, но ослобођење воље за непосредност и лепоту!{S} Кад сам се руковао са пријатељском руком, али чврсто, и тако да спона између палца и кажипрста моје деснице опре се о такву спону његове, извршили смо најочитији чин Новога завета и Покајања.{S} Доста је моје тело испаштало; оно хоће да уђе ослобођено у свој рај.{S} Доста је својом лудошћу и мој дух испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа и бутина, колена, премда сам наизглед мислио правилније, нисам мислио до ствари споредне и без важности; може се чак рећи да нисам ништа ни мислио.{S} А сад је мисао спасоносно прелила моје тело као млак талас.{S} Тело ће научити мој живот здрављу и дисциплини, а мисао га је била надражила толико. {S}Ако је покрет све, ако је покрет чак само и врло много, како је наука могла заборавити да изучава и изради једну, што прецизнију, механику еротичких одношаја, од момента првог еротичког надражења па до видљивог зачећа новог живота?{S} Ја бих поновио све оне фине и величанствене трептаје бескрајних делића предодређене материје, оплођавајућих, мужјака и женке, који изазивају она беспримерна дрхтања, привлачења, и одгуравања целих тела, катастрофе судара, ерупције, грчеве, еклипсе свести; ја бих их тако свесно и пажљиво понављао, пратећи све ниансе прелазака из ритма у ритам, из брзине у брзину, што једна другу изазивају нарочитом асоцијацијом правилних убрзања.{S} И утицајем интрапланетарних гравитација.{S} Овде се одједном музика јавља као стварна чињеница, о којој сам малочас говорио, рекавши да су тела пуна звукова и оркестрација. {S}Све ово говорим што бих хтео да покажем колико је тај свакодневни сусрет сексова величанствен, ваљда најважнији у животу, и страшан својом правилношћу и условљавањем, па зато диван.{S} И цео свет виче!{S} Ја не велим ништа зато, нити проповедам какав нови начин живљења, као што не проповедам ни магнетизам или радиоактивитет међ космичким елементима.{S} Кад се два намагнетисана тела стану привлачити, ни њихова воља, ни сви људски морали не могу их спречити да се привлаче све док су у области тог привлачења.{S} Само енергија механичка равна енергији њиховог приањања и нешто јача може то спречити, а онда отпада питање слободног избора, дакле и слободног држања према моралу.{S} И ништа не значи грижа савести што сам некога убио или му подвалио, јер мене често мучи савест и што некога нисам убио или осветио му се.{S} Треба ли још да напоменем да нисам анархиста, према томе идеја је дубоко логична у својој основи и гласи: можда и нисам рођен себе ради, али дошавши једном до свести да известан број потчињавања општем животу носи собом и сензацију задовољства што сам рођен, подлегаћу са што свеснијим и већим одушевљењем баш таквим потчињавањима; то јест иако не рођен ради себе, ја ћу живети живот ради себе, и ослобађати се несносног не тражећи да то и остали чине.{S} Оваква мисао претпоставља идеју слободе и идеју разочарења у индивидуалистичку корист од хегемоније целокупног живота.{S} Ја пак немам ништа против морала, као што немам ништа ни против академија наука, већ знам да живот постоји пре и после друштвеног морала, изван, испод и изнад њега, да и оно што друштвени морал сматра наказним улази тако нужно у живот као правилност, и да је и сама индивидуалност изазвана од природе као нешто што је нужно.{S} И зато ја на морал не мислим, нити мислим на то шта природа хоће од мене, већ је задовољавам много, и тиме своје потребе; а ако ми падне на памет да размишљам, — и то размишљање је једно задовољење — смислим да и потребе те саме нису искочиле из небуха и да ће већ природа, и без мог пристанка, умети себе да задовољи на мени.{S} Чак ни лепота није особити мој морал, јер је и она дошла после нужности тек и због ње.{S} Претпоставимо чак да, због твог особитог држања, природа никако не стигне да те искористи.{S} Интервал између твог рођења и твоје смрти, изван којих ко зна чији си, изашао је ван области деловања закона гравитације.{S} Од самог себе ти си образовао један нови космос и нову неку могућност васељенску са законима унутарњим.