Ноћ скупља вијека
  • Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
  • испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
  • сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
  • те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
  • Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
  • под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
  • на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
  • мушице се огњевите ка комете мале роје.
  • Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
  • и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
  • Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
  • красота ми ова божа развијала умне силе.
  • Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
  • ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
  • претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
  • душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
  • О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
  • те са небом душа људска има своје сношеније!
  • Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
  • на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
  • Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
  • све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
  • затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
  • стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
  • Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде;
  • силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
  • Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
  • завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
  • Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
  • од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
  • зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
  • огледало и мазање презиру јој черте фине.
  • Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
  • кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
  • Прелесницу како видим, загрлим је ка бог вели,
  • уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
  • При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
  • пламена се споји душа ка душици раскаљеној
  • и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
  • Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
  • Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
  • што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
  • Совршенство творенија, таинствене силе боже,
  • ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
  • Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
  • од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
  • Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
  • дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
  • црна коса на валове низ рајске с игра груди...
  • О дивото!{S} Чудо смртни ере сада не полуди!
  • Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
  • но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
  • на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
  • кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
  • Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
  • к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
  • зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
  • Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
  • Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
  • Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
  • свезала се два погледа магическом слатком силом,
  • као сунце с својим ликом када лети над пучином.
  • Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
  • тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!