{S} Али (да ли да узвикнем: авај!) зар није могућно да је и то ново издвајање новог света из оног старог извршено по нарочитом закону некога општег? {S}Ево једне тачке мог додира са фатализмом.{S} Тај додир пржи ми месо, и осећам бол мозга што је тежак као да је почео да се декомпозира у балаву и слузаву материју.{S} Скоро стално видим у пројекцији, у даљини, догађаје који ће ме захватити.{S} Расту све више што су ми ближе, и најзад сам органски детаљ само у њима: али колико?{S} Један тренутак!{S} Мање: један милијардити део од тренутка; чим сам се нашао у њима, већ сам изишао испред њих, у сусрет новим.{S} Рекао сам: чим сам се нашао у њима! не, та је сензација много сложенија.{S} Кад осећам да ми се нешто фатално мора догодити, добијам неку празнину у стомаку, трбух ми се сваки час упија ка кичми, и нужно ми је да дубље дишем; при томе су лучења јача, а сексуална надражења савршено ишчезавају.{S} Затворим очи, гризем доњу усну, ударам зубима о зубе, забадам нокте у дланове: и постепено падам у мистицизам, са нешто сумње и подсмеха.{S} Али пошто ми некако падне на памет да то чега се ја бојим, баш тај и тај дан, стварно — па ма шта се на свету догодило — мора наићи (изгледа да сам се само узбуђивао при неизвесности да ли је опасност ту или не), постајем потпуно смирен; јер одједном имам тако исто јаку сензацију као што је јака самосвест да тај догађај мора и проћи, и да има један део мене који му је немогућно изменити (ваљда моју животну вредност) при своме преливу преко мене, и да чак, ако га измени, ја ћу имати могућност да ту измену проценим: што је најглавније.{S} Од тога скоро губим свест, — но не ову свест, самосвест; не настаје никакав сомнамбулизам, већ само свест протицања времена, трајања.{S} Свршавам своје уобичајене послове, и ове сад условљене изванредним догађајем о коме је реч, као да се све збивају истовремено.{S} И то тако да кад се повратим себи од тог чудног стања, догађај је већ прошао: и зато што ми нешто, ужасно громким гласом и радосно, каже да је прошао, ја сам и дошао себи.{S} Па имам сензацију да се догађај збио и пројектовао у прошлости, у тренутку кад сам ја дошао до болног сазнања да га нећу моћи уопште избећи но да ће доћи неумитно.{S} Тај интервал између будућности и прошлости као да никако није ни трајао; не, ни милијардити део секунде. {S}Али са толико појачанијим осећањем живота, трајања, места, бацам се у појаве које ми носе велике радости.{S} Трбух се без престанка напиње, дисање кратко, ширење ноздрва, подрхтавање бутина, потреба да се подскакује и потрчава, раздражење појачано, запостављена лучења.{S} Како је за мене много занимљивији човек који, рецимо, нема хитрог разума, што се у данашњем друштву ужасно презире, но човек који нема расуђивања сексуалног или желудачног и тако даље {S}Ја ћу сад да говорим даље о једној потреби као што је јести, на пример, и то много јести: више но што је потребно да човек одржи себе у животу, више но што хигијеничари препоручују и таман толико колико траже сва могућна надражења црева, желудца, једњака, слузокоже у устима и око језика.{S} И јести какве хране?{S} Одабране!{S} Не, као што је препоручивао Ниче, да би се подигао један натчовек, већ да би један човек-много, један заситљиви човек задовољио себе, и омогућио себи даља задовољења.{S} Много спавати, врло много спавати; и корачати по читаве сате; говорити без престанка по читава после-подне, и ћутати по целе дане.{S} У свакоме задатку и муци које је природа натоварила своме робу, човеку и животињи, унела је и по једно мало задовољство које постаје све огромније што у себи носи више значај одлакшавања.{S} Тако је скоро извесно да онај осмех на лицима породиља, после довршених мука, долази и од чудног задовољства — иако изгледа невероватно — њиховог тела.{S} Рођен сам; на хиљаду сам се начина трудио да то докажем; и још нисам умро.{S} Тајанство рођења је исто тако велико, можда и веће но тајанство смрти.{S} Како сам ја рођен?{S} Зашто баш ја а не ко други; како се моја свест о личности увукла у ово баш тело а не у које друго, рођено од моје мајке; уколико моје тело носи у себи доживљаје и сазнање, о њему, моје мајке, и пустоловину мога оца и тако даље?{S} Узнемирава ме све то колико и очекивани одговор за после мог последњег даха.{S} Не бој се.{S} И прошлост пре нашег рођења, и историја зависи од нашег избора.{S} Данас је то Француска револуција а јуче римска империја.{S} Мене највише запрепасти историја коју нађем у великим домаћим књигама о физиологији, са упутствима из ње, и у којима се налазе слике у три боје, које представљају огуљено и разголићено човечанство.{S} Боже мој, како си ти начинио то човека од блата!{S} Ниси ли употребио нимало сламе, нити остатака својих од ноктију и косе, што би значило: према своме подобију?{S} Да, избор је слободан, што се тиче историје и прошлости пре рођења; али у тренутку рођења?{S} Одсад је покрет тела почео да образује нарочити значај по живот, и значај тај: нарочити морал.{S} Разлика између тела у покрету и путовању и оног у миру, била би као између надраженог младићства и тренутка када је ово потпуно смирено.{S} Мисао је прешла преко тела као благ талас, и тело се насмешило сваком својом ћелијицом и задихало.{S} Мисао је прешла кроз тело као залогај хранљивог меса, хранећи га свима својим соковима.{S} Одселе је мисао била хигијена, гимнастика, купање.{S} Одселе је свако тело засебно значило нову хармонију и лепоту; један нов закон, а није подлегало нарочитом типу физичке лепоте као за време Грка или ренесансе: кад је тај тип баш значио ропство духу, које је телу наметнуло одређену униформу — својом специјализираном логиком. {S}Ево, ја пишем песме зато што између три и четири часа не осећам ни за чим другим потребу но баш за тим.{S} У једанаест и по сам гладан, и ни по коју цену не бих могао певати; потом варим.{S} Ја имам тако много заноса; али имам тако много разноврсних елементарних (или других) потреба, које треба њим да задовољим.{S} Грађење песама је један од најнужнијих тренутака мога живота: једна од његових функција: то је као корачати или задрхтати.{S} Тако живот у мојој песми није довољан, а без ње не би био цео: да би ова, иако интензивна као и остали покрети животни, могла га свег заменити.{S} Живот носи уметност собом; да ако уметност исту окрњиш, неће ли и сам живот тиме бити окрњен!{S} Можда се противуречим!{S} Мене би било чак стид да се никако не противуречим: и ова проза је једна песма. {S}И велики филозоф натурализма донео је истину о љубави: љубав је полна.{S} Но он је викао:{S} Како се можете волети кад је сва узвишеност љубавна била заблуда!{S} Као да сам секс за себе није одвише велико чудо и велика мистерија, исто тако у најмању руку као и додир двеју естетичких идеја, — како би пристао он да је љубав!{S} Али и сама естетичка идеја на чему се расцветала?{S} Згрозили су се усамљеници на помисао науке да је њихова верска екстаза храњена стално њиховом полном глађу.{S} Као да твој однос с богом постаје мање важан и диван ако иде кроз мудрост секса и апетит његов, а не преко срца само твог и мисли.{S} И ако је у вери неопходно откровење, зар није и то једно откровење!{S} И као да за бога није најприродније да, јављајући се појединцу, јави му се преко силе његовог рођења и силе могућног рођења његовог сина, чиме је овај без престанка опомињан на закон подјармљености и на природу: сем ако религија не проповеда индивидуалност, а онда сумња Томина, разбијена у његовој само личности, с правом може наставити да живи у теби.{S} Имам ли права ја да очекујем да ће се бог, понаособ мени, јавити?{S} Видим божанство, спојен сам с њим, у екстази сам.{S} Откровење је нада мном.{S} Почевши да пишем овакве песме, певам их не из критике на живот, већ нађох читаво благо животних заноса и одушевих се да стварам.{S} Дајем им наслов:{S} Откровење!{S} Ако и не спадају у лирику, ја се не љутим: богатство им може бити и ванлирско па ипак да буде велико.{S} А чак да су и ништавне за вас, оне су прошле већ кроз моје варење.{S} Нисам примитиван.{S} Споредна је ствар лирика, или не довољно то, али нешто друго, много.{S} Главно је да се од тога живело.{S} Мени и није толико баш стало до супе мога детињства, колико до дивоте да о њој певам и на један нов начин се нахраним њом. {S}И кад велим себи да не остварујем велику уметност већ само велику екстазу, разумем врло добро; и задовољан сам што сам написао ово неколико песама, и што пишем још увек ову књижицу, које можда неће одговарати ни вашим ни мојим појмовима о уметности, — али које су величанствене.{S} Говорим тако баналне ствари с тако важним осмехом.{S} Писати стихове на поду, клечећи, надвијен на хартију, налакћен на руку у којој се држи писаљка, тако да цело тело својим напором учествује у бележењу екстазе.{S} Тиме би отпала сувишна фразирања и разводњавања такозвано — погрешно — лирска. {S}Једну сам заволео а друга ме је престала волети, стога сам врло несрећан.{S} Ја знам да нисам ништа уштедео од заноса и богатства, чиме бих заслужио поштовање људи.{S} Али истрошим ли их сасвим, бескрајно се унесрећим; бацам свој поглед уназад, детињству: у сусрет једном лику, једне жене, најузвишеније љубави.{S} У првом тренутку учини ми се да је тај лик тамо изразит и јасан, али, напрежући се да се удубим у његове линије, ишчиле неповратно.{S} Господе, рана!{S} Мрка другарице, афазијо!{S} Мрље!{S} Пишем седам немогућих речи на хартији: и у свакој се цеди, заокругљује, по кап крви, а у свакој капи помало земље, труња од коре дрвене, и мржње.{S} Зашто и мржње!{S} Нисам ли исцепао на четири Свето писмо!{S} Нисам ли га том јарошћу поделио на четири јеванђеља!{S} Али нема до једне собе у свету, у коју бих хтео ући, и на сто (по коме је немогућно налактити се и, врло мало намргођен, одморити се у ћутању) ударити огорчено песницом, — док пљувачка клизи низ уста, — викнути:{S} Да, ја се зовем баш тако!{S} Имало би увек по кога који би мирно, заједљиво одговорио:{S} Шта се нас тиче ваше име; или бар: тако прешно, тако неопходно, име!{S} А шта се мене тиче ваш мир!{S} То нисам ја о коме је реч, већ једна савест чиста, издвојена, коју сам хтео спојити уз какво име.{S} Што се тиче тела, садашњост се, и авантура док је у току, само преко њега објављује.{S} Кад изађем из те куће, наслоним се на зид, погледам од горе до доле, дуж улице.{S} Свете на север, свете на југ!{S} Здраво свете на југ, најсрећнији од свих људи те поздравља, — онај који је уништио свој опстанак.{S} Видех бога.{S} Одједном би ме стид од тог што рекох и ужасних се.{S} Они нису хтели ни мог имена нити ичијег, ја сам учинио по трећи пут ужас.{S} Али ако каква жена ужаснута, увређена, побегне у моју кућу, и иза редова пуних муља, крви, сламе, донесе на свет једно дете и крваву постељицу, ма наказу, без имена, са очима бледим као Завист, ја ћу бацити преко тога још остатке своје обуће и одела и сламарице и пороке, и шупље ваше погледе, и покрете ваше без страсти, и пепео и дим и макадам и зеленило: све оно што ми се свића или што ме гади: само да од нечег сакријем новороћеног, и да одсечем од вас њене јауке.{S} Али, кроз буњиште, просијавају плаве очи — увек исте, вас се то не тиче, немају имена; вас се имена не тичу, — а кроз земљу се процеђује масна и мрка текућина разједињења, — то није растуженост, ако баш и суза. {S}Шта бих чинио да нема људи већ да сам сам; као песник шта бих чинио?{S} Ако бих тај нестанак могао поднети, не бих ипак више певао речима: извесне своје заносе бих крештао и дерао у простор.{S} Више свакако тиме не бих био лирик, али би то било највише што бих могао... и довољно.{S} И ти људи који су својим присуством унели толику пустоловину у мој живот!{S} И што би људи били криви за моју патњу чак када су зли; као да и они сами са своје злоће не пате!{S} Мени је свеједно.{S} Отварам уста и руменило ме вечери трује неким слатким голицањем кроз сва ткива.{S} Ево чуда над чудима!{S} Него ипак, волети једно људско лице изнад свих осталих, и покрити његовом заставом цео свет.{S} Ударом огромне љубави пробих прозор на зиду у правцу ње; и уморан се насмеших на дом јој убави — Растко, колико је светла та линија од тебе сад до ње!{S} Ти више нећеш пити вина, ни проводити блуд: живот твој мора да се уљуди, због ње.{S} Имађах толико присних пријатеља, а сад ми је свеједно што ме се више не сећају или презиру; цело њихово тело је измењено за три године, до последње ћелијице: у чему је онда продужење личности!{S} Шетајући кроз мрак узмем је за руку, и, не што погађам њене мисли, већ је њој немогућно више да мисли оно што ја ни погађати не морам; ја држим њену руку у својој, и то је довољно да је цео ток њеног живота скренуо новим правцем.{S} Друг ми је узнемирен, збуњен, неповерљив; спуштам му руку на раме, и што је рука та отежанија, све је смиренији, све му је потребније да говори — врло усрдно, као да се каје за своју сумњичавост; што пак лаганија, једва дотичући га се, лежи му твоја рука на рамену, он је још увек узбуђен и болан, али га бескрајна нежност обузима према твом пријатељству, — не осећа се више напуштеним.{S} И рука на трбуху је самопоуздање за тело чија је рука, а узнемиреност и срам и огорчење за тело на које је положена.{S} Држиш ли дакле још увек да нема великих говорника — тела? {S}Негда се мој дух бунио против идеје вечног бивања ма ког било дела човечијег живота и уштеђевине, и против бога, — вољне и пресудне силе.{S} Мислио сам:{S} Ти не осећаш никада бога, до тренутка док не паднеш у какву опасност; а и онда му се несвесно молиш као што би бунцао у грозници.{S} Да осећаш своју вечност, не би те могућност смрти ужасавала, нити би писао из користољубља, — да одгураш ма и успомену на себе што је могућно даље преко гроба!{S} Сада пак покушавам да мислим друкчије.{S} Најпре, шта ме се тиче што ја у површном свом животу, или у животу обрнутом на другу страну, не осећам бога!{S} Сам ја не мислим никад на болест до тренутка њене појаве, још мање на способност појединих лечника.{S} Али наиђе ли болест, послаћу по лекара.{S} Налазимо се у таквој баханалији животној да се не можемо ни сетити оног што не доживљујемо.{S} Зашто да кукавичлук — фаза мог живота када без дискусије примам принцип божанства — мора баш да представља ненадлежност моје свести!{S} Паником сам преображен и тако постављен пред извесне могућности које раније не бих схватио и које ћу доцније опет да одбацим.{S} Чак и у истраживању, када смо извесна бивства предвиђали и тражили их, ова нам се обзнањују само преко откровења, тојест запањујући, и од тог тренутка тек преуређујући нас сасвим.{S} А то откровење наилази на нас каткад само у моменту нашег лудила или болести или раздражења и одушевљења и тако даље{S} Као и много чему другом, и откровењу је нужна нарочита атмосфера: атмосфера откровења.{S} Хоћу да кажем да оно што се зове животом унутарњим и животом спољашњим, или духовним и телесним, једног човека, само су две крајности једног истог неразлучног и беспримерног механизма у овом животу, чији је један део, или један резултат, можда везан у другом.{S} Мала свест, с претензијом на слободну вољу, која је остварена у човеку, не мора бити јединствена у природи: могућности су њене безграничне чак ако иду и по извесном закону.{S} Ништа се не противи мисли да је остварена још једна, можда већа, свест са много јачом претензијом на слободну вољу: и да од ње можда зависи наша.{S} Наша религиозност, наша обраћања богу, наш фанатизам, свакако је данас између нас и нечег још у чије смо бивство тако често неизвесни.{S} Знам да, чим постоје односи, постоје принципи и постоје фактори између којих су се дотични односи разапели.{S} Мој се дух, чак и један део самог мог живота, сад много више буни на помисао да је мој однос религиозности бачен једним својим краком унапред, у ништавило, и да никакав принцип није с оне његове стране.{S} У природи се не би могла родити тако једна фатална идеја о божанству, а да не одговара извесној стварности.{S} О нестварностима се може мислити само ако се мисли којим вештачким, наказним путем о оном што већ постоји, али никакво се ново опажање у такво размишљање не уноси.{S} У фантастичним романима о другим световима нико није могао измислити, и описати је верно, какву нову боју, на пример, коју већ не знамо у сунчевом спектру.{S} Неискуство ока би га при том потпуно паралисало. {S}Живот духовни дакле неиздвојив од живота нашег физиолошког, и наша вечност ваљда зависећи тиме од нашег живота садашњег: ти и не знаш са колико опасности носиш своје вечно бивање у покретима својих руку, на пример, или у жељи да задовољиш своју страст за певањем.{S} Ако си рођен сувише рано или ако одвише рано почнеш да трошиш на неопходна и неизлечива задовољавања богатство које међувремено стичеш, али не у довољном темпу, или ти је поверено или си га наследио, знај да нема више могућности повратка, чак ни по преживљеној катастрофи и разочарења, чак ни на довршење младости, — на које мислиш да још увек имаш права и које да ти је остало.{S} Одсад носиш увек собом нове хоризонте, већ загорчане, које си отворио својом неизбежном великодушном лакомисленошћу и раскошју.{S} Немогућно је оболети само делимично афазијом, којом би се уништило оно што ремети хармонију правилног напретка.{S} И то је оно што се сматра испаштањем, још у овом животу, грехова: сувише велико богатство искуства, сувише проширени простор да би садржавао понова упрошћену младићку тежњу, а да се ова у мукама не декомпозира.{S} У ствари ни сам свет, то друштво, неће ти поверовати у твоје чисте намере, у искрену жељу да сведеш свој живот на економију; и не би ти је омогућио!{S} Прича о расипном сину је лаж!{S} Не донесеш ли свету ма шта од оног што си раније имао и што би му послужило као јемство да се ти враћаш са по пута, — а не само зато што си и последњу карту проиграо, смрвиће те!
  • Шта?{S} Ничег зар у рукама
  • Чиме почети живот нови:
  • Последње богатство које свету враћено
  • Доказало би да се одричеш лудила!
  • Неће ти поверовати ни да, ако си био луд, као што је неко рекао, био си увек оригиналан и тиме једино за природу моралан.{S} Тако стижемо до идеје о одговорности: можеш ли ти да зајемчиш свој будући живот својим садашњим?{S} То је опет о моралу реч!{S} Али да ли си ти у стању да рукујеш фаталностима?{S} Има ствари које не знам или на које никад нећу моћи одговорити. {S}Је ли могућно да завршавам овим једну мисао коју сам имао доскора, а која ми је, ево, сада скоро већ страна!{S} Она је хранила мој живот за време од шест месеци, прошла као пресни залогај кроз тело, и тиме искоришћена од мене заувек и уништена.{S} Новом ћу се, свежом храном морати сутра утољавати; тако да ћу је се, као да би да се докаже и истинитост ове књижице, још сутра морати можда најогорченије одрећи, и ње и своје мисли од јуче. {S}Ова последња мисао биће посвећена пријатељима који неће никад бити овенчани славом:{S} Теорија о Монадама није ме ничем извесном научила; Случајност и Хармонија не трпе се као сарадници.{S} Постоји ли Случајност: онда она улази у трагични материјал природе; док Хармонија пре ступа као осмех на лице победиочево:{S} Човек је непрегледности животиња, тојест звер чије су чељусти разјапљене према бескрајности.{S} Отуд, за разлику од обичних зверова, он је незадовољан.{S} Узроке његових обољења треба тражити не у његовој прошлости већ на једној правој линији између њега и безграничног: тамо их отклањати.{S} Тако је свако његово чуло одређено за примање утисака удвојено, поред оријентације, и функцијом: за отварање, на томе месту, целог бића Недогледу.{S} Служење чула почиње деловањем органским и свршава математичким.{S} Постоји болест математичка.{S} Све његове жеље крију тајну намеру да буду коначно задовољене негде изван границе схватања: тиме њихова испуњавања добијају интензитетом у овом животу.{S} Живот није немогућан, већ претпоставља прекорачење у вечност.{S} Ако више није могућан ни један корак, остаје велико ослобођење, Самоубиство, највеличанственија матура.{S} Самоубиство, ти носиш још живот у себи и ништиш страх од умирања!{S} Да ли ћеш ступити у моју собу кад из ње изиђе последњи Изглед?{S} Живот је још у стварању, те ни један закон није још ни довољно потврђен ни завршен да би се о њему могло поставити правило: зато смо одагнали најзад релативност, и уперили своја тела у бескрај где су бачена испуњења законска као мостови.{S} То није ни други живот; то је даљи живот, који благословен, поред осталих вредности, породиће и лаж.{S} Лаж!{S} Имај храбрости да ти то буде последња реч.